PODSETNIK - nesudjena aprilska

[SuperSynthetic]

                                                      


                                                        PODSETNIK



Samo ogledalo i nekoliko šamanskih slika na zidovima. Deluju mi poznato, a prvi put ih vidim. Ko zna ko ih je ovde ostavio? Iznajmio sam nenamešten stan.

Parket je u dobrom stanju. Sa patosa podižem pohabani podsetnik. Zove se Demijan. Tako piše na koricama. Ženski rukopis. Bolje da je krevet zaboravila. Bar bih imao na čemu da spavam.

Gledam sebe u ogledalu. Izgledam kao strašilo od slame. Posao mi je da plašim samog sebe. Buuuaa... Kao da nikada nisam video svoju plavu kosu nalik slami.  

Listam Demijana. Gomile nepreglednih stihova. Tek na poslednjim stranicama slučajno nailazim na priču.  

   
     Kada bih u jednom dahu mogla reći sve...
    Kada bi drhtaj u noći vrisak zamenio...
    Kada bi me bilo ko shvatio...
    Svet bi zanemeo!..
                                     
                                                             USNE



Kao da sam prvi put ovde. Gledam sebe. Ruga mi se srećno lice u ogledalu. Plaše me moji oštri zubi. Podli su. Skrivam lice. Slike više nema. Ostao je ram.  

Prozor. Prokleto ništa. Tek po koji prolaznik negde žuri. Nema ruke za koju bih se uhvatila. Sama sam sa sobom. Sa svojim najvećim neprijateljem.  

Stigla je poruka. Budi spremna u 10:00. Ne čuje se vrisak u mojoj glavi. Podseća me na tikove u snu dok sanjam da plačem.

Bolje da se opet istuširam. Pre nego me stigne sećanje na prošlo veče. Pretprošlo. Da sperem sve sa sebe.

Voda. Skida nevidljive otiske lažnih dodira što peku. Tuš je jedini lek. Prija mi. Otisci ponovo izbijajaju! Bolno peku više nego ikad! Možda je brijač bolje rešenje? Voda će se opet ugrejati. Neću.

Čekam. Zurim u jednu tačku. Prazno telo lebdi. Čujem zvono koje ne zvoni. Mrtva prijateljica! Dobro je - nisam sama. Stigla sam. Stigla je najlepša devojka. Prekrasni beleg slobode na njenom vratu kao mleko belom. Beleg đavola.
Volim samo sebe koje više nema. Izgrizla sam je podlim zubima. Zašto je sloboda đavo? Zašto?  

Deset i pet. Gost kasni. Nikada ga nisam videla. Ni on mene. Čeka ga bleda sena u providnoj bluzi. Bez nade tone u tamu mora bez dna.

Zvono! Nestaje nevidljiva linija koja deli dobro od lošeg. Realnost od snova i mašte. Potpuno je nestala.

Otvaram vrata. Krijem se iza njih. Normalne su stvari koje mrzim. Koje mi se gade. Nikada nisam mislila da ću JA te stvari raditi. Sve je normalno. Tako očigledno.

Telo. To je sve što imam. Oštri zubi ga teraju da radi. Zarađuju. Pojeli su snove.  

Ne dam gostu usne da ih ljubi. Tada one nisu telo. Tada su moje. Samo moje.  
Gost se besno boji. Kao hijena mrtvog mesa gladna. Suza mojih žedna. Ogroman, bez i jedne dlake na glavi, sisa i stenje. Muči moje telo bez prestanka. Platio je. Nije mu dosta.

Kida. Jezikom palaca. Hoće usne! Neće da ih pusti.

Ne dam! Tražim! Pipam oko sebe. Jastuci. Šamanske slike. Sveće. Ne mogu da dohvatim. Molim oštre zube da ga podlo ugrizu. Samo sada. Sada!

Ukus slane krvi i delić prostora. U njemu vaza i plastično cveće. Grabim! Udaram glavu bez kose! Udaram! Udaram!

