Da li ćete glasati - i za koga?

[džin tonik]

mislim da će zagor da se kaobajagi pomudzahedini i baci fatvu na hala
a takvo ponašanje prema ljudima s a kojim sam u radnom odnosu ne dozvoljavam

bacite zagora lavovima

oladi. eskort pratnja nije stalno zaposljenje. gazde se mijenjaju.

[RedSonja]

nisam ja eskort pratnja, naročito ne za geruziju
nije ni hal moja eskort pratnja

ajde sad, polako u koloseum

[Meho Krljic]

Izvinjavam se što prekidam ovo zabavno flertovanje, ali Željka Buturović danas u politici ima interesantan tekst sa tezom koja je, da je parafraziram: "Ovo je redovno stanje. Ovo je demokratija. Prekinite da dramite i prihvatite da se OVAKO živi u stvarnom svetu"

Željka Buturović Tresla se gora 

Dakle, upravo smo tamo gde smo tada, kao pristalice tadašnje opozicije, hteli da budemo. Ovo je to, kako ta čuvena dosadna država izgleda
  Tokom devedesetih često je moglo da se čuje da je daleki cilj kojem protesti teže to da ,,živimo u dosadnoj državi". U toj dosadnoj državi, maštalo se tad, izbori neće biti pitanje od životnog značaja, sve stranke će biti manje-više iste, a politika jedva da će nekog da zanima.
E pa eto, dočekasmo i to čudo – najdosadnije izbore u poslednje dve decenije, sa rekordno niskim odzivom i minimumom pažnje koju su izazvali u svetu. I pre izbora bio je potreban elektronski mikroskop da bi se detektovale razlike u planovima dve vodeće stranke. A posle predsedničkih izbora, najveći problem se izgleda svodi na to što je fini momak iz dobre kuće zamenjen malo grublje otesanim narodskim čovekom.
Dakle, upravo smo tamo gde smo tada, kao pristalice tadašnje opozicije, hteli da budemo. Ovo je to, kako ta čuvena dosadna država izgleda. Ko u ovim izborima vidi nešto tragično i zastrašujuće ili nema nikakav osećaj kako ,,normalno" društvo izgleda ili za srpsko društvo ima neke potpuno nerealne i samim tim destruktivne planove.
Već više od decenije, deo ondašnje stare opozicije Miloševiću ima problema da se privikne na normalan politički život. Svuda mu se priviđaju nekakvi fašizmi i nacizmi, medijski mrak i diktature. ,,A i ovi izbori – bili falš ili ne – pokazuju da u Srbiji nikada vlast ne može da se smeni, isto kao što je bilo za vreme Miloševića", vajka se Vesna Pešić, dok tobožnji novi Milošević pogruženo napušta predsedničku palatu. ,,Niko ne sme da otvori pitanje... niko ne sme da pita", žali se ona, usred odgovora na upravo to pitanje koje navodno niko ne sme da postavi i sve to u intervjuu dostupnom svakome ko iole prati vesti. Među mlađim generacijama, koje o devedesetim znaju samo iz priča, ali su svesni da je u Srbiji pakleno loše, paničari se masovno spremaju za emigraciju – potrčali bi i u red za vize, da ove igrom slučaja nisu ukinute. A kad bi još bili malo manje zauzeti političkim protestom na fejsbuku i forumima, verovatno bi i lupali u šerpe da razbiju debeli medijski mrak koji je, baš kao i devedesetih, sve progutao.
Deo problema verovatno proističe iz toga što je dobar deo te tadašnje ,,demokratske opozicije" nastao na bazi nekadašnjih disidenata koji u suštini nikad nisu imali iskustvo u političkoj borbi u demokratskom sistemu. U sistemu u kojem su stasali postojala je grupica odvažnih, nepotkupljivih kritičara režima, a svi ostali su u najmanju ruku bili prodane duše. Zbog toga za njih demokratija ni teorijski a još manje u svojoj praksi nije bila ništa konkretno, već samo jedan od načina borbe protiv režima.
To disidentsko iskustvo, donekle primenljivo pod Miloševićem, posle dvehiljadite je postalo potpuno deplasirano. Slično ponašanju savremenih američkih aktivista za građanska prava, preuveličavaju se problemi i biju davno dobijene bitke. Narod se sluđuje pričama o nekakvoj pravoj, boljoj demokratiji, u kojoj su građani obrazovani, mediji objektivni, a vlast nesebična. Redovni izbori se povezuju sa svim zemaljskim dobrima pa se pojam demokratije na kraju toliko ofucao da svaki put kad se zaglavi lift ili padne trola neko zaključi da, eto, još smo mi daleko od prave demokratije.
Pronalaženje Miloševića u Tadiću ima kao posledicu i sve češće pronalaženje Tadića u Miloševiću. Stoga, naizgled paradoksalno, paralelno s procesom učitavanja devedesetih u svakodnevni politički život, sama predstava o devedesetim pa i Slobodanu Miloševiću, polako dobija sve benigniju formu. Čovek koji je lično organizovao politička ubistva u kolektivnoj svesti – i to upravo zahvaljujući njegovim najljućim protivnicima – polako se transformiše u takoreći konvencionalnog političara notornog pre svega po tome što je smatrao da je Kosovo deo Srbije. Kao i ,,demokratija", i ,,Milošević" sve manje označava konkretnu pojavu a sve više postaje jedan balon negativne konotacije za opštu upotrebu.
Najzad, nijedna priča o povratku u devedesete ne bi bila kompletna kad se u nju ne bi ubacilo kako bi sve bilo potpuno drugačije da Zoran Đinđić nije ubijen. Ne bi bilo. Ubistvo Zorana Đinđića je najgora stvar koja se desila u skorijoj političkoj istoriji Srbije. Ali, ona je to zato što je ubijen predsednik vlade, a ne zato što je ubijena konkretna osoba. Ovo poslednje je takođe velika tragedija, ali po društvo ne ostavlja ni približno jednako pogubne posledice. Jer svi ćemo umreti, i svi smo zamenljivi i oni koji ostaju će po prirodi stvari preuzeti zadatke onih koji su otišli.
Ne postoji, međutim, nikakva garancija, da će zemlja sa klimavom demokratskom tradicijom u relativno kratkom roku uspeti da se vrati sa granice demokratskog ambisa do koje jedan takav događaj dovodi. Srbija je u tome uspela, i to je već vrlo dobar razlog da i ovim izborima budemo zadovoljni.
  objavljeno: 23.05.2012. 

