Pauza do završetka glasanja

[pokojni Steva]

Brabonjarije. Džek koji ti je kur? Opisao si pun krug pa bi sad da vidiš kako je to biti potpuni pacer? Ne radi to sebi.

[Džek]

Malo se igram, čika Ljuštikine...

[pokojni Steva]

Od sigračke biće plačke.

[Džek]

Game over.

[džin tonik]

Evo i od mene malo, sa naznakom da je priča gotova a da je ovo samo početak... čisto da prođe vreme do objave moje pobede


Bez naslova


Snevao sam san od strave, tkan od tuge i bola.
Odsnevah ga suzama i znojem, a sećanje postade senka koja me svakom stopom prati.
Želim da me napusti, da se istisne iz mene kao poslednji uzdah umirućeg, ali znam da se moje htenje neće ispuniti za ovog života.
A evo kako beše u mom snu...
Hodim uzanom stazom koja se iz beskraja pruža kao paukova nit u tmini šume. U daljini počinje uzastranu da vijuga, uz planinu tamnu kao čemer i samotnu kao grobnica.
Pogled mi klizi liticom; dole u bezdanu talasaju silne vatre na divljem moru plamena. Sa druge strane, u tom istom ponoru, oči zaslepljuje sjaj hiljadu blesaka sa nepregledne nizije skrhanog leda dok mi dah svetluca u izmaglici hladnoće. Odižem pogled nebu. Umesto sunca ili zvezda vidim ljubičasti svod zastrašujući u svojoj jednoličnosti.
Čudesan bi taj svet iz mog sna.
Koračam smelo ka planini crnog kamena, koja usamljena iznad vatre i leda u vazduhu stoji. Ne osećam vrelinu iz bezdana, ni hladnoću. Ne osećam ni ruke ni noge jer šta su osećaji tela u trenutku ovome, trenutku koji me vodi kraju potrage, gde ću konačno zatražiti ili oteti a ako treba i ubiti, samo da povratim ono što mi je uzeto.

Dok hodim ka usponu planine prizivam sećanja da me preplave. Topli sjaj očiju a u njima iskre, zelenkasto-zlatne, plešu mi po uspomenama kao vilini konjici pokraj reke. I opet, po ko zna koji put, ples iskri mi koleba rešenost da istrajem u svom naumu. Gonim uspomene iz svog razuma i usredsređujem se na put koji će me u život povratiti ili me zanavek ljušturom čoveka ostaviti.
Započinjem uspon planinom, tananom stazom koja krivuda nagore. Iza svake krivine naslućujem postavljenu zamku a njen dah besa osećam svakim otkucajem bila; čarobnica zna da dolazim, sluti moj naum.
Strah koji sam ubio u sebi ubijen ostaje, ne kida razum nit' kičmom gamiže ali oprez se budi i obuzima sva čula.
Izbijam iza okuke i stajem ukopan u mestu. Ni u divljim ludilima se ne bih nadao prizoru ispred sebe.

malo sam ti popravio pricu:

Ni u divljim ludilima se ne bih nadao prizoru ispred sebe. Izbijam iza okuke i stajem ukopan u mestu.
Strah koji sam ubio u sebi ubijen ostaje, ne kida razum nit' kičmom gamiže ali oprez se budi i obuzima sva čula. Iza svake krivine naslućujem postavljenu zamku a njen dah besa osećam svakim otkucajem bila; čarobnica zna da dolazim, sluti moj naum. Započinjem uspon planinom, tananom stazom koja krivuda nagore.
Gonim uspomene iz svog razuma i usredsređujem se na put koji će me u život povratiti ili me zanavek ljušturom čoveka ostaviti. I opet, po ko zna koji put, ples iskri mi koleba rešenost da istrajem u svom naumu. Topli sjaj očiju a u njima iskre, zelenkasto-zlatne, plešu mi po uspomenama kao vilini konjici pokraj reke. Dok hodim ka usponu planine prizivam sećanja da me preplave.

Ne osećam ni ruke ni noge jer šta su osećaji tela u trenutku ovome, trenutku koji me vodi kraju potrage, gde ću konačno zatražiti ili oteti a ako treba i ubiti, samo da povratim ono što mi je uzeto. Ne osećam vrelinu iz bezdana, ni hladnoću. Koračam smelo ka planini crnog kamena, koja usamljena iznad vatre i leda u vazduhu stoji.
Čudesan bi taj svet iz mog sna.
Umesto sunca ili zvezda vidim ljubičasti svod zastrašujući u svojoj jednoličnosti. Odižem pogled nebu. Sa druge strane, u tom istom ponoru, oči zaslepljuje sjaj hiljadu blesaka sa nepregledne nizije skrhanog leda dok mi dah svetluca u izmaglici hladnoće. Pogled mi klizi liticom; dole u bezdanu talasaju silne vatre na divljem moru plamena.
U daljini počinje uzastranu da vijuga, uz planinu tamnu kao čemer i samotnu kao grobnica. Hodim uzanom stazom koja se iz beskraja pruža kao paukova nit u tmini šume.
A evo kako beše u mom snu...
Želim da me napusti, da se istisne iz mene kao poslednji uzdah umirućeg, ali znam da se moje htenje neće ispuniti za ovog života.
Odsnevah ga suzama i znojem, a sećanje postade senka koja me svakom stopom prati.
Snevao sam san od strave, tkan od tuge i bola.

Bez naslova

[Džek]

Eto, još neko voli da se igra...

[džin tonik]

procitaj i zakljuci da ima vise smisla u rikverc.

[Džek]

More bit' bidne

[džin tonik]

ti izbaci svaki drugi odlomak. ovako:

Evo vam priče, Stevo & Suba...


                                                           Vatra i čelik
   
   Artriljerija je još pre one dvodnevne kišurine izrovašila okolinu. Dno kratera je ljigavo i hladno. Ne mislim, ali još uvek postojim. Tupi udarci unaokolo. Prasak iz daljine.

   Uh bre, pa zar tri meseca posle svadbe da zaginem kao budala? Jebem ti ja ovakav medeni mesec! Ovde u ovoj kaljuzi. Ma, jebem li ga...

   Dobro je  valjati se u blatu. Mnogo sigurnije nego izaći i biti heroj. Oni su tamo napolju. Gomile creva i mesa što su kraj puta pronašle mine. Smrdljivi leševi na izmrcvarenom asfaltu.

   Treća nedelja od kad su nas potovarili u kamione i istresli ovamo. Patriote  se ovde baš nisu nešto zapatile. Valjda i dalje ordiniraju po kafićima i na televiziji. Sa biblijom u jednoj, a mačem u drugoj ruci.