Miran je u meni. Nema ga više.

Ne čuje se ni jedan šum. Kao da me je neko bacio na ovu planetu. Među ljude kojih nema. Skrivam suze koje ne mogu da teku.

I opet sam sama. Tupo prazna. Umorna.
Nadam se da ću se mrtva probuditi. Sanjam Njega - plave kose nalik slami. Dala sam mu usne da ih ljubi.

 Zaklapam Demijana. Zaboravljeni podsetnik koji sam našao u praznom stanu. Buuuaa... Nije smešno. Uopšte.    
 

[Albedo 0]

pa ti si žensko? 

Ja stvarno moram više da se koncentrišem na ovom forumu... 

[SuperSynthetic]

E, da sam ja žensko, sebe bih istražio do ne slućenih dubina. Razina.

[lilit]

QQ, sintetik, nemoj samo da kreneš u detaljnu analizu prethodne rečenice. 

Nego, razmišljala sam, bolje bi ti stajao nick - SuperSinthEthic  .

[SuperSynthetic]

  Što? Jel' se - ne slućenih - piše spojeno?

[SuperSynthetic]

  Bolje ovako.







                                                         

                                                           PODSETNIK



Ogledalo. To je sav nameštaj u stanu koji sam iznajmio. Sa poda podižem pohabani podsetnik. Demijan - piše na njemu ženskim rukopisom. Bolje da je krevet zaboravila. Imao bih na čemu da spavam.
Mogu da se ogledam do besvesti. Moja plava kosa nalik slami i dve šamanske slike iza. Tek sada ih primećujem.
Listam Demijana. Stihovi. Na poslednjoj stranici nailazim na priču.    
   

    Kada bih u jednom dahu mogla reći sve...
    Kada bi drhtaj u noći vrisak zamenio...
    Kada bi me bilo ko shvatio...
    Svet bi zanemeo!..
                                     
                                                             USNE



Kao da sam prvi put ovde. Gledam sebe. Ruga mi se srećno lice u ogledalu. Plaše me moji oštri zubi. Podli su. Skrivam lice. Slike više nema. Ostao je ram.  

Prozor. Prokleto ništa. Tek po koji prolaznik negde žuri. Nema ruke za koju bih se uhvatila. Sama sam sa sobom. Sa svojim najvećim neprijateljem.  

Stigla je poruka. Budi spremna u 10:00. Ne čuje se vrisak u mojoj glavi. Podseća me na tikove u snu dok sanjam da plačem.

Bolje da se opet istuširam. Pre nego me stigne sećanje na prošlo veče. Pretprošlo. Da sperem sve sa sebe.

Voda. Skida nevidljive otiske lažnih dodira što peku. Tuš je jedini lek. Prija mi. Otisci ponovo izbijajaju! Bolno peku više nego ikad! Možda je brijač bolje rešenje? Voda će se opet ugrejati. Neću.

Čekam. Zurim u jednu tačku. Prazno telo lebdi. Čujem zvono koje ne zvoni. Mrtva prijateljica! Dobro je - nisam sama. Stigla sam. Stigla je najlepša devojka. Prekrasni beleg slobode na njenom vratu kao mleko belom. Beleg đavola.
Volim samo sebe koje više nema. Izgrizla sam je podlim zubima. Zašto je sloboda đavo? Zašto?  

Deset i pet. Gost kasni. Nikada ga nisam videla. Ni on mene. Čeka ga bleda sena u providnoj bluzi. Bez nade tone u tamu mora bez dna.

Zvono! Nestaje nevidljiva linija koja deli dobro od lošeg. Realnost od snova i mašte. Potpuno je nestala.

Otvaram vrata. Krijem se iza njih. Normalne su stvari koje mrzim. Koje mi se gade. Nikada nisam mislila da ću JA te stvari raditi. Sve je normalno. Tako očigledno.

Telo. To je sve što imam. Oštri zubi ga teraju da radi. Zarađuju. Pojeli su snove.  

