Poetski kutak Hrundija Burundija

[Hrundi V. Bakshi]

***

Када смем да отворим очи, реци ми,
Када да опрљим вечном ватром орбиту сунаца
И видим преко руба Границе
Шта столује у изванразумским сферама

Јер ти, надпојмљиви, превише ТИ који си
У свој пуноћи тог ЈА
Из којег настају безглаве хорде МИ СМО
Ти исувише ограничаваш оно што бива
Унутар спољашњости ван светлости
И престаје да ми буде драго
Само зато што га спознајем по твојој вољи

Хоћу нове тајне! Новог чудотворца.
Видљивог у невидљивости, бескрајног у малом
Сажетог у бескрају.

Чувам кликере заборављеног дечаштва.
Кику оне девојке.
Прву рану из рова.
Али изгубио сам неимено сазвежђе
Из безумних снова
Шетње покрај извора времена
И себе премалог за живот

Знам да нећу дочекати смрт

***

Знам да нећу дочекати смрт.
Одричем се тог права, добри моји,
Сахрањени и ухрањени подземљаши.
Исувише сам змајева укротио
У будућим добима
Да бих се плашио црног лептира.
Ливада.
На ветру миришу чуда камењара
Еонски еп о вулканском рађању.
Ватром гасим сунчеву млад.
Истрајавам:
Остајте мирни, чудотворци подземља,
Вама припада чаробни нектар ништавила.
Не бих испио сласни шушањ времена
Ни да ме чека најдубљи трен немртвог
Вечно живог чилог и ведрог
Будите спокојни, ви живомртви,
Ви сеновити апостоли, ви човечанство,
Будите тихи и мирни у својим немирима
Јер нећу од вас узети жижак тог живота
Ту гњилу трулеж буђи
У вашим срцима укорењену.

Ходате! Говорите! Живите!
Ох, колико гробаља над вама!
Гле, какав месец горди се древан.
Сова и пацовски уранак.
Почивајте у миру.
Одричем се ваше хладне ватре.

***

За пепео и прах толико је вредело делања
Ни мрву мрве више оно што је вољено и воли
Не може прерасти анђеоски дах
Већ само желети крила без неба
Небо без онога што је иза њега

Питам: како се изговара СВЕ
И тражим запечаћено ништа

Више од ластавичјег праскозорја
Волим вампирске сутоне
Из пећина својих у пећину Сунца
Који прхну крилима
А презрени

У гнезду тог повечерја свијам гнездо.
Орлушина моје око вреба тмине.
Јаз. Понор. Ноћ.
Хиљаду је година прошло
Од моје смрти
А и даље сам вичан мрењу

Сат за сатом моја сена кривуда улицама
И куца на врата будећи непробуђене.
Дечак ме трза за рукав:
Када смем да отворим очи?

Мртвац

Хиљадити пут година ми је тисућу
Видим колико је дуг један кратки дан
Данас када мртав ја живима сметам
Слутим гроб колико ми је плитак
Лопату у руке, закопај!
Нека кости развуку баш сеоске кере
Знао сам да нећу заслужити више
Јер више од тога заиста је мање
Идите од мене оставте се леша
Колац, колац, за вампира!
Аветујем земљом као птица небом
Гоним неке сене да изгоним себе
Под плочом ми тесно а под њу не могу
Јао што сам жив а време ми није!
Умри да мртав умреш!
Сада док сам стар колико и фетус
Чезнем за оним што је некад било
Био сам јесам али бити нећу више
Са онога света јављам другу своме:
Живи, окани се мене!

***

Један је дечак трчао за Сунцем
Од истока до затона
Од затона до истока

Хиљаду хелијевих рађања осведочио је
Од зоре кад засунчи
До вечери кад засутони

И питао: где је твоја кућа
Небески  смели путниче
И чуваркућо овог света?

А онда када се вратио ненашавши
На исто место са којег пође
Мисао једна паде му шаци:

Ти кугло око које кружи кугла
Око које ја куглоглав кружим
Око којих куглина кружиш?

И рече: све што сада знам и јесам
Само је трен и случај
На незнаном делу отвореног Круга

Звездани Магелан

Чекавши десетлећа и за њима столећа
Заронивши слутњом кроз дубоке звезде
Изронивши где не види телескопска лећа
Где мисли астронома ка бескрају језде

Збрајавши планете комете галактичка јата
Меривши даљине пречнике брзине старост
Сведочивши о залудности земаљскога сата
Звездознанац ка вечности саградиће мост

Бродивши смело кроз квазарску силину
Хрливши без страха ка црнила рупи
Дотакнувши најдаљу небулу и маглину
Магелан их зездани у каталог скупи

