Ispravljene verzije priča iz Radionice

[Josephine]

Učiniću sve da Džon učestvuje u bar još nekom krugu, pa evo teme koja bi inače trebalo da bude deo svake radionice.

Ko ispravi priču iz kruga (na osnovu dobijenih komentara), ako ima želju i volju neka je baci ovde.

Uskoro stiže moja...

[Kaa]

Pozdravljam ideju

[Stipan]

Ideja je dobra, ali bez toga me je Boban već postavio na lidersku poziciju egzibicioniste smarača.
Sigurna si da želiš da mi otvoriš još jedno polje za smaranje cenjenih Sagitaša?

[Josephine]

A ti baci samo jednu ispravljenu verziju. Ostale bacaj tamo u patetiku.

Nisam otvorila ovu temu da se smaramo sa deset verzija jedne priče.

[Stipan]

Uzimalo - davalo... 

[Stipan]

Isto popodne, isti dan

  Popodne je uveliko odmaklo kada je Mirjana napustila selo i poznatom stazom se zaputila ka reci. Utonula u misli koračala je gotovo ne primećujući krajolik.
  Sada je sve bilo lakše. Ponekad je to bila šetnja pokraj reke. Drugi put bi radila u bašti ili posećivala Biljanu. S proleća na proleće njene laži su bile sve uverljivije i niko više nije sumnjao u njih. Uvek isto popodne, na isti dan.
  Trava je bila vlažna i prsti nogu su neprijatno zebli. Eh, da bar proleće nije toliko kasnilo. Možda bi sedela za stolom i spremala se za praznik.
  Osvrnula se. Krovove kuća i dimnjake nazirala je nejasne i daleke. Kao kletva, nad selom se nadvijao sasušeni bagrem o koji je onomad obešen matori Ciganin.   
  Uzdahnuvši duboko, skrenula je pogled ka ugaženoj stazici pred sobom. Odluku je donela još dok su se povlačili poslednji repovi zime.
  Svi njeni prijatelji odavno su kuće skućili. Sve su njene prijateljice već brinule o svojoj deci. Ali ne i Mirjana. Sporu smrt, koju je samo proleće blažilo, brižljivo je skrivala od svojih suseljana. Koliko ju je puta majka pitala koji joj je vrag? Koliko ju je momaka klelo jer usne nikom nije davala? Sav nespokoj potrošila je preboljevajući predugu zimu. Odgovor je bio koliko težak, toliko i jednostavan. Ležao je zapreten koliko u prošlosti, toliko i u budućnosti. Uvek isto popodne, na isti dan. Bila je Lazareva subota kad je prvi put susrela te vučje oči. Oči koje su je smesta sažegle.
Začudo, hodala je lagano i ravnomerno. Vazduh je bio prepun slađanih proletnjih mirisa, ali za nju to čudesno uskrsnuće nije imalo nikakvog značaja. Iza sledećeg prevoja ugledaće svoj cilj.
  Sutrašnji praznik i bučni vašar što ga prati provejavao je mislima. Zalud su to gomilanje lutalica vlasti zabranjivale; Putujući trgovci, cirkuzanti, torbari i nomadi svih vrsta za zakone nisu marili. S proleća na proleće, u isto popodne, na isti dan, okupljali bi se na istom mestu. Ringišpil i šećerna vuna. Roštiljdžije i bučna dečurlija. Gomila stranaca sa šarenim džidža midžama prostrtih poput sirotinjskih svetinja. Pogađanje i zadah rakije. Šarene suknje i marame. Čizme visokih sara i plamen iz tamnih očiju. Vašar koji nikada više neće videti onakvim kao nekada.
  Pamtila je komšinice koje uteruju decu u kuće i kletvi bačenih na strance. Sećala se krvi i sahrana. Uvek isto popodne, na isti dan. S proleća na proleće.
  Konačno se zaputila svome usudu i ni najmanje se nije kajala. U glavi igraše iskre davnog pogleda koji ju je zauvek okovao. Lagani koraci vodili su je postojano i pred pogledom puče izmaglica nad rekom. Utroba joj se stegla. Setila se istog ovakvog popodneva na isti ovakav dan.
  Bio je tamo, sa ostalim nomadima, nekako po strani. Drugačiji od svih. Visok i naočit. Lenih pokreta. Vatrenog pogleda. Ogledalce na tezgi pred njime nije joj bilo potrebno. Njegov baršunasti glas i topli dodir ruke jesu.
  Hodali su istom ovom stazicom, nasmejani i sretni. Slabost što je prožimala telo skrivala je oslanjanjem na njegovu snažnu podlakticu.
— Kolja, ljubavi moja!
  Pamtila je skaredno živopisne kočije, kljusine što brste tek izniklu travu i teški zadah dugog putovanja. Sećala se popodneva u znoju. Divljih ruku i nemirnog tela. Uzdaha i vriskova. Dahtanja i nežnog umiranja. S proleća na proleće male obmane su bile sve uobičajenije i niko više nije sumnjao. Uvek isto popodne, na isti dan.
  Nozdrve zapahnu miris vode i pred oči izroniše trstika i ševar pritisnuti maglom. Srce se snažno otelo i vrtoglavica je nadvladala odlučnost. Oslonila se na gorostasno stablo kraj staze i iz grla joj se ote krik:
— Kolja, nesrećo moja!
  Setila se dana kad je divljaštvo nadvladalo. Grubih Koljinih ruku što su je neumorno vukle za sobom i sakrile je u isti ovaj ševar. Jezivi dan baklji i konopca. Dan kad su se mirni zemljoradnici pretvorili u zveri. Kočije su gorele, Ciganke su vrištale, konji su umirali. Matori se Cigo zanjihao na bagremu. A ona je sve to gledala; skrivena, nemoćna, skamenjena...
  Reka je tekla ravnodušno i mirno. Onako kako je oduvek proticala. Kroz sve ove preduge godine Mirjanu je vodio nemir što se ne preboljeva; ali sada...
    Sada je znala kuda ide. Magla nad rekom željno ju je čekala.
  Najzad zastade, stigavši na svoj cilj. Sela je pod drevnu vrbu i uperila je pogled ka reci.
  Bol ju je sve više obuzimao. Kroz uzburkane misli proletela su predvečerja u kojima bi je terao od sebe. Tako... Tako... Grubo. Nemilosrdno. Tako očajno! Koljin vapaj kao da je i sada odjekivao pustom obalom:
— Ne znaš kakvo je prokletstvo na meni, Mirjana! Ne smeš dočekati noć kraj mene.
      A veče se spuštalo lagano i neumitno.
— Ne, Kolja, sada me nećeš oterati. Više ne mogu lagati. Ne mogu onako kao što to činim godinama zbog tebe; uvek na isti dan; s proleća na proleće. Ovoga puta ću dočekati noć, ljubavi. Sačekaću noć sa tobom!
  Sumrak se hvatao na na jove što su oivičavale moćnu vodu i kroz glavu sinu sumorna slika svakog božjeg jutra posle vrbice; Smrt i plač; krv; dopola proždrane iznutrice; iskasapljene komšije. Uvek isto jutro, na isti dan; i jutro za njim:
Zatvoreni kovčezi. Kuknjava i plač. Nedolično prežderavanje ožalošćenih po sahranama.
      Uvek isto; s proleća na proleće...
    Nije zaboravila; Nije marila; Nije plakala — Neka vreme prolazi.
  Telo uzdrhta od strasti; Kolja noćas dolazi! Mesec joj se bledo nasmešio sa neba, tek probuđen i još mamuran. Otpozdravila mu je kao starom prijatelju.
  Ove će noći iz magle izroniti karavan. Začuće se škripa točkova, njištanje konja i pucanj biča. Noćas će podeliti prokletstvo sa svojim draganom i pojuriće duž reke; divlja i slobodna. Pridružiće se čoporu i loviće ono što su nomadi oduvek tražili.
Jer nomadi noćas dolaze na gozbu, kao i svakog proleća; na istu, bogom nepogledanu noć.
      Baš kao što to i treba da bude.
  A kad sve bude gotovo, kad noge postanu umorne, a utroba puna, poći će sa njima u maglu.
  Tamo odakle su nomadi oduvek i dolazili.

