O pisanju

[Josephine]

O pisanju


   
Opet bih da pišem, al' sam prazna.  A onda mislim: zašto toliko toga imam da kažem u razgovorima i svađama, a onda, kada bih nešto pisala, onda mi se iznenada spava? A papir ostaje beo ili ispisan frazama?  Ma, znam ja (1) da baratam rečima. To sam naučila još onda kada sam besedila, ubeđivala puste sobe da sam ispravna. Prešlo mi u naviku posle. Valjda sam pisala u vazduhu, al' se ovde računa ono u mastilu.


Rek'o mi moj pesnik, tako zovem jednog pesnika, da se treba otarasiti ega. Ne znam ja (2) otkud meni ovoliko ega (3. Treba izbrojati ovo ,,ja" u rečenicama.). I otkud sam ovoliko narcisoidna. Ali sada već osećam da smeta. Al' ne zbog drugih! Boli mene guzica. Nego tako, ne mogu da budem iskrena. Mislim, mogu, da. Uživo, sa ljudima. Samo kada 'oću da pišem, tada sam prikočena.


Jesu nas učili da budemo originalni i sami, ali nam nisu rekli kako da se damo drugima. Divim se ja (4) ovima što žive džez u koracima. Čudan je, pak, osećaj, imati osećaja, a ne živeti ga. I tako se pitam: treba li da se napijem da bih iskreno pisala? Ili treba li da naučim da trezna budem pijana? Možda samo treba da slušam džez. U lekcijama.
Čini mi se mnogo ega ima u piscima i pesnicima. Inače, čemu objavljivanja pisanija? Strah od smrti i zaborava?


(E, da, mala pauza u proseravanjima: moram da kažem da je u ovom trenutku napolju provala oblaka. Volim ja (5) kada grmi. Al' ovo je pustinja?)


Dakle, nisam ja (6) nikada ozbiljno pisala. I zašto bih sada nepotrebne zamenice izbacivala? Ne verujem ja (7) u ozbiljnost (pa i pisanja). Ne više, doduše. Nekada sam bila smrtno ozbiljna. Pa sam se svađala. Dok nisam shvatila da od cele ozbiljnosti samo ono ,,smrtno" preživljava.


(Ova grmljavina je baš ozbiljna?)



I jedno sam shvatila. Ta, borba za ideale nekakva, pa to je samo iz sebičnih poriva. Nema, bre, nesebičnog poriva. Svi bismo da se dopadnemo drugima. Ali tešim se da sam bar nešto naučila. I dalje sam ja (8 ) sebična i egoistična. I ponekad se sebično posvađam sa drugima. I dalje sam tvrdoglava i druge nazivam glupima. Ali sad sam bar svesna da bih, u stvari, samo ceo svet po svojim merilima krojila. I onda sam mirnija. Jebeš, znam ja (9) da nisam najpametnija, nego brine me što još ne znam koliko sam glupava. Što bi reko neko moj: što (još) ne znam gde sam šupljikava.


(I sada grmljavinu prati pljusak. Ponavljam, ovo je pustinja).


Zahvalila bih se, na kraju, svom pesniku na džez lekcijama. Možda on i ne zna da sam ga slušala. Al' jebeš, valjda sam ga zavolela. U stvari, tu su dva pesnika, samo se jedan maskira u pisca. Njega sam prvo zavolela, al' neću da ga diram, neka misli da sam ga ostavila.


U pravu je onaj vrcavi kritičar. Sa malo slova bih ja (10) sve završila. A i šta će mi više, valjda sam sva slova dosad, u raspravama, potrošila. I sad je vreme da budem pijana.


(Poželela sam jednom da u pustinji bude zelenila. Mislim da je zato provala oblaka.)




D.

[Josephine]

U stvari, tu su tri pesnika, samo se drugi maskira u pisca, a treći je nesvestan svojih pesama.

