METAL : sve (najbolje i najgore stvari)

[sodomizer]

https://knjigovanje.weebly.com/muzika/kaine-united-kingdom2026-extinctions-end

[sodomizer]

https://knjigovanje.weebly.com/muzika/cold-communion-usa-2026-monuments-to-ruin

[sodomizer]

https://knjigovanje.weebly.com/muzika/sacrament-apokalipsa-2026

[Meho Krljic]

Evo nas opet. Mafija bije, studenti se izvinjavaju popovima. Nikad gore vreme za pamet, i nikad bolje za metal.

Deo 1: BLACK METAL

Malo war metala iz Brazila, napravljenog u kućnim uslovima ali izvođenog sa svom ubeđenošću demona koji hvata zalet iz pakla da polomi vratnice raja i počini tamo seriju ratnih zločina – pa to uvek dobro dođe. Hordes Of Wrath je jednočlani black/ death projekat iz Porto Alegrea a čiji jedini član, Moisés Alvez voli da pravi pesme sklopljene gotovo ekskluzivno od blastbitova i brijućih, napaljenih rifova. Naravno, to je takav stil muzike i naravno da je dinamički dosta ravan i da nije za svakoga. No, drugi album projekta, Army of One ima jednu čistotu i iskrenost koja mene snažno šarmira a njegova jeftina, jednostavna ali u potpunosti funkcionalna produkcija je primer kako ne morate imati puno para da biste realizovali svoju viziju efektno i snažno. Cena je, naravno, koliko date:
https://hordesofwrath.bandcamp.com/album/army-of-one

Ritual Clearing / Disfigure Split je split EP dva blek metal benda iz Nove Engleske, sa dosta različitim stilovima a koji se skladno dopunjuju. Disfigure u svom melodičnom, modernom blek metalu imaju  malo crustpunka a od njihove tri pesme je jedna kratki akustični instrumental koji lepo preseče između dve duže, glasnije numere. Ritual Clearing, pak, prže sirov, mračan blek metal sa dve pesme brutalnog juriša u produkciji koja daje sve od sebe da emulira prljavštinu drugotalasnog blek metala. Vrlo lepa ponuda a koju imate i na vinilu u izdanju takođe konektikatskog Redscroll Records:
https://disfigurebandct.bandcamp.com/album/ritual-clearing-disfigure-split
https://ritualclearing.bandcamp.com/album/ritual-clearing-disfigure-split

Iako sam u svojoj glavi projekat Nerraka iz Singapura do sada vodio uglavnom kao blek metal ekipu, istina je i da novi, treći album, The Warriors, ima dosta death metal elemenata i da pričamo o jasnije isprofilisanom blyck death zvuku ovog puta. To valjda ide sa tom postepenom evolucijom razmišljanja benda otkada je od jednočlanog projekta apgrejdovan u ,,pravu" postavu. No, sve to na stranu, The Warriors je prevashodno zabavna i žestoka ploča black-death metala sa malo ,,etničkih" začina ali fokusirana pre svega na energičnu svirku i dobar rif. Odlično:
https://nerraka.bandcamp.com/album/the-warriors

Tusci Archæic su APSOLUTNO previše melodični, previše simfonični itd. za moj ukus, ali opet, njihov drugi album, Hades Gigas je toliko pompezan i ekstrovertan da ni ja ne mogu da ostanem sasvim imun na njegov cheesy šarm. Dakle, ako volite užasno disciplinovani ekstremni metal, sa mnogo bubnjarskih rešetanja, oštrih gitara i promuklih vokala, a da preko idu zaslađene orkestarske melodije, melanholični klavirski motivi i orgijastički horovi, Archæic ISPORUČUJU:
https://archaeic.bandcamp.com/album/hades-gigas

Kad smo kod melodičnosti, losanđeleski ØVI kombinuju moderni, 'gejzerski blek metal, moderni, melodičniji blek metal pa i malo metalkora za svoj osobeni zvuk. I dok to nije  po definiciji nešto za šta bih se zapalio, EP Hedera Helix je vrlo dobro napisan, ima konceptualnu konzistenciju bez obzira na žanrovske elemente koje koristi i čak mu je i ta moderna, ekstremno glasna produkcija nekako primerena i doprinosi muzici umesto da joj smeta. Interesantno i kvalitetno:
https://oviorder.bandcamp.com/album/hedera-helix

Astre je francuski (jednočlani?) projekat kod koga imamo smešu blek metala sa hardcoreom i raznim ,,post" elementima. EP Anemoia je, pak, vrlo uredan u svom izrazu i očajavanju nad žrtvovanom generacijom, nudeći melodične ali tenzične rifove, energičan tempo, vrištanje. Ovo je i jeftino ali pametno snimljeno i obezbeđuje muziku koja čoveka i telesno i emotivno ali i intelektualno angažuje u dovoljnoj meri da ovaj projekat stavi na listu za praćenje. A daunloud EP-ja plaćate po želji:
https://astrebm.bandcamp.com/album/anemoia

Iako nisam neki srpski patriota, a definitivno ne pravoslavni vernik, moram da primetim da je niški jednočlani projekat, Nebeski, dosta zabavan. Njegov prvi EP, isto Nebeski je pristojno produciran (strogo kućno ali kvalitetno) komplet obrada srpskih patriotskih pesama poput Tamo Daleko ili Marša na Drinu u aranžmanima koji su moderni i dosta, jelte, krljački. Da citiram samog umetnika: ,,NEBESKI ne pristupa ovim pesmama kao klasičnim obradama, već kao atmosferičnim rekonstrukcijama. Zadržavajući originalne tekstove na srpskom jeziku, projekat gradi novi zvučni okvir u kojem se prepliću hladne gitarske teksture, monumentalni aranžmani i ritualna atmosfera karakteristična za moderni evropski black metal. Melodije koje generacijama bude osećaj snage, stradanja i patriotizma ovde dobijaju novu dimenziju — mračniju, introspektivniju i emotivno intenzivniju." I, da, prilično to kul zvuči čak iako nije PREVIŠE maštovito i u meni ne izaziva patriotske rezonance. Ali kul zvuči i plaća se koliko date pa evo, kome ne smeta, nek čuje i ispoštuje:
https://nebeski7.bandcamp.com/album/nebeski-ep

Gde je Srbija, tu je i Turska, kaže stara mudrost, pa evo onda, da kažemo da istanbulski Stone Cult ne sviraju, jelte, stoner rock, već, uprkos imenu, blek metal. Ali sladak. Debi album, The Great Ritual of Night and Death im je pun jednostavnih, ali ljupkih pesama sa melodičnim temama i pamtljivim rifovima, sve to odsvirano sa dosta strasti i producirano OKEJ (mada glasno). Ni Stone Cult ne preteruju sa nekakvim inovativnim pristupom ni zvuku ni aranžiranju, ali ovo je vrlo pitka ploča modernog blek metala koja će zadovoljiti i rifaše i atmosferičare:
https://stonecult.bandcamp.com/album/the-great-ritual-of-night-and-death

Da ostanemo na Balkanu, The Magus su grčki blek metal bend koji je započeo rad 2022. godine i već ima drugi album, Daemonosophia. Ovo je trio iskusnih muzičara (bubnjar Giannis Votsis svira u Dephosphorus, Shadowmass, Thou Art Lord i još gomili bendova a ni ostala dvojica nisu početnici) i njihova kombinacija je pun pogodak, sa dimenzijom klasične helenske blek metal opakosti ali onda i sa ekspanzivnijim aranžmanima koji ubrajaju i elemente hevi metala što obogaćuju izraz benda. Ovo nije ,,blackened heavy metal" već i dalje punokrvan blek metal u koji se prirodno dodaju komadi tkiva iz drugih izražajnih formi i to čini Daemonosophia i pustolovnim i vrlo zanimljivim albumom:
https://necromantiathemagus.bandcamp.com/album/daemonosophia

Nismo još završili sa Grcima. Phasma sviraju kombinaciju black, death metala i deathcorea, ali neka ih ovde jer je njihov treći album, Purgatory DOVOLJNO blek metal za moje potrebe. Ovo je i vrlo tehnički izbrušena muzika pa je možda i previše uredna za blek metal, ali s druge strane ona zaista ispoljava BESTIJALNU agresivnost i onda se sve to lepo uklapa. Najbolja stvar kod Phasma je što ne komplikuju PRETERANO a što je česta boljka ,,tech" bendova i ovde ima puno navijačke deathcore atmosfere između pržećih black i death metal rifova i to nekako prelepo legne jedno uz drugo. Mastering bučan, prebučan, uši otpadaju ali ovi ljudi ga tako kolju da mi ni gluvoća u najavi ne smeta:
https://phasmametal.bandcamp.com/album/purgatory

Imamo JOŠ Grka. W.E.B. imaju živi album, Darkness Alive snimljen u Atini i njihov pompezni, teatralni blek metal sa simfonijskim elementima se sa puno autoriteta seli u živi ambijent i nudi ozbiljnu predstavu. Ovde se epski egejski motivi lepo mešaju sa metal krljačinom a gudači i horovi dodaju taman koliko treba arome nečemu što je već stamen, bogat program rifova, opresivnog ritma i brutalnih vokala. Moćno:
https://webdarkmetal.bandcamp.com/album/darkness-alive

Trance of Perversion je split EP između brazilskog jednočlanog Trance of the Undead i čileanskog dvojca Chaos Perversion. Ovo je sve hermetični, vrlo ,,andergraund" blek metal, a gde čileanski bend ima kavernozni, ali i nešto pompezniji zvuk sa mračnim melodijama i ritualnim napevima u pozadini, dok je Brazilac ekstremno sveden ali i vrlo dobar u svoje dve dugačke pesme rokanja i tmine. Ploča za sladokusce, dakle, plus, mora se poštovati taj old school omot ceo urađen tušem:
https://godzovwarproductions.bandcamp.com/album/trance-of-perversion
https://tranceoftheundead.bandcamp.com/album/trance-of-perversion

Njemački multiinstrumentalista Tobias Püschner muziku pravi pod pseudonimom Daidalos negde od 2020. godine i Dante mu je drugi album. I u skladu sa naslovom albuma, to je raskošna, razmahana tapiserija melodičnog black-death zvuka, sa orkestarskim aranžmanima i mnogo buke. I veoma je simpatična. Ne sad nešto AVANGARDNA ili išta slično, ali treba znati napraviti ovoliko zaslađenih tema i aranžirati ih kroz vratolomnu metal svirku, još i to solidno producirati, a ovaj čovek to zna pa mu vredi pokloniti malo pažnje:
https://daidalosmusic.bandcamp.com/album/dante

Iz Kvebeka dolaze Incandescence sa svojim petim albumom, Hors temps i, mislim, ovo je moderni, melodični, ekspresivni blek metal/ post blek metal, sa kvalitetnim pesmama i vrlo bučnim masteringom. Skoro da ne umem da smislim išta drugo da kažem o Incadescence, jer, jelte, njihova muzika, da se poslužim stereotipom, govori sama za sebe. Ona nije ni inovativna ni originalna, ali bend je izvodi autoritativno i čini je, jelte, svojom i ko voli ovakav blek metal ima da se nauživa:
https://incandescenceband.bandcamp.com/album/hors-temps

Unmother su londonski post-blek metal sastav koji se na svom drugom albumu, State Dependent Memory bavi temom urbanog otuđenja. Što je kul. Mislim, svi post-blek bendovi se bave NEKAKVIM otuđenjem, ali ovi imaju nekakav originalan ugao iz koga napadaju i ploča je i muzički prilično zanimljiva sa relativno svedenim, repetitivnim, pa time i prilično hipnotičnim, pesmama i zvukom koji je glasan ali nije preglasan i ne zamara uši kako to kod kolega ume da bude običaj. Dobro je ovo a daunloud plaćate po želji što je vrlo fer za muziku ovog kvaliteta:
https://unmother.bandcamp.com/album/state-dependent-memory

Autrijski jednočlani blek metal projekat Heidnir zvuči makar isto toliko kao da slušate post-pank (sa malo gotske romantike da zamiriše) koliko i da slušate blek metal pa autor muzike, Andreas Krempler ovo zove ,,Austrian Black Art Music" radije nego samo blek metal. Nije njegov treći album, Der kosmische Tanz, baš mnogo po mom ukusu, dakle, romantičan je i melodičan, ali moram da poštujem to da je originalan i da zvuči autentično, ekspresivno, bez tipskih rešenja i imitiranja drugih bendova i zato ga preporučujem za slušanje:
https://dunkelheitblackmetal.bandcamp.com/album/der-kosmische-tanz

Boje švedskog satanskog blek metala ove nedelje brane odlični Nazghor. Bend postoji od 2012. godine, . A World Ablaze mu je već osmi album i ovo je moderan blek metal, sa dosta melodije i atmosfere, ali sa dovoljno old school zloće i agresije u zvuku da svi budemo zadovoljni. A World Ablaze je glasna, bučno masterovana ploča gde se brutalni blastbitovi mešaju sa epskim melodijama i horskim napevima iz pozadine, pa je čitav osećaj kao da ste se zatekli u jednoj od onih odsudnih bitaka između dobra i zla koje toliko opisuju u Svetom pismu i satelitskoj literaturi. Jedino ne znam jeste li sebe zamišljali baš na ovoj strani:
https://nazghor.bandcamp.com/album/a-world-ablaze

Ali možda mrzite kada blek metal uopšte ima ikakvu melodičnu dimenziju. Možda ga volite samo kad je sav u prostim, old school rifovima i kada je do karikature besan, agresivan i usmeren na to da koliko najbolje može odglumi posednutost demonima. Za vas su onda Cadaveric Messiah, black-death ekipa iz Kolumbije čiji prvi album, Entombed in Yahannam nudi baš takvo iskustvo. Ovo je old school mučionica na tragu Blasphemy i Beherit, snimljena jeftino ali sasvim efektno a odsvirana kao da se muzičari trude da svoje instrumente ne samo odsviraju nego u potpunosti POKORE svojoj sadističkoj volji. Cadaveric Messiah su sastavljeni od iskusnih, zaposlenih muzičara iz već poznatih bendova (tipa Funeral Vomit, Crucifixor ili Butchery) i vidi se da je ovo sirovina i primitiva sklapana pažljivo i sa jasnim konceptom. Lepo!
https://cadavericmessiah.bandcamp.com/album/entombed-in-yahannam

OK, za sasvim suprotnu stranu slušalačkog spektra ponudićemo Bizarrekult i njihov treći album Alt som finnes. Ovo je norveški post-blek metal bend koji podseća da su Norvežani najbolji čak i kad se odmaknu od tradicionalnih formata i iz sve snage prigrle blackgaze emotivnost. A i žestok je to album uz sve njegove šugejzerske elemente i očigledno je jednako zainteresovan da vas polomi koliko i da vas navede da meditirate o težini postojanja. Pesme imaju puno atmosfere, ali imaju i propisno metalsko krljanje, sa rifovima i gruvom, da ne pominjem brzu, agresivnu svirku i ovo se vrlo lepo sluša:
https://bizarrekult.bandcamp.com/album/alt-som-finnes

Isto iz Norveške su i Diabolus, Mecum Semperterne! ali ovaj je kvartet bliži fabričkim podešavanjima, odnosno, njihov debi album, Diabolus, Mecum Semperterne! je pravoveran satanistički blek metal. Ne i generički, iako ova četiri momka, sa još mnogo drugih aktivnih bendova, voze energično, brzo, a opet čuvajući nordijsku distanciranost i hladnoću, pesme su napisane kvalitetno i fino kombinuju rifove, gotovo subliminalne vokale i mnogo dobrog rada sa klavijaturama i horovima. Takođe, pesme umeju da POTRAJU. Sve je to producirano tako da imate utisak da ste u snu i tačno iza brda se odvija okultni obred koji MORATE da vidite ali ne uspevate da pokrenete noge, i to je u ovom slučaju POZITIVNO. Diabolus, Mecum Semperterne! nude taj razdvojeni, psihodelični ugođaj okultnog, onostranog i satanskog ne ugađajući ukusu ni old school 2nd wave purista ni modernijih atmosferičnih blek metal ljubitelja, već kreirajući sopstveni zvuk i prosecajući sopstveni put. I to je veličanstveno.
https://terraturpossessions.bandcamp.com/album/diabolus-mecum-semperterne

I za norveški het-trik imamo četvrti album projekta. Misotheist. Brage Kråbøl je vredan čovek i pod ovim imenom je za osam godina snimio četiri albuma a pored toga imao nekoliko izdanja sa takođe jednočlanim Enevelde, a radi i sa upravo hvaljenim Diabolus, Mecum Semperterne! gde svira bubnjeve. No, iz Misotheist kuhinje stiže nam hermetični, suvi norveški blek metal, pa je novi album, De Pinte prirodan nastavak pretprošlogodišnjeg Vessels by Which the Devil Is Made Flesh. Ovo je, dakle, satanistička, strastvena a opet svedena krljačina sa atmosferičnom/ melodičnom završnom obradom, ali usredsređena na klasične forme, ritmove, instrumentarij. Nije Kråbøl ovim albumom ništa inovirao, ali i ne mora jer je njegov pristup muzici ČIST i sa jasnom vizijom:
https://terraturpossessions.bandcamp.com/album/de-pinte

Monolith of Ephemerality je debi album za italijanski Dwellnought i to je jedna monstruozna ploča. A i monstruozno dobra. Čemu sam se i nadao kada su Caligari Records najavili ovo izdanje, pošto ova firma uglavnom zna da izabere i ne brine mnogo kog je (pod)žanra muzika sve dok kida. A, evo, Dwellnought su baš to, svirajući nešto između black i doom metala, ali ne samo da kidaju nego i ne rade u klasičnim modusima ni black ni doom metala, nalazeći neku idealnu tačku preklopa na kojoj sve što se čuje zvuči sveže i osobeno. Delom je u pitanju i miks koji forsira reverberaciju i epski, slojeviti zvuk, delom je što su pesme po deset i sedamnaest minuta pa imaju prostora da mnogo rade, a delom i to da ljudi sviraju kao posednuti demonima. Često se pominju nekakvi rituali i obredi kad pričamo o ekstremnijim varijantama blek metala, ali Dwellnought ovakve opise itekako zavređuju. Slušajte:
https://caligarirecords.bandcamp.com/album/monolith-of-ephemerality

A da još jednom kažem koliko mi je kul da je nemački Fucking Kill Records izrastao u firmu koja je od tr00 underground korena gde se publikovao garažni death metal i grindcore, došla do toga da je i dalje underground i tr00, ali da objavljuju ekskluzivna izdanja metala koji je prilično avangardan. Najnoviji primer su Šveđani Trespasser i njihov treći album, יְהִי אוֹר. Trespasser su duo anarhističke i antifašističke provinijencije, a יְהִי אוֹר (tj, ,,neka bude svetlost") je ploča o apokalipsi, blek metal koji se kombinuje sa etničkim temama, krlja bez milosti ali u to krljanje ubacuje mejdnovske harmonije i generalno uspeva da bude muzički raznovrstan i, čak, anarhičan, a da sve to ima smisla. Imajući u vidu koliko je ovo mali izdavač, plašim se da će Trespasser ostati nezapaženi u masi drugih izdanja ove nedelje pa ih ja posebno podvlačim na ime originalnosti i čisto cool faktora koji njihova muzika ima sa svojim ritualnim refrenima i kombinovanjem bendža i duvača sa propisnim metal riljanjem. Ne propustite, biće vam žao:
https://fuckingkillrecords.bandcamp.com/album/trespasser
https://trespasserxvi.bandcamp.com/album/--4

Deo 2: STONER ROCK, DOOM METAL, SLUDGE METAL, PSIHODELIJA, HARD ROCK

Troll Teeth su nešto duže od dve godine šutali a  sada se vraćaju EP-jem Troll Teeth: Sluagh Vol. II i to je, pa, neobavezno. Ali simpatično. Od četiri pesme jedna je nova (i njihova) i govori o turobnosti modernog istorijskog trenutka u kome se ljudi, jelte, zamenjuju veštačkom inteligencijom iako za to nema dobrih razloga. Ostale tri pesme su kaveri projekata poput The Stone Eye, Wax Mekanix i The Blue Void i mada je to sve zezanje sa prijateljima (EP i izlazi za Electric Talon, a koji drži jedini član Wax Mekanix) i vrlo je lo-fi, kakav je bio i prethodni EP, svakako ima šarma i nudi jedan zdravi pank-rok etitjud:
https://talonrecordsusa.bandcamp.com/album/troll-teeth-sluagh-vol-ii

Beloruski stoner-metalci Die Balista su svoje ime promenili u Krisa a onda ponovo snimili svoj prvi album. I'm gonna swing from the chandelier, from the chandelier je, dakle, programsko rebutovanje koncepta, ali muzički ovo je jednostavan, pitak, garažni stoner/ sludge program sa pesmama koje ne pucaju od neke inventivnosti ali imaju prijatan gruv i hrskav zvuk. Više i ne tražimo jer ovih šest pesama naprosto fino cure i ko voli muziku što je istovremeno konfrontativna ali i potpuno prijateljska, naći će srodne duše u bendu Krisa. Cena je, takođe, koliko date:
https://krisa.bandcamp.com/album/im-gonna-swing-from-the-chandelier-from-the-chandelier 

Skeletizer su simpatičan stoner-doom sastav iz Orlanda sa Floride. Njihovo debi-izdanje je mini album, Sounds from the Doomshed, jedna ljupka ploča kratkih, energičnih pesama, pankerske estetike, močvarnog zvuka i srazmerno brze svirke. Ovo je više ,,doom 'n' roll" nego običan stoner-doom i to je okej, sa jeftinim ali pristalim zvukom i dosta entuzijazma u svirci, pa se sve to presluša kako treba:
https://skeletizer.bandcamp.com/album/sounds-from-the-doomshed

Die Alone je drugi album za čileanski stoner-doom trio Loud. I, sad, iako se ljudi zovu tako kako se zovu, njihova muzika zapravo izbegava moderne studijske tehnike za pojačanje zvuka, pa je Die Alone ploča dosta old school saunda, muljava, mutna, a onda time i šarmantnija. Bend pritom radi jednu pankersku, neposrednu verziju tog stoner-doom metala, sa džemerskim gruvom i spontanom energijom i to se fino uklapa iz lo-fi kvalitet snimka. Pošten, prljav podrum-core:
https://loudhorror.bandcamp.com/album/die-alone-full-album

GOZD su poljski post-rok i post metal bend sa albumom prilično 'gejzerske atmosfere i pogoleme težine. Trees Are Silent mi nije doneo neko veliko uzbuđenje na konceptualnom planu, ovo je šugejz gruv sa distorzijama, ali izvedba je dobra, melanholične harmonije i repetitivne, jednostavne teme rade posao i da je ovo producirano malo tiše bilo bi i bolje. A i ovako je sasvim okej:
https://gozd.bandcamp.com/album/trees-are-silent

Za nešto radikalnije i zabavnije imamo novi album projekta Druid Stone a koji je jednočlani transrodni doom metal/ noise rock bend iz Virdžinije. Album The Living Dead je duhovit, raznovrstan i možda vam se neće sve na njemu jednako dopasti ali mislim da ovde ima dosta bučnog, doomerskog gruva i zanimljivih gitarskih i vokalnih tema da se niko ne smori i pobegne pre kraja. OK, produkcija je apsolutno prebučna, ali ovo je anarhična muzika i to onda nekako ide uz nju:
https://doomhippies.bandcamp.com/album/the-living-dead

Girasol su Argentinci a ako znate Argentince, znate da vole da sviraju prljav, gruverski, psihodelični stoner rock. Manguparija. EP El Cielo Está Iluminado ima samo četiri pesme ali ovde se SVIRA baš za sve pare, sa gomilom fine gitarske pirotehnike, ali i dobrim, čvrstim gruvom koji, pak zna za dinamiku i ne ide svom snagom sve vreme, sa odličnim vokalima i tekstovima na Španskom. Ovo je bluzerski a hevi, gruverski a metalno i uživaćete u svakom sekundu:
https://girasolheavyblues.bandcamp.com/album/el-cielo-est-iluminado-2

Švedski rodno mešoviti sastav Electric Hydra ima album From the Fallen I to je kvalitetan hard rock/ heavy metal sa stoner rock elementima. Dakle, ume da bude sporo, ume da bude teško, ali je i generalno dosta melodično i fino koristi vokalne harmonije. No, gitarski rad je ovde ozbiljan i Electric Hydra ne samo da ne zapostavljaju teške rifčine u svom repertoaru već i imaju zvuk koji forsira masni rokenrol ugođaj a što meni veoma prija. Sve najtoplije preporuke za ove divne žene i muškarce:
https://electrichydra.bandcamp.com/album/from-the-fallen

Hm, generalno retko gunđam da bend ima prejeftinu produkciju ali imam utisak da portorikanski Ender zaista zvuče kao da su snimili demo dok slušate minialbum Ender II: In Silent Throne. Mislim, ovo je vrlo progresivni, vrlo ambiciozni death-doom metal, sa velikim rasponom ideja i zvuka i bend zapravo ima impresivno dobar miks za sve ono što radi na ovom materijalu. Ali zaista mu treba samo MALO bolji studio, sa boljim kutijama i boljim mikrofonima da bi bio ono što čujemo da treba da bude. Ovako kako jeste, mislim da će oduševiti andergraund publiku ali Ender apsolutno zaslužuju više:
https://enderpr.bandcamp.com/album/ender-ii-in-silent-throne

Ripple Music ove nedelje imaju peti album benda Suplecs iz Nju Orleansa, Hymns Under a Blood Moon Sky, a koji stiže solidnih petnaest godina nakon prethodnog. Suplecs ovde ne rade ništa posebno novo ili dramatično, ali ovo je vrlo prijatna ploča zrelog, patiniranog stoner rocka sa bluz osnovom i urednom hard 'n' heavy razradom. Dakle, pesme su dobre, bend ih izvodi proživljeno i naprosto trese jak, moćan gruv, vokali su kvalitetni a zvuk debeo, možda i mrvicu preglasan ali sa dovoljno topline da ova rokerska, šmekerska ploča bude ugodna (Takođe, kad ste već na Bandcamp stranici Ripple Music overite njihovo reizdanje Rollerballovog albuma Submarine takođe izašlo ove nedelje jer KIDA):
https://ripplemusic.bandcamp.com/album/hymns-under-a-blood-moon-sky

Imamo i novo izdanje Heavy Psych Sounds Records. Dakle, Poljaci Belzebong znaju šta vole: da se drogiraju i da prave igre reči pa im se novi album zove The End Is High i to su samo četiri ali vrlo dugačke, spore, teške, VRLO drogirane pesme stoner doom gaženja sa naslovima tipa Bong & Chain ili 420 Horsemen. Dakle, ljudi se preterano mnogo zajebavaju, ali muzika je možda ne neki REVOLUCIONARNI ali ugodni (mada jako glasni) teški, jelte, psihodelični rok i metal uz koji će se svako osetiti bolje:
https://belzebong.bandcamp.com/album/the-end-is-high
https://heavypsychsoundsrecords.bandcamp.com/album/belzebong-the-end-is-high

Ako niste nameravali da mnogo koristite sopstvene uši ovih dana, dobro je, jer izašao je novi Chained to the Bottom of the Ocean. Doduše, momčad iz Springfilda u Masačusetsu su na Let Us Not Speak Of Them But Look And Pass On ipak nešto promenili u masteringu i miksu pa ovo nije više monoblok zvuka nategnutog do pucanja, već ipak nešto toplije i dinamičnije. I u svirci se to čuje, sa pesmama koje imaju prostora i praznina da udahnete, ali, da se ne zavaravamo, ovo je i dalje ESKTREMNO abrazivan, EKSTREMNO mračan, pesimističan sludge-doom metal čiji je manifest, jelte, ispisan u samom imenu benda. Ovde TREBA da se osetite teskobno, izmučeno, da se plašite za svoj život i u tom momentu ekstatične panike Let Us Not Speak Of Them But Look And Pass On dobija svoj puni smisao. Za slučaj da nisam bio sasvim jasan: Chained to the Bottom of the Ocean su i do sada bili izvrsni a sa ovim izdanjem sazrevaju u pravu stranu. Odlično je:
https://chainedtothebottomoftheocean.bandcamp.com/album/let-us-not-speak-of-them-but-look-and-pass-on

Treba li nam u životu još jedan album sa obradama Black Sabbath? Jebiga, treba. Iron Man's Anthem: A Tribute to Ozzy Osbourne je kompilacija koju je napravio fanzin/ lejbl Witching Buzz - Occult Vibe Haven i ovde imate dvadestdve pesme uglavnom iz Black Sabbath faze Ozzyjevog rada, ali i sa nekoliko komada i iz njegove solo-karijere. I ima tu dopadljivih varijacija na poznate, jelte, teme. Neke pesme su, naravno, puke rekonstrukcije, čiji je cilj da zvuče što bliže originalu i, mislim, i to je OK jer Sabat je Sabat i ne možete zaista unaprediti savršenstvo, ali neke su i zanimljivi eksperimenti, kao što je na primer skroz akustična verzija Wheels of Confusion (koja po aranžmanu neodoljivo podseća na Planet Caravan, a koja, pak, u verziji na ovom albumu dobija melodičnu metalcore obradu). Electric Funeral je gadno ,,zadumljen" i to mu lepo stoji a simpatično je i kako Necro Weasel sviraju Never Say Die, strejt i pošteno. Sve to za dolar znači da ovome VREDI posvetiti malo vremena:
https://witchingbuzz.bandcamp.com/album/iron-man-s-anthem-a-tribute-to-ozzy-osbourne

Deo 3: THRASH METAL, SPEED METAL

Virdžinijski blek-trešeri The Day of the Beast imaju peti album, Nightspawn Descendants i ovo je sasvim simpatična ponuda. Za razliku od velikog dela black-thrasha koji kao osnovu zvuka uzima old school garažnu muljavinu, ovi ljudi su bliži savremenim melodeath podešavanjima i to je vrlo adekvatno za ono što sviraju. Dakle bend ima čist zvuk, svira precizno i mada se kvalitetna tehnika dobro čuje, akcenat je na dobrim rifovima i žustrim, strastvenim pesmama. Komada je deset, puni su do vrha dobrih rifova i pamtljivih tema, brzina i žestina su adekvatni tako da, izvolite:
https://thedayofthebeast.bandcamp.com/album/nightspawn-descendants

Evo sad to o čemu smo pričali: Lead Injector su omladinska blek-treš ekipa iz Drezdena i njihov debi album, Witching Attack – sa sve gotik-metal vešticom na omotu koja nosi kožni šorc, čizme na pertlanje do kolena, mrežaste iscepane čarape i špicast šešir, kao da je krenula u KST namaskenbal, a onda mora da sačmarom vraća oživeli skelet u njegov grob – nudi taj muljavi, garažni saund i old skul etitjud. I meni je sve to vrlo šarmantno, pogotovo što Lead Injector ipak pišu pesme sa svešću da ne treba sve da budu iste niti da u njima sve bude isto. Ovo jeste jednostavna, strejtforvard muzika, ali nije GLUPA i ima autentičnost na kojoj će joj mnogi pozavideti:
https://leadinjector.bandcamp.com/album/witching-attack

Volite transrodni američki thrash metal projekat Transgressive i nervira vas što ne snimaju ploče češće? Niste sami, ali evo malo utehe, The Recreant je DRUGI thrash metal projekat Alicije Cordisco i upravo je izbacio album. The Code is V... Outlive the Code je ploča punokrvnog thrash i crossover thrash zvuka sa pevačicom – Ruby  Rockatansky – koja iznosi srce na teren i tamo ga ostavlja da izgori, i sa apsolutnom kanonadom rifova i lošeg raspoloženja. U poređenju sa Transgressive, koji su u poslednje vreme postali skoro barokni u aranžiranju, ovo je suvlji, mošerskiji krosover treš i, mislim, sve je kako treba:
https://therecreant.bandcamp.com/album/the-code-is-v-outlive-the-code

Indonežani Slakter su dočekali, posle solidne decenije rada, svoj prvi album, i to za nemački Witches Brew a što je prilično prestižno mesto da na njemu debitujete. Infernal Exekution Reign je, nimalo iznenađujuće, ploča old school thrash metala koja podseća na Bay Area Thrash predloške, ali i na prljavije stvari poput brazilskog thrasha i ranog death metala iz osamdesetih. Dakle, ovde se sprinta napred, rifovi su oštri i ložački a zvuk je zdrav, jeftin i POŠTEN. Posebno mi se dopada vokal koji je kao pokojni Peter Steele iz perioda kada je pevao u Carnivore, ali RAZBIJEN. Slakter su odlični i ovo je treš metal kakav vole treš metal gurmani:
https://witchesbrewthrashes.bandcamp.com/album/infernal-exekution-reign
https://youtu.be/1zklJb9R45s

Španski Liver Killer je sada ponovo jedan čovek iz Barselone sa EP-jem Single Use Only na kome se on vraća svojim korenima i pravi pet pesama dopadljivog crossover thrasha. Izdanje sakuplja pare za organizaciju koja se bavi prevencijom suicida, ali se i bavi promišljanjem konačnosti, što podseća da krosover nije muzika samo o jedenju pice i voženju skejta. No, ključno, ovo su dobre, energične, zarazne pesme sa jeftinim ali dobrim zvukom i ako Volldammus ponovo okupi živu postavu i izvede ove pesme u klubove, biće tu lomljave:
https://liverkiller.bandcamp.com/album/single-use-only

Ah, njemački trešeri WrestleManiacs su snimili prvi album, Don't Try This At Home i sve lepe stvari koje sam rekao za njihov demo pre tri meseca stoje i za album. Ovo je zabavni, kvalitetni rokerski thrash metal, sa nekim ODLIČNIM pesmama, dobrom produkcijom i puno energije. Plus, pevač zvuči kao Đavo iz Tasmanije! Osam kratkih pesama i neodgovorno mnogo zabave:
https://wrestlemaniacsrule.bandcamp.com/album/dont-try-this-at-home

Treba slaviti ovu nedelju jer smo dobili novi EP omiljenog ruskog treš metal projekta, Смерш. Сергей Крючков je proredio i izdanja svog projekta i svoje etikete Global Thrash Attack otkada Rusija navaljuje na Ukrajinu, ali, evo, Детство, kako se ovaj EP zove pokazuje da nije izgubio ni mrvu oštrine. Pričamo o tri PERFEKTNE, kao nožem odsečene thrash metal himne u prepoznatljivom angažovanom maniru ovog projekta, sa surovim rifovima, ložačkim tempom, odličnim solažama, dobrom produkcijom. Смерш mi se uvek izdvajao iz svoje generacije po toj neposrednosti poruke, odbijanju da se svede na dobar faksimil '80s thrasha, podsećanju da je ova muzika pre 40 godina imala jaku socijalni angažovanost. Tako da je i ovo ozbiljna i obavezna lektira. A plaća se po želji:
https://globalthrashattack.bandcamp.com/album/thrash-metal-ep-2026

(Kraj u sledećem postu)

[Meho Krljic]

Deo 4: HARDCORE, PUNK, POSTHARDCORE, SCREAMO, FALSE GRIND, BEATDOWN, MATHCORE, CRUSTCORE, POWERVIOLENCE, GRINDCORE, GOREGRIND

World of Malice su, po sopstvenim rečima ,,LOW IQ ILLEGAL CARRY BEATDOWN FROM MICHIGAN" i onda naravno da EP Bastard nudi samo uličarsko nasilje i negativnost. Ali DOBRO uličarsko nasilje i negativnost. Mislim, ovo je jednostavna, sirova muzika jeftinog zvuka, ali sve je to i žestoko i autentično i neposredno, prepuno nisko naštimovanih metal rifova i nesvete distorzije. Ko voli, neće se razočarati:
https://worldofmalice313.bandcamp.com/album/bastard

Iron Rain su dva lika iz Oklenda koji prave ,,chainsaw hardcore" a što je u prevodu kao da ste izmešali Nails i Entombed. Mislim, sasvim ljupka i zdrava kombinacija i EP Eternal, iako suštinski kućna produkcija ima i težinu i ozbiljnost i može da se lepo posluša:
https://dotcursor.bandcamp.com/album/eternal

Boycott The Baptist su britanski punk/ crust (pa malo i grindcore) bend sa novim EP-jem, Father Egg i ovo su četiri pesme kinetičkog, energičnog hardkorpanka koje ne prihvataju minimalizam u idejama i aranžmanima uobičajen za ovakvu muziku. Naprotiv, jedna od pesama je ovde duža od šest minuta, ali Boycott The Baptist ovo sve rade ne gubeći sirovost i andergraund autentičnost koju asociramo sa ovom muzikom. Lepo:
https://boycottthebaptistuk.bandcamp.com/album/father-egg-ep

Pouzdani dileri kvalitetnog hardkorpanka, HFY! Records iz Arkanzasa imaju novi EP teksaških Toxic Menace i to su četiri pesme metaliziranog hardcorea koji se smešta na sasvim lepo mesto između (nešto) modernijeg hardcore izraza sa njegovim hip-hop uticajima, i klasičnog hardcore thrasha/ crossovera iz osamdesetih. Zvuk je trešerski, zdrav, vokali ložački, tempo dobar i ovo je muzika uz koju se na žurkama i u klubovima lomi inventar. Cena za daunloud je koliko date a ima i CD:
https://hfyrecords.bandcamp.com/album/by-any-means-necessary-hfy-032

Uhhh, neoprezno spuštena garda natrčao sam na direkt pravo u facu klikćući na  Running order 2k25, kompilaciju koju je izbacio klub No Safe Place iz Nanta u Francuskoj. Mislio sam da će ovo biti nekakav osrednji hardcore produkt, ali ljudi su sakupili na jedno mesto dvanaest bendova koji su svirali u No Safe Place tokom prošle godine i ovo je VRHUNSKI izbor hardcore/ beatdown/ grindcore muzike. Iz nekog razloga, svi bendovi imaju po jednu pesmu sem Tina Turner Fraiseur koji imaju tri, ali to su odlične tri pesme (a i jako su kratke) pa je u redu. Dakle, ovo je baš BAŠ dobro i pošto se daje po ceni koju sami odredite, ne treba da se brinete:
https://hcnosafeplace.bandcamp.com/album/running-order-2k25

Argentinci No.Zero sviraju metalcore sa solidnom količinom Nu Metala u svom zvuku. I mada to nisu neki meni omiljeni stilovi, minialbum Lapsus Persona je, sa svojih sedam pesama, vrlo simpatičan: ovde se svira čvrst, težak gruv, vokali su manični (a naravno pevanje je na Španskom) i ne smetaju mi preterano odlasci u melodične, himnične refrene. Ako volite metalcore, vama će ovo biti i bolje nego meni.
https://nozero.bandcamp.com/album/lapsus-persona

Pa onda imamo FUCK, berlinski hardcore bend koji i sam svira uglavnom u srednjetempaškom gruvu ali sa mnogo prljavijim zvukom i jeftinijom produkcijom. EP Worldpeace Can Be Done ima tri pesme vrlo besne muzike a taj andergraund zvuk mu je, naravno, plus. Moš iz treš! A cena je koliko date:
https://fuckhcpunk.bandcamp.com/album/worldpeace-can-be-done

Perikunta iz Helsinkija sviraju sirovi d-beat hardcore, a koji nije toliko sirov da nema poneku melodiju na albumu Tyhjyyden vanki. Takođe, ima ovde pesama od preko četiri minuta sa sporijim tempom i atmosferičnim, dumerskim pristupom. Osnovna pank estetika se ipak uvek poštuje, pa je ovo razuzdano distorzirano, puno mikrofonije, vokali su samo dranje itd. Meni se, naravno, dopada a kad se dopadne i vama plaćate koliko hoćete da bi ga daunloudovali:
https://perikunta.bandcamp.com/album/tyhjyyden-vanki

Hex su singapurski beatdown hardcore kvintet čija jedna članica nosi Bolt Thrower majicu na promo fotografiji i to je sve što je potrebno da se zna. EP No Salvation until Death is Permanent ima dve pesme mučnog, teškog nabadanja sa hardcore gruvom i sirovim metalskim rifovima a zvuk je lep, ne preglasan a opet agresivan i žestok. Izvedbe su, razume se, intenzivne i sve je idealno za petominutnu hedbeng sesiju u mošpitu vaše dnevne sobe:
https://hexxhc.bandcamp.com/album/no-salvation-until-death-is-permanent

Dismembered su filipinski deahgrind sastav čiji EP, isto Dismembered zvuči kao da ste usred death metal albuma pustili čopor uplašenih pacova da sami nađu izlaz. Dakle, ovo je haotično, preteće, kompetentno a opet vrlo konfuzno i nekako je time i šarmantno.
https://dismemberedgrind.bandcamp.com/album/dismembered

U vrlo gusto naseljenu teritoriju bendova koji se zovu Detriment stiže i još jedan duo, sa Floride, a koristeći debi EP, Eternal Expiration, da se legitimiše. Ovo je energični, znojavi deathgrind urađen u minimalnim ali i dalje adekvatnim produkcijskim uslovima i sa prilično uspešnim pogađanjem svojih meta. Dakle, ovo je brza, agresivna muzika jednostavnih, ložačkih rifova i ono gde nema na raznovrsnosti ona ima na ekonomičnosti i neposrednosti izraza. Sasvim lepo:
https://detrimentfl.bandcamp.com/album/eternal-expiration

