Viktor Davidović - Drvo lešnika (2011)

[Mica Milovanovic]

Ovo nisam video, ali liči...




Филип је наизглед један сасвим обичан младић. Утопљен у свакодневницу модерног Београда,као и већина, сања о бољим данима и помало чезне за онима који су прошли. Тајна коју чува, као сећање на необјашњив инцидент једног априлског дана, вратила се на незамислив начин.

Марина, медицинска сестра на одељењу интензивне неге, осећа чудну повезаност са младићем који се налази у стању дубоке коме.

Уна Јовић доживљава необјашњиве феномене "већ виђеног". Догађају који ће уследити, праћени мистериозним бљесковима, покидаће полуге стварности, и оставити питања која су просечном људском уму недокучива. Постоји ли више стварности? И која је она права?

"Колико ми у ствари знамо или боље рећи не знамо о најсавршенијој машини, људском мозгу. Две приче, два јунака, а један човек. И шта је реалност, а шта пројекција његове свести, мозга, тешко је рећи.
Реченице у књизи имају свој ритам, као уосталом и цео роман. Ритам због кога, када почнете да читате, не желите да оставите књигу док не дођете до самог краја. На свакој следећој страници тражите решења, тражите одговоре и тако и не приметивши читате последњи пасус.А када стигнете до краја, схватите да то није крај.
То је почетак."

Петар Папић
Аутор збирке кратких прича "САСТАНАК"

Из рецензије

Далеко од свих оних, свакако допуштених мањкавости везаних за младости и почетке, Јовановићева даје бистровид приказ онога што јој као прилично зрео интиутивни и чулни доживљај титра дамарима: емоција, мисао, дескриптивна слика - тако уједначени у спознаји и креацији, одају утисак потпуности њеног израза и некако чудно мире наше маште и памети.

Из рецензије

Пеђа Марић, песник

[scallop]

Jel' nekad pogledaš šta postuješ? Skoro si kao Brkić.

[Mica Milovanovic]

O čemu pričaš?

[scallop]

Pojma nemam. Možda mi objasniš ko je Davidović, ko Papić, a ko Jovanovićeva koja daje bistrovid prikaz?  I, pitaj Bobana kako da kopipejstuješ nešto, jer po pravilu ti se pojave "size", "color" i [ [ / ] ] ] u skoro svim postovima.  .

[Mica Milovanovic]

Otkud znam. Ja ti prenosim informaciju sa sajta izdavača. To je valjda očigledno.
Ako te interesuje proguglaj...


A ovo smo pokušavali da zakk i ja sredimo, pa nismo uspeli. Imam neki bag...

[zakk]

MILICA NA KVADRAT: VIKTOR DAVIDOVIĆ - "DRVO LEŠNIKA" /PRVA NAGRADA Knj.Oml.Srbije,2011.

Viktor Davidovic-roman godine DRVO LESNIKA...jutarnji program RTS-a 07.12.2011

[zakk]

VIKTOR DAVIDOVIC-roman "DRVO LESNIKA"

Viktor Davidović - DRVO LEŠNIKA (intervju-promocija prvog romana)

[zakk]

ODLOMAK IZ ROMANA ,, Drvo lešnika ,, autora Viktora Davidovića

by Knjizevna Omladina Srbije on Thursday, 7 July 2011 at 02:39

Tamne drvene roletne na prozoru bile su namaknute, dok je Sunce teškom mukom pokušavalo da progura tek nekoliko zraka u unutrašnjost sobe. Filip je pokušao da rastera ovu izmaglicu prostim pitanjima na koje nije mogao da da precizan odgovor.
"Koji je dan danas, koliko je to sati? Koji je dan bio juče? Kada sam ja to uopšte legao?" Ničega se nije sećao. Pustio je čaršave i pokušao da se pridigne. Tanke žice u leđima i ramenima su se bolno zategle, mišići i tetive su se uzjogunili kao da su naterani na pokret posle ko zna koliko vremena. Najzad je uspeo da dovede telo u sedeći položaj nogama oslonjen na tepih, a rukama na ivicu kreveta. Bljeskovi su se ponovo vratili. Onaj otužni miris etil-alkohola i medicinskog joda je jasno osetio, iako je skoro sasvim nestao. Bio je siguran da nema u okolini nikakvu sirovinu koja bi emanirala ove bolničke mirise. Da, miris bolnice! To je bilo to. "Ali kako osećam mirise bolnice ovde, u zatvorenom stanu?" U bolnici je bio samo jednom, kada je imao sedam godina. I nikada više. "Možda je ovo neki sličan miris, a ja umišljam da je miris bolnice?" Brzo je eliminisao ovu naivnu provokaciju. Ne, osetio je sasvim jasno.
Misli su se kovitlale kao vetar koji se vrti ukrug najavljujući oluju. Pokušavao je da uspostavi njihov tok, ali mu nije uspelo. Buljio je oko sebe u poznati enterijer, dok mu je telom strujao nekakav čudan osećaj kao da sve ovo nije njegovo, kao da ne pripada ovde. ili kao da se tek vratio. "Vratio?!" – skoro naglas se upitao.
Još malo je stajao ispred ogledala nekoliko puta pipajući obraze i bradu, dokazujući sebi da je momak sa druge strane stakla zaista on. Ugasio je svetlo i krenuo nazad prema sobi. Zaslepila ga je sjajna belina. Prozor je i dalje bio zatvoren, ali su teške, drvene roletne bile širom otvorene! Sledio se od straha i ostao ukopan u mestu! Nije bilo nikoga.

