Amnezija - Nikola Davidović (2005)

[Mica Milovanovic]

Da li je neko, možda, slučajno, naleteo na ovo?

http://nikoladavidovic.com/amnezija.htm

ГЕНИЈАЛНОСТ   И   НАУЧНА   ФАНТАСТИКА   РОМАНА   " АМНЕЗИЈА "

Када је професор Бељајев описао главу која мисли без тела , а по којој данас , ( у 21. веку , лета господњег 2009.) ради , памти и мисли наш кућни рачунар , иако је сваки стваралац у неком зрну своје личности видовит , он тада вероватно није претпостављао размере своје маште и њену покретачку снагу за открића . Када је Жил Верн писао   " Пут од земље до месеца "  " Двадесет хиљада миља под морем ", " Путовање у средиште земље ", или било који други од својих десетина романа , вероватно ни он није знао да ће тако мало времена земаљском човеку бити потребно да сва ова маштања оствари и усаврши .
Иако је Жил Верн   имао потајну наду у остварење своје фантазије , он ипак није могао да измери време од почетка њеног цветања до људске сасвим баналне навике на   открића која су по њој нацртана и остварена .

Могуће је да и Никола Давидовић слути неки сутрашњи сасвим другачији свет у коме ће барем део плода његове огромне маште бити могућ и остварив .

Као неко ко несумњиво познаје и делове науке , Никола Давидовић се у " Амнезији " упустио у неколико великих и суштинских тема , почевши од старог филозофског парадокса (" Бог је бесмртан . Да је у човеку и човек би био бесмртан ", стр 34., том 2 ), преко научно постављених питања о реинкарнацији , питања о божијој вољи наспрам закона генетике , расправа о божијим и људским својствима , логичких питања о континуитету свести и идентитету , о урођеном и стеченом и идентитету у древној митолошкој теми месеца , огледала , двојника и   близанаца ( Гонегод и Гонехом , стр 653., том 2 ), о бесмртности кроз клонирање ,  све до генијалне замилси великог   божијег ока у свемиру , великог   " Паноскопа " који бележи , дијагностикује , складишти и памти сва сећања , све мисли , сва стања свих душа и свих испреплетаних живота и енергија у васељени . " Паноскоп " је електронска слика бога , гигантски рачунар космоса , детектор лажи и пописивач успомена , највећа космичка администрација људских проживљених ликова , успомена ,  емоција , облика и тела . Он је читач мисли и снова и резервоар свега што је било и што ће бити , јер за њега , у свемиру , не постоји време . Људске мисли слажу се ( преводе ) у слику на " Паноскопу ", опис нечијих особина претвара се у лик и слику тога створа , решавајући питање идентитета од Сина ка Оцу , али " Паноскоп " је и централа свеопште космичке телепатије .  " Свима нам је познато да је у Низини конструисан компјутер који опис лица преслаже у лице "... ( стр 419., том 2).

" Паноскоп " је око будућности , свевидећи екран , рендген мисли , тајни и осећања , Спинозин бог у природи , можда нешто што ће једнога далеког дана постојати , а можда и нешто што већ одавно постоји , али смо ми мали и недоумни да га откријемо и спознамо , слика будућности неког свеопштег свемирског прожимања и трага о томе , слика нечега што у енергији природе свакако већ живи и зрачи само је несазнато и неосвешћено , јер или још нема самосвест , или ми , људска бића , немамо свест да то појмимо .

И сам аутор овог текста био је запрепашћен једном неочекиваном појавом . Наиме , када сам прочитала Давидовићеве описе " Паноскопа " и реченице које описују   рад овог свевидећег галаксијског регистра , отворила сам један свој давно писани есеј научне фантастике под називом " Завршна фаза ", и у њему прочитала неколико , такорећи , истоветних , подударних реченица о " свемирском екрану ". Нигде раније нисам   пронашла ту констелацију реченица коју сам тада видела у Давидовићевом роману !
Како објаснити ову појаву , него неком врстом   " Јунговог   синхроницитета ", акаузалног додиривања смисла у времену и простору , свеопшту повезаност која дозвољава подударање смисла већег од случајности , а мањег од узрочности ,  подударање и само недовољно објашњено , а о коме , заправо , роман " Амнезија " у васељенској равни , описујући Лајбницову преетаблирану хармонију , односно unus mundus , управо и пише .