Imamo i debi album za ukrajinski Strup a koji prže vrlo klasičan slovenski deathgrind. Ali dobro prže. Abyssurge, kako se album zove me je prilično jako teleportovao dvadeset i kusur godina unazad u vreme kada su Dead Infection i Squash Bowels harali scenom i ovo je TO. Ne nešto komplikovano ali kompetentno, sa mnogo zaraznih rifova i poštenih, mitraljeskih blastbitova kako bog zapoveda i miluje:
https://rottedlife.bandcamp.com/album/abyssurge

Cavity Injector su grindcore/ deathgrind ekipa iz Monroa u Nju Džersiju a Demo 2026. su snimili u studiju kod Andrewa Leeja iz Ripped to Shreds. I ovo zvuči jako slatko, onako, jeftino a lišeno filozofije i pretenzija. Samo, dakle, četiri pesme krljačine i blastbita sa smešnim goregrind ,,žaba" vokalom i gde jedva jedna od njih pređe trajanje od minut. PRELEPOST.
https://cavityinjector.bandcamp.com/album/demo-2026

Nijemci 5 Stabbed 4 Corpses su negde između brutalnog death metala i ,,party" verzije goregrinda, ali ih stavljam među grindcore bendove jer njihov četvrti album, For Corpses ima one tipične evropske momente sa polka-ritmovima i šaljivim pig-squeel vokalima koje su proslavili bendovi poput Gutalax i koji prave ršum po koncertima. Album ne puca od neke velike originalnosti, ali 5 Stabbed 4 Corpses sviraju časno i energično, imaju dovoljno dobar zvuk i bude to pitko:
https://5stabbed4corpses.bandcamp.com/album/for-corpses

Red Asphalt je, koliko shvatam, edukativni film koji se pušta ljudima u SAD kad uče da voze a u kome se vidi, jelte, krv po asfaltu i druge posledice neoprezne vožnje. Naravno da je to i naslov jedanaestog albuma kalifornijskih deathgrind legendi Exhumed. I, mislim, ljudi sviraju preko tri decenije, jasno je da vi znate kako oni zvuče i da oni znaju da vi znate i da neće da se šetaju predaleko od fabričkih podešavanja. No, sa godinama je Exhumed dobio jednu širinu da u svoju muziku ubacuje i hevi metal i rok elemente onoliko koliko mu prija pa i ovde između blastbitova i neljudskih vokala imate bluzerski gruv i simpatične solaže. Svakako, dobar zvuk i momačka svirka se podrazumevaju, a pesme nisu komično prekratke i ovo je na korak od, jelte, mejnstrim metala. Ali u dobrom smislu:
https://exhumed.bandcamp.com/album/red-asphalt

Oh, solunski Vomit Mass se svetu predstavljaju izvanrednim prvim demo-snimkom pod naslovom No God, Just Rot! Ovo je mešavina grindcore bombardovanja sa malo old school death metalskog gruva, dakle, deathgrind sa tako eksplozivnom svirkom i rafiniranom agresijom da se ja sav naježim. Vomit Mass su kao Terrorizer ili Mule Skinner pogurani korak ili dva ka death metal strani spektra, EKSTREMNO dobri svirači i sa materijalom koji je produciran izvrsno. Od osam pesama jedna je obrada Venoma, a demo se daje po ceni koju sami odredite. Ne propustite ovo malo remek-delo:
https://vomitmass.bandcamp.com/album/no-god-just-rot

Kad smo već kod vrhunskog grindcorea/ deathgrinda, evo nečeg čemu je titula albuma nedelje izmakla ZA MRVU. Teksašani Trucido su, dakle, odabrali baš Dan zaljubljenih da izbace svoj drugi album, Epiphanic Delusions of a Spirtual Warfare i to je ZLOBNO. Grubo nacrtani, art brut omot sugerisaće nekakvu podrumsku gadariju – što bi bilo sasvim u redu – ali Trucido je jedan od bendova u kojima bubnjeve svira Bryan Fajardo, natprirodno izvanredni mitraljezac iz takvih legendi poput Gridlink ili, recentno Barren Path tako da odmah znate da i ovo MORA biti nešto posebno. I jeste. Trucido kažu da je ovaj album izraz gneva i frustracije, sve to vezano za društvene okolnosti u kojima se nalazimo, pa onda njegovih sedamnast pesama dolaze kao brutalno destilisane emanacije tog gneva i frustracije kroz nisko naštimovane, meljuće rifove, rafalne bubnjeve i dementne vokale. Produkcija je adekvatna, sa instrumentima koji imaju masu i teksturu ali su onda i miksovani dobro, uz lepu separaciju i bez za savremeni ekstremni metal karakterističnog iživljavanja sa kompresijom u masteringu. Ovo je grindcore na svojim najizvanrednijim podešavanjima, pa ako ste se malo zamorili od dobroćudnih ali (još uvek) nekompetentnih podrumskih početnika, žudite za nečim tehnički impresivnim a opet laserski usredsređenim na ČISTU destrukciju, Trucido se prirodno pakuju uz asove žanra poput Insect Warfare, Assuck, Discordance Axis itd.
https://trucidogrind.bandcamp.com/album/epiphanic-delusions-of-a-spirtual-warfare

Deo 5: DEATH METAL

Simpatični su Contraferrous, death metal kvintet iz Solt Lejk Sitija a koji se tematski fokusira na prava životinja. Tako i prvi EP, Splitting the Eyes ov Speciesism ima pet pesama ogorčenosti i besa zbog eksploatacije životinja a što se lepo uklapa uz njihov prilično old school death metal. Contraferrous imaju jeftinu, garažnu produkciju ali i pesme koje podsećaju da death metal ne mora da bude sviranje svom snagom sve vreme, već muzika koja sasvim lepo podnosi različite dinamike i atmosfere. Za sada je ovo prilično obećavajuće:
https://contraferrous.bandcamp.com/album/splitting-the-eyes-ov-speciesism

Izraelci Neder na svom debi albumu, Abjection imaju samo šest pesama ali ovo je žestoka, energična muzika posle koje osećate da ste dobili beng za svoj bak. Neder sviraju melodični death metal, ali ovo pre svega znači da pesme imaju nešto pamtljivije rifove i da aranžmani više forsiraju brzinu i energiju a manje nekakvu ogromnu kompleksnost metrika i harmonskih varijacija. Hoću da kažem, Neder nemaju onu ,,pop metal" dimenziju koja je danas česta u melodeath muzici i meni se njihov pravolinijski, žustri nastup prilično dopada:
https://neder.bandcamp.com/album/abjection

Za dobar, prilično ozbiljan, iako na prvi pogled očekujete opuštenu zajebanciju, death metal i deaththrash imamo novi EP čikaških Necronomicon Ex Mortis. Ova ekipa radi poslednje 3-4 godine i izdaje uglavnom kraća izdanja, ali kvalitet novog EP-ja je apsolutno kandiduje za album. Zombie Blood Nightmare, naime u svojih šest pesama trpa mnogo ozbiljne svirke ali i kvalitetne horor atmosfere. Bend se inspiriše horor filmovima sedamdesetih i osamdesetih a muzički su kao neki unapređeni, modernizovani spoj ranih Death i Sadus. Mislim, odlični su, sa aranžmanima koji su tečni, raznovrsni, odličnim rifovima i beznaporno tehničkom svirkom. Ne propustiti:
https://youtu.be/kWqaaHoK29M

Death Beyond je drugi album za losanđeleski Whipworm a što su dva čoveka koji sviraju u Titan i Qaalm. Ovo je tehničkiji i progresivniji death metal sa konceptualnom osnovom albuma koja se bavi pismom mrtvog čoveka i svirkom koja je kao moderniji Death/ metalskiji Cynic, samo sa nešto ipak skromnijom produkcijom. No, Death Beyond je solidno napisan, pošteno aranžiran i odsviran i vredi svačijeg vremena:
https://whipwormmetal.bandcamp.com/album/death-beyond-2

Teksašani Distain su četvorica klinaca koji vole da prave, jelte, morbidnu muziku, pa im se tako novi EP (zapravo minialbum) zove For Morbidities Sake. I ako volite primitivan (estetski) ali korektan (tehnički) death metal sa brutal death/ slam elementima i VHS horor usmerenjem, ovde nećete ništa pogrešiti. Distain su daleko od neke originalnosti ili svoje kreativne zrelosti ali njihova muzika je puna uzbudljivih rifova i jedne tipično mladalačke napaljenosti, a opet je izvedena dovoljno disciplinovano da zvuči solidno:
https://distaintx.bandcamp.com/album/for-morbidities-sake

Undertoker iz Santa Kruza u Kaliforniji su se za svoj Demo 2026 slikali na groblju, ali bogami i muzika zvuči kao da je snimana u kriptama tog istog groblja. Ovo je toliko old school death metal da imate utisak da je sav truo, poluraspadnut, spreman da se transformiše u gomilu mokrih krpa i kostiju ako kinete negde u krugu od pet metara oko njega. A ovo mislim kao kompliment i, naravno, Undertoker uspevaju da sa tim pećinskim, horor zvukom spoje i malo modernih slemova, tako da je kombinacija zdrava, potentna i iznenađujuće savremena:
https://undertoker.bandcamp.com/album/demo-2026

Kao neko ko često gunđa da mu je deathcore dosadan, moram da istaknem koliko mislim da su Worm Shepherd zabavni na novom EP-ju, Dawn of the Iconoclast. Ovo je pet pesama vrlo tehničkog, na svaki zamisliv način preteranog simfonijskog blackened deathcorea i, mislim, kome može da se NE dopadne ređanje blastbitova i breakdown mlevenja, sa sve gudačima i epskim refrenima, a spakovano u BESMISLENO komprimovan master? Samo jebenim šupcima, rekao bi Marki Mark kada bi bio ovde sa nama. Unique Leader, naravno:
https://uniqueleaderrecords.bandcamp.com/album/dawn-of-the-iconoclast

Švajcarci Defaced posle jedanaest godina diskografske pauze izbacuju novi album kao da su samo skočili napolje po cigare. Nije problem, slušaćemo jer je Icon, između ostalog i sasvim pitka ploča. Štaviše, možda i PREVIŠE pitka za mene, jer u njoj ima elemenata komunikativnosti i melodičnosti koji vuku na metalcore što nije moja preferirana verzija death metala, ali u nekoj sumi svih stvari, ovo je energična ploča glasne i prijemčive muzike, odsvirana junački i sa solidnom produkcijom. Ako volite taj malo moderniji zvuk koji Defaced dodaju na klasičnu death metal matricu, onda je to još bolje.
https://defacedswiss.bandcamp.com/album/icon

Nisam siguran da ljudi znaju šta reči uopšte znače. Recimo, Kanađani Bayonet Dismemberment kažu za svoj EP Skull Crushed by a Tank da im je ,,the third full-length assault from Vancouver's five-piece brutal death metal unit" iako, jelte, ovo DECIDNO nije ,,full length", kao ni prethodna dva EP-ja. Bayonet Dismemberment nemaju ni jedan ,,full length" do sada, ali nema ni veze. Ono što ima veze je pitanje valja li ovaj novi EP? Nije loš. Nije ni nešto neviđeno inventivan i ovo je pristojan, dobro produciran brutal death metal/ slam gde na jednoj pesmi gostuje Ricky Meyers iz Suffocationa i to je lepo. Mislim, ljudi sviraju dobro, pesme su korektne ali nije da osvajaju nečim POSEBNIM. No, nekada je i tehnički kvalitet sasvim dovoljan a ovde toga ima koliko hoćete:
https://bayonetdismemberment.bandcamp.com/album/skull-crushed-by-a-tank

20 Buck Spin ove nedelje imaju drugi album irskih black-death metalaca Coscradh i, hej, ovi ljudi su LEPO sazreli. Prvi album mi je bio solidan, ali jeste umeo da bude monoton i imam utisak da su Coscradh sa njim, pre četiri godine, iživeli svoju fazu ,,sva agresija sve vreme" svirke. Otud je Carving the Causeway to the Otherworld ploča interesantnije naracije, raznovrsnije strukture. Da se ne brinemo, i dalje je ona ekstremno agresivna i puna ubitačnog blastovanja, ali sada je war metal koji ova ekipa prostire pred nama slojevit, teskturiran, pun zanimljivih skretanja i sluša se sa APETITOM:
https://20buckspin.bandcamp.com/album/carving-the-causeway-to-the-otherworld

Dissentience iz Pensilvanije maju novi EP, Kaiju i to su četiri pesme kvalitetnog deaththrash metala. Dissentience sviraju u nešto melodičnijem modusu od proseka, ali ovo je prilično oštar, više old school izraz od savremenog melodeatha i meni se sviđa kako ljudi kombinuju trešersku pravovernost sa nekim melodičnijim delovima. Pesme su poduže, kompleksnije nego što očekujete, zvuk zdrav, sve je kako treba:
https://dissentience.bandcamp.com/album/kaiju

Vijetnamskom triju Kinh je Nghiệm prvi album i ovo razbija. Bend insistira da ovde nema pravila i da je ovo ,,brutalna fuzija death metala sa hardcoreom, thrashom, black metalom i hip-hopom", ali na programu je uglavnom veoma solidan, mošerski death metal sa ložačkim trešerskim rifovima i perfektnom kombinacijom bržih blastbit deonica i srednjetempaškog, hedbengerskog plesnog programa. Produkcija je solidna, svirka je žustra a rifovi su neodgovorno zapaljivi tako da ovde nema mnogo filozofije, žurka je od početka do kraja:
https://kinh.bandcamp.com/album/nghi-m

Skumhammer iz Londona kolju izrazito ružan i agresivan death/ black metal na svom eponimnom debi albumu. Nije ovo neka VELIKA ploča, ima pet pesama i traje manje od dvadeset minuta ali je u pitanju suva krtina pravoverne agresije i poštene, znojave svirke. I, mislim, pesme nisu inovativne, ali su dobre, rifovi su ložački, mnogo toga je čist grindcore u ovoj muzici a produkcija je, mada je niko ne bi nazvao LEPOM, zapravo okej za ovo što se svira. Plus, to ime, Skumhammer, pa to je jeveno kul:
https://sonicraid.bandcamp.com/album/skumhammer-3

Rusi – preseljeni u Njemačku da umaknu Putinovom represivnom autoritarizmu – Kadavereich i dalje na svom Bandcampu kažu da će novosti o prvom albumu uskoro biti objavljene iako je taj prvi album, Perversa Mysteria, upravo publikovn. E, pa nek je nazdravlje, jer je ovo prilično šarmantna ploča death metala sa drusnim, čvrstim zvukom i jakim rifčinama, a onda i sa dosta simpatične ,,atmosferičnosti" sa često evokativnim, bolesnim melodijama. Vidi se da je ovo debi jer Kadavereich tresu sa puno entuzijazma, i, mislim, pesme zaista imaju odličan odnos atmosferičnije i gruverskije svirke sa ozbiljnim prženjem. Plus, bubnjar peva a meni je to uvek megacool. Sve preporuke:
https://kadavereich.bandcamp.com/album/perversa-mysteria-2

Žudite za death metalom koji je toliko izvaljen iz ležišta da zvuči kao direktan prenos iz azila za najteže mentalno obolele osobe na dan kada im je Lončar iz čiste lopovske kurobolje ukinuo terapiju? Slušali ste Tomb Mold i Acausal Intrusion i, šta ja znam, Ulcerate i Impetuous Ritual i treba vam nešto GORE od toga? Ne časite ni časa onda i odvojite malo vremena i pažnje za poljski projekat Exudation koji je psihodelični i psihotični death metal spakovao u četiri pesme košmarnih halucinacija na albumu Ołtarz. Ne znam ništa o bendu, ne daju o sebi mnogo podataka, ali ovo je vrlo jasno postavljena, vrlo NAMERNO napravljena muzika kao iz zaista najdubljih ponora podsvesti. Njene kompozicije se vuku napred kao da se sapliću o sopstvene noge, odjekuju kao da su zarobljene u sopstvenoj lobanji i plaču najružnije na svetu. Dakle, vredi da se čuje! Plaća se koliko hoćete:
https://exudation.bandcamp.com/album/o-tarz

Za uredniji ali ne PREVIŠE uredan death metal tu su Danci Shadowspawn i njihov četvrti album Cadaver Dogs. Ovde ima svega pomalo, i pamtljivih melodeath rifova, i mošerskog gruva i blastbitova i death 'n' roll zezanja... Nije da mi se sve podjednako dopada, ali Shadowspawn imaju neki svoj fazon i to je sasvim kul fazon:
https://www.youtube.com/playlist?list=OLAK5uy_m93SRduC1K0_w3sDewuElPOoIes-48-ls
 
Kostarikanski Oceans of Darkness imaju novi EP, Condemned i to je dopadljiva kombinacija blackened death i doom metala. Suštinski, doom je ovde osnova, sa sporim, tužnim pesmama, ali je njegova, jelte, ekspresija, ekstremnija, sa brutalnim vokalima i dosta mošerskog gruva. No, melanholične teme nikada se ne predaju pred navalom brutalnosti pa se krhka ravnoteža održava na zadovoljstvo sviju. Zvuk je dosta, hm, prirodan pa je i to zanimljivo:
https://oceansofdarkness.bandcamp.com/album/condemned

Australijski Vilifier nisu snimili ništa od 2013. godine a sada se vraćaju EKSTREMNO sirovim debi albumom Skullthrone. Ovo je death metal sa jakim nadevom blek metala, kao da je 1989. godine i bendovi poput Blasphemy i Merciless zamagljuju porozne granice između srodnih, savezničkih ali, kao, distinktnih žanrova. Ovo svakako nije muzika za ljude koji u metalu cene melodiju, dobar zvuk ili, uopšte razgovetnost, ali je ona VRLO dosledna, vrlo dobro usredsređena na svoju metu i krlja BEZ MILOSTI:
https://vilifier.bandcamp.com/album/skullthrone

Archatron je debi album za čikaški death metal bend Embittered i prilično jako udara. Embittered sebi pripisuju izvesnu avangardnu komponentu ali muzika je ovde uglavnom moderni death metal sa dosta disonanci i jako nabudženim zvukom i akcentima na rifu i gruvu. Nemam zamerki, i, naprotiv volim kad čujem novi bend koji svira i u brutal death metal modusu a da to nije samo klinačko loženje na splatter horror i nihilističko nasilje već zrelija muzika koja ima prostora i za šire harmonske zahvate. Vrlo solidan prvenac:
https://embittered1.bandcamp.com/album/archatron

Deo 6: KROSŽANROVSKI RADOVI, AVANGARDA, NOISE ROCK, NOISE, POWER ELECTRONICS

Mother and Son Hardcore iz Grend Rapidsa u Mičigenu uopšte ne sviraju hardcore. Recimo da EP ritual sedi bliže posthardcore ili noise rock klasifikaciji a što je sasvim u redu jer u bendu, kad smo već kog toga, nemamo majku i sina. Uzgred, ako uzmete da pretražujete ime benda, naletećete na stotine linkova za sajtove koji će pokušati da vam prodaju pornografiju zasnovanu na incestuoznim fetišima. Samo kažem. Enivej, ritual je ploča ne baš RITUALNIH ali svakako blago obrednih srednjetempaških hard/ alt rock mudrolija sa gitarama koje su između metal nabijanja i noise rock disonanci. Pevačica je kvalitetna, pa ume i da pusti neki melodičan refren, ali i da vam uđe pod kožu mučnim pretraživanjem dementnijih delova ljudskog iskustva, a zvuk je zdrav i energičan. Lepo iskustvo:
https://motherandsonhardcore.bandcamp.com/album/ritual

Nisam siguran ni gde tačno spadaju Lash Meat iz Džordžije ali nije ni da je to važno. Ovo je glasni, bučni, energični, malo zastrašujući teški rok koji možete, u zavisnosti od preferenci opisivati kao noise rock, alternativni rock ili posthardcore. Sigurno je da ćete dobiti dobar, dementan gruv, mnogo distorzije i smenu vrištećih i melodičnih, ekspresivnih vokala, pa i malo progresivnih/ psihodeličnih strategija, a sve to spakovano u dve kratke, ekonomične pesme na EP-ju Seven Fishes / Lockheed Mockingbird. U celini, ovo je odlično i dobija jake preporuke za slušanje a cena za daunloud je koliko VI odredite:
https://lashmeat.bandcamp.com/album/seven-fishes-lockheed-mockingbird

Gong Slayer, ambijentalni muzičar iz Novog Meksika koji svu muziku stvara koristeći metalne gongove je očigledno neumoran. Sonic Intuition mu je peto izdanje za četiri meseca, a sva su bila odlična. Za ovu priliku imamo povratak na format od samo jedne kompozicije a koja traje 33 minuta i napravljena je sa četiri gonga različitih dijametara, te izborom različitih maljica. Kao što sam i ranije rekao, ovo je vrlo kompetentno urađen ,,old school" ambijentalni rad, nalik na one iz vremena dok ambijentalna muzika još nije imala ni to ime i pravljena je na akademiji. Gong Slayer operiše metodično, nudeći hipnotičke, veoma čiste metalne teksture i njihove oscilacije i ovo radi sa odličnim uhom za muziku i zvuk. Otud verovatno i naziv izdanja. Sjajno je a daunloud kao i obično plaćate po želji:
https://gongslayer.bandcamp.com/album/sonic-intuition

Za  ljubitelje industrial metala, imamo novi EP svačijeg omiljenog projekta iz Oklahome, Black Magnet. Pressure Sessions ima samo dve pesme, ali ovo je besan, energičan industrial metal u prepoznatljivom stilu benda koji kaže da je sa godinama nekako uspeo da zaboravi koliko je LAKO praviti besnu, energičnu muziku. Smoreni od ,,industry bullshita" sa kojim moraju da se rvu u svom poslu, i nakon dve godine pravljenja albuma, ljudi su sa ovim hteli da urade dva komada bez mnogo filozofije i razmišljanja, pa to tako i zvuči, spontano, prirodno, LJUDSKI:
https://blckmgnt.bandcamp.com/album/pressure-sessions

Lammping iz Toronta imaju novi album, Risky, i to je ponovo saradnja sa drugim muzičarima u njihovom ciklusu kreativnih ukrštanja vizija. U osnovi je i dalje taj neki relaksirani hip-hop, sada sa malo downtempo/ jazz elemenata, tako da ovde nema baš mnogo, jelte ,,metala" pa čak ni ,,hard roka" ali je u pitanju ploča superiorne ritmičke strukture, lepih, psihodeličnih i generalno evokativnih tema i ambijenata i naprosto vrlo dobro curi i sluša se sa apetitom. Preporuke od mene ko kuća:
https://lammping.bandcamp.com/album/risky

Nikada nisam čuo za finski bend Stam1na a oni rade već trideset godina, od toga više od dvadeset pod ovim imenom. Mea culpa, maxima, naravno, ali barem da ukažem da je novi album, Apnea maštovita i interesantna ploča progresivnog metala koja za osnovu ne uzima, kako je to danas izgleda standard, djent zvuk, nego thrash. Ali, mislim, sadržaj je zaista originalan, sa zanimljivom centralnom estetikom, mnogo razmišljanja izvan žanrovskih granica a sa opet stalnim vraćanjem žanru. Kao i u nekim drugim slučajevima, nije mi ovde sve jednako dobro ali jeste mi sve zanimljivo:
https://www.youtube.com/playlist?list=OLAK5uy_nU-MejESsqVlal7Ou9gKhyBqOF4sJoV6I

Aaron DC Edge ima novi projekat, The Forest of Knives i ovo je duo sa pevačem po imenu Chad Kappe iz Ilinoja koji ima nekoliko bendova za koje niste čuli. Ali EP The Decomposition ga snažno perporučuje, a preporučuje i Aarona koji mi dugo nije zvučao ovako inspirisano i The Forest of Knives zadržava abrazivnost i težinu njegovog solo projekta The Lumbar Endevaor, ali mu dodaje čitav jedan novi eksperimentalni sloj negde između noise rocka i simfonijskog metala i to je prelepo. Ovo su samo dve pesme i mada jesu dugačke, MALO SU. Jedva čekam još:
https://theforestofknives.bandcamp.com/album/the-decomposition-ep

Deo 7: HEAVY METAL, POWER METAL

Simpatični su Ice Howl iz Indijane na svom novom EP-ju, The Ledger of Timeless Watchers Pt. 2, sa četiri pesme heavy metal epike inspirisane doom metalom ali odsvirane u maniru power metala. Ova kombinacija ima neke elemente koji meni ne rade kako treba, pre svega ta ,,plastična" produkcija sa užasno nedinamičnim bubnjem, ali bend generalno piše prijemčive, melodične pesme i izvodi ih sa dosta ubedljivosti a gde pevačica Zebah Latifi naravno dosta doprinosi svojim moćnim, zvonkim glasom. U celini prilično dopadljivo:
https://icehowl.bandcamp.com/album/the-ledger-of-timeless-watchers-pt-2

Čileanci Asedio imaju sirovu, analognu produkciju na svom debi albumu, Confrontación Heroica i mada će to verovatno biti malo suviše cheap modernom uhu, ljubitelji old school andergraund metala će imati čemu da se raduju. Ovo je melodičan, herojski heavy metal sa speed metal brzinom i mnogo pevanja u visokim registrima. Ta garažna produkcija ga, srećom, uvek drži čvrsto uzemljenog i kad god postoji rizik da se pretera sa cheeseom, ljudi ga minimizuju oštrim, brzim gitarskim radom i brzim tempom svirke. Meni je to, naravno, sve prelepo:
https://fhmrecords.bandcamp.com/album/confrontaci-n-heroica

Nijemcima Aeon Gods je Reborn To Light drugi album (prvi je bio 2024. i dosta mi se dopao) i sa njim se kvalifikuju za NAJ-Scarlet Records bend od svih Scarlet Records bendova iako nisu, jelte, Italijani. Prosto, ovo je EKSTREMNO sladak, ekstremno melodičan, epski ali nežan i senzitivan power metal sa puno znojave svirke, mejdnovskih harmonija, helloweenovskih solaža i, razume se, orkestracija. Od ovog može da se uđe u preddijabetes ako ne pazite, ali da smo hteli da se pazimo ne bi slušali power metal:
https://scarletrecords.bandcamp.com/album/reborn-to-light

Za nešto klasičniji/ uličniji heavy metal tu su nam Nijemci Tracerfire sa svojim prvim EP-jem, Iron Will. Ovo su četiri pesme u street metal/ NWOBHM stilu, sa osvežavajuće prijatnim zvukom, dakle bez modernih budževina i kompresija. Gitare su ovde ,,tanke" i hrskave, bubnjevi imaju mase koliko da se čuju a ne da se od njih ne čuje ništa drugo i generalno mi se miks ovog izdanja dopada više od, jelte, savremenog proseka. Muzika je takođe sasvim fina, sa trudom oko pesama, dužim komponovanim solažama, rifovima koji su tradicionalni i funkcionalni, solidnim vokalima. Lep debi:
https://tracerfire.bandcamp.com/album/iron-will

Michael Monroe ima novi album, Outstellar i, mislim, nije da taj čovek ikome išta treba da dokazuje. Aktivan od kraja sedamdesetih – kad je još bio maloletan – Monroe je predvodio svakako najveći skandinavski rok i metal bend osamdesetih godina (Hanoi Rocks, za slučaj da neko baš ne zna) i mada glam metalce možda prati nezaslužena fama da su samo nakokainisani uspaljenici kojima drugi pišu pesme i produciraju albume, on je pravi muzičar i autor koji danas ne radi ništa revolucionarno ali, kako se na Outstellar čuje, radi DOBAR teški rok. Ovo je, pre svega, kvalitetno i autoritativno trese unutar svog odabranog žanra, a da nije neki do beživotja uglancan studijski produkt. Drugo, Monroe ovde zvuči autentično, duhovito, podseća da je dobar pevač ali da je važnije od toga da imate karakter i, eto, verujem da ćete se lepo provesti:
https://www.youtube.com/playlist?list=OLAK5uy_m44gGMsPbgXpx_JVYU1mZQm34hPXjqsWE

Finci ove nedelje totalno dominiraju mojim vremenom odvojenim za metal. Pored svega što sam do sada nabrojao, tu su i  Temple Balls iz Oulua sa svojim petim albumom, takođe naslovljenim Temple Balls. Ovo izdanje označava povratak benda na Frontiers Records i, pretpostavljam, njegov usredsređeni napor da postane međunarodno prepoznatljiv hevi metal projekat, pa je i muzika himnični, poletni, raspevani metal gde svaka pesma zvuči kao da je pisana da bude singl, sa glasnom, mesnatom produkcijom i arsenalom oprobanih fora iz '80s heavy metal kataloga. Mislim, Temple Balls teško da će osvojiti mnogo poena za originalnost, ali ovo je ODLIČAN hair metal/ top-40 zvuk sa pesmama uz koje se zaista lako tapka nogom i klima glavom u ritmu a i refrene popamtite nakon prvog kruga pa ih onda mrmljate uz bend. Jebiga, neke stvari su prosto kvalitetne čak i kad nemaju trunku originalnosti i kogod da voli muškarce sa raščešljanim frizurama kojima trebaju hektolitri regeneratora kad krenu na turneju, ali i da ti muškarci sviraju bombastični metal po uzoru na Motley Crue i LA Guns, samo sa ipak malo modernog šmeka, ovde će se MNOGO jako udati. Frontiers ne greše:
https://www.youtube.com/playlist?list=OLAK5uy_m2-V1EW-j2kS1TmvbYPLpmqQ06Q__pUVY

Dokaz za ovaj poslednji iskaz je i Transatlantic Radio, američki AOR/ hard rock bend sa švedskim članovima i debi albumom Midnight Transmission za istu etiketu. Ovo je pravljeno pola decenije (dakle, započeto tokom duboke pandemije) i totalno je urađeno u stilu '80s AOR/ power pop/ kok rok heroja u rasponu od Survivor, preko kasnijih Van Hallen, pa do Journey, Foreigner ili čak i Bon Jovi iz poznije faze. Nije da ja takve stvari vrtim baš svaki dan, ali jebiga, dete sam sedamdesetih, sve se to vrtelo po radiju u vreme dok sam ga slušao i, mislim, Transatlantic Radio su algoritamski napravljeni da pritisnu dugmad za nostalgiju svakome iz moje generacije. Ali, mislim DOBRI su, sa supersleazy refrenima, puno klavijaturističke izmaglice ali ipak energičnim, nabijajućim ritmom. Nema odbrane od ovoga:
https://www.youtube.com/playlist?list=OLAK5uy_lAV12VsnqhLkU1_Q0fFcuxjvCB2W8QXC4

Extinctions End je novi, peti studijski album za britanske hevi metalce Kaine, čiji su se studijski i živi opus poslednjih godina skoro ekskluzivno vrteli oko koncepta ekstinkcije. Hoću reći, letos su imali živi album Final Extinction – Live, sada imaju Extinctions End, valjda smo, jelte, završili sa ekstinkcijama? No, da ne bude zabune, ljudi i dalje sviraju vrlo dobar heavy metal utemeljen u '80s zvuku ali sa modernim, osobenim interpretacijama tog zvuka. Bend zvuči sigurno, i izvođački i autorski, ali i karakterno, dakle, ne samo kao imitacija nečeg što je bilo popularno pre četrdeset godina. Takođe, da ne bude zabune ovo je materijal sklopljen od pesama sa postojećih izdanja koja su se bavila ekstinkcijama ali u novim, nanovo snimljenim verzijama jer su Kaine smatrali da su radovi tokom pandemije neadekvatno zabeležili njihovu kreativnu viziju. Nemam zamerki, ovo je dobar, kvalitetan materijal koji će lepo leći svakom poštenom metalcu:
https://kaine.bandcamp.com/album/extinctions-end

Bleak House su britanski hevi metal bend osnovan 1972. godine i nazvan po Dickensovom romanu, a za koji verovatno nikada niste čuli (bend, ali i roman, jer ste, da se složimo, neškolovana svinja), jer nikada nisu objavili album. Bend je imao jedan EP 1980, pa drugi 1982. godine, i onda se raspao 1983. Reujedinjenje je došlo 2000. godine, ali osim jednog živog albuma koji je izašao tada, dobili smo i samo tri kompilacije raznih objavljenih i neobjavljenih snimaka od kojih je poslednja izašla pre osam godina. Tako da je EP, Tyrant, o kome danas pričamo prvo pravo, jelte, NOVO izdanje za bend od 1982. I, mislim, oh, simpatično je. Ovo je jednostavan, energičan a melodičan NWOBHM, sa tri pesme finog tempa, dobrih rifova, dobre produkcije, pristojnih vokala. Nije u pitanju nikakav revolucionarni komad muzike, niti nekakav povratak iz mrtvih da iz početka ispiše istoriju, ali ovo je DOBAR hevi metal za ljude koji vole dobar HEVI METAL. I to je dovoljno:
https://bleakhousenwobhm.bandcamp.com/album/tyrant

Mighty Dragonlords of the Promised Land su nemački power metal bend sa fantazijskim, konceptualnim tekstovima i muzikom koja je negde između Helloweena, Blind Guardiana i muzike za osmobitne video igre iz osamdesetih. Dakle, EKSTREMNO za mene. Debi album, takođe naslovljen Mighty Dragonlords of the Promised Land nema mnogo power metal teatralnosti u sebi, i zapravo je jedna zdrava, čista rekonstrukcija pompe ove muzike na jednostavan, prijemčiv način. Dakle, cheesy ali veoma prisno, blisko, neposredno. Meni je to sjajno:
https://mightydragonlords.bandcamp.com/album/mighty-dragonlords-of-the-promised-land-album

Super su slatki i Šveđani Devious Bastards sa svojim drugim EP-jem, Until the End. Osnovani 2024. godine, Devious Bastards su idealan primer za ono što zovem novm talasom švedskog hevi metala, bend apsolutno posvećen street metal zvuku osamdesetih gde se ne samo svira MOMAČKI, sa pržećim rifovima i himničnim, navijačkim refrenima, već je i produkcija old school i lišena savremenog glancanja. Devious Bastards imaju i lepe solaže i ove tri pesme su apsolutno slavlje za svakog tradicionalnog hevi metalca (sve dok ne traži nekakvu VELIKU originalnost u muzici):
https://deviousbastards.bandcamp.com/album/until-the-end

I Finci imaju konja za TU trku. Serpent Gates su heavy metal bend iz Tamperea sa debi albumom The Veil of Darkness koji zvuči kao malo ,,komercijalniji", malo hardrokerskiji Iron Maiden ili, eto, Bruce Dickinson solo. Pošto, mislim, pevač, Antony Parviainen toliko dobro peva i toliko zvuči kao Dickinskon da inače solidnu muziku zaista vozdiže na nivo lektire. Parviainen je bendu dodat za ovo snimanje, inače je pevač u Psychework i ne znam da li će ostati i za naredna izdanja Serpent Gates, ali ako ne ostane biće jebeno triki ispratiti ovaj nivo šmekerstva. Prosto, i da ponovimo, ljudi sviraju odlično i pesme su dobre, ali ovakav kvalitet vokala je vanserijski i apsolutno morate čuti ploču zbog toga:
https://serpentgates.bandcamp.com/album/the-veil-of-darkness

Zepter nije bend Filipa Zeptera i ni jedan od četvorice članova ove ekipe iz Linca ne preziva se Zepter. Ali Zepter jeste ODLIČAN hevi metal bend čiji debi album, Zepter prelep odnos melodičnosti i energije, rifaškog rokanja i razrađenih harmonskih tema, kao iz zlatnog doba NWOBHM zvuka od pre četiri i kusur decenija. Dalje, Zepter je lepo napisana ploča ali je i produkcija prelepa, bez kompresija, sa lepim zvukom koji deluje kao da je uhvaćen na stari način, mikrofonima u sobi u kojoj su stajale kutije, a miks i master prosto dišu. Ovo je sjajan primer kako možete svirati muziku koja je melodična, umiljato fantazijska, a istovremeno u njoj sačuvati miris znoja i ulične štroke. Plus, Zepter traje manje od 35 minuta, dakle, materijal je i VEOMA EKONOMIČAN. Prelepo:
https://zepter.bandcamp.com/album/zepter

ALBUM NEDELJE

Slavlje za celu porodicu donose izrazito pouzdane japanske heavy/ power metalke Lovebites sa svojim petim albumom, Outstanding Power. O Lovebites sam pisao već mnogo puta i svaki njihov album mi je bio odličan pa mi je veliko zadovoljstvo da prijavim kako je Outstanding Power možda i najbolji do sada. Ovde ne samo da nismo dobili skretanje u ,,komercijalnije" vode, metal bliži popu, ili ikakav moderniji zvuk na tragu onog što rade zemljakinje Babymetal, nego je Outstanding Power i najbrži album Lovebites do sada, produciran sa najviše topline i živosti. Pesme su napisane uobičajeno ambiciozno, sa baroknim aranžmanima i visokim tehničkim standardima, ali Lovebites nekako uspevaju da izbegnu bezdušnost koja često mori moderni power metal sa njegovim fokusom na preciznoj svirci, hipereditovanim i studijski ispeglanim miksevima i glasnom masteringu. Outstanding Power, razume se, ima himnične refrene i koristi Asamine vokalne kapacitete iz sve snage, ali ovo je propisna HEVI METAL ploča koja, čak i kada skrene ka, recimo, izrazito melodičnom metalu, kao u Forbidden Thirst, više zvuči Iron Maiden nego kao Running Wild... Ništa protiv Running Wild, da se razumemo, samo hoću da kažem da Lovebites imaju aranžmansko bogatstvo i inventivnost koju vezujemo za profesionalne japanske pop-bendove, a da ipak ne gube metalnu DUŠU i zvuče moćno. A onda imate i praktično glam rok, odsviran sa energijom power metala, kao što je Wheels of Fire i to je fantastično. Onda su tu superbrzi komadi poput Reaper's Lullaby  i mislim da ovim albumom Lovebites sebe kandiduju za najbolji power metal bend na svetu i imaju veoma jake argumente za tu kandidaturu. Fantastično:
https://lovebitesofficial.bandcamp.com/album/outstanding-power
https://www.youtube.com/playlist?list=OLAK5uy_kl3kDNzFfeASl1PJD6SqLWYyste3tPM8s

[sodomizer]

https://knjigovanje.weebly.com/muzika/sylosis-the-new-flesh-2026

[sodomizer]

https://knjigovanje.weebly.com/muzika/azmoth-death-sweet-death-2025

[Meho Krljic]

Meni je to promaklo kad je izašlo. Moraću da preslušam, ipak sam ja trešer, kako me je pokojni Sava Veličković klasifikovao 

[sodomizer]

Mene su ceo život zvali metalac, to mi je kao nekakav nadimak.

[sodomizer]

https://knjigovanje.weebly.com/muzika/lovebites-japan-2026-outstanding-power

[Meho Krljic]

Meni je ovo daleko iznad proseka power metal produkcije generalno u svetu. Čak i u samom domenu zvuka, ovo je DALEKO toplije od bilo čega što se čuje na Scarlet Records ili čak Napalm Records, a i pesme mi se više dopadaju od skoro svega što sam čuo dosta meseci unazad. Ali OK, ja baš volim Lovebites pa sam i malo pristrasan.

[sodomizer]

Bravo. Fino što se slažemo. 

[Meho Krljic]

Evo danas nešto malo drugačije, pošto smo u godini jubileja, jelte:


DJ Meho: Reign in Blood Tribute


Mikstejp + neke moje ruminacije o jednom od meni apsolutno najboljih albuma ikad.

[sodomizer]

https://knjigovanje.weebly.com/muzika/kmfdm-enemy-2026

[Meho Krljic]

Jedina stvar koja se meni ikada dopadala u vezi KMFDM je što im je ime sa godinama kanonski dobilo značenje Kill Mother-Fucking Depeche Mode. Ali to je dovoljno da imaju moje večno poštovanje  Mislim da je jedini album koji sam donekle voleo bio Angst a to je bilo pre, uh, 33 godine        

[sodomizer]

Dobar je album, baš ga vrtim ovog jutra, prija mi...imaju taj neki gruv.

[sodomizer]

https://knjigovanje.weebly.com/muzika/the-magus-greece2026-daemonosophia

[Meho Krljic]

Hmmm, meni je ovo actually zvučalo dosta originalno sa tom ozbiljnom, doslednom fuzijom heavy i black metala. Baš bih rekao da ne pati od generičkih rešenja i da se vidi trud da se nađu interesantni kontrasti ali i, jelte, sinergije. No, dobro, ukusi su različiti.

[sodomizer]

Pa dobro, The Six in Three is all One je dobra stvar, ali ostatak albuma ne fascinira nešto preterano.

[sodomizer]

https://knjigovanje.weebly.com/muzika/rob-zombie-2026-the-great-satan

[Meho Krljic]

Ne bih da mnogo lajemo o ministru na aparatima jer postoji rizik da budemo kao oni a to nije poželjno. Nek metal kaže ono što reči ne mogu.

