Priča o Stevi, Gandiju, Mustafi itd.

[Hrundi V. Bakshi]

Evo i ja bih da predstavim svoje piskaranje i da čujem po neki komentar, kada vidim da se već ovde to deli i šakom i kapom 
Jedna priča sastavljena iz 30% istine, 50% izmišljotine i 30... ups, 20% slutnje
Ne ustežite se 

Nula

     Sve je počelo bezazlenom dečjom igrom. Imao sam dvanaest godina kada se to desilo. Okupljali smo se na poljani iza poslednjih kuća naše ulice. Zvali su nas ,,mali divljaci" jer smo dizali nesnosnu graju i smišljali svakakve avatnture, koje su se četo završavale pogubno po nečije voćnjake ili prozore. Od jutra, pre polaska u školu, pa do kasne večeri, posle povratka iz nje, leti, zimi, praznicima, danima i noćima tamo je nekoga bilo.
     Jednog letnjeg poslepodneva igrali smo fudbal. Dečaci sa leve strane ulice protiv onih sa desne. Bio je to derbi, utakmica svih utakmica, meč na krv i nož. Dobiti taj dvoboj bilo je pitanje prestiža. Jedini svedok tih epskih bitaka, kao  navijač, a kada je bio u stanju i kao sudija, bio je lokalna pijandura Steva Ćumur, veliki pobornik ,,čokanjčeta" i bivše vihorno levo krilo našeg lokalnog kluba.   
     Golove su, naravno, predstavljale po dve položene cigle, a igrali smo loptom koja je je bila imitacija one kojom se igralo tekuće svetsko prvenstvo. Ne treba posebno naglašavati koliko smo se trudili da ponovimo bravure koje su pravili naši uzori: opasni Lineker, vredni Mateus, ili čudesni Maradona...
     Početak ovog meča o kojem je reč, pamtiću po tuči koja je izmedju nas izbila. Naime, nismo mogli da se dogovorimo ko će da bude Salvatore Toto Skilaći, jedan anonimni igrač koji je bljesnuo na tom svetskom prvenstvu postavši prvi strelac, a koji se posle njega ponovo vratio u svet blažene prosečnosti. Na kraju je presudio kao letva pijani Steva, rekavši da je Skilaći budala i da mi, balavci, nemamo pojma ko je bio Mustafa Hasanigić. Legenda, golgeter, centarfor!
      Počeli smo da pikamo. Malo je reći da je utakmica bila blagi užas, tek, moja strana ulice, leva, gubila je ubedljivo. Ja sam inače bio prilično melanholično dete, slabog karaktera i nedovoljno kuražan, pa me je tri gola u našoj ,,mreži" brzo ohladilo od žara derbija i ja sam počeo da igram samo za sebe i svoju dušu. Kada bih dobio loptu davio sam je do besvesti, driblajući kao sumanut, najviše samog sebe. Svom čuvaru, dežmekastom Jovi sam u jednom napadu koji ništa nije obećavao, proturio loptu kroz noge, pa onda još jednom pa još jednom... A on je posle svakog puta govorio: ,,Ajde još jednom! Probaj ako smeš!" Brojao do šeste ,,suknjice", a onda je Jova, vodjen svojom naprasitom naravi, uzeo ,,stativu" i zveknuo me po glavi. Ko ne prati fudbal, neka zna da je proturanje lopte kroz noge velika sramota za igrača kome se to desi, pa ne čudi ovakva Jovina reakcija, koji je inače, danas jedan pravi ugojeni vepar, potekao od nekadašnjeg podgojenog svinjčeta; te me je udarac takve grdosije onesvestio. Iz velike rane na temenu mi je liptala krv. Odveli su me u bolnicu gde sam narednih nekoliko dana proveo u komi. Jovu su pošteno nalupali njegovi roditelji, pa i dan danas ima traume od toga, a sasvim je jasno da mu više nije palo na pamet da igra fudbal. Stevu Ćumura su, par dana posle tog događaja, našli otegnutih papaka ispred lokalne birtije, a moja majka je preživljavala najteže trenutku u svom životu. I tada je počelo...