Давидовић у роману " Амнезија " расправља и о сећањима која се селе из тела у тело и позајмљују , о споразумевању " биоимпулсима ", о " живићима " који су на размеђи ћелија , чула и функционалних јединица живог организма , и о томе како да се " живићи " учине бесмртнима , ако већ носе имена живих бића и живих целина ( Бионад , Биочут , Биоход , Биомислим , Биовид ...). Ту су и расправе о теорији еволуције у хипотезама Дервина и Саграна ( стр 161., том 2). Логика клонирања израња такође из расправа у роману :
" Ако од плаве и жуте боје можемо добити зелену , онда од бога и човека можемо да добијемо натчовека ..." ..." Ко може коња да учини магарцем , може и божију особину да учини људском ..." ( стр 526., том 2).

Изванредно ингениозни описи доживљаја реинкарнације у научној фантастици ( или барем , за нас данас , научној фантастици ) дати су у роману " Амнезија ", готово математички : " Рођење је улазак у туђе искуство , а васкрснули ће да се врати у свој живот . Вваскрснули ће да има свој извор , свој претходни живот . Кад потроши све што је први пут одживео , почеће испочетка . И тако ће свој први живот вечно да одживљава , да се врати на почетак и да се одатле поново отисне на пут . Данас тако одлазе и поново долазе својства врсте и подврсте . Та непрекинутост обнављања врсте и подврсте није , на жалост , и обнављање индивидуалности . Та омашка ће да буде отклоњена ... Сутра ће да се врате са сећањем на одживљено и са сазнањем неодживљеног ..." ( стр 334., том 2) .

Тема омашке и грешке а приори је тема фантастике будућности која ће је исправити . 
" Откуд вечној души и вечној материји потреба да се удружују у привременост и да једном буду дете , а једанпут старац ? Откуд им жеља да имају привремено лице и нестално боравиште ?... "..." Није то њихова жеља , него омашка Творца , казала је Премила ..." Творац би морао да их боље повеже ..." ( стр . 461., том 2).
Затим Давидовић , у антиципацији заустављања смрти људских ћелија , пише : " Хоће ли повратницима бити објашњено зашто су у првом животу били смртни ?..." Ћелије неће моћи ни да се множе , ни да одумиру - моћи ће само да се подмлађују . Из младости ће сазрети у средовечност и одатле се вратити у младост . И процес старења и процес подмлађивања тећи ће постепено ... ( стр 374., том 2).

Као и сви истински генијални људи , Никола Давидовић слути да ће сасвим вероватна   бића неког другог времена , односно ван времена , бића која можда живе у стотинама милијарди система као што је наш и у стотинама милијарди галаксија као што је наша , да ће та бића спознати истину на неки нови начин , не сумњајући више да живот   ( боље рећи многи животи ) у космосу постоје .  Сва наша логичка и математичка вероватноћа говоре да ћемо једнога дана то видети .  Али , Давидовић у својој генијалној машти ("... Казаћу им да је машта божје сећање и да је у њој одгонетка свих загонетки . стр 504. "), говори о прапочетку : " Пред остварењем је Радесиново предвиђање да ће цела васељена да буде насељена .... Препун је Орос , препуна је Земља , ускоро ће и Переннис да се препуни ... Брзо ће на ред да дођу и остале звезде ... " ( стр .580., том 2). " Пре тога ћемо одабрати планете на које ћемо узнети семе ..." ( стр 598., том 2). И још : " Одавно већ допремамо храну са суседне планете ... " ( стр . 429., том 2).

[Kunac]

Malo sam pogledao na netu. Amnezija je peti deo (!) petoknjižja...