Deo 1: BLACK METAL

Oh, uveravam vas da sam sasvim slučajno kao prvi album koji danas pokrivam stavio nešto što ima baš ovako sugestivan naslov... Enivej, Teksašani Necrofier su načelno suviše melodični i atmosferični za neki moj uži ukus, ali njihov treći album, Transcend into Oblivion je bez sumnje ozbiljna ploča, napisana studiozno, odsvirana sa ubeđenjem. Ovo nije tek šugejz sa blastovima kako to ponekada ume da bude u modernom blek metalu i Necrofier umeju da napišu dobar, pamtljiv rif, da naprave atmosferu koja je i kinematska i nije samo, jelte, veponizovana melanholija i mada je zvuk dosta razmazan, ovo je album koji mi je iznenađujuće prijao:
https://necrofier.bandcamp.com/album/transcend-into-oblivion
 
Norvežani Blodørn sebe entuzijastično opisuju kao tradicionalni norveški blek metal bend koji prenosi ,,istinski duh sve slave devedesetih godina". I zaista, njihov treći, aktuelni album, naslovljen  Det Finnes Ingen Trone ima tu kombinaciju jednostavnih, strejt aranžmana, vrlo upečatljivih, melodičnih folk/ vikinških tema, sirove, analogne produkcije i energije u izvedbi. Ovo je vrlo old school, ali demonstrira da ti neki stari modeli nikada nisu bili prevaziđeni i da naprosto i danas zvuče jednako arhaično i jednako aktuelno kao i kada su ih pre tri decenije radili Darkthrone i Isengard. Lepo!
https://blodornnorway.bandcamp.com/album/det-finnes-ingen-trone

Isto Norvežani, Slagmaur obeležavaju dvadeset godina rada pod ovim imenom svojim četvrtim albumom, Hulders Ritual i to je zreo, karakteran blek metal koji perfektno spaja neposrednost i sirovost tvrde struje ove muzike sa odmereno avangardnim nadgradnjama. Ovde, da se razumemo, nema nekih pretencioznih aranžmana, orkestara, horova, neke velike elektronike, i Slagmaur jednu praktično pankersku jednostavnost i neposrednost raspliću u duže, ambicioznije pesme koje pametnim miksom, dobro odmerenim ponavljanjem i sa samo malo teatra postižu razorne efekte. Opasna ploča koja me po ko zna koji put učvršćuje u uverenju da je blek metal naprosto norveška muzika a svi drugi moraju da pitaju za dozvolu:
https://slagmaur-no.bandcamp.com/album/hulders-ritual

Njemački Farson svoj post-blek metal našli su nakon dosta eksperimentisanja sa ,,post" zvukom, krećući od posthardkora i do svog drugog albuma, a koji izlazi deceniju nakon prvog, dostigavši kompleksnu, skoro progresivnu formu. Ein Stumpfes Instrument je ploča puno mišićave svirke ali ne nužno agresije. Ovo je post-blek metal koji više naglašava matematičke komponente muzike nego melanholičnu emociju koja je pravilo u ovakvom kontekstu, ali nije ni puka akademska stilska vežba. Farson umeju da zvuče strastveno u svojim izvedbama i pesme su im više guste nego, jelte, pretenciozno prenapuhane, igrajući na okretnost i energiju blek metala više nego na klasičnu prog-rok monumentalnost. Meni se to vrlo dopalo, pogotovo uz topao, dinamičan zvuk i lep miks. Lepo:
https://revolvermannrecords.bandcamp.com/album/ein-stumpfes-instrument

Francuzi Mortis Mutilati svoju muziku opisuju kao ,,funeral black metal" i u tekstovima se između ostalog bave ljubavlju prema pogrebima, erotizujući i romantizujući smrt. Tako im zvuči i muzika pa je njihov šesti album naslovljen Death Worshippers da bi sve bilo jasno. No, meni je ovo odlično i pored izražene romantične i melanholične crte u zvuku. Ljudi pišu vrlo dobre pesme, imaju kvalitetan zvuk i miks – dakle decidno NISU u za savremeni blackgaze standardnom prebudženom/ razmazanom modusu – i sve je puno odličnih rifova pored obaveznog programa nežnih razlaganja molskih akorda. Kad čujete momente koji su čist heavy metal, pa čist thrash, i kako se sve to dobro uklapa uz blek metal osnovu setićete se da su Francuzi par generacija ispred svih ostalih kad se radi o inventivnosti ovog stila:
https://mortismutilati.bandcamp.com/album/death-worshippers

Niški jednočlani projekat Nebeski je pre nekoliko dana debitovao EP-jem na kome je neke srpske patriotske pesme obradio u stilu ekstremnog metala sa blek metal osnovom. Iako sam zamerio izvestan deficit maštovitosti, nisam mogao da poreknem da ovo ima potencijala. No, sa novim EP-jem, Za koji život treba da se rodim, koji je upravo izašao počinjem da sumnjam da ću ubuduće mnogo pažnje obraćati na Nebeski jer ovo i stilski i idejno ide na strane koje mi prosto nisu zanimljive. Naslovni komad je obrada možda najbolje a meni svakako najdraže pesme jugoslovenskog progresivnog roka i mada je Nebeski radi kao solidno producirani blackened death metal, ona u sebi nema nikakve tragove monumentalne drame što su je kreirali Dado Topić i grupa Time pre pola veka. A što biste, mislim, računali da je naprosto prirodno za bilo kakav blek metal koji živi na monumentalnoj drami. Ovo je jednostavno isti tekst na sasvim drugu muziku koja je... korektna ali me ne uzbuđuje preterano. Druga pesma, Hriste bože Dušana Kaurovića i Ljubomira Simovića je još problematičnija, delom zbog svoje istorijske veze sa srpskim nacionalističkim inicijativama sa kraja osamdesetih i statusa nezvanične himne JSO, a delom jer i nju Nebeski radi bez ikakve veze sa originalnim temama i harmonijama, pretvarajući je u jednostavan deathcore komad koji nije LOŠ ali je sasvim generički. EP zatvara nova verzija  Za koji život treba da se rodim urađena u stilu pravoslavnog crkvenog pevanja i dok je ovo solidan aranžman, sa dobrim pevanjem, nagađate da i ovo nema nikakve veze sa originalnom pesmom. Nebeski je ne samo talentovan muzičar već i vrlo pristojan aranžer i producent ali ovo što pravi je potrošna, površna muzika koja sa svojim predlošcima ima vrlo malo veze. I to je tako... Barem za sada. Svakako poslušajte, a ako biste kupovali, plaćate koliko hoćete:

https://nebeski1.bandcamp.com/album/za-koji-ivot-treba-da-se-rodim-ep

Portugalski Sardonic Witchery je od prošle godine apgrejdovan iz solo-avanture u dvočlani projekat i kako bi se ovo ozvaničilo, gomila starijeg materijala je snimljena ponovo i kompilirana na albumu  Under The Sign Of The Trident. I ovo je jednostavan blek metal sa korenima u drugotalasnoj estetici i sa mrvicu više melodije u zvuku nego to biste čuli kod sličnog benda pre trideset godina. Album sadrži većinu hitova ovog projekta, poput, jelte, Black Fucking Metal, Sofrimento Da Ordem Do Tempo (DISCIPLINA) ili Die for Satan i kome se ovi naslovi pesama dopadaju može da bude siguran da će mu se dopasti i muzika, sada snimljena prilično čisto i primamljivo upakovana:
https://sardonicwitchery.bandcamp.com/album/under-the-sign-of-the-trident

Iz Švedske su, pak, Fayenne, bend sa tri žene i jednim muškarcem u postavi i blek metal ekipa koja, osvežavajuće, govori i o nekim ženskim temama na ženski način. No, debi album, The Calling from the Depth vrlo stabilno stoji u tradiciji švedskog i nordijskog blek metala uopšte, nudeći hladnu, distanciranu atmosferu, ubedljivu, energičnu svirku, agresiju koja je efikasna, ekonomična, sigurna u sebe. Miks je pristojan, sa prominentnom bas gitarom i dosta dinamike a muzičke teme su hipnotične i prosto zovu na ponovljena slušanja. Odličan debi:
https://fayenne.bandcamp.com/album/the-calling-from-the-depth

Deo 2: STONER ROCK, DOOM METAL, SLUDGE METAL, PSIHODELIJA, HARD ROCK

Iz Latvije nam stiže prijatni drugi album benda Zintnieks, jedne doom/ drone pa i doomgaze ekipe koja voli dugačke pesme, spor tempo, ekstatičnu energiju. Ilgas pēc vasaras rītiem ima pet pesama i dok jedna od njih traje pet minuta i 40 sekundi, sve ostale su poduže, pa zabacuju i preko šesnaest minuta. No, bend se trudi da to vreme iskoristi dobro, razvijajući pesme iz jednostavnih ideja u moćna krešenda  gde gitare zvone a pevačica pušta glas da ječi. Ima šarma!
https://zintnieks.bandcamp.com/album/ilgas-p-c-vasaras-r-tiem

Stalno pričam kako Portland u Oregonu porađa bendove neobično visoke maštovitosti i eksperimentalnog duha pa evo da istaknemo i Abronia, šestorku koja pored dve gitare, basa i jednog velikog bubnja ima i tenor saksofon, flautu, pedal stil gitaru, razne sitnije udaraljke i peva mu žena. Album  Shapes Unravel je briljantna kombinacija halucinantne amerikane, psihodeličnog roka i krautroka, možda i malo vrlo mekanog doom metala, ali je sve sklopljeno na najbolje načine, sa ritualnim kvalitetima i uvek zanimljivim radom svih muzičara u postavi a koji se čuje zahvaljujući zaista čistom miksu sa lepom separacijom instrumenata i dovoljno dinamike. ZANIMLJIVO!
https://abronia.bandcamp.com/album/shapes-unravel

Ennui je funeral doom postava iz Tbilisija i njihov peti album, za malo manje od deceniju i po rada, se zove Qroba. A što bi značilo ,,nestajanje" i ovo je vrlo solidan funeral doom metal, bez nekakve velike ambicije da proširi granice žanra ali sa dobrim razumevanjem kako taj žanr treba da zvuči. Ovo su, dakle, dugačke, teške, melanholične ali ne dosadne pesme sa dovoljno varijacija u tempu, dovoljno dinamike, dovoljno ubacivanja death metal rifova da se svako lepo provede čak i kad treba mirno da sedi i po četrnaest minuta. Dakle, ne revolucionarno, ali VRLO dobro u okviru funeral doom estetike:
https://ennui-funeral.bandcamp.com/album/qroba

Za manje spor, nešto gruverskiji, ali i dalje dramatičan i težak doom metal tu nam je španski sastav Hela i njihov četvrti album, A Reign To Conquer. Hela nisu snimili album od pre pandemije pa je ova nova ploča prilično snažan iskaz, ekspresivna ruminacija o ,,samoći, mentalnom haosu i potrazi za iskupljenjem." Idealne teme za doom metal a bend ovo radi sa dosta melodičnih tema, melanholičnih atmosfera i praskave, bučne produkcije. No, lepo se to sve posloži a i pevačica Raquel Navarro apsolutno uverljivo predvodi navalu. Hela sviraju melodičnije i više ,,emo" nego što ja volim u doom metalu a ipak mi se dosta dopada ovaj album. To, mislim, znači da je vrlo solidan:
https://hela.bandcamp.com/album/a-reign-to-conquer

Još dalje od tradicionalnog dooma su Matador iz Brajtona. Njihov album, Above, Below and So, sa pesmama koje govore o ,,rođenju, životu i smrti" je delom atmosferičniji post-metal a delom čvrsti sludge doom i to se dosta dobro uklapa jedno sa drugim. Bend razume energiju rifa koji se kompulzivno ponavlja ali ume da radi i kompleksnije, progresivnije teme, pa onda i tu neku ,,emo" dramu što je mladi danas vole. Ne branim, dobro je ovo:
https://matadorlives.bandcamp.com/album/above-below-and-so

I da se vratimo funeral doom zvuku, tu nam je Post Luctum iz Merilenda i njegov novi album, Timor Lucis. Post Luctum je jedan momak, sa četiri albuma u pet godina i mada ni njegova muzika ni na koji fundamentalan način ne evoluira svoj žanr, ona je i prijatna za slušanje i dobro producirana i, ultimativno, ne smara PREDUGAČKIM pesmama. Najduži komad na Timor Lucis je kraći od osam minuta i mada ovo albumu daje jednu prijatnu ekonomičnost, na neki način i pokazuje da se  autor, Ian Goetchius uglavnom drži onog poznatog, bez ambicije da eksperimentiše. Što nije neki veliki greh, ovo je ploča koja svoje poruke o ranjivosti, osećaju izolovanosti i izopštenosti stavlja u prepoznatljivu, familijarnu formu i spretno plasira. To je ponekad sasvim dovoljno:
https://postluctum.bandcamp.com/album/timor-lucis

Lepo zvuče Poljaci Weedpecker na svom petom albumu, naslovljenom samo V. Ovo je meditativna ploča psihodeličnog roka koji ima i težinu i širinu, da ne pominjemo dužinu (pesme biju i preko deset minuta) ali koje nisu napadne, nisu isforsirano epske i teatralne. Naprotiv, Weedpecker ovde zvuče jako zrelo, neusiljeno, sa psihodeličnim efektom i sanjivim gruvom koji izlaze prirodno i daju vam puno pozitivne energije, a da onda dobijate i dosta propisne, ,,staromodne" svirke sa složenim prog-rokerskim harmonskim progresijama i hardrokerskim solažama. Odlično izdanje za, nagađate, italijanski Heavy Psych Sounds Records:
https://heavypsychsoundsrecords.bandcamp.com/album/weedpecker-v

Da ne budemo baš sasvim bez prljavog, faziranog heavy psych zvuka potrudiće se Španci Mientras las abejas duermen čiji se album zove samo, jelte, MLAD. Ovo je kombinacija pustinjskih meditacija, zvonkih, melodičnih metal akorda i stonerskog gruva, ni prva ni poslednja u ljudskoj istoriji ali sasvim pitka, producirana da bude energična a da ne mora da se zapinje baš iz sve snage i prefinjeno psihodelična. Nemam zamerki:
https://mientraslasabejasduermen.bandcamp.com/album/mlad

Argentinci The Curse of Sahara, pak, zvuče mnogo nemirnije, mnogo razigranije na albumu Sumthin' wrong?, četvrtom za ovu ekipu što radi bar desetak godina. Sumthin' wrong? Je nervozna ploča sa mnogo zanimljivih ideja i pesama koje forsiraju fazirani, skoro fanki gruv, dovitljive efekte, rokersku pozu ali dosta progresivno razmišljanje. Originalno je, ima adekvatno ,,pomeren" miks i puca od energije a da ne mora da gazi po gasu sve vreme, dakle, vredi:
https://thecurseofsahara.bandcamp.com/album/sumthin-wrong-lp

Deo 3: THRASH METAL, SPEED METAL

Njemački trio Avalon već slikom saopštava kako će im zvučati EP Astral Claw, njihov prvi posle par demo snimaka. Ovo je patinirani, old school speed metal koji se pravi da je 1981. godina i zvuči napaljeno i uzbudljivo. Naravno, krš zvuk iz 2026. godine nije isto što i krš zvuk iz 1981. ALI DOBRO, ljudi su se potrudili da bar ne zvuče beživotno na način koji je to danas depresivno često prisutan u metalu. Pesme su zato pisane baš sa starinskim stilom na umu i to je meni vrlo simpatično a nekom mlađem će možda zvučati zastarelo i prevaziđeno. Poštujem. Ako ste kao ja, ovo treba da čujete:
https://www.youtube.com/watch?v=xe0ZSgP0MtM

Vrlo su prijatni kolumbijski Acid Blast na svom debi EP-ju, Doomsday. Ovo je thrash metal pravljen u tradiciji '80s thrasha, sa dobrim rifovima, energičnom svirkom, puno energije koja mošpit pretvara u carstvo veličanstvenog haosa, sociopolitički osvešćenim tekstovima, pevačem koji peva visoko, napaljeno, pozivajući na akciju, puno horskih, geng-vokala itd. Acid Blast stvaraju u najboljem formatu očigledno inspirisanom velikanima poput Death Angel, Exodus i Vio-lence i nude dobro produkciju, primerne muzičke kvalitete ali pre svega KARAKTER i to je neprocenjivo:
https://acidblast.bandcamp.com/album/doomsday

Pitsburški Razorblade ima novi EP, Sentenced to Rot i mada je ovo praktično solo projekat Samuela Bankera (poznatog pod nadimkom Uncle Slammy), ovde imamo propisan trio u studiju sa četiri pesme poštenog ,,thrash metal punk" rokanja. Dakle, sirovo, pravolinijski, sa jednostavnim rifovima i besnim solažama što se ne brinu baš previše za harmonije, odsvirano u brzoj traci i sa produkcijom koja je jeftina na najbolji način. Užitak a cena je ona koju sami odredite:
https://razorbladepgh.bandcamp.com/album/sentenced-to-rot

Javier Ortiz iz čileanskih thrash majstora Demoniac ima novi EP svog solo projekta H.Mortiz i ovo je jeftino produciran ali opasno naoštren thrash metal za sladokusce. Ortiz piše dobre pesme i svira ih sa puno entuzijazma, nudeći old school zvuk koji će vas vratiti u osamdesete i period kada su scenom vladali Dark Angel i Sepultura a desetine latinoameričkih bendova se oštrile za borbu i mene ovo apsolutno diže, ono, u visine. Ako u thrash metalu tražite više gruva i uličnog poziranja, ovo nije za vas, ali ako uvek maštate o tome da može i mora brže, Fantasma je materijal kome treba da date šansu:
https://www.youtube.com/watch?v=GX_NANyCyHo

Night Roar je izraelski blackened thrash bend sa maksi singlom (sami ga tako zovu) Satanic Ritual, i jednom kad prođe predugački a ne preterano efektni intro, dve pesme što slede su SOLIDNE. Ovo je jednostavan, pravolinijski black-thrash ali zvuk je kvalitetan i zdrav, svirka entuzijastična, rifovi su okej i sve ima satansko-navijačku atmosferu kojoj je nemoguće odoleti. Ne mnogo originalno (ni malo originalno kad već pričamo) ali prija:
https://nightroar666.bandcamp.com/album/satanic-ritual-maxi-single

A Dying Victim Productions, taj bastion kvalitetnog old school metala ove nedelje u ponudi ima odlični debi minialbum švedskih Venthiax. Iako ovaj trio forsira old school speed metal imidž, sa redenicima, nitnama i motorom koji na promo fotografiji jaše basistkinja Wendy, naslov izdanja je Rites of Ra i neke od tema imaju nešto, jelte, ezoteričniji prizvuk. Druge su čist ulični speed, tako da je ovo onaj idealni metal-trio koji prži iz sve snage, svira brzo i peva o, da proverimo ,,Speed Metal Mayhemu". Venthiax imaju odličan nastup, sviraju energično i ubedljivo, snimljeni su dobro (bez preterivanja sa studijskim peglanjem i budženjem) i isporučuju baš onu količinu znoja, mirisa kože i gvožđa koja vam je potrebna da preživite dan. Lekovito:
https://dyingvictimsproductions.bandcamp.com/album/rites-of-ra

Znate ono kad već na osnovu omota imate osećaj da će bend da pokida? E, pa, debi album poljskih Chaingün ima toliko grozan a istovremeno cool omot, kao da ga je moja pubertetska mašta diktirala nekom savremenom, ali kljastom GenAI modulu u pero preko četrdeset godina vremenske distance, da sam ZNAO da će ovo valjati. Još se i zove  Nukin' the Heaven's Door – pa prelepo. Chaingün, koji dakle, na omotu imaju humanoidnu kozu sa rotirajućim mitraljezom na mestu jedne ruke, prže sirov i šarmantan blackened speed metal i pišu vrlo cool pesme sa sve solidnom produkcijom i puno dobrodošle zlovolje. Nema ovde neke VELIKE originalnosti, ali ova momčad roka iz sve snage i ZNA šta radi. Mora se slušati:
https://chaingun666.bandcamp.com/album/nukin-the-heavens-door
 
Prijatno iznenađenje stiže iz Beograda sa debi albumom trija Sunovrat. Ova ekipa mladih muzičara je od početka decenije radila kao Atomic Fault, prošle godine promenila ime i uradila album a koji je meni impresivan. Kuluk je dobro ime za ploču beogradskog thrash metal benda, to ćemo se složiti, a i to da je bend tekstove većinski napisao i izvodi na Engleskom je sasvim zdrava strategija. No, važnije od toga je da je i muzika zdrava, nudeći atmosferični, mračni thrash metal sa elementima death metala ali i crossover thrasha, tako da ovde imamo i poneki blastbit, pa geng vokale, pa gomilu dobrih thrash rifova i tako ukrug. Album je vrlo solidno produciran a pesme bih ja, da se pitam, malo skratio i učinio aranžmane grčevitijim, sa bržim prelascima iz jednog u drugi deo. No, to će doći uz sazrevanje, ali svi rifovi su DOBRI a bend zaista zvuči impresivno i kad svira brzo, i kada udara gruv za hedbeng. Gitarista i pevač Aleksa Šakić (koji peva i u meni sjajnom grindcore bendu Gnoj) je ODLIČAN i Sunovrat, uz vrlo pristojne tekstove koje nude, potvrđuju da beogradski thrash naprosto DOMINIRA. Plus, daunloud plaćate koliko hoćete a što je za ovako kvalitetan materijal posebno pošteno:
https://sunovrat.bandcamp.com/album/kuluk 

Deo 4: HARDCORE, PUNK, POSTHARDCORE, SCREAMO, FALSE GRIND, BEATDOWN, MATHCORE, CRUSTCORE, POWERVIOLENCE, GRINDCORE, GOREGRIND

Guerrero su kolumbijski metalizirani hardcore bend sa EP-jem naslovljenim kratko i jasno Riot. Očigledno, ovo je besna, razjarena muzika, sa thrashcore osnovom ali jako niskim štimom i debelim zvukom tako da se uklapa u moderni hardcore imidž mačosiledžijstva, a da ipak održava sponu sa sociopolitičkim, jelte, osvešćenim hardkorom iz njegove zlatne faze osamdesetih godina prošlog veka. Enivej, ovo je DOBRO, sa pevanjem na Španskom koje zvuči STRAŠNO besno i mnogo kvalitetne agresije:
https://guerrerohcthrash.bandcamp.com/album/riot

Kad smo već kod mačosiledžijstva imamo vrlo solidan EP teksaških Bloodmoney, sa četiri pesme metaliziranog hardkora, naslovljen No Paradise. Ovo je izuzetno solidno, i zvučno i muzički i u smislu projektovanja tog nekog etitjuda i karaktera, sa mnogo energičnog beatdown naboda ali i sa dobrim, imaginativnim rifovima i nivoom zrelosti koji pokazuje da je ovo bend sa pedigreom i iskustvom. Plus cena je koliko date a to je jako pošteno za ovako dobar materijal:
https://bloodmoneytx.bandcamp.com/album/no-paradise

U sličnom stilu imamo i Avenge iz Los Anđelesa čiji demo snimak, naslovljen samo Demo, ima pet pesama mošerskog metaliziranog hardkora sa abrazivno visokim vokalima, puno klecačkog gruva, solidnom produkcijom. Ovo je možda za nijansu manje maštovito od odličnog Bloodmoney, ali ovih pet pesama – po istoj toj ceni  od koliko date – traju kratko, zvuče slatko, producirane su dobro i generalno nude nekoliko minuta znojavog mošpit programa kome se nema šta zameriti:
https://avenge.bandcamp.com/album/demo

E, sad, imamo i novi album masačusetskih A Wilhelm Scream, a koji metalizirani hardcore sviraju u melodičnom ključu tako da zvuče, mojem uhu, kao metalnija, modernija verzija bendova koji su devedesetih objavljivali za Fat Wreck Chords i slične etikete. Ne, dakle, moj izabrani zvuk, ali album Cheap Heat je VEOMA dobro napisan, još bolje odsviran, produciran skupo i kvalitetno i ovo je onoliko intelektualna ekstenzija melodičnog, himničnog pank roka koliko sam ja u stanju da svarim. I dobra je, mnogo pesama ovde mogu da vidim kao totalne hit-singlove ako to danas ima smisla. Poslušajte:
https://awilhelmscream.bandcamp.com/album/cheap-heat

Za tradicionalniji (i dalje metalizirani) hardcore tu su Grave Heist iz Hadson Velija u Njujorku. Njihov novi EP, Fate of the World je negde između Cro-Mags i BioHazard, dakle, čvrsto smešten u baštinu mošerskog, uličarskog hardcorea koji pravi pauze za teretanu ali generalno živi teško i jači je zbog toga. Znate već ceo dril:
https://www.youtube.com/playlist?list=OLAK5uy_mdCCXfK1yUQW1_KKnVvC5MtHFg2c0AxAo

Mental Vermin je novi grindcore projekat čoveka koji se uglavnom predstavlja kao William Edwards, pravo ime mu je Christian Badia, a za ovaj projekat je usvojio pseudonim Christian Edwards. Argentinski muzičar ima mali problem da odluči ko je, a to se vidi i po tome da često, reklo bi se impulsivno započinje i okončava muzičke projekte. Njegov primitivni death metal projekat Massacred mu je bio opsesija do prošle godine pa ga je onda naglo rasformirao, pa je pre neki dan oglasio da ga restartuje. Nažalost, njegov MNOGO BOLJI old school goregrind projekat Hatefilled je, čini se, u potpunosti mrtav, ali, evo, upravo smo dobili prvi demo Mental Vermin, Demo 2026 i to je grindcore KO KUĆA. Četiri kratke pesme prikazuju uticaje pre svega Agoraphobic Nosebleed (mada Badia pominje i Insect Warfare i Napalm Death), sa ekstremno visokim BPM-om i brzom smenom tempa u aranžmanima. Volim grindcore kad je ovako zujav, hitar, lakonog i Badia to odlično radi pa se nadam da uskoro dobijemo još materijala ovog projekat a za sada ovo treba da kupite (cena je koliko date) jer je on vrlo osetljiv na to ako ljudi ignorišu njegovu muziku:
(EDIT: Hahahah, u primerenoj demonstraciji svoje nestalnosti, Badia je ovo uklonio sa Bandcampa u roku manjem od pet dana i tako NEĆETE moći da ga čujete ako ovaj tekst čitate na dan izlaska. Ostavljam ga ipak, sa sve linkom jer verujem da će uskoro biti dostupan.)
https://mentalvermin.bandcamp.com/album/demo-2026

Deo 5: DEATH METAL

Raízes su dvojica Brazilaca iz Rio de Žaneira sa debi EP-jem  Domínio das Sombras a koji sakuplja neke njihove prošle godine napravljene singlove. Ovo je death metal pravolinijskih aranžmana i zasnovan na ponavljanju jednostavnih ali prijemčivih rifova. Dakle, ne naročito slušalački zahtevan, ali sa ipak jednom karakternom dimenzijom koja mu daje šarm. Pesama je čak sedam pa je ovo praktično mali album, a produkcija je ugodno jeftina i prija mojim ušima. Izdanje za, jelte, andergraund publiku:
https://raizesdeathmetal.bandcamp.com/album/dom-nio-das-sombras

Šveđani Harrowed imaju brkove kao da je 1985. godina a i debi album, The Eternal Hunger im se kreće negde oko tih vremenskih koordinata. Ovo je, naravno, još jedno prestižno Dying Victims Productions izdanje, odlična rekonstrukcija i ekstrapolacija klasičnog metal zvuka iz vremena kada je medijum evoluirao velikom brzinom i svakih par meseci nas iznenađivao nečim novim. Naravno da Harrowed, kao i njihove druge Dying Victims kolege ne donose mnogo SUŠTINSKI novog, ali ovo su bendovi koji te klasične forme uglavnom sviraju sa svežinom i kvalitetom daleko iznad modernog proseka. Kod Harrowed pričamo o nekoj ranoj formi death metala, sa još uvek dosta thrasha u zvuku, i bend zvuči i sigurno i autentično, izbegavajući da bude imitacija Possessed ili Death ili raznih švedskih preteča. Ovo je, dakle, i energično i atmosferično sa užasno prijatnom old school patinom koja sve obavija ali i sa vrlo čistom produkcijom koja nije karakteristična za savremene old school death metal rekonstrukcije. Ovde to više nego dobro funkcioniše i The Eternal Hunger je eminentno slušljiva ploča:
https://harroweddeathmetal.bandcamp.com/album/the-eternal-hunger
https://dyingvictimsproductions.bandcamp.com/album/the-eternal-hunger

Isto Šveđani Internal Decay su se posle svog debi albuma 1993. godine rasformirali, ali, evo, trideset i kusur godina kasnije, okupili su se ponovo i izbacili EP Fires of the Forgotten. I to je simpatičan, pitak švedski death metal sa merom melodičnosti i himničnosti vikinškog metala koja je za mene osvežavajuća. I zvuk je ,,mekši", bez previše kompresija i budženja, sa dosta dinamike, a koja prija muzici što ima i tiše delove u kojima čujemo gitare bez distorzija, klavir itd. Lepo je kad nas podsete da death metal može da bude i ovakav:
https://internal-decay.bandcamp.com/album/fires-of-the-forgotten
https://youtu.be/4zQnLSXlzzk

Indusi Fleshcrave su svoj dosadašnji opus singlova, a krunisan EP-jem Godhand koji sakuplja neke od njih i daje par novih pesama, posvetili manga-serijalu Berserk Kentara Miure, jednom od najuticajnijih japanskih i azijskih uopšte stripova iz poslednjih trideset i kusur godina. Muzički, ovo je death metal old school orijentacije i uredne, tehničke ali ne FETIŠISTIČKI tehničke svirke. Recimo da bih Fleshcrave stavio negde u fiokicu u kojoj su deaththrash bendovi poput, na primer Thanatos i da oni tu lepo pasuju. Pristojan, uredan zvuk, takođe:
https://fleshcrave.bandcamp.com/album/godhand-ep

Australijanci DeathFeeder sviraju chainsaw death metal i to je to. Ovde nema nekih velikih invencija u pisanju pesama ili nekog analitičkog, dekonstruktivnog, eksperimentalnog pristupa muzici, pa EP Unleashing Ruin nudi samo znoj, buku i šamaranje iz sve snage. Sasvim na mestu ako ste raspoloženi za baš takav death metal ugođaj. DeathFeeder za sada ne pokazuju ambiciju da se izdignu iznad razine korektnog faksimila muzike iz opusa Entombed, Dismember itd, ali su simpatični i u tehničkom smislu više nego impresivni:
https://deathfeeder1.bandcamp.com/album/unleashing-ruin

Extinction su italijanska postava utemeljena još 1995. godine ali Horned God joj je tek četvrti album. Ali zanimljiv je. Ovo je death metal u osnovi ali onda sa elementima thrash metala, heavy metala, black metala, čak sa, na momente, prelazima u death 'n' roll i mada vam se ne mora sve što ovi ljudi rade dopasti, treba ceniti napor da se razmišlja izvan readymade rešenja i eksperimentiše. Zvuk je pritom dobar, album je koncepcijski ozbiljan i vredan da se posluša:
https://extinction2.bandcamp.com/album/the-horned-god-album-2026

Sepulcherous su verovatno američki bend, ali ovo treba potvrditi. Ono što na osnovu slušanja njihovog prvog demo snimka, Nocturne Plague može sa sigurnošću da se kaže je da ljudi vole kavernozni old school death metal zvuk i da to povezuju sa finskim death metalom devedesetih godina prošlog veka. Ovo je svakako materijal samo za ozbiljne gurmane koji u ovakvoj muzici traže izraženu hermetičnost i neprozirnu tminu jer ovih par pesama idu teško, sporo, klateći se kao živi mrtvac koji je BAŠ DOBRO odstojao ispod zemlje, pa i kada se tempo poveća kavernozni odjeci svemu daju meru psihodelične dezorijentacije. Meni je to VRLO dobro, for the record:
https://carrionchalice.bandcamp.com/album/nocturne-plague-demo

Unburier su Britanci a njihov novi EP, As Time Awaits je solidna ploča sa tri pesme modernog death metal zvuka koji otvoreno koketira i sa savremenim thrashom pa i metalcoreom. I to je jedna prilično tehnička a istovremeno pitka kombinacija sa dosta onih fora koje vole deathcore i metalcore publika ali i sa nekim solidnim rifovima i pristojnim gruvom gde treba. Tri pesme, dosta dobar program:
https://www.youtube.com/playlist?list=OLAK5uy_lNqPWzjC1IUpQMb_L5XZ9DWCZf1kDAaP0

Već sam u par navrata skretao pažnju štovane publike na Open Flesh Wound, slamming death metal ekipu iz Pensilvanije, a oni su, evo, snimili novi EP, Through the Septic Cavity. Kao i u prethodnim prilikama, reći ću da bend nema nekakvu ambiciju veću od toga da svira DOBAR SLEM, i to se materijalizuje u pet pesama solidne produkcije, lepog, plesnog gruva, neljudskih vokala. Dakle, dobijate TAČNO ono što piše na, jelte, pakovanju, sa sve nekim uglednim gostima kao što su Ryan Giordano iz Internal Bleeding i Angel Ochoa iz Cephalotripsy/ Abominable Putridity. Ako volite slem, ovde nema greške:
https://openfleshwound.bandcamp.com/album/through-the-septic-cavity

Nisam siguran šta bi ime benda Mastication Of Brutality Uncontrolled zapravo trebalo da znači, ali da je u pitanju ime koje odmah sugeriše da ćete slušati slam/ brutal death metal, to je sigurno. Ova nemačka ekipa je pre jedanaest godina imala debi album, pa pauzirala do sada, promenila skoro celu postavu i sada je ovo skoro ceo bend Despondency pod drugim imenom (bez bubnjara, pošto ovde jedan od gitarista svira bubnjeve). Elem, drugi album, The Epoch Of Anthropogenic Deities je vrlo solidan. Bez neke velike ambicije da izmišlja nešto posebno novo u brutal/ slamming death metal orbiti, on nudi energično odsvirane, dobro producirane pesme što forsiraju ,,tehničku" svirku i kompleksne rifove više od prosečnog, jelte, garažnog slem benda. Dakle, ako ste ljubitelj Dying Fetus, Abominable Putridity i sličnih ,,tehničara", Mastication Of Brutality Uncontrolled i te kako imaju šta da ponude:
https://masticationofbrutalityuncontrolled.bandcamp.com/album/the-epoch-of-anthropogenic-deities

Za brutal death metal fanove koji ZNAJU šta valja, a to je indonežanski brutal death metal, imamo Ritus Panoptis, debi EP benda Fordity. Fordity nisu nekakvi inovatori u domenu brutalnog death metala, ali ovo je, kao i većina indonežanskog materijala iz ove branše koji promovišem, VEOMA DOBRO. Ljudi prosto mrve smenjujući rafalne blastbitove i meljući mošerski gruv i Fordity to samo rade na dovoljno višem nivou od proseka koji vlada u ostatku sveta da podsete na indonežansku superiornost. Dakle, rifovi su malo zanimljiviji, pesme ekonomičnije aranžirane, miks je bolji. Ovde nema ničeg OSIM brutal death metal zakivanja ali ako TO volite, bićete vrhunski usluženi:
https://fordity.bandcamp.com/album/ritus-panoptis-ep-album-2026

Cemetery Reign iz Nju Meksika nudi vrlo kvalitetan old school death metal sa zvukom koji asocira na kasne osamdesete i rane devedesete, iako je, naravno, veštački patiniran da tako zvuči, pošto ovo sve svira jedan čovek. Ali taj čovek, David McMaster ne samo da zna da namesti taj debeli zvuk i posloži prostrani miks, nego i piše odlične rifove i generalno pesme koje KRLJAJU a da opet ne zvuče posebno agresivno. Ovo je prosto užitak u dobrim, ložačkim temama stručno razvijenim u mošerske, energične pesme i to se mora ceniti:
https://carbonizedrecords.bandcamp.com/album/confined-to-time

Merilendski CrusHuman izbacuju svoj drugi album ni dve godine nakon prvog i ponovo je to saradnja sa Horror Pain Gore Death Productions na, verujem, obostrano zadovoljstvo. CrusHuman sviraju mesnat, ložački death metal koji se pakuje u kratke, kompaktne pesme (samo dve su duže od tri minuta) i ume da posloži i gruv i blast i sve što treba. Imperial je i dobro producirana ploča i mislim da može vrlo lepo da se proda i hardcore publici na ime svoje komunikativnosti i tog naglaska na dobrom gruvu i razgovetnim tekstovima. Vrlo zabavno:
https://hpgd.bandcamp.com/album/imperial
 
Cryptic Shift su iz Lidsa i njihova muzika je naučnofantastični, prilično tehnički, dosta progresivni death metal. Overspace & Supertime, kao njihov drugi album, je demonstracija moći sa samo pet, ali podužih pesama – najduža traje gotovo pola sata – što rade konceptualni narativ (koji se dešava paralelno prvom albumu od pre pola decenije) i nude nerd-friendly muziku koja ima svoju osobenost i ne zvuči kao mehaničko spajanje, recimo, Blood Incantation i Wormed. Cryptic Shift, naprotiv, u svom tehničkom, progresivnom zvuku imaju dosta thrash metal elemenata pa bi neka poređenja mogla da se naprave i sa Vektorom, kada bi Vektor bio više death metal bend. U svakom slučaju ovo je i zahtevna i istovremeno zabavna ploča kvalitetne muzike i dobre produkcije namenjena sladokuscima i ozbiljno kalorična, pa predlažem da se udobno smestite, natočite sebi omiljeno piće, stavite neke dobre slušalice i krenete u svemir:
https://cryptic-shift.bandcamp.com/album/overspace-supertime-2

Deo 6: KROSŽANROVSKI RADOVI, AVANGARDA, NOISE ROCK, NOISE, POWER ELECTRONICS

Njet. Nema ničega ove nedelje.