"O Bože šta to sa mnom nije u redu?" pitanje je prazno odzvonilo. Naleti panike i straha stizali su i udarali kao talasi o kamenu obalu. "Pozvaću Acu, moram da vidim da li smo razgovarali juče posle 14h."
"Ooooo, pa to je moj prijatelj Toto Kutunjo, najzad se setio da okrene!" Aca Fantom je bio raspoložen kao i uvek.
Filip nije znao odakle da počne. Očajnički su mu bili potrebni još neki delovi ove uvrnute slagalice.
"Aco, nisam sada za šalu, moram da te pitam nešto ozbiljno."
Aca je istog momenta zategao boju glasa:
"Šta se desilo, burazeru, jel' sve u redu?"
"Ne znam ni sam, zato te i zovem. Juče smo se čuli oko dva, trebalo je da dođem kod tebe." – Filip je malo zastao pa bojažljivo nastavio: "Jel' sam ja možda bio kod tebe, ili ti se javio posle?"
Aca je bio iznenađen, pogotovo vremenskom odrednicom, ali je mirnim glasom odgovorio:
"Burazeru, trebalo je da se vidimo u nedelju!"
Filip ne shvatajući nastavi: "Pa da, trebalo je da se vidimo juče, ali se očigledno nismo videli."
"Ne Fiki, nisi me čuo, trebalo je da se vidimo u nedelju, burazeru, danas je petak, 11. maj, nedelja je bila šesti..."
Filip je zanemeo dok je krv ponovo pojurila i ispunjavala čelo i obraze. Najednom je osetio malaksalost u nogama i ramenima, pa se poluotvorenih usana naslonio duboko u fotelju.
"Molim? Ponovi ovo poslednje, molim te" – Filip je nekako uspeo da promuca.
"Danas je petak Filipe, 11. maj, sutra ti je rođendan. Šta se dešava burazeru, gde si bio poslednjih dana?"
Filipov razbijeni um odbijao je da prihvati ove informacije. Kao munja je sevnulo šta sve ovo može da implicira. Osećao se kao čovek kome je doktor upravo saopštio da boluje od neizlečive vrste tumora. Razum je bio na ivici da se uruši kao trošna, seoska čarda.
"Aco, reci mi molim te da se šališ" – Filipov glas je ličio na bespomoćno cviljenje.
"Burazeru, ne šalim se, svega mi, pogledaj današnje novine. I nemoj da me zabrinjavaš, reci mi, bre, šta se dešava?!"
Potpuno zaleđen, Filip je jedva čujno prošaputao:
"Ne znam, čoveče, ali ovo nikako nije dobro..."
Aca je uspeo da oseti da su alarmi divljački zvonili i nije hteo više ništa da pita.
"Budi kući, dolazim za pola sata."
Filip je spustio slušalicu u krilo, i ostao dugo zagledan u zid ispred sebe.
............................
Prolećni povetarac ušunjao se u sobu kroz širom otvoren prozor, obarajući pritom nekoliko listova hartije sa malog stola na tepih. Filip je pogledom ispratio ateriranje listova hartije na pistu od tepiha, ali nije reagovao. Vratio je pogled do malene figurice štrumfa sa crvenom kapicom, koju je još kao dete izvukao iz Kinder čokoladnog jajeta i sačuvao sve do danas. Od kada je završio razgovor sa Acom, malo se umirio. Popušio je već tri cigarete za nepunih dvadeset minuta, a nije ih ni osetio. Nerazumljivih delova je bilo na pretek, i koliko god pokušavao nije mogao da im nađe nikakav smisao. Trudio se da uspostavi kakvu-takvu koherentnost misaonih tokova, ali su oni bili suviše razbacani. Panika je malo splasnula, činilo mu se najviše zbog toga što je znao da Aca treba da stigne. Neko mu je bio potreban. I zbog toga što je znao da ovo što mu se dogodilo neće moći sam da shvati, i možda najviše, trebao mu je neko da mu kaže da nije lud, i da nije zakucao na vrata nekog teškog mentalnog poremećaja.
Karakteristični zvuk pasata karavana, stare mrcine iz osamdeset i neke, nikada farbane, kao prethodnica, zaparao je tek pristiglu, ugodnu popodnevnu tišinu. Kroz prozor, Filip je mogao čuti za skalu glasniji trzaj gašenja motora, a potom i zvuk zalupljenih vrata.