Izuzmu li se prvi pokušaji, kojima bi se, s obzirom na zanimljivost i originalnost priča, trebalo vratiti, Apostoli su prvi roman. To je roman o otuđenju jastva. U njemu glavni lik narasta u istorijsku ličnost i gubi svoje prirodno ja.
         Drugi roman, Progonstvo, zamišljan je šesnaest godina pre no što je napisan. Razlog tako dugom odlaganju je traženje metafore koja će istovremeno da ukaže na izgnanstvo i čoveka i Boga. Radnja Progonstva sažima se u priču o sinu koji, ne zapamtivši oca i ne pronašavši dokaze o njegovom fizičkom izgledu, krade iz mauzoleja urnu sa očevim pepelom s namerom da pepeo preda nekom živom obliku. Pronoseći urnu kroz sve važnije dokaze postojanja, shvata da je sopstvenost nepresadiva i da je život i u iskonu progonstvo.
         I osnova Šeme je alegorična. I ovde se, kao i u Progonstvu, ne zna je li otac čovek ili nadbiće. Kroz priču, proizašlu iz istorijske činjenice, sagledane su dileme i ideološka neslaganja sinova. Našavši se pred mogućnošću da izbore pomilovanje oca, osuđenog na smrt, sinovi se sučeljavaju sa jednoobraznošću i stanovitošću zakona Prirode i Istorije i iz te neravnopravne borbe izlaze sa spoznajom da je suština nemenljiva.
         Progonstvo i Šema su štampani u Beogradu: Progonstvo u tri, a Šema u dva izdanja.
         U Iluzijama, četvrtom Davidovićevom romanu, sagledavaju se saodnosi nade i nemenljivosti prirodnih zakona.
         Peti roman, Amnezija, utemeljuje verovanje da je smrt odlazak u život i da se vaskrsnuti može jedino iz semena.

Odlomak:::

Na Orosu se, koji vek po mom saobraženju sa Sinom, javilo verovanje da će se one godine, kad sneg napada po tek sazrelom kukuruzu, u Nizini roditi muško dete i da će novorođeni da bude predzadnji izdanak mene i da će u njemu da se okruni seme i u semenu poslednji izdanak mene.
Predviđene godine se rodio princ Svevid. Dva dana pred njegovo rođenje napadao je sneg po tek sazrelom kukuruzu i to je bio prvi znak da se u Nizini rodio pretposlednji izdanak mene i da će iz njegovog semena da se rodi Jersen koji će da poseje seme i u semenu mene.
Predviđanje Orošana se obistinilo. Svevid je zaista pretposlednji Jersen.
Svevid će da bude i pretposlednji Vrhovni zemaljski car. Biće i otac poslednjeg Jersena.
Biće otac blizanaca. U jednom od njih je seme sa mojim identitetom.
Svevidov otac je car Sven a majka princeza Vaskrsija.
Svevid je rođen u Beogradu. 1) Bio je septembar sav u snegu.
Iz Svena smo pre vremena izašli. Živiće je izgurao njihov podmladak a ja sam, po Svenovom izlasku iz saobrazbe, postao nepotreban. Sad smo svi u Svevidu. Svi smo u Svevidu svojim velikim ja. Manjim ja smo u Svaniju i u onim Jesenima koji će da otputuju na Perennis i koji će po uzlasku da postanu besmrtni.
Beograđani ne slute da je u njihovom gradu Bog.
Nikome od nas nije žao što smo iz Svena prešli u Svevida. Živići su bili srećni što su svoju decu smestili u večnost a ja što sam se primakao svom identitetu. Odsad sam svojim velikim ja u Svevidu. Prešao sam u Svevida a ne u njegovog polubrata Svanija.
Da sam u Svaniju, bio bih, kao i Sunce, pokazivan bojom koja nisam ja. Svevid će da me pokazuje onim što jesam.
Uma potvrđuje moje zapažanje. Potvrđuje i dopunjuje ubeđenjem da je Svevid osvedočenje neba i zemlje, Boga i čoveka i da ću, dok sam u njemu i njegovom semenu, da budem izvan zaborava.
Uma misli da Svevid nije biljka koja o Suncu svedoči svojim bojama. Svevid je voda u kojoj svako, pa i ja, može da vidi svoje lice. Svevid je i glas u kojem će svako moći da čuje svoje uverenje.

(Odlomak iz romana ,,Amnezija")

1) U Amneziji je Srbija Kardija, zemlja srca. Beograd je prestonica Kardije. U Kardiju je nebo spustilo semenku prapočetka i iz te semenke izniklo je sve.

Možda gadno grešim, ali meni ovo liči na neku zafrknaciju.