Naučna fantastika u stripu

[ridiculus]

Malo da se nadovežem na našu priču iz Doma omladine.

Nisam tamo spomenuo, ali prethodno sam bio bacio pogled na tekst Normana Spinrada "Graphic Novel", objavljen 1988, a preveden kod nas kao "Nova umetnost" (i objavljen uz Betmen: Godina prva Millera i Mazzucchellija), gde on hvali tu formu kao idealnog prenosnika za SF i uopšte fantastičnu sadržinu. Iako je neka njegova razmišljanja pojelo vreme, ima on i nekoliko zanimljivih uvida o prirodi ovog medija.

Međutim, meni je glavni problem sledeći: Spinrad (iako ne izriče apsolutna uverenja, već koristeći reči "možda" i "verovatno") misli da je fantastika neka vrsta imanentne sadržine za grafičke romane (znači, strip uopšte), a da je prozna forma daleko bolja u opisima 1. realizma i 2. toka svesti. Ja smatram da su ove dve tačke kontradiktorne. Naravno, tok svesti bi mogao da se posmatra kao "psihološki realizam", ali veliki bezdan deli taj "realizam" od "fizičkog realizma" - isti onaj koji deli "subjektivno" od "objektivnog". Po meni, strip je najbolji medij za prikaz toka svesti jer "govori istim jezikom", da se tako izrazim. Ono u čemu strip nije dobar je "objektivan" prikaz vremena. Čak i u najboljim slučajevima pokušaja kopiranja realnosti, mi dobijamo jedino nepokretne slike koje teže da stvore iluziju da su više od toga.

Svako baratanje sa tokom svesti teži da skrene u fantazmagoriju i nadrealizam, i upravo to, a ne SF u klasičnom smislu, i jeste idealna građa za strip. Ortodoksnog SF-a (u smislu Asimova, Clarka, Dicka, Lema, Le Guin i sl.) ima, ali u zanemarljivoj količinu u odnosu na druge vidove fantastičnog. Drugo je pitanje šta je SF danas (i zašto su neki njegovi najveći pisci, kao što su Gibson ili Stevenson, prešli u neke druge vode).

Što se tiče Japanaca (koji su, ipak, moja specijalnost) osim Osamu Tezuke* imamo još nekoliko starijih strip-autora koji su nezaobilazni u priči o SF-u, a koje nisam pomenuo u ponedeljak jer 1. nisam želeo da zatrpavam ljude informacijama, 2. praktično se ne mogu naći na engleskom. To su Fujio Fujiko i Shotaro Ishi(no)mori. Tu je i prozni pisac Kazumasa Hirai, koji je napisao scenario za strip Robocop...eh, pardon, 8 Man  , kao i za onaj najveći uticaj na Akiru, Genma taisen (Veliki rat sa Genmom, najuticajniji japanski strip o masovnom uništenju i nadolazećoj apokalipsi, rađen zajedno sa Ishimorijem).

Ako bih morao da izaberem oblasti naučne fantastike u kojima su Japanci (u stripu, ali i van njega) bili prominentni, to bi bile:
1. roboti i mecha (hardver, mašinerija, ali termin se uglavnom odnosi na džinovske robote-oklope)
2. svemirska opera
3. priče o katastrofama


*Mala digresija: eto, Tezuka je bio lekar i dobro je poznavao svoju oblast, ali njegov najpoznatiji strip koji se bavi tom temom, Black Jack, iako koristi to njegovo znanje, ne bi mogao da bude svrstan u SF bez ikakvih ograda. Tezuki nikada nije bilo najvažnije šta nauka njegovog vremena smatra za ostvarivo. Međutim, čitao sam intervju za jednim od najvećih japanskih stručnjaka za robotiku, koji je priznao da se bavi time zato što je kao dete čitao Astro Boy-a.