   Evo i letećih cirkuzanera. Rasturaju nad glavom već treći put odjutros. Štepanje unaokolo prestaje. Snajper bate ih primetili, pritajili se. Bum - bum. Istovarili tovar i begaju natrag. Beskorisno raketiranje pustih ruševina. Tap - tapa - tap oko mene ponovo počinje. Pauza je okončana.

   Dobro je zvučalo sve to sranje o domovini i jedinstvu. Napaljene patriote po kafićima i TV programima lajali su nešto o bibliji u jednoj i maču u drugoj ruci. Nisam posebno religiozan, al' baš je dobro zvečalo. Detalje preseravanja baš i nisam popamtio. Nešto o tome kako svim tim kakosezvaše poludelim kerovima treba jebati mater. Al' to sa biblijom i mačem... Uh, to je bilo baš onako sudnjedanovski..  Popaljenost me držala sve dok jebena vojna policija nije došla po mene. Zanos je posle toga ekspresno nestao.

   Dve rupe dalje je kapetan Jovanović. Povremeno dobacuje nešto o džukelama i kukavicama, ali odavde ga nikako ne razumem. Šta se tol'ko nadrnd'o? Pa, bar ovde bensedin dele k'o bombone. Šaku danas, šaku sutra. Spereš brljom i herojstvo štrca k'o vatromet. Jel'  on to jutros prebacio dozu? Ko ga jebe, gledam ja svoju guzicu.

   Pomišljao sam već da se prebacim u sledeći krater. Samo da ne slušam više seronju. Noge ne slušaju. Ukočile se odjutros. Ne pokreću se. Valjda bolje od ove zbunjene glave znaju koji su izgledi. Pa čak i da tamo stignem živ, šta će se promeniti? Pogled na krajolik? Ne, Jovanoviću, ostavljam to zadovoljstvo tebi.
Uh, ovo je bilo blizu. Daj bre lakše malo, čvarci su vam onamo u onoj drugoj rupi.  Baš sudnjedanovski...

   
   Jebem li vam majku! Danas vam ga ne izlazim!    

ni ova nije losa:

Evo vam priče, Stevo & Suba...


                                                           Vatra i čelik
   
   Artriljerija je još pre one dvodnevne kišurine izrovašila okolinu. Dno kratera je ljigavo i hladno. Ne mislim, ali još uvek postojim. Tupi udarci unaokolo. Prasak iz daljine.

   Uh bre, pa zar tri meseca posle svadbe da zaginem kao budala? Jebem ti ja ovakav medeni mesec! Ovde u ovoj kaljuzi. Ma, jebem li ga...

   Dobro je  valjati se u blatu. Mnogo sigurnije nego izaći i biti heroj. Oni su tamo napolju. Gomile creva i mesa što su kraj puta pronašle mine. Smrdljivi leševi na izmrcvarenom asfaltu.

   Treća nedelja od kad su nas potovarili u kamione i istresli ovamo. Patriote  se ovde baš nisu nešto zapatile. Valjda i dalje ordiniraju po kafićima i na televiziji. Sa biblijom u jednoj, a mačem u drugoj ruci.

   Evo i letećih cirkuzanera. Rasturaju nad glavom već treći put odjutros. Štepanje unaokolo prestaje. Snajper bate ih primetili, pritajili se. Bum - bum. Istovarili tovar i begaju natrag. Beskorisno raketiranje pustih ruševina. Tap - tapa - tap oko mene ponovo počinje. Pauza je okončana.

   Dobro je zvučalo sve to sranje o domovini i jedinstvu. Napaljene patriote po kafićima i TV programima lajali su nešto o bibliji u jednoj i maču u drugoj ruci. Nisam posebno religiozan, al' baš je dobro zvečalo. Detalje preseravanja baš i nisam popamtio. Nešto o tome kako svim tim kakosezvaše poludelim kerovima treba jebati mater. Al' to sa biblijom i mačem... Uh, to je bilo baš onako sudnjedanovski..  Popaljenost me držala sve dok jebena vojna policija nije došla po mene. Zanos je posle toga ekspresno nestao.

   Dve rupe dalje je kapetan Jovanović. Povremeno dobacuje nešto o džukelama i kukavicama, ali odavde ga nikako ne razumem. Šta se tol'ko nadrnd'o? Pa, bar ovde bensedin dele k'o bombone. Šaku danas, šaku sutra. Spereš brljom i herojstvo štrca k'o vatromet. Jel'  on to jutros prebacio dozu? Ko ga jebe, gledam ja svoju guzicu.

   Pomišljao sam već da se prebacim u sledeći krater. Samo da ne slušam više seronju. Noge ne slušaju. Ukočile se odjutros. Ne pokreću se. Valjda bolje od ove zbunjene glave znaju koji su izgledi. Pa čak i da tamo stignem živ, šta će se promeniti? Pogled na krajolik? Ne, Jovanoviću, ostavljam to zadovoljstvo tebi.
Uh, ovo je bilo blizu. Daj bre lakše malo, čvarci su vam onamo u onoj drugoj rupi.  Baš sudnjedanovski...

   
   Jebem li vam majku! Danas vam ga ne izlazim!    

vidis. tako je radnja povezanija, tecnija. a ostaje mjesta za mastu. i imas dvije price o jednom trudu. tvoje su.

[Stipan]

Jbt. Zosko, ima neke logike u ovome. Čak i da se ovako složi u jednu priču.

[scallop]

Najzad jedan dobar komentar Zoska. Pokazao vam je koliko je besmisleno nabacivati rečenice u uverenju da imaju neko značenje. Tekst kome je svejedno kako će biti poređani njegovi delovi je kao kad sastojke u receptu proglasimo jelom.

[Stipan]

 

[Stipan]

Evo nešto starije, tek da se nađe nešto po čemu da društvo opljune... 

KOSOVKA DEVOJKA

Jutarnje sunce odbijalo se o bele zidove i bakarne krovove crkve Samodreže. Devojka je stajala u senci, prelepa i gorda.
- Kako se zoveš, devojko? - upita zadivljeni Toplica Milan.
- Kosovka. - odgovori lepojka, tužno ga pogledavši.
- Kosovka? – ponovi ovaj zbunjeno.
- Kosovka. - potvrdi.
    Toplica Milan skide kacigu koja mu je najednom postala preteška i osvrnu se pokušavajući da pronađe devojku neobičnog imena u mnoštvu koje se tiskalo na trgu, ali je nije video. Za trenutak je pomislio da je susret bio plod njegove mašte.
   Umesto lika prelepe devojke kroz gomilu se probiše, u punoj ratnoj opremi, pobratimi mu vojvoda Miloš i Kosančić Ivan. Veselo su ga zadirkivali, jer su upravo ugovorili venčanje, koje je tako nesmotreno predložio. Nije bio siguran da će obećanje  ispuniti, jer najezda više nije bila samo priča putnika iz daljine.
   Turci su bili nadomak granici i valjalo je ginuti. Pouzdao se u tešku konjicu, ali što su se više pronosile  glasine o brojčanoj nadmoći neprijatelja, tako se kneževa zabrinutost sve više prenosila i na njega.
   Pa opet, možda se vrati. Možda potraži to prelepo stvorenje i povede je svom dvoru... Ako se vrati...