Deo 7: HEAVY METAL, POWER METAL

Black Swan su i za mene možda previše mejnstrim/ AOR orijentisani ali ova svojevrsna hard rok supergrupa sklopljena na nagovor predsednika Frontiers Records da se napravi bend u kome će Robin McAuley da u prvi plan stavi svoje kvalitetne vokale, dakle ta grupa ima DOBAR novi album. OK, Paralyzed bi verovatno bio još bolji da je izašao 1985. godine kojoj po stilu i zvuku pripada, ali ne treba potceniti kolektivni pedigre i iskustvo što ga članovi (sve ovejane kajle iz Mr. Big, MSG, Dokken, Foreigner, Winger, Whitesnake itd.) donose u ovu ekipu. Pričamo o veoma dobroj muzici koju sviraju neki surovi profesionalci i mada naravno, sve to ima previše mainstream glama za mene, ne može se poreći da je odlično:
https://www.youtube.com/playlist?list=OLAK5uy_mPZUMYoU4uVca40k-nN9kEmFdOY_-NWp0

Čileanski  Burning Path imaju istoimeni debi album i ovo je zapravo nastavak benda Lucifer's Hammer samo pod drugim imenom nakon nasilne smrti jednog od članova tog benda. Tragedija koja na kraju rađa nešto lepo je kliše, ali heavy metal jeste muzika koja pokušava od klišeiziranih tragedija da napravi nešto plemenito. Burning Path je, da se razumemo, ODLIČAN, jedna tipična ploča za neo-NWOBHM koju ćete naći u katalogu sjajne nemačke etikete Dying Victims Productions, sa tanušnom, decidno ne-modernom produkcijom, rifovima kao ispalih iz najboljih momenata osamdesetih, melodičnim , herojskim pevanjem, puno epske energije spakovane u ulične himne. Biser andergraund ponude:
https://dyingvictimsproductions.bandcamp.com/album/burning-path

Savage Gods je singl sa dve pesme za njemački Cruel Force a kojim se najavljuje njihov četvrti album što izlazi krajem Marta. I veoma se lepo najavljuje sa dve pesme old skool krljačine negde između heavy i speed metal formata, pune do vrha, ulične epike i prljave himničnosti. Ovo je toliko napaljujuće da se plašim šta će mi pun album ovakve muzike uraditi. No, o tome ćemo brinuti za mesec dana a za sada RAZVALJUJ:
https://cruelforceofficial.bandcamp.com/album/savage-gods-2

Imamo i novi Mega Colossus. Ekipa iz Raleja u Severnoj Karolini se već prethodnim izdanjima dokazala, pa je novi album, peti po redu, Watch Out!, jedna vrlo sigurna procesija melodičnih hevi metal komada koja zadovoljava na prvi poljubac a onda pruža i dosta dugoročnog užitka. Bend je svoj izraz rafinirao kroz dve decenije rada i ovo je sada eminentno pitka muzika sa lepim, melodičnim pevanjem i zaraznim refrenima, a da opet nudi propisan trud oko aranžmana, komponovanih solaža, dobre, klasične hevi metal rifove. Izuzetno kvalitetan heavy metal zvuk koji zadovoljava Iron Maiden fana u meni a da ne imitira Mejdne ni na jedan direktan način. Dakle, sjajno:
https://colossusmetal.bandcamp.com/album/watch-out
https://www.youtube.com/watch?v=PzgMD4z6I-k

A iz Švedske dolaze Templar i njihov debi album je još jedna nepogrešiva ploča novog talasa tradicionalnog hevi metala koji u ovoj zemlji buja poslednjih par decenija a RAZBUKTAO se (ako talas može da bukti) poslednjih nekoliko godina. Ovo je, baš kako očekujete, snimljeno starinski, prijatno melodično i cheesy, ali bez kok-rok stilizacija i sa jakim korenima u '70s hard roku, doomu, okultnom roku. Dakle, kogod da voli Satan, ali i Manilla Road pa i Iron Maiden ovde će se jako dobro udati a etiketa Jawbreaker, za koju snimaju i zemljaci Midnatt, ali i nemački Acid Blade ovde ima još jedno lepo pero za svoju kapu:
https://jawbreakerrecords.bandcamp.com/album/conquering-swords

ALBUM NEDELJE

Skandinavski hevi metal ove nedelje dobro reprezentovan, pa imamo i drugi album finskih Chalice, naslovljen Divine Spear i izašao za Dying Victims (a koji ove nedelje, ako ste se zabrojali, imaju čak ČETIRI i to ODLIČNA izdanja). Divine Spear je ploča melodičnog, punokrvnog heavy metal zvuka koji pritom ne fetišizuje retro saund iz sve snage kao neke kolege. Mislim, ovo je jako dobro napisano i jako dobro odsvirano a producirano je malčice modernije nego što biste očekivali, imajući u vidu izdavača. No. Chalice samo zvuče malo bombastičnije od očekivanog i ne preteruju sa studijskim peglanjem, pa njihove energične pesme sa mnogo epskih tema i šmekerskih rifova imaju potrebnu dinamičnost i živost u svojoj studijskoj formi. Kompozicije su pritom urađene veoma autoritativno i imaju mnogo slojeva i interakcije između različitih harmonija i ritmova koje koriste a da ne zvuče svaštarski i neusmereno. Kada su Chalice izdali debi album pre nekih šest godina meni je to bilo pristojno ali mi je donekle smetao vokal. No, Verneri Pouttu je za pola decenije dosta rafinirao svoj izraz, prestao da traži teatralni efekat po svaku cenu i sada zvuči prirodnije, neusiljeno, pitko. To važi i za ceo album koji i sam manje forsira bombastičnu, cheesy melodičnost prvenca i ima, za moj ukus, zreliji, progresivniji karakter koji mi se jako dopada. Chalice su primer grupe koja se razvija u smeru za koji bih ukazao drugima kao poželjan, sa poštovanjem za tradiciju a bez robovanja readymade rešenjima, sa puno inventivnosti a sa opet dobrom, čvrstom formom heavy rock muzike koja do slušaoca stiže sigurna u sebe, spremna za konzumaciju. Odličan album i nekoliko vanserijski dobrih proggy pesama od kojih bih izdvojio Empyrean Liturgy ali pre svih Hollow Curtain. Uživajte:
https://dyingvictimsproductions.bandcamp.com/album/divine-spear

[sodomizer]

https://knjigovanje.weebly.com/muzika/clawfinger-before-we-all-die-2026

[sodomizer]

Vratio se forum, a vratio sam se ja. Obratite pažnju na ovaj bend, svideće se svim metal ljubiteljima.
https://knjigovanje.weebly.com/muzika/neuronspoiler-the-house-always-wins-2026

[sodomizer]

https://knjigovanje.weebly.com/kolumne/zasto-volim-bend-therion

[sodomizer]

https://knjigovanje.weebly.com/muzika/zed-yago-germany-2026-at-the-edge-of-the-world

[Meho Krljic]

Dakle, pre nedelju dana je počeo Treći svetski rat a mi smo slegli ramenima i nastavili da slušamo metal. Ako će da pukne, NEK PUCA GLASNO. Više me je potreslo što je Justin Broadrick objavio da zbog teže operacije preponske kile i rizika od budućih sličnih zdravstvenih problema mora da okonča rad svog projekta Godflesh jer bi ga urlanje verovatno brzo ponovo odvelo pod nož. S jedne strane, BEDAK, Godflesh mi je jedan od najvažnijih muzičkih sadržaja u životu IKADA, ali sa druge je u redu da se i okonča u momentu dok je i dalje ovo bend koji ima dobre ideje i pravi solidne albume. Justin će, takođe nastaviti da radi sa svojim drugim projektima u kojima nema pevanja – ili barem ne ovako zahtevnog – a jedan od njih slušamo i danas. Idemo:

Deo 1: BLACK METAL

Erbeet Azhak je manje-više jednočlani belgijski blek metal projekat čoveka sa umetničkim imenom Corvus von Burtle (a pravim imenom Francois Breulet) koji ima i nekoliko drugih jednočlanih projekata pored ovoga. Što nije baš neuobičajeno za blek metal, naravno, pogotovo u njegovoj andergraund ravni. Za debi album ovog projekta je Breulet doveo  i bubnjara u studio da stvari zvuče organskije i to je dobro jer je Only the Vile Will Remain ploča što profitira od haosa a koji naprosto ne bi zvučao ubedljivo sa programiranim instrumentima. Naravno, produkcija je praktično garažna ali pesme su udarnički neuhvatljive u svojim istraživanjima ekstrema, kroz bizarne harmonije, hipnotička ponavljanja i nelogična skretanja pod pravim uglom. Blek metal koji beži od postojećih okvira je ono što bi u idealnom svetu SAV blek metal težio da bude pa moramo da hvalimo Erbeet Azhak za pokazivanje puta drugima:
https://erbeetazhak.bandcamp.com/album/only-the-vile-will-remain

Crowsblood su britanski, engleski Folk Horror Blackened Death Metal bend, ali recimo da je njihov debi album, Bridge To Golgotha najpre zanimljiv blek metal publici jer ona ima najširi ukus i umeće da ceni kombinaciju andergraund prljavštine i jeftinoće sa ambicijom da se kombinuju metal i folk, horor-atmosfera i propisni rifovi. Album zvuči kao da je snimljen u prilično partizanskim uslovima – u Škotskoj – ali mu to daje i osobeni šarm i atmosferu a posebno se čuje da su ljudi veoma investirani u pesme koje prave i sviraju ih kao da im život zavisi od toga. U nekim strogim terminima ovo je solidan demo pre nego nekakav ZREO album, ali ima dušu i to se najviše broji. Ima i vinil:
https://crowsblood.bandcamp.com/album/bridge-to-golgotha
https://machorecord.bandcamp.com/album/bridge-to-gologotha

Blackbraid ima novi EP, Nocturnal Womb i ako ste do sada voleli radove ovog momka iz plemena Mohok, mislim da se nećete loše provesti sa ove tri pesme. I dalje imamo posla sa blek metalom koji je atmosferičan, dakle, koji ne polaže mnogo na memorabilne rifove već na harmonije i teksture ali Sgah'gahsowáh to nekako radi ubedljivo, sa ozbiljnim tempom, osećajem urgentnosti i agresije u svojoj muzici. Meni je ovaj EP vrlo dobro seo na volej:
https://blackbraid.bandcamp.com/album/nocturnal-womb
https://www.youtube.com/playlist?list=OLAK5uy_kOoMr_PiSHGeyIvKiSJSGGYwnZBv2mHeo

Šveđani Lightlorn rade atmosferični post-blek metal, sa sve onom prilično razmazanom, prebučnom produkcijom, ali meni se njihov drugi album dosta dopada. The Ebb and Flow of Galactic Tides u toj svojoj razmazanosti i atmosferičnosti zapravo sugeriše tu neku zagledanost u svemir i večnost a opet je njegov izraz oštar i agresivan, i, mislim, u miksu se čuje bas-gitara a mene to uvek izuzetno odobrovolji:
https://lightlorn.bandcamp.com/album/the-ebb-and-flow-of-galactic-tides

Finci Qwälen izgledaju kao banda hipstera (naočari, ironični brkovi i frizure) ali sviraju dosta bučan, haotičan black metal. Sad, možda je i to hipsteraj, no njihov treći album, Veri virtaa edelleen je ploča sirovog zvuka i abrazivne teksture, agresivna u nastupu ali ipak i prilično jasna u nameri da ne bude tek (ironična) rekonstrukcija već postojećeg finskog blek metala. Hoću da kažem, Qwälen imaju dosta osobenog u zvuku i pristupu komponovanju i nakon što shvatite da ovo NIJE samo totalna buka sve vreme, počnete da primećujete suptilnosti u njihovoj muzici. Lepo:
https://qwaelen.bandcamp.com/album/veri-virtaa-edelleen

A onda imate i norveški Rosa Faenskap, a koji sviraju ,,patricidal black metal". Već deluje primamljivo a i album Ingenting forblir, drugi za trio koji izgleda JOŠ hipsterskije, zakucava bogami SUROVO. Ovo nije ni čist norveški ni uopšte čist blek metal ali jeste skoro perfektna i skoro do karikature agresivna, surova kombinacija blek metala i hardkora, sa puno tritonus rifova i vrištanja, ali u jednoj ugodno svedenoj, pankerskoj formi. Retko čujem album za koji mogu da kažem da me je pošteno uznemirio i jednako toliko zaintrigirao ali ovo je apsolutno to:
https://rosafaenskap.bandcamp.com/album/ingenting-forblir

Deo 2: STONER ROCK, DOOM METAL, SLUDGE METAL, PSIHODELIJA, HARD ROCK

Sons of Gulliver su hard rock/ stoner rock duo iz Teksasa bez gitare. Dakle, ovde bas-gitara mora da radi duple smene i bend se veoma trudi da taj minimalistični setap nadoknadi žustrom, energičnim svirkom. Album Tetrahedric Hellscape Cannon unatoč svom dosta, jelte, ozbiljnom imenu, uglavnom istresa teške, četvrtaste komade stonerskog gruva, sa jako distorziranim basom i grubim, muževnim vokalom. Nema ovde zapravo uopšte mnogo filozofije i sve je u kinetici i znoju. Sasvim korektno!
https://sonsofgulliver.bandcamp.com/album/tetrahedric-hellscape-cannon

Nizozemci Desert Colossus imaju album vrlo lepog, hrskavog zvuka u formi ploče Apparatus a koja pritom nudi prijatan gruv. Ovo je hard rock/ stoner rock bend baziran pre svega na rifovima ali za razliku od brojne sabraće i kolega, razume da je dinamika moćan alat u rukama ljudi koji žele da ga koriste pa pesme imaju finu, ne prenaglašenu, ne odglumatanu dramu. Ima tu i malo grunge popičnosti, ali ni to nije prenaglašeno i ovo je pre svega fini, fazirani desert/ hard/ stoner rock za ljude koji ZNAJU. Pritom, daunloud se plaća koliko hoćete, a to je, mora se reći, vrlo fer, jer pričamo o vrlo kvalitetno produciranom albumu:
https://desertcolossus.bandcamp.com/album/apparatus

Mudslide Blues Band su japanski bend osnovan, tvrdi njihova kineska etiketa, ove godine, a sa prvim albumom koji se zove  Mudslide Blues Band i pun je bluzerskog hard roka na tragu Led Zeppelin. Deluje skoro kao prevara ali album ima sirov, energičan kvalitet žive sesije uhvaćene u studiju, bez mnogo peglanja i njegov duh 1969. godine je prilično zdrav. Pored tri obrade, od kojih je jedna Robert Johnson, bend ima i masu autorskog materijala koji je solidan, sa povremenim zabacivanjima ka folku a što je sasvim okej. Interesantno je:
https://thrashingcultrecords.bandcamp.com/album/mudslide-blues-band

Sunk su iz Dorseta i nisu doom metal bend, nego ,,doomom inspirisani metal bend", što u nekakvom preseku, naravno, daje mračni sludge metal. Debi izdanje ove postave, minialbum From The Abyss isporučuje taman koliko treba lepljivih, pretećih ali kul rifova, grubog pevanja i srednjetempaškog gruva. Sve je spakovano u prihvatljivo dobar studijski zvuk i urađeno sa ubeđenjem, pa su Sunk primer benda koji ne preteruje sa idejama ali ih itekako nadomešćuje autentičnošću svirke. A daunloud naplaćuju samo koliko vi želite da date, što je vrlo fer:
https://sunkofficialuk.bandcamp.com/album/from-the-abyss-ep

Sličan, možda za mrvu melodičniji zvuk dobijamo i iz Sijetla na drugom albumu trojke Mother Crone. Ovo je naslovljeno Embrace Death i mada jeste mračni sludge metal u pitanju, ima tu po koji tračak svetla i nešto klasične hardrokerske melodičnosti. No, zvuk je težak, mastan, svirka žustra, a bend je, što se pesama tiče prilično raznovrstan i vidi se da je kvalitetno upotrebio čitavu deceniju vremena što je prošla od prvog albuma:
https://mothercrone.bandcamp.com/album/embrace-the-death-2

Temple Of Void iz Detroita su kolaboracija između članova nekoliko već aktivnih bendova (Hellmouth, Acid Witch, The Highborn itd.) a koja funkcioniše već duže od decenije. Na petom albumu, The Crawl ljudi kombinuju sludge i doom metal sa, recimo, sirovijim gotskim rokom i death metalom za muziku koja je prilično raznovrsna i originalna čak i kada nije uvek sasvim sigurna kuda je krenula. Svirka je uvek snažna i ambiciozna, a zvuk je iznenađujuće živ i sirov pa ovo mora da se preporuči:
https://templeofvoid.bandcamp.com/album/the-crawl

Azken Auzi su francuski okultni sludge metal sastav, i da, ovo jeste ređa kombinacija  ali dosta dobro radi. Uostalom, album Infernua izdaje Argonauta Records a to nije firma koja publikuje makar bilo šta. Infernua je mračna ploča pretećih, disonantnih i repetitivnih rifova, abrazivne teksture ali i hipnotičnog gruva. Ako volite da se osećate teskobno i to vas smiruje, ovi ljudi imaju recept:
https://youtu.be/y7vxDjZhvrg

A iz Pule dolaze My Pitbull Lucifer, doom metal bend sa pank bekgraundom. Osnovan od članova progresivnih rokera Mighty Zazuum i grindcore superheroja Bolesno Grinje ovo je vrlo siguran, vrlo ubedljiv iskaz koji ne komplikuje preterano ali se oslanja na odlične rifove, čvrst gruv i dobre, epske vokale. Produciran glasno ali pošteno, Welcome to New Earth je album teške ali zabavne dumčine koji će svakom ulepšati dan:
https://mypitbulllucifer.bandcamp.com/album/welcome-to-new-earth

Forever Beyond je novi, četvrti album baltimorskih Black Lung i ovo je jedna zrela, maštovita ploča heavy psychedelic rock usmerenja. Black Lung sviraju tek nešto više od deset godina, ali ovaj album je demonstracija veoma jake želje da se eksperimentiše u polju teškog roka i psihodelije, da se u pesmama izbegnu ponavljanja istih ideja i da se gradi identitet koji neće biti svaštarski već pre svega zainteresovan za ekspresiju različitih ideja, iskustava, emocija itd. Dakle, ovde ima i postpanka i raznih drugih podvrsta teže gitarske muzike ali pre i posle svega ovde čujete grupu ljudi koji rade SVOJU muziku a ne žanr. I to je divno. Odličan početak godine za njujoršku etiketu Magnetic Eye kojoj je ovo već drugo sjajno izdanje u 2026:
https://blacklungband.bandcamp.com/album/forever-beyond

Na sasvim drugoj strani heavy psych spektra su Italijani Desert Collider čiji debi album, Generation Ship: Endless Drift Through Infinity nudi mnogo primalniji, primitivniji, NEODGOVORNO fazirani desert/ stoner rock. Ali ne tehnički inferioran ili bilo šta slično, naprotiv, ovo je perfektno odsvirana i studijski zabeležena muzika, samo je njena estetska ambicija da napravi dobar, zarazan rif i da napravi dobar psihodelični džem, i sve što se događa između je u službi ove dve ambicije. No, miks je prilično solidan – težak a topao – vokali su dobri i ovo je veoma prijatan album:
https://smallstone.bandcamp.com/album/generation-ship-endless-drift-through-infinity

Finci Kaleidobolt sviraju heavy progresivni rok i mnogo se dobro zabavljaju dok to rade ako je suditi po albumu Karakuchi. Ovo je njihova peta dugosvirajuća ploča i pričamo o veoma žustroj power-trio svirci punoj zapaljivih rifova, opasnog rada bas-gitare i vratolomnih ritmova. Pritom ovo su rok-PESME, dakle, sa sve propisnim pevanjem i refrenima koje ćete urlati zajedno sa bendom i nema ni govora o nekakvoj laboratorijskoj, sterilnoj atmosferi. Krljačina za sve pare:
https://kaleidobolt.bandcamp.com/album/karakuchi

Rising Dao su vrlo simpatičan heavy psych kvintet iz Berlina. Njihov album Zero Some Game (haha) nudi i sve rifove koji vam trebaju u životu ali i proggy klavijature, višeglasno pevanje, generalno jedan '70s ugođaj koji meni uvek prija. Kao Deep Purple koji su uradili BAŠ mnogo magičnih pečuraka, Rising Dao nude opak hardrokerski gruv ali i bizarne psihodelične atmosfere i zvuče kao da se ozbiljno dobro provode dok to rade:
https://risingdao.bandcamp.com/album/zero-some-game-2026

Imamo i novi album britanskih Desert Storm. Ova ekipa radi skoro dvadeset godina i manje više svi znamo šta ćemo ovde dobiti. No, Buried Under the Weight of Reason, njihov sedmi album (iako sam i za prošli, ne znam zašto, tvrdio da je sedmi) je dobro napisan, karakterno odsviran, dobro produciran, sa čvrstim, teškim ali dovoljno toplim i dinamičnim zvukom. Ovo je zvuk benda koji je sazreo i više ne razmišlja da li ,,ispravno" svira žanr već uzima elemente svih žanrova koji mu trebaju onoliko koliko mu trebaju i čini ih svojim. Rifčine ovde, dakle, samo polivaju ali ovo nije SAMO rifaški album i bend ume da u svoj stoner/ sludge metal udene i melodičnije teme, atmosferične pasaže, a sve to jaše na konstantno lepom gruvu. Nema greške:
https://heavypsychsoundsrecords.bandcamp.com/album/desert-storm-buried-under-the-weight-of-reason

Deo 3: THRASH METAL, SPEED METAL

Mosh-Pit Justice su bend iz Bugarske koji je, primetićemo, sebe neironično nazvao Mosh-Pit Justice. No, u pitanju nije nekakav gangsterski hardcore nego propisan thrash metal koji se meni PRILIČNO dopada. Future is Denied je već drugi album za bend koji je izašao ove godine (ukupno osmi za 13 godina) i mada nisam siguran zašto ovi ljudi to tako brzo rade, sa muzikom ovde nema nikakvih problema. Ovo je agresivni, lajavi, energični thrash metal stare škole, hrskavog old school zvuka i vrhunske napaljenosti u izvedbama. Pesme su jednostavne ali vrlo efektno napisane i nije slučajno što jedan od članova nosi duks sa motivom prvog albuma Vio-Lence na promo slici. Game recognises game itd.
https://mosh-pitjustice.bandcamp.com/album/future-is-denied

Finski Nattskri svira ,,pure d-beat thrash" pa je onda čovek u dilemi da li da ih klasifikuje kao pank ili metal bend. Recimo da je minialbum Blasfemisk Kängthrash ipak mrvicu više metal, malo zbog rifova, a malo zbog kraćih interludija između ,,pravih" pesama a koji su snimljeni u šumi, kako pravoverna paganska metal etika jedino i dopušta. Ovo je zabavno i zapravo ne mnogo pretenciozno, pa se meni prilično dopada:
https://nattskri.bandcamp.com/album/blasfemisk-k-ngthrash

Black speed projekat iz Čikaga, Speedpussy najavljuje svoj novi EP, koji izlazi ,,soon", singlom Nuclear Bitch sa dve pesme prljavog, ali kvalitetnog i zapravo dobro snimljenog uličnog metala. Naslovna pesma je trominutno rokanje koje ima mrvicu biše ,,pravog" black metala u gitarama, ali propisan motorhedovski tempo i generalni antagonizam kakav nas loži u ovoj muzici. Drugo je obrada Bathoryjeve The Return of Darknes and Evil koju sam u životu onoliko svirao da mi je sad nekako milo kad čujem druge da to rade sa ovoliko ljubavi. Cena je koliko date a VREDI:
https://speedpvssymetal.bandcamp.com/album/nuclear-bitch-single-2

Speedpussy su, iako je to teško poverovati, sada već glamurozna verzija black speed metala. Za nešto mnogo garažnije idemo na Novi Zeland gde kvartet Total Violation ima svoj debi album, Speed Dealers. I to je jebanje keve, onako, prelepo, sa puno jeftine distorzije i užasnog vrištanja. No, Total Volation sviraju vrlo ubedljivo i imaju dobre rifove i jak tempo a to što produkcija zvuči kao da je koštala isto koliko i kutija cigara što ju je pevač stukao dokom snimanja (ne gaseći ni dok peva, nagađamo) je sve deo specifične, jelte, andergraund estetike koja ide zovu muziku. Klanje, ali prelepo klanje:
https://totalviolation.bandcamp.com/album/speed-dealers

Imamo i varaždinski dvojac Devilkömmando sa svojim drugim EP-jem, Play It Loud, Play It Proud. I ovo je sirov, garažni black-speed, bez nekih ambicija da se pomeri iz prostora tradicije. Ali KOREKTNO JE, rifovi rade šta treba, solaže su pristojne, ritam i tempo su udarnički a produkcija je sirova na pravi način. Četiri pesme poštene metal polivačine za old school publiku:
https://devilkmmando.bandcamp.com/album/play-it-loud-play-it-proud

We Ride at Dawn je debi album za njemački Witchkrieg i, mislim, nije to sad neka revolucija ili štogod slično ali ima šarma. I ovo je vrlo prljavi blackened thrash metal, manje melodičan od Speedpussy ali sa trudom da prikaže ipak neki osoben karakter. Zvuk je jeftin ali stamen, svirka čvrsta a bend ne imitira druge bendove i ima svoje ideje, a što je meni sasvim dovoljno da ga pohvalim:
https://witchkrieg.bandcamp.com/album/we-ride-at-dawn

Deviance su češki heavy/ thrash metal bend iz Brna a Serpent Season im je drugi album. I slušljiv je! Ne sad nešto mnogo više od toga, ovo je, jelte, prilično standardna ponuda bez nekih velikih uzleta invencije ili produkcijskih bravura, ali, mislim, nije da sam ja sad nešto ZAHTEVNA osoba. Deviance daju čvrste rifove, energičan ritam, poneku solažu i fino prođe dan:
https://deviance.bandcamp.com/album/serpent-season

Jako su simpatični Accuser iz Teksasa a koji su nekoliko godina radili pod imenom Norman Invasion (i tako snimili samo jedan demo). Nakon promene imena i zamene jednog člana, bend je snimio vrlo simpatičan debi EP, Taste of Steel a koji sa svoje četiri pesme nudi ukus, jelte, čelika, ili makar vrlo patiniranog metala visoke kakvoće. Ovo je speed-thrash muzika kao ispala iz najboljeg perioda 1982. ili 1983. godine, sva u oštrim, praštavim rifovima, jakom tempu, napadačkom entuzijazmu. Zvuk je primereno sirov ali topao a pevanje je melodično, sa čestim izlascima u falseto. Dakle, ovde nemamo posla sa muljavim black thrash prangijanjem već dobijamo propisnu herojsku epiku unutar jeftinog, garažnog metal krljanja i to je prelepo:
https://www.youtube.com/watch?v=wUOhVSjl4ks

Više nego solidan klasični thrash dolazi nam iz Španjolske posredstvom benda Peace After Pain i njihovog novog EP-ja, Scratched from Existence. Ovo je dosta jaka ekipa, sa dva albuma iza sebe i Scratched from Existence onda zvuči vrlo profi produciran (ono, jak, prangijajući bas, energične a tople gitare, dobar bubanj, karakteran vokal) i napisano sa potpuno zaokruženom idejom šta se ovde svira. A to je Bay Area Thrash ko kuća. Rifovi razaraju, tempo je brz, refreni su vatra živa i jedini nedostatak ovog izdanja je da ima samo dve pesme i intro. TREBA NAM JOŠ ŠTO PRE.
https://peaceafterpain.bandcamp.com/album/scratched-from-existence

Deo 4: HARDCORE, PUNK, POSTHARDCORE, SCREAMO, FALSE GRIND, BEATDOWN, MATHCORE, CRUSTCORE, POWERVIOLENCE, GRINDCORE, GOREGRIND

Carcaid iz Pariza krljaju thrashcore stare škole na albumu Scream Temple. Ovo je, dakle smeša jednostavnih metal rifova i solaža sa pankerskim pevanjem i energičnim tempom, bez mačogangsteraja i drugih stvari koje su u hardcore ušle polovinom osamdesetih. Pevanje je na Engleskom sa tako jakim francuskim naglaskom da je to milina čuti, a bend ovaj materijal, koji inače daje po ceni što je kupac sam određuje, koncizno i tačno opisuje ovako: ,,AAAAAAAAAAAAAARRRRRRGGGGGGGG!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!"
https://carcaid.bandcamp.com/album/scream-temple

Before Your Eyes iz Bostona su isto prilično old school hardcore thrash, ali ovo je pankerskiji pa onda i gruverskiji miks, sa ložačkim mid-tempo delovima i geng vokalima koji izvikuju stihove o tribalnim pravilima što vladaju na prljavim bostonskim ulicama. Demo 2026 ima tri pesme i odličnu produkciju, plaća se koliko hoćete i ako, jelte, volite taj proto-mačo hardkor, ovo je veoma dobro:
https://beforeyoureyes.bandcamp.com/album/2026-demo

I opet bend koji podseća na old school hardcore thrash zvuk. Attrition su iz Lidsa a sada valjda preseljeni u Stouk on trent, dakle mesto u kome je nastao Discharge, no, ne zvuče kao Discharge i imaju metalniji zvuk, bliži thrash metalu i mošerskom hardkoru. Demo/ EP Nowhere to Run je sirov, prljav i ima dosta vitalne energije u sebi. A plaća se koliko želite:
https://attritionleeds.bandcamp.com/album/nowhere-to-run

Imamo i simpatični Invasive iz Vašington DiSija, sa albumom  Black Rain a koji je i opet nekakav thrashcore, dakle, okretna, brza muzika sa gitarama koje su ipak bliže metalu nego panku i aranžmanima koji su nešto ambiciozniji od, jelte, nekakvog srednjoškolskog standarda. Ovo sviraju četiri čoveka koji znaju svoj posao ali kvalitet pesama je u prvom planu a produkcija je ugodno jeftina i zapravo odiše jednim zdravim, skoro pa prirodnim kvalitetom, bez digitalnih budževina itd. Meni ovo leglo veoma lepo a nadamo se da će i vama:
https://invasive-dmv.bandcamp.com/album/black-rain

The S.E.T. su hardcore trio iz Baltimora a u kome svira Che, osnivač etikete Flatspot koja onda izdaje i debi EP benda, naslovljen Self Evident Truth. Ovo je vrlo tradicionalni ulični hardcore sa mošerskim gruvom, jednostavnim rifovima i generalno stilom namenjenim mladim, oznojenim muškarcima koji se guraju u mošpitu i lože se da su gangasteri. Ali je i vrlo dobar, sa dovoljno sačuvane pank osnove u zvuku  a i vrlo solidno je snimljen tako da, preporučuje se:
https://flatspotrecords.bandcamp.com/album/fsr91-self-evident-truth

Brazilski bend Välika baš i ne ume da se odluči šta svira pošto njihov EP Tartarus ima i gruverske hardcore pesme i grindcore zakucavanje koje zanese i u death metal smeru. Dobra vest je da oni sve to sviraju prilično dobro i emituju VRLO LOŠE raspoloženje u svakoj od pesama. Ovome najviše doprinosi pevačica koja zvuči kao ranjena zver devedeset posto vremena ali i ostali članovi se trude. Meni je to OKEJ, plus zvuk je glasan ali smisleno glasan:
https://valika.bandcamp.com/album/tartarus

Porcupine iz Čikaga i Pitsburga sviraju nojzični i haotični hardkor na svom EP-ju Martyrdom. Ovo su tri pesme dezorijentišućih promena ritma, disonanci, škripanja mikrofonije i vrištećih vokala, sve sklopljeno stručno i ubedljivo odsvirano. Plus, cena je koliko date i to je vrlo lepo:
https://porcupinehardcore.bandcamp.com/album/martyrdom

Lintworm su moderni post/ metal/ mathcore bend iz Belgije i moram priznati da im je album  Everything Was Still Covered In Glitter vrlo impresivan. Ovo je standardno tenzična muzika sa dosta promena ritma i tempa, manično vrištećim vokalom i neverovatnom količinom disonanci na gitarama ali bend piše pesme JAKO DOBRO i nudi odličan program solidno producirane, agresivne a raznovrsne muzike sa dosta skretanja u nekakvim avangardnim smerovima koje biste očekivali od, recimo, Mikea Pattona. Izvrsni su:
https://lintworm.bandcamp.com/album/everything-was-still-covered-in-glitter

Evo su nam opet Scuffed iz kentakija sa nemaštovito naslovljenim EP-jem koji se zove isto Scuffed ali krlja baš kako treba. Ovo je garažni, ali vrlo kvalitetno odsvirani fastcore/ powerviolence sa introm i četiri pesme koje imaju zapravo dobar, težak zvuk i napisane su da profitiraju i od rafalnih blastbitova i od sporih, mrvećih moš-delova onako kako je bog i propisao da se ova muzika svira kad se nacirkao. Cena je koliko date a provešćete se URNEBESNO DOBRO:
https://scuffed606.bandcamp.com/album/s-t

Akllasqa je solo projekat  iz Montreala u osnovi čijeg zvuka je grindcore a sa nekakvim death metal i doom metal nadgradnjama. Sasvim to lepo zvuči na split albumu sa Fjord, a što je isto jednočlani bend istog čoveka. Kaže ,,da, toliki sam narcis". Enivej, oba benda zvuče dobro, sa Fjordom koji je nešto razgovetniji i bliži hardcore thrashu, no sve je to andergraund prljavština i nasilje. Odobravamo:
https://akllasqa.bandcamp.com/album/fjord-akllasqa

Subscum / Kaukolė je split ukrajinskih Subscum i litvanskih Kaukolė i to je jedna apsolutna grindcore tuča. Ukrajinci su prljavi, mutni i MNOGO besni, kanališući baš old school grindcore i deathgrind energiju negde između ranih Carcass, Blood i Assuck. Sa druge strane su Litvanci sa nešto više ,,crusty" zvukom ali sa izuzetno preciznom i ložačkom svirkom i onda njihova srazmerno veća razgovetnost ide u smeru proizvodnje još veće agresije. Plus, blastbitovi su im UBITAČNI. Opasnost za ljudsko zdravlje koliko je ovo dobro a još se i daunloud naplaćuje koliko želite, a ima i vinilni seveninčer:
https://kaukole.bandcamp.com/album/split-w-subscum
 
Clean Torture su dva Nijemca koja ubijaju na albumu  Disgusted By Your Existence sa 28 pesama propisnog grindcore polivanja. I, da, kad kažu ,,your existence" misle BAŠ NA VAS. Ovde nema apsolutno nikakvih pokušaja da se kreiraju ,,atmosfera" ili bilo kakav kompleksniji koncept, uostalom svega par pesama prebacuje trajanje od jednog minuta a ni jedna ne dobacuje do dva, ali su neposrednost i efektnost izraza VRHUNSKE. Clean Torture me podsećaju na zaista old school grindcore bendove tipa Stench of Corpse ili Fear of God osim što ovde imamo posla sa ljudima koji znaju da sviraju pa muzika zvuči FURIOZNO i istovremeno tehnički impresivno iako je snimljena jeftino i producirana bez mnogo ikakvih budženja. Meni je ovo izvanredno i da imam gramofon kupio bih vinil pošto se daunloud daje za cenu koju sami odredite:
https://cleantorture.bandcamp.com/album/disgusted-by-your-existence

Deo 5: DEATH METAL

Relic iz Milvokija su death metal bend sa veoma teškim, poput granita čvrstim zvukom, niskim štimom, brutalnim rifovima i vokalima. No, na EP-ju Crown of Flies ima taman toliko momenata melodije da ne bude sve monotono i mislim da se bend sasvim fino predstavlja publici na svom debitantskom materijalu Ovo je, dakle, BROOOOTALNO, ali sa ipak osećajem za nekakvu dinamiku i atmosferu i to se valja pozdraviti:
https://relicdm.bandcamp.com/album/crown-of-flies

Legions of Hate je debi EP za meksički bend Brutal Annihilation i, mislim, ako iz imena nije jasno kako ovo zvuči, moraćete da ponavljate neke razrede u metalnoj školi. Dakle, Brutal Annihilation sviraju brutalni death metal garažne produkcije i old school energije. Ovo je zanatski korektno odsvirano ali nema neku veliku tehničku ambiciju i pre svega se vrti oko brutalnog rif-rada i iznurujućih ritmičkih zakucavanja. Kako sam ja ovakve stvari neodgovorno trošio u devedesetima, meni se dopada, uključujući tu krš, old school produkciju. Strastveno i slatko:
https://brutalannihilation1.bandcamp.com/album/legions-of-hate

Indusi Clot imaju za svojih petnaest godina postojanja da pokažu jedan EP, E.T.M.F.M, što nije mnogo reći ćete, ali je DOBRO. Ne sad nešto revolucionarno novo, naravno, ali E.T.M.F.M je EP sa četiri pesme vrlo urednog i pristojno produciranog death metala koji ima i jednu hardcore komunikativnost, promišljene i socijalno angažovane tekstove, dakle sve što je potrebno da mi bend na prvi susret bude simpatičan. Clot ne preteruju sa nekim smelim idejama i inovacijama, naravno, ali unutar tog nekog konteksta gde vidim i, recimo, Misery Index, dakle, tehnički kvalitetno a opet pre svega komunikativno, ova se ekipa lepo smešta:
https://clotindia.bandcamp.com/album/e-t-m-f-m-2

Putrisect su iz Baltimora, nemaju još uvek album, ali novi EP, isto Putrisect im je praktično minialbum i to prilično opakog old school death metala. Ovo je spora, mučna, a opet gruverska muzika abrazivne teksture, sa rifovima koji će vas upecati i mošerskim srednjetempaškim nastupom koji je za respekt. Iako je sve ovde prilično sirovo i primitivno, ono je to na dosta zreo način i mora da se preporuči:
https://rottedlife.bandcamp.com/album/putrisect

Finci Karelian Warcry sviraju blackened death metal, ali njihova muzika ne liči ni na jedan blackened death metal koji trenutno imate u glavi. Njihov treći album, Veripellot stiže deceniju i po nakon prethodnika i nudi zaista osobenu i zanimljivu muziku. Ovde je sloboda forme i bežanje od žanrovskih rešenja u prvom planu i ako vam se možda ne dopadne sve, a ono ćete sigurno u nekim momentima biti prijatno iznenađeni maštovitošću benda:
https://karelianwarcry.bandcamp.com/album/veripellot

Portorikancima Omnifariam se novi EP zove  Ashes of Oblivion i koliko originalnosti ste našli u tom naslovu, toliko ćete ga naći i u muzici. No, to što bend, sa jednim albumom i dosta kraćih izdanja iza sebe, nije specijalno inovativan, ne znači da je ovo loš materijal. Naprotiv, meni se dopada ovaj sirovi, pravolinijski death-black juriš bez mnogo filozofije i sa agresijom u prvom planu. Produkcija dosta svedena ali radi posao. Ima i vinilni seveničner:
https://omnifariammetal.bandcamp.com/album/ashes-of-oblivion

Baš sam se pitao kada će Piss on Christ da nas počaste novim materijalom a oni dropuju EP obrada i remiksa i ODUŠEVE. Fireball EP, naravno, ima dementnu obradu Purpleove proto-thrash pesme Fireball,  sa sve klavijaturama preko blastbita, ali ima i Maidenovu Be Quick Or Be Dead sa još dementnije iskrivljenim rifovima i preteranim tempom. Sjajno je, u jednom totalno underground, fanzinskom smislu a ima i CD verzija u samo pedeset kopija, REAGUJTE:
https://pissonchrist.bandcamp.com/album/fireball-ep-cm1024

Deo 6: KROSŽANROVSKI RADOVI, AVANGARDA, NOISE ROCK, NOISE, POWER ELECTRONICS

Gong Slayer je svoj novi album, Death Valley, snimio ,,u maloj brvnari deset milja zapadno od nacionalnog parka Dolina smrti". I još kaže da je ovo tek prvi od mnogih snimaka koji će biti napravljeni na ovom terenu. ,,Teritorija Gong Slayera je Dolina smrti". Fajn, fajn, razumeli smo, ovog čoveka inspiriše suvi, vreli krajolik južnog dela SAD, i videćemo koliko će se naredni albumi razlikovati od Death Valley, jelte. On se sam, od prethodnih nekoliko razlikuje po tome što je snimljen sa samo dva gonga, ali, mislim, ovo je generalno minimalna muzika sa epskim rezultatima tako da su i dva gonga sasvim u redu. Ako ste do sada slušali Gong Slayer, znate tačno šta dobijate: elegantni, neužurbani ,,metalni" ambijentalni zvuk, kompoziciju od pola sata prefinjenog drona, bez nekih iznenađujućih zaokreta, ali uvek vrhunski hipnotičnu. Meni je ovaj čovek otkrovenje poslednjih nekoliko meseci a vi i ovaj album možete daunloudovati po ceni koju sami odredite:
https://gongslayer.bandcamp.com/album/death-valley

Kako rekosmo, Justin Broadrick će se od sada više fokusirati na svoje druge radove jer Godflesh ide u penziju, pa evo u to ime novog EP-ja jednog od njegovih hiljadu ,,elektronskih" projekata u kojima istražuje razne delove spektra buke, basa, distorzije, ekstremnog fidbeka... Exit Electronics je bliži ,,pravom" industrialu utoliko što ima ritmove i repetitivne strukture, dakle, nije plutajući ambijent ili amorfni power electronics, ali je na KORAK od toga sa svojom zaista neverovatno abrazivnom, brutalnom zloupotrebom miksete da se od mase već dementnih lupova napravi EKSTREMNA buka. Ali uobličena, suptilna buka ako to ima smisla. Meni je I'm Your Beggar sjajan album sa četiri poduže pesme namenjene samo najjačima, pa izvolite da se merimo, cena je koliko date:
https://jkflesh.bandcamp.com/album/im-your-beggar

Cell Press su montrealski noise rock bend sa već više od pola decenije rada i nekoliko izdanja iza sebe. Zato im i novi EP, Tabula Rasa zvuči tako dobro. Ovo je prilično metaliziran, pa i ,,hardkoriziran" noise rock, sa mnogo agresivne svirke, ali istovremeno okrenut dobrom gruvu i odlično produciran. Ako volite iznurujući, skakutavi gruv, agresivnu bas-gitaru, škripeće, disonantne rifove i promukle, urlajuće vokale, ovde ćete se veoma lepo udati:
https://cellpress.bandcamp.com/album/tabula-rasa

Caravanasa iz Buenos Airesa su onda neka pankerskija varijanta noise rocka, sa jeftinijim zvukom i zapravo nešto više melodičnosti u svojim ekspresivnim, bučnim pesmama. EP Ruido je produciran jeftino ali ima smislenu arhitekturu zvuka a bend ima sopstveni identitet i karakter, sa kreiranjem malih ali potentnih, ekspresivnih drama i korišćenjem efekata i studijskih alata za jedan kinematski ugođaj. Fino:
https://caravanas.bandcamp.com/album/bajo-tierra-los-huesos-siguen-haciendo-ruido

Appalachian Anarchy ne menjaju svoj odabrani stil pa im je i novi album, Y'alternative Deathgrass kombinacija bluegrass country muzike i čvršćeg metala. I mislim, ovo je okej kao šala i bend tu šalu okej svira već godinama i mada nikada šalu nije prevazišao, ona je i dalje OKEJ. Ovo je u principu zabavan album instrumentala koji nemaju sad ne znam kakvu SUPSTANCU, ali su sasvim zabavni, idu brzo i, mislim, ko NE VOLI zaošijane violine i superbrzi bendžo preko relaksiranih trešerskih matrica? Only fucking assholes, that's who. Plus omot je crtao desetogodišnjak:
https://appalachiananarchy.bandcamp.com/album/yalternative-deathgrass

Oh, ruski Tardigrade Inferno je snimio novi album, naslovljen samo Hush i ovo je ploča očekivano dobrog raspoloženja i ukusno sklopljene muzike od teoretski nekompatibilnih elemenata. Kao i na prethodnim albumima, Tardigrade Inferno sviraju tvrdi, jednostavni metal sa ženskim vokalima a iskombinovan sa cirkuskom muzikom, u jednoj neobično funkcionalnoj progresivnoj formi. To može da bude i samo dobra šala, ali bend već pristojan broj godina nastoji da svoje postojanje legitimiše pisanjem kvalitetnih pesama koje će imati smisla i neće biti svedene baš samo na pančlajn. I Hush u tom smislu ne donosi nikakve radikalne zaokrete ali je prijatan:
https://tardigradeinferno.bandcamp.com/album/hush

Wormwood in the Veins of the World je EP restlova koji su ostali nakon što je norveški post-metal bend Feversea prošle godine završio i objavio svoj debi album. Ovo su četiri pesme PRILIČNO dobrog kvaliteta, sa zapravo finim žanrovskim mišmešom između post metala, posthardkora, noise rocka itd, odličnim ženskim vokalima i dosta dinamike u muzici (koju miks i mastering doduše aktivno sabotiraju). Dobro napisano, dobro konceptualizovano i ozbiljno dobro izvedeno:
https://feverseaband.bandcamp.com/album/wormwood-in-the-veins-of-the-world

Deo 7: HEAVY METAL, POWER METAL

Imamo novi Triumpher i Grci i na svom trećem albumu, Piercing the Heart of the World nalaze neku sredinu između onog što su nudili na svoje prve dve ploče. U osnovi je i dalje epski, pompezni heavy metal jednom nogom u power metal vodama, drugom na kolenu u obožavanju Manowar. Mislim, ima to šmeka i bend na ovom albumu zvuči nekako najudobnije smešten u svoju muziku sa najbolje napisanim pesmama i zvukom koji uspešno eskivira da se udavi u produkcijskoj bombastičnosti. Podržava se!
https://triumpher.bandcamp.com/album/piercing-the-heart-of-the-world

More su NWOBHM bend iz Londona osnovan 1979. godine a sa dva albuma koje su snimili 1981. i 1982. godine. Treći, Destructor, je izašao sada, dakle 44 godine kasnije i to je staromodni, šarmantni, blago sleazy heavy metal kakav smo voleli i onda a volimo ga i sada. Nije da More smišljaju išta novo, ali i zašto bi? Njihova muzika zvuči autentično, čak i ako u bendu i nema ni jednog originalnog člana (basista Baz Nichols je u bend došao 1982.) a pokojni Chris Tsangarides, koji je sarađivao i sa TOPT i sa Bruceom Dickinsonom i sa Thin Lizzy je ovde svirao gitaru. Nostalgično i slatko:
https://www.youtube.com/watch?v=ODBQFVfHSIM

Axe Dragger je supergrupa matorih, iskusnih muzičara koji već godinama sviraju rane psihodelične i progresivne metal i hard rock stvari (a i blek metal) a koji se onda dogovore da snime album ,,čistog" hevi metala. Dakle, ovde imamo Fredrika Isakssona iz Dark Funeral i Berzerker Legion, Terryja Glazea iz Pantere, koji sviraju sa Minnesota Peteom Campbellom i Bobom Balchom i debi album, isto Axe Dragger, je izdao Ripple Music. Skoro da možete da čujete muziku i bez kliktanja na link, zar ne? Ovo je prijatan, gruverski teški rok sa taman toliko cheesy heavy metal stilizacija da zamiriše, odrađen pošteno, energično i veteranski. Neće osvojiti mnogo bodova za eksperimentalnost, ali ovo je ODLIČAN metal gruv i hard rok drajv i niko pri zdravoj pameti neće propustiti da se uz njega dobro provede:
https://ripplemusic.bandcamp.com/album/axe-dragger

ALBUM NEDELJE

Da li ste ikada voleli muškarca onoliko koliko ja volim Froglorda, gospodara heavy psych/ doom metal/ stoner rock zvuka iz Bristola? NE LAŽITE ME. Froglord, a za koga danas znamo da se, uprkos maskama i čuvanju anonimnosti, zove  Benjamin Oak je sa godinama od neke vrste insularne zajebancije napravio jedan od najkonzistentnije zanimljivih i zabavnih slow'n'hard bendova na britanskom ostrvlju i mada njegovoj muzici i dalje dosta pomaže taj teatralni, zajebantski momenat što u njoj postoji, ona apsolutno nema čega da se stidi u domenu isporučivanja propisnih, jelte, dobara. Novi album, a u sada već urednoj kvartet postavi uspostavljenoj prošle godine zove se  Lower & Slower - Vol.1 i neke smo od pesama već čuli prethodnih meseci u formi singlova. I ovo je vrlo lep spoj propisnog, teatralnog a sirovog doom metala sa swamp/ stoner/ blues-rock elementima a sa kojima je Oak dosta radio proteklih par godina. Dakle, ovde imamo bluzirani doom metal sa nepogrešivim ekscentričnim Oakovim vokalima i puno znojave, žive svirke. A jasno je da ćemo negde uskoro dobiti i Vol. 2. Pa to je razlog za sreću, a Treći svetski rat nek jede gomna:
https://froglord.bandcamp.com/album/lower-slower-vol-1

[sodomizer]

Samo jedan komentar za Axe Dragger. Ovo je brate moj loše. Jedino je zanimjivo što je ovo super grupa, ali bend je nula gledajući veštinu komponovanja.