Записи из Патагоније

Када бих се сетио следећег јутра
док го као смрт лебдим ношен облаком
далеко високо дубоко нестајем
које бих то лице било који сат
и која успомена свадљива и дволична
ја не знам опоменути себе и рећи –
ето дао сам и последњу кап али сам пропао!
Исувише сам уморан да бих разврставао
у свитању макове плодове

Ту су некада били дивови и ја сам их видео
али су били толико мали да сам их на длану носио
да их не отпуше устајали ваздух
и не ужегне их ноћ без месечине
те су ми шапутали о прошлости и далеким земљама
и данима када је Календар био ближи граници
и када је космос причао а они слушали
Једну сам књигу случајно затворио заувек
када ми је глава клонула у порозан сан

И сада сам само једна флека на празном папиру
једна луталица на прашњавим морима
али жао ми није црва ни печених голуба
сада сам вичан љубави
и моја душа познаје онај неизмерљиви трен времена
који дели белину кости од пунокрвног меса
и не плашим се! Не одуговлачим! Не чекам!
Само бих молио провиђење да кад кренем
чамџија буде неки весели хармоникаш

Прозор

Мислим да овај прозор
исувише видела пружа
иза њега стојим прозрачан
тек толико да се стопим
са преглатким стаклом.
Запрљати, префарбати, прекрити
на крају и поломити
то великодушно окно
кроз које вири у мени
тај несхватљиви бурни свет.

Кроз крхотине заулареног погледа
прокључаће свевидеће слепило
и са њим немушти верглаш снова.

Ћутећи говорећи

Сада ћутећи довршавам бисер
Ткам сновиђење
Лепршавом мишљу
И слепим прстима

Ћутњом те волим
Разлучујем камен од кише
Простирем пред тебе
Насмејане пламенове
Ономатопеје среће
У налету речи

А ти ни не знаш
Пајаца црвеног носа
И пришивених уста

Водочуј

Почиње у најмањим капљицама времена изненадно
тај осећај разгони обале изван хоризонта у сумрак
краде од чамаца мостове од рибара мреже и удице
од свог уточишта одузима слику божанственог сусрета

Огледах се у себи. Преплављиваше ме мрави слоновске ћуди
у очима стаде гребати мир та река што је само дрво
оно које сам видео ономад на путу за Јужни Град
и за које су погрешно мислили да је Дрво те спалише га

И видех да у мени је толико време расуто и просуто као млеко
и да у његовом руху чучи птица и у кљуну јој звезда
ту приметих и једног Титана који је слинио у углу собе
те се упитах: вреди ли себе чинити бољим од добрих?

Све може бити огледало кад ћутиш довољно гласно да приметиш
како се сваки облик уобличава у покрету и гласу
сваког предмета и сваког бића које те додирне дахом
и спозна у теби унакажен али леп лик зачуђеног детета

***

Постоји То Дрво Он ми је сведочио о њему
нисам видео ни чуо говор тог Лишћа и шапат Корења
али сам осетио у својим костима да око њега
израсла је нека Празнина ван свих хоризоната
која сагорева свако поимање и Излаз
те се престраших силне таме и врабаца лудих
одбеглих крава и митских бунара пуних Слика
и још ако послушаш моћи ћеш чути како бије
бој мотика по мојим грудима крхко се ломи
и траје колико јесење сунце у локви зноја
да би обасјало да би синуло и препознало
коју женску силуету којег тврђег ораха
које бесмисленије стихе која неутешнија сневања
јер То што видех као Дрво
сада је Ништо и поништено и уништено
па и празнину лакше поднећеш када такво семе
никне из твог ока кроз дубину зенице
и уместо храста израсте у дубоку Ноћ
уместо жира ужеже ланене Звезде Плејаде
уместо јесенастог лишћа снегове да пану
уместо корења свежа сељачке руке што се држе груде

И тако је То а да је ни то
никакво је а свакакво наличје обличје
што бих га видео – толико сазнао
али се преварио
Дрво одавно моју је навукло кожу
а ја ето кору угарену на себе пресвукох

Неима

Толико костију
о колико крви
толико меса
жилица
и длака
вена

премного снова
превише мисли
исувише страсти

премало времена

Човек кажеш?
Ја слутим – фосил
о савршенству збориш
ја тврдим – прашина
МИ хоћеш да ме убедиш
а ја у себи изгубљен
кроз ВАС расплинут

Звезду своју не дам.
Ни своје коње.
Однесите жену
домовину
и виноград.

Неко ће већ
бити довољно храбар
да прећути смрт

Није ти суђено
да трајеш колико облак
пред јулску кишу
или цвет
у пчелињем крилу

Зашто ме онда питаш
од чега је направљен
и камо води Онај пут?