[Stipan]

Pošto me je Scallop ionako odao, evo ispravljene verzije.

[Stipan]

TRINAESTA ŽRTVA

    - O, sranja. - mrmlja Branimir sluđeno buljeći u prelomljeno stablo jasike. Protresa glavu, pa napipava pljosku u unutrašnjem džepu. Žestica pomaže.
   Čelični lanac nije popustio, kučka je polomila drvo. Ustaje. Nema druge nego krenuti za njom. Spušta infracrveni vizir. Boje i oblici nestaju. Krajolik se pretvara u oštre konture. Izlomljene grančice pokazuju pravac devojčinog prolaska. Nepažljiva je i to može imati dva objašnjenja; ili se uspaničila, ili zna kuda ide. Ovo drugo nikako ne valja. Lovci baš nisu omiljeni u Provinciji. Istina, poteru nije čuo još od sinoć. Odustali ili izgubili trag, svejedno. Bila je ovdašnja i ubrzo joj je mogla stići pomoć.
   Noć je vreme lovca. Gejaci nemaju tehnologiju kojom bi razbili tminu i otkrili noćna kretanja. Dan za skrivanje - noć za lov.
   Uvežbanim trkom probija se kroz gusto rastinje. Nedugo potom u vidokrugu mu se pojavljuje obris curice koja odmiče ka jugoistoku. Naravno! Kučka zna šta traži. Provincijska predstraža! Naglo menja pravac i trnje mu struže po čizmama. Iz predostrožnosti joj je izuo obuću i ovuda nije mogla. Prestaje da obraća pažnju na kretanje žrtve i ne usporavajući nastavlja trk ka ogromnom hrastu uzetom za orijentir.
   Seče joj put i devojka mu bukvalno uleće u naručje. Udarac pesnicom odbacuje je par metara unatrag, a da nije ni shvatila odakle je stigao. Priskače i dohvata je za kosu. Prebacuje je preko izvaljenog debla. Curica je u šoku je i gotovo se ne opire. To mu olakšava otkopčavanje opasača. Prvi udarac po stražnjici ju je povratio i ona pokušava da se otrgne. Sasvim očekivano. Slobodnom rukom Branimir pritiska leđa lovine i blokira joj otpor. Opasač nastavlja da joj praši guzicu. Neko vreme devojka vrišti i otima se. Potom se smiruje. Prasak udaraca ispraća tek tihim jecajima.
   Prestaje da je bije tek pošto se sasvim umirila. Valjda je shvatila da neće trpeti neposluh. Opasava se i prikačinje lanac. Nema spavanja do reke!
   Kad budu na brodu Istočnjaci će preuzeti brigu o njoj. Trza je za kosu i ona diže uplakano lice. 
- Uradiš li to još jednom, neću više biti ovako fin. Jasno? - glas mu je više režanje nego govor.
- Zašto to radiš? Ti nisi njihov! - radoznalo stvorenje. Ni ovako prebijena ne ume da začepi.
- Umukni glupačo i kreći! - Trza lanac i devojka polazi. Propušta je pred sebe kako bi je imao na oku. Mala veštica je nepopravljiva. Smišlja novi trik; usporava hod. Verovatno se nada nekoj od čestih Provincijskih graničarskih patrola. Dosta je bilo opiranja! Otkida podeblji prut i ohrabruje je da ubrza korak.
- Ne mogu brže, proklet bio. Stopala su mi u ranama! - Lajava kučka.  Umesto odgovora udeljuje joj  par udaraca, pa cura konačno ubrzava korak i zatvara gubicu. Najzad može da čuje sopstvene misli. Reka je sve bliže, a opasnost od potere sve je manja.
   Govorilo se da je ishrana Istočnjaka posledica neke davne boleštine koja je harala u drevnim vremenima; još u vreme raspada.  Bilo kako bilo na samom su vrhu lanca ishrane. Ne mogu da svare ništa osim sveže krvi. Ljudske krvi.
   Šta će im device? Kakva je razlika? Branimir ne zna, ali zna da ih mora dovesti. Petnaest devica. Jebi ga! Dobra stvar je što su Provincijalci šljam. Zna kome treba ponuditi blještave sitnice. Isuviše dobro poznaje svoj narod. A oni poznaju svoje device.
   Pojava katarki broda savršeno je sinhronizovana sa paljenjem tačaka na grudima. Implanti smesta reaguju i laserski nišani plaćenika se povlače. Lovina shvata da je cilj blizu; vrpolji se. Oštar udarac pruta je smiruje i nastavlja pognute glave. Skriveni odašiljači uskoro će izgubiti snagu i naći će se na teritoriji Istočnjaka. Provincijalci ih jednostavno zovu Krvopijama i koriste njihovu urođenu slabost da ih zadrže daleko od sebe. Baš to i jeste razlog zbog kojeg su Lovci toliko cenjeni. Patetični niskofrekventni talasi ih ne zaustavljaju..
   Postoje svega dva načina da se pobegne od gladi i siromaštva. Dva načina da se dođe do Gradova.  Manje omiljen način je stići tamo kao hrana. Drugi način je prijaviti se kao plaćenik. Mukotrpan način. Godine poniženja i straha. Ali to nije dovoljno da bi neko postao punopravni Građanin. Tu sreću doživljavaju samo najbolji. Oni spremni da rizikuju. Oni kao Branimir. Nedostaju još svega tri device.
   Stražari ih propuštaju i paluba krcka pod čizmama. Vrata škripe i ulaze u potpalublje. Dočekuje ga pritvorni osmeh na bledunjavom licu. Krvopija je okružena plaćenicima koji je oslovljavaju sa ,,Gazda". Ko zna šta je zgrešila pa su je bacili na granicu. Istočnjaci prljave poslove obično prepuštaju nižoj vrsti.
- Evo našeg šampiona. I to ne praznih ruku! Status ti se smeši.–  hladno, nezainteresovano.    Branimir  otkopčava lanac i predaje povodac u ruke plaćeniku koji smesta razdire haljinu sa devojke i proverava himen. Potvrdno klima u Gazdinom pravcu. Branimir podiže vizir.
   Duž zida sa leve strane u tri reda je naslagano petnaest kaveza. Tri su prazna. U ostalima drhture skuturene devojke. Hrana za Krvopije - Branimirova karta za raj. Još samo dva izleta u Provinciju i gotovo je.
   A onda mu pogled pada na gola devojčina leđa. Dah mu zastaje i ruka se spušta prema futroli.
- Ne! Nije moguće! - lovina se okreće i najzad joj vidi lice. Prvi put vizir nije među njima. Ruka dotiče dršku oružja. Zna to lice! Itekako ga poznaje! Kao što poznaje i tetovažu na sestrinim leđima. Onakvu kakvu vidi na leđima trinaeste žrtve; istovetne onoj koju i sam nosi.
- Jeco! -  devojka ga zbunjeno gleda trgnuta uzvikom. Potom u oku zaiskri prepoznavanje.
- Bane!? - pištolj je u njegovoj ruci trenutak pre no što će se devojka oglasiti. Prebrzo da bi ijedan plaćenik reagovao. Šestoro telohranitelja padaju.
- Zašto? - poslednje besmisleno Gazdino pitanje. Munjevita izmena okvira. Vrata se otvaraju. Novi pucnji kose stražare koji uleću.
- Beži Jeco! Beži! - urliče. Neodlučna je. Pogled joj bludi po kavezima.
- Oslobodi ih Bane! - ukipila se. Kukumavči..
- Ne, Jeco! Beži dok još možeš! - podvriskuje nervozno. Jelena se ne pomera.
- Oslobodi ih – tvrdoglava je. Branimir najzad prelama. Prilazi konzoli i ukucava šifru. Uh, to lajavo stvorenje! Vrata na kavezima se otvaraju, ali on dobro zna cenu svog prestupa. Konzola je namenjena rukama Krvopija.
- Beži Jeco! - oseća prvu razdiruću bol. Implanti su otpustili otrov.
- A ti? -  bori se protiv slabosti i proklinje besmisleno pitanje. Nema vremena. Smrt dolazi.
- Doći ću za vama. Idi sad! - Jelena se još jednom okreće.
- Čekaću te kraj jezera. - kaže, pa najzad izlazi.
- Dugo ćeš me čekati – proleće Branimiru kroz glavu dok ga život napušta.