[Meho Krljic]

Nisu naročito inventivne pesme, generičke su. Ali ljudi ih izvode sa mnogo šmeka, to je neka njihova, kao, snaga.

[Meho Krljic]

Imam dosta privatnih obaveza pa zato samo kratko: da, izašao je novi Lamb of God i ne, ovde nećete o njemu naći ništa da pročitate. Ali imamo mnogo druge, lepe muzike:

Deo 1: BLACK METAL

Satanic Slut je, uh, solo projekat žene iz Singapura koja kaže da je preko dana ,,korporativna robinja" a onda uveče, jelte, nesveta, jelte, bludnica. Ima već meksički blek metal bend istog imena ali je maštarija koju ovaj singapurski projekat (or is it?) nudi primamljiva. Debi EP, Satan's Whore je primereno sirov black metal/ punk paket sa tri pesme ložačkih rifova i mrtvačkih vokala, ali sa popaljivim refrenima i generalno navijačkom atmosferom. Produkcija krš, ali DOBAR krš tako da je sve kako treba. Evo:
https://satanicslut.bandcamp.com/album/satans-whore

Avazeboz je iranski blek metal dvojac (?) baziran u Ujedinjenom kraljevstvu a koji slavi persijsko nasleđe i njegovu hiljadugodišnju borbu protiv ,,mračne magije" islama. Fer. Enivej, debi izdanje, Shīr-o Shamshīr je EP sa tri pesme koje kombinuju folklorne motive i bombastičan blek metal, a sve snimljeno i producirano dovoljno skromno i dovoljno dovitljivo da ne bude dosadno. Sasvim je to solidno napisano i mada u nekom širem smislu ne probija neke nove žanrovske puteve, lepo funkcioniše taj spoj persijskog folklora i metala. Ima i kaseta:
https://avazeboz.bandcamp.com/album/shi-r-o-shamshi-r

Demonar je bend iz Nju Džersija koji nije ništa snimio duže od dvadeset godina pa mu se novi EP zove The Return. Ovo je i onomad bila mala, andergraund operacija sa jednim splitom i par demoa pa je i The Return skroman povratak sa samo dve pesme. Ali ovo je lep, energičan blek metal stare škole sa dosta dugova prema drugotalasnom nordijskom zvuku ali sa dovoljno američkog šmeka da bude originalan. Bend obećava nove avanture i, pa, videćemo:
https://demonarusbm.bandcamp.com/album/the-return

Italijanski simfonijski blek metalci Heruka imaju živi album, Live in Rome i na njemu je njihova kombinacija energičnog, agresivnog blek metala sa orkestarskim aranžmanima u skoro idealnom odnosu za mene. Naime, svirka je VRHUNSKI dobra a zvuk sirov, baš pošteno ŽIV i to onda deluje jako eksplozivno, moćno i metalski, a orkestracije tek lepo ofarbaju pošten, znojav gitarski rad. Album ima jedanaest pesama (plus intro) i mada njegova produkcijska sirovost u principu neće biti za svakoga, meni se veoma dopada kako je sve to ispalo:
https://herukaproject.bandcamp.com/album/live-in-rome

Zna se da ne slušam baš mnogo atmosferičnog blek metala, ali evo, Elseetoss iz Noksvila u Tenesiju su mi OKEJ. Njihov treći album, Ablution, pre svega ima malo oštriji, definisaniji zvuk nego što je standard za atmoblek i mojim ušima to više prija od ravnih, razmazanih stvari koje tu najčešće čujemo. Drugo, ovo ima lepu ravnotežu između meditativnog, repetitivnog atmosferičnog programa i malo kompleksnijih struktura, i treće, muzičari su vrlo solidni i ovo ima jednu meru klasične metalske virtuoznosti a što je opet dosta retko u atmosferičnom blek metalu. Sve na gomili daje album koji meni prija a verujem da će i vama:
https://elseetoss.bandcamp.com/album/ablution

Taman kad sam mislio da će mi se cela nedelja pretvoriti u mrštenja što je sav blek metal koji mi padne pod ruku nekako melodičan i atmosferičan i nikako neko da tu poteno zavari, kad evo Šveđana Wolfcross sa svojim drugim albumom, Wargods of the Underworld. On, doduše zvanično izlazi tek sledećeg Petka – mada, mislim, blek metal bend koji bi album objavio na petak 13, PA TO BI IMALO SMISLA – ali se već može čuti posredstvom omiljenog JuTjub kanala i odličan je. Wolfcross blek metal sviraju poprilično trešerski, sa puno rifova koji dolaze između nešto melodičnijih tema i poštenim mošerskim gruvom između bržih deonica. Pesme su vrlo lepo napisane, zvuk je lep, hrskav, dobro miksovan i ovo je onoliko prijatna blek metal ploča koliko sam uopšte smeo da se nadam ovog tjedna, stigla na poklon iz budućnosti:
https://youtu.be/mhwRi5rYrlI

Finci Fallath snimaju za domaći Naturmacht Productions i njihov blek metal ima u sebi taman onu kombinaciju oštrine i melodičnosti koja se meni dopada i zbog koje i dobar deo ljudi-koji-znaju tvrde da sa finske scene ne ume da dođe loš album. Debi za ovu trojku zove se Nälkäiset aaveet i ni malo ga ne zanima da kopipejstuje postojeća blek metal rešenja. Naprotiv, ovi ljudi blek metal razumeju kao licencu da se pravila bace u đubre i da se eksperimentiše pa tako kod njih imamo sve od folka i progresivnog roka do pankerskog blek metala, neretko u istoj pesmi. Slušajte, recimo, Vaikeneva katse koja počinje soliranjem na bubnjevima a onda se transformiše u grindpunk metal  od koga vam se malo oznoje naočari! Sjajni ljudi, sjajna muzika, sirova a pametna, BAŠ KAKO VOLIMO:
https://fallath.bandcamp.com/album/n-lk-iset-aaveet

I jako su mi simpatični Transilvania iz Innsbrucka u Austriji sa svojom pomalo trešerskom ali ipak moćnom i pompeznom verzijom tirolskog black metala. Njihov treći album, Magia Posthuma ume da baš pošteno zavari, dakle, da se svira brzo, neumoljivo žestoko i precizno a da se istovremeno ima mesta i za epske melodije pa i užasno ložačke speed metal rifove. Produkcija mi je jedini blago upitni element na albumu a i to pre svega u domenu bubnja koji ima relativno bezveznu boju, dok su gitare bogate i jake, pa se i bas dosta dobro čuje. Sve ostalo je odlično, sa moćnim, energičnim metalom koji blekmetalsku pompu fino ušnirava u znojavu trešersku svirku. Odlično je a i smešno je kako je izdavač, Invictus Productions, na videu na JuTjubu pogrešio datum izlaska albuma:
https://transilvania.bandcamp.com/album/magia-posthuma
https://youtu.be/5bR2jflQWLc

Deo 2: STONER ROCK, DOOM METAL, SLUDGE METAL, PSIHODELIJA, HARD ROCK

Bergenski kvartet Gjenferd svira jako simpatičan hard rok sa starinskim zvukom i prijatnim pesmama. Njihov drugi album, Black Smoke Rising se svakako uklapa u moderni gruverski stoner rock/ heavy psych krajolik sa svojim mišićavim ritmovima i napaljujućim rif-radom ali ga u presudnoj meri izdvaja old school produkcija, ravnopravno učestvovanje orgulja i melodično, višeglasno pevanje. Pesme su izvrsno napisane, zvuk odličan a atmosfera euforična pa ove norveške hard rokere preporučujem iz sve snage:
https://gjenferdbergen.bandcamp.com/album/black-smoke-rising

Milkmaid su tri žene iz Australije sa istoimenim EP-jem brutalnog sludge metala. Ovo je sirova, primitivna muzika čiji je osnovni cilj da učini da se osećate neprijatno, sa jako distorziranim instrumentima, sporim, mučnim tempom i gotovo neljudskim vokalima. No, ima tu taj neki minimum rifa za koji možete da se uhvatite kad sve deluje beznadežno i, eto, ko voli, lepo će se provesti. Cena je koliko date:
https://milkmaid13.bandcamp.com/album/milkmaid-s-t

Imamo i Radium Haze, trio uz Bruklina sa dva muškarca a onda i jednom ženom koja svira bas gitaru. Radium Haze sviraju stoner rok sa blago ,,alternativnim" otklonom, što znači da njihov teški, gruverski stoner stil ima i malo melodičnih elemenata koji podsećaju na grandž iz devedesetih godina prošlog veka i generalno muziku koja se vrtela po MTV 120 Minutes. Emission je minialbum sa pet pesama, ima bogat, topao zvuk i vrlo se lepo posluša:
https://radiumhaze.bandcamp.com/album/emission-2

Rusi Tombweed sviraju žestok, energičan sludge metal, pa možda i sludge punk jer neke od pesama na albumu  Burned Down idu solidno brzim tempom i imaju i po koji blastbit. Svakako pričamo o dobroj zabavi u oprobanoj power-trio kombinaciji sa energičnim gruvom i dosta bluzerskog šmeka. Zvuk sasvim solidan, cela koliko date, nema mnogo mesta premišljanju:
https://tombweed.bandcamp.com/album/burned-down

Evo nam opet španskih space-psych-doom-rockera Boveda del Sol. Njihov novi album, Low Orbit Sessions: Volume Terra je snimak živog izvođenja četiri pesme sa njihovog prvog albuma od pre deset godina, ali u novim, sazrelim i osavremenjenim verzijama. Kako je ovo muzika intenzivnog džemovanja i hipnotičke improvizacije, nagađate da nije mnogo važno jeste li čuli taj prvi album i imate li kontekst, Low Orbit Sessions: Volume Terra je tripozna, topla, veoma prijatna heavy psych muzika sa odličnom, kinematskom atmosferom i kvalitetnim zvukom. Plus, bend, kao i obično, podseća da je sve rađeno 100% DIY. Ima i kaseta! Jake preporuke:
https://bovedadelsol.bandcamp.com/album/low-orbit-sessions-volume-terra

Bendova koji se zovu Mistress ima apsolutno previše. Najnoviji su iz Bostona i makar sviraju fin doom metal. Na svom drugom demo snimku, koji se zove Promo, ovi ljudi i žene nude dve pesme sirove, jednostavne svirke i u potpunosti predstavljaju svoj slučaj. Ovde nema ničeg suvišnog, rifovi imaju klasičnu doom osnovu u bluzu i razvoj u smeru heavy i sludge metala, ritmovi su spori, teški ali i dalje gruverski a ženski vokal je  kao da slušate nadrogiranog Ozija Ozborna. Sigurno, AI bi ovo mogao da NAPRAVI ali da li bi mogao da zvuči ovako DEMENTNO?
https://mistressdoom.bandcamp.com/album/promo

Australijanci Mammon's Throne sviraju – po sopstvenoj klasifikaciji – ekstremni doom metal ali nema mnogo toga ekstremnog na albumu My Body to the Worms, njihovom trećem za šest godina. OK, pesme su po devet minuta (ali samo dve) a pevanje je mrtvački blek metal štektaj, no, muzika je generalno pompezni, bučni ali simpatično rifaški doom odsviran u pravom tempu i sa zvukom koji je GLASAN ali ipak zauzdan u miksu. Meni to lepo leži:
https://mammonsthrone.bandcamp.com/album/my-body-to-the-worms-2

Debi album rumunskih In Ruins se zove We Are All to Perish  i to je jedna sasvim prijatna funeral doom metal ploča. Ovaj iskusni duo radi muziku koja ne šara preterano daleko od osnovnih podešavanja svog stila, ali album ima četiri dugačke, spore, teške i jako tužne pesme koje su dobro napisane i ko god da voli ovakvu muziku neće se pokajati. Ovo je prosto spora, veličanstvena drama izvedena bez mnogo pretencioznosti, muzički ubedljiva, stilski malo i konzervativna ali sa razumevanjem kako da iz žanrovskog predloška napravi nešto svoje. Fino!
https://inruins13.bandcamp.com/album/we-are-all-to-perish
https://meusemusicrecords.bandcamp.com/album/in-ruins-we-are-all-to-perish-mmr069

Clouds Taste Satanic imaju novi živi album, Berlin 2023 i kao i prethodni i ovaj je zapravo snimak benda kako svira u studiju, bez publike. U tom smislu ovde opet dobijamo vrlo solidan zvuk a opet i dosta dobru ,,živu", spontanu energiju benda. Ako znate CTS i njihov psihodelični, teški zvuk, ovo je 43 minuta toga i ni manje ni više. Bend je u međuvremenu počeo da radi još eksperimentalnije ali i ovaj živi album je vrlo ugodan:
https://www.youtube.com/watch?v=SE5sQww7Jms

Red Sun Atacama su desert punk a ne samo desert rock bend. To znači da je album Summerchild po tempu brži od prosečne desert rock ploče, ali odlično mu leži ta pankerska razbarušenost uvezana sa psihodeličnim, pustinjskim zvukom. Bend je inače iz Bordoa u Francuskoj a pored faziranih rokačina ima i neke sporije, meditativnije komade na ovom albumu i mislim da ćete uživati:
https://elsolrojodeatacama.bandcamp.com/album/summerchild

Znamo da argentinski heavy psych bendovi vole garažni, lo-fi zvuk i da se u njemu snalaze kao ribe u vodi. Bendovima kao što je Dagga bi verovatno snimanje u digitalnoj tehnologiji sa svim tim virtualnim pojačalima, efektima i kutijama delovalo kao da ih neko zajebava, ali zato su svoj EP, Vol. 1 snimili na mestu koje se zove El Bunker i naglašavaju da je tip koji ih je snimao i posle miksovao i masterovao bio urađen sve vreme. Tako to i zvuči, dakle, anarhično ali sjajno, sa jakim, žvaćućim bluzerskim heavy psych gruvom i mnogo džemerske energije. Dagga nisu bend koji ,,stoner rok" shvata kao muziku koju svirate sporo i ponavljate stalno isti, precizno odsviran rif već, naprotiv, kao plodno tlo za puno improvizovanja i ludovanja i to je prelepo. Ovo ima sedam pesama, ali neke su samo interludiji a tu su i po jedan obrada Deep Purple (Black Night) i Black Sabbath (Electric Funeral) koje su, naravno, ispale simpatično. Dakle, divno prvo duže izdanje za momke od kojih očekujemo mnogo:
https://daggapsych.bandcamp.com/album/vol-1

Prošlogodišnji povratnički album Witchcraft je bio odličan pa onda nisam imao mnogo sumnje u to da ću uživati i u njihovom novom EP-ju, A Sinner's Child. Ovo ponovo izdaje Heavy Psych Sounds Records i ponovo je miksovano i masterovano vrlo analogno, vrlo ,,prirodno", da zvuk ima svu prirodnu dinamiku i lepe boje a pevač, Magnus Pelander peva emotivno, lomnim, melodičnim glasom. Pogotovo je naslovna pesma karakteristična sa svojim odlaskom u praktično alt country smeru, ali i na ostatku materijala imamo čist folk (Even Darker Days) pa povratak u meditativni, sirovi doom metal (Själen Reser Sig). EP zatvara povratak na alt country zvuk i mada to nije možda doom kakav OČEKUJETE, svakako je doom kakav vam je potreban. Poslušajte:
https://heavypsychsoundsrecords.bandcamp.com/album/witchcraft-a-sinners-child-ep

Deo 3: THRASH METAL, SPEED METAL

 

Lord Centipede stavljam u thrash metal sekciju iako je njihova muzika negde između stoner rocka, thrash metala i hardkor panka. No, njihov EP Centipede II: Electric Boogaloo, a koji stiže čak dvanaest godina nakon prvog albuma je UGLAVNOM sirovi thrash sa nešto malo hardkor i stoner elemenata i mislim da će se dopasti svakome ko voli autentičnu, lo-fi štroku što ima srce i dušu:
https://morbidandmiserable.bandcamp.com/album/centipede-ii-electric-boogaloo

Killdozer je toliko dobro ime za metal bend, da nije neko čudo koliko ih ima, uprkos tome da je još početkom osamdesetih ovo za sebe rezervisao noise rock trio iz Viskonsina predvođen braćom Hobson. Naravno, i oni su ime uzeli po filmu a koji je ekranizovao kultnu palp-novelu Theodora Strugeona o oživljenom buldožeru... Enivej, današnji Killdozer je iz Sevilje, drugi mu je album aktuelan i zove se Merciless Violence i to je agresivan thrash metal sa malo death metal rifova i po kojim blastbitom. Dakle, ovde nasilje jeste u prvom planu i Killdozer nisu nekakav skejterski, feelgood thrash nego gadna, ružna ekipa koja priča o goroj strani života i poliva brutalnim metalom. A što se meni, naravno, prilično dopada. Iako je album vrlo usredsređen na tu brutalniju, na nasilje svedenu muziku, napisan je dovoljno raznovrsno, producira kvalitetno a odsviran bez rezervi da ne bude monoton i, naprotiv, da čoveka napumpa negativnom energijom i pošalje u borbu. Još ti fini tekstovi – izdvajam pesmu For Your Nation kao posebno ložačku – i ovo stvarno pogađa sve svoje mete:
https://www.youtube.com/watch?v=OPcQ2dMfCf4

Vömitt iz Bukurešta sviraju ,,Medieval Black Speed Rock'n'Roll", imaju oklopnike zajedno sa automobilima na omotu EP-ja  Motörized Kataphracts i tekstove inspirisane Vizantijom, istočnim Rimskim carstvom i stogodišnjim ratom. To je možda i PREVIŠE koncepta za nešto što je samo sladak materijal sa tri rokerske blackened speed metal pesme ali dobro, scena ove muzike je u nekoj vrsti renesanse i dobro je nečim se izdvajati. Enivej, dobar EP, ne preterano upeglan, ne preterano lo-fi, baš kako treba:
https://vomitt.bandcamp.com/album/mot-rized-kataphracts

Surturian iz Minhena sviraju speed/ thrash metal sa dosta melodije i dosta neke, ajde da kažemo narodnjačke energije. Ume to da bude i malo, jelte, priprosto ali njihov drugi album, II – Hessian Spears ima simpatičnu melodičnost i iskrenu energiju svirke pa kad se te dve stvari uklope bude to dobro. Finalna pesma, Blood Witchery je, recimo, prijatna:
https://surturian.bandcamp.com/album/ii-hessian-spears
https://www.youtube.com/playlist?list=OLAK5uy_m3WsenpcP7yaQKtClZrz9SJJlFr1_EWT0


Ravenspell su odličan kvebečki speed/ heavy metal bend sa debi albumom Obsidian King koji je melodičniji od uobičajene speed metal ponude, ali i dalje čuva žestinu i oštrinu koje volimo. Ovde od četiri člana trojica sviraju u blek metal bendu Beholder i crustpunk/ black metal bendu Gourdin Clouté, pa je simpatično videti kako ljudi koji se jako dobro znaju menjaju žanr i rade nešto melodičnije, ekstrovertnije. Ne zaista ,,komercijalnije" jer ovo je i dalje ekstremni metal i namenjen je jednom i dalje malom delu publike kad se gleda u globalnim razmerama. Ali zvuči iskreno, energično, ZABAVNO pa i pametno. Slušajte:
https://ravenspell.bandcamp.com/album/obsidian-king

Nuctemeron su nemački black-speed bend koji sebe vrlo jasno i precizno reklamira: ,,LEATHER, SPIKES, CHAINS AND BULLET BELTS + German Black/Speed Metal = a winning formula!" Što bi rekli u Americi ,,perfect, no notes". Ova ekipa iz Trira radi duže od decenije, ima masu kraćih izdanja ali im je Demonic Sceptre propisan debi album i, pa, PROPISAN JE. Mislim, ovo je black-speed metal, ni manje ni više, i ne treba da od Nuctemerona očekujete ikakve eksperimente u formatu ili žanrovske preskoke. Ako volite Nifelheim – a ako ne volite IMAMO PROBLEM – ovde ćete se JAKO dobro udati jer je venčanje speed metal sirovosti i blek metal himničnosti koje Nuctemeron sprovode izašlo iz iste kuhinje i sasvim je na mestu da malo i odmeni Nifelheim koji pravi novi album nisu snimili, evo biće još malo pa dvadeset godina. Dakle ovde nema pevanja o pivu, motorima i izazovno obučenim ženama lakog morala, Nuctemeron prže organski, neprskani speed metal sa satanskom dispozicijom i zvuče TAČNO kako treba da zvuče, odvaljeno, napaljeno, nekontrolisano ali nekim čudom dovoljno precizno i disciplinovano da pokidaju. Slušajte Burn My Skin to Leather i recite mi da ste čuli ovako ložačku pesmu ove godine. A ja ću vam reći da lažete:
https://ihate.bandcamp.com/album/demonic-sceptre
https://nuctemeron-blackspeedhell.bandcamp.com/album/demonic-sceptre-2

HellFuck je, očigledno, dobro ime za metal bend pa ih ima nekoliko, sa raznih, jelte, strana sveta. No, najbolji su poljski HellFuck, bend veteranske postave u kojoj sviraju ljudi iz Azarath, Squash Bowels, Behemoth, Weedpecker... HellFuck je pre četiri godine snimio debi album, nudeći jedan, jelte, muzički manifest antihrišćanskog metala, a sada stiže nastavak, 9 Nails Hammered into the Flesh of God i to je vrlo sigurna, apsolutno ZAKUCANA kolekcija speed-thrash metal komada koji idu velikom brzinom i udaraju velikom snagom. HellFuck imaju tehniku i disciplinovanost death metala, po koji momenat blek metal atmosfere, ali njihova muzika je zaista pre svega speed i thrash metal, komunikativna, napaljujuća, nimalo stidljiva da prospe dobru solažu i mošerski-rif, tako da nudi zaista pun, punokrvan program za sve satanske hedbengere. Ne propustiti:
https://hellfuckofficial.bandcamp.com/album/9-nails-hammered-into-the-flesh-of-god 

Deo 4: HARDCORE, PUNK, POSTHARDCORE, SCREAMO, FALSE GRIND, BEATDOWN, MATHCORE, CRUSTCORE, POWERVIOLENCE, GRINDCORE, GOREGRIND

Cowpunch su hardcore/ metalcore bend iz Pitsburga sa naslovima pesama poput Curbstomp i Welcome to the Herd tako da... znate da od EP-ja The Herd ne treba da očekujete mnogo sofisticiranosti. No, ovo je u stvarnosti vrlo kvalitetno napisano i odsvirano sa propisnom metalcore (pa malo i nu-metal) energijom ali i sa pesmama koje imaju promišljene rifove, dobre solaže, nekakvu dinamiku. Respekt i preporuke, pogotovo za cenu od koliko date za nešto što je vrlo dobro producirano:
https://cowpunch1.bandcamp.com/album/the-herd

Za mnogo pankerskiji hardkor idemo na južnu Sumatru gde lokalna DIY etiketa izdaje EP naslovljen Spazz In benda koji se zove Spazz Out. Duhovito!  A i muzika je odlična, nudeći jednostavni, ložački pank koji ide brzo, sigurno a ipak zvuči propisno jeftino i spontano. Ni jedna pesma ne dobaci do dva minuta i ovo je totalno pogo(nsko) gorivo za prave, jelte, pankere i korovce.
https://noremorsellg.bandcamp.com/album/spazz-in

Bostonski Lark's Head su u osnovi hardcore, ali sa dosta metala u zvuku. Do te mere, zapravo da njihov Demo 2026 u svoje dve pesme ima dosta žanrovskih oscilacija, upadajući i u black metal i u thrash metal i u death metal formate. Jeste to dosta svaštarski ali bend svira dobro, produkcija je kvalitetna i sve ima priličnu količinu šarma. Rano je da se kaže da li će Lark's Head biti slavni revolucionari ili samo, jelte, entuzijastični eksperimentatori, ali ovo je PRISTOJNO.
https://larkshead666.bandcamp.com/album/demo-2026

I Sift sa Filipina zakivaju vrlo metalizirani hardkor. Njihov debi EP  What Lies Within je kao da ste uzeli Slayerove rifove i nabacili ih preko vrlo tvrdog mošerskog gruva napravljenog da se omladina znoji i sudara ispred bine u ritualu, jelte, zajedništva masiranog u mačoantagonizam. Pesme su solidne,  produkcija dobra i ovo ima i kvalitet, a sa šest pesama (dve u demo verzijama) i kvantitet da vam pruži dobar provod:
https://sifthc.bandcamp.com/album/what-lies-within-2

A iz Indonezije dolaze Kilometer, metalizirani, mošerski hardkor bend obučen kao da je 1991. godina ali sa kvalitetnom produkcijom i solidnim pesmama. Album Reign Over Fire nudi deset pesama keči, plesnog uličnog siledžijstva i mada ovo nije stil kakav se meni uobičajeno dopada, mora da se prizna da Kilometer to rade ODLIČNO:
https://kilometerhc.bandcamp.com/album/reign-over-fire
 
Dovoljno je da vidite logo benda Hindsight iz Pensilvanije i eventualno omot njihovog albuma  Some Things Never Change pa da znate da se ovde svira pravoverni straight edge hardcore. I neka! Ljudi ovo dobro rade, sa zvukom koji je autentičan, pesmama koje su energične i kratke, a opet sa merom zrelosti i tehničkih kvaliteta u svemu. Dakle, Some Things Never Change je negde tačno na sredini, da sačuva i tradiciju i dušu a da ne zvuči kao hiljadita kopija Youth of Today i Gorilla Biscuits. Meni odlično:
https://hindsightstraightedge.bandcamp.com/album/some-things-never-change

Wolfbastard sviraju blackened crust punk, ali iako to nekim drugim bendovima zvuči kao pokušaj intelektualizacije njihove pank, jelte, muzike, kod Wolfbastard je na programu jednostavnost, neposrednost, baš pravi krastpank, samo malo dokuvan blek metal blastbitovima i rifovima. Mislim, album se zove Satanic Scum Punks što i očekujete od benda iz Ujedinjenog kraljevstva, a pesme su kao Motorhead, Venom i Chaos UK kako zajedno džemuju ODVALJENI od pića. No, produkcija je solidna i ovo se vrlo lepo posluša. Plus omot je objektivno PRELIJEP:
https://apocalypticwitchcraft.bandcamp.com/album/satanic-scum-punks

Sarkic iz Pensilvanije na istoimenom minialbumu stoje negde između mathcore, grindcore, možda malo i death metal koordinata ali se pre svega drže srednjeg tempa i dosta evokativnih, atmosferičnih rifova. Odlično to zvuči, istovremeno hermetično i bolesno, ali i energično i interesantno, sa gruvom koji je dementan, disonancama koje su opresivne, a da sve i dalje ima jednu keči, ložačku dimenziju. I još je i cena koliko date. Preporuke!
https://sark1c.bandcamp.com/album/sarkic 

Novi Girlcock je iznenađujuće ambiciozan jer ovde standardni, do sada dosta kvalitetni porngrind migrira u smeru tehničkijeg melodičnog death metala. Album  Fleshbound Adversity i dalje valja brze blastbitove i nerazaznatljive vokale nakićene efektima, ali su rifovi melodičniji, čak, er, EPSKI na momente i ovo je sada prilično pitka muzika. Respekt za Kanadu:
https://girlcockgrind.bandcamp.com/album/fleshbound-adversity

Ljubitelji teškog, sirovog, primitivnog deathgrinda i goregrinda će se poradovati split EP-ju bendova Harvester iz Severne Karoline i Fermented Mess iz Njujorka. Ovi prvi imaju četiri pesme teškog zvuka i surovog zakivanja, ali su ovi drugi meni još bolji jer njihova muzika najviše podseća na rani Regurgitate i Carcass i ima sedam pesama apsolutno neodoljivog goregrind pokolja. Nećete, da se razumemo, razaznati mnogo rifova, ali ćete uživati u ovim mitraljeskim polivačinama i vokalima koje više osećate kao seizmički fenomen nego što ih čujete. Oba benda daunloude prodaju po ceni koju sami odredite a vinil će uskoro:
https://harvestergrind.bandcamp.com/album/split-w-fermented-mess
https://fermentedmess.bandcamp.com/album/split-w-harvester

A sa druge strane, ljubitelji tehničkog, muzički kvalitetnog grindcorea, koji zvuči zrelo i ozbiljno a opet ne štedi vaše uši, imaju da slušaju novi, drugi album naših starih znanaca, No/Más iz Vašington DiSija. No Peace je naprosto neumoljiva serija zvučnih kazni, možda slična u nekoj osnovi tom disciplinovanom, kvalitetnom zvuku koji su u grindcoreu popularizovali Pig Destroyer, ali sa manje DRAME koja je karakterisala Pig Destroyer, dakle, sa pesmama koje su neposrednije, tečnije, više nalik na hardcore thrash, a opet sa dovoljno disonance i mučnine da se zna da nismo više u proverbijalnom Kanzasu. No/Más u 22 minuta odrađuju dvanaest pesama i ovo zvuči i kvalitetno i razrađeno i, ako hoćete, inteligentno, ali i dalje primalno i jebeno besno. Prelepo:
https://nomasgrind.bandcamp.com/album/no-peace

Deo 5: DEATH METAL

Gravemass su vankuverska postava koja spaja blackened death metal i deathcore u jednu kompaktnu, blasfemičnu masu. Debi album, This Is the Way je napisan sa jasnoćom vizije a izvedba je obeležena visokim tehničkim kvalitetima i vrlo pristojnom produkcijom tako da čak i ja koji sam apriori sumnjičav ka ovakvim krosoverima zapravo nalazim dosta razloga za sreću. Srednjetempaški, mošerski death metal koji je osnova ove muzike mi sasvim, dakle, pristojno ulepša dan:
https://gravemass.bandcamp.com/album/this-is-the-way

Francuski black-death šmekeri Upiór spremaju treći album, Forefathers' Eve (Damnation) za April, ali su sada izbacili dve pesme sa njega kao EP kojim ga najavljuju i to se zove  Forefathers' Eve - Part II (Damnation). Komplikovano da se čovek snađe ali vrlo lako da se sluša jer su ovo dve odlične pesme vrlo tehničkog ali i kompozitorski impresivno inventivnog metala koji ima i progresivne i simfonijske elemente ali je produkcijski vrlo disciplinovan, štaviše odlično izmiksovan da se sve lepo čuje a onda masterovan da sve to bude JAKO. Zaista, Scott Elliott koji je radio miks i master ZNA šta radi i nije slučajno jedan od danas veoma traženih inženjera zvuka unutar ekstremnog metala. Enivej, ovde bubnjeve, ako niste svesni, svira Kévin Paradis i već u ove dve pesme podseća zašto je u vrhu ekstremne metal scene već dugo vremena, a ni ostali članovi benda nisu za bacanje pa Forefathers' Eve - Part II (Damnation) preporučujem veoma snažno:
https://upior-band.bandcamp.com/album/forefathers-eve-part-ii-damnation

Exorcised su tri Španca koja prže nestašan deaththrash metal, možda kao nešto što bi svirali Death ili Sadus da danas njihovi članovi imaju po 20 godina. Debi album ove ekipe, Fire & Sulfur, pun je opakih rifova i znojave, energične svirke, ali u potpunosti zaobilazi za mnogo modernog ekstremnog metala karakterističnu beživotnu preciznost i nedinamičnu perfekciju izvođenja. Naprotiv, album zvuči ŽIVO i, kako rekoh, nestašno i to je zaista osveženje. Moš iz treš!!!!!!
https://cruelgatesrecords.bandcamp.com/album/fire-sulfur
https://witchesbrewthrashes.bandcamp.com/album/fire-sulfur
 
Tethys iz Denvera su malo premelodični u svom death metalu za moj ukus ali novi EP, The Antikytherium svakako nudi solidan program tehničkog, pažljivo napisanog death metala koji ima sve tvrde, mošerske rifove što vam trebaju a onda na njih dodaje melodične, pevljive refrene, akustična razlaganja i višeglasne harmonije itd. Zvuči kao da je bend spreman za prajm tajm:
https://tethys.bandcamp.com/album/the-antikytherium

Nijemci Messticator imaju malko i previše groove metal elemenata u svom deaththrashu za moj ukus, ali JA SAM BAŠ TEŽAK ČOVEK. Kad nema tog gruv metal zvuka, album Total Mastery ume da mi bude okej. Daleko od inventivnosti, naprotiv, vrlo je sve to generički ali ljudi ga sviraju sa dosta entuzijazma i to je u redu:
https://messticator.bandcamp.com/album/total-mastery

Belshazzar iz Bostona svira(ju?) stariju verziju slamming death metala pa njihov EP  Bludgeoned to death by the jawbone of an ass nema bizarni, patološki seksualni imaginarijum i fantazije o biološkim devijacijama nego se fokusira na staro dobro fizičko nasilje i, uh, bombardovanje napalmom. Korektno. Enivej, ovo su pristojna četiri komada u stilu Devourment i njihovih ispisnika, producirana sasvim dobro i meni za slušanje prijatna. Takođe, ,,ass" iz naslova je magarac, kao što se vidi na omotu:
https://belshazzar1.bandcamp.com/album/bludgeoned-to-death-by-the-jawbone-of-an-ass

Old School publika će voleti debi album benda Protrusion iz Lafajeta u Indijani. The Last Suppuration je ploča sirovog zvuka i meljućeg gruva koja mene podseća na Cryptopsy iz njihove klasične faze samo bez eksperimentalne i ,,tehničke" dimenzije koja je krasila Cryptopsy i u klasičnoj fazi. Protrusion su kao garažna, proleterska varijanta takvog death metala i to uopšte nije loše. Naravno, nećete dobiti ništa NOVO na ovom albumu ali i ovo što je staro je solidno:
https://protrusion.bandcamp.com/album/the-last-suppuration

Isto old school su i Distorted Aura, tri Nemca sa debi izdanjem, First Distortion a koje je minialbum sa šest pesama. Ovo je sirovo, jednostavno producirano ali ima izvesnu ,,tehničku" notu u svom garažnom stilu a koji podseća na rane gestove u smeru progresivnijeg death metala sa kraja osamdesetih i početka devedesetih. Neću da kažem Death i Atheist, bilo je tu bendova manje poznatih a sličnijih ovome što Distorted Aura rade, no ako ste voleli death metal sa početka devedesetih, ovo je definitivno za vas:
https://distorted-aura.bandcamp.com/album/first-distortion

Pa imamo Brazilce Papa Necrose koji dosta očigledno vole Obituary ali je njihova muzika kao neki malo tehničkije ambiciozniji Obituary izmešan sa malo melodičnog death metala i možda Death iz njihove progresivnije faze. Četvrti album benda, Anthropomorphy Execution pruža vrlo pristojan old school death metal program i mada ne izmišlja ništa posebno novo, ume da radi sa ukusom i odmerenošću:
https://awakeningrecordscn.bandcamp.com/album/anthropomorphy-execution
https://youtu.be/vZgZm5W6SEo

A onda imamo i Ejecutor iz Čilea, bend koji radi već duže od četvrt veka i prži energičan, malo ,,zablekljen" deaththrash metal. Novi, tek treći album, Medium... La daga de la iniciación ima jednu energičnu, bestijalnu energiju, ali je i tehnički vrlo uredan, sa propisnim deaththrash formatom koji je samo poguran u smeru okultnog besa. Meni to vrlo prija i podseća na to koliko latinoamerički ekstremni metal ume da bude naprosto UZBUDLJIV:
https://chaos-records.bandcamp.com/album/medium-la-daga-de-la-iniciaci-n
https://youtu.be/B60-InRqJ4k

Za ljubitelje švedskog death metala u stilu klasika koji su u devedesetima izlazili iz studija Sunlight, evo nam ga novi Gluttony. Ovo je vrlo tipičan ,,chainsaw death" stil sa superniskim štimom i vrlo debelim zvukom, ali Eulogy to Blasphemy, četvrti album za ekipu iz Sundsvalla je napisan da bude jako pitak i bez filozofiranja a da opet ne bude ni puko ređanje generičkih rifova i bezumna rekonstrukcija Dismember i Grave. Dakle, zrelo, a klasično, volećete:
https://fda-records.bandcamp.com/album/eulogy-to-blasphemy

Dying Realm su iz Birmingema u Engleskoj i sviraju death metal pa onda nije neko čudo da njihov debi EP, Siege the Walls ima tu neku srednjevekovnu ratnu tematiku i teški, masivni srednjetempaški gruv presecan teškim sporijim blastbitom. Ne pokušavam da kažem da je ovo imitacija Bolt Thrower, nije, Dying Realm imaju svoj, pa i moderniji zvuk, ali postoji tu neka tradicija na koju se oni nastavljaju i to rade DOBRO. Četiri pesme ozbiljne krljačine i kvaliteta:
https://dyingrealm.bandcamp.com/album/siege-the-walls

