Dragan Babić - Kanjon

[Loni]

Roman je izdat daleke 1998. ali ga još ima u prodaji na SF policama naših knjižara pa da ga preporučim onima koji vole domaću književnost.

Prvo što pamtim je da roman obiluje sjajnim metaforama i poređenjima. Rečenice su poezija. Pored stila i maštovitost je za svaku pohvalu. To su i najjači kvaliteti romana.
  Ipak roman ima i probleme, a najveći je kompozicija.
  Čini se da su likovi duhoviti odlični retoričari, ali da često pričaju u prazno.
  Fabulativni problem je kad se mnoge teme otvore, a većina ostanu nezatvorene.

  U tajanstvenom kanjonu otkačenu vajarku, njenog ljubavnika - muzičara i naučnika i njenu ćerku tinejdžerku ćerku ponavljačicu, koja iz škole beži u kanjon posećuju najčudniji likovi.
  Na tom mestu za tajnom traga Arapin koji želi da vodu iz reke dopremi do arapske pustinje, zatim su tu dva Amerikanca koji bi da snime film, bračni par koji ni sam ne zna šta ih privlači tom prostoru, a tu je i kraljica sa svinjskom glavom koja se svima prikazuje.

  Sve teme odlično su otvorene, ali nisu i zatvorene. Osim jedne vizije, pod uticajem pečurke, u kojoj vajarkina ćerka Buba odlazi u dimenziju u kojoj je samoživi kralj pretvorio glavu svoje žene u svinjsku, nema razrešenja te tajne.
  Bubin otac sa svojom ljubavnicom pojavljuje se samo na početku. Da bi kasnije bio zaboravljen.
  Arapi i Amerikanci su u rivalitetu u kanjonu, ali to nije razrešeno ničijom pobedom.
  Vajarkin ljubavnik Maestro Nemić pravi mašinu koja se zove ,,Instalacija rezignacije'', ali roman se završio, a mašina nije napravljena do kraja.

  U svakom slučaju roman ću pamtiti po lepoti jezika. Ostaje žal što se autor, po profesiji novinar, nije tokom života usavršavao i u komponovanju fabule pa je stoga propuštena prilika da roman bude zaokružen.