[Josephine]

http://gulfnews.com/thunderstorms-catch-uae-residents-by-surprise-1.1167518

Thunderstorms catch UAE residents by surprise




Floodwaters inundate low-lying areas as heavy rains lash different parts of the UAE
By Aftab Kazmi, Bureau ChiefPublished: 00:00 April 7, 2013Gulf News


Dubai: There are chances of more rain in parts of the UAE on Sunday, a day after thunderstorms lashed the country, the National Centre of Meteorology and Seismology (NCMS) said.
According to the NCMS weather bulletin, Sunday's weather is also expected to be hazy to partly cloudy at times.
Heavy rains late at night followed a dust storm that lashed the country on Saturday, forcing residents indoors. Sharjah was badly affected with winds reaching speeds of up to 70 km/h.
Thunderstorms and heavy rain started pounding Abu Dhabi city at around 8pm, disrupting traffic on some roads. Rainwater inundated some low-lying areas.
Overcast conditions later spread to other emirates, including Dubai, Sharjah, Umm Al Quwain, Ajman and parts of Ras Al Khaimah where residents reported moderate to heavy rain.
According to weather forecasters, dust, rain, heavy cloud conditions and a "significant drop in temperature" are expected to persist across the country until Sunday.
Police and the national weather bureau have warned motorists to exercise caution while driving. The public is also advised to stay indoors as much as possible.
The sea was also rough due to strong winds.
Most parts of the emirates have been under a thick cover of fine dust since Thursday evening.
Spokesmen for Emirates and Etihad airlines said there were "no notices of diversions" as of Saturday evening.
Some minor traffic accidents were reported in Dubai and other emirates.
An unidentified ship, in the UAE waters sought permission to enter the port when the storm began. The captain, however, could not keep control of his vessel, which damaged other ships berthed in the port.
"Several ships were damaged as a result. The authority of Khalid port will assess the damages in the daylight," a source from the port told Gulf News.
With inputs from Bassma Al Jandaly and Mariam Al Serkal, Senior Reporters, Janice Ponce de Leon.

[SuperSynthetic]

Vise samopouzdanja (self esteem, kako se to kaze na srpskom?) - manje ega. Vise ega - manje samopouzdanja. Tako to funkcionise kod mene. Kada imam samopouzdanja (kada mi self esteem nije low) onda verujem u sebe, verujem da mogu i tada sve lepo uradim. Tada sam ja taj koji stvara i kreira, a ne moj ego. Ali kad mi ego naraste, sutne moje samopouzdanje (self esteem) u stranu i pocne on da kreira i sudi e onda je sranje.
Zato se trudim da budem ponizan. Da se ne ponizavam. Poniznost i ponizavanje su dve dijametralno suprotne stvari. Cim prestanem da budem ponizan automatski pocinjem da se ponizavam.
Trudim se i da  krecem uvek iz ljubavi, a ne iz straha. Vise vere - manje straha. Manje vere - vise straha. 
Sve je to teorija. Najlakse je izdrogirati se i postici taj balans makar na trenutak. Ali ne ide. To nije resenje. To svi znamo. Prema tome sta da kazem? Lepo je ziveti u stvari.  Zivot je manifestacija Boga.

P.S Jes da ovo nije bilo o pisanju ali eto. 

[Josephine]

P.S Jes da ovo nije bilo o pisanju ali eto. 

Pa dobro, nije ni ovo baš. Ovo je bila priča. Al ajd.

[Meho Krljic]

Ovo je prilično dalekog od svega drugog autorkinog što sam pročitao i, iako je sasvim blogerski stilizovano i podseća na dragi-dnevniče diskurs, zapravo mi se dopada tempo i digresije i ta neka laka postmoderna nijansa. Hoću da kažem, ovo nije ambiciozan tekst ali deluje kao jedna spontana meditacvija u kojoj autor u stvari dobro vlada formom i uspeva kroz laku konverzaciju čak i da malo otvori srce i pridobije čitaoca neposrednošću. Neka duža forma sa - zapravo - zapletom i radnjom ali uz sličnu sponetanu energiju, dobar tempo i blagu subverzivnost u pisanju bi mogla da bude dobra.