***

     Moj oporavak je trajao dugo. Mesecima. Kako su mi kasnije pričali, povreda je bila opasna po život. Srećom, dinarski geni su mi ostavili u nasledje tvrdu glavurdu. Mada, kako će se ispostaviti, nisam siguran da li je bila dovoljno tvrda da me sačuva od onoga što će uslediti...
     Taj bi dogadjaj verovatno bio zaboravljen, i bez ikakvih posledica po mene, da ljudi nisu počeli da primećuju da se čudno ponašam od kada sam izašao sa lečenja, tvrdeći da izvrćem činjenice i istinu. I zaista, ja sam naprasno počeo da brkam pojmove, zaboravljam stvari, da ne raspoznajem inače sasvim poznate ljude, da ,,teram neki svoj inat", kako su govorili... Mislili su: od udarca je, treba dati vremena detetu da se oporavi.
     Prvi znaci tog mog ,,inata" bili su vezani za televiziju. Mladji možda ne znaju, tada su postojala samo dva kanala, izbor je bio sužen, ali program veoma kvalitetan. Jedna od čuvenih emisija je bio drugi dnevnik koji je bio ,,obavezno štivo" u svakom domu. Kako je tada na Bliskom istoku besneo jedan od onih viteških ratova gde se na bačene cipele uzvrača rafalima iz automata kalibra 7,62 i raketnim bacačima, ja sam sa zanimanjem pratio izveštaje iz tog dalekog sveta i učio šta znači pravda, mir i zakon. Lice jednog čoveka se često pojavljivalo na ekranu kada su išli ti ,,bliskoistočni izveštaji"; govorio je taj čičica dugo, tiho, upirući prstom i svi su ga sa pažnjom slušali. Bio je to Jaser Arafat. I ja sam dobro znao da je to on i da se tako zove. Ali, iz nekog razloga, kako su rekli stariji – zbog Jovinog udarca, ja sam sebi uvrteo u glavu da taj čovek okrunjen maramom ne može biti niko drugi do – Mahatma Gandi, glavom i bradom. I kad god bih u dnevniku ugledao Arafata, ja bih, pokazujući prstom na njega, znalački i uveren u ono što tvrdim, govorio: ,,Evo ga Gandi!" Na to su me ukućani, posebno moja sitničava starija sestra, uveravali: ,,Ćuti, idiote, nije to Gandi!". Ja bih samo slegnuo ramenima, odlazeći iz sobe, verujući da je moja porodica skrenula sa uma i da me ubedjuju u laži. Bio je to Gandi. I tačka.
     Posle tog Indijca, došle su i druge utvare u moj dečji svet. Grašak je za mene bio pasulj, čovek koji leti u svemir bio je geograf, Galileo Galilej je bio živ i stanovao je u Jakovu, a Mustafa Hasanagič, idol pokojnog Steve i dobrog dela njegovih vršnjaka iz moje ulice, igrao je za Crvenu zvezdu. Kada sam jedom prilikom, u jednom širem grobarskom društvu,  pomenuo da je Mujo sa ponosom nosio crveno - beli dres, umalo nisam ostao bez glave. Otac je hteo da me se odrekne... ,,Zar sam ja '66 jedva izvukao živu glavu sa krcatog JNA, kada ga je Mujo zavukao Mančesteru u polufinalu Kupa šampiona, da bi ga moj sin, moja krv i meso, selili u onaj Krcunov politbiro iz Ljutice Bogdana?!" Pa dohvati kaiš i udri... Ali uzalud. Ja sam uvek istrajavao i ostajao pri svome. Za mene je crno bilo belo i tu nije bilo pomoći. Moji roditelji, tačnije moja majka (oca je zanimao samo Partizan i kafana) počela je da se brine za moje zdravlje i budućnost, jer je moje izvrtanje činjenica počelo negativno da utiče na moj uspeh u školi, na odnos sa drugovima, ukućanima, kao i sa mnogobrojnom rodbinom. Odvela me je moja dobra Ruža kod lekara (onog istog koji mi je pregledao rascopanu glavu), strepeći da problem možda nije unutra, u glavi, u onom zamršenom sivom organu. Lekar je rekao: "Proći će. Nije mu ništa."
   Nije me prošlo do dan danas...

