Šta čitamo 2012 ?

[PTY]

Pa, pošto sve ovo izgleda deo sleda konverzacije, rekla bih da je fer da ovde napomenem da ni Kori ni Gregori - zabavni kakvi već obojica jesu (a jesu, to ne sporim, daleko bilo, čak dapače i naprotiv) NISU na Simonsovom nivou, čak štaviše, nisu ni u Simonsovoj ligi, pošto su obojica najartikulisaniji upravo u YA domenu, pa time i teško mogu biti adekvatna zamena, mada smatram da su sva tri opusa sasvim okej, ako im se priđe na ravnoj nozi i sa pravilno kalibrisanim očekivanjima.


Hoću reći, raznočiji ukusi sad ustranu, ipak ne bi trebalo ovako banalno brkati limune i mandarine.     

[Nightflier]

Kako si, leba ti, došla do toga da su Pandemonium i The Devil's Alphabet YA? Da ostavimo Korija na stranu, kao tipičnu spejsoperskokrimipriču, ali Gregori je makar po stilu i po lepoti jezika za jedno tri klase iznad Simonsa. Doduše, priznajem da sam Simonsa mahom čitao u prevodu, ali Skrobonja je više nego dovoljno dobar prevodilac da prenese sve nijanse piščevog jezika. Takođe, Simons mi ni u jednom trenutku nije pokazao tako istančan razvoj lika kao što je Gregori u Raising Stony Mayhall. Nigde tu nema YA književnosti i živa je sramota što ti romani nisu pokupili sve moguće nagrade koje mogu da se pokupe.

[Berserker]

a sta znaci YA?

[дејан]

јанг адалт

[Berserker]

Omladinska knjizevnost? Nekada sam mislio da su sve knjige u Plavoj ptici OK Kasnije sam tek ukapirao da je taj pridev vise vezan za to kako izreklamiras neku knjigu nego kako je napises...

[PTY]

Kako si, leba ti, došla do toga da su Pandemonium i The Devil's Alphabet YA?

Ovo je sad jedna od onih delikatnih situacija u kojima iznosenje znatno razlicitih misljenja moze da dovede do nenamernog potcenjivanja sagovornika, a to mi, naglasavam, svakako nije niti cilj niti namera. Shvatam i prihvatam da su mnoga od ovome slicnih razgranicenja cisto intuitivna, a stoga i veoma individualna, pa se lako moze desiti da ono sto ti smatras "ozbiljnom" literaturom ja stavljam u YA, i obratno. U tom smislu, nemam ni mrve zelje da se oko toga nabedjujem i ubedjujem, nek cvate hiljadu cvetova i sve tako u hipi fazonu. Ali kad me vec pitas, da ti odmah kazem: moja reakcija na ovako postavljeno pitanje je ista kakva bi bila i da si me pitao "Kako si, leba ti, došla do toga da su Spajdermen i Betmen YA?"

Ali po pitanju ostatka tvog posta, rekla bih da se ne razumemo po nekim bazicnim pitanjima. Kao prvo, kad kazes "Da ostavimo Korija na stranu, kao tipičnu spejsoperskokrimipriču, ali Gregori je makar po stilu i po lepoti jezika za jedno tri klase iznad Simonsa." vec tu se ne nalazimo po pitanju vrednovanja stila i lepote jezika, jer to uopste nema nikakve veze sa klasifikacijom bilo dela u YA (ili, po naski receno, u "omladinsku knjizevnost", za Berserkera ): niko normalan ne spori da su Avanture Haklberi Fina i Avanture Toma Sojera i Oliver Tvist pisani izuzetno kvalitetnim stilom i raskosnim jezikom, pa su opet omladinska knjizevnost. A u poredjenju sa njima, Gregorijev stil i jezik su... pa, ne bas na tom niovou, recimo to uctivo. Tako da, to otpada kao argument, bez da u to uopste uvlacim Simonsa.

Kad kazes "Takođe, Simons mi ni u jednom trenutku nije pokazao tako istančan razvoj lika kao što je Gregori u Raising Stony Mayhall.", tu takodjer imam podosta primedbi, ali to opet lezi u domenu ukusa, a o tome ne vredi raspravljati, pa zato i necu. Ali skrenucu ti paznju da su i Tom Sojer i Hak Fin i Oliver Tvist takodjer vrlo istancano razvijeni likovi, pa bih rekla da ni to nije argument koji obara moju tvrdnju da su Kori i Gregori najartikulisaniji u YA domenu. 

Kad kazes "Nigde tu nema YA književnosti i živa je sramota što ti romani nisu pokupili sve moguće nagrade koje mogu da se pokupe." ti kao da spajas te dve svoje tvrdnje u nekakvu logicnu celinu iz koje bi se reklo da romani nisu pokupili nagrade zato sto je neko (osim mene, valjda) mislio da su oni YA, sto je opet netacno, jer bar kad je o zanrovskim nagradama rec, YA orjentacija nikad nije bila prepreka za dobijanje istih. Razlog ce pre biti u faktu da je Kori isporucio... pa, prilicno banalno napisanu spejs operu, dok je Gregorijev Pandemonijum isuvise velik omaz superherojima stripa da bi odskocio od slicne produkcije dovoljno daleko da bude uocen na knjizevnu nagradu. Sad, kad su se utisci slegli, secanje na Pandemonijum mi je blisko povezano sa secanjem na Shyamalanov Unbreakable, a to uglavnom znaci da je zabavan i simpatican ali i lako zaboravljiv.
No, opet ponavljam, procitala sam sva tri Gregorijeva romana, i bilo je to veoma prijatno citanje, pa zato i nemam apsolutno nista negativno da kazem o ta tri romana, ali i dalje ostajem pri svome, da mi Simons i Gregori definitivno nisu ista liga, mada dopustam mogucnost da nekome i jesu.