... i dan je prošao...

Kosovka je obazrivo hodala kroz borovu šumu, noseći dva prazna kondira u rukama. Sa zebnjom je osluškivala udaljene zvukove. Iako je znala za bitku koja se vodila podaleko od nje, nervozno se osvrtala i zurila je kroz gusto rastinje, ne bi li ugledala nekog zalutalog Turčina. Šuma joj je zaklanjala vidik na reku i ništa se nije pokretalo sem bezazlenih insekata koji su se bavili svojim poslovima. Da nije bilo udaljenog zveketa, vike i oglašavanja rogova, pomislila bi da je ovo običan letnji dan. Pošla je na Sitnicu da zahvati vode, ali sad kad je začula odjeke okršaja, srce joj uzdrhta.
Spustila je pogled na zlatnu koprenu koja joj je blistala na ruci. Poklon njenog nesuđenog muža. Trgla se zbog te pomisli i požurila niz kamenu stazu. Široka reka, neočekivano zamućena, puče joj pred očima. Voda je, u ogromnom mnoštvu, nosila leševe konja i ratnika obeju vojski. Uzalud je dolazila čak ovamo: krvlju zagađena voda sad je bila neupotrebljiva.
   Pažnju joj privuče klobuk bele svile koji se zakačio za koren jove kraj koje je prošla. Zagazila je u reku i dohvatila ga, pomislivši kako bi to bio lep poklon za njenog brata. Okrenula se i lagano krenula kroz šumu putem kojim je i došla. Tako zamišljena, zaboravila je na opreznost i gotovo je vrisnula kad je začula tutanj konjskih kopita iza sebe. Nije joj valjda sad, kad je toliko toga pred njom, došao sudnji dan?
   Zaustavila se nesigurno i okrenula se. Sa olakšanjem je ugledala okasnelu jedinicu srpske vojske. Odmah je prepoznala njihovog predvodnika Stevu Vasojevića. On podiže ruku i kolona se zaustavi.
   Gospodar Vasojevice joj se ljubazno obratio, poželeo božju pomoć i primetio je klobuk među drhtavim belim prstima. Bilo je očigledno da ženu ovde nije očekivao.    Žarko je želeo da sazna odakle se ta svila stvorila u njenim rukama. Nije videla ni jedan jedini razlog zbog kojeg bi lagala i ispričala mu je o lešinama što plove Sitnicom, a zatim mu je priznala da je svilu ponela bratu.
Nije se previše obradovala kad joj je gospodar zatražio svilu, ali nije bilo druge nego da mu pruži novostečeno blago. Vojvoda je primetio devojčino kolebanje i setno se osmehnuo. Samo je želeo da sazna kome je platno pripadalo, i pre nego što je ispružio ruku, obećao je da će joj svila smesta biti vraćena. Tek kad je bio uveren da se devojka umirila, vojvoda se savio u sedlu i uzeo pruženi klobuk. Sledećeg trena suze mu jurnuše niz lice. Naglim pokretom ruke vrati svilu devojci, maši se džepa i izvuče tri zlatna dukata.
- Lepšim ću te darovati darom, ako bog da, te se natrag vratim. Ako, ja tamo poginem, pomeni me po ovim dukatima. - rekavši to, mamuznu konja i kolona nastavi put ostavljajući Kosovku devojku u oblaku prašine. Jedno vreme je gledala za vojskom, a onda je nastavila put. Sutra će morati rano da ustane. Još jednom pogleda u darove: zlato i svila. Velika vrednost! Uzdahnu i teško zakorači.

                                                                      ***   
   Najzad je stigla i ta nedelja. Ustala je u praskozorje. Vino, hleb, torba, voda, sve je tu. Krenula je po mraku, a na razbojište je stigla u svanuće. Očekivala je užas, ali ono što je videla prevazilazilo je i najcrnja predviđanja. Zemlja nije uspela da upije prolivenu krv; leševi su u nepreglednom mnoštvu ležali jedan preko drugog, još uvek se grabeći međusobno u grču borbe, pali tamo gde ih je smrt zadesila.
   Prelazeći preko bojišta, ugledala je jednog srpskog viteza još uvek živog. Leva noga i desna ruka bili su mu odsečeni, a kroz strašnu ranu na boku između slomljenih rebara mogla je da vidi ravnomerno uzdizanje otkrivenih pluća. Taj tračak života usred tolikih smrti ozari je nadom.A kad mu Kosovka priđe, mladić naglo otvori oči.
   Umi ga vodom i dade mu vina da pije. Pojeo je nekoliko zalogaja hleba pre nego što je progovorio:
- Sestro draga, koga tražiš, kome se nadaš? - reče iznenađujuće jasno.
- Verenika, tražim verenika, Toplicu Milana – tiho odgovori.
- Tamo... Gde su najgušća bojna koplja.. Tamo je poginuo.
Zaputila se u označenom pravcu i pobrinula se usput za još nekoliko preživelih. Poče da očajava. Zar se zalud toliko nadala, zar je zalud toliki put prevalila? Iznenada ugleda junaka kojem je udarac buzdovana razbio lobanju, a još je disao. Nije otvarao oči ni kad ga je umila. Možda je to baš ono što je tražila.
   Nema mnogo vremena, portal se otvara za svega sat vremena. Iz torbe je izvadila aparate i proverila još jednom, ovoga puta sasvim pouzdano.
   Dobro je znala da ima lešinara koji ne obraćaju pažnju na propise i vade organe iz živih stradalnika, ali ona jednostavno nije bila tako sazdana. Zbog toga je izvadila skalpel iz torbe tek kada je bila potpuno uverena da je ratnik bio klinički mrtav.
   Pluća nezagađena savremenom atmosferom, jetra koja nikad nije osetila konzervanse, srce... Sve je to imalo lepu cenu u njenom svetu. Skalpel je, vođen iskusnom rukom, lako otvarao abdomen dok je ponosno razmišljala o tome kako je najzad i ona ugrabila glavni zgoditak...

[Stipan]

TATINA POSLEDNJA PRIČA

   Iako me put nikada nije naneo kroz selo Grab, rodno mesto moga oca, imam vrlo oštru sliku o njemu, barem u onoj meri koju neko, ko je čitav život proveo u pitomoj ravničarskoj varoši, može imati o planinama i šumama. Oni koji ta mesta poznaju govore da su šume tamo pitome i da od krupnih zveri nema ni traga. Pa ipak, do pre samo par godina, niko me nije mogao uveriti da po tim urvinama ne luta jedan olinjali i omatoreli medved koji čeka svoga drugara da se još jedanput poigraju.