"Burazeru, šta se to dešava, na smrt si me uplašio?!" Aca se borio sa dahom koji je ostao negde dole između prvog i drugog sprata.
Filip je, i dalje pomalo bled i uplašen, propustio Acu u jedinu sobu, a onda trljajući palcem i kažiprstom koren nosa promucao.
"Ne znam, Aco... ne znam kako sve ovo da pohvatam... Moraš da mi kažeš da se sve ovo dešava."
"Pričaj čoveče, nikada te nisam video ovakvog! Šta se to dogodilo sa tobom?!"
"Aco... izgleda da sam izgubio četiri dana!"
Zbunjenost i strah stajali su jedan preko puta drugog, nemo se dodirujući svojim nevidljivim opnama.
"Šta si radio?!" Aca je u isto vreme upitno i namršteno spustio obrve.
"Ne znam kako drugačije da objasnim. Četiri dana života su mi nestala." Filip je izgledao kao neubedljivo đače ispred strogog profesora. Nekoliko sekundi ispitivački pogled, stisnut, i jači od najsavremenijeg skenera prolazio je kroz svaki njegov atom.
"Burazeru, dani nisu čarape pa da mogu da zapadnu iza kauča. Da nisi slučajno eksperimentisao sa absintom ili sličnim hemikalijama prošlog vikenda, a? Naljutiću se ako jesi, a nisi mene zvao."
Aca je pokušavao da malo popusti napregnute opruge svom najboljem prijatelju, onako kako je to najbolje znao. Nije vredelo.
Filip je bio uznemiren, ponovo plešući na samoj ivici panike. Nervozno je špartao sobom, prolazeći nekoliko puta prstima kroz kosu. Pogled je tražio bilo kakvu pomoć, bilo šta što bi ga trgnulo i povuklo sa granice nadnaravnog.
Aca se uverio da ovde nešto debelo škripi i prišao Filipu stavljajući mu ruku preko ramena.
"Fikus, hajde burazeru sedi i ispričaj mi šta se to dogodilo. Mora da postoji nekakvo racionalno objašnjenje."
Trezveno i smireno, koliko god je mogao, ispričao je Aci hronološki sve čega se sećao od nedeljnog jutra do današnjeg popodneva. Svojski se potrudio da ne izostavi nijedan detalj.
"Znam koliko zvuči besmisleno i nemoguće, ali to je ono čega se sećam. Ili ne sećam, više ne znam ni sam..."
Aca ga je zamišljeno posmatrao, bruseći vrh cigarete o zidove pepeljare. Mozak mu je radio u groznici, tražeći objašnjenje. Mučio se sa zdravom logikom koja je ovde bila potpuno bezvredna. Jedna od stvari koja mu je prva dojurila u svest je ta da prisustvuje početku rađanja ludila svog najboljeg prijatelja. Ipak, ovu kovertu će poslednju da otvori.
"Čekaj, kažeš da si posle razgovora sa mnom oko 14h sišao dole po sok, i da si tu video neku staru ženu na klupi. Posle toga, sledeće čega se sećaš je da si se probudio ovde u krevetu pre nekoliko sati?"
"Da, tako je. I kunem ti se da ne izmišljam."
Aca je rekonstruisao detaljno, gotovo inspektorski.
"Poslednje čega se sećaš od prošle nedelje je ta žena na klupi. Jel' ti nju poznaješ Fikus?"
Filip ga je pogledao, a zatim spustio pogled i po ko zna koji put pročešljao kosu raširenim prstima. Tu je odlučio da Aci ispriča celu priču. To do sada niko nije znao. Iako nije mogao da objasni ni jedno ni drugo, duboko u sebi je znao da su sve te stvari nekako povezane.
"Paa... i da i ne. Ne znam kako bih drugačije odgovorio."
Aca je za vreme ovih tridesetak minuta stigao da promeni nekoliko maski. Na redu je bila zbunjeno-nestrpljiva.
"Kako i da i ne? Pa, burazeru, ili je poznaješ ili ne, nema tu sredine!"
Filip je gledao negde kroz prozor. Tri solitera istočne kapije Beograda plašljivo su se pribila jedan uz drugi ispod tamnosivog neba, svakog trenutka očekujući provalu.
