"Kraj detinjstva", Artur Klark

[BladeRunner]

Iako sam procitao gotovo sve knjige Artura Klarka jos davno (ili bar sve do kojih sam mogao da dodjem), "Kraj detinjstva" mi je uporno promicao. Sto se tice Mr. Klarka koji, koliko vidim, nije nesto preomiljen na ovom forumu, o njemu mislim u zavisnosti od knjige. "Grad i zvezde" je za mene jedna od najboljih SF knjiga koju sam ikad citao, iza cega i sada stojim, dok su sa druge strane nastavci "Rame" dno dna ovog zanra (ne samo ovog). Na tragu genijalnosti je i legendarna Odiseja (zajedno sa svojim prvim nastavkom, koji je cisti SF, bez one filozofske dubine koju ima original), a na tragu ocaja "Duh sa Grend Benksa". Gdje je tu "Kraj detinjstva"?

      Odavno mi se nije desilo da knjigu procitam bukvalno u jednom dahu (a da to ne planiram). Sa ovom jeste. Najbolje (ili najgore) od svega je sto me za knjigu drzao upravo osjecaj tipa 'nece valjda sada da je upropasti', sto na srecu nije uradio. Ova knjiga ima upravo ono sto neke druge njegove knjige nemaju. I u "Kraju detinjstva" se desi da pocne da opisuje tehnolosku savrsenost Nadzornika, ali to se nikad ne pretvori u "Odiseju 3001" u kojoj je izgleda glavna fora da vidimo kako je Klark pretplacen na 3001 naucni casopis. Sa druge strane, i u "Kraju detinjstva" se desi da pocne da opisuje sociolosko ustrojstvo stranog (i novog) drustva, ali to nikad ne ode u kobne i beskrajne opise vanzemaljskih populacija iz jos kobnijih nastavaka Rame  (da ne govorim o jeftinoj filozofiji poslednjeg nastavka). Ova knjiga ima mjeru, i to je ono zbog cega je odlicna. Sve bitne odlike Klarkovog stila ovdje su potpuno harmonizovane i ne smetaju jedna drugoj.

     Izuzetno dobre strane u knjizi su obrti. Nisu nerealni i nikada ne skliznu u patetiku (mada sam se par puta uplasio da hoce). Kad sam zavrsio sa citanjem (prije jedno pola sata), stvarno sam imao osjecaj da sam procitao jako dobru knjigu, sto mi se stvarno nije desilo skoro.

   Odusevljenje ovom knjigom pocinje da raste kad se sjetih da Pink Floyd imaju pjesmu "Childhood's end". Ne znam da li je inspirisana ovom knjigom ili ne, ali provjericu kad postujem (jeste, provjerio ). Knjiga je inace napisana prije ravno 50 godina, 1953-e. To ovu knjigu cini jednom od najuticajnijih SF knjiga koje sam ikada citao. Jako pametno u knjizi je koriscen motiv psihoistorije Asimova (prva zaduzbina napisana je 1951), a zanimljiv je i 'djeciji' motiv (na pamet mi pada Stardzen sa "Vise nego ljudski" ili, od filmova, "Selo prokletih").

       Najvise koristi od ove knjige, toliko bogate idejama, imao je upravo sam Klark, koji se kasnije zestoko bavio samoplagiranjem. Cak ideja Vanamonda iz "Grada i zvezde" (ili njegova mracna evolucija, Vintermut iz "Neuromansera") biva dotaktnuta u ovoj knjizi, u motivu Vrhovnih. Ne pominjem motiv prvog kontakta i panike na Zemlji, jer to su motivi koje je odavde koristio na prvu loptu ("Rajski vodoskoci", "Boziji cekic").

       Pomalo me iznenadjuje mrak i depresija ovog romana. Bio sam siguran da ce na kraju skliznuti u happy end (protiv kojeg, uzgred, nista nemam ako je dobro logicki utemeljen), ali to ovdje nije uradio. Naravno, kraj nije potpuno mracan (vise je neodredjen), ali ono sto mu prethodi (da ne kvarim citanje nekome) je mnogo vise nepovratno lose, nego dobro. To knjizi daje jednu emotivnu dimenziju koju malo SF knjiga ima, a njegova gotovo nijedna.

        Religijske konotacija kojih se suptilno i fino hvata, nikad ne predju u neko lamentiranje bez pocetka i kraja. Prekine tacno kad treba, a par recenica iz ove knjige (narocito dio o uticaju nauke na religiju ignorisanjem) su nenametljive, iako treba vremena da se porazmisli o njima i njihovim implikacijama. Nema mnogo SF pisaca kojih se mogu sjetiti iz prve, a koji su ovo izveli kako treba (Simons i sam Klark u "Grad i Zvezde" potpuno, a nesto malo Asimov u jednom od nastavaka Zaduzbine).

    Da li ima mana? Ima, ali ne mnogo. Najbolja osobina knjige (nepostojanje jednog glavnog lika, vec se prica prati iz vise uglova i epoha), ponekad se pokaze kao mac sa dvije ostrice, kao npr. nerealni povratak na Zemlju pri samom kraju knjige. Izvjestaj sa Zemlje u zadnjoj glavi u svojoj osnovi ne djeluje uvjerljivo. Homo sapiens se jednostavno ne bi tako ponasao, a ne bi tako ni reagovao. Mogao je sve te dogadjaje da opise iz treceg lica, ili iz ugla samih Nadzornika, nije mu trebao totalno vjestacki uveden covjek - posrednik.

    Sve u svemu, 8+/10, sto je na nekoj mojoj listi totalno visoka ocjena. Cista SF knjiga, i to jako dobra. Sta god neko mislio o tome  

        Pozdrav.

[taurus-jor]

Potpuno se slazem sa time. Svim Klarkomrscima i Klarkopodozrivcima toplo preporucujem Kraj detinjstva. Zajedno sa (prvom) Ramom. 2001 deluje mnogo bolje nego film - jer nije prisutan nadmeni Kjubrikov stav da gledaoci u poslednjih pola sata filma treba da se osechaju kao oni majmuni sa pocetka, koji opipavaju monolit (monolit je njima, kao, dao inteligenciju, a meni - totalnu dosadu, u najboljem slucaju - zbunjenost i bes shto me neko potcenjuje i zajebava). Grad i zvezde ima fantasticnu ideju, ali je "omladinski" pisan. Mnogo toga je "na pritisak jednog dugmeta" a prelazenje razdaljina poprilicno je spejsoperetski. Skoro da ne lici na veeeelikog naucnika Klarka. Ima sjajnih momenata i u Pesmama daleke Zemlje. Ma, gde god u centru paznje nisu LIKOVI, Klark je sjajan. Zato 2010 puca u odnosu na 2001. U 2001 naglasak je na jednom coveku je predstavnik citave ljudske rase. A posada Leonova i americki astronauti - lele, ono je kriminal od nategnutosti, bezosechajnosti, uopshte od nepoznavanja ljudi kao jedinki.

Rajske vodoskoke nisam citao, tako da ne mogu da sudim.

[taurus-jor]

Childhood's End - album Obscured By Clouds. Mozda najbolja stvar na albumu!

[BladeRunner]

Childhood's End - album Obscured By Clouds. Mozda najbolja stvar na albumu!

Potpuno tacno. .