***

   Moj nastavnik matematike, laka mu crna zemlja, bio je porodični prijatelj. Podučavao je aritmetici, geometriji, računanju i ostalim matematičkim disciplinama, najpre moju majku, pa stariju sestru, i napokon mene. Mislim da sam mu ja uzeo deset godina života, i da je često proklinjao moju majku, čudeći se kako tako dobra žena može da rodi tako nesnosnog sina.
     Bio je to čudan čovek, pravi osobenjak, čovek star, namrgodjen, osorni šaljivdžija i dobričina. Bio je nesrećno oženjen nekom opajdarom, ženom za koju su svi osim njega znali da je kurva, koju smo, mi deca zvali: Baba Sisa. Tako je moj dobri nastavnik ceo svoj život provodio nadnet nad domaće zadatke i povremeno odlazeći na pecanje, trpeći dobacivanja i zafrkavanja da je rogonja.
     Nikada neću shvatiti zašto se toliko trudio oko mene, da mi prenese svoje znanje, iako je znao da sam ja čist baksuz, totalna lenština kada je u pitanju bila matematika. Biće da je to shvatio kao neku vrstu svoje misije, kao obavezu i dužnost prema mojoj porodici, sa kojom je bio u prisnim prijateljskim vezama. On i moj pokojni deda Momčilo bili su u četnicima, osvedočeni antikomunisti. Obojica su umrli a nisu dočekali povratak kralja u Srbiju. Možda je i bolje tako, obzirom da prestolonaslednika zlobnici zovu ,,Aca gica". Njihova monarhistička srca ili ne bi izdržala takvo svetogrdje, ili bi iz podruma naše kuće izvadili sve one ,,šarce" i ,,lugere" koje su posle rata pokopali, i jednom za sva vremena raščistili sa crvenom bandom...
     Nastavnik je bio prvi od ljudi van moje kuće, koji su primetili da sa mojom glavom nešto nije u redu. Pregledajući moje tragikomične rezultate sa kontrolnih zadataka, on je uočio da su za mene dva plus dva jednako pet. I kako je taj pogrešni zbir počeo da se ponavlja, hteo je on da proveri šta je tu posredi. Izveo me na tablu i rekao, grickajući vrh svojih ogromnih naočara:
     ,,Kenjalo (to mi je prezime), reci ti meni koliko su dva plus dva?"
     ,,Pet, nastavniče!", odgovorio sam kao iz topa.
     ,,Pa, kako pet... konju?"
     ,,Pa lepo, pet!"
     Tad je on ustao, zajapurio se, nakostrešio i uz mantranje: ,,Stidi se, Kenjalo, tvoj deda i ja smo vojevali po Romaniji, on je bio ljudina, a ti...", poslao me kod direktora na raport. Kada su saznali za ovo, moji su bili šokirani. Otac je hteo da me izbaci iz kuće. Majka je plakala, sestra se cerekala. Zar ja, potomak jednog Kenjala, da tako vučem za nos ratnog druga moga dede? Zar ja, iz duge loze matematičara koje je taj časni, skromni čovek podučio sabiranju i oduzimanju, da teram šegu sa njim? Ali ja sam bio uporan, pet i šlus!
     Ta jogunasta dečja fantazmagorija me je stajala brojnih pridika i prekora, i ako pogledate moju djačku knjižicu iz tog doba, videćete pored silnih četvorki i petica i jednu stidljivu trojku iz matematike, datu na silu i uz uveravanje nastavnika ,,kako on to samo zbog poštovanja prema mojoj porodici, inače bih pao na porpavni ispit".
         Dve godine posle toga, smrt je došla po mog nastavnika matematike. Bio je jako star i opaka boleština je napala njegovo slabašno telo. Jednom prilikom, kada sam sa majkom i sestrom išao da ga posetim, želeo je da nasamo razgovara sa mnom. Ležao je ruku prekrštenih preko grudi, pomiren sa sobom i sa svetom. Bilo mi je teško da ga gledam. Više od hladnog prisustva smrti plašilo me je da me ne pita nešto u vezi razlomaka, ili tablicu množenja. Ali, on je bio bezbrižan, spokojnog sivog lica, pomalo osornog.
     ,,Sedi", rekao mi je.
     Seo sam na krevet, pokraj njega. 
     ,,Je li", zapištao je promuklim glasom samrtnika, ,,koliko daju dva plus dva?"
     Pomalo sam se kiselo nasmešio, spuštajući pogled. Šta da mu odgovorim, mislio sam. Ako kažem da je četiri, poreći ću sebe i svoju ,,ludost", ako kažem da je pet, razočaraću jednog umirućeg čoveka, stavljajući mu do znanja da ga ni na samrti ne poštujem, rugajući se njegovoj nauci za koju je živeo.
     ,,Četiri", rekao sam tiho, posle dugog, mučnog premišljanja.
     Samo je sklopio svoje umorne, mrtvačke oči, duboko uzdahnuvši. Kada ih je posle nekoliko trenutaka ponovo otvorio, promrmljao je, nekakvim dalekim, stranim glasom:
     ,,Nula, vole! Dva plus dva su nula! Kao i pet plus pet, osam puta osam, stotinu podeljeno sa deset... konačni zbir je uvek nula. Uvek! Shvataš?
     Gledao sam u njega širom otvorenih očiju ništa ne razumevajući. Da nije poludeo, mislio sam. Počeo da vuče za nos sve oko sebe, kao što to radim ja? Nekim čudom, on je predosetio o čemu razmišljam, i sažaljevao me je, gotovo mi se podsmevao.
     ,,Idi", procedio je kroz zube, ,,naučićeš kad dodje vreme."
     Ćutke sam izašao iz sobe, ne okrećući se za sobom. Te je noći moj čestiti, mudri nastavnik preminuo. Konačno je došao do zbira svojih zemaljskih dana. U testamentu koji je ostao za njim, pisalo je samo, pod jednom jedinom tačkom: ,,spalite sve moje naučne radove i teoreme!", u potpisu P. V.
     Dugo posle svih tih dogadjaja, kada me neko pita, znajući da sam ,,lud", koliko je dva plus dva, ja sam odgovarao pet, pri tom načinivši ozbiljan izrazl lica. Ko je Arafat? Gandi, tvrdio sam. Smejali su se. Govorili: skrenuo je! Zaista, ta tvrdoglavost me je mogla odvesti u propast. Ali me je, nekim čudom, dovela do slave. Postao sam cenjeni slikar. Moja dela možete videti u prestižnim galerijama Rima, Pariza, Njujorka... Postavši slavan, uverio sam samog sebe da sam ja, a ne drugi, dobro zbrajao. Da dva plus dva nikako nisu četiri. Bar ne uvek.
     Ipak, kada mi kist ponešen sve umornijom, staračkim pegama prekrivenom rukom, zastane na nekom detalju akta ili reljefa koji slikam, zapitam se: koliki će biti zbir dvojke i dvojke kada se nadjem na samrtnoj postelji, gde sve ima drugačiju moć sagledavanja i spoznavanja? Šta ću naći? Šta zbrojiti? Hoću li se držati svojih zabluda i kada me avet smrti obuzme i kada već zakoračim sa one strane, ili ću u svemu što ostavljam iza sebe, i čemu možda, hrlim, pronaći jednu jedinu, celovitu, neizbrojivu i nedeljivu nulu, baš kao i moj nastavnik matematike? 