   Životno delo moga oca bilo je uklanjanje jednog oronulog bunkera koji se ugnezdio na južnom kraju naše njive. Niko sa sigurnošću nije mogao reći koja je vojska za sobom ostavila tu skalameriju da za sva vremena ometa poljoprivredne radove na plodnoj Vojvođanskoj zemlji - mada to više i nije bitno. Tata je dugogodišnjim čačkanjem temeljito uklonio nakaznu ruševinu, pa na tom mestu i dan - danas stasavaju nove generacije kukuruza.

   Pa ipak, to isto polje ujedno je bilo i prokletstvo moga oca, jer baš na njemu je usred posla, jednog letnjeg vetrovitog dana, doživeo moždani udar - što'no bi rekli : šlog.
   Dok je mesecima, a kasnije i godinama, nepokretan ležao, u početku nekako i verujući da će se oporaviti - još u vreme koje je prethodilo potpunoj blokadi njegovih nerava, počeo je da priča jednu priču ; priču koje se često setim.
   Evo kako bi njegova priča glasila (ako iko ima strpljenja da je sasluša), kada bi bila ispričana odjednom i kad ne bi bilo potrebe da se nadopunjava nekim  nagađanjima :

***

   Negde na samome početku rata (ne ovoga našeg najnovijeg, već onoga Velikog Svetskoga), on i stric Velja su se zaputili u komšijsko selo - ako selom nazovemo skup kuća na padinama planine i ivicama klanaca, međusobno toliko udaljenih da su jedna drugoj izvan vidokruga. Tek što zađoše u atar sela, ugledali su kerove gde se okupljaju oko neke gomile granja. Nikako se nisu mogli načuditi tome psećem skupu, sve dok jedan cuko ne protrča kraj njih noseći odsečenu ljudsku šaku.
   Najednom shvatiše šta je ono pokriveno granjem i pojuriše kući dernjajući se.    Pomoreno selo beše Srpsko i kada njihov otac (odnosno moj pokojni deda), sa nekolicinom seljana otide tamo, nađoše dovoljno tragova da mogu biti sigurni da su za to zlo odgovorni stanovnici obližnjeg muslimanskoga sela
      (Tada se govorilo "tursko", al' zbog mira u kući nek' ostane ovako).
   U to vreme je bilo pitanje časti uraditi ono što se uraditi mora, pa su deda i troje braće izvršili odmazdu (što je tema za drugu priču) - posle čega im nije bilo druge nego da se odmetnu i tako pokušaju da prežive potragu koja je neminovno usledila.
      Jer krvna osveta je tada još bila nepisani zakon.
   Krvna osveta je vrzino kolo – jednom započeta nema kraja. Srodnik će ubijati srodnika dok bude ijednog člana protivničke familije.
   Baba Sava je dobro znala da su i njena deca u opasnosti, jer običaji nisu ništa govorili o godinama, već samo o muškoj glavi. Negde usred divljine je iskopala zemunicu, prekrivenu granjem i zemljom. Tu se uselilo petoro dece, krava, koza, a sa njima i moja, sada već pokojna baka.
   Premda je za mene to bilo neshvatljivo, niko od mojih stričeva - kada sam se od njih raspitivao o tim događajima - nije osećao ništa neobično u takvome načinu života, koji je trajao gotovo pet godina, izuzev jedne jedine stvari - niko od njih nije mogao da prežali što je njihova majka (moja baka) odbila da povede i njihovoga cuka.
   Njihov život je tekao onako kako je to moglo biti usred divljine. Ako znaš šta tražiš šuma može da podari sve ono što je potrebno. Uz mleko njihovih životinja i prilično retke posete selu, gde bi se snabdeli zalihama, sasvim su se dobro snalazili.
   Deca su često obilazila okolinu tražeći hranljivo korenje i šumske plodove. Posle nekog vremena toliko su se navikli na te izlaske, da je to bilo otprilike isto kao što je za nekog našeg savremenika poseta supermarketu.
   Njihova zemunica bila je na jednoj padini ispod koje se prostirala duga urvina, obrasla gustim šipražjem. To je šipražje za decu u određenim mesecima bilo prava poslastičarnica, jer slatki plodovi su tamo obilato rađali.
   Jednoga od takvih dana, u kasno popodne,  moj otac (tada, jel'te, još dete) obilazio je tu urvinu, proždirući nemilice svaki slatkiš na koji bi natrapao. Veče je već odmaklo kada je odlučio da se vrati svome zlehudom domu.
   Tek što je krenuo, ugledao je nešto, toliko neverovatno, da je pomislio da je to zasigurno najsretniji dan u njegovom životu. Jer samo malo podalje je, dopola skriven u žbunju, bio jedan cuko (pas, ker - kako već...).
   Naravno da se tu nije imalo o čemu razmišljati. Noge mu se same od sebe zaputiše u tome pravcu, i što je prilazio bliže, radost mu beše veća, jer ono nije bila neka izmršavela džukela, nego jedan krupni ovčarski pas, najverovatnije šarplaninac, a možda čak i neki od onih ogromnih kerova o kojima je čuo da su ih donosili sa Mađarske granice.
   Pas je bio zabavljen nekom samo njemu znanom zanimacijom u onome žbunju i očito ga nije primećivao sve do trenutka kada ga je otac počešao po leđima. Malo se trznuo na dodir, ali ono čime se bavio je izgleda bilo mnogo zanimljivije od nezvanoga gosta koji ga je (pazi bezobrazluka) oduševljeno milovao i češkao.
   Bilo je to prljavo kučište, štrokave i oštre dlake i otac se tome veoma obradovao, misleći da nema boljeg dokaza da je siroto pseto napušteno. Neko vreme dodir deteta i životinje je trajao, a onda je ovaj očev novopronađeni drugar jednostavno odlučio da napusti društvo.
   Nije ga pratio, jer znao je da je to prevelika životinja da bi je na silu mogao zadržati. Sa žaljenjem je pogledom ispratio pronađenog, pa opet izgubljenog prijatelja, te je zadnji put ugledao žuti odsjaj njegovih očiju kada se ovaj iz gustoga žbunja još jednom u znak oproštaja osvrnuo ka njemu.
   Samo tren kasnije prepadoše ga braća koja su se, sa sekirama u rukama, više valjala nego trčala niz onu padinu, bezumno se derući. Ništa ih nije razumeo i počeo je uplašeno da se osvrće oko sebe, tražeći tajanstvenu opasnost ka kojoj su se unezverena braća onako junački zaputila, ali nikako nije uspevao da uoči nijedan ubedljiv razlog za njihovo histerično ponašanje. Pošto su obišli nekoliko krugova oko njega i dalje se derući iz sveg grla, najzad zastadoše, neprestano sumnjičavo odmeravajući okolinu, pa ga najzad Rade, najstariji brat, zapita :

- Je li Dragi, đe nestade onaj međed?