Interesantno.

[RedSonja]

nije flertovanje, ovim putem poručujem zagoretu da se zajebavam i da ne prihvata k srcu te moje gluparije
nisu to moje reči, to su reči sa tevea, željkine reči što ju dačić pozdravlja, ozon posle kiše

i hala kojeg, čoveka stvarno ne poznajem , pa ne valja da ga toliko spominjem

Jer svi ćemo umreti, i svi smo zamenljivi i oni koji ostaju će po prirodi stvari preuzeti zadatke onih koji su otišli.

ili onih koji su oterani/smaknuti

[džin tonik]

ok. ozbiljno sam pomislio da je i sonja turskog porijekla.

[Albedo 0]

odličan je tekst, više su dosadili sa apokalipsom

[Meho Krljic]

ok. ozbiljno sam pomislio da je i sonja turskog porijekla.

Ti to kažeš kao da je tursko poreklo nešto loše.

[Albedo 0]

ok. ozbiljno sam pomislio da je i sonja turskog porijekla.

zar ne bješe podrijetla, ustašo?

inače, da imam ikakve veze sa Turskom bio bih previše blizu persijskom plemenu hrvatskom.

[Meho Krljic]

odličan je tekst, više su dosadili sa apokalipsom

Ali ovaj deo je prilično ključan:

Deo problema verovatno proističe iz toga što je dobar deo te tadašnje ,,demokratske opozicije" nastao na bazi nekadašnjih disidenata koji u suštini nikad nisu imali iskustvo u političkoj borbi u demokratskom sistemu. U sistemu u kojem su stasali postojala je grupica odvažnih, nepotkupljivih kritičara režima, a svi ostali su u najmanju ruku bili prodane duše. Zbog toga za njih demokratija ni teorijski a još manje u svojoj praksi nije bila ništa konkretno, već samo jedan od načina borbe protiv režima.

[džin tonik]

zar ne bješe podrijetla, ustašo?

inače, da imam ikakve veze sa Turskom bio bih previše blizu persijskom plemenu hrvatskom.

ako ja kazem porijeklo - onda je porijeklo. moja zemlja - moja zadnja.
ako ti nesto ne odgovara, znas gdje je ankara.