[scallop]

Kafkijanski, zar ne?

[Meho Krljic]

Ne?

Mislim, ne da ja sad poznajem Kafku, naravno..

[scallop]

Ni ja. Ali, mora da jeste kad ti napišeš. Znam ja da si ti socijalni radnik, ali, brate, ovo je čitanje.

[Meho Krljic]

Nisam siguran šta se želi reći ali nisam ni socijalni radnik pa se to lepo onda potire.

[scallop]

Jesi ti siguran, ali si prešao na "nisam siguran", pa bi potro, al' se ne potire tek tako.

[Meho Krljic]

Pošto ja tradicionalno ne umem da se probijem kroz veo aluzija i nedorečenosti, reći ću da sam za D.-inu priču  Čekaonica pomenuo da je kafkijanska atmosfera bila nesumnjiv naum autora i zatim objašnjavao da u tom pogledu autorka nije iskoristila neke poznate književne postupke koje je Kafka ostavio za sobom. Ovde ne vidim vezu sa Kafkom pa slutim da ti kritikuješ činjenicu da sam se oglasio, ne sadržaj mog oglašavanja...

[scallop]

Imam primedbu na sklonost da napišeš da je nešto sjajno i da malo fali da bude dobro.

[Josephine]

Hvala, Meho, na osvrtu. Roger that!;) U ovom tekstu sam I pokusala da vezb am samo spontanost. I nisam bila pijana!! )

[Meho Krljic]

Imam primedbu na sklonost da napišeš da je nešto sjajno i da malo fali da bude dobro.

Poštujem, ali izrazio sam mišljenje po svom osećaju i savesti i potrudio se da ga i argumentujem. Dajte ako treba kontraargumente pa da raspravljamo.

[scallop]

Kad je savest u pitanju nema mesta kontraargumentima. 

[Meho Krljic]

Pa, onda... da ne raspravljamo???

[scallop]

O čemu? O nečemu što si po savesti napisao da je vrlo dobro pisano, pa zaključio da kad bi tu bilo i zapleta i raspleta od toga mogla da bude dobra priča? Kao iskreno pisano, a i nepogoda bila negde u aprilu. Hajde, Meho, o kojim argumentima da raspravljamo? Autorka u desetak dana nadrljala tri besmislena teksta i oslanja se na tvoju podršku. Pa, uživajte.

[Josephine]

Ja (!), scallope, mislim da je bolje biti upaćen kao dobar pisac nego kao zlobni starkelja. A vi?

[scallop]

Sigurno ću biti upamćen kao dobar pisac, a ti ćeš biti upamćena kao beskarakterni lažov i manipulant. "Zlobni strakelja" je još jedan lični nasrtaj kakvim si rasterala ono što je još zaostalo od kulture na ovom forumu. Pobegao bih i ja, ali je sramno povlačiti se pred nedostojnim.

[Meho Krljic]

Zauzdajmo malo konje. Kad kažem da sam napisao komentar po savesti to valjda znači da nisam pisao da bih nekom davao političku podršku nego zato što mislim da taj komentar ima smisla u pogledu nečijeg razvijanja kao autora. Malo smisla, priznajem, ali možda ima.

I dakle, gore se vidi šta sam pohvalio i šta mislim da bi valjalo da autorka zadrži kad bude sela da piše neko ambicioznije sočinjenije koje će imati radnju i zaplet. Ovo ovde je sekcija foruma koja se tiče učenja i vežbanja u pisanju i ovo što je D. ovde napisala meni je delovalo kao vežba u određenom stilističkom tonu i to sam i komentarisao. Nadam se da je to jasno i da nema mesta pripisivanju svemu ovome veće ambicije i političke težine.

[Josephine]

Pa ne znam ja kako ste me vi shvatili. Nemam ja ništa protiv starosti. Biti "starkelja" je već nešto sasvim drugo i nema veze sa godinama. Više sa činjenicom da neki ljudi ne znaju kad je dosta, kada je tačka stavljena.