***

   Eto, vidite, to je ta priča koje se često setim, jer ona me je ostavila u jednom dubokom uverenju. Nikada nisam uspeo da zanemarim opori ukus kojim je tatina agonija obojila tu pripovest i dala joj jedan pomalo patetičan kolorit.
   Vidite, taj medved je još uvek tu. Pojavljuje se po voćnjacima iz kojih smo kao deca krali zelene kajsije, šunja se mračnim ulicama po kojima smo kući pratili svoje prve devojke i burla po učionicama u kojima smo se prvi put susreli sa algoritmima.

      Možda mi treba posmatranje, ali ja u to iskreno verujem.

   Hrani se žderući lešinu sagnjilog sveta koji truli na jezivo uzdignutim kosturima budućih građevina što se nezaustavljivo probijaju kroz ruševine naše mladosti.

         Čeka...

   Baš kao što se divljina iz okoline sela Grab odavno preselila u snove, tako se i svet koji smo poznavali pretvorio u nestalnu i varljivu iluziju.
   Često razgovaram sa decom starom desetak godina.
      Svet u kome sam odrastao za njih je stvaran taman onoliko koliko je stvarno i selo Grab okruženo divljim zverima iz priče moga oca...

            ...Snoviđenje...

   Eto, tako sam shvatio otkud su nastale neshvatljive razlike u slici koju mi je moj otac preneo o svome rodmome kraju i one prave slike Bijelog Polja, sela Grab i njihove okoline.

   Ponekad pomislim da su snovi i iluzije  Njegov svet. Tu je On vladar.

   Taj Medved će motriti iz senki, čekajući svoj čas,, jer mnogo je još živih muških glava u našoj porodici.

   Muških glava kojima će On pre ili kasnije poželeti dobrodošlicu...
   
   Možda baš na onome polju kukuruza gde ga je i po drugi put susreo moj otac.

[Stipan]

ČETIRI

1.

   Zastaje neodlučno, zatim čini prvi korak. Drugo stopalo kreće za prvim i koraci se nižu. Njegove oči primaju raskoš Grada. Budale nisu nikad shvatile.
   Sve je novo, pa ipak drevno. Belina ga udara i želi da oseti sneg pod stopalima. Skreće sa očišćene staze. Lepo ih je Jovan upozorio.
   Ne pripada ovamo. Uprkos tome njegova pojava ne izaziva uobičajeni prezir prema strancima. Neodredljivi osećaj drži gomilu podalje od skromno odevenog čoveka. Poznaju njegov beleg - iako toga nisu svesni.

2.

   Hoda. Zatim se osvrće. Trag što ostavlja oštro je ucrtan.  Nestaće sa prvim suncem, ili sa vejavicom. Pa ipak, haotičnošću kvari nesnosnu simetriju grada. Čuda su oduvek bila moguća.
   Nekada jahao je belca pokraj brata tri. Na glavi nosio je venac, a u ruci luk. Pohlepa ga je opet prizvala.
   Pijavica prežderana kamatama i maržama lomi se o njega kao more o hridine i on neometeno nastavlja. Slatke reči i velika obećanja donosi. 
   Prebogati gradovi bajkovitih izloga, slamovi prezrenih, rajska naselja - svuda će oberučke biti dočekan.
      On je zavodnik.
   Za njim dolaze i ostali. Prvi će jahač sa riđana zamahnuti mačem. Vranac će doneti vagara da odmeri.

3.

         Ne obazire se na razmicanje ljudi pretovarenih novogodišnjim raspoloženjem. Jovan ih je na znak zveri u stihovima otkrovenja upozoravao. Budale nisu nikad shvatile.
   Praznik svetine ne zanima ga. Zna da dolazi njegov praznik. Svečanost što mu eonima izmiče.

4.

   Poslednja će na bledunjavom zelenku stići oluja što će zbrisati ovaj pohlepni svet.

      Jedini imenovani brat. Četvrti jahač.

[Stipan]