[lilit]

odličan je tekst, više su dosadili sa apokalipsom

Ali ovaj deo je prilično ključan:

Deo problema verovatno proističe iz toga što je dobar deo te tadašnje ,,demokratske opozicije" nastao na bazi nekadašnjih disidenata koji u suštini nikad nisu imali iskustvo u političkoj borbi u demokratskom sistemu. U sistemu u kojem su stasali postojala je grupica odvažnih, nepotkupljivih kritičara režima, a svi ostali su u najmanju ruku bili prodane duše. Zbog toga za njih demokratija ni teorijski a još manje u svojoj praksi nije bila ništa konkretno, već samo jedan od načina borbe protiv režima.

da. i nije prilično ključan već je ključan. a broj tih istinskih kritičara režima bi se dao svesti na 5. možda je i to previše.

[Albedo 0]

zar ne bješe podrijetla, ustašo?

inače, da imam ikakve veze sa Turskom bio bih previše blizu persijskom plemenu hrvatskom.

ako ja kazem porijeklo - onda je porijeklo. moja zemlja - moja zadnja.
ako ti nesto ne odgovara, znas gdje je ankara.

ne znam boga mi, moji su ih tjerali samo do Drine.

[Albedo 0]

Vladimir Pavićević o odgovornosti "belih listića"

[džin tonik]

ne znam boga mi, moji su ih tjerali samo do Drine.

sta sad? opet bosnosrboturske junacke? tjerali ste se vi svi skupa po pasnjacima, supama i stalama.

[lilit]

vas dvojica izgleda previše gledate sulejmana.

[džin tonik]

ti suti. zeno.

[Albedo 0]

ne znam boga mi, moji su ih tjerali samo do Drine.

sta sad? opet bosnosrboturske junacke? tjerali ste se vi svi skupa po pasnjacima, supama i stalama.

pa nismo ustaše pa da se po tuđem potucamo

[džin tonik]

valjda si zato tepate "hajvane moj".

[Джон Рейнольдс]

odličan je tekst, više su dosadili sa apokalipsom

Разочаран сам проповедањем апокалипсе. Мувао сам се мало по интернет-брлозима и тек су синоћ и данас почеле да се појављују смешнија кукумавчења. Можда је проблем што немам фејсбук налог. Каже ми жена да тамо има урнебесних момената, неких хумористичких групица где се фрустрације искаљују сличицама попут оне с возовима. Али примећујем да су масовне претње исељавањем изостале. Претпостављам да је разлог једноставан, чак је и тим несрећницима ваљда постало јасно да не могу нигде. У окоштале главуџе ваљда тешко улази ова једноставна мудрост: "Ovo je redovno stanje. Ovo je demokratija. Prekinite da dramite i prihvatite da se OVAKO živi u stvarnom svetu."

[Josephine]

Ne može demokratija da bude volja 25% populacije. I ne mogu da se proglase uspelim izbori sa izlaznošću koja je manja od polovine. Neko sranje jeste, ali nije demokratija.

[Albedo 0]

25% je više nego što je Obama imao.

[Albedo 0]

valjda si zato tepate "hajvane moj".

pa nećemo valjda da se jebemo u dupe kao purgeri?

[Petronije]

D. ti se šališ jel da? Pa to je odlika demokratije, ajde pregledaj rezultate parlamentarnih izbora, koliko je DS dobila glasova? Za par procenata više na republičkim vladali bi još 4 godine sa tih tvojih 25%.

[Josephine]

Isto mislim i o tome. Da se menja izborni sistem. Ovo je sranje, a ne demokratija.

[džin tonik]

pa nećemo valjda da se jebemo u dupe kao purgeri?

pa naravno da necete kad ste turci. bu te se karali u vrit ka ono sto jeste.

bato, ako nastavim ovu diskusiju s tobom, osjecam, prijeti mi zaglupljivanje.

[Albedo 0]

https://twitter.com/cr7cristianocr7/status/204535122261843968

[pokojni Steva]

diskriminatorski? jel se mora voljeti turke? ja ih ne smatram ni ljudima. gamad. fuj.

Taj rad!    Viš kako nam je Bato zapenio, kad Turke pomeneš ko da mu u mamu dirkaš.

[yalgr]

Los sam daktilograf i tim se dicim

ti si zadužen za dokumentaciju, kalkulaciju i higijenske radnje

Ja sam zaduzen za rostiljanje male seljacke dece

[RedSonja]

popuši mi

[Nightflier]

'Ajde, Sonja, mani se planktona.

[Джон Рейнольдс]

Da se menja izborni sistem.