[scallop]

Strip nije ograničenje kao medij. Ograničeni su oni koji se površno bave njime. Da ne bude zabune, tvrdim da se sve da nacrtati, ali da ponekad scenaristi i crtači nemaju dovoljno nerava. Ili ne znaju ko bi to platio. Finansijski mehanizmi u Japanu su verovatno drugačiji.

[Meho Krljic]

Spinradov esej imam negde u mejlu, ali me sada mrzi da ga tražim, no on u njemu koliko me pamćenje služi pre insistira da je strip prirodno naklonjen akciji, ne samo fantastici. To mu je način da pravda Betmena i Watchmen i Sin City kao legitiman high art u mediju koji ima i egzistencijaličke radove poput DeMateisovog Vampira Grinberga. Za Grinberga on veli da je odličan, ali da je to na kraju samo talking-heads strip koji ne profitira dovoljno od medija u kome se nalazi a da Dark Knight Returns ili Sin City ili Watchmen ne bi bili ovako dobri da su samo proza jer je u velikoj meri značajno da čitalac bude zaveden njhovom likovnošću.

O tome bi se dalo raspravljati, naravno, ali ovaj argument donekle podupire ono što sam ja rekao u Ponedeljak - da je naučna (ili nenaučna) fantastika relativno prirodan partner stripu pošto je, za razliku od filma gotovo jednako skupo napraviti "realističan" ili vizuelno ekstravagantan strip.

[Lord Kufer]

Strip je likovna umetnost, ali ono "umetnost" često trpi od tehničkog (tehničarskog) pristupa crtežu i kompoziciji.
Zbog toga podrazumevano ili sugerisano "značenje" neretko zamenjuje dinamiku likovnosti i svodi strip na sredstvo za prenošenje određene ideologije.
Naučna fantastika ima izvanrednu likovnost (slikovnost) i normalno je da postoji mnogo stripara koji su odabrali tu vrstu senzibiliteta da se iskažu.

S druge strane, strip je idealno umetničko sredstvo kada je u pitanju minimalistički metod - ovo pruža neizmerne mogućnosti da se stvore različiti izrazi - od sasvim jednostavnog crteža bliskom igri geometrijskih elemenata do baroknih predstava.

Strip je zapravo crossbreed poezije i slikarstva i neophodno je da se obe ove umetnosti nađu u jednom stripu.

[ridiculus]

tvrdim da se sve da nacrtati

To je formalno tačno, ali, opet, ostaje pitanje zadovoljenja na intelektualnom i emotivnom planu. Nije sve što sija zlato. Nekad slika vredi više od hiljadu reči, a nekad manje od jedne.

Za Grinberga on veli da je odličan, ali da je to na kraju samo talking-heads strip koji ne profitira dovoljno od medija u kome se nalazi a da Dark Knight Returns ili Sin City ili Watchmen ne bi bili ovako dobri da su samo proza jer je u velikoj meri značajno da čitalac bude zaveden njhovom likovnošću.

Ne, za Grinberga on tvrdi da njegov sloj fantastičnosti suštinski pomaže mediju - da je to samo strip o sukobu pisca s Holivudom, on bi bio vizuelno nezanimljiv i, stoga, nepoželjan.

[scallop]

tvrdim da se sve da nacrtati

To je formalno tačno, ali, opet, ostaje pitanje zadovoljenja na intelektualnom i emotivnom planu. Nije sve što sija zlato. Nekad slika vredi više od hiljadu reči, a nekad manje od jedne.

Danas sam prilično nadrndan, pa ću insistirati da mi objasniš sa čime se nisi složio? Ja sam mislio da sam se složio sa tobom.

[ridiculus]

Samo sa delom da ne postoje ograničenja u medijima. Primer: strip ne može da reprodukuje zvuk onako kako ga čujemo, već mora da se dovija i smišlja određenu simboliku za njega. Da li se muzička simfonija može predstaviti u stripu? Može, i to dvojako. Može se reprodukovati notni zapis, notu po notu, ali tako će 1/10000 deo čitalačke publike razumeti o čemu se tu radi, a čak ni za njih verovatno neće imati emotivnu snagu originala. Može se odraditi strip kao neprekidni niz vizuelnih metafora i bez ikakvih onomatopeja ili čak reči, ali, opet, koliko je strip, sa svojim kadrovima i stranicama, pogodan za to? Da li bi utisak bio iole nalik na originalnu kompoziciju? Čisto sumnjam.