ŽENA KOJE NEMA

   Budi se u sterilno beloj sobi, ruku i nogu u gipsu. Pod guzicom mu je plastična posuda i osim tankog prekrivača nema ništa na sebi. Neljubazna bolničarka konstatuje da je budan, gunđa nešto. Kasnije dolazi lekar i objašnjava mu da je teško povređen u saobraćajnoj nesreći, zatim mu detaljno opisuje sve lomove i povrede koje ima. Razabire da je vinovnik nesreće pobegao sa lica mesta, a u bolnicu ga je doneo bračni par, što ga je nesvesnog gotovo pregazio, prostrtog nasred druma. Nesreća se dogodila dok je stopirao koristeći školski raspust i nalazi se daleko od kuće. Traže broj kućnog telefona i on im ga daje.
   U prostoriji je sam. Iako savesno brine o njemu, glavna sestra, štrkljasto pticoliko stvorenje, nedvosmisleno pokazuje duboki prezir. Pri obilasku gadljivo zbacuje čaršave sa njega i grubo ga pomera kada prazni izmetine iz posude. Stid zbog golotinje povlači se pred nezainteresovanošću.  Dan kasnije prenosi mu vesti od kuće. Niko neće doći da ga obiđe, predaleko je. Otac će doći po njega kada bude sposoban za putovanje. Ponekad mu se čini da lujka uživa u njegovom trpljenju. Jedini znak osećaja na njoj vidi u osmehivanju kada odbije da mu ubrizga sredstvo za smirenje bolova. Iscrpljen agonijom, često pada u san. Sedam dana kao sedam godina.
   U nekom bezvremenom trenutku iz sna ga budi lupanje vrata. U sobu ulazi visoka žena. Prvi utisak o njoj je raskoš. U ruci drži veliki buket, a u drugoj nosi kesu iz supermarketa. Obraća mu se toplim glasom.
- Nadala sam se da ti se ruže dopadaju. U ovo doba teško je pronaći drugo cveće.- ne čeka odgovor već odlaže stvari na rasklimatani sto i okačinje sako na vešalicu. Odevena je u strogi poslovni komplet i cipele visokih potpetica koje kuckaju dok prelazi sobu do plastične posude na prozoru u koju naliva vodu i stavlja cveće. Postavlja to na ormarić kraj njega i pažljivo aranžira. Suviše je iznenađen da bi išta rekao. Posmatra aktivnosti žene koja nerazumljivom opuštenošću privlači stolicu do samog kreveta. Iz kese vadi pomarandžu, seda na stolicu kraj kreveta i ljušti je usresređeno. Milan koristi priliku da je osmotri. Lice joj je bucmasto, široko i okruglo. Duboki podočnjaci su prirodno podnožje krupnih zelenih očiju. Poluosmeh kao da je urezan u široke mesnate usnice, a upečatljive bore čine je markantnom. Podvaljak na bikovskom vratu je jasno uočljiv. Oljuštivši narandžu, odvaja krišku i prinosi mu je ustima. Pogled joj je topao, a osmeh iskren i ne ostaje ništa drugo nego da prihvati. Žena strpljivo čeka da proguta, pa odvaja sledeću krišku. Hrani ga lagano, bez ijedne reči. Njemu su usta neprestano puna pa i pored radoznalosti ne progovara. Zatim posetiteljka iz kese vadi sledeću narandžu i sve se ponavlja. Onda ustaje, pomiluje ga po obrazu i navlači sako.
- Ko ste vi?- Žena ga posmatra toplim pogledom.
- Mira.- kaže, pa napušta sobu.
   Sledećeg dana Mira ponovo dolazi i donosi cveće i voće. Sve je isto kao i prethodnog dana. Ne odgovara na pitanja. Smeši se, vlažnom maramicom briše mu lice, dodaje kriške narandži, namešta jastuk. Prihvata je takvu. Misao o njenom dolasku ispunjava vreme prepuno bolova.
   Dolazi mu iz dana u dan, po njoj bi se gotovo sat mogao navijati. Ne zna zašto ga obilazi, ali počinje da priča, tek da ubije tišinu. O detinjstvu, o školovanju, o roditeljima. Skoro sve o sebi. Prvih dana posmatra je kao izgubljenu baku. Zatim se utisak pretapa u divljenje, a iskonska snaga te žene sve više ga zaokuplja. Njeno ćutanje podstiče ga na neprestano brbljanje o svemu i svačemu. Ona ne govori ništa, ali povremeno upitno uzdiže obrvu ili pomirljivo klima glavom.
   Tokom jedne posete umesto narandži Mira donosi grožđe. Hrani ga istovetno kao i ranije, ali svaki put kada mu zrno prinese ustima oseti na usnama blagotvornu toplotu njenih prstiju. U nekom trenutku uznemirujućeg dodira, oči im se susreću i prvi put primećuje dubinu njenog pogleda. Nešto nije kako treba da bude. To zelenilo preti da mu proguta dušu. Mira ne govori ništa. Iako se naizgled ništa nije promenilo, od toga dana mu više ne donosi narandže. 
   Tokom poseta što slede zapaža mnogo detalja. Oseća kiselkasti miris njenog znoja, oplemenjen tananim daškom parfema. Obrve su joj pažljivo doterane. Ruke snažne. Prsti mesnati i kratki, nokti pažljivo negovani. Kada sedi suknja joj klizi iznad kolena i vidi joj bucmaste noge. Široki listovi utegnuti su u crne čarape. Bokovi su moćni, a dojke krupne. Treći dan prepone reaguju. Tanani čaršav ne uspeva da sakrije izdajničku anatomiju. Mira primećuje šta se dešava i setno se osmehuje.
- Dragi dečače.- te reči su sve čime to pokazuje.
   Nekoliko idućih dana njeno prisustvo u njemu izaziva nelagodu. Postaje bolno svestan svoje golotinje ispod tanke prekrivke. Svaki put kada je Mira blizu. telo reaguje. Mira se blago smeši i ne krije pogled dok posmatra blago uzvišenje na pokrivaču. Zid tišine postaje težak. Treći dan Mira prekida tišinu uz malo širi osmeh no obično.
- A devojke? Kako stojiš sa devojkama?- iako je to izrečeno vickastim tonom, trza se. Rumenilo ga obliva.
- Nemam devojku.- Mirine oči postaju blage, a osmeha nestaje.
- Ne sekiraj se dušo. To je dobro.- izraz lica isključuje sarkazam, a promuklost glasa deluje uzbudljivo. Izbegava njen pogled. Slatka zrna sve sporije dolaze do njega, a prsti se sve duže zadržavaju usnama. Kao da se i sam vazduh oko njih ispunio elektricitetom. Ipak, ništa se ne dešava. Mira odlazi istovetno kao što to čini svakog dana.
   Posle toga ne dolazi dva dana. Preispitivanja o njenim motivima su sve bleđa i slabija. Potreba za njom postaje manijakalna. Bolova više nema, ali i dalje je u gipsu, kao da je okovan.   
   Onda se vrata otvaraju i Mira ulazi. Osim cveća u rukama joj je i neki lavor. Kao da nije ni izostajala, rutinski obavlja poslove. Aranžira cveće, privlači stolicu, hrani ga. Bez reči. Potom ustaje i odlazi do umivaonika u uglu sobe. Naliva vodu u lavor, postavlja ga na stolicu, pa navlači iz tašne izvađene gumene rukavice. Zatim naglim pokretom zbacuje prekrivač i pogled joj klizi preko njegovog tela. Anatomija odaje koliko mu je nedostajala i Mirinim licem provejava osmeh. Uzima vlažan peškir iz lavora i počinje da ga pere, počevši od lica. Vrat, grudi bokovi, noge. Svaki pedalj kože laganim pokretima biva čišćen, temeljno istrljan i pažljivim pogledom ispraćen. Kad je najzad telo čisto, dodir vlage se lagano vraća do njegovih prepona. Druga ruka ga blago pomera, okreće na bok i oseća dodir na stražnjici. Pomeraji su nežni i traju dugo, mnogo duže nego što bi to zahtevalo prosto brisanje, Zavlače se među guzove, prate zakrivljenost sedalice, nezadrživo poput elementarne nepogode. Potom ga pokret ruke na ramenu opet poleže poleđuške.
   Kad mu je dodirnula spolovilo, on eruptira. Osmeh joj se širi licem, naginje se i spušta mu lagani poljubac na usne. Zatim briše nered koji je napravio, pa ga pokriva. Sređuje sobu i odlazi.
   Idućeg jutra lekar se zadovoljno smeška. Stanje se popravilo, nalaže skidanje gipsa. Dan prolazi u ambulanti, na rentgenu, pa opet ambulanti. Noga je slaba, iako je kost zarasla. Oslanja se na štake. Popodne je odmaklo kad se najzad vraća u sobu. Predveče sestra mu javlja da će idućeg dana biti otpušten i da je otac obavešten, pa dolazi po njega. Pa ipak, otac nije stigao odmah. Dozvoljeno mu je da ostane u sobi. Sledeća dva dana bio je kao zver u kavezu, pogleda uprtog u vrata. Mira nije dolazila. Napolje nije izlazio. Gde bi i tražio smirenje?
   Trećeg dana rano izjutra otac je došao po njega. Sve vreme dok su prolazili gradom, osvrtao se, tražeći pogledom poznati lik. Celog putovanja nagnut kroz prozor gledao je niz prugu.
   U početku su Milanovu apatiju tumačili bolovima. Kasnije razočarenjem zbog propalog letovanja. Kad je školska godina počela, njegova zatvaranja u sobu dobronamerno su komentarisali kao - "uči dete". Silne sadnice ruža koje je zapatio u dvorištu radovalo je roditelje. Tek krah na kraju godine doneo je brige. Kosti su zarasle, ali duša nikada. 