Подмостовје

Ту сам на тој црвоточној светлости
пронашао ушћа меридијана под мостом
ја чујем тог каменог цврчка ту гњилу реку
растопљених ђонова и хиљаде прича у једном кораку

Прашина прекрива гладна крила врабаца
ја скривен од сунца очекујем да загалопирају
метле и пијанице ветрови и цвеће
као што чекам да чујем познати глас вољене

Али тај човек је нечовек. Он није. Њега нема
и крадом се претвара пред збуњеном децом
да је пајац, једнорог и лав. Али под мостом
има места само за вечну реку не и за кишу

Цветокамје

У тами испод трулог бреста месечином стоји појен
каменокрсти  епитаф обрастао коровим листом
свеже мекан гроб за некога можда прерано скројен

Ту и тамо мачка која очију што пале ледене пламе
пијанац балав што се рве са сопственом бистом
и хук ветра што догорева по пипавом небу

Захучи сова залаје вук сред те небожанске таме
и дуси звери под звездама лобању што изгребу
у лобањи цео свет нестао у тренутку блаженом

Тумарају сенке ту и тамо земљом надраженом
од кама месец што усија својим блудним прахом
да проклија нека Твар са сунца сутрашњим дахом

Би ли цвет постао из лептирове смрти камене клети
и остао тако недоцветан а расцветан међ' вранама
живот био сред те пусте гробљанске голети

Онај који није рекао ништа

Рекли су – види како овај човек има смешан шешир
и погледај – како је покисла и очерупана она птица
што скакуће по њему као да је тај шешир неко заборављено небо
по којем су све птице и птичурине позване да скакућу
и да гракћу и поје уместо тог човека
који је исувише уморан да би махнуо руком
и растерао јата што му се шуњају око главе
и упозорили су – не питај тог човека не гледај га у очи
видећеш ако се усудиш дубоко јаз Свемира
и велику мучну и комичну оперу славуја
језик змије како му из ока вири
и празне боце вина каменчиће сна порозне
и само птице на једном дрвету
дрво у мислима
и мисао довољну тек да је поцепа неки орао
да је избрбља неки врабац
и отплаче нека кукавица
Знали су да кажу – он је одавно од својих растао се голуба
и у дане када је прелазио Меридијан
када је заборављао где север је а југ камо
лутајући од крова до крова постајао је нешто друго
без крила и без смешног перја неки Лав
из магле што израња силан
и тада кажу – у њему људског није било ни за мрву
већ само пусте и нељудске празнине
У тој се и утопио и нестао испражњен и залуд беше снага
и симбол Краља када около њега глуви је мраз горео смрћу
јављајући сваке зоре изнова и опет – умро је умро!
И не бих ја порекао речено и о њему свима знано
да једне ноћи једна очерупана бескрилна птичурина
није пала на моју обезглављену главу

***
Симетричности мисли
асиметрична бесмилсености!
Дубоко око – око дубоко!
Унутра ка напоље
напољу из страха од себе
у себи због њих
са њима по богу
у богу док
пијеш кафу
читаш новине
ловиш муфлоне
разламаш речи
и туцаш камен.

Али шта је с' главом твојом
када береш коприву
и садиш сунца
док љубиш ватру
посматраш птице
и кротиш пужеве?

Жудећеш за рахитичном старицом
када ти буду кости срасле са столицом
са које посматраш опало лишће.
Шта ће ти тада значити
истина коју си отркио
и због које си
побио све голубице из свог дворишта?

[Josephine]

Ah, ta posebnost. Makar i u vidu poetskog kutka. 

[Stipan]

Lepo Hrundi, zaista lepo.
Pa opet.. Premlad si za toliko gorčine...

[Savajat Erp]

D., јбт, пусти човека...ко се с тобом закачи, ти га више не пушташ...

[Josephine]

Ma jok, samo me nerviraju foliranti što preziru ljude i glume posebnost, a u ljudsko se društvo guraju i od ljudi traže podršku i odobravanje.

Ili jesi ili nisi.

[Stipan]

Pitbul...

[Josephine]

Ma, ja sam u suštini sve suprotno od namrgodjen. Ustanem, ponekad popijem kafu, bacim pogled ka istoku da vidim je li Sunce na istom mestu, nahranim kuče... A onda sretnem njih. Ljude. I ne bi bilo problema u tom susretu, nađe se tu po koja lepa žena, nasmejano dete... Problem nastane kad oni progovore. Nekako me sve manje zanima šta imaju da mi "kažu".

Evo saveta - ne otvaraj poetske kutke na Sagiti, i svakako ti niko neće upućivati reči. Živećeš mirno i bez ljudi, sa lepim ženama, decom i kučićima.

Ali ti si temu i otvorio da bi se o njoj pričalo, zar ne?

I kako sad mi, ljudi, čije te mišljenje sve manje interesuje, da komentarišemo tvoju poeziju?

Meni ne ide, iako sam želela. Volim poeziju.