Сличном паролом ниси успела ни да промениш име форумашке теме "Може л' бити глупља"! 

едит: Но, уозбиљимо се. Приметио сам и код нешто мало интелигентнијих и образованијих то кмечање: 25% није репрезентативан узорак. Е, јесте! Заправо, једина озбиљна примедба може се упутити формирању бирачког списка, да ли у њему има преминулих и печалбара. Тиме нека се позабаве надлежни, али знам да моја мајка преминула у фебруару прошле године више није на бирачком списку, што наравно не значи да је списак ажуран.

Штос је у нечему другом, о излазности. На бирачком списку, ма какав он био, већином се налазе људи који имају право гласа и од којих велики број бира да не изађе на гласање. Па како гласи име ове теме? "Да ли ћете гласати - и за кога". Већ сам писао о томе, гласали сте и ако нисте изашли на изборе. Гласали сте за победника, ма ко он био.

[Josephine]

popuši mi

Čini se prigodnim. 

[Meho Krljic]

Na ovom topiku sve pršti od potisnute seksualne strasti. Odobravam.

Nego da se vratimo na temu: kako i Džon kaže, ova izlaznost je sasvim reprezentativna. CeSID je prebrojao izlaznost na parlamentarnim izborima na nekih 58% što je osetno niže nego što je prosek u Evropi, ali nije abnormalno niže. Imamo veću izlaznost od Švajcarske ili Poljske recimo, a i od SAD. E, sad, kako i Džon implicira, i ti što nisu izašli na glasanje su poslali poruku o tome da im je u redu da drugi u njihovo ime odlučuju o propisanim organima vlasti. Sem ako ne podignu revoluciju ili rat za odcijepljenje, naravno... Ali to mu je to, kako bi rekla Željka B.

[HAL]

Цифре уложене у изборе 2012, извалите ко фали на листи : )

765 милиона (ДС) - Коалиција жутица, 67 посланика
680 (УРС) - Уједињени ретарди Србије, 16 посланика
360 (ЛДП) - Преокренути, 19 посланика
280 (СНС) - Покренимо Србију, 73 посланика

извор: Политика, 12. мај 2012

Колико од ових милки је ДС потрошио на пљувачину Николића? Погледајте само те цифре ДС-а и УРС-а, па то је буквално има се може се.

[Barbarin]

SPS

a cifre su  a putevi su 

[дејан]

видео сам ту листу, гљивица је потрошио само 151 милион (листа је била у новостима, рецимо, дан после избора), ваљда је рачунао да не мора да троши на оно што зна да може да украде 

[pokojni Steva]

[tomat]

Da se menja izborni sistem.

Сличном паролом ниси успела ни да промениш име форумашке теме "Може л' бити глупља"! 

едит: Но, уозбиљимо се. Приметио сам и код нешто мало интелигентнијих и образованијих то кмечање: 25% није репрезентативан узорак. Е, јесте! Заправо, једина озбиљна примедба може се упутити формирању бирачког списка, да ли у њему има преминулих и печалбара. Тиме нека се позабаве надлежни, али знам да моја мајка преминула у фебруару прошле године више није на бирачком списку, што наравно не значи да је списак ажуран.

Штос је у нечему другом, о излазности. На бирачком списку, ма какав он био, већином се налазе људи који имају право гласа и од којих велики број бира да не изађе на гласање. Па како гласи име ове теме? "Да ли ћете гласати - и за кога". Већ сам писао о томе, гласали сте и ако нисте изашли на изборе. Гласали сте за победника, ма ко он био.

pričao je o ovome između dva kruga  izbora onaj lik što je ranije bio u CeSID-u, zaboravih mu ime. on je prvo ceo izborni spisak (100% upisanih birača) sveo na nekih 70-80% (izuzevši iz njega pečalbare, umrle, ljude koji nikada ni na jednim izborima ne glasaju bez obzira na situaciju i slično), i onda je zaključio da je izlaznost u prvom krugu od blizu 60% zapravo vrlo dobra izlaznost. u drugom krugu je lošija, ali prema njegovom tumačenju i dalje nije loša.

[džin tonik]

intervju nikolic njemacki faz 19.05. faz: jedan od najuglednijih njemackih listova
,,Die Serben durften nicht entscheiden, wo sie leben wollen"

"novinar: In Vukovar leben heute mehr Serben als vor zehn Jahren. Das sagt selbst der Bürgermeister Vukovars.
(danas u vukovaru zivi vise srba no prije deset godina. to navodi cak i vukovarski gradonacelnik.)

nikolic: Weil Vukovar eine serbische Stadt war. Dorthin haben Kroaten nicht zurückzukehren.
(jer je vukovar bio srbski grad. nemaju se hrvati tamo sta vracati.)"

mislim da ovaj nema sta traziti u hrvatskoj osim metka.