[pokojni Steva]

Trepetala trepetaljka i uteče snajka

[Lord Kufer]

Aj sad probaj da ovo napišeš a da pritom ne vređaš svoje jadne likove, naročito devojčicu.

[Stipan]

Možeš mi to reći malo jasnije? Ovako mi ne pomažeš baš mnogo.
Mislim O.K., verovatno si u pravu - ti bolje vidiš gde sam omašio.

[Lord Kufer]

Kučka, gejaci, curica, kučka, lovina, glupača, mala veštica, lajava kučka, cura, zatvara gubicu...

Osnovni je problem što ne praviš razliku između pripovedača i lika. Ako lik koristi ovakve idiotske epitete, to ne znači da i pisac treba da ih koristi. Treba jasno da razdvojiš te dve stvari.

Prvo to pokušaj, pa onda možemo dalje

[Stipan]

Hvala.

[Savajat Erp]

Иначе, не каже се гејаци, него геаци...пошто сам и сам невешто прикривени геак, знам о чему говорим.

А прича...ако се добро сећам исте, више ми се свидела прва верзија, али моја меморија је увек дискутабилна. Крај ми је неубедљив и некако пребрзо дође до њега.

[Stipan]

Hvala Savajate!

[Stipan]

DAH LOKOMOTIVE

    Zovem se Adnan, ali više volim da me zovu Pilot Astrogator. Ja sam vrh vrhova. Živa legenda. Jedini čovek koji ima sva znanja potrebna da se Interstellar Express održi na kursu. San dečurlije iz predgrađa. Predmet zavisti i ogovaranja. Vlažni san tek stasalih šiparica.
    Otkad znam za sebe samo jedno sam želeo. Od prvog pogleda na zvezdano nebo, prvog žulja nabijenog na očevoj ledini i prvog učiteljskog šamara. Od dolaska komisije u selo, pisma o namerama i potpisivanja ugovora o stipendiji.
    Odrekao sam se svega: društva, provoda, žena i mladosti. Platio sam cenu i dobio sam šta sam hteo; putovanje svog života.
            I gde sam sad?
        Interstellar Express neosetno guta prostranstvo među zvezdama.
    Znam koju dugmad treba pritisnuti i u koje monitore treba gledati. Ipak, već odavno nisam učinio ništa od toga. Tek tako. Putujem u utrobi zveri. Samo to.
    Zver zna svoj put - ucrtan je u čipove. Pa ipak ne zna kako da se ponaša ako presretne kišu asteroida. Ne zna kako da izbegne meteorite. Zato je tu Pilot Astrogator. Očekuje nemoguće. Misli o nezamislivom. Uvek budan, uvek oprezan.
    Dvadeset godina! Lako se izgovara. Podeljeno na deset miliona trista šesdeset i osam hiljada usamljenih minuta izgleda drugačije. Mnogo drugačije.
    Prvih milion minuta se nekako i podnesu. Fonoteka, filmoteka, biblioteka. Virtuelni sex, veštački nadražaji, sintetičke droge. Sav ekskluzivitet koji moć majčice Zemlje može da ponudi. I ono što sam poneo od kuće – moji snovi.
    U početku sam sanjao roditelje. Kasnije prašnjave ulice selendre iz koje sam potekao. Zatim je sve češće u snove dolazila Azra; predivna i blistava. Sva u oblinama. Onakva kakvom je nikada nisam video. Azra! Tri držanja za ruke i jedan poljubac. Turoban pogled dok polazim u veliki grad. Sve što sam ikada imao od žene.
        Interstellar Express neosetno guta prostranstvo među zvezdama.
    Sledećih milion minuta je vreme za šetnje kroz tek naslućeno prostranstvo tovarnih odeljaka. Vreme za vežbe potrebne da mišići ne bi atrofirali, za higijenu, nuždu i gutanje hranidbenih tableta. Vreme očaja i vrištanja u samoći. I mnogo psihotoksika.
    Nikada u životu nisam video parnjaču, ali sam bezbroj puta vraćao scenu zahuktale mašine iz filma kome ni naziv nisam zapamtio. Taj dah lokomotive me je pratio kroz snove. Ritmičan i moćan. Toliko drugačiji od savršenog mira kojim plovi Interstellar Express.
    Milion minuta potrošio sam na razmišljanje o savršenosti grdosije. Zver za sobom ostavlja zvezde što miruju, bez zvuka i trzaja. Savršenstvo međuzvezdane tehnologije. Putovanje se odvija bez svesti o putovanju. Sve je kao san. Ili noćna mora.
        Interstellar Express neosetno guta prostranstvo među zvezdama.
    Znam da zbog svetlosne brzine moje vreme teče drugačije i siguran sam da Zemlja neće biti ista kad se budem vratio. Neće biti tate i mame. Neće biti Azre. Neće biti moje generacije, niti njihove dece. Dočekaće me nepoznat svet. Ponekad me to plaši, ali ne mislim prečesto o tome. Najčešće jednostavno sanjam.
    Prvi minut - zamajac se pomera. Idući minut - metal se napinje do pucanja. Točak se pokreće. Zamajac i točak hvataju ritam. Minut - napred. Minut – nazad. Dah lokomotive se pojačava. Ispunjava.
        Interstellar Express neosetno guta prostranstvo među zvezdama.
    Osluškujem odjek sopstvenih koraka i gledam lica uronjena u kriogen. Stotine lica, hiljade lica. Milioni lica. Samo mogu da ih gledam, to je sve. Putnici su usnuli i čekaju trenutak svog buđenja. Trenutak koji će kucnuti za dvadeset godina. Ne sanjam ih. U snovima me uporno proganja dah lokomotive.
        Interstellar Express neosetno guta prostranstvo među zvezdama.
    Ponekad zaboravim svoju ulogu. Zaboravljam penale u ugovoru. Onda kad me samoća sasvim izludi. Ponekad pokušam prevaru; nagovaram računar da otvori kontejnere i probudi putnike. Uzalud. Zver se ne da. Uslovi nisu ispunjeni i putovanje se nastavlja. Putovanje mog života.
        Interstellar Express neosetno guta prostranstvo među zvezdama.
    Za sve putnike vreme je stalo istog trenutka kada su krenuli. Probudiće se u trenu u kojem su zaspali. Samo moje vreme protiče. Sekund po sekund; kao pokreti zamajca. Samo moje vreme ističe. Poput daha lokomotive.