[Nightflier]

Dobro, kapiram da se iz mojih rečenica mogao izvući zaključak da svoje argumente iznosim u prilog tezi da Gregori ne piše YA književnost. Zapravo, taj deo svog stava ni u jednom trenutku nisam branio - pošto smatram da se on u svojim romanima bavi suviše ozbiljnim temama da bi se oni mogli svrstati u književnost za decu & omladinu, a naročito pošto čitam podosta te i takve književnosti. Oko ostalog nema potrebe da se sporimo, pošto stavove nećemo pomiriti ako se svode na pitanja ukusa. Ja kao pisca više cenim Gregorija, ti više ceniš Simonsa - OK. Dalje nema šta da se kaže. Međutim, mogli bismo da pričamo o tome šta je YA književnost i po čemu se ocenjuje pripadnost toj skupini. Uzmimo primere koje si ti navela: Ti se romani danas doživljavaju kao književnost za decu, ali u doba njihovog nastanka to svakako nisu bili, već su smatrani ozbiljnim knjigama za odrasle. U fantastici je slično - mnogo autora koji su nekada bili kontroverzni i ground-breaking svedeni su na pisce za decu. Murkok je dobar primer. To je prirodan proces, uzrokovan društvenim promenama. No, pošto bi sada trebalo da počnem sa poslom, moraću kasnije da se pozabavim konkretnim primerima.

[Father Jape]

pošto smatram da se on u svojim romanima bavi suviše ozbiljnim temama da bi se oni mogli svrstati u književnost za decu & omladinu,

Voleo bih da se nastavi diskusija vas dvoje u pravcu elaboriranja stavova o YA književnosti.

Ali evo, samo uzimajući primere koje je Libeat navela, Hak Fin i Oliver Tvist se bave vrlo ozbiljnim temama. Ne bi trebalo ozbiljnost tematike da ima veze sa statusom Young Adult.

[angel011]

libe, iz tvojih prikaza Gregorijevih romana stekla sam utisak da ga znatno više ceniš nego što bi se to sad reklo (plus mi po tvom opisu bar Devil's Alphabet nikako nije delovao kao YA štivo).


Da li je moj utisak bio pogrešan, ili se tvoj stav malko korigovao nakon što je prošlo izvesno vreme?

[PTY]

@Najt: Pa vidi, ja mogu da pojasnim neke moje repere ali pretpostavljam da su isuvise individualni da bi bili od neke konkretnije koristi. Sto se mene tice, ja ne smatram da YA ima svoje specificne preokupacije i teme, nego pre verujem da ima specifican pristup obradi istih. To je ono sto jedan roman cini YA, za razliku od onog A.
Recimo, YA ima vecu sklonost ka "sok-efektu" nego ozbiljnija proza a ujedno i ima daleko manju toleranciju po pitanju moguceg i nemoguceg resavanja situacija. Naravno, posto je postavka od samog pocetka namenjena da podrzi upravo te dve kvalitete, onda se obilno i koristi, a upravo to i stvara taj aspekt "zabavnosti" koji se meni toliko dopada. U YA su svi problemi lakse resivi i lakse prezivljivi, a pri tom su i fantasticni, po svojoj prirodi. To je svakako odlican recept za uzivanje pri citanju, a to je i, bar za mene, glavni reper deljenja knjizevnosti na YA i ozbiljnu. Naravno, ima tu finesa koje se mogu precizirati tek za svaki roman posebno, recimo modernost i relevantost tretiranja zapleta i tako to, ali u globalu, oslanjaju se uglavnom na ove dve karakteristike koje sam navela.

[PTY]

libe, iz tvojih prikaza Gregorijevih romana stekla sam utisak da ga znatno više ceniš nego što bi se to sad reklo (plus mi po tvom opisu bar Devil's Alphabet nikako nije delovao kao YA štivo).


Da li je moj utisak bio pogrešan, ili se tvoj stav malko korigovao nakon što je prošlo izvesno vreme?

Pa ja ga cenim, to je valjda jasno. Odavno sam u godinama kad naprosto ne docitam prozu koja ne valja, pa sam fakt da sam procitala 3 njegova romana za redom valjda govori da ga cenim. Ali ovde je kontekst bio ili-ili, pa moram da priznam kako je Simons ipak ozbiljniji po pitanju pristupa temi. Naravno, ne vrednujem time njihovo pisanje, niti tvrdim da mi je Simons u rangu Kafke ili Dostojevskog, ali svesna sam odredjenog stepenovanja izmedju Simonsa i Gregorija zbog kog ne mogu da kazem da su u istoj ravni.

[PTY]

Ali evo, samo uzimajući primere koje je Libeat navela, Hak Fin i Oliver Tvist se bave vrlo ozbiljnim temama. Ne bi trebalo ozbiljnost tematike da ima veze sa statusom Young Adult.