Moj je osećaj da vaši nasrtaji po okolini, pokušaji da se nametnete kao autoritet i učitelj, nametanje vaših miljenika, imaju veze sa činjenicom da ne želite da umrete (otud veza sa godinama i imenica "starkelja"). Jedino mi nije jasno zašto, tj. otkud tako jak poriv za "životom". Meni se čini da ste sebi već obezbedili besmrtnost. Bar u ovoj našoj maloj zajednici.

A što se kulture tiče, ne vidim ni ja ništa kulturno u vašem ophođenju prema Mehi, pogotovo jer vam se nije obratio.

I dosta je. Tačka je. Svi umiremo. 

[scallop]

Znači, ima malo smisla, ali ima. I shvatio si kao stilističku vežbu, a autorka objašnjava Syntheticu da je to - priča. Gde si bio kad je trebalo podržati niz daleko boljih ispisa na ovoj radionici? A sad te odjednom ima na dva od tri sočinjenija? Ko sa D. izmenjuje privatne poruke o glavu mu se olupaju. Kad ih dobijete, obrišite ih bez čitanja. Ako pročitate rizik je samo vaš.


Eto ti je, Meho, ona zna kad je za mene dosta, a nije svesna da je nje odavno ovde dosta. Kad ti je do dizgina, uzmi ih i poteraj je u njenu štalu. Ona ne zna sama.

[Josephine]

Ma to i jeste priča. Postmodernistička priča. Shvatio je Meho, retko saosećajan čovek.


A ja mislim na tačku na ovaj bezumni sukob. A svako mož' da živi koliko god hoće i da bude mlad koliko god hoće. Samo ne na račun drugih. Mene ostavite na miru. I ljude sa kojima volim da razgovaram, takođe.

[Josephine]

A ako treba da se izvinim za ovo "starkelja" i posle mog objašnjenja, izvinjavam vam se. Ali vas,ujedno, i molim da vaše miljenike ne gurate preko mojih leđa. Gurajte ih na konto kvaliteta njihovog pisanja. A glede "kvalitetnijih" radova na radionici.

[SuperSynthetic]

P.S Jes da ovo nije bilo o pisanju ali eto. 

Pa dobro, nije ni ovo baš. Ovo je bila priča. Al ajd.

Sorry. Lepo si napisala. Grmi kao u Glembajevima. Dramaturski. 

[Josephine]

Dosadan si.

[Stipan]

Do đavola D., zašto uvek moraš da napraviš sranje? Što se već jednom ne posvetiš pisanju i najzad počneš da objavljuješ to što radiš? Svaka tvoja akcija ovde pretvara se u kataklizmu.

Eh sad, ovo pisanije, ako ništa drugo, deluje iskreno i to je komponenta koja je oduvek falila tvom pisanju, ali gomila nesređenih misli nabacanih na gomilu još uvek nije koherentna priča.

[Josephine]

O jbt kad ce Stipan da nas uci pisanju I da glumi neki spisateljski autoritet ovde, onda stvarno zasluzujete jedni druge.

[Stipan]

Ne pada mi na pamet da te učim pisanju. Mislio sam da si okačila priču zato što te interesuje šta misle i oni koji nisu autoriteti. Ali ako ti je to ispod časti povlačim sve što sam rekao. Ikada.

[M.M]

Sramota! dragana, tebe treba nabiti u tamnicu a ključ baciti u reku.

[Josephine]

Moze.

[Josephine]

Mnogo ste, bre, negativni. Svi odreda. A ja sam se oduvek primala na vaše negativnosti (osim Mehe, naravno). Kako ste uspeli da od jedne iskrene priče napravite ovo? Sklanjam se od vaših energija neko vreme. I ja postujem svašta ovde...

[scallop]

Ne primamo se na tvoju pozitivnost.

[Josephine]

E, pa, to je šteta za vas i klub vaših miljenika. Ali ja sam ovde. Na forumu, mislim. Pozitivna.

[scallop]

Nema štete. S'n ti uživaj u klubu svojih miljenika.