[Josephine]

pričao je o ovome između dva kruga  izbora onaj lik što je ranije bio u CeSID-u, zaboravih mu ime. on je prvo ceo izborni spisak (100% upisanih birača) sveo na nekih 70-80% (izuzevši iz njega pečalbare, umrle, ljude koji nikada ni na jednim izborima ne glasaju bez obzira na situaciju i slično), i onda je zaključio da je izlaznost u prvom krugu od blizu 60% zapravo vrlo dobra izlaznost. u drugom krugu je lošija, ali prema njegovom tumačenju i dalje nije loša.

Koliko je plaćen da to priča?

[Albedo 0]

to je tačno, sadašnji spisak ima bar 20% lica koja nisu živa, nisu više državljani, u inostranstvu su i realno ne postoji nikakva mogućnost da glasaju kad ta lica u stvari ne postoje.

Dakle, kada je izlaznost 60% na takvom biračkom spisku to je u stvari 75%

izlaznost u drugom krugu je onda pedesetak posto, i to je sasvim u redu

[Meho Krljic]

Vlajsa:

Odlazi cirkus iz našeg malog grada 

Moralo je, eto, jednom i to da se dogodi – Tomislav Nikolić konačno je pobedio u trci za mesto predsednika Republike Srbije. Na drugom krugu glasanja u nedelju, 20. maja, lider naprednjaka potukao je svog protivkandidata, Borisa Tadića iz Demokratske stranke. Nikolić je osvojio 49,55 a Tadić 47,30 posto glasova. Pobeda je proglašena iste večeri, a oba kandidata su u svojim izbornim štabovima ubrzo potom dali pomirljive, čak vanredno civilizovane izjave. Tadić je mirno predao vlast, a Nikolić ju je jednako smireno preuzeo, čime su zajednički demonstrirali jednu sasvim novu političku kulturu u Srbiji kao vidljiv signal da se konfliktna logika i destruktivni senzibilitet devedesetih godina ipak - barem delimično - nalaze za nama. Jedno je u svakom slučaju neporecivo: Srbija je ponovo dobila upravo onakvog predsednika kakvog i zaslužuje.

Ova pobeda, uostalom, nije došla ni lako ni brzo. Pet se puta, kao u narodnoj pesmi, Tomislav Nikolić kandidovao za predsednika Srbije (i nekadašnje SR Jugoslavije). Pet se puta kandidovao, herojski se ljuto borio, četiri puta zaredom gubio, i tek iz pete uspeo. Dvanaest godina trajala je njegova odiseja, a sada se, evo, obrisi Itake konačno naziru pred njim.
Dvanaest punih godina – upravo onoliko koliko ima i ova disfunkcionalna post-Miloševićevska Srbija koja je stasala u nešto jako čudno i razočaravajuće, nešto čemu se tamo u oktobru 2000. svakako nismo nadali. U tom smislu mora da ima i nekakve pravde u svemu ovome, ma koliko kompleksne i po nas neprijatne.
Tomislav Nikolić, dakle.
Reč je - za one koji o dotičnom ne znaju mnogo - o konzervativnom nacionalističkom političaru ograničenog obrazovanja i intelektualnog dometa, škrtom na rečima, teškom na osmehu, katastrofalnom u javnoj komunikaciji, koji uglavnom deluje osorno i deprimirano, kao da mu je naneto neko zlo koje nije lako odužiti, ponekad neotesanom ili krutom, često ciničnom i neprijatnom.
Njegova glavna odlika ipak je, čini mi se, nekompetentnost. Međutim, to je nešto što tek treba da u potpunosti osetimo na svojoj koži.
Jedno mu se, svejedno, nikako ne može oduzeti. Za razliku od Tadića, Tomislav Nikolić je u ovih naših dvanaest tužnih godina u stvari prevalio popriličan, moglo bi se čak reći - impresivan put. Od nekadašnjeg Šešeljevog - činilo se: doživotnog - potpredsednika one širom regiona dobro znane, čovekoljubive i pacifističke Srpske radikalne stranke, preko mučnog raskida s nekadašnjim šefom i političkim ocem, sada haškim optuženikom, do osnivanja SNS-a čiji je predsednik od samog početka bio upravo on - Nikolić. U tom procesu izveo je nekoliko naglih i ne baš sasvim uverljivih transformacija i egzibicionističkih kalambura koji mu nikako nisu služili na čast. Svašta je izjavljivao i često uskakao sebi u usta.