[pokojni Steva]

...terijer!

[Josephine]

Zapravo, nije tako. Moje su reakcije samo otvorenije i iskrenije.

[Stipan]

Sad kad je pročitala da ja ovo sklonim...  

[Josephine]

Moraš poštovati ljude da bi od njih nešto dobio zauzvrat.

Kaže lepo Miljan: poštuj i bićeš poštovan.

Ne osuđuj, i ipak ćeš biti osuđivan, ali ćeš nekim delićem mozaika doprineti duhovnom rastu sveta.

[vimen]

Evo ja ću da osuđujem. Velike teme + velike reči + opšta mesta = patetična i loša poezija. Ima par delova koji su primamljivi ali su često i lako ugušeni opštim tonom. Za nekoga ko teži da bude poseban previše ponovljivo.

[Josephine]

Bilo bi lepo da argumentuješ misli citatima, vimen.

[vimen]

Чувам кликере заборављеног дечаштва.
Кику оне девојке.
Прву рану из рова.

Ovo su, recimo, neki od najpatetičnijih stihova koje sam u poslednje vreme pročitao. A čitam dosta amaterske poezije. Pa pri tome i sva ona halabuka oko JA, TI, MI. Čak i to ne bi bio problem da nije pristupljeno temi sa tom ispraznom pretencioznošću.

Хоћу нове тајне! Новог чудотворца.
Видљивог у невидљивости, бескрајног у малом
Сажетог у бескрају.

Ja nisam stručnjak, pa ne umem da argumentujem stručnim izrazima, iako sam siguran da za ovakve pokušaje postoji prigodna terminologija. Mislim na te suprotnosti koje se nasilno spajaju pokušavajući da ostave neki jak utisak, a u stvari su samo izraz nerečitosti i nemogućnosti pronalaženja boljeg rešenja da se nešto kaže. A za "Hoću nove tajne" - za tu konstrukciju, tu ideju i te misli ne mogu ni da smislim odakle da počnem sem da konstatujem da je autor ili vrlo mlad, ili vrlo nenačitan, ili oba u isto vreme.

Знам да нећу дочекати смрт

?!?

Остајте мирни, чудотворци подземља,
Вама припада чаробни нектар ништавила.
Не бих испио сласни шушањ времена
Ни да ме чека најдубљи трен немртвог
Вечно живог чилог и ведрог
Будите спокојни, ви живомртви,
Ви сеновити апостоли, ви човечанство,
Будите тихи и мирни у својим немирима
Јер нећу од вас узети жижак тог живота
Ту гњилу трулеж буђи
У вашим срцима укорењену.

Ovako može da se izdvaja strofa po strofa.

1. Na ovaj način se više ne piše poezija. Zašto? Zato što su je majstori već iscedili i na taj način već rekli sve oko čega se ovde autor batrga mnogo bolje, lepše i lakše.

2. A ceo taj pristup se pokazuje u "ви живомртви,
Ви сеновити апостоли, ви човечанство" gde bi se samo izbacivanjem "vi" patetika smanjila za 47%.

3. Danas je poezija matematika. Sve je već rečeno i sve se već osetilo. Ako pokušavaš da napišeš nešto ostaje jedino da zameniš promenljive svojim rešenjima za pojedine celine. Da na novi način kažeš nešto već smišljeno, doživljeno i rečeno.

4. Čitaj Antićev Mit o ptici.

Eto, potrudih se malo, ne mogu celokupan opus da ponovo prelazim.

[Stipan]

Pa da Vimen, gde su mi oči bile?!

Sudeći po tvome pisanju mogao sam i pretpostaviti da je poezija tvoja oblast...

[Hrundi V. Bakshi]

Снегопутје

Уткај тај децембар што се склупчао под прогрижени лист
прикопчај га као што би рану зашио у своје око
па би онда онај пас који свезаних чељусти умује о ватри
залајао и протресао оно мало преосталих снегова
који прекрили су овај град ову ноћ овог мене
У доцкан када се кафана већ празни и руменог носа
истетурава мој једини пријатељ
и мој коњ мој јеж и она врачара што носи у торби којешта
низ осветљену улицу низ ветар низ необичне дане
као да ништа није било пре овог мраза
и под њим ни једног блага бразде потока
већ се све ушанчило у бат камених корака који думарају бесциљно

Такво сам ти Сунце оставио.
Извини што је бледо и слабо, некако аветно кроз маглу жмирка
и путује кроз хладну светлост
на твој бушни длан.
А опет
кад промислим
ко си ти да мењаш ово доба
да од мене тражиш пламен?
Угушио сам блуд.
Затро помаму
проклео ту љубав
пропао у дионизијску клет.