[Josephine]

Oću!

[Josephine]

O pisanju
Deo II



Najviše volim da pišem kada za to nemam vremena. Evo sad, na primer. Možda zato dosad ništa obimno nisam napisala. Mislim da ću ,,ozbiljno" da pišem tek posthumno. Iz groba ću da izbacujem  patetične pesme (jer nikada nisam znala da ih pišem) i tvrde priče (jer nikada nisam umela da ih omekšam). Al' neka, bar ću biti prva koja piše iz zemlje. Nikada, takođe, ne juriti za onima koji ne žele da ih stignete. Pa tako i ja i moje priče. Ne jurim, pa gde (ih) stignem.

Ponekad zamišljam junake svojih nenapisanih dela kako tumaraju svetovima. Čekaju da dođu ovde. Problem je što ja nisam sigurna želim li da ih dovedem. Šta bi radili što mnogi drugi pre njih nisu? Mislim na likove iz književnosti, jel. Skakali bi pod vozove, ubijali babe, pretvarali se u bube, čekali osvete u zatvorima, skupljali hrabrost u podzemljima, putovali tuđim svemirskim brodovima? Sve bi im to bilo dosadno, čini mi se. A ponekad i ne želim da ih mučim. Ja im želim lepe živote. Ispunjene. A onda treba da ih stavljam u situacije u kojima se osećaju povređeno. Ili nesigurno. Zastrašeno. I onda treba da ih učim da, u ovom svetu, gde tako nestrpljivo žele da budu, nije moguće da ih neko drugi povredi ili zastraši. Ne mislim da bi ti moji junaci i junakinje lako shvatili da u ovom svetu svet ne postoji. Ni ja to ne shvatam ponekad. Pa upadam u krize. Pokušavam da se prilagodim. Pitam se. Svađam se. Očekujem. Pa se onda opet setim da nema drugog sveta osim onog kojeg sama stvaram...

Kuc kuc.

Otvaram, ovako zanesena pisanjem u, kao, nevreme. Radujem se prekidu raspredanja i bulažnjenja u prazan Word. Nemam sreće.
A otkud vi,  nadobudna gospođice, znate da ovaj svet sami stvarate?

Odmeravam ga od razvaljenih cipela, do nakrivljenog, prašnjavog šešira i štapa za hodanje. Po umoru i pohabanosti pojave, prepoznajem svog nerođenog junaka. I bude mi ga žao.

Pa, ovaj, nije li to očito? Mislim, sve oko nas je naš izbor. Ljudi, vreme , poslovi i nevreme.

Bla, bla! Imate li nešto pametno da kažete, ili da sebi potražim drugog pisca?
Uverena da me nije lako zbuniti, zbunjujem se. Moj junak kao da umesto očiju ima dva namrštena ogledala.

Ali svet oko nas spoznajemo samo kroz čula koja posedujemo? Dakle, možemo da osetimo samo ono što, sopstvenim čulima, odaberemo i da sve to doživimo onako kako, moždanim sistemom, odlučimo. Pokušavam da se izvučem, da ga uvučem u beskrajne rasprave, svesna da se ovde uopšte ne radi o dokazivanju nekakve teze o svetovima.

Prestani da sereš. Jednom u životu. I omekšaj priču. Ubaci malo nežnosti. Hint patetike. Neka bude jasno da nisi kamen. Neka ti, bar jednom, poveruju.

Odlučujem se na iskrenost. Ne znam umem li? Možda sam stvarno kamen? Kamena Dragona. Kamena zmajica. Od oca kamena. Od majke borbena.

Ha ha ha ha!

Trzam se iz premišljanja. Pomalo uvređena.

Pa to! To se traži! Takva patetika! Ali još uvek si zatvorena. Možda da pustiš suzu? Na levo oko. A desnim da nam namigneš. Da znamo da je privremeno.

I namigne mi.

Pustim suzu. Ali bude mi smešna. Jeste iskrena, ali ja bih se i sa njom sprdala. Tuga mi je presmešna. Mislim, smešna je i sreća, al njoj to pristaje.