  Pa ipak, u Nikolićevom političkom putu primetna je jasna evolucija, ma šta da ju je u ovom ili onom trenutku njegove karijere motivisalo. Od zastrašujuće agresivnog i primitivnog, specifično radikalskog ekstremizma, on je uznapredovao do, za srpske okolnosti srazmerno umerenog premda neosporno nacionalistički obojenog, pragmatizma koji odlikuje politiku kakvu vode Nikolićevi naprednjaci danas.

Pored nekonfliktnog načina na koji je preuzeo vlast, otklanjajući svaku sumnju u sopstvenu evropsku i demokratsku orijentaciju, ona dodatna vrednost koju je Tomislav Nikolić uveo u srpsku politiku kad je postalo jasno da će on biti naredni predsednik Srbije jeste to što je istog časa podneo ostavku na položaj šefa svoje stranke.
*
Reč je, naime, o gestu za koji njegov protivkandidat nikada nije smogao dovoljno snage ili volje. Iako se to od njega, pored toliko toga što je takođe ostalo iznevereno za njegovog sumornog osmogodišnjeg vakta, i te kako očekivalo.
Uopšte, od samog početka bilo je nečeg neobećavajućeg u liku i delu Borisa Tadića. Ovaj stasom i glasom prominentni političar, iako član Demokratske stranke od njenog osnivanja, bio je za širu javnost praktično nevidljiv tokom čitavih olovnih devedesetih godina, sve do pada Miloševića, a njegov uspon u direktnoj je vezi s tragičnim atentatom na njegovog prethodnika Zorana Đinđića iz 2003. Godinu dana po Đinđićevoj smrti Boris Tadić je izabran za predsednika stranke, a ubrzo potom postao je i predsednik Srbije. Čak i nije tako loše startovao: išao je u Srebrenicu da se pokloni žrtvama genocida, ali i na koncert R.E.M koji su mu posvetili omiljenu pesmu - ,,Orange crush". Sećam se da mi je sa svojim ,,neodoljivim" proseda-kosa-mladalačko-lice lookom delovao poput ganc novog Zorana Đinđića fabrikovanog u tajnim DS-laboratorijama, međutim u besmisleno blagom rastvoru. Kao i da sam se u to vreme pitao može li se u zemlji poput Srbije išta dobro očekivati od jednog razvodnjenog Đinđićevog klona.
Danas, punih osam godina kasnije, dobro znamo odgovor na to pitanje.
Godinama je taj naš samo prividno lutkasti predsednik, nadasve sklon sticanju neograničene moći raznoraznim protivustavnim i nedemokratskim potezima, ,,uspešno" sedeo na dve stolice kao neprikosnoveni lider svoje stranke i neprikosnoveni predsednik naše države ujedno.
Svojim unucima moći će da pripoveda kako smo za njegovog vremena, umesto one stvarne Demokratske stranke s kojom smo se devedesetih borili protiv Miloševića i čitavog jednog načina mišljenja njime oličenim, prevareni njenom krajnjom travestijom. Kako smo umesto ozbiljne partije socijaldemokratske i građanske orijentacije i jakog intelektualnog naboja, dobili nimalo diskretni ,,šarm" nove srpske marketinško-tajkunske i anti-intelektualne buržoazije tanko zamaskiranih nacionalista u fensi kravatama.
Umesto pite, dakle, dobili smo pitino dete. Međutim, šteta koja je time učinjena u stvari je megalomanskih razmera. I to je osnovni paradoks ovog poslednjeg perioda obeleženog vladavinom donedavnog predsednika Tadića. Za tih osam godina pošlo mu je za rukom ne samo da izvrne dušu partiji na čijem je čelu stajao već i da od nje otuđi značajan broj građana, među koje sebe ubraja i potpisnik ovih redova, koji su svojevremeno upravo Demokratsku stranku smatrali svojim pravim i uostalom jedinim mogućim izborom. Samo da bi, kako se i može očekivati u ovoj zemlji izgaženih nada, dočekali da ta politička partija bezobzirno pregazi njihova najozbiljnija i najdublja očekivanja. Njihov neizlazak na ove izbore doprineo je Tadićevom gubitku.
Samo što on i dalje, čini se, ništa od toga ne razume i uporno živi u svom ružičastom oblaku. Krivce za gubitak traži u svima drugima - apstinentima, stručnoj javnosti (koja, kaže, ne razume dobro sve suptilne mehanizme vođenja politike), intelektualcima - samo nikako da ih potraži u samome sebi. I onima oko sebe.