Превише је корака остало на снеговитој стази
а ја не могу да пратим гладног вука

Значење Сунца

Обитаваш у пламтећем црвохраном лишћу
ти стазо плодне обданице ти сено што клијаш
међу орбиталним констелацијама атома
многоугодна јабуко жуборна песмо Сунце

Кад локву однесеш у поток а поток у реку
а реку дарујеш језеру а језеро мору
а море обесмислиш у oкеану и даље у космосу
кад кроз трошна врата провириш и спазиш:

Све боје су принцип твог рађања и умирања!
Сви људи све речи и сви луди зефири
који урлају здрављем једне шоље чаја.
Ти свеколики оче ти неумољива истино.

Од тебе настаје ливада. Крава на њој златна
и зујале пчеле медоноше. И оно дрво јасен
и она река и оне рибовите воде незнане
обале и небокрилци гаврани и голуби бели.

И настаје једна мисао која рађа казивање
кад спалиш очи у дубину грла као најлепши звук
када кроз костур обликујеш оно што тело
не носи живахно а слути га својом ћелијом.

Ти то зовеш смислом и истином богоугодном визијом.
Али ја га другачије зовем еј ти, Хелије!
Другим се лицем оно пред мене указивало
и на прости ми длан спустило другачију птицу.

[Josephine]

Evo i mog doprinosa Hrundijevoj temi. Pisana davno, davno, zamalo poslata na adresu nadahnuća.


Susret



Bezveze se smešiš sada

Idiote

Osmeh je vratiti neće

Ni ljutnja što ti ne uzvraćam

Prošli su dani

Kada za tim osmehom gorela sam

Kada nasmejana bila sam



Glupavo ti kez stoji sada

Idiote

Odbijena ljubav ne vraća se

Na groblju zaludnih poklona je

I mrtva počiva

Da nikada ne digne se



Džaba ti osmeh

Dok gledaš me sada

Idiote

Kada zaboravila sam

Da smejem se

I osmehom iz pokopanih oživim je

[Sine Nomine]

Evo ja ću da osuđujem. Velike teme + velike reči + opšta mesta = patetična i loša poezija.

Naprotiv, ovo je sve samo ne patetična i loša poezija. Hrundi je od mene dobio PM, rekao sam mu šta sam imao.

Ja nisam stručnjak.

Ja jesam.

[vimen]

Gospode, opet dzem.

[Stipan]

Ništa vas ne kontam!
                              Pesnici...
                                             

[vimen]

Gospode DŽEM

[Stipan]

 

[sandjama]

deluje mi da je hrundijev osnovni problem u pisanju poezije prevelika sklonost ka prozi - ne u smislu da pokusava da proturi prozni tekst kao pesmu, vec u smislu da mu merna jedinica za "alhemiju" teksta ne funkiconise na nivou reci, da tako kazem.  nacelno se slazem sa vimenom, mada mislim da mu "panchlajnovi" nisu losi. s druge strane, znam da nije lako pisati poeziju, ipak je to najokultnija umetnicka disciplina (posle muzike, naravno).


evo prilazem jedan svoj prastari pseudohaiku:

NEMAR

pesma je u meni
nece da izadje

valjda joj je dobro unutra

[Mme Chauchat]

O, Sanđama, znaj
krutu formu haiku:
pet, sedam i pet.

[Gaff]

O, Sanđama, znaj
krutu formu haiku:
pet, sedam i pet.

[дејан]

ма рече човек псеудо 

[Mme Chauchat]

ali ja se samo zezam!

[Mouchette]

MAR

Pesma mu ova
ne haje za pravila
jer joj je dobro.
   

[дејан]

ма знам јевтро друг санђама ме увек критикује па сам сад решио да му пружим подршку

[sandjama]

znam bre entropijevicka - k'o sto dejan rece, zato sam i napisao "pseudo". (to jest, samo graficki podseca na haiku.)

[sandjama]

haha, dobar je ovaj mouchette-in .

[Plut]

OH

Podne se skrilo
zvezda savila bodlje
jutro još vlada.

[pokojni Steva]

Paprika suva,
nema kiše,
jebem ti sve.

[scallop]

Nije po formatu:

Paprika suva,
nema jebene kiše.

Kao iz Leskovac.

[pokojni Steva]

Hmm... Možda ipak:
Jebem ti sve,
i papriku.

[Plut]

Može i ovako:

Paprika kopni
ni kiše ni oblaka.

Jebeno je sve!

[scallop]

Zar vi nemate
celo Panonsko more?

Autonomno.

[Plut]

Potonulo je.
Ostalo bez vode sve.

More, vrati se!

[Stipan]

Eto, prošlo leto,
promenila se klima
i pristiže nam zima.