Ma, nije bitno. Dobro je kada je sve smešno. Onda si opuštena. Pokažeš da si čovek. Žena. Pa nastaviš dalje. Sa pisanjem, mislim. Pa pustiš svoje junake da budu ljubomorni na tebe, jer ti živiš stvarno, a oni su samo od papira.
I namigne mi.

Ali ljubomora je izraz nepoštovanja sebe! Bunim se ja i, naravno, podsvesno, već očekujem verbalni udarac.

Bullshit! Ljubomora je normalna! Kao što je i mržnja. Tuga i bes! Zar mora čovek od papira da te uči kako da budeš čovek?

Zamišljam se nad ovom izjavom. Dođe mi da pustim još jednu suzu, ali uplašim se da ne pustim dve, na oba oka, pa kojim ću onda da namigujem?

Eto, došli smo do cilja. Značajno mahne štapom moj junak. A i vreme nam je isteklo. Dobro je što umeš da pišeš samo pod pritiskom isticanja peska. Onda postižeš suštinu.

Meni kao nije jasno. Osmehujem se. Pravim se nevešta. Nudim kafu ili čaj. Ali moj me junak dobro poznaje. Pušta me da mu kuvam kafu. Ili čaj. Svejedno je. Ionako ću to začiniti sa dve kašike mleka. I malo ću posoliti iz oba oka. A onda ću da namignem. I da se, pritom, iskreno nasmejem.

[Josephine]

O ljubavi
   
Ovo je njen bezbrojni pokušaj da napiše roman o svojim ljubavima, ali joj ne uspeva. Zato lice pripovedača prebacuje u treće i nastavlja. Smešna je što misli da je svoju dušu tako prevarila. Kada razmisli, tu ima materijala za četiri velika romana, a ona je previše mrzovoljna i previše rastužena da bi o ljubavima toliko pisala.

A i plašim se.

Da ne budem patetična.

Patetika je sasvim intimna.

A onda, opet, shvata da joj je početak pogrešan. Ne odgovara osećanjima koja oseća. Nekako, manir njenog ponašanja nikada i ne liči na ono što oseća. Jednom je probala da se sakrije od sveta. I više je nego uspela.

Pita se da li da popije čašu vina da bi se opustila? Ili da samo sačeka nekoga ko vidi to što ona oseća? Nekoga ko ume da je pročita čak i kada, naizgled, ništa nije napisala. Nije da ga nije dočekala, ali on je junak iz nekih sasvim nedostupnih romana.

Odbijam da verujem da sam posebna. Ta fraza je besmislena. I odbijam da verujem da sam nerazumljiva. Ta fraza je kukavička.

Ja sam samo slobodna.

Od potrebe za savršenstvom i nametanja sebičnih iluzija.

Samo nesavršena ljubav je savršena.

Ponekad je umorna. Od čekanja da je pročita. Ponekad se sasvim otvara. Ali njemu to i dalje izgleda kao prevara. Navikao na ljubomoru i stezanja, slobodna ljubav mu je sasvim neshvatljiva. I onda joj dušu iseče na dva dela. Jedan deo baci lavovima, da ga ona spasava, a drugi ponese sa sobom, da je zarobljava. Njoj ostane deo otrgnut iz čeljusti zverinja, i ostane joj deo koji ne može da spasava.

Ne kaže. Možda je i ona njega povredila. Svojim insitiranjem da bude slobodna. Ponekad se pita kako za bilo koga to može da bude uvreda? Ali onda shvati – možda je samo navikla da bude sama? Možda ona i ne zna kako ljubav izgleda? Možda o njoj samo filozofira i možda se plaši da bi bila neslobodna. 

Jedno zna. Sigurno je volela. Ljude sa greškama. Made in China. Takve je i tražila. Savršenstvo je ne zanima. Možda zato što je i njena duša skrpljena. Od patrljaka detinjstva i patrljaka lutanja.