Ne dam gostu usne da ih ljubi. Tada one nisu telo. Tada su moje. Samo moje.  
Gost se besno boji. Kao hijena mrtvog mesa gladna. Suza mojih žedna. Ogroman, bez i jedne dlake na glavi, sisa i stenje. Muči moje telo bez prestanka. Platio je. Nije mu dosta.

Kida. Jezikom palaca. Hoće usne! Neće da ih pusti.

Ne dam! Tražim! Pipam oko sebe. Jastuci. Šamanske slike. Sveće. Ne mogu da dohvatim. Molim oštre zube da ga podlo ugrizu. Samo sada. Sada!

Ukus slane krvi i delić prostora. U njemu vaza i plastično cveće. Grabim! Udaram glavu bez kose! Udaram! Udaram!

Miran je u meni. Nema ga više.

Ne čuje se ni jedan šum. Kao da me je neko bacio na ovu planetu. Među ljude kojih nema. Skrivam suze koje ne mogu da teku.

I opet sam sama. Tupo prazna. Umorna.
Nadam se da ću se mrtva probuditi. Sanjam Njega - plave kose nalik slami. Dala sam mu usne da ih ljubi.

 Zaklapam Demijana. Zaboravljeni podsetnik koji sam našao u praznom stanu.  

[SuperSynthetic]

 Kratka rečenica? Tačka je zakon. Promenio sam početak u verziji iznad.

[Plut]

Ala si se proženkastila Sintetiko.

A je l', ako suze ne mogu da teku, što bi ih, onda, skrivala?

[SuperSynthetic]

Pa frka joj.

[Plut]

Š'o? Da neko ne vidi kako neće da teku? Ona bi, a one se nećkaju. Sramota, a?

[SuperSynthetic]

E, to. Otprilike. Ženska posla.

[Savajat Erp]

Ала се Плутократа расписала...ако, ако, вала је Богу....

[Plut]

Moram sve da nadoknadim. Toliko toga se izdešavalo, sakloni me bože. Zar da prođe pored mene?

[Savajat Erp]

И то што кажеш...go for it!

[Plut]

Juuuu stvarno, kad uđeš na radionicu, a ono kolona Plut, Plut, Plut...
Još bih se i postidela.
Al' neću.

[Josephine]

Evo, SS, pročitaj ovo. Koristiće ti: http://libartes.com/kreativni_kutak/poezija/vladimir_cokanovic.php

[Albedo 0]

bre, ona moja pjesma je za Nobela u odnosu na ovo njesra...

[Josephine]

Pesma je za Sintetikov senzibilitet. Ne za tvoja (Dalijevska) muda od magarca na klaviru.

[Stipan]

 

[Plut]

Ova pesma bi, ladno, mogla da prođe i kao proza, samo da je nije posložio kao stihove.
Ja nisam neki ljubitelj pojezije, posebno ovako nekako urbane, ne znam ni ja kako bih je nazvala. Dopao mi se sam početak i pakovanje mrtvog tela u pantalone i košulju, ali posle...bah...

[SuperSynthetic]

 Veštica sa Dorćola je garant Spomenka zvana Spo.
Banaćanka u pratnji ultra pavijana. Ultra pavijana. De me nađe? Tačno tako. Uvek nađu ultra pavijana. Jebo ih on. Mislim Novosađanke ga nađu. Jel to Srem ili Banat?
I na kraju im nije oprostio. Samo je njemu teže zbog toga.
Neka im Bog pomogne. Iskreno im želim spas.

p.s pekarke izgleda i nisu loše.

Hvala D. na pesmi.

[Albedo 0]

Čisto za zapisnik: Ja nisam spominjao nikakva muda, nekome ovdje treba čas anatomije

I naravno da moja pjesma rastura

[SuperSynthetic]

 Opušteno Bato, opuštemo. Ovo mu dođe kao ono - Sitnije, Cile sitnije.
Ma stvarno opušteno. Cool. Kul.