Ali, mislim da se slažemo da ne postoje žanrovska ili tematska ogreničenja u mediju.

[Meho Krljic]

Za Grinberga on veli da je odličan, ali da je to na kraju samo talking-heads strip koji ne profitira dovoljno od medija u kome se nalazi a da Dark Knight Returns ili Sin City ili Watchmen ne bi bili ovako dobri da su samo proza jer je u velikoj meri značajno da čitalac bude zaveden njhovom likovnošću.

Ne, za Grinberga on tvrdi da njegov sloj fantastičnosti suštinski pomaže mediju - da je to samo strip o sukobu pisca s Holivudom, on bi bio vizuelno nezanimljiv i, stoga, nepoželjan.

Eh, da, verovatno je tako. Što donekle onda i jeste u prilog radne teze...

[Alex]

Malo da se nadovežem na našu priču iz Doma omladine.

Nisam tamo spomenuo, ali prethodno sam bio bacio pogled na tekst Normana Spinrada "Graphic Novel", objavljen 1988, a preveden kod nas kao "Nova umetnost" (i objavljen uz Betmen: Godina prva Millera i Mazzucchellija), gde on hvali tu formu kao idealnog prenosnika za SF i uopšte fantastičnu sadržinu. Iako je neka njegova razmišljanja pojelo vreme, ima on i nekoliko zanimljivih uvida o prirodi ovog medija.

Međutim, meni je glavni problem sledeći: Spinrad (iako ne izriče apsolutna uverenja, već koristeći reči "možda" i "verovatno") misli da je fantastika neka vrsta imanentne sadržine za grafičke romane (znači, strip uopšte), a da je prozna forma daleko bolja u opisima 1. realizma i 2. toka svesti. Ja smatram da su ove dve tačke kontradiktorne. Naravno, tok svesti bi mogao da se posmatra kao "psihološki realizam", ali veliki bezdan deli taj "realizam" od "fizičkog realizma" - isti onaj koji deli "subjektivno" od "objektivnog". Po meni, strip je najbolji medij za prikaz toka svesti jer "govori istim jezikom", da se tako izrazim. Ono u čemu strip nije dobar je "objektivan" prikaz vremena. Čak i u najboljim slučajevima pokušaja kopiranja realnosti, mi dobijamo jedino nepokretne slike koje teže da stvore iluziju da su više od toga.

Mislim da je Spinrad u pravu. Bar delimično.

Obzirom da je on amerikanac (valjda nije britanac?) i nije izložen novom talasu francuskog realističnog stripa, već američkom manje-više fantastičnom stripu - verovatno nije dobro uvideo mogućnosti stripa kad su realistične priče u pitanju.

Što se tiče toka svesti, tu je 100% u pravu da je književnost u prednosti, a da strip nije najpogodniji. Ali on misli na tok svesti glavnog junaka (u smislu romana toka svesti), a ne na tok svesti autora (čini mi se da ridiculus misli na to), gde autor u stripu ima neograničenu slobodu da izražava sopstvenu svest i podsvest.

[ridiculus]

Što se tiče toka svesti, tu je 100% u pravu da je književnost u prednosti, a da strip nije najpogodniji. Ali on misli na tok svesti glavnog junaka (u smislu romana toka svesti), a ne na tok svesti autora (čini mi se da ridiculus misli na to), gde autor u stripu ima neograničenu slobodu da izražava sopstvenu svest i podsvest.

Ne, i ja mislim na tok svesti likova (protagonisti ili ne, čak nije ni bitno za našu priču).

Biće da je moja izloženost japanskom stripu kriva za to, ali, svejedno, ja taj postupak vidim kao njegovu možda najjaču stranu.