S

[Hrundi V. Bakshi]

Клет

Лажју кити своје истините ћутње
Све је залуд њене речи касне
Заточеник ја сам од шапата слутње
Робиња је моја те љубави страсне

Вило! Не говори, нек' умине гласје
Мртва већ си. Та је прошла коб.
Нада мном се свило твога гласа класје
Преда мном је Смрт, и мрачна је доб

Име твоје заборавих ја, јечи јад
Чемерно мрење и живот пајаца, смех
Пусти ме сено, размрси ми душе сплет

На путу је моме глувонема глад
О гробе, колевко што гнездиш грех
Љубави, животе, ти си моја песникова клет

[Hrundi V. Bakshi]

Следећа песма је из моје прве објављене збирке, посвећена је човеку кога сам упознао непупу годину након што је погинуо. Пилоти не умиру, они само одлазе и не враћају се.

Охка - трешњев цвет

Пуковнику пилоту Миленку Павловићу 1959 - 1999

Да ме чека
чак и смрт
са друге стране неба
и пораз
у слутњи што вреба,
ја нећу стати,
у олуји ове пропасти
живот ћу дати.

И глас
што ме зове
нека утихне сад гласно,
и химна
што певамо је часно
у овом рату,
нека остане вечности
у сјајном злату.

На крају,
и црном паклу
кад пламени видим дах,
и од ужаса
кад осетим страх,
иза ноћи крвавог пира
после дуге борбе
доћи ће зора мира.

И када
време стане
у часовима очаја,
победа
водиће до бескраја
идеале ове жртве,
на сусрету истине
осветићу мртве.

Када погинем,
на небеском гребену
подигните споменик,
на путу времена
осветлите ми лик,
уклешите мисао
што нашој слободи
подариће смисао.

Појашњење наслова http://hr.wikipedia.org/wiki/Ohka

6.Milenko Pavlovic

[Stipan]

Када погинем,
на небеском гребену
подигните споменик,
на путу времена

Знам да нећу дочекати смрт.
Одричем се тог права, добри моји,
Сахрањени и ухрањени подземљаши.

Ovako ukomponovano bolje zvuči... 

[Hrundi V. Bakshi]

U ovom zatišju pred buru^tm ...
Sedamnaest pesama čine zbirku Poems of the fat man, nastalu oko mog sedamnaestog rođendana. Bili su to bezbrižni dani ispijanja piva i odlazaka na utakmice. Jedna od pesama je ona u kojoj, na žalost, može da se pronađe veliki deo čovečanstva.

Oda Homeru Simpsonu

Ne zove se Mile
Jova, Džo il' Omer,
sve te brojne kile
nosi Simpson Homer.

Pogledaj mu stomak
kol'ki mu je promer,
takvo nešto ima
samo ćale Homer.

Homeru, moj brale,
prazne si ti glave,
al' ko te za to pita
dok trba ti je sita.

Glava ti je bosa
i kopaš iz nosa,
u kadi, bre, prdiš,
znojav si i smrdiš.

Mardž te uvek smara,
nemaš mnogo para,
kradeš čokolade,
ej, Homeru smrade!

Bart je tvoj jedinac
i dosadan je klinac,
on ti ne da mira
gori je od čira.

Ćale ti je flegmatičan
od starosti statičan,
u dom si ga stavio
da te ne bi gnjavio.

Imaš jednog druga
on voli da cuga,
zubi su mu kvarni,
to je alko Barni.

Ortak Mo bircuz drži
i kvaran je do srži,
razvodnjava pivo
a tebi je krivo.

Mrziš Neda komšiju,
zavrn'o bi mu šiju,
podnosiš ga loše
ma, odvali mu kroše!

Pos'o ti je kao boza
lenja ti je cela loza,
šef ti platu daje sitno
al' te guzi dinamitno!

U životu s njima
malo toga štima,
ti ih stalno smaraš
u mozak ih karaš.

Studiraš pivsku kriglu
dok sediš za barom,
al' ostaješ piglu
po običaju starom.

Pivo piješ kao vodu
mrziš sokić a i sodu,
ti si ćale pravi laf
piješ pivo zvano "Daf".

Pijan kada džonjaš
na povraćku ti vonjaš,
imaš zadah kao vo
okolini praviš zlo.

Kujna ti je mesto
gde odlaziš često,
ne slabiš ni malo
sahraniće te salo.

Vodiš život na sofi
za ležanje si profi,
daljinac ti imaš
da programe cimaš.

Gledaš ti crtaće
i filmove kraće,
kulturne su serije
za tebe periferije.

Tebi je veselije
da razmišljaš malo,
jer do sivih ćelija
tebi nije stalo.

Boli tebe tuki
da misliš o čuki,
pritisak te ganja
biće sutra sranja.

Karaš ženu svoju
živiš ko u loju,
prolaze ti dani
u piću i hrani.

Ej, Homeru ćale,
tebe Srbi slave,
spomenik ti prave
na Kališ da ga stave.