I ponekad ga zamišlja kako stoji ispred njenog stana, kada se, umorna, vraća iz besmisla.

I kako joj govori da zna da ga je, tako uvrnutog i nezalečenog, volela.

I kako voli to što je slobodna.

Jesam li bila patetična?

D.

[Josephine]

Lana Del Rey - Ride

[saturnica]

Ovo je moj po tko zna koji pokušaj da napišem nešto o svojim ljubavima, ali mi ne uspeva. Lice pripovedača treba da stoji u prvom licu. Tako sam uverljivija. Smešno bi bilo i pomisliti da dušu možeš ičim prevariti, pripovedanjem u trećem licu, na primer. Kada razmislim, tu ima materijala za veliki roman, ali previše sam mrzovoljna i previše rastužena da bi o ljubavima toliko pisala.

A i plašim se.

Da ne budem patetična.

Patetika je sasvim intimna.

A onda, opet, shvatam da je početak pogrešan. Ne odgovara osećanjima koja osećam. Nekako, manira mog ponašanja nikada ne liči onome što uistinu osećam. Jednom sam probala da se sakrijem od sveta. I predobro sam uspela. To me plaši! Uspešnost skrivanja.

Pitam se da li da popijem čašu vina pa da se konačno opustim? Ili da ipak sačekam nekoga ko vidi ono što osećam? Nekoga ko ume da me pročita čak i kada, naizgled, ništa ne pišem. Netko tko zna čitati sve moje neispisane reči. Nije da takvoga nisam nikada dočekala, ali taj je bio i ostaće junak iz nekih samo meni dostupnih romana.

Odbijam da verujem da sam posebna. Ta fraza je besmislena. I odbijam da verujem da sam nerazumljiva. Ta fraza je kukavička.

Samo sam slobodna.

Od potrebe za savršenstvom i nametanja sebičnih iluzija.

Samo nesavršena ljubav je savršena.

Umorna sam. Od čekanja da me se pročita. Ponekad se sasvim otvorim. Svemu. Iako njemu to i dalje izgleda kao prevara. Navikao na ljubomoru i stezanja, slobodna ljubav mu je sasvim neshvatljiva. I onda mi dušu iseče na dva dela. Jedan deo baci lavovima, da ga spasavam kako god znam i umeme, a drugi ponese sa sobom, da me drži zarobljenom. Šta mi onda ostaje? Otrgnut deo iz čeljusti zverinja, i onaj deo koji ne može da se spasava.

Ne kažem ništa. Možda sam i ja njega povredila. Insitiranjem na slobodi! Pitam se, kako to za bilo koga može da bude uvreda? Ali onda shvatam – možda sam samo navikla da budem sama! Možda ni ne znam kako ljubav izgleda? Zato filozofiram jer plaši me sve što nema veze sa slobodom. 

Jedno znam. Volela sam. Ljude sa greškama. Made in China. Takve sam oduvek tražila. Savršenstvo me ne zanima. Zato jer je i moja duša skrpljena. Od patrljaka detinjstva i patrljaka lutanja.

I ponekad ga zamišljam kako stoji ispred moga stana, kada se, umorna, vraćam iz besmisla.

Kako mi govori da zna da sam ga, tako uvrnutog i nezalečenog, volela.

Kako me voli zato što sam slobodna.

Nema tu ni trunke patetike. Ili ima?

[Josephine]

Sada znas zasto nikada neces pisati kao ja.   Ruga se Stipanu, a sama umislja da je urednica. Nikada mi nije palo na pamet da ovako ispravljam neciji tekst. Cini mi se da to mogu samo egocentrici. Dakle, ne zelim vise da gledam svoje tekstove ovako poruznjene. Ok?