***

     

[Savajat Erp]

Интересантно је ово, посебно што ме је први део вратио мало у детињство и пикање лопте (које сам брзо забаталио због поседовања прекобројне леве ноге)...на тренутке ме је подсетило на Ћопића...само ово - нелогично ми је да неко може да "запишти промуклим гласом"...промуклост је промуклост, а пиштање пиштање, не видим како би то могло заједно.

[pokojni Steva]

Zanimljiv podsetnik za možda dobru priču. Sad svu pažnju usmeri na Radionicu, napiši nešto za iduće krugove, prati komentare pa se ovome vrati negde s jeseni. Biće mnogo bolje.

Di baš Steva pijandura, mater mu

[pokojni Steva]

Aaa! Sad sam se setio, 'Brdi nam nam'!

[Savajat Erp]

Di baš Steva pijandura, mater mu

Хех, и мени је то пало на памет.

[Gudeja]

Sviđa mi se priča. I poenta. Lepo.

[Kaa]

I meni se dopalo. Pismeno i pitko. Humor provejava iz svake rečenice.  Jedina zamerka tiče se konstrukcije kada me avet smrti obuzme, nekako odudara od ostatka. Stvarno lepa ideja. Dobrodošao.

[sandjama]

pao mi na pamet vladimir stojsin dok sam ovo citao. sto je najgore, vise nisam ni siguran da l' sam kao klinac citao neku njegovu knjigu ili nisam, al' svejedno nisam mogao da se oslobodim asocijacije. fina je pricica.

btw ne znam za 2+2, al 1+1 su sigurno tri, nemoj niko da te laze ! 

[Plut]

Nije ovo loše, ali bi mi više prijalo da sam učestvovala u radnji, tj da sam, zajedno sa tobom sve ovo proživljavala.
Ovako, sedimo jedno preko puta drugog, mazim mog kera u krilu, vatra krcka u kaminu pored, i ti mi pričaš i pričaš i pričaš... i ja možda zaspim.

[pokojni Steva]

Jel vam Partnr drugar? Pričica je dobra samo ako se gleda kao predložak za nešto jako dobro. Nikad mi dosta ovakvih prisećanja iz detinjstva, zato insistiram da napravi nešto od toga. Svi smo imali po jednog Stevu i sluđenog profu 'iz matiša' (ili smo trebali imati); Stevu je tek pomenuo a već ga je i ubio, profu akvarelisao a cicijašio na farbi. Otac u kafani - keva za šporetom raspored plače za nekom naznakom života, barem detaljem više. Jednostavno je punim gasom po ravnom jeziku odvozao emocije iz srca, slabo i one iz glave. Prisećanje dečaštva nesme biti ovako šturo. Te slike ostaju valjda do u detalj jasne, i u punom koloru, do kraja života? Potrudi se. Očito da je čovek 'nabo' žicu, bilo bi suludo i štetno ohrabrivati ga da je ovo što je napisao izbliza dovoljno dobro da bi iza toga mogao komotno stati. Partnr, verujem u tebe, imaš herca, ne dozvoli da ova priča ostane kakva je sad. Lep pozdrau!...