Tacno. Naravno, to je daleko teze oceniti i proceniti unutar zanra fantastike negoli unutar realisticke proze, ali ipak, nije nemoguce. Doduse, procene su uglavnom intuitivne, pa...    razlicite su od coveka do coveka, a i menjaju se tokom vremena za svakog pojedinca ionako. Naravno, kad je o Pandemonijumu rec, to je na kub slozeno: premisa je da postoje demoni, sa prepoznatljivim karakteristikama superheroja iz stripova, koji opsedaju ljude i teraju ih da cine ta superherojska dela dok, naravno, ne zaginu. Mislim, eto, koliko je tu lako proceniti da li je razresenje bilo koje situacije koja iz toga proizilazi realisticno?

[Nightflier]

pošto smatram da se on u svojim romanima bavi suviše ozbiljnim temama da bi se oni mogli svrstati u književnost za decu & omladinu,

Voleo bih da se nastavi diskusija vas dvoje u pravcu elaboriranja stavova o YA književnosti.

Ali evo, samo uzimajući primere koje je Libeat navela, Hak Fin i Oliver Tvist se bave vrlo ozbiljnim temama. Ne bi trebalo ozbiljnost tematike da ima veze sa statusom Young Adult.

Da, ali u vreme svog nastanka, ta dva romana nisu pisana za decu i omladinu. Pitanje je da li su deca i omladina tada uopšte čitali i u kojoj meri. Elem, nemam ništa protiv da nastavim sa ovom diskusijom, ali ne na ovoj temi. Zapravo, ti bi mogao kao jedan od stručno najpotkovanijih na ovom forumu da otvoriš temu i da postaviš nekoliko definicija, pa da se onda mi nadovežemo.

[Mme Chauchat]

YA odnosno omladinska književnost, kao i dečja književnost, pati od toga što se ne može nedvosmisleno odrediti. Naime, imamo sledeće skupove koji se negde presecaju a negde i ne:
- književnost pisana za decu/omladinu (ubuduće ću da svodim na omladinu jer o tome pričamo)
- knjige koje odrasli promovišu kao da su za omladinu iako to autor nije nameravao
- knjige koje omladina realno čita bez obzira na to za koga su pisane

Oliver Tvist, recimo, danas se percepira čak ne kao YA nego kao dečja, a pisan je za odrasle. Da ne potežem primere starije i bliže žanru (Guliver, Valter Skot itd).

Osnovno je što se percepcija toga šta je za decu/omladinu poželjno, šta prihvatljivo a šta zanimljivo - menja od sredine do sredine i od vremena do vremena. I tako razne knjige neosetno prelaze iz jedne u drugu kategoriju.

YA ima još fluidnije granice za određenje nego dečja i u suštini ja ne vidim ozbiljne razloge za tu klasifikaciju sem marketinških. U socijalizmu, omladinska knj je često bila avanturistička koja se nekako morala legitimisati (Kadok, Plava ptica) a upadali su tu i vrlo ozbiljni autori. Danas možemo često ali ne uvek da pričamo o relativno "lakoj" literaturi koju kao omladinsku raspoznajemo jer su likovi često (ali ne uvek) tinejdžeri koji se često (ali ne uvek) bave rešavanjem tipičnih tinejdžerskih problema, što realistično što metaforički fantastično.

A pošto su marketing i "spoljna" klasifikacija najveće zlo, dešavaju se takvi nonsensi da je npr. Alan Garner, za mene najfenomenalniji stilista i suptilno perverzni pripovedač, od sedamdesetih naovamo smešten u špartu "dečja i YA" iako npr. Red Shift spada u remek dela van klasifikacije, ali eto, radi se o tinejdžerima pa aj da ga skrajnemo na tu policu i da ga objavljujemo sa debilnim šarenim koricama. Nemam ništa protiv, da se razumemo, da Red Shift ili Stone Book Quartet čitaju i mladi, ali odrasli koji su ga zbog toga preskočili biće baš uskraćeni za fenomenalno iskustvo. A biće ih. Jel.

[PTY]

okej, najpre da sredim ono sto se percipira kao zbrka koju sam pokrenula pominjanjem Haka Fina, Sojera i Tvista. Naime, ucinilo mi se da Najtflajer percepira moju opasku o svrstavanju korija i Gregorija u YA kao skroz pezorativnu, pa sam posegla za tim klasicnim primerima kojima zaista niko ne bi mogao takvo tumacenje ucitati, za razliku od savremenijih zanrovskih primera koji bi, tako sam mislila, bespotrebno dolili ulje na vatru dodatnim dubiozama po pitnaju knjizevne vrednosti. E sad, to je trebalo da bude u svrhu ilustracije, a ne digresije, i sva dalja dumanja oko toga za koga su Fin, Sojer i Tvist pisani i od koga su zapravo citani samo razvodnjavaju fokus, a u fokusu je trebalo da bude procena savremene zanrovske knjizevnosti i prepoznavanje ciljne grupe kojoj je namenjena.

Jevtro, okej je ako ti mislis da je u pitnaju samo marketinska klasifikacija, ali onda moram da te pitam sledece: da li je i razlika u ciljnim grupama za Vulfovo Dugo Sunce i Martinovu Igru Prestola samo marketinska klasifikacija? Ili tu razlike uopste nema, nego su oba stiva namenjena jednoj te istoj grupi/uzrastu/zrelosti? A ako razlike ima, u cemu se tacno ogleda? Ima li razlike kad o svemirskim putovanjima citamo iz pera Sagana i Brina ili kad citamo spej operu kakvu je Kori napisao?