Odlazi nam, dakle, Boris Tadić, nakon dugih osam godina. Hvala bogu i nek mu je sa srećom. Mogli bismo da ga zapamtimo po mnogočemu, ali najlakše ćemo ga pamtiti po onim živopisnim predizbornim kampanjama u kojima se, glumeći američkog predsedničkog kandidata, vozikao specijalnim autobusom uzduž i popreko opustošene zemlje Srbije. Svirao je gitaru ili na druge načine zabavljao prisutne novinare, a kad bi prolazili kroz neko naseljeno mesto kroz prozor je uz širok osmeh mahao smorenim, tvrdom stvarnošću iznurenim građanima. Obilazio je posebno odabrane i unapred brižljivo pripremljene domove, slikao se s bebama, decom, omladinom, majkama, očevima, rodbinom, komšijama, sa svima živima, slikao se mnogo i sa živinom i stokom po seoskim domaćinstvima, i to su mu svakako savetovali isti oni vajni marketinški stručnjaci, delovao je pritom ispunjeno i prezadovoljno, kao da obilazi nekakvu malenu ali preuspešnu Holandiju ili Dansku, stabilnu i bogatu zemlju koja naprosto cveta pod njegovim mudrim rukovodstvom i koja će, ovako srećna i zadovoljna, svakako ponovo glasati za njega.

Aha, samo ,,malo morgen", kako to lepo onomad reče Tadićev slavni prethodnik – Slobodan Milošević.
*
U sred svega toga - u sred čitave te dinamične predsedničke igre, dakle – nalazimo se mi, građani Srbije.
Ta se predstava, uostalom, i odvija za nas ali ne i zbog nas, svuda oko nas premda mimo nas. Na nas se oni koji u njoj učestvuju najčešće pozivaju, nas zavode i mantraju, nama serviraju sva svoja jalova, nepodnošljivo laka obećanja, namiguju nam, osmehuju nam se, flertuju s nama, angažuju stiliste i marketinške agencije, osmišljavaju kampanje, troše silan novac na tv-reklame, javne nastupe, turneje i konvencije, samo da bi nas, čim nekako pridobiju naše poverenje, brže-bolje izigrali i izneverili. I to svako na svoj jedinstven način.
Takvo je i nikakvo drugačije naše iskustvo parlamentarne demokratije.
Pa ipak, i mi smo u toj igri srazmerno aktivni sudeonici. Jer, ako već ne možemo mnogo, onda svakako možemo malo (da parafraziram St-a, pevača sjajnog Goribora), a to naše ,,malo" oličeno je u instituciji glasačkog prava kojim svako raspolaže onako kako smatra za shodno.
Neki od nas su, tako, i ove godine glasali za Borisa Tadića, ne zato što su posebno zadovoljni stvarnošću u kojoj žive, već s uobičajenom, od strane demokrata izuzetno zloupotrebljavanom i jako izlizanom argumentacijom o manjem od dva zla.
Neki su glasali za Nikolića, nadajući se da će, kad već nije niko pre njega, baš taj junak rešiti sve njihove životne probleme i tegobe. Kako da ne, evo, samo što nije.
Treća skupina, opet, odlučila je da ovog puta ne glasa ni za koga ali u okviru svojevrsnog neformalnog, viralnog pokreta ,,belih listića". Odlazeći na izbore samo kako bi u glasačke kutije ubacili prazne ili maštovito išarane listiće svoju su apstinenciju pretvarali u jasan i rečit politički stav.
Četvrta skupina naprosto je ostala kod kuće, uz osećaj da im je svega dosta i da više čak ni tom svojom pasivnošću ne žele nikome da poruče ama baš ništa. Ta je skupina ujedno i najbrojnija, budući da je ukupna izlaznost na drugom krugu predsedničkih izbora u Srbiji 2012. bila manja od pedeset posto.
Uostalom, sve u svemu, bila je to jedna obična, čak prilično opuštena majska nedelja. Niko ko se zatekao na beogradskim ulicama tog dana ne bi rekao da se odvija drugi krug za Srbiju po mnogo čemu prelomnih predsedničkih izbora.