   Godine su potom prolazile.

      Bez smisla, bez utehe.

   Nikada više nije video Miru, niti je saznao ko je bila i zašto ga je posećivala.

         Nalazili su ga gde noću luta prugom pogleda uprtog u daljinu.

            Bez reči, bez razuma.

[Džek]

Stipan konta da je Stiven King i plaćen po napisanoj reči.

Jebote, kada stigneš da ispišeš tolike priče i da učestvuješ na svakom konkursu?  Dali mu ga loma po kvantitetu, a?

[scallop]

Ma, vidiš da njegov Milan ne zna da su ga posetili Mira i Mirko.

[Džek]

"Pod guzicom mu je plastična posuda" je rečenica koja me namah kupila; spomenuto dupe je očito simbol anarhizma u naratorskom skladu i redu pisanja.
Ono što čini guzni eksperiment interesantnim je kako to masno tkivo štrči iz rečenice.
Dok čitam, imam osećaj da mi je oko Pežo 407 a tekst autoput. Naravno, od puta zavisi kvalitet i udobnost vožnje.

Sad zamisli koliko amortizerima i vešanju treba energie da ublaže šok nastao usled gaženja guzice čije polutke vire iz asfalta.

[scallop]

Džombe. Ležeći policajac...

[Stipan]

Iha! Ipak je neko i ovo iščitao!

[Stipan]

PREDATOR

  Vidite, dragi moji, u ustrojstvu sveta postoji jedna začkoljica, gotovo neprimetna. Dugo sam mozgao i promatrao događaje dok nisam shvatio da je u pitanju zakonitost. Naime, dobri ne razumevaju kvarnjake. Jednostavno, nemaju intelektualni kapacitet da sagledaju zlo. Neprestano se povode sopstvenim zabludama i svuda traže ljudskost. 

   Evo, pogledajte na primer ovu devojku. Oči su joj vlažne, lice nežno i tužno. Predugi udovi i sveže propupele dojke govore da joj se telo tek formira. Siguran sam da nema više od petnaestak godina. Tamna kosa povezana u kikice pada na ramena, haljinica je devičanski bela. Dokolenice su uredno zategnute. Pogled joj bludi i duboka se tuga u njemu skriva. Hoda lagano, kao da nikuda ne žuri ili kao da ne zna kuda bi pošla. 

   Pitam se šta bi takvo stvorenje tako kasno po noći tražilo u tom opustelom budžaku ako ne nevolju?

   Eto, dragi moji, za razliku od osećajnih i dobrih osoba postoji i predator. On nema problem sa razaznavanjem plena. Nema referentnu tačku i ne bavi se poređenjem, nego reaguje prirodno i nesputano. Budale podložne osećajima i odane kvazimoralnim dogmama za njega nisu ništa drugo do lovina. Slatka, željena i nadasve - naivna lovina.

   Pogledajte ovog matorca što pod onim kandelaberom pripaljuje cigaretu . Lice je mlohavo, oči vodnjikave, vilica stegnuta. Šake su mu izvitoperene i više podsećaju na kandže kakve orlušine nego na ljudske udove. Na njemu je štrokavi mantil i vrećaste pantalone, obuven je u razgažene i prljave šimike. Glavu pokriva duboko natučeni kačket dizajna poput onih sa polovine prošlog veka. Rastreseni pogled usresređuje se u trenutku kad mu se u vidnom polju pojavljuje malopre pomenuto devojče. Cigareta ostaje prilepljena za usne i noge mu se pokreću. Pravac pokreta usmeren je ka curici koja zamišljeno korača mračnom ulicom. Dugački koraci sve više smanjuju rastojanje i ruka se pruža ka delikatnoj prilici. Devojka se okreće.

- Devojko, zar te nije strah da ovuda hodaš tako sama? - odjeknu napukli glas pustim okolišem.   

   Pa opet, braćo, pre no što nastavimo ovu šokantnu pripovest, ne zaboravimo da su čula nesavršena, a naš pogled podložan površnim utiscima. Prečesto brzamo i donosimo nesmotrene  zaključke. Dakle devojčica se okrenu i oštrica bljesnu pod slabim uličnim osvetljenjem.

- Daj lovu matori! - vrisnu klinka zamahujući i po treći put krvavim brijačem.

[scallop]

   Kad za frtalj sata istipkaš stranu teksta, onda si samo daktilograf.


Samo prvi red:


jedna začkoljica - suvišno, a ometa i ritam.
razumevaju - ako već želiš baš taj glagol, ima tu dva - razumeti i razumevati. Razumeš li ili razumevaš razliku?

[M.M]

 

[Stipan]

U stvari bilo je manje od frtalj sata, ali me baš nešto ponelo...

A ti Miljane kaži više čemu se smeješ? Mojoj priči ili Scallopovom komentaru?

[scallop]

Naravno da se smeje tebi. Kad se žališ, pomisli da sam gradiš sliku o sebi, a ne oni koji imaju primedbe na ono što nadrljaš za "manje od frtalj sata".

[Stipan]

Ne žalim se.

[Džek]

Ne lagi. Il' se žališ kao grk u zatvoru, ili nešto kukaš kao sinja kukavica, al' nije to bitno. Bitno je kako brilijantno umeš da sastaviš to dvoje, nadmašio si Jeremiju iz A Forda i ona dva metuzalema na balkonu na kraju svake epizode Mapeta...

Ne znam zašto, al' mene to vazda fasciniralo 

[Josephine]

Užasan, užasan kraj.

[M.M]

A ti Miljane kaži više čemu se smeješ? Mojoj priči ili Scallopovom komentaru?

Komentaru, naravno. Slatko mi je bilo Scallopovo objašnjenje za glagol "razumevaju".

[Stipan]

Ne lagi. Il' se žališ kao grk u zatvoru, ili nešto kukaš kao sinja kukavica, al' nije to bitno. Bitno je kako brilijantno umeš da sastaviš to dvoje, nadmašio si Jeremiju iz A Forda i ona dva metuzalema na balkonu na kraju svake epizode Mapeta...

Srećom ti si uvek tu odmah kraj mene na balkonu.

Užasan, užasan kraj.

Čekaj malo - užasno izveden, užasno napisan ili užasan po smislu?

Komentaru, naravno. Slatko mi je bilo Scallopovo objašnjenje za glagol "razumevaju".

Dobro je, sad mi je lakše.
Najcrnji komentar je kad neko počne neobuzdano da se smeje čim baci pogled na pisaniju...