Meni referenca "laka literatura" ne podrazumeva nuzno YA, nego mi je to nekako vise pitanje kvalitativnih procena, i vise mi sluzi da ocenim sta je a sta nije sund negoli da procenim kom je uzrastu stivo namenjeno. Naravno, shvatam da se skupovi i presecaju i poklapaju, no ipak, mislim da YA zanrovski korpus itekako dodiruje "teske" i kontroverzne teme, ali to ponajvise zbog sok-efekta, a ne zbog posvecenosti ka dubljoj analizi koja bi rezultovala u nekoj spoznaji izvesne filozofske tezine i relevantnosti i stajaznamsvene... i naravno da ja to ne vidim kao manu, uostalom 70% zanrovske proze koju procitam spada pre u taj korpus negoli onaj drugi, ali mi je poprilicno cudno kad naidjem na stav koji kuburi sa tom procenom, ubedjen da je to sto cita zapravo ozbiljna knjizevnost, makar i u zanrovskim okvirima. Eh, pa nismo valjda deca, kud smo vec mali...  

EDIT: ovo na kraju bockam Najtflajera, ne tebe... da ne bude zabune.

[Mme Chauchat]

Jevtro, okej je ako ti mislis da je u pitnaju samo marketinska klasifikacija, ali onda moram da te pitam sledece: da li je i razlika u ciljnim grupama za Vulfovo Dugo Sunce i Martinovu Igru Prestola samo marketinska klasifikacija? Ili tu razlike uopste nema, nego su oba stiva namenjena jednoj te istoj grupi/uzrastu/zrelosti? A ako razlike ima, u cemu se tacno ogleda? Ima li razlike kad o svemirskim putovanjima citamo iz pera Sagana i Brina ili kad citamo spej operu kakvu je Kori napisao?

Pa, podela omladina/odrasli je što se mene tiče prilično provizorna uprkos tome što često radi radnju, prosto zato što ljudi misle da je to nešto ko uklesano u kamenu, i da se za svaku knjigu odmah vidi i mora videti za koju je uzrasnu grupu -  a prosto nije tako.

Razlika u ciljnim grupama za Vulfa i Martina... čekaj, razlika u ciljnim grupama postoji?    Dobro, možda u nekim većim sredinama ima smisla i to diferencirati, ali kod nas je žanrovska publika dovoljno mala da se kaže kako je nešto fentezi/SF/horor i to bude to što se marketinga tiče. I jedan i drugi pišu, uslovno govoreći, žanrovsku fantastiku za odrasle (ali ja sam Novo sunce komotno čitala u gimnaziji i nikom ništa) koja se dosta razlikuje po onome šta hoće i šta postiže, ali ciljne grupe im se preklapaju u velikom stepenu (eto npr. ja i svakako pola Sagite).

Re "laka" književnost: pa, sad. Znam da si videla navodnike. "Laka" literatura meni nema veze toliko sa temom koju obrađuje koliko sa načinom obrade. Jednostavan, pristupačan stil, na primer, jednostavniji, lakši izbori za likove i radnju, veći stepen formulaičnosti da se čitalac ne prenapregne i baci knjigu jer ga je nečim iznenadila. Ima "lakih" knjiga i o holokaustu.

A "laka" YA je posebna priča. Jer ko što rekoh, ima tekstova koji su "pedagoški korisni" i onih koji se tek tolerišu. I onda ima dosta mimikrije na obe strane kako bi grupa A bila čitanija međ omladinom a grupa B prihvatljivija pedagozima i roditeljima koji će se za knjigu iskeširati.

Književna vrednost. E, fak! Književna vrednost takođe nije nešto što se na kantaru meri, i opet, znam da ti to znaš, samo voliš da me čačkaš. Ona zavisi od toliko različitih nejednako zastupljenih faktora da nema šanse da sad preko kolena ceo žanr, podžanr ili bilo kakav veći korpus dela svrstavam u dobro ili loše štivo. Nego ono, od knjige do knjige, pa kako se kojoj zalomi. Ima i književno vredne lake i bezvredne teške proze i... dole generalizacije.

[Nightflier]

Pa, ja mislim da nema razlike između ciljnih grupa za koje pišu Vulf i Martin - ili nije bilo kada je Martin počeo da piše svoj serijal. Sada je situacija može biti veoma drugačija. Ali pošto je ovo tema koja je i zanimljiva i o kojoj se može svašta reći, voleo bih da to uradimo u odvojenoj temi. Ako Zak ovo čita, ne bi bilo loše da izdvoji sve postove koji se ovim bave u zasebnu temu - i da ne bismo trolovali ovu, a i da bi se to posle lakše našlo i pratilo.

[PTY]

Razlika u ciljnim grupama za Vulfa i Martina... čekaj, razlika u ciljnim grupama postoji?   

sramota me da priznam, ali eto, i ja sam Vulfa citala u tako nekom delikatnom prepunoletnom dobu i tek sad u ponovnom overavanju shvatam da sam omasila brat-bratu par stotina slojeva po pitanju karakterizacije i odnosa medju protagonstima, a to mi se garant ne bi desilo sa Igrom prestola, samo da sam je citala. 

ps. nemoj da se ko na ovo naljuti, volim ja grrma. 