                A dvadeset godina je tek put u jednom pravcu. Treba se vratiti. Treba doneti retke sirovine i skupocene rude majčici Zemlji. Zlehudoj maćehi koja me je poslala.
            Pilot – Astrogator. Vrh vrhova. Živa legenda.
    Otkad za sebe znam samo jedno sam želeo, od prvog pogleda na zvezdano nebo, prvog žulja nabijenog na očevoj ledini. Sad znam.
        Najbolji plaćaju punu cenu. Putujem u utrobi zveri. Tek tako.
    Nikad neću imati potomstvo. Nikad voljenu ženu. Samo ovo jedno jedino putovanje.
                Jezivi dah lokomotive i putovanje mog života.

[дејан]

и одговарајући саундтрак:

PILOT BABO - RAMBO AMADEUS

[Stipan]

'Bem ti Rambo Amadeusa! Plagir'o me!

[Stipan]

RASKRŠĆE

   Aleksa, priseća se, zovem se Aleksa. Razum se topi na vrućini - maslac na tiganju.
   Jedini susret koji se nije smeo dogoditi. Pogrešna frakcija pustinjskih komandosa. Izmakao je, ali od toga nema koristi. Tek je par kilometara dalje, poslednja flaša je iskapljena. Pokušava da obriše oči, zatim se spušta na tlo psujući znojavu košulju kojom samo nadražuje oči. Nešto krcka. Kompas! Bio je u zadnjem džepu! Izbacuje krhotine i diže pogled. Ispljunuvši pesak nakupljen u ustima neko vreme posmatra let svojih pratilaca. Lešinari nikad ne odustaju.
   Još par isporuka i imao bi dovoljno novca da plati najamnike. Ovo je trebalo da bude tek prva faza unosnog posla. Sad ostaju sunce, pesak i uporna eskadrila što će mu oglodati kosti.
   Daščara se pojavljuje iznebuha. Okreće se prema prizoru što varljivo titra u izmaglici. Samo radoznalost. Pomišlja da mu se vrelina poigrava mozgom, jer u slici nešto ne štima. Kao škripanje gudala bez koga bi kompozicija zvučala maestralno . Sklapa oči. Kada ih tren potom otvara, slika se razbistrava. Čudno, sve je tamo, ali prizor ne spada u Euklidovu geometriju. Nema dubinu. Kao poster nalepljen direktno na vidno polje - sa tom razlikom da bi on imao debljinu papira. Ovde te dimenzije jednostavno nema. Psuje u sebi; fatamorgana.
   Možda jednostavno treba sačekati kraj. Snovi o kancelariji na obali i o sekretarici u miniću završavaju se ovde. Nikad poslovnog čoveka od njega.
   Neko vreme kleči lica zagnjurenog u dlanove, a onda čuje zviždukanje. Halucinira.
   Podiže pogled i vidi dobrodušno lice podnapitog čikice. Dok pokušava da prihvati ono što vidi, pridošlica mu se obraća.
- Što s' iščuđavaš? Pa i ti bi im'o tol'ku tibu da si stuko piva k'o ja!
   Umesto odgovora Aleksa liznu ispucale usne.
- U bircuzu, ga ima kol'ko voliš. - to izgovorivši nastavlja geguckavim hodom.
   Aleksa obnovljenom snagom puzi ka daščari i posle čitave večnosti stiže. Sumnjičavo pruža ruku i shvata da su vrata stvarna. Ne razume nedostatak dubine, ali to ga više i ne zanima. Pruža ruku. Brava je podmazana, a vrata fino balansirana. Ulazi.
   Visoki lukovi tavanice gube se u visini. Problem sa perspektivom i dalje postoji, ali sada je suprotne prirode. Iako vidi pročelje prostorije, dužina do njega je beskonačna i prkosi svakom razumnom poimanju. Centrom prostorije prostiru se klupe i stolovi sa podnapitim gostima. To se umnožava u nebrojenom mnoštvu, ali slike nisu identične. Gosti za stolovima ne samo da nisu istovetni, nego nisu ni iz istog istorijskog perioda. Geometrija mesta je ludačka i Aleksa nijednog trenutka ne uspeva da odredi udaljenost do najbližeg stola niti njegove dimenzije, a ponajmanje od svega broj ljudi koji za njime sede.
   Obazrevši se po sceni pretrnu, jer shvata još nešto. Vrata su nestala, a prizor beskonačnog bircuza se nastavlja i u pravcu iz koga je došao, u istoj neodredljivoj perspektivi. Umirujuće deluje tek jedini prirodno postavljeni objekat u celoj toj papazjaniji. Prilazi šanku i obraća se barmenu.
- Jedno pivo.
   Krigla se našla na šanku bez ijednog uočljivog pokreta one spodobe. Smakao ga je naiskap. Apatinsko! Ne seća se da je spominjao svoje najdraže pivo, niti  razmišlja o tome kako je ovamo stiglo sa drugog kraja sveta. Čim je spustio kriglu u njoj se penušala nova tura.
- Dobrodošli u Raskršće. - izgovara domaćin
- Ima li izlaza odavde, ako nisam previše znatiželjan? - obrati se tobož mirno šankeru.
- Naravno, gospodine. Čim nađete ono zbog čega ste došli. - odgovori mu ovaj. Besmisleno.
- Kako li sam samo to mogao da zaboravim. Možete li me možda podsetiti šta ja to u stvari tražim? - trudi se da održi mir iskapljujući i drugu kriglu.
- Pa posle toliko piva mislim da ćete potražiti toalet. - odgovor beše jednostavan.
   U pravu je, itekako. Okrete se, zakorači, pa se najednom priseti da pita:
- A gde se toalet nalazi? - iznenada je potreba izrazito snažna.
- Prođite kraj Vikinga, pa pored legionara skrenite desno prema Hunima. Odmah iza zavese. - objasni mu ovaj detaljno. Aleksa klimnu glavom. Nije prešao ni tri koraka kada se prostro kao proštac, saplevši se o podmetnutu nogu. Grubi smeh se zaorio pre no što je digao pogled na tri mračne prilike u stetsonima sa rukama na revolverima.
- Izvinite...- promrmlja. Koliko toliko dostojanstveno ustaje, pa produžava ka svom cilju. Uopšte mu se ne dopada ovo mesto. Tek što usplahireno odmače par koraka, put mu preprečuje palica sa impozantnim krstom na vrhu.
- Jesi li grešio sinko? - pogled mu se sreće sa prodornim pogledom čoveka u mantiji. Da li je grešio? Napustio je ženu i dvoje dece da bi zbrisao sa kafanskom pevaljkom, nije plaćao alimentaciju, prevario je rođenog brata na ostavinskoj raspravi, prodavao oružje obema zaraćenim stranama i izbacio na ulicu pseto pre no što je krenuo ovamo.
- Ne oče – odgovori sa smeškom. Palica se ukloni i inkvizitor sugestivnim glasom kaže:
- Znaću ako si lagao. Istinu ću izvući točkom i željezom, a telo ti pročistiti plamenom lomače. Idi s bogom. - drhtavim korakom skrete desno prema Hunima i odmakavši zavesu ugleda dežmekastu staricu gde sedi na razdrndanoj stolici lupkajući iglama za štrikanje.
- Upotreba se plaća? - upita setivši se da je novčanik izgoreo zajedno sa vozilom
- Naravno. Šta najviše želite u životu? - počasti ga baba oronulim pogledom. Kakva je ovo groteska? Šta želi? Da se olakša i napusti ovo suludo mesto. Ipak reče kratko:
- Nemam novca. - baba se bezubo nasmeši.
- Platili ste. Prva vrata desno – nije imao živaca da se upušta u nesuvisle rasprave, pa žurno otvara vrata i zakoračivši zinu od zaprepašćenja. Svuda oko njega je pustinja, sunce mu prži vrat, a od bircuza ni traga ni glasa. Diže pogled i vidi lešinare što kruže nad njime.
   Potreba je prejaka i sprečava ga da porazmisli o neočekivanom obrtu. Dok sa olakšanjem posmatra kako pesak munjevito upija mlaz, čuje zviždukanje. Zakopčavši pantalone okreće se i vidi dobrodušno lice i golemu trbušinu.
- Opet si tu? Ti baš nemaš gde da odeš, a? - obraća mu se dedičko.
- Molim? - Ne razume pitanje, kao ni mnogo štošta drugo.
- Pa proš'o si kroz Vrata! Na milijardu jedinki jedno ljudsko biće dobija tu privilegiju! Preko Raskršća su prolazili carevi, milijarderi i vojskovođe. Ti si prvi u poslednjih  hiljadu godina koji se 'vamo vratio!
- A? - reče sve što mu je palo na pamet.
- Budalo! Šta god da si poželeo, ostvarilo bi ti se. - reče čiča pa produži i uskoro se izgubi na titravom horizontu.   
   Odustaje od pokušaja da objasni ko je čiča usred nedođije i razmišlja. Mogao je biti u svojoj dendijevskoj kancelariji koju nikada neće imati i razgranavati biznis kojim se nikada neće baviti. Mogao se vratiti da vidi decu i nahrani psa. Mogao je povratiti porodicu koju je rasturio. Užas pristiže tek kada konačno spoznaje šta stvarno želi.