[Josephine]

Moglo je i kraće, da ritam ne smori. Otherwise, kul.

[Hrundi V. Bakshi]

Nije moglo kraće, jer se ovde govori o Homeru, a u njega je kratka samo pamet. Sve ostalo bi se moglo opisati kao: dugačko, debelo, mesnato. I tvrdo.

Još jedna pesma iz Poems of the fat man

Шума Гумп

Moje ime je Gamp. Forest Gamp.
Pogledaj u moj paket
i u patike već stare,
na glavi smešan kačket
što ne vredi ni pare.
Ali, nisam ja sirotan
već milioner pravi,
mislili su da sam smotan
malo spor u glavi.
Moja je priča neobična
puna likova i događaja,
i, verujte mi, skroz je lična
od početka pa do kraja.
Ime majka dala mi je slavno,
po nekom junaku, tek onako,
i sada razume se, javno,
tako me zove baš svako.
U našoj kući bilo je čudnih putnika,
tako je iznenada, jednom iz dalja,
došao Elvis, s gitarom neki čika,
posle su ga prozvali za kralja.
Igrao sam i fudbal po malo,
bio brz kao na tekućoj traci,
do pravila mi nije bilo stalo,
ali, mislim da smo čak, bili i prvaci.
Onda u rat pošao sam mlad,
tamo negde u neki Vijetnam,
bio sam vojnik za pušku rad
tek toliko da pucati znam.
Sećam se reči drugara iz voda, dobrog Babe,
"Druže ratni, Foreste Gampe,
zaboravi, brate, ribe i krabe,
kupićemo brod za lov na škampe."
Baba je poginuo, a ja kući stigao,
potražio sam moju Dženi dragu.
U glavnom gradu narod se digao,
dok sve nije otišlo k vragu.
Onda sam da trčim tek onako hteo
i krenuo sam, pratili me ljudi,
i godine dve jedva da sam seo,
od čega sam bežao, svako se još čudi.
Posle sam stao, oženio Dženi moju
i sina sam dobio, o, pravog jednog baš.
Ali, bolje da završim priču svoju
jer još samo ovo treba da znaš -
ima jedan poručnik Den, junak iz rata,
neki smo brod za ribolov mi kupili,
i mada Den noge nema, da njima barata,
mnogo smo škampa zajedno skupili.

[vimen]

ukoliko hrundiju ne smeta, i ja bih da se okušam u njegovom poetskom kutku



umetnost posmatranja



sve što sam ikada uspeo da sažmem iz sebe
spava već mnogim prolećima ušuškano i sažvakano,
poražavajuće jednostavno i krotko
zaokruženo belim trbusima rečnih riba
i rečito ponovljivih stvorenja
svih svetskih pustinja, brda i okeana
to nije reč
jer reč sažima


kad shvatiš to celokupna arhitektura
ljudskog uzdizanja ka nebu, duhu i bogu
dobija razmere ludila
ne raste se, nego se biva
i najveće umeće koje podražava opravdanje postojanja
je umetnost posmatranja:
pronalaženje jedne tačke u prostoru
u koju ćeš da posadiš svoje drvo
sa kućicom na njemu
i da ne rastete zajedno


pod nogama ljudi nisu mali
nego su daleko
zato što trče
i ne stignu da vide


iza moje zgrade je ljubičasto  procvetala dženerika


ja zamislim da je datura
pa sedim satima ispod i brujim
stare indijanske mantre
ne bi li mi se u glavi otvorio cvet
i rastočio u boje ono malo betonskog razuma
koji kaska za mnom unezvereno se osvrćući
za nestalim ustrojstvom stvari
posle se kajem za izgubljenim vremenom
posle se kajem zbog kajanja


umetnost posmatranja zahteva obmane
laži kojima sebi ocrtaš puteve kojih nema
ili nisi u mogućnosti da ih vidiš:
izvitoperena postojanja plastike
u neskladu sa fizičkim mogućnostima
predmeta eksperimenta
klanjam se i zavidim
apostolima fiktivne motivacije


u mojoj zgradi živi žena
koja nije kročila van svog stana
dvadeset i četiri godine


juče su je nagovorili da izađe


nadam se da izlazi da umre


kajem se zbog kajanja što želim smrt
ali žrtvovao bih hiljadu tuđih uzbudljivih života
za jedan jedini efektan kraj
jer u kvadratnoj jednačini
u kojoj je poznato izjednačenje
postojanja i postojanja
jedino rešenje za duh je drama
za boga - smrt
za nebo – zmaj


ne usuđujem se da pametujem
jer sve što nemam da kažem nije moje
- dato mi je na prepričavanje
a možda sam samo video ovlaš
pa zamislio
i upao u zamku umetnosti posmatranja
koja prezire poglede


u igri spajanja tačkica
oblacima se ispišu reči
koje na kažu ništa
njihova moć leži u lepoti
šaranja neba kanvasom
i u flekavom pogledu
koji zamagli oštre ivice


kad iz sve snage zamisliš
stvarnost se voljno povinuje
i jedva čeka da se desi


treba umeti nagaziti joj korake
i naterati je da se razlije i u tuđim očima
jer postaviti se negde
iznad ili ispod
zbilja je umetnost