[Mme Chauchat]

@Nightflier: Ajde, ok. Zaak! Zaaaak!

@Libe: pa da, ali dopao ti se Vulf, pretpostavljam, bez obzira na to, i shvatila si dovoljno da poželiš još. Ko i ja.

[Father Jape]

Zapravo, ti bi mogao kao jedan od stručno najpotkovanijih na ovom forumu da otvoriš temu i da postaviš nekoliko definicija, pa da se onda mi nadovežemo.

Čitao sam ovu rečenicu tri puta, da se uverim da si zaista stavio muški rod, tj. mislio na mene. Ja stručno potkovan za književnost?! Ja da postavim definicije?! 

Predlažem da preformulišemo to u ženski rod, i sednemo da čitamo Jetropijevićku. Na drugom topicu. Kad ga zakk otvori.

[PTY]

ma šta zaseban topik, bre separe u vidu tajnog podforuma ima da tražite, da ko ljudi tamo sednete i duvanite dok vam Jevtropijevićka natenane citira Suvina i Solara u pay-per-view maniru!!







Elem, da se vratim pametnijim stvarima: trenutno čitam Tansy Rayner Roberts, tačnije njenu zbirku Love & Romanpunk, iz koje je priča The Patrician upravo sveže nagrađena Ditmarom. Vrlo, vrlo impresivan stil i sadržaj jednako - Rimsko Carstvo od Augustusa do Klaudijusa, sa sve Tiberijem, Kaligulom i Nerom pride, sa tvistom zombija, harpija, vampira, himera, sfingi i celog tog weird paketa magičnog realizma... žena je fenomen, zaista. Još jedan malecki korak u pravcu ubeđenja da upravo Oziji drmaju žanrom, dok se engleska ekipa isprazno eksponira u internet papi maniru a američka bavi uglavnom reciklažom.   

[Mme Chauchat]

ma šta zaseban topik, bre separe u vidu tajnog podforuma ima da tražite, da ko ljudi tamo sednete i duvanite dok vam Jevtropijevićka natenane citira Suvina i Solara u pay-per-view maniru!!

Ovo ti je odlična ideja! Sad ću da cimnem Zakka da to sredi koliko večeras. Provizija se podrazumeva.

[дејан]

ел отворен тај топик ил да убацим своје две паре о мом доживљају ОК у СФу?

[Melkor]

http://www.znaksagite.com/diskusije/index.php/topic,2870.0.html

[дејан]

не одговара, ОК фантастика и дечија фантастика нису баш исте

[Melkor]

Baci pogled na drugu stranu topika, a ako ti i dalje ne odgovara slobodno otvori novi

[Mme Chauchat]

http://www.znaksagite.com/diskusije/index.php/topic,11378.0.html
Ožeži!

[дејан]

идем спавам, сутра (потајно се нада да ће неко отворити топик)

едит...јевтра отворила!!!

[Melkor]

E, trumani nijedni, sve Dejmon Najt do Dejmona Najta 

[Mme Chauchat]

Bre Melkore, šta ti je? Idem i ja da spavam, što i tebi želimo.

[zakk]

izvinjavam se na nesaradnji, proveo sam veče u jezuitskoj crkvi.

[Nightflier]

izvinjavam se na nesaradnji, proveo sam veče u jezuitskoj crkvi.

"Dajte nam dete i daćemo vam čoveka."

[Father Jape]

izvinjavam se na nesaradnji, proveo sam veče u jezuitskoj crkvi.

Priznaj, želiš da postaneš Frenk Pemblton.

[Mme Chauchat]

Pre će biti da se radi o potvrdi stare teze da svi pravi metalci vole Baha i orgulje.

[scallop]

Jel' to tamo u Makedonskoj?

[zakk]

Priznaj, želiš da postaneš Frenk Pemblton.

Ako bih mogao samo zube da preuzmem to bi bilo krasno...

Pre će biti da se radi o potvrdi stare teze da svi pravi metalci vole Baha i orgulje.

Zapravo nema orgulja, stare su rashodovane, za nove se nema para; malo me udavio Bah za barokno violončelo; večeras bio Vivaldi — mnogo bolje!

Jel' to tamo u Makedonskoj?

U Makedonskoj.

[angel011]

Professor Moriarty: The Hound of the D'Urbervilles, Kim Njumen.


The consulting criminal and all that jazz. Ko voli, petstotinak strana čiste zabave.

[Anomander Rejk]

Jah, ne znam gde bi ovo pa može i ovde. Upravo sam se vratio s Lagunine noći knjige. Pazario sam dve knjige, nisam ni gledao šta su mi još stavili u kesu dok nisam došao kući. Više ne dele dezodoranse  , ubacili su mi jedan strip Mister No-Godišnje doba u paklu, i neki vaučer sa popustom za Zlatibor 5000din, koji mogu iskoristiti do 20.12.
Elem, pazario sam Sličnost, roman Tane Frenč koji Laguna najavljuje kao nastavak romana U Šumi. U Šumi je zapravo triler, ali delom ima nagoveštaja nečeg natprirodnog pa donekle dodiruje fantastiku. Koliko je Sličnost dobar videćemo, ali ako niste overili U Šumi, obavezno to učinite. To je jedan od najboljih romana koji sam pročitao ne u poslednjih par godina, nego računajući ceo moj čitalački staž, a pročitao sam puno i svašta. Žena razbija, kakav stil i imaginacija, rečenice teku kao miran potočić kada treba polako graditi priču, a kada treba ubrzati poput divljeg brzaka su. Neverovatan osećaj za građenje atmosfere, karakterizaciju likova i odnose između junaka.