   Sunce li mu kalajisano! Mogao sam poželeti još jednu kriglu piva!

[Josephine]

Da ti nisi malo požurio? Mislim, imena još nisu objavljena... Ne znam šta si ispravljao, meni se i prva činila boljom od većine u krugu. Sad si joj izbrisao duh...

[Stipan]

Ma svi znaju da je moja. 

Eh sad, pokušao sam da udovoljim primedbama. 
Glasanje ne kaže da je toliko dobra, ali volim to da čujem...  

[Stipan]

Jbt., kad smo već na ovoj temi, nisi li je ti pokrenula. Ja ovde vidim samo svoje ispravljene verzije.
A gde su tvoje?! A gde su one koje su ostali popravili?!

Jel' ovo neka moja antologija, or what?!

[Josephine]

Ja ispravljam buduće priče, na račun sadašnjih.

[Stipan]

Eto ti ga sad - ja sam jedini koji naseda na tvoje provokacije. 

[Josephine]

Šta se primaš odmah? To je zato što sam lenja i neposvećena. Improvizatorka po prirodi. Nikad od mene spisateljica.

[Savajat Erp]

А ни писац 

[Stipan]

Ni od mene, pa ne kukam... 

[Stipan]

Pošto se ovo ionako pretvorilo u neki moj rezervni blog, ajd' da ne ostane neiskorišteno. 


OKTOBAR

Sve je pošlo naopačke za vrapce i mačke
Kad je jesen okačila svoje žute značke.           
                                              (D.Radović)