Mi matoriji imamo razloga za sreću jer nam je stigao sedmi album veteranskih Monstrosity. Ovaj bend je bio deo iste ekipe sa Floride koja je u devedesetima činila praktično elitu američkog death metala i kompao se sa bendovima kao što su Morbid Angel, Deicide, Malevolent Creation itd, snimao u Morrisound studiju... Njihov drugi album, Millenium iz 1996, koji je producirao Scott Burns je i dalje ploča na koju ću prvo pokazati kada ljudi počnu da se unaokolo bacakaju izmišljotinama kako je death metal u devedesetima bio nesofisticiran, primitivan i sirov (posle ću da ih vratim na Deicideov Legion, Atheistov Piece of Time, Atrocityjev Hallucinations...). Enivej, uvek je delovalo kao da su ovi ljudi imali nekakvu gadnu nesreću da naprosto nikada ne dosegnu veličinu koju su po svemu zasluživali. Neki njihovi članovi su okusili više slave sa drugim bendovima (Jon Rubin sa Malevolent Creation i naravno George Fisher koga je Cannibal Corpse regrutovao nakon Milleniuma i ostalo je istorija) a Monstrosity su samo stisli zube i nastavili da sviraju dobar, kvalitetan death metal sa Floride. I takav je upravo i novi album, Screams from Beneath the Surface. OK, osim prve pesme koja koketira sa melodeath pitkošću i malo me je presekla. Ali posle nje se sve vraća u prepoznatljivu traku i Monstrosity pokazuju da eksperimentisanje ne mora da podrazumeva izlazak iz sopstvenog identiteta. Naprotiv, ove pesme su inventivne, pametne, zanimljive, zrele i imaju mesta i za gruv i za melodiju i za krljanje, a opet su fundamentalno verne zvuku Monstrosity i ako vi smatrate da je taj zvuk staromodan, PROBLEM JE U VAMA. Ovo je naprosto odlično napisan i odlično odsviran metal a i topao, lep miks i master podsećaju da su u ovoj ekipi bubnjar Lee Harrison i basista Mark van Erp (koji je svirao i u Cynic, i u Malevolent Creation i u Solstice), šefovi, jedini originalni članovi i generalno nosioci baklje death metala sa Floride. Hvala im na tome od sveg srca.
https://monstrosityofficial.bandcamp.com/album/screams-from-beneath-the-surface

Deo 6: KROSŽANROVSKI RADOVI, AVANGARDA, NOISE ROCK, NOISE, POWER ELECTRONICS

Threat Circuit je australijski noise rock projekat sa vrlo bučnom i abrazivnom dispozicijom. EP Dump ima četiri pesme vrištanja i distorzije, ali je svakako svaka pesma i gruverska, sa pristojnim rif-radom i dobrim klimoglavnim ritmom. Lo-Fi produkcija ni malo ne smeta jer je miks zapravo prilično pametan a pesme su vrlo dobre.
https://threatcircuit.bandcamp.com/album/dump

Bloid su simpatičan nizozemski kvartet u kome svirtaju dva brata i još dva brata. Osnovani 2006. godine, Bloid su prvi album snimili 2023, a sada ga prate EP-jem Nine Lives of Oblivion a koji je komad zanimljive, prilično ekstrovertno simpatične kombinacije alternativog metala, groove metala i death metala. Znam, ovako kad se napiše i meni bi bilo sumnjivo ali ljudi vrlo srećno mešaju bučne, agresivne gitare, death metalski gruv i blastbitove sa komunikativnim refrenima i melodičnim pasažima. Sve je pritom spakovano u vrlo jeftinu produkciju zbog koje muzika zvuči još više tr00:
https://bloid.bandcamp.com/album/nine-lives-of-oblivion

Ponekada samo želite da slušate analogni, prljavi noise/ power electronics, nalik onome što su pravili razni marginalci po Japanima, Britanijama, Amerikama itd. od šezdesetih do devedesetih godina prošlog veka, pre nego što su sempleri i kompjuteri postali dovljno moćni a dovoljno jeftini da preuzmu uloge glavnih instrumenata. Baš to dobijamo na albumu Lead Poisoning and Cancer umetnika iz Lidsa po imenu Nospheric, koji, nominalno, dolazi iz black/ death metal orbite, ali mu je muzika totalno apstraktni concrete/ noise hibrid sa jedinim elementom što vuče na metal u vidu ekstremnih vokala a koji se, u opštem haosu čuju kao samo jedna od tekstura. Ovo nije, da naglasim, samo buka iz sve snage sve vreme i zapravo su kompozicije srazmerno sofisticirane i raznovrsne, što svedoči o eksperimentalnom pristupu i radoznalosti da se ispitaju različiti izvori zvuka i pristupi. Meni je ovo odlično a vi izvolite da ovo pazarite, plaća se koliko hoćete:
https://nosphericdronedeath.bandcamp.com/album/lead-poisoning-and-cancer

Deo 7: HEAVY METAL, POWER METAL

Kao i uvek, Napalm Records i ja se srećemo na najljigavijim mestima. Švedske melodične hardrokerke The Gems imaju drugi album, Year of the Snake i to je prosto feelgood rokačina od početka do kraja. Žene znaju kako se prave pevljivi, zarazni teškorokerski a himnični hitovi, i, iako je to zaista low hanging fruit, nije preterano reći da su u nekim komadima (npr. u Gravity, na kojoj gostuje i Tommy Johansson, koga svi volimm, jel' tako?) praktično kao ABBA koja svira hard rok. Dakle, ako volite glam rok, power pop i hard rok koji ne smara instrumentalnom masturbacijom nego gazi, ovo je bez greške. OK, mastering je preglasan ali sem toga, BEZ GREŠKE:
https://thegemssweden.bandcamp.com/album/year-of-the-snake
https://www.youtube.com/watch?v=oFHgdhUW4wU&list=OLAK5uy_lZd2ETA-2kHC5bwhqo9z1nhegPTCzAjmU

Teksašani Eternal Champion nisu ništa izdali od početka recentne pandemije, ali vraćaju se na scenu vrlo ambiciozno. EP Friend of War ima samo dve pesme ali one kombinovano traju duže od pola sata. Muzika ove ekipe je uvek bio epski hevi metal, sa neskriveno konanovskim inspiracijama (omoti su po pravilu bili inspirisani Frazetinim radovima za Konana), mačevima, varvarima u krznenim pregačama i ženama u pancirnim bikinijima, ali pesme nikada nisu bile ovako dugačke i ambiciozno napisane. Za novi EP Eternal Champion su se potrudili da napišu nešto što će prevazići sve njihove dosadašnje napore i napravili muziku koja je pompezna i teatralna ali nekako uspeva da ne zvuči pretenciozno već iskreno, neposredno, sa nepatvorenom ljubavlju prema mač-i-magija fantaziji ali sa kvalitetom rifova, tema, aranžmana daleko iznad proseka koji zatičete kod nasumično izabranog klona Manowar. Ili čak i kod samog Manowar, kad smo već kod toga. A ovde pričam samo o prvoj pesmi, gde je druga meditacija na klavijaturama od osamnaest minuta koja je takođe veoma prijatna. Veoma dobro:
https://eternalchampion.bandcamp.com/album/friend-of-war

ALBUM NEDELJE

Koliko su DOBRI Fangus iz Montreala! Njihov debi album, Emerald Dream je kao da su gore već pominjani Black Sabbath i Deep Purple uzeli sve narkotike koje su mogli da nađu pa se igrali na autoputu sa svoim tur busevima, zalećući se u čeoni sudar i gledajući ko će prvi da se skloni. I niko se nije sklonio pa su se bendovi zakucali jedan u drugi i sada preživeli članovi sviraju hard rokčinu sa sabatovskim rifovima i purpleovskim Hammond orguljama. Ozbiljno, ovaj album je PRŽENJE iz sve snage, sa old school analognom produkcijom i tako žustrom svirkom da se znojim dok kucam ove redove. Bend svira starinsku muziku kao da je izmišljena JUČE, podsećajući da blend bluza, psihodelije i hardrokerske distorzije naprosto nema rok važenja i da bendovi koji ga sviraju neinspirisano naprosto pate od kreativne impotencije. Ljudi, KAKVA ALBUMČINA:
https://fangus.bandcamp.com/album/emerald-dream

[Meho Krljic]

Istina je, Chuck Norris je umro. Ovo nije samo dril. Zauzmite fetalnu poziciju, stavite slušalice na uši, odvrnite glasnoću do daske i idemo. Da se razumemo, danas imamo nekoliko odličnih izdanja u ponudi od kojih najmanje jedno ide u konkurenciju za album godine:

Deo 1: BLACK METAL

Ahhh, naša prošlonedeljna singapurska muza Satanic Slut se potrudila da odmah iskoristi dobru volju proizvedenu svojim debi EP-jem, pa izbacila NOVI EP svega tjedan kasnije i, jelte, nastavila da POBEĐUJE. Sin Made Flesh je i dalje sigurni, nepokolebani sobni blek metal pankerske jednostavnosti ali sasvim korektnih tehničkih kvaliteta, sa dosta prijatnih rifova i tim karakterističnim veštičjim vokalom. Količina zlovolje koju ova muzika emanira je prosto PRELEPA a ako ova žena nastavi da ovim tempom izbacuje izdanja moći će da publikuje obimnu boks-set retrospektivu već negde u Novembru. Pa i da kupi novu spavaćicu da ne mora za svaki omot da se slika u istoj. Prelepo. I muzika i spavcaćica:
https://satanicslut.bandcamp.com/album/sin-made-flesh

Iako švedski duo The Occultor – projekat dvojice članova blek metal benda Nekrokraft – svira nešto između heavy, thrash i black metala, recimo da njihova muzika najpre ima šansu da se dopadne blek metalcima. Debi album, Under the Blood Moon, naime, ima mračnu blek metalsku atmosferu i pristup u kome je sve dozvoljeno, a to da se najviše bavi dobrim rifovima, solidnim solažama i ide u britkom srednjem tempu mu čini najveći deo forme. Vokal je ovde najbliži propisnom blek metal standardu, ali, kako već rekoh, mislim da je generalno to slobodno kombinovanje ideja i stilskih elemenata po svojoj etici najbliže blekmetalskoj slobodarskoj, jelte, prirodi. Lepa ploča:
https://theoccultor.bandcamp.com/album/under-the-blood-moon

Grci Decipher sviraju vrlo zdrav black metal sa malo death metal aroma. Njihov drugi album, θελημα dosta podseća na nordijske predloške na transverzali Dissection-Watain, ali bend svakako zarađuje poene na kvalitet kompozicija, solidnu produkciju, dobru izvedbu. Ovo uspeva da zvuči vrlo organski, živo, dinamično i pravo je zadovoljstvo slušati blek metal bend koji ima i melodične, emotivne gitarske teme, ali onda i meljući bas/ bubanj gruv ispod toga. Jako slatko:
https://decipherbm.bandcamp.com/album/thelema

Što se kaže, ne slušam često post-blek metal ali kad slušam volim da jebe kao što jebu The Silver iz Filadelfije. Ova ekipa, u čijoj su postavi članovi Horrendous i Crypt Sermon nekako prirodno kanališe te progresivne i epske elemente koje znamo iz matičnih bendova, ali u muziku koja spaja oštrinu blek metala sa komunikativnošću, pa, praktično alternativnog roka ili metala. Mislim, kada bi Muse svirali blek metal, i kada bi bili, jelte, malo imaginativniji, možda bi zvučali kao The Silver. Nije da se meni album Looking Glass Hymnal Blue sviđa toliko da bih prodao kuću i imanje zbog njega, ali The Silver imaju osoben zvuk, a sviraju baš POŠTENO i znojavo i to mi se dopada:
https://gileadmedia.bandcamp.com/album/looking-glass-hymnal-blue

Enigmatični američki kvintet Skulltribe ima novi demo, već drugi ove godine (iako za sobom ima i dva albuma), Meditations II, i to je simpatična, šarmantna kombinacija žestokog a hermetičnog blek metala i death metala. Tri pesme, dosta disciplinovane, razaračke svirke i dobrih rifova, sasvim solidan zvuk i avangardni otklon koji nije napadan ali je dovoljan da bendu da karakter, sve su to DOBRI razlozi da ovo poslušate. Plus, plaćate koliko hoćete, ako hoćete:
https://skulltribe.bandcamp.com/album/meditations-ii

Simpatični su Dragsholm iz Nju Džersija čiji debi album, From the Bloodlines of Bram ima vrlo zdravu kombinaciju blek metala i death metala plus solidan miks. Ovo su melodične, dosta evokaitvne pesme koje vole da pevaju o vampirima, a da opet u tu neku melodičnost ubace dosta death metal discipline i gruva. Svirka je znojava, zvuk, rekosmo, zdrav i ovo se lepo posluša:
https://dragsholm.bandcamp.com/album/from-the-bloodlines-of-bram

A iz Vašingtona su Iron Firmament, duo koji svira sirov, melodičan blek metal sa podužim pesmama i lepim, dobro kreiranim fantazijskim imaginarijumom. In the Land of Pre-Human Kings, njihov treći album deluje varljivo jednostavno na prvu loptu, zahvaljujući toj garažnoj produkciji ali ovo je zapravo ambiciozna pa i progresivna metal muzika sa pesmama od po sedam i četrnaest minuta a koje ne zvuče pretenciozno već istraživački. Lepo:
https://wergild.bandcamp.com/album/in-the-land-of-pre-human-kings

Norvežani Malum na svom drugom albumu, From The Voids, zvuče hermetično i atmosferično i zapravo bliže poljskim blek metal predlošcima nego norveškoj pravovernosti. Ali ovo su odlične vesti ako volite poljski blek metal, blek metal koji je manje u rifovima i tradicionalnim formama a više u atmosferičnim harmonijama i repetitivnim, hipnotičkim kompozicijama, ili, da pojednostavimo, ako volite poljski bend Mgła. Mislim, Malum ih BAŠ imitiraju, ali pošto Mgła nije snimila novi album od 2019. godine, OVO JE OKEJ. Izlazi iduće nedelje ali omiljeni JuTjub kanal daje da se čuje odmah:
https://norwegianmalum.bandcamp.com/album/from-the-voids
https://youtu.be/RoMSix7oRRs

Season of Mist su imali izvrstan portfolio izdanja prošle godine i nastavljaju pobednički i u ovoj. Via Doloris je norveško-francuski u principu jednočlani blek metal projekat ali kome na albumu  Guerre Et Paix gostujuće bubnjeve svira niko drugo do Frost iz 1349 i Satyricon. E, sad, glavni član benda je Gildas Le Pape, Francuz koji je jedno vreme svirao u živim postavama Satyricon pa tu postoji jasna veza. Album je onda i zanimljiva fuzija vrlo francuskog, emotivnog pogleda na blek metal sa nordijskim hladnim, distanciranim radom. U rezultanti muzika ima naivnu, postmetalsku i prilično romantičnu melodičnost i ekspresivnost izmešanu sa zanimljivim, kompleksnim Frostovim bubnjarskim radom. Vredi čuti:
https://viadoloris.bandcamp.com/album/guerre-et-paix

Deo 2: STONER ROCK, DOOM METAL, SLUDGE METAL, PSIHODELIJA, HARD ROCK

Cowboys & Aliens iz Briža u Belgiji sviraju vrlo ugodan stoner rock na svom drugom albumu, Finis Temporum. Ovo je gruverski i melodičan teški rok, sa idealnom kombinacijom težine, inventivnih, pamtljivih rifova i melodičnog, praktično himničnog višeglasnog pevanja. Ljudi imaju onu bučnu, prštavu produkciju koja je danas standard za bendove iz heavy dela spektra, ali uspevaju da ne unište baš SVU dinamiku u svom zvuku i ovaj album je toliko lak na nogama, toliko pitak da je pravo uživanje slušati ga.
https://cowboysandaliens.bandcamp.com/album/finis-temporum

Zabavno je ponekada stoner rok slušati na Mađarskom. MUDI iz Budimpešte nam daju baš ovakvu priliku sa svojim EP-jem Nyomormise i tri pesme solidno produciranog, svirački kvalitetnog heavy zvuka. Ovo je, štaviše, vrlo studijski ulickano i ako stoner rok volite kad je sirov, garažnijeg kvaliteta, MUDI su možda i previše blizu nekakvog televizijskog groove metala da bi vam bilo sasvim ugodno. No, ovo je svakako solidno spravljen i lepo curi. A plaćate po želji:
https://mudi.bandcamp.com/album/nyomormise

Radian iz Ohaja uleću u svoj drugi album, Subterfuge kao da su se zagrevali pet godina, pa je ovo ploča bez nekakvih postepenih, pripremnih radova koji treba da postave teze i izgrade kompozicije. Od samog starta  je na programu dakle teški, glasni stoner-sludge metal sa velikim, debelim zvukom ali lepršavom svirkom, puno mračnog imaginarijuma ali sasvim pozitivne, pokretačke energije. Radian pritom ovo ne miksuju i ne masteruju tako da se sve slepi u jedan betonski blok zvuka i to da muzika ima prostor da udahne i raširi krila čini je zapravo još strašnijom jer su onda mračne melodije na gitari (ispod koje ide samo basčina, bez ritam gitare) efektnije. Opaka, zakivačka ploča spore ali ne smorene muzike:
https://radianakron.bandcamp.com/album/subterfuge

Mislim, kad se bend zove Blunt onda TAČNO znate šta vas čeka. Ekipa iz Ilinoja na albumu Cycles poliva teškim, korozivnim sludge metalom, nudeći spori, mučni gruv i gitare kao od razlivenog, otopljenog metalnog otpada. Vokal je takođe izmučen, bolan, ali zvuk je iznenađujuće prijatan i topao, sa gitarom koja ima ugodnu teksturu i jednom lepom separacijom instrumenata u miksu koju retko čujemo kod sludge metal bendova. Ovo Blunt čini značajno prijatnijim za slušanje nego što sam očekivao a da težina i agresija nisu žrtvovani i onda čovek može i da čuje da su ovo zapravo ambiciozno napisane pesme. Pa lepo!
https://blunt420.bandcamp.com/album/cycles

Kad smo već kod bendova sa kojima znamo na čemu smo, Kal-El imaju novi album, Astral Voyager Vol. 2 I, ako ste slušali prvi Astral Voyager, pa, da, ovo je nastavak. Ali samo zato što je bend dosledan ne znači da je ovo nezanimljiva ploča; Norvežani su svoj zvuk odavno pronašli i to je teški, ludački nisko naštimovani, rifaški, jesam li pomenuo TEŠKI stoner rock sa dovoljno sofistikacija u melodičnim vokalnim temama, solažama i aranžiranju da ne bude samo drogeraški džem. Ali dobijate i drogeraški džem, takođe!
https://kal-el.bandcamp.com/album/astral-voyager-vol-2-scandinavian-european-version

Crouch su belgijski sludge/ post metal trio u kome svira i jedan bivši član Amenra. I, mislim, iako im debi album Breaking the Catatonic State ne zvuči kao Amenra, to je ta neka škola i verujem da će se dopasti svakome ko voli Amenra. Crouch su bliži propisnom sludge metal krljanju, imaju težak ali dosta zdrav zvuk sa VELIKOM, toplom bas-gitarom u miksu i skoro pa hardkor gruvom. Fino se to kotrlja:
https://crouchmusic.bandcamp.com/album/breaking-the-catatonic-state

Asatta iz Milvokija imaju toliko distorzirane gitare na svom trećem albumu, Deserted Temples da to u punoj meri opravdava činjenicu da sebe zovu eksperimentalnim metal bendom. Mislim, muzika je sasvim pristojan doom metal, ne sad nešto ludački inventivan ili tehnički zapanjujuće dobar, ali treba izdržati tu sumanutu distorziju. A, mislim, simpatičan album svakako:
https://asatta2.bandcamp.com/album/deserted-temples

Ako vas zapravo LOŽI kada doom bendovi imaju zvuk koji 99% normalne publike ne može da podnese, onda bih vam skrenuo pažnju i na kolumbijski bend Cvlpa koji najavljuje album sempler-EP-jem Anábasis. Ovo je okultni doom metal gde je gitara takođe napravljena da zvuči potpuno ravno ali se to uklapa u generalno jeftini zvuk ali i dobar gruv ove ekipe. Nije za, dakle, generalnu populaciju ali za džankije jeftinog, garažnog doom metala, ovo je prava stvar:
https://cvlpamonolitica.bandcamp.com/album/an-basis

Portugalci Lord Of Confusion na svom drugom albumu, The Weight of Life zvue odlično. Ovo je psihodelični doom metal sa možda i okultnom dimenzijom. Ono što je sigurno je da bend krlja odličan gruv, ume fino da koristi klavijature kako bi osvežio teške, zajebane rifčine, plus ta klavijaturistkinja peva i to radi tako da bendu doda još karaktera. Živa, dinamična svirka i pristojan, teksturiran miks i master svemu daju idealnu formu:
https://morbidandmiserable.bandcamp.com/album/the-weight-of-life
https://lordofconfusion.bandcamp.com/album/the-weight-of-life

Kiparski Stonus sa svojim novim albumom, Space to Dive imaju ambiciju da postignu vrlo transcendentne rezultate i govore o tome da je ono što leži u njegovom srcu nešto što ,,možda podseća i na lice božije". Teške reči za bend koji u suštini svira stoner rock, jelte, ali ovo je stoner rock koji se svira ozbiljno, strastveno, posvećeno. O Stonusu sam već pisao i opisivao ih i epitetima ,,sirovi", priznajući im ipak za grčki stoner rok karakterističnu disciplinu i kvalitet. No, Space to Dive nije sirov album, samo je živ, odsviran sa mnogo dinamike i džem-sešn energije, a napisan da bude i malo progresivan, sa mnogo ideja i truda da ovo ne bude samo nizanje rifova već zaista opipljiva materija ideja i emocija uobličenih u zvuk. Ima puno dostojanstvenog šarma ovaj album i predstavlja lep dodatak katalogu izdavača Ripple Music:
https://stonusofficial.bandcamp.com/album/space-to-dive
https://ripplemusic.bandcamp.com/album/space-to-dive

Deo 3: THRASH METAL, SPEED METAL

Bugari Mass Confusion su ćutali osam godina nakon izlaska prvog albuma ali evo ih sada ponovo sa nastavkom. Devastating Attack je old school album gde se još uvek čuvaju navijački heavy metal elementi u thrash metal formatu što ga bend prži. Ima tu malo i staromodnih rešenja i ideja, ali sve je šarmantno, uključujući taj nepogrešivo istočnoevropski šmek u pevanju. Neće Mass Confusion, dakle, biti slavljeni kao izumitelji nečeg novog u metalu ali rifovi su simpatični, svirka je energična i žustra pa se album lepo posluša. Sad, pretpostavljam da je omot radio AI, ali jebiga, ne možemo sve imati...
https://massconfusion.bandcamp.com/album/devastating-attack

Omission su simpatičan španski black thrash bend koji svira drugačije od većine savremenih black thrash bendova. Album  Doomed Ancient Rites je već njihov osmi i onda ovo ima interesantne aranžmanske ideje i inventivnost u komponovanju koja dolazi od ljudi što žele da se izdvajaju od drugih na sceni. Pritom, Doomed Ancient Rites je vrlo old school, vrlo sirovo-zvučeća ploča i ovde nema govora o nekakvom krosžanrovskom eksperimentisanju već samo o TRUDU da se nađe svoj izraz. I to je vrlo dobro:
https://cruelgatesrecords.bandcamp.com/album/doomed-ancient-rites

Diabolical je debi album za finski thrash metal bend Skull Altar a koji radi skoro deceniju i već ima dosta kraćih izdanja. Ovo je vrlo disciplinovan, čvrst thrash sa solidnom količinom death metal arome u zvuku i izvedbi, onako, preteći, agresivan, malo i hermetičan a ipak žestok i brz. Ako volite deaththrash stare škole, mislim da su Skull Altar sigurna investicija:
https://www.youtube.com/watch?v=sudwmHgBdzs

Chris Terzoudis je grčki gitarista koji se preselio u Australiju ali je njegov projekat Fatal Error ipak uglavnom sastavljen od grčkih muzičara. Chris je vrlo ,,muzičarski" nastrojen i Fatal Error je negde između shred heavy metala i thrasha, ne možda baš mnogo po mom ukusu – ima tu i orkestracija – ali je EP Inferno svakako kvalitetan:
https://christerzoudis.bandcamp.com/album/inferno

Imamo i novi Exodus! Jedan od najvažnijih bendova u istoriji metala i svakako jedan iz ,,velike četvorke" thrash metala iz osamdesetih je, evo, za 47 godina rada izbacio samo trinaest albuma. I to je okej. Prošli album je bio još 2021. i mislim da je DOBRO da Tom, Gary i kolege ne štancuju ploče kao na pokretnoj traci, pogotovo što Golitah, novi album, nije neka posebno velika, značajna ploča. Ali nije ni loša: ovo je tačno ono što očekujete, thrash metal iz Bej Ejrije, odsviran precizno, disciplinovano, sa puno prijatnih fora i trikova koje je bend nakupio tokom decenijske karijere – mnoge od njih i izmislio, da se razumemo – produciran kvalitetno i generalno veran Exodusovim korenima. Pevač Rob Dukes koji se prošle godine vratio u bend zvuči tr00 i dobro raspoloženo i mada je činjenica da se bend na dosta mesta oslanja na generička, ne specijalno maštovita rešenja, album ima dovoljno krvi i mesa da se lepo posluša (npr. Hostis Humani Generis je vrlo solidan trešer):
https://exodus.bandcamp.com/album/goliath
https://www.youtube.com/playlist?list=OLAK5uy_lSW8jVUmCnTflGrlZrnyXBcHLoqN_og24

Finci Bullet Trauma sviraju energičan, težak crossover thrash sa samo malo uličnog siledžijstva u zvuku. EP Age of Decline im je drugi u životu i pesme idu od minut i po pa do solidnih šest i po, šetajući se celim putem od hardcore thrash sprinta pa do gruverskog, srednjetempaškog naboda. Vrlo solidno u celini:
https://bullettrauma.bandcamp.com/album/age-of-decline

Deo 4: HARDCORE, PUNK, POSTHARDCORE, SCREAMO, FALSE GRIND, BEATDOWN, MATHCORE, CRUSTCORE, POWERVIOLENCE, GRINDCORE, GOREGRIND

Skuffed iz Jume u Arizoni nisu postali ništa suptilniji u ovih par godina od prethodnog izdanja. Novi EP, Spiral ima pet pesama uličnog, siledžijskog hardkora sa promuklim vokalima, mošerskim gruvom i samo povremenim izlaskom gitara iz rifaške mandale da nam ponude po neku disonancu koja se zarije u mozak poput zatvorskog bodeža napravljenog od naoštrene četkice za zube. Shvatate već, ovo je samo za ljude čija je droga testosteron i SOLIDNO je u tome. Plus, daunloud plaćate koliko hoćete:
https://skuffed.bandcamp.com/album/spiral

Indonežani znaju kako se svira mošerski metalizirani hardcore skoro pa bolje nego bilo ko drugi na svetu. Feeble su još jedan dokaz za ovu smelu ali TAČNU tvrdnju a njihov EP Rage Breath ima četiri pesme neodoljivog mošerskog gruva, moćnih metal rifova, odličnog ritma. Čak je i vokal tačno kakav treba da bude, moćan, hrapav, promukao a opet sa merom ranjivosti. Plus, produkcija je odlična, u osnovi sirova i garažna a opet sa dobrim miksom i ubedljivim zvukom svakog instrumenta. Znaju ljudi:
https://feeblehardcore.bandcamp.com/album/rage-breath

Nekada je za straight edge bendove propis bio da ne smeju da puše, piju, drogiraju se, posle da ne jedu meso, a onda da nauče karate i da uplate teretanu. Lies Upon Lies iz Arizone tome dodaju gangstersko beatdown  mrštenje, ali demo naslovljen samo Demo im je solidan. Ovo su tri pesme nabadačkog, uličnog nasilja ali sa ipak dovoljno nekakve introspekcije da meni zvuče dobro. Zvuk glasan, težak, bend agresivan ali disciplinovan, cena koliko date pa evo:
https://liesuponlies.bandcamp.com/album/demo

MDOP je skraćenica za Malicious Destruction Of Property a to je i bend iz Grend repidsa u Mičigenu, koji trenutno priprema novi EP. Demo snimak  MDOP Tour Promo 2025 ga najavljuje a ove dve pesme će i biti na tom EP-ju i, jelte, nisu loše. Ovo je besan, agresivan hardcore, sa prvom pesmom koja traje kraće od minut i ide brzo i drugom koja ide sporo i gazi preko dva minuta. Lepo je i košta samo dolar:
https://mdophc.bandcamp.com/album/mdop-tour-promo-2025

Hydraulic Hand iz Vankuvera svoju muziku opisuju i kao grind metal i mada takav žanr ne postoji (dok ga, jelte, ne izmisle), ovo je svejedno dobar način da se opiše muzika koja, jelte, melje metal. Demo snimak, Demo, ima samo dve pesme a one idu uglavnom napetim srednjim tempom, žvaćući i mrveći kroz teški gruv, sa mnogo vrištanja i gitarske pirotehnike. Ovo je nisko naštimovano, teško, ali i lako na nogama, sa pronalaženjem perfektnog secišta između metaliziranog hardcore zvuka, sludge metala i noise rocka. Cena je koliko date a užitak ogroman:
https://hydraulichand.bandcamp.com/album/demo

Chronoboros iz Atine su onda nekakav post/ hardcore sa malo mathcore začina. Album Caregivers je sav u emo ekspresiji, gitarama koje se šetaju od disonance do molskih shoegaze harmonija, konstantnim promenama ritma i očajničkim vokalima koji ili vrište ili dementno recituju. Standardna ponuda, ali Chronoboros to vrlo lepo pakuju, sviraju zaista uredno i dobro su miksovani pa je sve to zajedno vrlo ubedljivo i kvalitetno. A po ceni koju sami odredite! Navalite:
https://chronoboros.bandcamp.com/album/caregivers

Step Below iz Londona sebe vide kao metalcore bend ali njihov EP ... You let it ruin you ima isto toliko grindcore koliko i metalcore elemenata, sa besnim gruvom, blastbitovima, mučnim, tenzičnim rifovima. Nije to uopšte rđavo, sa dosta dobrim zvukom i odličnim kaverom Hatebreed na kraju a to kažem ja koji čak i ne volim Hatebreed. Valjano obavljen posao:
https://stepbelowuk.bandcamp.com/album/you-let-it-ruin-you-ep

Loaded Dice iz Misisipija sviraju sasvim pristojan grindcore/ powerviolence sa kratkim, brzim, jako agresivnim pesmama i visokim kvalitetom izvedbe, ali im je EP Desert Burial ,,produciran" kao da je sve snimano u garaži ali tako što je vokmen kojim se snimalo bio ispred garaže, možda i zaista zakopan u pustinjskom pesku. OK, to doprinosi andergraund autentičnosti ovog izdanja i ako volite užasno agresivan, dobar grindviolence, ali prezirete propisne studijske snimke, ovo će vas oduševiti. Cena je, razume se, koliko date:
https://loadeddicems.bandcamp.com/album/desert-burial

Augsburžani Vibrio Cholera tvrde za sebe da sviraju ,,old school grindcore" ali naravno da to nije baš tako. EP Angelgrinder kombinuje deathgrind sa death metalom pa i malo slema (sa sve pig squeel vokalima tu i tamo) za potentnu i zabavnu smešu ekstremnog metala sa ukusom, jelte, kanalizacije, ali sa kvalitetnim, teškim saundom i dobrom, energičnom svirkom. Ovo su tri pesme opakog gruva i dobrog blastovanja i čoveku – ako je častan – više i ne treba za sreću. Je li omot pravio AI? Ne znam, ali evo pogledajte:
https://vibriocholera.bandcamp.com/album/angelgrinder

Finci Bloated sviraju tehnički solidan a opet kompozitorski jednostavan grindcore. Što je lepa kombinacija! Njihov album, II, pet godina nakon prvog, ima 26 pesama, sve su kratke i ubitačne i to da je zvuk komično prepumpan u masteringu je greota. Ali bar je glasno. No, dobro, ljudi odlično sviraju, prave solidnu ako ne sad revolucionarno NOVU muziku i lepo će vas zabaviti:
https://bloatedgrind.bandcamp.com/album/ii

Unsaid iz Nju Džersija sviraju blackened grind i mada priznajem da sam na album Unsaid... kliknuo samo zbog omota, muzika uopšte nije loša. Pesme su kratke, tempo je visok a očaj u izvedbi opipljiv i bend uspeva i da se snađe sa par pesama dužih od tri minuta koje je sebi stavio u dužnost, tako da ovde ima fine dinamike i varijacije. Jeftina produkcija i sirov zvuk se podrazumevaju i POZDRAVLJAJU:
https://scaryunsaid.bandcamp.com/album/unsaid

Onda imamo Harrowed, britanski trio koji zvuči kao da ste spojili sludge metal, grindcore i black metal pa onda u sve to ubacili metamfetamine i upaljenu petardu. EP  Dark Collective ima samo dve pesme ali to su dve pesme koje treba IZDRŽATI, sa agresivnim rifovima, maničnim pevanjem i taman toliko gruva da se ipak zadržite u mošpitu i nakon što ste laktom dobili posred proverbijalne pičke. Meni odlično:
https://harrowed.bandcamp.com/album/dark-collective
 
Elegantno izbegavam da pričam o novom projektu Christiana Edwardsa a koji je objavio ne jedan nego dva albuma u istom, danu. Taj čovek je nekada pravio najbolji goregrind na svetu a ovo što sada radi je kao neko dete koje se dočepalo kompjutera. Ali zato imamo Organic Brain Disorder, britanski projekat koji je isto kao da se dete dočepalo kompjutera, ali ipak talentovano dete. EP  Crime Report: Homicidal Dismemberment ima četiri pesme primitivnog, old school goregrinda na tragu Regurgitate i Carcass, snimljenog u kućnim uslovima i ako vam to deluje primamljivo, UŽIVAĆETE. Ako ne, pa... onda ne. Ima i vinil. I to zelen!
https://organicbraindisorder.bandcamp.com/album/crime-report-homicidal-dismemberment

Deo 5: DEATH METAL

Britanski slem dvojac Hacked Up zvuči kako bi Devourment zvučali da su danas demo-bend. Dakle, mislim, ovo je jeftin i jednostavno produciran slamming death metal sa najgorim imaginarijumom u tekstovima pesama ali je dosledan svojoj viziji i valja jedan, barem nama koji smo posebno bolesni, pristojno dobar gruv sve vreme. Zvuk je NEOPISIVO nabasovan, imate utisak da će vam zvučnici preminuti i onda vas posthumno tužiti za zlostavljanje, a pesme su primitivne, no sve to ima neku svoju ideju i, rekosmo, doslednost. Sanctified Dynastic Extirpation je treći album benda u dve godine i nikako ne pruža nekakvu maštovitu, eksperimentalnu muziku, ali SVAKAKO pruža gadnu slemčinu:
https://hackedupslam.bandcamp.com/album/sanctified-dynastic-extirpation

Južnokorejski duo Visceral Explosion svira ni po čemu izuzetan brutal death/ slam, ali je sve to vrlo KOREKTNO. EP Altar of Asphyxiated Existence dolazi kao nastavak njihovog prošlogodišnjeg drugog albuma i to su četiri kratke, efektne pesme denflovanih rifova, blastbita, brutalnog vokala, sve urađeno u klinički čistoj, uglancanoj produkciji. Meni je ovo prijatno za slušanje i mada nema nekakvu veliku originalnu ideju, mošerski, slemerski death metal koji se kreće brzo i ne filozofira a zvuči LEPO je dobra ponuda u svako doba dana. Izvolite:
https://visceralexplosion.bandcamp.com/album/altar-of-asphyxiated-existence

Španci Empire of Disease sviraju kombinaciju death metala sa metalcore i groove metal elementima i to, da se razumemo, nije moj preferirani koktel otrova. No, njihov treći album, While Everything Collapses zvuči dosta šarmantno, uzimajući formu melodeath ploče koja se uglavnom fokusira na rokanje i rolanje i ne gubi korak prečesto dok sprinta kroz svojih osam pesama. Znojavo, pošteno, trešerski i melodično, plus ako kupite daunloud od izdavača (Xtreem Music, naravno) plaćate duplo manje:
https://empireofdisease.bandcamp.com/album/while-everything-collapses
https://xtreemmusic.bandcamp.com/album/while-everything-collapses

Fear the Dark iz Minesote mešaju death metal i hardcore i njima to vrlo lepo ide. EP Inherited Suffering, njihov drugi već i imenom sugeriše da ovde ima dosta slem zvuka (mada bend NE izdaje za ruski Inherited Suffering već za kalifornijski Maggot Stomp) i to je fino ukombinovano sa metaliziranim, hardcore/ beatdown stilom. Muzika je, za moj račun svakako bliža death metalu i nudi kvalitetnu, disciplinovanu svirku, solidnu produkciju, generalno dobar provod:
https://ftd-maggotstomp.bandcamp.com/album/inherited-suffering

Iz Mičigena (opet Grend repids!), pak, dolaze Attrition Cult sa svojom kombinacijom death metala i black metala urađenom na jedan primitivan, atavistički način. Debi album ove ekipe, Epicaricacy ne zvuči kao imitacija bendova sa početka devedesetih koji su igrali na ivici između death i black metala, ali je definitivno u istom uzbudljivom, nedefinisanom prostoru gde su čista agresija i primitivnost najveće vrline. Jednostavna, jeftino producirana a lepa muzika:
https://attritioncultmi.bandcamp.com/album/epicaricacy

Mulyfication su ukrajinski death-doom bend iz Harkiva sa jednim albumom iza sebe i novim EP-jem, Liquidity of Phantoms koji prilično jako šamara. Ne rade Mulyfication ništa specijalno novo ili eksperimentalno u svom odabranom stilskom polju, ali ovo je teška, beskompromisno hermetična muzika sa dobrim rifovima, solidnim solažama, mračnim, teškim gruvom i neljudskim vokalima. Sasvim dovoljno za sreću! Plus, jednu od gitara svira žena i to je prelepo:
https://dpswrmngbldmgk.bandcamp.com/album/liquidity-of-phantoms-ep

Ma koliko da se Moskovljani Deathwind taguju oznakama koje ukazuju na old school death metal, njihov drugi album ima i dimenziju hardkora u svojoj muzici. Ali to je okej. What Never Died je u principu simpatična ploča srednjetempaškog gruva sa malo death metal rifova, malo doom tema, a dosta hardcore mošinga. I ljudi to očigledno vole i sviraju ga sa apetitom. Pa što da ne:
https://deathwind.bandcamp.com/album/what-never-died

Španci Funebre Devastation nude muziku ljudima koji znaju šta je andergraund metal i loži ih njegova hermetičnost, jeftina produkcija itd. Verujem im jer smo isti. Treći album benda, The Verminous Spawn spaja black, death pa i malo thrash metala u jednu kompaktnu celinu koja ide na sve strane ali to radi šarmantno. Ovo je programski sirova i primitivna muzika ali je unutar tog konteksta napisana solidno i odsvirana kvalitetno, sa čak i vrlo pristojnom produkcijom. Meni je odlično:
https://youtu.be/GyVLv7LBSMc

Sacreligious su geteborški death metal bend osnovan, kako sami kažu, 2024. godine, ali kad im slušate demo Enslaved Temptation, to zvuči kao da je snimljeno 1992. Ali, mislim, Sacreligious nisu hiljadita kopija Grave i Dismember, naprotiv, njihov death metal jeste old school ali je osoben, sa dosta promena ritma, nervoznim aranžmanima i gitarama koje vole disonancu, I to zvuči odlično. Produkcija jeftina, garažna, ali to je sjajno jer ovoj užurbanoj, energičnoj muzici daje dosta živosti. Meni je ovo vrlo simpatično, a dve dodatne žive pesme su krš ali DOBAR krš. Plaća se po želji:
https://sacreligious.bandcamp.com/album/enslaved-temptation-demo

Finci Hautajaisyö rade već dve decenije a dvanaest godina pod ovim imenom i nije ni čudo da na svom petom albumu (pod ovim imenom), Surun paino zvuče ovako sigurno i neposredno. Ovo je death metal dobrog gruva, energičnog ritma, agresivnog tempa, začinjen blek metal gitarama, odsviran ultra profi i produciran za prvu ligu. Bend generalno radi u jednom jednostavnom, pitkom formatu, bez upadanja u neke hermetičnosti, ali kvalitet pesama je na visokom nivou i ovo nije ,,pizza death" već prilično ozbiljna muzika:
https://hautajaisyo.bandcamp.com/album/surun-paino

Uvek je prijatno kad naletite na death metal bend koji tek pravi prve snimke ali razume tu neku suštinu svog žanra onako kako je i vi razumete. Brazilci Diptera su osnovani 2024. godine i pre EP-ja Hominivorax su imali samo jedan singl, dakle, projekat je vrlo svež, ali muzičari u njemu sviraju u dosta bendova i onda i taj Hominivorax zvuči MOĆNO. Ovo je death metal koji ROKA, dakle, ima jake rifove, iznurujuće, teške ritmove, odličan gruv i, možda ključno, zvuči prirodno. Produkcija je čak i prilično jeftina ovde, ali upravo odsustvo digitalnog glancanja i zvuk koji DIŠE daju Dipteri taj žig autentičnosti i meni to sve jako prija.
https://dipterametal.bandcamp.com/album/hominivorax