[SuperSynthetic]

Dobra su ova velika slova. Nekako su ozbiljnija. Uverljivija. Deluju kao original. Ova mala su uzas. Kao neko uputstvo za upotrebu koje niko ne cita.U slucaju nuspojava obratite se najblizem lekaru ako slucajno prezivite. Kreteni su ipak najbolji ladno bi ih zapalio 

[saturnica]

Sada znas zasto nikada neces pisati kao ja.   Ruga se Stipanu, a sama umislja da je urednica. Nikada mi nije palo na pamet da ovako ispravljam neciji tekst. Cini mi se da to mogu samo egocentrici. Dakle, ne zelim vise da gledam svoje tekstove ovako poruznjene. Ok?

da, naravno, shvatila sam. nikada više.

[Josephine]

O aerodromima

Za T.


   
Volim način na koji se krećeš.

Lebdiš, sve sa njihanjem kukova. Kao da u tebi svira nečujna muzika.

Volim i tvoj pogled.

Ne trebaju ti usta. Baš ni jedna reč ti nije potrebna.

E, sad. Možda sam te izmislila. I u taj pogled ponešto ili sve upisala. Možda sam te poželela, a ti se stvorio ili naslikao po mojim merilima. Čak i da je tako, a uvek jeste (ljubav je projekcija, zato oštećeni ljudi nemaju nikoga), sa tobom sam (očima) popričala. Ponekad se rukovala (eh, da, ljubav je i hemija, oseti se to u dodirima).

Ma ne nisam se zaljubila (zar nisam?), samo sam ti se obradovala. Ljudi ljubavi pripisuju pogrešna tumačenja. Nije ljubav posesivna ni ljubomorna. Nije čak ni (uvek) ostvarena. Ona uzima, ali i uzvraća. Kosmički balans u nežnostima.

Rekao bi neko da sam kukavica. Igram poker sa emocijama. Blefiram, i sama u laž ubeđena. Čak i da je tako, čak i da sam te izignorisala (a ignorisanje je uvek znak sviđanja, ne prodaju se osećanja tek tako, tek svima, kao aviokarte do indijskih destinacija), to je zato što nas sebični seckaju u očnim razgovorima. A ja ne bih da svako zna da sam te pogledala (paradoksalno je samo što će ova priča biti objavljena, dakle – svima dostupna. Biće da sam bolja u pismima). I ne bih se odavala. Nije poker igra za svakoga, a ja bih dostojnog saigrača.

(Jesam li iznela dovoljno izgovora?)

Volim što postavljaš neobična pitanja.
 
Kako sam?

Zašto pitaš, šta se desilo?

Samo pitaš.

Zašto sam (uvek) besna?

Kako znaš?

Osećaš.

Zato što sam borbena.

Zašto mislim toliko?

Kako znaš?

Vidiš.

Zato što sam razočarana. 
 
Volim što si van konteksta.
 
Reaguješ nepredvidljivo u istim situacijama. Zatupljena sredina kao da na tebe uopšte nije uticala. Ili si tvdoglava lenština () ili ti je duša beskonačna poput univerzuma. Samo nisam sigurna hoće li, na kraju, pokleknuti pod stopama robovlasništva. Ma da, vratićeš se sa aerodromskih izlaza u čeličnu kutiju redova šaltera. Samo nisam stigla da ti kažem: ne mislim da ćeš popraviti one koji i ne znaju da su pokvareni. Popravićeš one poput mene: zaglibljene između izlaza A28 i izlaza A29 (you have to take the train to your gate, sir/madam). One što traže izlaz kroz nepostojeći broj, pa udaraju glavom u zid od ljubavnih iluzija i surovih ostavljanja.

I volim tvoj osmeh.

Njega sam prvo zavolela.

Ne radiš tek slučajno na izlazima.

Potražiću te nekad po njima.

Možda budeš stajao na mom. Onom bez broja, jer (aerodromski) brojevi su iluzija. Tvorevina (pohlepnog) razuma uspaničenog razmerama besmisla.

Osmehni mi se.

To će imati svakog smisla. 




D.

[Stipan]

Neko nam se, izgleda, zaljubio...

[Josephine]

ja sam uvek zaljubljena, ako ima lepih ljudi u blizini

[Josephine]

evo i na engleskom:

http://afteraftermidnight.blogspot.ae/2014/05/about-airport.html