[Dacko]

I meni se dopala knjiga ,,U šumi", a pročitaj, ako već nisi, i roman Done Tart ,,Mali prijatelj". To je taj kvalitet, mada sasvim drugačija priča, u kojoj je trilerski zaplet samo povod za sjajno dočaravanje jednog južnjačkog gradića i uvrnute porodice koja u njemu živi, sa atmosferom kao iz filma Stand by me. 

[Anomander Rejk]

Pročitao sam, ali nije mi se toliko dopalo- malo je previše za moj ukus otišla u detalje, od tetaka do posuđa i automobila  . No naravno, to je samo moje subjektivno mišljenje. Od Done Tart mi se mnogo više dopao roman Tajna istorija, na površini ništa posebno klasična priča-studentsko bratstvo, otuđenost, ubistvo ali kad se odmakne sa čitanjem i zagrebe dublje, ima se šta naći. Sjajan stil, stila ove dve spisateljice mislim da se ne bi postideli ni pisci van žanra krimića i trilera, meni prosto odskaču nekoliko klasa od većine romana iz tog miljea.

[Dacko]

Da, vidno je da nam se ukusi ipak razlikuju, meni je Tajna istorija bila manje ubedljiva, a cela priča s tetkama, posuđem i ostalim očaravajuća, naročito to kako je autorka sjajno povukla čitaoce za nos time što uopšte nije rasvetlila ključnu misteriju.
Nadam se da ćeš napisati i kako ti se dopala Sličnost.

[Anomander Rejk]

Taj mi se momenat dopao, to što je misterija ostala nerasvetljena.
Slično imamo i U Šumi- zapravo nije otkriveno ko ( ili šta ) je pobio decu, i šta se zapravo uopšte dogodilo sa njima. A prosto mi se čini da to tako i treba u romanu, da kada bi bilo drugačije izgubio bi deo od svoje lepote. Ma svaka rečenica je tamo na mestu.

[Anomander Rejk]

Dakle za sve koje zanima, posebno Dacko, SLIČNOST iliti LIKENESS
Odma da naglasimo SPOJLER  .


Plan čitanja od desetak, dvadeset strana dnevno, kada imaš dobru prozu pred sobom, preciznije odličnu, obično se izjalovi i ustanoviš da si za dve večeri stigao do kraja knjige.
SLIČNOST počinje izvesnim oneobičavanjem ; ubijena je devojka koja izgledom jako liči na detektivku Kesi Medoks, i čak poseduje ime identično njenoj ranijoj ulozi iz jedne policijske istrage. Nekom u policiji će sinuti opasna ideja da Kesi preuzme ulogu žrtve, vrate je iz tobožnje kome, i usele u kuću u kojoj je živela pre ubistva, ne bi li se lakše dočepali ubice.
Sama kuća je na neki način gotovo poseban lik u ovoj priči, ali da ne otkrivam baš sve, nije reč o nikakvim duhovima niti nečem natprirodnom, prosto zauzima jako značajno mesto u gradnji priče.
Pokojnica je živela sa još četvoro studenata, u jednoj maloj zajednici gotovo nalik minijaturnom bratstvu. Frenčova kao i obično dobro ulazi u psihologiju likova ; odnose između njih . Očekivano, Kesi će ih zavoleti i saživeti se sa njima, ali profesionalac u njoj na kraju će ipak obaviti posao zbog kojeg je došla. To joj je možda donelo više bola nego zadovoljstva- uništila je snove i živote mladih ljudi koje je zavolela. Samo mi nešto nije bilo dobro odrađeno kako treba, a to je uloga Danijela, koji od samog početka prosto ,, vrišti '' da je mozak i srce ukućana.
Zbunjuje me i odnos Sema i Kesi. Kesi ga pominje često puta ,, mrzim da ga povredim, to je kao da šutnete psa koji je dobar i nikada vas ne bi ugrizao '' , ,, guši me taj njegov zaštitnički plašt, želim da ga skinem sa sebe ''. Ne mogu citirati bukvalno, razumljivo ali to je smisao. Meni deluje da ga ona ceni, poštuje, ali da ga ne voli. On se prosto našao tu kada joj je bilo teško. Pa ipak, u jednom momentu obračuna ona pomišlja na njega, i na kraju prihvata njegov venčani prsten. Međutim, u x situacija u knjizi, kada je uhvati onaj pravi bol, tuga, nesigurnost, kada je na ivici pucanja- ona ne misli na Sema, već na Roba Rajana. Svaka njena misao je upućena Robu. Ja sam stekao utisak da bi ona pitomog, pažljivog i dobrog Sema šutnula samo tako, samo kada bi se Rob pojavio na njenim vratima. Pa ipak se udaje za Sema. Začudilo me je zašto je to Frenčova izvela, naprosto nešto što ne deluje uverljivo. A možda i deluje- možda je to cilj, da se sve još više zakomplikuje i usloži, i ostavi čitaoca u dilemi šta bi bilo kad bi bilo...ili šta će biti u nekoj sledećoj knjizi ? Moguće je voleti i više osoba odjednom, na razne načine, nekada se mora napraviti i neki izbor. Možda onaj sa raciom, a onaj sa srcem koji donosi veću vatru i strast, ali i veću patnju, ušuškati duboko u sebe. I izvlačiti samo ponekad, tajno, na miru, u nekom svom kutku.