Sworn to the Grave je prvi album švajcarskog benda Aerophagic Corpses i mnogo je simpatično kako bend iz jedne, jelte, napredne države taj death metal svira ultraprimitivno. Ovo je muzika old school gruva, vrištećih vibrato solaža, promuklih, pijanih vokala gde posle koncerta dva dana lečite odrano grlo, pankerskih d-beatova i sve na gomili zvuči kao da slušate talentovan demo bend iz 1988. godine. I mislim, NEMAM ZAMERKI, ovo je moj džem 100%:
https://aerophagiccorpses.bandcamp.com/album/sworn-to-the-grave

I Cultist iz Kalgarija imaju simpatično musav, skoro garažni zvuk na svom drugom albumu, Spiritual Atrophy a to onda i iznenađujuće dobro leži uz njihov manični, na momente progresivni, na momente old school death metal koji se takođe na momente sjuri u pravcu grindcorea i to takođe bude odlično. Basistkinja i pevačica Vanessa Grossberndt je kao keruša koju niste hranili nedelju dana a ceo bend radi energično i ubedljivo i uspeva da izbegne readymade rešenja koja umeju da baš smore moderni death metal. Vidim da se dosta ljudi žali da je prvi album bio originalniji i inventivniji, u redu, ali meni je ovo lepo:
https://awakeningrecordscn.bandcamp.com/album/spiritual-atrophy

Imamo i prvi album peruanskih Hell Trepanner. Ovo je opet dosta sirov, dosta old school death metal sa fokusom na negativne teme, bizarnim imaginarijumom (npr. treća pesma se zove Rain of Impaled Skulls a uostalom album se zove The Consecration of Eternal Impurity), ali sve to ima dosta šarma: zvuk je živ i ne smeta mu što nije skupo produciran, svirka je žestoka, rifovi su iz proverene Morbid Angel-Cannibal Corpse škole i ko voli death metal kad je neprskan, ovde će se užasno lepo provesti.
https://awakeningrecordscn.bandcamp.com/album/the-consecration-of-eternal-impurity

Kineski Awakening Records ove nedelje vrlo solidan jer ima i debi album italijanskih Necrogore. Da bude jasno da je ovo horror-death metal, ljudi su ploču nazvali Ectoplasmic Rape Phenomena, ali ovo nije tek skromni garažni death metal koji sanja da jednog dana bude Mortician ili makar Impetigo. Necrogore su bliži švedskoj školi klasičnog death metala i njihov album ima težinu, debljinu, pa povremeno i melodičnost recimo jednih Dismember, a onda i blastbitove i d-beat rasturačinu koje biste čuli kod recimo Regurgitate. Švedska, dakle odlično uspeva na italijanskom tlu i ovaj trio prilično iskusnih muzičara pruža izvrstan program zaraznih rifova i neodoljivog gruva:
https://awakeningrecordscn.bandcamp.com/album/ectoplasmic-rape-phenomena

Stigao nam je i novi Gutvoid. Death metalce iz Toronta smo već hvalili za prvi album i međuvremni EP iz 2024. godine, a Liminal Shrines dosledno nastavlja u istom stilu samo sa malo dobrodošlih sofistikacija u zvuku i songrajtingu. Hoću reći, Gutvoid zaista lepo sazrevaju, uzimajući i dalje za osnovu pećinski, hermetični old school death metal, ali sada uspešno kombinujući psihodelične rifove sa momentima izražene melodije i harmoničnosti. Tempo je promenljiv, ali Gutvoid zaista odlično zvuče kada sviraju spore i srednjetempaške deonice, sada sa dosta progresivističkih harmonskih istraživanja tokom njih i sa proširenom paletom atmosfera, da bi, kada se svira brzo, ovo zvučalo neumoljivo, rušilački moćno. Bend na kraju albuma ima i dve pesme koje značajno prebacuju granicu od deset minuta i pomera se ka teritoriji progresivnog roka i metala sa očiglednim apetitom. Vrlo lepo:
https://gutvoid.bandcamp.com/album/liminal-shrines

Delirious Compulsion su internacionalni (SAD, UK, Češka, Švicarska) projekat četvorice ekstremno iskusnih muzičara koji, kad se sve sabere, sviraju unekoliko desetina aktivnih bendova, a koji ovde prave ambiciozni tech-death. Debi album ove ekipe, Erratum of Dysphoria nema neke nove, revolucionarne poglede na tehnički, brutalni death metal, ali je, da se razumemo, OPASNO dobro urađen. Ovo je vratolomna, akrobatska muzika koja ide brzo, često menja smerove i poliva komplikovanim rifovima, dezorijentiše kompleksnim metrikama, radi sve na tome da vas istovremeno napumpa adrenalinom i energetskim nabojima, ali i da vas izvede iz ravnoteže i natera da preispitujete sopstvenu percepciju. Hoću reći, ovo je tech-death kakav mislim da TREBA da bude, istovremeno virtuozan ali i pametan, u smislu svesti o većoj slici, o tome kako kompozicije nisu samo niska rifova već, jelte, sistemi povezanih elemenata koji zajednički treba da nešto ZNAČE. Plus, iako je za brutal tech-death nedinamičnost zvuka skoro pa pravilo, ovo je i lepo miksovan album u kome makar odlično čujemo svaki pojedinačni instrument i nemamo utisak da će nam uši otpasti već posle pola minuta. Odlično:
https://deliriouscompulsion.bandcamp.com/album/erratum-of-dysphoria

Deo 6: KROSŽANROVSKI RADOVI, AVANGARDA, NOISE ROCK, NOISE, POWER ELECTRONICS

Oh... morao sam nekoliko puta da protrljam oči i proverim da nije u pitanju neka podmukla zajevancija jer... dobili smo novi Neurosis. Bez ikakve najave, ikakvog hajpa i artiljerijske pripreme. Da li je Chuck Norris ZBOG OVOGA morao da umre, kako bi kosmički balans bio održan? Deset godina nakon Fires Within Fires izašao je, dakle, novi album kalifornijskih Neurosis, An Undying Love for a Burning World, izbačen na internet  proverenom tehnikom Shadow Dropa, pa nek narod sam reklamira ploču u uzbuđenim reddit postovima i na tviterima. Dakle... priča o Neurosis još nije gotova? Članovi ovog uticajnog benda koji je bespovratno evoluirao i hardcore i doom i sludge metal i post metal su poslednjih godina radili razne druge stvari, Steve Von Tilly je bio dosta aktivan sa svojim avangardnim solo projektom Harvestman, a Scott Kelly je i zvanično napustio Neurosis i delovalo je da je to TO. Ali nije. Kellyja je zamenio Aaron Turner (Isis, Sumac, Old Man Gloom – praktično u bend je doveden čovek koji je celu svoju karijeru provero trudeći se da napravi novi Neurosis i siguran sam da je sada MNOGO srećan) a album je interesantna amalgamacija savremenijeg, sporog, meditativnog Neurosis zvuka sa dinamičnijim, pankerskijim pristupom teškom, jelte, roku, koji su ovi ljudi imali na svojim počecima. I, mislim, iznenađujuće je dobro. Nije da album nema dugačke, kontemplativne pesme – poslednje dve kompozicije traju preko 26 minuta – ali ovo nije zvuk benda koji skromnu količinu ideja razvlači što duže može manirističkom repeticijom i An Undying Love for a Burning World, iako ne sad kao najrevolucionarnija ploča Neurosis, svejedno zvuči zdravo, inspirisano. Ovo su ljudi koji i dalje imaju šta da kažu unutar žanra, a koji su velikim delom sopstvenim rukama napravili i dali mu formu, identitet i smisao, i ako OVO bude njihova labudova pesma, pa, možemo svi da budemo veoma zadovoljni:
https://neurosis.bandcamp.com/album/an-undying-love-for-a-burning-world

Bristolski nojz rokeri mclusky su prošle godine imali odličan album a sada se vraćaju sa EP-jem sa četiri nove i dve starije pesme i to je opet odlična – i bogata ponuda. Materijal naslovljen  i sure am getting sick of this bowling alley nudi još karakterističnog noise rock krljanja za ovaj bend, sa izraženom ritmičkom/ plesnom komponentom, zajebanom bas gitarom, vrištećim gitarama i bolesnim recitujućim, a posle isto vrištećim vokalima. mclusky su negde na IDEALNOM secištu izvaljenog noise rocka i proto nu-metala i ova ploča ih apsolutno lansira na sledeću kvantnu razinu jer je prepuna HITOVA:
https://mcluskymclusky.bandcamp.com/album/i-sure-am-getting-sick-of-this-bowling-alley

Ako ste me poslednjih par godina čitali kako od sveg srca preporučujem Norvežane Tusmørke ali nekako niste bili ubeđeni da bi vam se dopao njihov blend paganskog folka i progresivnog roka, evo JA VAS PREKLINJEM da poslušate njihov novi album, Balderdom. Mislim, ljudi sviraju duže od četvrt veka i štancuju albume SUMNJIVO brzo ali svaki od njih zvuči kao ritual u šumi na kome učestvuju i ljudi i vile a vi niste sigurni ko su tu ljudi a ko vile. Ozbiljno, Balderdom spaja suv, prirodan zvuk, kvalitetan, bas-gitarom vođeni gruv, prelepe psihodelične klavijature i snolike napeve i to sve zvuči skoro kao muzika za decu ali koje dete bi sedeli i slušalo kompozicije od dvadeset minuta? Bend ne bez razloga ovaj album izdaje baš na solsticij, tako da stvarno sebi dugujete da ga čujete:
https://tusm-rke.bandcamp.com/album/balderdom

Deo 7: HEAVY METAL, POWER METAL

Grčki Mystfall svoj drugi album izdaju za Scarlet Records, kao i prvi pre tri godine i skoro do pucanja dovode koncept simfonijskog power metala. Da budemo jasni, meni je Embers of a Dying World više impresivna ploča nego što mi je po ukusu, ali zaista se mora ceniti ta kombinacija operskog ženskog vokala, muškog death vokala koji je razgovetan ali ipak dubok i snažan, iznenađujuće pristojnog miksa i mastera, gde ćete čuti i bas gitaru (!!!) ali onda i ceo orkestar i hor kad treba. Nije da to zvuči SAVRŠENO ali zvuči slušljivo i album ume da bude ZABAVAN i meni je to ipak dovoljno da ga sa osmehom preporučim:
https://scarletrecords.bandcamp.com/album/embers-of-a-dying-world

Za istog italijanskog izdavača izdaju Šveđani Evermore ali oni sviraju baš tipičan Scarlet Records Power Metaltm. Treći album ove ekipe, Mournbraid je veličanstveno cheesy ploča skoro ilegalno zaraznih melodičnih tema, energičnog, brzog tempa, visokih vokala i višeglasnog pevanja. Nismo mi više na korak od toga da AI snima ovakve albuma, mislim, taj korak je već napravljen, ali Evermore podsećaju da ima razlike kada ovakvu muziku pišu i sviraju LJUDI i svemu daju jednu opipljivo organsku komponentu. I to je dragoceno. Grešno zadovoljstvo, ali ipak zadovoljstvo:
https://scarletrecords.bandcamp.com/album/mournbraid

Lady of Lust and Steel je debi album za Stainless iz Portlanda u Oregonu i ovo je dobar sleaze metal/ hard rok u stilu bendova koji su osamdesetima harali top listama. Ako volite Cinderella ili Skid Row, Stainless rade u sličnom ključu ali imaju prljavštinu i razmetljivost uličnog metala koje su ovi bendovi odavno pogubili dok su dobacili do svojih dugosvirajućih debija. Tako da je Lady of Lust and Steel pitak i blizak ukusima neke više ,,mejnstrim" publike  a da istovremeno ima i andergraund oštrinu. Simpatično:
https://www.youtube.com/watch?v=JhR6DiyWnfc

Dranzer iz Njukasla su sve svoje singlove skupili na jedno mesto a to mesto je EP Retribution i tu sad ima šest pesama pristojnog hevi metala. Dranzer sviraju ulični, energični metal sa speed/ thrash komponentom ali sa dovoljno melodije i šmeka da budu prepoznati kao old school metal bend. Nisam zaljubljen u njihove tekstove ali bend ima šarma:
https://dranzer.bandcamp.com/album/retribution

Ako se neko slučajno zabrojao, evo da pomognem, Ghost Town je dvadeset i treći album koji je Axel Rudi Pell snimio pod, jelte, svojim imenom. I ako posle dvadeset i tri albuma i preko četrdeset godina rada (ako u te godine računamo i njegov staž u Steeler, A NARAVNO DA RAČUNAMO) niste sigurni da li volite Pella, onda jebiga, skrolujte dalje. Mislim, Pell je klasik nemačkog metala i mada naravno da danas ne snima esencijalne albume, svaki od njih ima po nešto simpatično i vredno da se čuje i zapamti. Na ovom recimo gostuje Udo Dirkschneider na jednoj pesmi i zvuči kao da mu se grlo raspada u realnom vremenu dok sa Johnnyjem Gioelijem peva himnični, srednjetempaški, radnički i seljački metal. Pa, mislim, meni je to prelepo na jedan malo i tragičan način. Ovi ljudi su značajno stariji i od mene a i dalje se lože na iste stvari kao kad su bili tinejdžeri i prave muziku koja ima tu uličnu, epsku iskrenost. Pa ima da ih sahrane u kožnim jaknama i sa iznitnisanim narukvicama. Ne volim kako Pell producira albume, sve to pršti i bučno je, ali muzika je propisan starinski heavy metal i tako i treba da bude.
https://axelrudipell.bandcamp.com/album/ghost-town

Kate's Acid je heavy/ speed ekipa iz Belgije sa debi albumom Hellbender, ali članovi su svi matori i iskusni i bend je zapravo nastavak rada grupe Acid, klasičnog heavy metal benda iz 1980. godine a u kome je pevala Kate de Lombaert. Kate je, dakle, početom ove decenije nakon KONAČNOG raspada Acid (uprkos onome to su neki članovi tvrdili) osnovala Kate's Acid, prošle godine izdala živi album sa kaverima Acid, a Hellbender je prvi album autorskog materijala sa novom postavom. Pošto ovde sviraju ljudi sa dosta znanja i iskustva, na primer kolumbijski basista Camilo Ortega iz Axe Steeler, ili gitarista Geert Annys (ex-Ostrogoth), onda i Kate's Acid zvuči kako treba, rekonstruišući klasični NWOBHM zvuk na pravi način i sa dosta elegancije. Kate i dalje jako solidno peva a muzika je udobno smeštena između ulične tuče i takođe ulične romanse. Meni je prelepo:
https://katesacid.bandcamp.com/album/hellbender

Whoa... Iron Bitch iz Klivlenda sviraju u suštini tradicionalni hevi metal, sa odličnom rifaškom bakljadom i sjajnim, melodičnim vokalom pevačice po imenu Hannah Renee Sowry, ali njihov prvi EP, Nephilim ide tempom rezervisanim za grindcore i black metal bendove. Ozbiljno, naslovna pesma je RAZARAČKI brza i žestoka, sa izvrsno uklopljenim elementima heavy i black metala, i bend zapravo ne usporava do kraja, svirajući čak i Acceptovu Fast as a Shark onako kako dolikuje klasiku njemačkog metala. U formalnom smislu Iron Bitch ipak dodaju dosta propisnih heavy metal rifova i ritmova do kraja ove ploče ali nivo energije koja iz nje šiklja se nikada ne smanjuje. Savršena pevačica, izvrstan bend, obavezna lektira:
https://ironbitch.bandcamp.com/album/nephilim-4

ALBUM NEDELJE

Bladi hel. Kanađani Egregore su upravo izbacili svoj drugi album, ponovo za 20 Buck Spin i ne da nisu razočarali nego je ovo jedna od najesencijalnijih ploča ove nedelje pa i ovog proleća. Egregore su i na prethodnom albumu imali tendenciju ka progresivnijim, istraživačkijim tumačenjima osnovne death i black-death metal formule, a sad na It Echoes in the Wild oni ove svoje težnje puštaju s lanca. Da se neko ne uplaši, album je i dalje propisno agresivan, sa mnogo vratolomne svirke, rifaškog vatrometa, krljanja u visokom tempu (poslušajte kako Stair Into The Vortex ruši sve pred sobom i pumpa vam adrenalin na opasne razine sa svakim narednim taktom) samo je sve napisano sa novom vizijom ekstremnog metala koji može da bude maštovit i raznovrstan a da ne napusti svoje ekstremističke korene. Štaviše, Egregore na momente zvuče kao da ste uzeli VoiVod iz njihovih najeksperimentalnijih dana i naložili im da izmisle death metal. Rezultat je toboganska vožnja kroz dramatične kompozicije kojima teataralna, povišena ekspresija jako dobro stoji (Craven Acts Of Desperate Men je sedam minuta kompozitorskih bravura i vokalne akrobatike), pritom snimljena i miksovana pažljivo. Hoću reći, dani u kojima su 20 Buck Spin izdanja karakterisale jako niske DRC vrednosti su izgleda definitivno iza nas, It Echoes in the Wild je miksovan pažljivo a mastering (i jedno i drugo je radio Arthur Rizk iz Eternal Champion) je dinamičan i topao. It Echoes in the Wild je, evo da bacim tu retku pohvalu, remek-delo modernog metala, podsećanje da ekstremni metal ima toliko smerova u kojima može da ide da je jasno kako je njegova evolucija tek na početku. Veličanstven album:
https://20buckspin.bandcamp.com/album/it-echoes-in-the-wild

[Meho Krljic]

Nažalost, deco, umro nam je Ross the Boss. I sada smo sami. I OK, uvažavam da je za mnogo ljudi, čak i za mnogo metalaca (pogotovo mlađe generacije) Manowar bio paradigma svega komičnog u metalu, karikatura ,,varvarskih" fantazija i toksičnih maskulinističkih deluzija, ali... Manowar su bili čist teatar, čista, zaista iskrena fantazija i bend koji je sirovost i energiju rokenrola spajao sa nasleđem klasične muzike od samih svojih početaka, pokazujući da metalci nisu samo pećinske životinje koje ne treba puštati na svetlo. A Ross je napisao neke od najboljih rifova ovog benda, jer Ross Friedman je bio sjajan gitarista. Takođe, Ross je bio i neko ko je lažnu barijeru između panka i metala razobličio kao lažnu već i time da je preko karijere duže od pedeset godina svirao paralelno pank i metal u nekim od apsolutno najvažnijih postava u istoriji rokenrola (The Dictators i Manowar, naravno) i uvek bio dobar lik koji voli muziku, voli kulturu i pokazuje drugima kako se voli. RIP, majstore. A mi idemo ono naše (i, ako ste u Beogradu pretpostavljam da se vidimo večeras na Cripple Bastards):

Deo 1: BLACK METAL

Death Shroud iz Virdžinije postoje skoro dvadeset godina, imaju tri albuma a na novom EP-ju, Periaqueductal Gray bogami opasno krljaju. I, mislim, kako su mi bili odlični pre pola decenije, tako su i sada, ovo je rifaški, blasterski blek metal koji u liričkom smislu nalazi originalne teme i ne bavi se previše uobičajenim imaginarijumom vezanim za ovu muziku. Štaviše, Death Shroud na ovom izdanju potpuno ignorišu ezoterične teme i najviše se bave ekstremnim psihološkim stanjima a što se izvrsno uklapa uz energičnu, praktično grindcore interpretaciju muzičke filozofije blek metala. Razarački:
https://deathshroud.bandcamp.com/album/periaqueductal-gray

Već sam pisao o teheranskom jednočlanom blek metal projektu Aneraxt, koji pravi primitivnu muziku ali njome izražava vrlo autentičan, vrlo respektabilan etitjud protiv tiranije, eksploatacije, rata. Novi album,  Days Before the Revolution, govori o iranskom ustanku koji je počeo prošle jeseni a rano ove godine je ugušen u krvi, slavi Hamneijevu smrt sa sve semplom Donalda Trampa koji nad njom seiri i ako smo ikada voleli da podržimo izdanje na kome nema ničega sem sirovih, loših emocija zato što su one POTPUNO OPRAVDANE, onda je to ovo. Plaćate šta hoćete za ovaj blackgrind punkmetal:
https://aneraxt.bandcamp.com/album/days-before-the-revolution

Italijani Adversam su prošle godine slavili trideset godina rada ali i deset godina bez novog snimljenog albuma. No, upravo smo dobili njihov četvrti album, Daimon i to je jedna impresivna ploča energičnog, tehničkog, agresivnog a i dalje epskog blek metala koji na skoro idealan način spaja nordijsku hladnoću i agresiju sa apeninskim teatralnim, melodičnim programom. Četrdeset minuta ozbiljnog prebijanja ali i kvalitetne intelektualne provokacije:
https://maskedeadrecords.bandcamp.com/album/daimon

Er... Enslaved se pretvaraju u pirate metal bend? Enslaved and Storm Weather Shanty Choir je EP sa dve pesme gde norveški nekada-blek-a-danas-progresivni metalci sarađuju sa isto norveškim Storm Weather Shanty Choir, horom specijalizovanm za ,,shanty" pesme, dakle mornarske popevke. EP ima dve pesme i, pa, NISU LOŠE. Zanimljivo je videti šta sve Enslaved rade ovih dana, u najmanju ruku:
https://enslaved.bandcamp.com/album/enslaved-storm-weather-shanty-choir

Norvežani Tulus, pak, rade već 35 godina i njihov blek metal, sa elementima folka zvuči vrlo zdravo na novom, osmom albumu, Morbid Desires. Ovo je dakle, žestoki, tvrdi blek metal drugotalasne osnove ali sa nadgradnjama koje su stigle kroz više od tri decenije rada i sazrevanja. Utoliko, Tulus zvuče ORKANSKI na albumu koji traje manje od 40 minuta ali pritom zvuče i sofisticirano, vrlo uspešno uplićući melodični, harmonski prošireni program flamenka i raznih folklornih tradicija u tu žustru blek metal osnovu. Produkcija je pristojna a muzika veoma zanimljiva. Jake preporuke:
https://tulusdarknessshallrise.bandcamp.com/album/morbid-desires
https://www.youtube.com/watch?v=vCr-T-rT-yk

Coffin Hex iz Filadelfije imaju mnogo slatku promotivnu fotografiju a i debi EP, The Demon Chalice im je simpatičan. Ovo su tri pesme rifaškog ali i atmosferičnog, pankerskog blek metala koji priča o žrtvovanjima, demonima i kletvama ali ima jednu prilično proletersku, jednostavnu formu. I to mu lepo stoji, ovde nema nekakvog studijskog peglanja i sve zvuči organski, prirodno, neposredno i iskreno. Meni se to prilično dopalo:
https://coffinhex.bandcamp.com/album/the-demon-chalice

Trespass iz Detroita i Fleshmass iz Njujorka imaju split album bez posebnog naziva i ovo je, jelte, STRAŠNO. Fleshmass su otelotvorenje nihilizma sa ružnim, abrazivnim zvukom i pesmama koje kao da izlaze iz utrobe neke životinje koja umire u agoniji. Trespass su, hm, pitkiji? Mislim i njihov black metal je agresivan i militantan ali nije sav u disonanci, ima lepe rifove i prenosi energiju a ne puko gađenje. Sviđa mi se:
https://trespassblackmetal.bandcamp.com/album/trespass-fleshmass
https://fleshmass.bandcamp.com/album/tresspass-fleshmass

Iako se Francuzima Horion debi EP zove Doom, ovo je zapravo black-death metal i odličan je. OK, Horion jesu po tempu bliži doom metalu nego black metal rokanju, ali ovo nije spora i smorena ploča, naprotiv, jako je dinamična, jako ekspresivna, sa mnogo mešanja gitarske pirotehnike, violina i teatralnog pevanja. I sve to nekako odlično radi zajedno jer francuski blek metal izgleda ima neku svoju logiku, nama nedokučivu ali fascinantnu:
https://wearehorion.bandcamp.com/album/doom
https://youtu.be/BnOuZBntEj0

Poljaci Varmia u svojoj muzici mešaju blek metal i folk ali ne onako kako se to uobičajeno radi. Muzički, album Lauks – peti za devet godina – je žestoki, energični i dosta hermetični blek metal a komponentu tradicije nalazimo u paganskim temama tekstova i ponekoj slatkoj vokalnoj melodiji koju treba čuti u opštem prebijanju. Meni je ovo odlično:
https://varmiaband.bandcamp.com/album/lauks 

Mađari Rivers Ablaze kombinuju black i death metal u svojoj muzici ali je u prvom planu ipak progresivni black metal a koji je, pa, maštovit i zanimljiv. Peti album benda, Inexternal Dread nudi virtuoznu svirku i vrlo uglancanu produkciju ali je kvalitet pesama zaista ono najvažnije na njemu i Rivers Ablaze sa lakoćom kombinuju ekstremni metal sa nekim sasvim komunikativnim elementima muzike za jednu zrelu a opet živu, uzbudljivu avanturu:
https://riversablaze.bandcamp.com/album/inexternal-dread

Brazilci Ain Sof Aur nisu album snimili dvanaest godina pa je Theos-Vel-Samael, njihov treći, neka vrsta kondenzacije razmišljanja i evoluiranja benda tokom duže od decenije. I, mislim, u toj kondenzaciji imamo tri kompozicije gde najkraća traje devet i po a najduža preko 20 minuta. Avangarda se podrazumeva kad snimate za italijanski I, Voidhanger i Ain Sof Aur ne razočaravaju, nudeći muziku velike ozbiljnosti, prilične hermetičnosti a da ipak ima i komunikativnu dimenziju i dobro je producirana. Naravno, vrlo je sve to, jelte, pretenciozno, ali to ide uz teritoriju avangardnog blek metala, n'est ce pas?
https://i-voidhangerrecords.bandcamp.com/album/theos-vel-samael

Imamo i novi Bekor Qilish i zadovoljstvo mi je da objavim kako Andrea Bruzzone nije u tri godine koliko je prošlo od drugog albuma ovog jednočlanog avangardnog blek metal projekta izgubio svoj eksperimentalni drajv, ali ni spretnost da napravi pesme koje projure kroz masu žanrova i raspoloženja a ipak deluju kao nekakve smislene celine a ne kao nabacana hrpa ideja. Consecrated Abysses of Dread naravno takođe izlazi za I, Voidhanger i ovo je odlično produciran album gde se susreću black i death metal, recitacije, metalcore i grindcore, mnogo ,,prave" progresive, sve odsvirano matematičkom preciznošću a producirano da se veličanstveno čuje i da mu se divite:
https://i-voidhangerrecords.bandcamp.com/album/consecrated-abysses-of-dread

Deo 2: STONER ROCK, DOOM METAL, SLUDGE METAL, PSIHODELIJA, HARD ROCK

Yeast Machine iz Njemačke rade od 2021. godine i vele da su našli fino mesto negde između stoner roka grandža i psihodeličnog roka. I album Bad Milk baš tako i zvuči. Možda raspevanije i grandžerskije nego što bih ja u principu ŽELEO, ali ovo je i sa strane stoner roka i psihodelije prilično ubedljivo i kvalitetno. Pesme su dobre, zvuk solidan, a bend ima i opipljivu istraživačku dimenziju i ne zadovoljava se stalnim ponavljanjem istog. Fino:
https://yeastmachine.bandcamp.com/album/bad-milk-3

Gorilla Warrior su bend članova finskih postava Mortivast i Atem, dakle black i death metal grupa, ali u ovoj iteraciji svira se dinamični, energični sludge metal. EP Destroyer ima solidnih pet pesama gruva i prebijanja, snimljenih jeftino, produciranih sirovo i ispaljenih prema vama bez mnogo brige za ličnu bezbednost. Vašu. Naravno, plaćate po želji za ovo zadovoljstvo:
https://gorillawarrior.bandcamp.com/album/destroyer

Grke Hostal Handshake sam već obrađivao krajem prošle godine. Duo iz Atine ima novi EP, Megiddo i to je sirov, energičan, gruverski stoner rok. Za razliku od za Grčku uobičajeno ispeglane produkcije, ovo je nešto anarhičnije i to mu daje osobenost i šarm i ako sam za album rekao nešto u smislu ,,drogiranog posrtanja" to mogu da primenim i ovde, naravno i dalje u najsimpatičnijoj konotaciji. Hostal Handshake se apsolutno trude oko pisanja pesama a to da ih izvode ovako razbarušeno je, jelte, estetski izbor:
https://hostalhandshake.bandcamp.com/album/megiddo-ep

Francuzi RedRedRed sviraju gruverski, energični, pa malo i kinematični teški rok na svom albumu Deaf Gods (mada na omotu piše ,,Floods Above Me" i to je malo zbunjujuće). Ovo je u nekoj svojoj osnovi stoner rok, ali je onda produkcijski dosta upeglano i nema tu neku, jelte, drogiranost koju stoner rok mora da ima, već pre svega forsira jake rifove i dinamični gruv. Pevanje nije najjača strana ovog benda ali generalni paket je dosta dobar:
https://redredredband.bandcamp.com/album/deaf-gods

Finci Stain svitaju baš težak, mučan, bolan sludge doom metal. Bend još nema album ali ima gomilu kraćih izdanja a najnovije, Permitting Evil, sa svoje tri brutalne, spore pesme postavlja i legitimno pitanje da li bismo mi i izdržali ceo album ovakvog gaženja. Ako volite sludge metal koji je naprosto neprijatan iako je vrlo dobar, ovo je za vas:
https://stainsludge.bandcamp.com/album/permitting-evil

Imamo sludge-doom i iz Kenta u Engleskoj. Iron Slug su snimili pet pesama za debi album, Deceit and Misery i to jeste sporo, teško i zajebano, ali ima neki svoj karakter, nije sve u crvenom sve vreme, razume kao se grade i opuštaju tenzije i generalno je pitko a da ne žrtvuje težinu i surovost:
https://ironslug.bandcamp.com/album/deceit-and-misery

Alex Moreán, jedini član i autor u španskom sludge metal projektu The Oldest House je gadna nerdčina. Bend mu se zove po lokalitetu iz igre Control, a ako je bilo ikakve sumnje u to da li je debi album, The Art of Abysswalking referenca na igre iz serijala Dark Souls, naslovi pesama (The Chosen Udead, Tomb of the Giants itd.) tu sumnju raspršuju. Enivej, ovo je izdao I, Voidhanger, pa znate da je prilično dobro i ako volite sludge metal sa ambicijom da ponudi kompleksnije i duže kompozicije (najduža traje preko dvanaest i po minuta) a da i dalje ima STUPIDNO težak zvuk i nizak štim (gitara zvuči kao one što ih viđamo u spotovima djent bendova, sa žicama debljine vašeg prsta) i da nudi i dobar provod, ovo je to:
https://i-voidhangerrecords.bandcamp.com/album/the-art-of-abysswalking

I, Voidhanger su ove nedelje izdali četiri albuma  a četvrti je La Tourbe Des Rêves, drugo dugosvirajuće izdanje za strazburški Dionysiaque. I ovo je vrlo šarmantno, sa Francuzima koji doom metal sviraju bez naučene poze, nudeći dobar deo albuma samo kvalitetan, znojavi hevi metal, a onda ga na zanimljive načine spajajući sa ekstremnijim formama i teatrom. Vrlo osvežavajuće:
https://i-voidhangerrecords.bandcamp.com/album/la-tourbe-des-re-ves

Norvežani Miserate za svoj drugi EP, Weaver of Witchery dosta lepo spajaju teatralni doom metal sa malo death metala za slojevitu, atmosferičnu a opet rifašku i energičnu muziku. Ovo je zrelo u zvuku i producirano dosta dobro, i trebalo bi da se dopadne i blek metal publici koja voli atmosferičnost:
https://www.youtube.com/playlist?list=OLAK5uy_lxsKdYwvJNEu5huPms4WSa27NscbFpQLo

Bloodcoven su ,,sludgy stoner doom" ekipa iz Istanbula i istoimeni EP sa svoje četiri pesme vrlo dobro predstavlja njihov slučaj. Ovo je sporo, teško, sa rifovima koji se preko slušaoca valjaju poput ledenih talasa nekakvog dalekog okeana, ali bend ima dobar gruv i zna kako da vas drži u pokretu bez obzira na tu sporost i težinu muzike. Solidan zvuk sa vrlo hrskavim gitarama, pristojno pevanje, dugačke a ne dosadne pesme, sve odlično:
https://bloodcovendoom.bandcamp.com/album/bloodcoven

Heavy Psych Sounds Records za ovu nedelju imaju drugi  album finskih Monsternaut (treći ako se računa i Monsternaut iz 2016. godine a koji je kompilirao EP-jeve koji su se i sami zvali samo Monsternaut), naslovljen Approaching Doom i to je heavy metal i stoner rock u ravnopravnom odnosu. Hoću reći, ovakve ploče češće izdaje kalifornijski Ripple Music, sa dosta rada u mišićavom gruvu i puno propisnih metalskih rifova a sa opet stonerskom osnovom. Mislim, naravno da je dobro, Heavy Psych Sounds nemaju loša izdanja, nema šta da mislite:
https://heavypsychsoundsrecords.bandcamp.com/album/monsternaut-approaching-doom

Italijani Midryasi's Kult sviraju, u principu, doom metal, ali prvi album im izlazi za Dying Victims, traje jedva preko pola sata i ima, uh, trudnu smrt na omotu. Znate već da to nije OBIČAN doom metal. Naprotiv, mislim da je filozofija albuma sadržana u njegovom naslovu – Italian Dark Sound – i to je jedan amalgam okultnog roka i doom metala sedamdesetih godina, evokativne filmske muzike po uzoru na Goblin pa onda i malo nekakve garažne rokčine, NWOBHM metala i ranog blek metala. Sad to na papiru izgleda kao gadna zavrzlama, ali ovo je zaista lepa, pitka muzika, dobrog gruva, lepih rifova, uzbudljivih atmosfera. Kao što je praktično pravilo za Dying Victims izdanja, ovo je producirano prilično starinski, sa mnogo bogatih klavijatura koje se uzdižu iznad prštavih činela dok multitrekovani, okultni vokali surfuju preko svega na talasu psihodelije. Nećete pogrešiti sa Midryasi's Kult, garantujem:
https://dyingvictimsproductions.bandcamp.com/album/italian-dark-sound

Deo 3: THRASH METAL, SPEED METAL

Naravno, čim vidite omot debi albuma portugalskih Sadistik Warfare tačno znate kako će zvučati muzika. Raised in Violence je ploča IZUZETNO nestašnog thrash metala koji svoje gnevne sociopolitičke opservacije i kritike pakuje u agresivnu, nasilničku formu, punu oštrih rifova, rešetajućih bubnjeva i promuklih, urlajućih vokala. Razume se da je ovo TAČNO po mom ukusu, sa tim zlim, jednostavnih harmonskim programom, nonstop jurišničkim tempom i neumoljivim napadanjem korupcije, socijalne disocijacije itd. Ovo ima visok zanatski nivo, solaže su pažljivo komponovane a aranžmani odlični i jasno je da su autori mogli da ga učine i mnogo kompleksnijim da su hteli, ali su muziku planski sačuvali pitkom i propulzivnom. Odlično:
https://sadistikwarfare.bandcamp.com/album/raised-in-violence

Komšije iz Španije, Electrikeel na svom drugom albumu, Solve et Coagula isto cepaju agresivan thrash metal, samo sa daškom crossover, death metal i grindcore ekscesa. Moram da kažem da mi užasno prija što je ovo album koji forsira brzu, a opet tehničku svirku sa kvalitetnim, pamtljivim rifovima koji se vrlo lepo slažu sa urednim blastbitovima ali i anarhičnim, promuklim vokalima. Bend pritom piše propisno dugačke pesme od četiri i po minuta i u svakoj ozbiljno radi sa aranžmanom kako bi slušalac dobio dobar provod za svoje pare. Odlično:
https://electrikeel.bandcamp.com/album/solve-et-coagula

Italijani Terbiocide imaju novi EP, Thieves With a Tie a gde je naslovna pesma žestoki, energični, sociopolitički osvešćeni komad crossover/ thrash cepačine koji ide brzo i ruši, ali ima i sofisticirane, atmosferičnije momente. Ostale dve pesme su stari komadi snimljeni uživo ove godine i zvuče ODLIČNO. Terbiocide su zreli da prave album i ovim putem ih pozivamo da to učine a Thieves With a Tie plaćate koliko želite:
https://terbiocide.bandcamp.com/album/thieves-with-a-tie

Poljaci Aborcja imaju debi album, Do krzyża abarotem i mada je ovo moglo da bude i nešto bolje producirano, što se tiče muzike i izvedbi, nemam neke značajne zamerke. Aborcja sviraju žustar, tehnički upeglan thrash metal koji me pre svega asocira na šampione poput Dark Angel i stare Sepulture a što su, jelte, solidne reference. Rifovi su ovde dobri i pamtljivi, tempo je visok a disciplina izvedbe za primer, i ta produkcija koju pominjem nije LOŠA već pre jeftinija nego što ovako dobra muzika zaslužuje ali pošto je bend sve radio u do-it-yourself uslovima nemamo im šta zameriti. Odlično je ovo i urgiram da se posluša:
https://aborcja.bandcamp.com/album/do-krzy-a-abarotem

Isto iz Poljske su Desert Fox, mladi momci (?) koji se istovremeno lože na old school speed i thrash metal ali i na japanske visual kei bendove. Slatko, a i demo snimak (EP?) Desert Fox je sladak sa jednom ozbiljnom garažnom energijom i ozbiljnim entuzijazmom u svirci. Nije nimalo inovativno ali, očigledno, nije mu ni ambicija da to bude, pa evo, poslušajte:
https://desertfox.bandcamp.com/album/desert-fox

Sa Floride dolaze Intoxicated a koji su osnovani još 1992. godine i mada Floridu iz tog doba vezujemo pre svega za death metal, Intoxicated su uvek bili bliži thrashu pa tako i danas zvuče, sa thrash osnovom i malo death metal nadgradnje. The Dome je tek treći album za ovu ekipu, sa prvim koji je bio 1997. i nudi prilično lep odnos zrele svirke iskusnih muzičara i kreativne napaljenosti, nemirne želje da se u thrash metalu nađe nešto svoje i originalno. Tako da su pesme napisane zanimljivo i ne recikliraju samo uobičajena žanrovska rešenja a bend svira BAŠ MOMAČKI DOBRO i nudi karakter građen tolike decenije. Vrlo dobro:
https://intoxicatedflorida.bandcamp.com/album/the-dome

Nijemci Teeth Of Lamb sviraju punokrvan, sočan thrash metal sa malo heavy metal pirotehnike ubačene da zamiriše. Njihov drugi album, Deathward nudi tvrd, težak, vrlo ,,digitalno editovan" zvuk ali su pesme makar interesantne, sa dosta ideja koje izlaze iz uobičajene thrash metal teritorije i moram da cenim trud da se pronađe originalni izraz a da se i dalje svira čvrsta mošerska muzika:
https://www.youtube.com/playlist?list=OLAK5uy_l2idGVHsO4w9IzodtkmjcWT2XvInq_fls

Izdavač Dying Victims Productions u svom press materijalu kaže da je Rotting on a Golden Throne drugi album za bavarski thrash/ crossover sastav Zerre, ali Zerre su imali još dva rana albuma dok su još bili više hardcorepunk bend, tako da im je ovo u stvarnosti četvrti album. I izdavač to kasnije u istom materijalu takođe potvrdi. Ali, nije da je bitno, bitnije je da je ovo ozbiljna, ulična rokačina jasno potekla iz muzike uzora kao što su Exodus ili Destruction i da zvuči odlično. Zerre imaju čvrstu, savremenu produkciju ali njihova muzika je prilično klasični, da ne kažem ISKONSKI spoj rokenrola, metala i panka, odrađen moćno, sa iznenađujuće inventivnim solažama i atmosferom koncerta na kome se GINE. Ne propustiti:
https://dyingvictimsproductions.bandcamp.com/album/rotting-on-a-golden-throne

Vrlo je komplikovano objasniti šta su tačno Carnivore A.D. Naime, ovo je bend koji je u principu posveta klasiku njujorškog thrash metala i crossovera, Carnivore, ali i ljudi koji ovde sada sviraju zapravo su svirali u bendovima koji su bili sastavljeni od članova Carnivore i izvodili pesme Carnivore. Svakako pričamo o veoma iskusnim muzičarima – aktuelni pevač i basista Baron Misuraca je svirao još u Sheer Terror, gitarista Chuck Lenihan zajedno s njim svira u Vasaria, ali je svirao i u kultnim Crumbsuckers i Genitorturers, a bubnjar je poznat po svirci sa Whiplash a stigao je da snimi i jedan album sa Kreatorom. Enivej, Carnivore A.D. imaju svoje prvo zvanično izdanje, EP Transmutation i to je DOBRO. Ovo nije čisto kloniranje Carnivore već evolucija zvuka sa crossover i thrash osnovom što ide u smeru mračnijeg, atmosferičnijeg, pa, recimo doom metala. I, mislim, Peter Steele je umro pre više od deceniju i po ali njegovo prisustvo u ovoj muzici je nesumnjivo. Obavezno čuti:
https://carnivoread.bandcamp.com/album/transmutation

Ne morate čuti ni jedan takt muzike sa debi albuma italijanskog trija Alcatrax, a koji je naslovljen Nighthawk, da biste TAČNO znali kako oni zvuče. Mislim, pogledajte taj omot, NE, POGLEDAJTE GA: tri lika sa tamnim naočarima kako se mršte u kameru i taj logo? Ovo može biti samo garažni speed metal! I jeste, naravno, jednostavan, primitivan i iznenađujuće ,,studijski". Dobro, produkcija jeste jeftina ali je čista a Alcatrax zaista zvuče kao da su iskoračili iz, recimo 1978. godine i odmah posle slušanja Blue Cheer i Black Sabbath napravili album inspirisan lokalnim garažnim pankom i pub rockom. I, mislim, šta očekujete da kažem? Naravno da je ovo PRESLATKO. I naravno da se plaća koliko sami odredite:
https://alcatraxband.bandcamp.com/album/nighthawk