   

[RedSonja]

ŽENA KOJE NEMA

eh pa nije mira nego jelena

a upečatljive bore čine je markantnom.

pa ko ne voli milf

stipe je baš
vredan,
počelo - prostodušno,
armatura - gizdava
zabavan,
ambiciozan.

poruka
naznačila se kao konstanta mizerne ljudske nesamodovljnosti, fatalizma, samodestrukcije i naivnosti.
reći ću, možda - androginska priroda milanova.
dakle:
mira ga hrani narandzama, narandze su kardio protektivne i pomažu srčanom taktu( i digestivnom traktu ali o tome nije reč) - ona pomaže srcad antički, srce je valjatno zbog njene jednostavne a blagotvorne trpeze.
grožđe, e pa grožđe od te antike iz semenjastog želea sa čvrstom membranom alotropski se modifikuje u vino, a svi znamo šta vino čini. nije apsint, al daleko je od lošeg.
mira je njegova srodna duša, ko veruje u tako nešto
jedino, eto , ne smeta mi što je ideja obrađena(jer koja nije? ) nego mi smeta što je gotovo pa isti šablon.

a možda je priča obična erotska maštarija i možda je on dok ga je pucima grojza hranila pevušio aj berem grožđe biram tamjaniku
ali onda bi se ona zvala zorica, ne mira, i starogrčka paradigma ne bi imala smisla.

sve u svemu, meni se, detetu, dopalo. nervozna sam i ljuta danas, ali dopalo mi se.

[Džek]

Predugi udovi i sveže propupele dojke govore da joj se telo tek formira.

Predugi udovi besmisleno objašnjenje bez reference. Kakvi su onda prekratki udovi? Mislim da bi više pasovalo obično dugački udovi.

sveže propupele dojke mi smrdi na pleonazam. Ako je propupalo, valjda je i sveže. Nisam čuo da je nešto staro ili trulo propupalo.

[RedSonja]

sveže propupele dojke mi smrdi na pleonazam. Ako je propupalo, valjda je i sveže. Nisam čuo da je nešto staro ili trulo propupalo.

rekla bih da se misli na tek, taze propupele dojke, njihova propupelost je maločas započela svoju istoriju
a ne sveže i propupele dojke, onda meti zarez sveže, propupele

uostalom, čak i da je kazao ''sveže, propupele dojke'' to ne bi morao biti pleonazam, pleonazam je vrlo delikatna stvar i naročito u književnoumetničom stilu gotovo nepostojeća, epitet je jači od pleonazma, ako možemo da uporedimo te dve kategorije, te je spominjanje pleonazma u ovom slučaju najverovatnije potpuno nepotrebno i izlišno

[Stipan]

Hvala Sonja. Andrića sam se i ja setio, ali tek pošto sam postavio priču, a i naknadno nisam smislio ništa bolje.

Eh, ti šabloni...

Neizlečiva bolest u mome slučaju.


Hvala i tebi Džek. Očito je po tvojim i Scallopovim primedbama da sam u dahu iskuckao priču.

U, bre, al' ste navalili, nikako da se ubacim.

[M.M]

a upečatljive bore čine je markantnom.

pa ko ne voli milf

Verovala ili ne, ima nas podosta. 

[Džek]

Ne slažem se Sonja.

Slagao bih se da je napisao sveže muženo mleko, iako se podrazumeva da je tek pomuženo mleko sveže, ali moglo je biti i juče muženo tako da sveže dobija smisao. Ali, sveže propupalo je pleonazam. Ako je nešto propupalo, nije moglo propupati pre mesec dana jer je pupanje proces u toku.

Ispravna varijanta bi bila tek propupale, tj, na samom početku procesa pupanja.

[Anomander Rejk]

Drž se ti Stipane dojki, u erotskim ljubićima leže pare...

[Stipan]

Dojke, dude, sise...
Koliko pleonazama za jedan tako detinjast pojam.

[RedSonja]

okej, dzek, najpre imaš pravo, propupati je glagol sporan a ne propupeti, je l tako, nemam rečnik kod sebe sada
onda, to što ti pričaš nema veze sa pleonazmom,već sa gramatičkom ispravnošću
šta je sveže a šta je tek , sveže je pridev srednjeg roda, ako ne grešim, a tek je šta? vremenski prilog?
a je l može sveže da bude prilog?, kao i puno na kraju krajeva?
ne bih da tvrdim, morala bih opet da pogledam u knjige koje nemam ovde
ali meni konstrukcija
sveže propupale zvuči u redu.

[Josephine]

Užasno napisan.

[Stipan]

Hvala Princezo, poradiću na tome.

Rekoh već da me je stvar ponela i da sam je napisao bukvalno za desetak minuta.

A kao i sa svime što me tako opsedne - nisam sposoban da samostalno pronađem greške.

Lakše je pisati po zadatku. Malo lagiš, malo moluješ, malo skraćuješ i - eto priče.

[Džek]

Upravo je to ono što govorim. Meni ne zvuči u redu, žulja me kao da je napisao mali patuljak ili mokra voda
Takođe smatram da pleonazam nema veze sa gramatičkim akrobacijama, nego sa samom logikom iskaza.

Dakle, ako je propupalo, podrazumevano je da je sveže, novo, tek izniklo, tek se rodilo. Naglašavanjem da je taj čin svež čini da se osećam glup i da mi autor mora nacrtati i objasniti pojam propupalo

Ne mora da znači da sam u pravu; sa mog aspekta je to tako, meni je podobro zasmetalo. I na kraju, ako nije pleonazam, onda je svakako bespotrebno objašnjavanje.

[Stipan]

Čekaj malo. Primedbu "sveže" sam već zamenio sa "tek" u orginalu. Zar je i reč "propupele" neispravno upotrebljena?

[Josephine]

Ne bacaj u etar prvo što ti padne na pamet. Nije ni čudo što te svakakvi aleksije nikovi konstantno podjebavaju.

[Stipan]

Podjebavanje mi nije bitno.

Bitni su mi komentari poput ovih koji su se (začudo bez divljačkih upada) ovde sakupili.

[Josephine]

Šta će ti komentari na prvo što ti padne na pamet?

[Stipan]

Teško pitanje. Možda ti funkcionišeš drugačije.

Sve moje priče jesu nešto što mi je prvo palo na pamet.

Ne umem drugačije. Takav sam.

[Džek]

To je psihoanaliza. Pokažu ti špil apstraktnih slika a ti prvo što ti padne na pamet.

Elem, odo' da se spremim pa da se sa Anomanderom u centru i uz pivce lično uverim u pupanje i osciliranje dojki dok nositeljka svežih na štiklama korača... MILF sve u 16, a biće i nešto sveže ispupalo.



Možda padne i koja fotka

[Stipan]

Ajd' sretno sa "Jelenom". Za ono na štiklama - kako vam bog da...