   Oktobar je pomalo napet mesec i noćas je vrhunac. Mračno je kao u rogu, a ja sedim satima i mislim o besparici. Nepovezano. Razmišljao sam i ranije, nije da nisam. O dugovima, o bivšoj ženi, o deci koju nikad neću videti, o stolici...
   Zbog nje me sada boli članak. Opasač je nedostižan i klati se viseći o banderi nad kršinom. Prokleta kontejnerska stolica! Raspala se trenutak pre no što sam stigao da provučem vrat kroz omču. Nigde više ne daju na crtu, a bolest i mučnina ne prolaze. Desilo se najgore što se moglo desiti. Trezan sam.
      Tras! Tras!
   Dva pucnja u blizini . Ništa neuobičajeno, ali preblizu. Zatim lomljava, topot nogu. Dižem pogled. Tamni obris izranja iz mraka i proleće na dohvat ruke. Dobija na ljudskosti. Potom pucanj, urlik i kao na usporenom snimku vidim kako mu se koleno raspada. Došljak pada i ispušta akten tašnu.
- Pomozi...mi... sakrij... ovo... - ne znam zašto, ali dohvatam torbu i guram je pod gomilu đubreta iza sebe. Tip odnekud vadi pištolj i puca. Neko vrišti samo trenutak pre no što se pridošlici potiljak rascveta pod izlaznim udarom taneta. Tišina dolazi naglo kao udarac maljem. Biti trezan ponekad pomaže u razmišljanju. Torba! Ako su se ovi divljaci poubijali zbog nje, sigurno je u njoj nešto vredno. Pare! Dohvatam je sa namerom da je otvorim, ali idućeg trenutka do mozga mi dopire da je više nego izvesno da će neko stići i dovršiti posao. I to ubrzo. Bolni članak me sprečava da pojurim. Ipak hitro napuštam poprište, čvrsto stežući svoj dragoceni plen.
   Stižem do jazbine stečene ljubaznošću čuvara koji mi je dozvolio da stambeni kontejner gradskog vodovoda koristim kao privremeni smeštaj. Žurno zatvaram vrata za sobom i zaduvan sedam na patos, trljajući bolni članak.
   Dohvatam torbu i pokušavam da je otvorim. Đavola! Sedmocifrena šifrovana brava! Spuštam je, a zatim pokušavam da provalim. Uzalud. Neka od prokleto kvalitetnih fićfirićkih tašni! Sakrivam je, a trenutak kasnije dobijam ideju. Možda je šifra zapisana negde u buđelaru tipčine kod koga je bila. 
   Vraćam se do mrtvaka i uzimam mu novčanik. Par novčanica i ništa drugo. Nikakvih dokumenata. Razočaran podižem pogled da bih zgranut ugledao tri vitke senke koje mi bez žurbe prilaze. Profesionalci! Prekasno da nestanem. Koliko li su videli? Ne kvare pravilnu formaciju u kojoj napreduju i zapažam obrijane glave. Minđuše. Hromirane pištolje. Kožne rukavice. Vođa prilazi. Osmatra slomljenu stolicu, zatim omču i prezrivo se osmehuje. Pružam mu novčanik. Ne prihvata. Izraz lica se ne menja dok progovara:
- Gde je torba?  -  Sležem ramenima, zatim pokazujem ka bulevaru, praveći se pijanijim nego što jesam. Suočavam se sa cevi pištolja među očima.
- Torba?! - ponavlja preteći, a ja shvatam koliko nepodnošljiva postaje verovatnoća da moje samoubistvo neće ostati na pokušaju. Bešika popušta i osećam slivanje niz nogavicu. Ponovo sležem ramenima i pokazujem u istom pravcu.
- Odneli... - mrmljam. Pištolj se odmiče, nešto se došaptavaju, pa preturaju odeću pokojnika. Najzad se okreću i polaze. Najednom, vođa zastaje. Žmurim očekujući hitac, ali umesto toga nešto mi pada u krilo. Otvaram oči, podižem pogled i vidim nipodoštavajući osmeh
- Votka – kaže ravnodušno. Zatim nestaju u mraku. Odvrćem čep i povlačim dobar gutljaj. Slabije od brlje, ali pomaže. Čim su nestali sa vidika, sklanjam novčanice, odbacujem novčanik, ustajem i povlačim se. Situacija je suviše rovita. Koliko li će neprijatnih ekipa noćas ovuda prodefilovati?
   Vrativši se u jazbinu neko vreme se neuspešno zamajavam svojim otkrićem, a zatim ga skrivam, dovršavam votku i tonem u slatke snove.
   Iduće jutro prolazim kraj pozornice sinoćnjeg događaja. Sasvim očekivano, opasano je trakama i okruženo policijom. Neočekivano je prisustvo pripadnika armije pod gas maskama i mnoštvo tabli sa mrtvačkim glavama. Moje otkriće je izgleda mnogo vrednije no što sam mislio.
   Novac sinoć pokupljen su krupne novčanice. Dovoljno za pivo, par litara brlje i gomilu svega i svačega iz gvožđare. U jazbinu se vraćam bogato opremljen sekačima, čekićima i burgijama.
   Celodnevno majstorisanje ne daje nikakve rezultate. Od čega li je napravljena prokletinja?! Dlanovi su mi prepuni žuljeva, ali torba ne popušta.

   Oktobar je pomalo napet mesec. Posebno noću. Vundaram prokletinju sa sobom, ali nikom ne pada na pamet da je otkupi. Čak ni da mi plati piće u zamenu. Opet sam na početku.
   Kad sam već počeo da razmišljam o tome da nabavim neku stabilniju stolicu, naglo i naizgled niotkud, stiže genijalna zamisao. Tako jednostavno, a tako teško za setiti se.
   Negde na pola noći dolazim do čuvarske bodice i vidim da čuvar dobrotvor hrče. Nije da ne cenim dobru nameru iskazanu dozvolom da boravim u gradskom objektu, ali sada mi treba više; zamajac dubinske pumpe. Momci u kontrolnoj sobi ne oglašavaju se dok prolazim kraj pritvorenih vrata. Ako ne spavaju, najverovatnije se kartaju. Neće ni primetiti sitnu uslugu koju mi čine.
   Klak, klak, klak... Točak se neprestano okreće i tačno znam gde treba da podmetnem svoje blago. Guram ga hitro i povlačim ruku. Tras! Torba se otvara i odleće ravno u rezervoar. Jurim za prokletinjom i posmatram kako tone u kristalno bistru vodu. Ono što iz nje ispada su neki staklići i krhotine. Nema para, nema zlata, nema ništa čime bih platio brlju ili paštetu. Pre no što se okrenem od razočaravajućeg prizora shvatam da voda oko krhotina polagano poprima uljano zelenu nijansu. Biće bolje da odavde što pre nestanem.
   
      Oktobar je pomalo napet mesec. Posebno dok su trajali dani agonije.

   Doduše, sad postoji mnogo mesta gde mogu doći do novca. Kase, šalteri, novčanici... Problem je što nemam gde da ga potrošim. Kafane, dućani i bircuzi prekriveni su poluraspadnutim lešinama kao i sve ostalo u opustelom gradu. Srećom, magacini su fino popunjeni, a otkrio sam i tri lepo snabdevena vinska podruma. Problema nema.
   Pitam se da li je i u sledećem gradu ovako? Piva i vina će kad - tad nestati i moraću da se snalazim.

   Jer ja vodu nikad nisam pio.

[Josephine]

Dodao si banderu i to je, otprilike, to? 

[Stipan]

Ne, ali ne verujem da imaš dovoljno strpljenja da sve ispratiš.
Ispravio sam ponavljanja, popravio i potpisao citat na početku, napomenuo da je stolica iz kontejnera...

 

[Hiperhik]

A kako se opasač kači o banderu?

Niska bandera ili dugačak opasač?

Da li se radi o banderi koja samo nosi strujne kablove, ili nosi i uličnu svetiljku, pogodnu za opasača kačenje?

If so, vratiti se na pitanje br. 2.

Stipane, to ja onako, dok mezetim šunku..

[Stipan]

Još imaš šunke od prošle godine?! Mi našu odavno smazali!

[Hiperhik]

Actually, na astalu je šunka od pretprošle godine; prošlogodišnje još čekaju svoj red.

Ne zato što sam štedljiv, nego što te robe ima dosta...šta ću, sremačka lifeline radi ko Doxa.. 

A šalu na stranu - pričica ti je dobra, već sam ti čestitao.