Aggressive Perfector je, naravno, jedna od kultnih, starih pesama Slayera a to je i ime mančesterskog heavy/ speed/ thrash metal benda koji je upravo svoj drugi album objavio za Dying Victims Productions. I ovo je sjajno. Come Creeping Fiends je ploča koja zvuči kao da su momci (sva trojica članovi black-death benda Wode koji objavljuje za 20 Buck Spin i čiji je prošlogodišnji album, Uncrossing the Keys bio vrlo dobar) sedeli i svih sedam godina koliko je prošlo od prethodnog albuma pili rakiju, pušili, slušali Venom i Mercyful Fate i onda su samo uleteli u studio i pesme su spontano nastale. Mislim, ovo je dobro napisan album, da ne bude zabune i nije samo omaž old school metalu iz vremena kada su heavy, doom, black i speed metal još uvek bili spojeni u jedno, ali sve zvuči tako prirodno i neusiljeno, bez glume i teatra da je to verovatno najvažniji kvalitet ove ploče. Naravno, i svirka je odlična a ljudi su i pazili kako će sve to biti snimljeno i producirano pa je mastering uradio Joel Grind i ovo je baš onakvo slavlje metala, melodičnog a sirovog, neposrednog a sofisticiranog, kakvo nam je potrebno u ovom teškom trenutku.
https://aggressiveperfector.bandcamp.com/album/come-creeping-fiends
https://dyingvictimsproductions.bandcamp.com/album/come-creeping-fiends

I još odličnog speed metala stiže nam iz Njemačke posredstvom četvrtog albuma manijačkih Cruel Force. Prošli album, iz 2023. godine je došao posle više od decenije pauze i bio veoma žustar, a pre neku nedelju sam salivirao nad singlom koji je najavljivao četvrti album. I, da se razumemo, Haneda, kako se taj četvrti album zove je ODLIČAN. Ovo je, kako su nas Cruel Force i navikli, istovremeno spidčina verna predlošcima iz osamdesetih, ali i kvalitetna u domenu pisanja rifova, aranžiranja pesama, ubrizgavanja invencije u muziku koja po svojoj formi, pa i produkciji deluje sasvim klasično, pa i starinski. Bend zaista ulaže vidan napor da napravi rifove koje ćete pamtiti i oko njih sklopi pesme što idu od krešenda do krešenda i lože vatru iz sve snage, a produkcija je takođe kvalitetna a da izbegava moderne kompresije i budženja. Apsolutni biser koji čoveka napuni tolikom količinom energije da može da osvoji ceo svet:
https://cruelforceofficial.bandcamp.com/album/haneda
https://cruelforce.bandcamp.com/album/haneda

Deo 4: HARDCORE, PUNK, POSTHARDCORE, SCREAMO, FALSE GRIND, BEATDOWN, MATHCORE, CRUSTCORE, POWERVIOLENCE, GRINDCORE, GOREGRIND

Nisam čuo za kanadski pank rok bend Illness iako oni postoje već trideset godina i sviraju vrlo kvalitetno. Njihov novi album, Resilience Road je brzi, virtuozno odsvirani, veoma melodični a opet kompleksni hardkorpank u stilu Propagandhi ili progresivnijih faza NOFX, samo sa dodatnim, osavremenjujućim elementima. Ovih devet pesama bi trebalo da se dopadnu i pank i metalkor publici a meni se dopada njihov ozbiljno visok tempo i mnogo ozbiljnog harmonskog rada:
https://illness.bandcamp.com/album/resilience-road

S.T.A. su pak vrlo klasičan pank rok/ hardkorpank bend iz Vermonta. Nastali, kako kažu, kao direktan odgovor rastućoj potrebi za ,,dobrim nevoljom", S.T.A. na demo snimku Demo prezentiraju četiri pesme energičnog, sociopolitički osvešćenog panka i hardkora sa klasičnim ali kvalitetnim rifovima i refrenima, sa jeftinom ali zapravo vrlo prikladnom produkcijom, sa, ključno, jako mnogo energije koja čoveka puni i motiviše. Sva zarada se donira organizacijama koje ,,pomažu susedima da pomažu susedima", pa izvolite:
https://stamusicvt.bandcamp.com/album/demo

Incari su kalifornijski hardcore bend koji u svom zvuku spaja sludge metal i spori, teški screamo. EP If I'm Burning / Iron Frame je procesija veoma teških udaraca, distorziranih, škripećih gitara i bolnog vrištanja, i sve to zvuči baš kako treba ako volite ovakvu muziku. Ljudi su politički na pravom mestu (,,CLASS SOLIDARITY. NOBODY IS ILLEGAL.") a muzički rade tačno ono što vole. Plus, naravno, ovo se plaća po želji. Respekt:
https://incari.bandcamp.com/album/if-im-burning-iron-frame

I u slučaju Absent Cardinal iz Vašingtona imamo nekakav spoj hardkorpanka i sludge metala, ali prljaviji, jeftiniji, siroviji. EP Doom Book I zvuči kao da je snimljen u garaži i sklapan pomoću štapa i kanapa ali je njegova nihilistička energija opipljiva, a rifovi su primereno ložački. Bend ima izvesnu sofistikaciju i njegova muzika nije najprimitivniji zamislivi izraz, ali se dobro pretvara da jeste. Meni je to vrlo solidno:
https://absentcardinal.bandcamp.com/album/doom-book-i-2

The Poserz iz Teksasa, pak, jelte, cepaju metalizirani hardkor ali koji je  na momente dosta blizak crossover thrashu. Dakle EP Mediocrity ima zanimljive, trešerske rifove, dosta rada sa duplim bas bubnjem, pa onda vozi i pristojno visok tempo u nekim momentima. Smena ritmova je česta i agresivna, vokali su isto jelte česti i agresivni a produkcija je vrlo pristojna pa ovo preporučujem od sveg srca za momente kada vam treba saundtrak za demoliranje stana, kancelarije ili kakvog sličnog okruženja:
https://theposerz.bandcamp.com/album/mediocrity

Oh, The Casualties imaju novi album, Detonate i, pa, nije loš! Bend i dalje ima dvojicu članova iz devedesetih u postavi (doduše ne iz baš prvog lajnapa) i ovo je solidna pank rokčina sa hardkor etitjudom, napisana stručno, odsvirana vrhunski, producirana izvrsno. Nema ovde neke sad velike nove perspektive, nekog ne znam kakvog dubinskog uvida u ljudsko stanje koji nismo imali i ranije, ali je album energičan i pitak i to je dovoljno:
https://thecasualties.bandcamp.com/album/detonate 

War Of Knives su hardcore bend iz Oklenda koji u zvuku ima i malo sludge metal težine, ali i malo metalcore gruva, pa i malo hardcore thrash/ grindcore prženja. Zdrava i istovremeno toksična kombinacija pa se eponimni EP, teškog zvuka i lepršave svirke baš sa apetitom posluša.  Udrite:
https://warofknives.bandcamp.com/album/war-of-knives

Onda imate xforever warx iz Solt Lejk Sitija i naravno da oni sviraju vrlo metalizirani straight edge hardcore. I ide im, minialbum  Upon the Weak and Broken isporučuje dosta pravedničke, gnevne energije sa svojih šest pesama slayerovskih rifova i mošerskog gruva, vokal je promukao i bolan a produkcija dobra i glasna. Ništa novo, ništa originalno iz stare dobre Jute, ali KVALITETU se nema šta osporiti:
https://xforeverwarx.bandcamp.com/album/upon-the-weak-and-broken

Njujorški Xtinguish The Code na svom albumu The Conflict govore o solidarnosti unutar radničke klase i svaka pesma smera da ,,pokaže transformaciju osobe iz običnog stanovnika u radikalizovanog građanina". Veliko je zadovoljstvo čuti NYHC koji ima ovakvu tematsku orijentaciju i onda ova besna a opet tribalna, kolektivistička muzika radi za opštu stvar a ne na građenju gangsterskog imidža benda. A tu je i giljotina na omotu! Odlično:
https://xtinguishthecode.bandcamp.com/album/the-conflict

 Cut The Architect's Hand su iz Virdžinije i njihov album  Hope Is Fleeting je hardkor album sa gomilom različitih izražajnih stilova. Hoću reći, ne umem da ga precizno klasifikujem, jer je malo posthardkor, malo metalizirani hardkor, malo grajndkor, malo kao neki sladžkor.... Enivej, dakle, ljudi znaju da naprave dobar gruv, a znaju i da u jednoj pesmi promene  ritam i tempo po šest puta i da ipak to zvuči prilično smisleno. Zvuk sirov, izvedba prkosno agresivna, sve kako treba:
https://cutthearchitectshand1.bandcamp.com/album/hope-is-fleeting
 
Generalno ne pokrivam kompilacije postojećeg materijala u ovim nedeljnim pregledima, ali nova kolekcija kanadskih Spewgore zavređuje da se na nju ukaže. Prvo, naslovljena je If You Like Us Tell Your Friends...if not shut your mouth because no one likes a snitch! a drugo, od dvadeset pesama samo su četiri već objavljene u ovoj formi. Ostale su neobjavljene ili je u pitanju ponovo snimljeni stari materijal i, mislim, ovo RAZBIJA. Spewgore uprkos imenu zapravo sviraju punokrvan crossover thrash i UBIJAJU, sa pesmama koje imaju i rif i gruv ali i pre svega neumoljivu energiju da idu napred i ruše sve pred sobom. Rifovi su veoma napaljujući, vokali imaju puno etitjuda, tempo je žestok a zvuk je uglavnom jeftin i odličan. Ne propustiti ovaj biser treša:
https://spewgore.bandcamp.com/album/if-you-like-us-tell-your-friends-if-not-shut-your-mouth-because-no-one-likes-a-snitch-2026

Maxshit iz Malezije i Zero Survive iz Masačusetsa su udružili snage na split albumu i to je NESVETA količina dreke i distorzije. Malajci sviraju d-beat crustgrind, pankerski haotičan ali sa teškim, solidnim zvukom i u dovoljnoj meri usmeren u istu stranu – i sa dovoljno kratkim pesmama – da vi to lepo poslušate. Bostonjani su lakonogi u svojoj grindcore osnovi i powerviolence nadgradnji sa malo uzgrednih namigivanja death metalu i njihovih osam pesama (od kojih nijedna ne dolazi do dva minuta) su procesija maničnih rifova, rafalnih bubnjeva, puno brejkova i dualnih vokala koji manijački vrište. Ali SMISLENO manijački. Zero Survive naplaćuju samo koliko vi date a Maxshit traže devet dolara pa vi sad vidite:
https://maximumshitgrindcore.bandcamp.com/album/split-ep-with-zero-survive
https://zerosurvive.bandcamp.com/album/split-with-maxshit

(Kraj u sledećem postu)

[Meho Krljic]

Shout A Name iz Severne Karoline kažu da je album An Alphabetical Congregation ,,najviše krvi, znoja i suza što su ih ikad uložili u neko izdanje". Verovatno ne lažu jer je ovo vrlo INTENZIVNO, ali da se razumemo, namenjeno je samo najposvećenijima jer njihov mathcore/ false grind karakterišu izuzetno disonantne, abrazivne pesme sa konstantnim vrištanjem, PLUS je ,,produkcija" takva da bi je samo izuzetno blagonaklon slušalac mogao nazvati garažnom. Dakle, apsolutni andergraund, apsolutna (ali emotivna) agresija, omot odličan, cena koliko date pa izvolite:
https://shoutaname.bandcamp.com/album/an-alphabetical-congregation

Za skuplje urađen mathcore spojen pod velikim pritiskom sa metalcoreom, tu su nešvilski Chamber i njihov album This Is Goodbye... i ovo je ozbiljan majndfak. Chamber su od metalcorea ubrzano evoluirali u stranu jako tenzičnog, jako teškog mathcore zvuka i album je, napisan kao konceptualna ploča, strašno klaustrofobičan a opet kvalitetno komponovan, sekvenciran i produciran. Nije za ljude koji bi samo da se zabave uz, jelte, glasni rokenrol, ali jeste za zahtevnijeg slušaoca kome ne smeta agresija:
https://purenoise.bandcamp.com/album/this-is-goodbye

Pa onda iz Montreala dolaze Ratpiss i njihov powerviolence hardcore malo začinjen grindcore i death metal aromama. Ali, mislim, EP Sex/Violence/Death je sav sirov, jako agresivan i emituje auru očaja iz sve snage tako da, ko voli garažnu umetnost što je prave ljudi na kraju snaga a da to zvuči DOBRO, ima čemu da se raduje. A platiće koliko želi:
https://ratpissmtl.bandcamp.com/album/sex-violence-death

Splatterfuck je prvi demo za kanadski Necrofaction i to je, naravno, deathgrind garažne, štrokave dispozicije. I vrlo je simpatičan, pesme su dvominutne konstrukcije jednostavnih a ložačkih rifova, mošerskog, napaljenog gruva i organskog, haotičnog blastovanja, a vokali su iznenađujuće pankerski i razgovetni. Vrlo old school, vrlo simpatično, pogotovo ako ste matori kao ja pa volite demo fazu Carcass, Unseen Terror i slično:
https://necrofactionbc.bandcamp.com/album/splatterfuck

Imamo još deathgrinda, ali ovog puta je u pitanju zaista premijum izdanje: drugi album benda Melting Rot iz Ilinoja a koji se zove Infatuation with Premeditation. Sve jasno? OK, dakle, ovo je tvrd, disciplinovan, brutalan ali studijski sofisticiran deathgrind koga od death metala razdvaja samo dužina pesama. Zaista, Melting Rot su kao da su se belgijski Aborted odlučili da sviraju grindcore, čuvajući sve svoje sviračke i produkcijske kvalitete pa ako volite mesnat, agresivan a pametan deathgrind, ovde ćete se EKSTREMNO lepo udati:
https://melting-rot.bandcamp.com/album/infatuation-with-premeditation

Deo 5: DEATH METAL

Čileanci Throne of Offal sviraju old school death metal i njihov demo snimak Necrotic Reverence je kao da ste spojili Autopsy, Grave, Massacre i još nekoliko sličnih bendova iz ranih devedesetih, pa im dodali malo rakije u rezervoar i usmerili ih ka najbližem zidu. Da bude jasno, ovo je i tehnički vrlo kompetentno a i trudi se oko aranžmana pa dve pesme što ih ovde slušamo imaju zadovoljavajuće širok spektar tema i raspoloženja. Plus, zvuk je sasvim solidan u tim nekim garažnim/ demo okvirima. Lepo:
https://youtu.be/wEv6MI4GH6w

Spear Siege imaju svoje zvanično debi izdanje, minialbum Chthonic Malevolence i to je vrlo simpatičan, uredan black death metal. Teksašani su ovde nekako našli srećnu sredinu između sirovosti izvornog black metala (sa sve speed metal rezidualima u zvuku i kompoziciji) i death metal discipline, pa je ovo finih šest pesama propisne udaračine i odličnog (s)provoda. A pritom je daunloud besplatan:
https://spearsiege.bandcamp.com/album/chthonic-malevolence

Francuzi Nihilism imaju dve solidne pesme na novom EP-ju, Only Clay To Knead, čime, verujem, najavljuju početak rada na narednom, četvrtom, albumu. Ovo je moderan death metal, sa dosta ekspresivnim, pa malo i kinematskim kompozicijama i jako tvrdim zvukom. Nihilism svakako pišu dobru muziku i znaju da je aranžiraju i verujem da će uspeti da nađu i publiku izvan uskostručnih death metal kružoka:
https://nihilism-deathmetal.bandcamp.com/album/only-clay-to-knead

Isto Francuzi Damnatio Ad Bestias nemaju mnogo originalnih ideja ali debi album, Martyr Incipit je meni ipak vrlo pristojna zabava. Ovo je deaththrash i death metal koji zna da su rifovi VAŽNI pa im posvećuje punu pažnju, a svirka je žustra, znojava, precizna a opet ne beživotno studijski upeglana već baš kako treba, sirova i LJUDSKA, snimljena sa, jelte, mikrofonima. I to se mora ceniti. Ako volite rani Monstrosity, ovo je na toj liniji:
https://damnatioadbestias.bandcamp.com/album/martyr-incipit

Toliko se iznenadim kada čujem pristojno produciran death metal iz Kolumbije da moram sebe stalno da podsećam da je i tamo 21. vek, da i tamo imaju digitalnu tehnologiju i da nije sad neko ČUDO NEVIĐENO da izdanje kao što je Dead Was the Sun zvuči koliko-toliko upeglano. Valjda me je kolumbijska death metal scena navikla da očekujem samo sirovu garažu. No, dobro, The Scum su bend sa dva albuma iza sebe a Dead Was the Sun sa svoje četiri pesme, koliko umem da kažem, samo ponavlja materijal sa njihovog prošlogodišnjeg split albuma sa Nihilist Death Cult. Ali to je okej jer vi to verovatno niste ni slušali. Inače o strani tog izdanja sa muzikom Nihilist Death Cult sam pisao još 2022. godine tako da, radi se o materijalu koji se, eto prilično koristi. Enivej, The Scum ovde prže jednostavan, primitivan i simpatičan death metal sa potrebnim minimumom tehničke ekspertize i užasno prenaglašenim bubnjevima u miksu. Hej, nisam rekao da je ovo DOBRO producirano ali jeste bolje od kolumbijskog proseka. U svakom slučaju, mošerski je, simpatično je, i ako volite, onda treba:
https://thescumband.bandcamp.com/album/dead-was-the-sun

Szmrdt su iz Češke a Best of im je novi demo snimak sa četiri pesme (ali u stvari tri plus intro) primitivno snimljenog, jednostavnog black-death metala. Muzika je sasvim na mestu, energična, žestoka, old school štrokava i sve što treba, ali je ,,mastering" izdanja takav da sve zvuči kao da proživljavate moždani udar dok slušate muziku. Ima i to šarma, da se ne lažemo. A i plaćate po želji:
https://szmrdt.bandcamp.com/album/best-of

Nisam siguran da Christian Badia uopšte zna šta će raditi uveče kada ujutro ustane iz kreveta. Izdanja koja snima, čini se u naletu inspiracije, često ne požive ni nedelju dana na Bandcampu pre nego što ih ukloni. Evo, njegov solo death metal projekat Massacred je ponovo oživljen ali dok ovo kucam ne znam ni da li će novi demo, Sadistically Murdered dočerkati Subotu da ga vi čujete (izgleda da je ipak dočekao!). Ali dobro, to je i deo Badijinog neurednog kreativnog šarma. Sa Massacred nema nekih iznenađenja, ovo je i dalje primitivan, prostački death metal/ deathgrind zamišljen kao omaž Morticianu i ovaj demo je samo za mrvicu bolje produciran i pažljivije napisan od njegovog proseka. Ali Badia JESTE talentovana osoba i svakome ko voli podrumski i sobni death metal napravljen sa najnižim porivima ovo će prijati. Plaćate koliko želite:
https://massacred.bandcamp.com/album/sadistically-murdered-demo-2026

Španski Laceratus na svom drugom albumu, Luctus Stellarum kombinuju NEZAMISLIVO teški zvuk sa jednostavnom, old school svirkom. Ovo je chainsaw death metal koji izbegava dimenziju melodičnosti što je umela da ide uz originatore ovakvog zvuka, i umesto toga samo bije teškim rifom i mučnim mošerskim gruvom, prelazeći kad treba u keca, d-beat itd. Ne naročito inventivno, ali vrlo solidno za slušanje ako volite ovakav zvuk. Naravno, on jako umara uši, ali ne morate sve čuti iz jednog cuga. Plaća se po želji a sama tematika albuma je kosmička i mistična:
https://laceratus.bandcamp.com/album/luctus-stellarum

Njemački kvintet Teratoma na slikama izgledaj kao ekipa koju ne biste voleli da sretnete u sumrak dok se šetate po šumi, ali onda kad ih malo bolje upoznate shvatite da je to časna ekipa drvoseča koja naporno radi za svoj dinar i voli da se druži. Drugi album, Longing Voracity nudi, dakle, zdravi old school death metal sa sporim, teškim gruvom, podzemnim vokalima, puno hipnotičkih rifova. Ako volite Bolt Thrower već ste na pola puta da zavolite Teratomu, samo dodajte u obrok malo okultnih melodija, apsinta i kajenske tucane paprike i ispijte na eks:
https://mesacounojo.bandcamp.com/album/longing-voracity

Dead and Devoured je novi EP (mada ima šest pesama) za švedski Altar of Obedience i to je onako, sirov, prilično old school death metal ali koji ne imitira ni jednu partikularnu školu već šara na sve strane pa šta nabode. I nabode se ovde i neki dobar rif i energična pesma, i bude to okej. Nije revolucionarno ali zna da zabavi:
https://altarofobedience.bandcamp.com/album/dead-and-devoured

Bogami, Makedonci Scattered na svom trećem albumu, Scattered, a koji su spremali deset godina, zvuče vrlo solidno. Iako su originalno bili bliži progresivnom thrash metalu, sada Scattered trpaju nešto bliže progresivnom death metalu ali se ne ograničavaju previše u radu i album je kombinacija raznih podžanrova ekstremnog metala, sa raznim upadima melodije, disonance, i uvek vrlo visokim nivoom tehničke egzekucije. Impresivno!
https://scatteredband.bandcamp.com/album/scattered 

Tanork su bretonski death metal bend sa tekstovima na Bretonskim jeziku ŠTAGOD TO BILO. Šalim se, to je jedini keltski jezik koji je u aktivnoj upotrebi na evropskoj kontinentalnoj teritoriji i za to ide rispekt. Ni muzika na drugom albumu benda, Diskar nije loša, sa solidnom ravnotežom između brutal death krljanja, progresivnijih ideja u aranžmanima i starih, dobrih deaththrash rifova. Trio ovo izvodi sa puno autoriteta a i album je solidno produciran pa se uz ovo UŽIVA:
https://tanork.bandcamp.com/album/diskar

Odmah možete da pređete i na čikaški Ditheist koji imaju svoj drugi album, Cosmic Liar, solidnih jedanaest godina posle prvog. Ali ovde se čuje šta su ljudi radili više od decenije jer je  Cosmic Liar ploča strahovite energije, odsvirana vratolomno i virtuozno u isto vreme, sa ipak vernošću jednom prilično komunikativnom formatu death metala. Dakle, ovde su u prvom planu trešerski rifovi, agresivna svirka visokim tempom, brutalan ali razgovetan vokal. Sve to stoji u temelju dobro napisanih, ne predugačkih, pesama koje mrve sve pred sobom ali mrve na ZANIMLJIV način. Jako lepo (EDIT: Prtz! Bend je album uklonio sa Bandcampa ali tekst ostavljam jer će se neumitno u nekom momentu ovo ponovo tamo pojaviti):
https://ditheist.bandcamp.com/album/cosmic-liar

Taman kad ste se najgore smorili i osećate da više nemate snage nizašta a kamoli da idete da branite izborne rezultate u Nedelju, OPA, evo ga novi Party Cannon. Subjected to a Partying nije novi album, već EP ali taj EP ima devet pesama,  od kojih su dve žive, tri su remiksi a četiri su nove. I mislim, Škotlanđani se dobro provode sa svojom kombinacijom humorističkog slamming death metala i malo polka-grinda, pa ako volite slemove ali i narodnjačke ritmove i svinjske vokale, sa pristojnom produkcijom i ponekim dobrim rifom, PLUS dosta humora u tekstovima, semplovima, generalnoj sprdnji sa metalom (omot albuma parodira Devourment, a naslov Dying Fetus), ali iz pozicije ljubavi, ove prve četiri pesme su lepa ponuda. Ostalo je bonus! Unique Leader, naravno:
https://uniqueleaderrecords.bandcamp.com/album/subjected-to-a-partying

Barbaric Oath su dva Nijemca sa, jelte, varvarskim mentalitetom i debi minialbumom Sword, Sorcery, Vengeance a koji izdaje ugledni Caligari Records. Ovo je testeraški, divljački black death metal kome je u DNK upisano da bude sirov i primitivan pa ne treba da se očekuje mnogo, jelte, studijskog glamura i aranžmanske sofisticiranosti. Ipak, Barbaric Oath su dobro snimljeni i miksovani a njihov bombarderski koktel blastbitova i vrištanja radi sve što treba da radi. Ko voli, neće biti ni malo razočaran:
https://caligarirecords.bandcamp.com/album/sword-sorcery-vengeance

Rumuni Putred nas do sada nisu razočarali pa neće ni Marta 2026. godine. Ovde im predstavljamo treći album, Blestemul din Adânc ali i materijal za split EP sa takođe rumunskim Decease, naslovljen Decessus Putridus. Putred zaista ne menjaju formulu koja dobija, valjajući spor-do-srednjetempaški old school death metal sa lepim rifovima i umirujućim, prijatnim gruvom. Produkcija im je svakako napredovala i mada bend ne zvuči ,,skupo" na novim snimcima, svakako  se na njima može čuti malo ispipavanje melodičnijih teritorija unutar inače vrlo mračnog, vrlo rifaškog programa. Album se završava obradom Benedictionove stare pesme Sunbconscious Terror, pa tu možete da svojim ušima čujete gde su koreni Putred. Decessus Putridus ima dve već postojeće pesme, samo prepevane na engleski i producirane JOŠ bolje. Decease sa svoje strane imaju dve vrlo energične death metal/ deathhtrash pesme sa jakim '90s šmekom, dobrom produkcijom, žustrom svirkom. Sve sjajno:
https://putred.bandcamp.com/album/blestemul-din-ad-nc
https://putred.bandcamp.com/album/putred-decease-decessus-putridus-split
https://deceaseband.bandcamp.com/album/sculpted-into-servitude

Klivlendski Hexenhorde imaju vrlo prijatan debi album, Sempiternal Witchery. Trio iskusnih muzičara (članovi kumulativno sviraju u dvadesetak bendova) ovde nam je spremio death metal bez mnogo filozofije, nalik na švedske predloške, onako, melodičniji, pitkiji, ali sa mnogo trešerske energije i težine u zvuku. Nije PREPAMETNO, ali je prijatno:
https://hexenhorde.bandcamp.com/album/sempiternal-witchery

Pa iz Teksasa onda dođu Hammerthrone sa istoimenim debi EP-jem i ovo je gruverskiji, mračniji death metal bliži tim nekim ,,pećinskim" podešavanjima. Hammerthrone su isto iskusni likovi, sa dosta aktivnih bendova i zvuk im je težak, debeo, sa sve HM-2 pedalama na gitarama dok su pesme sporije, hipnotičnije. Vrlo lepo:
https://hammerthronetx.bandcamp.com/album/hammerthrone

Bristolski Cryptworm sviraju vrlo primitivan, vrlo jednostavan death metal i to rade sa mnogo šarma. Njihov treći album, Infectious Pathological Waste, zvuči kao resetovanje na devedesete i kombinovanje grindcore i death metal uticaja u jednu kompaktnu smešu sitno seckanih rifova, mošerskog  gruva, meljućih blastbitova, pankerskih d-beatova, vokala koji su grgoljavi i na granici parodije. Mislim, mene ovakva muzika ne može a da ne oraspoloži jer je, uprkos svom morbidnom imaginarijumu, zapravo sva u prijatnim, lepim rifovima i aranžirana da ide od krešenda do krešenda, a opet producirana tako da zvuči toplo. I da se razumemo, primitivnost je samo u stilu ne i u egzekuciji, ovi muzičari znaju da sviraju veoma dobro (basista Joss Farrington, recimo, svira gitaru u vrlo ,,tehničkim" Cryptic Shift) i samo vole da sa ovim bendom prave jednostavnu, ložačku muziku. Ako volite Exhumed i Regurgitate, ovo je za vas:
https://mesacounojo.bandcamp.com/album/infectious-pathological-waste
https://cryptworm.bandcamp.com/album/infectious-pathological-waste

Nemesism iz Las Vegasa su praktično nastavak benda Guttural Secrete koji se konačno raspao 2019. godine i, kao i prethodnici, sviraju brutalni death metal. Nemesism još nemaju album, ali EP Premonitions of a Memory, koji stiže tri godine nakon prethodnog EP-ja, je sasvim solidan. Ovo nije muzika ni za koga sem za najljuće brutal death metal gurmane, ali jeste dobra, sa sasvim pristojnim odnosom pamtljivih rifova i propisnog gruva sa jedne a onda polivačkih, tehničkih ispada agresije ali i neočekivano ,,mekih" atmosferičnih pasaža sa druge strane. Bend svira vrlo kvalitetno, produkcija je odlična i songrajting je daleko iznad proseka kojim brutal death metal danas može da se pohvali tako da od mene ovo dobija jake preporuke, i još dodatno poštovanje što četiri pesme dobijate po ceni koju sami odredite. Ako volite Cryptopsy, ovo treba da čujete:
https://nemesism.bandcamp.com/album/premonitions-of-a-memory

Stalno hvalim Indonežane kako imaju vrhunsku brutal death metal scenu, pa evo da se upišemo i ove nedelje sa debi albumom trija Multiwomb. Ova ekipa voli da svira brzo i da piše kratke pesme nabijene energijom pa Anatomy of Gorelust ima i malo goregrind elemenata u svom DNK, ali je u pitanju pre svega tehnički izvrsni, pa i odlično producirani rokački brutal death metal koji voli rif, voli blast i voli da vidi da se krećete u mošpitu. Vrlo lepo:
https://multiwomb.bandcamp.com/album/anatomy-of-gorelust

Lepo je kada nam bendovi već imenom debi albuma i njegovim omotom sugerišu šta ćemo na njemu čuti. Kopenhagenški Foetorem su tako svoj debi za Evelasting Spew nazvali Incongruous Forms of Evergrowing Rot i ovo je jedna veoma dobro urađena ploča iz domena bolesnog, psihodeličnog death-doom metala kakav smo zavoleli slušajući Mortiferum ili Spectral Voice. Foetorem ne izmišljaju toplu vodu ali imaju svoj identitet i album im, za početak ima iznenađujuće čist i prijatan zvuk, a onda tu dođu i dobro napisane pesme koje stručno smenjuju spori, teški, pećinski gruv i ispade orkanskog prebijanja. Odličan debi i obavezna lektora za svakog ko voli death metal kada je truo, raspadnut i neodoljivo mirisan:
https://everlastingspew.bandcamp.com/album/incongruous-forms-of-evergrowing-rot
 
Na sasvim drugoj strani bogatog death metal spektra su australijanski Growth i njihov drugi album, Under The Under. Growth su produkcijski vrlo moderni i upeglani ali njihova muzika pritom spaja vrlo tehnički death metal sa avangardnim težnjama u kompoziciji. E, sad, da je to zapravo i komunikativno pa i dobar deo vremena melodično je možda i iznenađenje, ali Growth apsolutno znaju šta rade i nude nešto što će bit po volji svakome ko voli te istraživačke tendencije u death metalu i Rivers of Nihil su mu, recimo, na srcu. Mada je meni ovo BOLJE:
https://growthmusic.bandcamp.com/album/under-the-under

Deo 6: KROSŽANROVSKI RADOVI, AVANGARDA, NOISE ROCK, NOISE, POWER ELECTRONICS

Non! Nemamo ništa ove nedelje.

Deo 7: HEAVY METAL, POWER METAL

Portugalski trio Cavilha je nakon dva EP-ja iz prethodne dve godine snimio debi album i ovo je izuzetno prijatan heavy metal/ hard rock. Zapravo, P'lo Rock N'Roll, kako se album zove, već prvom pesmom najavljuje kako će ovo zvučati, dajući nam studijsku verziju komada Speed Rock koji smo već znali u živoj verziji. Ovo je, dakle, motorhedovski, energičan, ali vrlo pažljivo odsviran i snimljen rokenrol za ljude koji vole totalnu adrenalinsku ekstazu i konstantno prženje u najbržoj traci. Kvalitet je visok, zabava zagarantovana, ne propustite:
https://cavilha.bandcamp.com/album/plo-rock-nroll

Nisam neki veliki ljubitelj Black Label Society ali sasvim je okej ukazati da Zakk Wylde i njegova banda desperadosa imaju novi album hard roka, gruva, metala sa, jelte, bluz osnovom i crnom etiketom. Zakk je svet svakako zadužio dugačkim sviranjem sa pokojnim Ozzyjem pa onda i Engines of Demolition ima dosta ozijevskog šmeka što meni prija. Plus, ako volite Zakkovo soliranje, onako vatrometno kakvo ume da bude, ovde toga ima dosta i lepo je:
https://blacklabelsocietyband.bandcamp.com/album/engines-of-demolition

Nemački Iron Savior se već decenijama kreću negde između thrash i power metala. Prošle godine su izdali osvežene verzije nekih starih pesama i to je bio prilično respektabilan thrash ali novi album, Awesome Anthems of the Galaxy ide u drugu stranu nudeći kolekciju obrada pop-pesma, mahom iz osamdesetih, i tu sad imate Fame, When the Rain Begins to Fall, Take on Me, Relax, Forever Young, Here Comes the Rain Again pa i dve pesme iz filma Flashdance (Maniac i What a Feeling) i, mislim, neću lagati: sa jedne strane ovo je baš ono, sigurica, linija najmanjeg otpora, odabir pesama koje se i danas vrte po radiju i bukvalno ih svi na svetu znaju i Iron Savior jedva da moraju da išta sa njima urade sem da ih odsviraju ispred mikrofona i već su pobedili. Sa druge, jebiga, LEPO je čuti korektne metal verzije pop pesama. Teško da ću ja ikada od svoje volje pustiti Eurhytmics ili Alphaville, ali da ih čujem ovako, preko posrednika, neobavezno, usput, pa to je okej:
https://www.youtube.com/playlist?list=OLAK5uy_mvETxQHnHnGCceC6wcqZC0LbBDSd67ZG8

Total Maniac su iz Baltimora i njihov drugi album Love Overdrive je smešten na takvu poziciju između speed metala i punka, da je fer da ga samo klasifikujemo kao street metal i da ne razmišljamo dalje o tome šta je ovo nego da li nam se dopada. A dopada se, ovo je štrokavo u moralnom smislu, ali baš zdravo, rokerski energično u smislu, jelte, uživanja u tom nemoralu i štroki. Pesme su žustre, često sa opasno zaraznim rifovima i mada pevanje nije SJAJNO, bend sipa dovoljno energije na sve strane da niko ne ode kući nezadovoljen:
https://totalmaniac.bandcamp.com/album/love-overdrive

Tykin su iz Ročestera u Njujorku ali zvuče kao da su iz neke engleske provincije, pa i iz osamdesetih godina, i kako pokušavaju da sviraju kao kalifornijski bendovi sa Sanset stripa. A što je sasvim u redu i poželjno. Njihov prvi EP, Dripping Poison, sakuplja dosadašnje singlove, dodaje još par pesama i nudi nice 'n' sleazy hevi metal gde se himnični, top-40 refreni ukrštaju sa harmonskim gitarskim radom kao ispalim iz NWOBHM udžbenika. Meni je to sve potaman pa i produkcija nije STRAŠNA i mada Tykin teško da imaju ijednu originalnu kost u organizmu, ovo je vrlo slušljivo:
https://tykinofficial.bandcamp.com/album/dripping-poison

Sigurno pamtite Chariots Overdrive, kineski bend izmešten u Atlantu a o čijem sam demo snimku izrazio solidno mnogo entuzijazma pre nešto više od godinu dana. E, pa Chariots Overdrive su snimili debi album, The End of Antiquity i to je sada nešto profesionalnije – ali ne bezdušno upeglano!! – producirana ploča jednostavnog, patiniranog street metala u stilu koji su nam NWOBHM bendovi prodavali pre četiri i po decenije, i vrlo je šarmantna. Bend i dalje ima malo usiljeno pevanje ali album ima i nešto teatralnije pesme pa se ovo zapravo tu i tamo bolje uklapa uz muziku. Mnenja sam da bi Chariots Overdrive dosta unapredilo da zaposle pevača kome bi pevanje bio glavni posao i koji bi to radio prirodnije od gitariste Zhaoa Honga, ali ovaj album bez sumnje emituje dovoljno pozitivne energije i šarma da zavredi slušanje.
https://chariotsoverdrive.bandcamp.com/album/the-end-of-antiquity

Nijemci Kerrigan odmah daju pokazni primer sa svojim drugim albumom, Wayfarer koji nije naročito mnogo skuplje produciran ali ima melodičnije heavy metal pesme rađene u vrlo sličnom stilu, a koje njihov gitarista Jonas Weber peva znatno efektnije. Ovo je album koji ima i simpatične vokalne harmonije što obogaćuju muziku a da se ne preteruje sa nekakvim studijskim peglanjem zvuka i meni je sve to vrlo pitko i prijatno:
https://kerriganheavymetal.bandcamp.com/album/wayfarer

Islanđani Power Paladin sa svojim drugim albumom, Beyond the Reach of Enchantment rade na mestu na kom se spajaju klasični heavy metal i power metal i rade DOBRO. Ovo je ploča koja ima i rifčinu i masnu solažu a onda i melodične refrene, multitrekovano epsko pevanje, ceo taj program. Naravno, najbitnije je kakve su pesme, pa da kažemo da su dobre, pompezne ali pametno napisane, sa dovoljno humora da ne budu pretenciozne. Produkcija je okej, dosta, jelte, ,,plastična", što je u ovakvoj muzici redovna pojava, ali ne SKROZ  bez dinamike. Lepa ploča:
https://www.youtube.com/playlist?list=OLAK5uy_n8hTWd0l-OZ73GOo9ENxmNLicM_JHdWl0

Izašao je i, slobodno možemo reći ,,dugo očekivani" drugi album kalifornijskog hevi metal projekta Heavy Metal Shrapnel. Pet godina nakon prvenca, a koji se zvao Andrew Lee's Heavy Metal Shrapnel i na kome je talentovani Lee svirao sve instrumente, Heavy Metal Shrapnel su kvartet, sa nekim vrlo zaposlenim muzičarima u postavi (pevač Mark Boals je još osamdesetih pevao kod Yngwieja Malmsteena i svirao bas kod Teda Nugenta) i pločom hair metala gde je jasno da je parodija samo u podtekstu, a da se propisna '80s metalčina svira iskreno i sa ljubavlju. Satiričnog humora ima, uostalom, album se zove Heavy Metal Hairspray ali muzički i izvođački ovo je tr00, bez kreveljenja i ako volite sve u rasponu od Scorpions, preko Alcatrazza do Dokkena i Jag Panzer, ovde nećete pogrešiti. Lee je fascinantan muzičar i mnogo sam puta hvalio njegove grindcore i death metal projekte (prvenstveno Houkago Grind Time i Ripped to Shreds) ali je on onda i napravio strahovitu evoluciju kao producent i, pa, MISLILAC metala (zapratite njegov JuTjub kanal, odličan je) i Heavy Metal Hairspray je neka vrsta krune ove faze te njegove evolucije. Album definitivno može da se pohvali sa par pesama koje što se mene tiču idu na bilo koju listu klasičnog hevi metala koju biste mogli da napravite (npr. Dance in the Stars, pa i razbijački instrumental Launch Code to the Nuclear Payload) i nadam se da će ovo izdanje i Leejevoj etiketi, Nameless Grave doneti malo vidljivosti jer čovek MNOGO zaslužuje da bude prepoznat i praćen, te da može da pristojno živi od muzike:
https://heavymetalshrapnel.bandcamp.com/album/heavy-metal-hairspray

ALBUM NEDELJE

Za krunu ovonedeljne odlične speed i black-speed ponude, ali i GENERALNE metal ponude imamo poslasticu: novi Hellripper. I mislim, već sam to rekao i za prošli album, ali evo da ponovim: fascinantno je kako je James McBain uspeo da svoj originalni black speed metal koji je bio maltene samo ubrzani i malo disciplinovanije odsvirani Venom – i bio SAVRŠEN u tome – evoluira u muziku koja je kompleksnija, ambicioznija i harmonski i po raspoloženu i metrici i generalno kompozitorski značajno zrelija i raznovrsnija, a da ne izgubi trunku onog šarma sa kojim nas je tako na juriš osvojio pre malo više od jedne decenije. I, evo, četvrti album Coronach je onda James koji trči počasni krug, radeći muziku koja je black-speed onoliko koliko treba da bude, i najbolja je na svetu u tome a onda i pakuje simfonijsku količinu muzike u komade od pet minuta, praveći takve vratolomije između harmonija, tempa, melodija i tema da ga slušate razrogačenih očiju i pitate se ne kako on sve to odsvira nego kako zna da će sve to zajedno imati smisla. Ali ima smisla i Hellripper je ploča izvanredne rokenrol akrobatike i simfonijske rokačine kakvu bi 99% prog-rok bendova, 99% blek metal i 99% speed metal bendova volelo da može da snimi. Prelazak u Century Media ne da nije umirio zvuk Hellrippera nego je McBain ovde na vrhuncu svoje inventivnosti i eksperimentalne radoznalosti i to je predivno:
https://hellripper.bandcamp.com/album/coronach-24-bit-hd-audio