[vimen]

uputstvo ostajanja



stani. nije li se juče prelilo u tebe
i svojim te sjajem napunilo? sedim.
i noge mi mlataraju po sutra.
izračvao sam se u sve što mogu biti
i sada zarastao mahovinom
kroz dve stotine zarđalih cevi
usisavam odsjaje jednog velikog mene.
okolinu čine zveri i platani
i poneki korak velikog sivog kamena.
ništa se ne menja.
plamena lopta još juri za mojom sestrom
u beskrajnom nizu proterivanja mraka.
dvanaest milijardi očiju ih gledaju
i prave od njih božanstva,
prave od sebe vernike,
potčinjene posmatrače ljubavne igre.
svet se ne okreće.
sve su to laži.
stani. pusti stvarnost i maštu,
dopusti sebi da ih ne sanjaš.
izbriši iz glave kaveze
i jalovu borbu za dremljivom slobodom.
sedim.
i čekam te.
usnuli hodač po žici
žicohodač horizonta
mesečari
tamo negde iza životom umorenih zgrada.
skočiću.
nekad mislim da sam obležao sve krevete
i dugim rukama uhvatio sebe za prste
u mraku ispod dasaka
oko mene majstori nabrajanja
na čelične žice nižu vreme
uredno i lepo obeleženo
sićušnim bakarnim pločicama.
na kraju brda sanjao sam zamak
sanjao sam brdo i na njemu zamak
zamak sanja brdo u kome živim ja
skočiću.
ne mora sve da znači nešto.
pusti gest da ostane pokret
i jauk u ušima slika.
kada napustiš gnezdo
u zidovima ostaće da se roji
vilično krckanje žvakača.
vreme je da malo poraste.
normalno je da se plašiš.
preselićeš se u zemlju niskih bivanja
i postaćeš predmet obožavanja
čudnovato stvarnih bića.
stvarnijih nego što prija.
prijatnijih nego što stvaraju.
stani. možda su se misli same pogrešile
i lude reči govore mi usta.

[vimen]

i jedan malo drugačije orijentacije




spavaš li?

kasno je. i spavaju svi. čuju se disanja i pogledi. (spavaš li?) Znam da gužvaš se, kao zgrčeni prsti, U noćima zidova nevidljivih boja. (Priznajem, slep sam na daljinu, a nekad sam vid smatrao vrhuncem.) Providni zakloni od somotske krvi Nisu dovoljno čvrsti, a prvi Suludi bezbroja zraci Kanuli su u tišinu. Jer noć se brani srcem. (zamisli...) Zamislim igru svetla i nerava Gde sibirski prsti rekama peku. Zamislim te U svakom čoveku. Lepa si, Usnula i treperava. Klecaju putevi pod psovkama kilometara. U sumpornom kamenu kupa se ponoć I zemlja miriše na krv i hleb. (Spavaš li?) Zamisli, usnama crtam ti Ramenu šapat, pod kožom moj dah. Osećaš moju težinu na krevetu, Obraz na uvetu I ćutljivi strah. Zvezde su laveži. Psi tek su prah. (bacio sam hiljadu glava i jednu krunu...) Znam da plašiš se povesti, A ne postoji ništa istije od sutra Dok su nam jutra kovana u pismu. Cigani će te odvesti Da pod četiri suknje okrećeš svetove. Igrom da razmažeš tonove Njihove davno zaboravljene pesme. Pred senkama njihovih nogatih vatri Klekni i shvati. Ne smem da mislim preglasne misli Jer noć pretvara i stope u vrišteće oblake. Prišunjaću se samo da škripave korake Prevučem ti preko ramena Dok dišeš lagano, Belja od kamena, Usnama školjka da zašumi. Spavaš li? kasno je... spavaš i ti... čuje se Mesec i lajavi psi...

[Mme Chauchat]

Umetnost posmatranja je najbolja, ubedljivo, i jedna od najboljih pesama koje sam do sada ovde na forumu videla. Ali - ne ljuti se - za mene je sažetost vrlina i osnovna prednost poezije.

[vimen]

Sad nisam siguran da li misliš na sažetost iz pesme, ili na sažetost kao suprotnost opširnosti mojih pesama


Eh, da. Hvala, i naravno da se ne ljutim, da se ljutim na zamerke odavno bih batalio pisanje zbog bolesti živaca