Ali, svog oktobarca si mogao da smestiš i u neku urbanu ruševinu ili nedovršenu napuštenu građevinu, toga bar ima na pretek. A u takvim objektima na pretek ima i greda, fosni, šalunga, kuka, eksera, armirunga i drugih opasačokačivših artefakata.

Na stranu što mi nije jasno kako se, do vraga, u "kao u rogu mračnom" mraku vidi opasač koji se, negde u visini, klati?

[Stipan]

Ali, svog oktobarca si mogao da smestiš i u neku urbanu ruševinu ili nedovršenu napuštenu građevinu, toga bar ima na pretek. A u takvim objektima na pretek ima i greda, fosni, šalunga, kuka, eksera, armirunga i drugih opasačokačivših artefakata.

Pa jeste, samo je mala verovatnoća da će neko ko beži glavom bez obzira uleteti među grede, fosne, šalunge, kuke, eksere i armirunge.

Na stranu što mi nije jasno kako se, do vraga, u "kao u rogu mračnom" mraku vidi opasač koji se, negde u visini, klati?

E tu si potpuno u pravu. Prevideo sam to...

[Hiperhik]

Mislim da nisi u pravu, a propos bežanije.

Da sam u situaciji da begam jer mi glava od toga zavisi, gledao bih upravo da se zavučem negde gde je mračno, gde ima zidova, prolaza, negde gde je lavirintasto i gde mogu da se sakrijem ili bar prikrijem, provučem, nestanem ili, čak, napravim zasedu - ako nemam pištolj i letva ili parče armature je bolje nego gola leđa uperena u pištolj; čini mi se da bi mi bandera na otvorenom, makar i u mraku ko u rogu, bila jedan od poslednjih izbora.

Zvuči logično?

[Stipan]

Pa imao je pištolj, ali upotrebio ga je tek kada je pogođen u koleno, što znači da mu cilj nije bio da se bori, nego da izvuče tašnu.
Dakle hteo je da pobegne, a ne da se sakrije - ili sam to ja samo tako zamislio, a napisao nešto sasvim drugo...

[Hiperhik]

Hm.. Biće da nisam uspeo da shvatim da su "tip koji odnekud vadi pištolj" i "pridošlica kojoj se potiljak rascvetava" - ista osoba. Valjda me omeo taj što vrišti..

Kakogod, Stipane, bega se tamo gde možeš da pobegneš, a ako te puška juri - gledaš da se sakriješ i skloniš sa line-of-sight. Po mogućnosti da između sebe i cevke staviš nešto tvrdo. Ako zid nađeš - skoro da si na konju!

Ali nikada, nikada ne letiš na otvoreno, u brze noge se uzdajući.

Veruj mi na reč.

[Stipan]

U stvari slažem se sa tobom, samo takav razvoj događaja nije odgovarao onome što sam zamislio.
Tako bi tip najverovatnije preživeo.

Jbg., moraću više pažnje poklanjati detaljima...

[NdZodiac]

Vrteška


Mirko se uopšte nije ponašao u skladu sa svojim imenom, baš naprotiv, bio je najnemirnije dete u sirotištu. Večiti šaljivdžija, vođa svih nestašluka i rođeni buntovnik.
Reč ,,nemoj" mu je predstavljala pozivnicu za borbu protiv autoriteta. Kako je svako znao da dečak nikada nije pustio suzu, dobio je nadimak Kameni Mirko.
Često je dobijao batine, ali sve što se moglo videti na njegovom licu bio je šeretski osmeh prkosa.
Direktor cirkusa ga je primetio dok je mališan zabavljao decu u dvorištu. Želeo je da uvede novu tačku, tražio potencijalnog akrobatu, ili dečaka dovoljno starog da
održava životinje, ali našao je savršenog klovna.Upravnik sirotišta nije postavljao pitanja nakon što je izbrojao pozamašnu sumu koju mu je čovek strpao u šaku.
Novi dom za dečaka je predstavljao avanturu. Iako je bio pažljiv sa nepoznatima, u direktoru je prepoznavao iskru onoga što je i sam želeo da postane. Moćan i uticajan.
Nakon vožnje od pola sata, ugledao je cirkus. Najveća prikolica koju je ikada video stajala je pored šatora. Iz nje se čula muzika.
,,Šta je to?" upitao je plašljivo.
,,Saznaćeš na vreme." nasmešio se vlasnik cirkusa. Brkovi su mu skrivali gornje usne. Dvoličnost mu je sijala iz očiju. Nos, nalik na svinjsku njušku, se na momenat sumnjičavo nabrao.
Možda je doneo pogrešnu odluku, možda mali ne odgovara, deluje nekako isuviše mekano. Držaće ga na oku.
"Umeš li da računaš?"
"Da gospodine. Sabiram, oduzimam, množim i delim."
"Odlično! Tvoj zadatak će biti da privučeš masu, i da im naplaćuješ vožnje. Misliš li da ćeš moći?"
,,Naravno gospodine."
Upoznao je cirkusku porodicu i sa velikim interesovanjem posmatrao kako su uvežbavali svoje tačke, kada ga je direktor napokon izveo do tajanstvene prikolice.
,,A ovo će da bude tvoje zaduženje!" rekao je teatralno otvarajući vrata.
Svetlost je otkrila obrise mašine koja je škripala. Šarena platforma se lagano okretala u ritmu orgulja i bubnjeva. Drveni konji su bili letargični, kao da su protiv volje naterani da se kreću.
Lak je počeo da se guli sa njihovih tela. Prazne oči Mirku su delovale jezivo.
,,Ima li neko dugme za pokretanje?"
,,To nije tvoja briga. Sve što tebe treba da te interesuje o ovoj vrtešci je da privučeš ljude da se voze."
,,A kako se zaustavlja?" podigao je pogled prema direktoru.
,,Ona se nikada ne zaustavlja!" grohotom se nasmejao.
,,Kako to mislite?"
,,Šta misliš zašto si ovde? Da postavljaš nevažna pitanja, ili da naučiš kako se zarađuje za život?"
Dečak je zaćutao.
,,Reci mi, da li veruješ u Boga mali?"
,,Verujem."
,,A u postojanje duše?"
,,Da."
,,Znaš li koliko vredi jedna duša?"
,,Nisam o tome razmišljao gospodine."
"50 dinara" glasio je direktorov odgovor.
,,Molim?" ništa mu nije bilo jasno.
,,Zaboravi šta sam ti rekao. Zapamti samo jednu stvar: pokupićeš novac od ljudi, ali nemoj da si ikada seo na jednog od konja!"
,,Da gospodine."