Kuća-ljubav ukućana prema istoj... da sad ne davim o tome, kako i zašto, to je jedan lep deo knjige. Tačan je pogovor na kraju, da je stil gotovo slikarski. Žena ume odlično da piše, nema tu šta puno da se filozofira.

Ako bih poredio ova dva romana, Sličnost ipak nema dubinu, snagu, misteriju romana U Šumi. Ali daleko od toga da je to loš roman, naprotiv, uživao sam u njemu, i sigurno je bolji od većine iz svog žanra. Ako bi U Šumi opisao kao sjajan, izvanredan, Sličnost bih opisao kao- odličan. Nije me to uopšte razočaralo , teško je izbaciti više sjajnih romana za par godina, posebno jedan za drugim. No ovo je odličan roman i sa uživanjem sam ga pročitao.

Pošto ovaj žanr dobro ide, a bilo bi logično da dobro ide onda i nešto što je sam vrh tog žanra, nadam se da će Laguna objaviti i njen roman Faithful Place. Ova me je spisateljica apsolutno kupila kao čitaoca.

[Dacko]

Hvala, Anomandere. Ovo što si opisao kao neuverljivo meni deluje dosta uobičajeno, pa i stereotipno kod ženskih likova, to što se udaju za fine momke a desi im se čeznu za bitangama ili makar nedostižnim tipovima.   Ne smem da tvrdim da je tako i u životu pošto i moj fini muž nekad čita ovo piskaranje. 
Inače, čula sam da će biti objavljen i Fejtful plejs. 

[angel011]

Gaslight Grimoire: Fantastic Tales of Sherlock Holmes, uredili Charles Prepolec i J.R. Campbell.


Antologija priča o Šerloku Holmsu, dopušteni fantastični elementi, razni autori.


Prvo sledi uvod jednog urednika, o tome šta je on mnogo voleo da čita kao klinac, i tako na desetak strana. Onda sledi uvod drugog urednika, šta je, pak, on mnogo voleo da čita i gleda kao klinac, takođe na desetak strana. Kad tako nešto napiše Kim Njumen, to je zabavno, i drastično kraće, i obično usledi na kraju knjige; mene su ovi uvodi toliko smorili da sam maltene odustala od cele knjige.


Trenutno sam na pola knjige, s tim što je Njumenova priča u drugoj polovini, a već sam je čitala u zbirci Professor Moriarty: The Hound of the D'Urbervilles. Kako stvari stoje, ispašće da je Njumenova priča za nekoliko klasa iznad svih ostalih. Ostalo je ili detinjasto (prva priča kombinuje Šerloka Holmsa i Petra Pana, ima par emotivno lepih momenata, ali ukupno uzev takva kombinacija jednostavno ne ide), ili nevešto napisano, ili previše proizvoljno, a uglavnom sve to odjednom. Otprilike nivo prosečnog fanfiction-a (ne mislim na onu varijantu gde svako kreše svakog, ovde makar toga nema).


Ako druga polovina antologije ne ispadne drastično bolja od prve, ovo je knjiga koju možete da preskočite, a da ne propustite ništa bitno, osim ako vam je fanfiction kao takav baš šarmantan i upravo to želite da čitate.

[Truman]

Čitam Bakarne bubnjeve, nisam zadovoljan. Očekivao sam više od autora Lisičjeg ludila. Ovo je previše denbraunovski...

[angel011]

Dovršila Gaslight Grimoire.


Njumenova priča je ubedljivo najbolja, ostalo možete da preskočite.

[angel011]

Jednorog i djevica, Milena Benini. Svemirski gusari, leteći lavovi, pacovi koji govore, vampiri... Ako vam je zabavno da čitate o tome, dopašće vam se knjiga. Meni bilo jako zabavno. Osim što je naslovnica bezvezna - em slabo izgleda, em je čarobnica trebalo da bude devojčurak, ne odrasla žena - i trebalo je da bude crnkinja. No, čisto sumnjam da je Beninijeva imala uticaja na naslovnicu. A i verovatno posle Tihane kao prsate krilate elfice ne bi trebalo da obraćam pažnju na takve stvari.


Hladnije od pakla, Charles Stross, prevod Marko Fančović i Milena Benini. Sem bloga, ništa njegovo nisam pre čitala, pa mi ova zbirka dođe kao jako dobar presek njegovog stvaralaštva. Deluje kao zabava sa Great Old Ones (u raznim varijantama), plus crnjaci sa čovečanstvom kao takvim, plus zabava uopšte. Verovatno ću se u nekom trenutku dohvatiti još nečeg njegovog (preporuke, anyone?) - mislim, ovo je nivo zabave, ništa preko toga, ali dosta dobre zabave.