"Aco... ovo do sada nikome nikada nisam rekao... Ali ovo nije prvi put da mi se ovako nešto dešava... Ja tu staricu ne poznajem lično, ne znam ni ko je ni odakle je, ali sve je počelo od kada sam je video prvi put pre nekoliko godina. Tačnije, kada sam se doselio ovde."
"Počelo je šta, burazeru?!"
"Počeli su bljeskovi. I počelo je "gubljenje" vremena. Na samom početku to i nisam primećivao, to da nekako izgubim po par sekundi ili minuta... Dogodi mi se bljesak, nema nekog pravila gde i kada, nekada kući, nekada napolju. Kao da mi neko ispred očiju okine sa ogromnim fotoaparatom. Zaslepi me na sekundu, dve, tri i ništa. Nema nikakvih drugih posledica. Ni vrtoglavice ni visokog pritiska, jedino ponekad bude glavobolja" – mašio se levom rukom i blago prešao preko levog potiljačnog dela. "Uvek ovde na istom mestu. Nisam išao nikada kod lekara, iskreno, malo sam se uplašio, a i naučio sam vremenom da živim sa tim."
"Vremenom? Burazeru, koliko se tebi to već dešava?" – Aca je ozbiljno ispitivao mogućnost da ranije otvori onu kovertu.
"Pa već blizu četiri godine, koji mesec manje-više."
"Dobro, ne zvučiš kao šizofrenik, ne još" – dozidao je osmeh u uglu usana. – "Nastavi, molim te. Kažeš da to traje blizu četiri godine?"
Filip je i dalje pogureno-nagnuto sedeo u fotelji prebirajući prstima po paklici cigareta. Izvukao je jednu i zapalio.
"Da. Počelo je kada sam se preselio iz Zemuna ovde na Konjarnik. Kažem ti, u početku su bili samo bljeskovi. E onda, kada sam prvi put ugledao tu staricu, sa bljeskom sam izgubio skoro tri sata!"
"Kako to misliš?"
Filip se za nijansu napeo.
"Mislim da je bio Januar, 2004. godine. Sećam se da sam čekao sam prevoz gore u Ustaničkoj, vraćao sam se kući i sedeo na metalnoj klupici na stanici. Počelo je polako da se smrkava, i sećam se da sam pogledao na sat. Bilo je 16:47. Minut-dva sam ovako iz dosade šarao pogledom i nešto mi je privlačilo pažnju, ali u prvom trenutku nisam shvatao šta. Tada sam, preko puta ulice, prvi put ugledao tu staricu. Među gomilom ljudi koji su špartali gore i dole, ona je stajala na pločniku i nekako jezivo i mirno gledala pravo u mene! Ulicom između nas, prošlo je nekoliko automobila i jedan autobus, i tek tada sam uspeo da potpuno "uhvatim" njen pogled. Ne znam zašto, ali sledio sam se! I tada je bljesnulo! Mnogo jače nego bilo kada pre toga! Znam samo da kada sam se osvestio, što nije trajalo duže od nekoliko sekundi, te starice više nije bilo. Kao da je isparila...
"E, a onda sam se zaista uplašio! Sva ulična svetla su bila popaljena, mrak se već uveliko spustio. Tada sam ponovo pogledao na sat - 20:02! Znam da sam zurio u njega i nisam mogao da poverujem! Noge su mi se odsekle, nisam mogao da se pomerim! Okrenuo sam se čoveku koji je sedeo do mene. Sećam se da je nosio nekakvo tamnosivo sindikalno odelo i pitao njega koliko je sati. -20:03."
"Aco, možda ja imam ideju šta bi mogao biti uzrok svemu ovome. Ovo što ću ti sada ispričati prvi put govorim na glas. Ne znam kako ni zašto, ali imam snažan utisak da ovo što mi se dešavalo ima veze sa nečim što mi se dogodilo u proleće 2003. godine. Od tada je sve počelo."
Aca ga je gledao bledo pokušavajući da nasluti šta se to događa njegovom najboljem prijatelju.
"Bio je 9. april 2003. godine..."
.............................
Da li želite da doznate šta se to dogodilo Filipu, junaku romana,,Drvo lešnika,,?
Promocija romana-utorak 12.jul 20 h u Kući Đure Jakšića u Beogradu
Čekamo vas...