[Stipan]

Ahm... Malo koji prvopostavljeni je ovoliko nahvaljen, ali morao bi da poradiš na ovakvim stvarima :

"Jedini svedok tih epskih bitaka, kao  navijač, a kada je bio u stanju i kao sudija, bio je lokalna pijandura Steva Ćumur, veliki pobornik ,,čokanjčeta" i bivše vihorno levo krilo našeg lokalnog kluba."
"Ta jogunasta dečja fantazmagorija me je stajala brojnih pridika i prekora, i ako pogledate moju djačku knjižicu iz tog doba, videćete pored silnih četvorki i petica i jednu stidljivu trojku iz matematike, datu na silu i uz uveravanje nastavnika ,,kako on to samo zbog poštovanja prema mojoj porodici, inače bih pao na porpavni ispit"."

Od ovoga ladno možeš napraviti po 3-4 rečenice. Čitalac se udavi dok istera do kraja.

I još jedan savet - pokušaj da izbaciš sve prideve, a zatim pročitaj priču ponovo. Vrati samo one bez kojih priča ne funkcioniše. Iznenadićeš se koliko bolje zvuči.

 

[scallop]

Данас прилажем у Савајатову касицу. Некако сам се сложио са "оним" констатацијама да мушкарци много серу. Мени је ова прича зрела за лектуру. То ће од сада да значи да је написано прихватљиво и да је довољно да лектор среди понешто. Мени се прича допала, поверовао сам писцу. Стипане, дуга реченица, ако се лако чита наглас има права да живи. Оне две које си навео као пример су итекако читљиве.

[Stipan]

Stipan se prerano probudio pa lupeta.

[pokojni Steva]

Magija na ZS! Počeli 'trotačka' postovi da mi se spajaju! Mislim, nemam ništa protiv, hvala na trudu.

Po pitanju priče, neću dalje da mračim autoru veselje, moja reč svakako nema tu težinu da bi se zapinjalo o nju.

[Hrundi V. Bakshi]

Hvala na dobrodošlici na forum, moram da kažem da sam iznenadjen reakcijama na priču. Zahvaljujem svima koji su našli vremena da je pročitaju i da iskažu svoje mišljenje, znači mi to jer je ovo moj prvi "izlazak u javnost".

Zanimljiv podsetnik za možda dobru priču. Sad svu pažnju usmeri na Radionicu, napiši nešto za iduće krugove, prati komentare pa se ovome vrati negde s jeseni. Biće mnogo bolje.

Di baš Steva pijandura, mater mu

Pa pijandura taj tvoj imenjak, tako se potrefilo... nije valjda da ima sličnosti izmedju vas dvojice? Inače nije izmišljen lik  i zaista je bio prodorno levo krilo mog lokalnog kluba, mada ga ja pamtim samo po prodorima do dna flaše

pao mi na pamet vladimir stojsin dok sam ovo citao. sto je najgore, vise nisam ni siguran da l' sam kao klinac citao neku njegovu knjigu ili nisam, al' svejedno nisam mogao da se oslobodim asocijacije. fina je pricica.

btw ne znam za 2+2, al 1+1 su sigurno tri, nemoj niko da te laze ! 

Ma ja ne zbrajam ništa, jedan je jedan i tako treba da ostane

Данас прилажем у Савајатову касицу. Некако сам се сложио са "оним" констатацијама да мушкарци много серу. Мени је ова прича зрела за лектуру. То ће од сада да значи да је написано прихватљиво и да је довољно да лектор среди понешто. Мени се прича допала, поверовао сам писцу. Стипане, дуга реченица, ако се лако чита наглас има права да живи. Оне две које си навео као пример су итекако читљиве.

Nadam se da neće biti mnogo posla za lektora, trudim se da vodim računa o pravopisu, prosto se grozim ma i najsitinih grešaka

[scallop]

Дјевац?

[Plut]

Friško meso.

[Stipan]

Polako Plutice. Ne budi alava. 

[boki77]

Добро је ово. Писмено и лако читљиво.

[Josephine]

Hrundi se mnogo menjao u radionici.


Tražila sam nešto po bordu radionica i naišla na ovo. Nisam ranije čitala.