[PTY]

Beyond The Wall - Exploring G.R.R. Martin's A Song of Ice and Fire je zbirka eseja koja je za cilj imala (ako je verovati naslovu, barem) istraživanje uticaja Martinovih serijala na modernu epsku fantastiku a donekle i na pop-kulturni deo EF žanra, kojeg danas primarno označavaju upravo serijali, to barem nama laicima koji nismo u stanju da danas ni svećom nađemo stand alone EF roman.     Naravno, ono što je također raritet po pitanju EFa je upravo esejistička analiza žanra, i to ona van fanovsko-blogovske amaterske varijante. Otud mi je zbirka zapala za oko još u najavi štampanja.


E sad, možda su u pitanju prevelika očekivanja sa moje strane: očekivala sam neku vrst tematske kolekcije analize samog žanra, na tom najpopularnijem proznom uzorku koji je pribavio upravo Martin i koji bi mogao da posluži kao najpotpunija referenca za definisanje osnovnih i lako prepoznatljivih značajki modernog EFa. Šta ja znam, možda toga donekle i ima, ali ako ima, onda je u ne baš u lako razumljivom formatu, jer već od samog predgovora postaje uočljivo da priređivač insistira na "fantasy" terminu kao bazičnom pojmu koji je meni niti referentno niti definicijski sasvim podrazumevajući kad je o Martinovom opusu reč. Da, naravno, to što Martin piše jeste "fantasy", ali je ujedno i vrlo specifična vrsta fantastike, toliko specifična da je mnoge reference na koje se priređivač poziva vrlo slabo pokrivaju.


Primera radi, evo uvodnog dela samog predgovora:




WHY FANTASY?

Why write it? To entertain? To enlighten? To cut new alleyways of allegory? To chase spirituality with magic?

It pains me when I hear Margaret Atwood claim that she's not a fantasy author, as if that label somehow diminishes the quality of her work, just as it pained me three decades ago when my favorite literature professor discovered that I was reading Tolkien's Lord of the Rings in my free time. How his face turned red with anger! He had been pushing me toward his beloved Brandeis, to follow in his literary training, and bristled at the notion that I was wasting my intellect with such drivel.

He is long retired, but Tolkien certainly isn't. The twilight fancies resound about us, in books, movies, and television. They dominate the nascent art form of video games.

But even today, the pushback remains, as professors teaching Gilgamesh and Beowulf, Homer and Dante, wonder the worth instead of the irony. So it follows: when we see specific works of fantasy fiction, such as George R.R. Martin's A Song of Ice and Fire series, threatening to break into the halls of respectability, there is an undercurrent of commentary seeking to discredit the notion that said praiseworthy works could actually be, well, fantasy. Whether it's the author's own statements, as with Ms. Atwood and Terry Goodkind, or the marketing angle attached to the books—Chris Paolini is a "child prodigy writing young adult stories"; Philip Pullman is writing religious (or antireligious) allegory; J.K. Rowling is carrying on the fine British tradition of prep-school tales—the notion that these wonderful works sit well under the label of fantasy is always downplayed. Could it be that they are fantasy and they are all of those other things the academics and the marketers say, as well? Of course, to all, or they wouldn't succeed.

Or could it be that they are none of those things, and the labels themselves cut too fine a pie slice to be worth the taste? Is there really a corner to be turned here? Can the brilliance of The Handmaid's Tale be diminished by a label attached to it? If that is the case, then we truly have found superficiality, but not in the work.





E sad, znam da je Atvudova svojevremeno izjavila kako njena proza nije "science fiction" (baš kao i Ursula svojevremeno, a verovatno i iz istih razloga, za sve je je to kriv Harlan Elison ionako  ) ali se stvarno ne sećam da je rekla i da njena proza nije "fantasy".  Od tog momenta nadalje, nije mi jasna terminologija kojom priređivač barata a i sami eseji (istina, tek sam na pola, a i ne čitam po redu) kao da nisu naš načisto po mnogim žanrovskim pitanjima i neretko se čini da su vođeni primarno idejom nekakve pomalo sofističke autoargumentacije tipa - kad tolike mase nešto vole, onda to po logici stvari mora da je odlično. Što je vrlo dobar potez u globalu, makar zato što je vrlo tečko kontrirati mu argumentativno, ali ipak, nema taj ton ozbiljnosti koji  bi mu dala malko iscrpnija i samokritičnija analiza makar onih najprominentnijih žanrovskih aspekata sa kojima se poistovećuje makar onaj najpopulističkiji deo žanra koji danas predstavljaju EF serijali.


drugim rečima, zanimljivo je za čitanje ali baš i ne ostavlja čitaoca odveć pametnijim. 

[Mme Chauchat]

E sad, znam da je Atvudova svojevremeno izjavila kako njena proza nije "science fiction" (baš kao i Ursula svojevremeno, a verovatno i iz istih razloga, za sve je je to kriv Harlan Elison ionako  ) ali se stvarno ne sećam da je rekla i da njena proza nije "fantasy". 

Brale. Nije ni čudo. Prvi put čujem da neko tvrdi da jeste fentezi.
Od tog momenta nadalje, nije mi jasna terminologija kojom priređivač barata
razumljivo

A što se tiče Harija Potera i prep school, ovde je primereniji britanski izraz public school fiction, al ne samo to nego je meni jasno da tekstopisac ili malo lagi ili je krajnje neupućen jer u životu ne videh tekst u kome se nije naglašavalo da je Poter fentezi. Da ne pominjemo tek Paolinija...