Radoznalost, međutim, nije dozvoljavala dečaku da sve ovo prihvati bez objašnjenja. Isto veče, podvukao se pod vrtešku, ne bi li našao motor koji ju je pokretao.
Skladno okretanje zupčanika i poluga gotovo ga je hipnotisalo. Pažljivo posmatrajući kretanje, začuo je šum. Ispred vrteške ugleda direktorove čizme.
,,Gospodaru, da li si zadovoljan?" obraćao se mašini.
Muzika je najednom postala veselijeg i bržeg ritma.
,,Tvoja vojska raste iz dana u dan"  nasmejao se a eho tog smeha kao da je odzvanjao i u melodiji sprave. Ozbiljnost mu se, međutim, naglo vratila. Viknuo je.
,,Dečko, momentalno da si se izvukao odatle!"
Mirko se uplašio, noge su mu se tresle, ali trudio se da ne zaplače. Suze su za slabiće.
,,Imaš dve opcije mališa: da bez pitanja prihvatiš sve ovo što ti sad budem ispričao i radiš ono što ti kažem ili – da umreš!" – kakav izbor...
Priča je dečaku delovala kao jedna od onih koje je čitao u sirotištu. Znao je da je to bila zabranjena knjiga, skrivana od strane upravnika, ali on ju je uspeo ukrasti i pročitati.
Pisac je bio neki Barker.
Mirkov život se nakon razgovora promenio. Ekstrovertnost kao da je isparila. Na mesto dečaka stupio je polu-odrasli muškarac koji je morao da preuzme odgovornost za svoj posao.
Radio je za demona koji je prikupljao duše za đavola, saznao da su ljudi nakon vožnje ubrzo postajali uspešni i bogati, napuštali mesto rođenja, ali ostajali zauvek sami.
Bez saosećanja i griže savesti uništavali su tuđe živote.
Navikao se na smešan kostim i šminku koju je vremenom naučio da nanosi sam i prestao da postavlja pitanja pomirivši se sa sudbinom, ostajući veran svom nadimku i odluci da nikada
ne zaplače, koliko god da mu postane teško.
Vrteška se okretala bez prestanka, ne dajući nikakve naznake da bi mogla da se pokvari. Tabla je stajala odmah pored njega, pročitao je više puta slova koja su se nizala grubim muškim
rukopisom, kao da ih sada vidi prvi put. ,,Samo ovde! Samo danas! Jedna vožnja 50 dinara. Šansa za dobitak od 500.000 dinara!"
,,Ovamo, ovamo! Vi se gospodine činite hrabri, da li želite da dobijete pola miliona? Sve što treba da uradite je da skočite sa vrteške u pokretu posle desetog kruga! A vi gospođice?"
Na vrtešci je ostalo samo jedno mesto. Napravivši krug da sakupi od svakog 50 dinara, pogledao je svima u oči, kao da je želeo da im zapamti poglede. Došao je do poslednjeg konja.
Želja da sedne na njega svakim danom je rasla. Sve što je želeo bilo mu je na dohvat. Spustio je glavu i pomilovao drvenu grivu.
"Prvi krug kreće!" viknuo je i skočio sa platforme.
Nije više znao u kom se gradu nalazi, niti gde će biti sutra, ali je znao da će i ovi ljudi bezizražajnih lica napustiti vrtešku i otići kući da bi isto veče postali lutke kontrolisane mračnim silama.

[NdZodiac]

Da ne postavlja samo Stipan . Sugestije su dobrodošle. Pokušala sam da ispravim ono što mi se zamerilo, e sad u kojoj sam meri uspela ne znam. Tell me

[scallop]

Ko ti je dao te sugestije?

[NdZodiac]

Između ostalog i vi. Za izbacivanje "činjenica da je", za iskorišćavanje preostalih karaktera...

[scallop]

Sad si na "činjenica da je" nabacila još kilo istog. Prepričanog umesto napisanog. Zamisli svoju priču kao da je varijanta Pinokija. Svima koji sednu na vrtešku porašće uši i ima da njaču. Tu analogiju sam video kad čitao prvu verziju. Vagni šta između te dve priče (o Pinokiju i tvoja) šklopoće. Nisam čitao ponovo, ali, koliko se sećam, sve do završne faze priče sve štima. A, onda, ko je gazda? Koje su propozicije? Šta im se desi? Kao poentu pustiš suzu i okončaš naglo sa rečenicom koja "objašnjava", a ne drmne čitaoca kao kad popije na eks. E, u tom prostoru ima mesta za maštu, preokret i poentu. I da izbaciš onu tablu sa natpisom "Ovaj klinac radi za demona."

[NdZodiac]

Onda sam vas pogrešno shvatila ... ja sam razumela da je loše koristiti konkretno reči "činjenica da je...".


Kraj sam promenila, a puštanje suze izbacila. "Promena" u njegovom karakteru je da ne radi ono što najviše želi - ne seda na konja.


A tablu ću gledati da izbacim . Hvala 

[Stipan]

Sad su stvari u priči jasnije i ako ti je to bio cilj, uspela si.

Međutim, moje primedbe na tvoju priču, baš kao, uostalom i na veći deo tvojih radova je nešto drugo.
Jednostavno nemaš strpljenja da se igraš rečenicom.

Kao prvo slažem se sa Scallopom da treba da izbaciš tablu sa natpisom "Ovaj klinac radi za demona."
Uostalom to sam ti već i napisao u svome komentaru, pa me nisi poslušala.

U svakom slučaju mnogo veće primedbe su mi na zvuk tvojih rečenica.

Evo da ti pokažem (opet) samo na jednoj rečenici ono što sam ti već više puta rekao:
Sam red reči snažno menja utisak koji ostavljaš.

Pazi, ovo je tvoja rečenica:

Reč ,,nemoj" mu je predstavljala pozivnicu za borbu protiv autoriteta. Kako je svako znao da dečak nikada nije pustio suzu, dobio je nadimak Kameni Mirko.   

Isto to može ovako:

,,Nemoj" je bilo pozivnica na rat do istrebljenja. Nikada suzu nije pustio i to je svako znao, pa ga nazvaše Kameni Mirko.

Ili ovako:

Kamenim Mirkom ga prozvaše jer svi su znali da suzu nikad pustio nije i da je svako  ,,nemoj" za njega poziv u borbu.

Ima još hiljadu varijanti ove iste rečenice i svaka bi se bolje uklopila u priču. Na tebi je samo da ih pronađeš.

Mene zovu Brzotrz, ali ja svaku rečenicu vrtim i vrtim sve dok ne propeva.

Možeš to i ti! 

[NdZodiac]

Hvala Stipane

[Savajat Erp]

Али, реално, али скроз реално, без зле намере, мени ова два Стипанова примера верзија првобитне реченице нису пропевала ни најмање...можда цела конструкција, идеја као таква не штима...или је то само мој утисак...јбг...уосталом, шта ја знам?

[NdZodiac]

Али, реално, али скроз реално, без зле намере, мени ова два Стипанова примера верзија првобитне реченице нису пропевала ни најмање...можда цела конструкција, идеја као таква не штима...или је то само мој утисак...јбг...уосталом, шта ја знам?

znaš šta ti se ne dopada ... to "-še" ni meni ne ide nekako, pa i ne mogu da zamislim da pišem tako, ali ne kažem da neću pokušati ...

[Stipan]

E Savajate brate, ti i tvoji komentari... 

[scallop]

Mislim da je Stipan samo hteo da ukaže da se svaka rečenica može drugačije napisati.