Građani su mirno šetali gradom uživajući u sunčanom, blagom vremenu, ljudi su ćaskali o svemu i svačemu ponajmanje se u razgovorima dotičući Tadića i Nikolića. Reklo bi se po mnogo čemu što je obeležilo opštu atmosferu ovih izbora 2012. da smo kao društvo ipak, svim okolnostima uprkos, dosegli jednu sasvim novu fazu građanske zrelosti koja, ako već ništa drugo, može da bude makar kakav zalog za barem nešto bolju budućnost.

Tek uveče, kad su izborni rezultati objavljeni i kad je postalo jasno da će Tomislav Nikolić biti naš naredni predsednik, stvari su se donekle promenile.
Budući da živim u samom centru Beograda, te sam noći, s nedelje na ponedeljak, bio prinuđen da do sitnih sati slušam bučno slavlje Nikolićevih pristalica koji su se, uz buku sirena, okupljali na trgovima da s istomišljenicima obeleže ovu ,,veliku pobedu".
Iako se stručnjaci uglavnom slažu da ovakav izborni rezultat ne predstavlja toliko Nikolićevu pobedu koliko Tadićev poraz, pristalice novog predsednika Srbije za nijansiranje nije bilo nimalo briga. Tomislav Nikolić je sada predsednik, a sve drugo su sitnice. Čak i činjenica da nam predstoji jedna intenzivna postizborna kombinatorika oko sastava vlade u kojoj je ovog puta upravo sve moguće nije mogla da pomuti veselje Nikolićevih pristalica. Ozarenih lica, duvali su u trube, mahali zastavama Srbije i frenetično skandirali: ,,Tomo Srbine! Tomo Srbine! Tomo Srbine!"
Negde nakon ponoći, već umoran od svega, zatvorio sam prozor i legao u krevet. Sutra je, bez obzira na sve, novi, radni dan, i valjalo se obezbediti energijom i snom. Pokušao sam, dakle, da zaspim ali - uzalud.
Svuda oko mene, svojom vazda iscrpljujućom komplikovanošću, pulsirala je Srbija.

[Anomander Rejk]

Izgleda da će nam i novi predsednik biti duševan ko i prethodni, zaplakao je kada je dao ostavku u SNS  .
Elem, ono bitno iz ovog teksta, je da je Nikolić uprkos svim svojim popriličnim ograničenjima konstantno radio na sebi, dok se Tadić uljuljkivao u imidž šarmera i mangupa... naravnoučenije  : pobedila je volja i rad na sebi, a izgubila lenjost i uljuljkanost.

[Meho Krljic]

 

Kaže se "naravoučenije", ali to na stranu, da, jedna od poenti teksta je to, da se Tadić uljuljkivao u nekakvu basnu o Srbiji, njenom mestu u Ervopi i svom mestu u njih dve dok Toma jeste radio na svojoj transformaciji.

A juče kad sam ga video da pušta suzu i ja sam takoreći zaplakao.

[scallop]

Svi smo zaplakali.   I, opet, ćemo.

[Josephine]

Dobar izbor teksta, Meho.

[Albedo 0]

[Джон Рейнольдс]

Николићев фејспалминг ме, наравно, није дирнуо али Арсенијевићев текстић умало да ми измами коју сузу, нарочито кад ничим изазван у последњем пасусу прелази у јадиковање у првом лицу. Јадан човек, где живи... 

[Albedo 0]

Neki od nas su, tako, i ove godine glasali za Borisa Tadića, ne zato što su posebno zadovoljni stvarnošću u kojoj žive, već s uobičajenom, od strane demokrata izuzetno zloupotrebljavanom i jako izlizanom argumentacijom o manjem od dva zla.
Neki su glasali za Nikolića, nadajući se da će, kad već nije niko pre njega, baš taj junak rešiti sve njihove životne probleme i tegobe. Kako da ne, evo, samo što nije.
Treća skupina, opet, odlučila je da ovog puta ne glasa ni za koga ali u okviru svojevrsnog neformalnog, viralnog pokreta ,,belih listića".

nisam čitao čitav tekst, ali ovo je idiotizam

da, baš zato su ljudi glasali za Nikolića

[Джон Рейнольдс]

Тај део сам приметио и ја, а оно што је Пешићка спомињала није ни узео у обзир. Као ни гласање за мање зло.

Али зато мисли да нас занима како је спавао.