Čitam My Name is Shingo od Kazua Umezua (1982-86). 12-togodišnji dečak Satoru saznaje da je u fabriku u kojoj radi njegov otac stigao robot. U jednom kadru vidimo njega punog entuzijazma, a u pozadini se uzdiže metalni kolos nalik na gigantske metalne oklope Mazingera Z u kojima sede ljudski piloti. Taj robot koga vidimo ne postoji u materijalnom svetu oko Satorua, već samo u njegovoj glavi - to je očigledno iz konteksta, i ne zahteva nikakvo dodatno objašnjenje za čitaoce mangi. U trenutku kada Satoru svojim očima vidi robota koji je zaista stigao u fabriku - i koji se ne uklapa u njegovu idealizovanu verziju ni izdaleka - mi vidimo Satoruovo razočarano lice i ponovo sliku idealizovanog robota iza njega, ali ovog puta kako se lomi na komade. To su samo dva kadra udaljena međusobno nekoliko desetina stranica, ali nema tih reči koje bi opisale Satoruovo razočarenje sažetije i efektnije.

To je samo jedan mali primer, koji mi je trenutno pao na pamet. Postoje stripovi koji koriste taj i slične postupke od prvog do poslednjeg kadra.

[scallop]

Ma, hajde, Ridikulus. Nećemo sada o osnovama i specifičnostima medija kao načina izražavanja. To nekome drugome. Ako govorimo o vrhunskim delima, onda granice ne postoje. Ako si u stanju da neko delo u stripu tumačiš u svim njegovim detaljima, onda strip ume da dočara te detalje. O tome ja govorim. To znači da ako scenarista i crtač odluče da je tok svesti dominantan za njihov strip, onda će on likovno biti dočaran. Ili tome nisu dorasli. Ne bih se dalje mešao, jer vi o stripu znate više od mene, malo me je drmnuo neki nagoveštaj formatiranja u pristupu raspravi.

[zakk]

Slažem se sa Scallopom i Kuferom. Što se Spinradovog teksta tiče, ipak je to tekst iz '88e koji je pisao Spinrad  . Pitanje je šta je video od evropskog a kamoli od japanskog stripa.

[ridiculus]

Ja nemam vremena da se raspravljam ni o stvarima u kojima se ne slažem, pa mi ne pada na pamet da se raspravljam još o onima u kojima se (okvirno) slažemo.    Ja pričam sa formalističke strane, Scallop sa pozicije nekog ko ocenjuje vrednost. On kaže da vrhunska dela ne poznaju granice, a ja da ih poznaju odveć dobro, pa ih zaobilaze, ali, u suštini, mislimo na isto.

Remek-dela su moguća jedino uz savršen spoj sadržine i forme - to svi znamo. Ergo, nisu kompatibilna kroz različite medije. Po osrednjoj knjizi može da se napravi (veran) film koji je remek-delo, i nacrta (veran i) slab strip - uz isti zaplet i istu realizaciju, scenu po scenu. Dalje, zvučni film nije isti kao što je bio nemi, samo uz dodatak zvuka - film je tada bio drugačiji, imao je drugačiji rečnik, drugačiju ikonografiju. Isto kao što crno-beli strip i onaj u boji nisu zamenjivi. Vrhunska dela su moguća u oba slučaja, ali to neće biti isto delo - napravite crno-beli strip i onda ga samo obojite, jel' tako? Glupost! Ako boja ništa ne dodaje, ako nije ušla u samo razmišljanje šta ćete crtati, onda je nepotrebna. To svi verovatno znamo, ali spominjem zbog mogućnosti da neki bukvalista čita ovo.

A da je Spinradov tekst star preko 20 godina (što je u domenu teorije stripa mnogo), i samim tim ne baš relevantan, i to je tačno. Meni je, pak, bio zanimljiv zbog teme i uvida u razmišljanja iz perspektive tog mesta i vremena.

[scallop]

Sada smo se potpuno složili.