Dodir Ludila

[Moridin]

Skoro sam odlucio da nesto napisem.
Posto sam oduvek bio ljubitelj fantastike i mitologije,odlucih da nesto i napisem na tu temu.
Imam mnogo ideja,ali pre nego sto bih se upustio u nesto ozbiljnije,pomislio sam da bi bilo dobro da prvo neko procita i prokomentarise to sto bih napisao,jel?!
E sad,prodje neko vreme i ja napisah tih nekih desetak strana,ali kome dati da to procita??
Mislim da to bude objektivno,da me lepo iskritikuje  da da sugestije,itd...
I tako sam nabasao na ovaj sajt.E pa da ja vise ne smaram...evo i deo tog teksta sto sam napisao
---------------------------------------------------------------------------------------------------------
Oluja je besnela oko starog zamka,dok su pukotine na vitražu pored kog je stajao stvarale jezive,prigušene zvukove.Vetar je zavijao kroz šupljine oronulih zidova.Pri svakom novom naletu vetra,činilo se da će se zidine obrušiti.Ipak,dvorac se nekako odupirao zlokobnom vremenu,koje je gnevno napadalo drevno zdanje.Osetio je da se tlo trese pod udarom gromova,plamenovi na bakljama iza njega su podrhtavali,stvarajući dodatan osećaj nelagode.Nije se osećao tako izgubljeno i nesigurno dugo vremena,ali morao je ostati pribran,jer mu se činilo da je blizu izlaza iz ovog košmara.Predugo je ostao ovde,ili premalo,nije bio siguran."Da li je prošlo nekoliko meseci,ili vekova",pitao se.Vreme je ovde moglo druačije da teče.Nije prvi put bio u drugim dimenzijama,a vreme ne funkcioniše svuda isto.Samo je stajao tu,razmišljajući o prošlosti,o svojim pobedama i porazima,šta je dobio,a šta izgubio kroz svoju večnost.Stotinu misli mu se kovitlalo u glavi,prisećajući se bezbrojnih života za vreme svog postojanja u ovoj ili bilo kojoj drugoj stvarnosti.Nije više bio siguran ni kada je tačno rođen.Dok se prisećao sasvim jasno starog Rima,sećanja na njegove poslednje dane,i veliki zadatak su bila maglovita i udaljena.Munja zapara nebo,a bljesak svetlosti osvetli prikaz na starom vitražu,dajući mu neku pokretljivost,oživljavajući iscrtane figure.

Prenuo se naglo iz razmišljanja i podigao pogled,na gore staklom iscrtanu scenu.Vitraž je pretstavljao zlokobno iskeženog demona prastarog sveta,mračnog kao najmračnija noć,koji se u svoj svojoj moći,nadvija nad ljudima.Zgrčenim,i izuvijanim pod njegovim gigantskim krilima,koji sa nekim bolom i strahom u očima pokušavaju da dodirnu krvavu stenu na kojoj je demon stajao.Pokušavaju,ali taj osmeh nadmoćnog bića ih tera u ludilo,tako da siluete sa kraja vitraža,koje kao da nestaju u senkama,u izuzetnom bolu traže spas gledajući u nebesa,tražeći beznadežno milost za svoje duše.Nečega se i sećao, da doba ludila i haosa treba da nastupi,a ova scena upravo to prikazuje.Hiljadama godina se pripremao za to,a sada...treba naći izlaz iz sopstvenog ludila.Kroz konstantno sevanje i udare vetra,vitraž je delovao sve življe.Samo ga je posmatrao,opčinjen njegovom mračnom lepotom.A onda uz bljesak svetla,i tutnjavu stakla,video je sve...Patnja ne beše samo to,to beše nešto više.Onaj zvuk poput cvilenja u pukotinama posta njihov očaj,ono zavijanje u zidovima,posta njihov bol.Košmar ludila je zgrabio njihov život i duše.Izobličenje života i stvarnosti navelo je figure na sve glasnije krike.Grabili su jedni druge za kosu,kidali je,kidali meso.Starac koji je na kolenima urlao,cepao je kožu sa svog lica,žena do njega pogledom uprtim u zakrvavljeno nebo,tresla se i uz potmule krike vadila svoje oči,u nemogućnosti da izdrži ludilo.Na stotine zvukova mu je damaralo u glavi,stotine krikova i uzvika u pomoć,užasnuto je samo stajao i posmatrao sve to,ali nije mogao da se pomeri,nije mogao da skrene pogled,da uguši zvukove...samo je nemo stajao,ukočen u sopstvenom strahu.A onda stotine glasova probi smeh.Smeh,udaljen i dubok ,kao iz nekog ambisa,polako postade sve glasniji.Preplašeno je pogledao ka licu tamnog demona,u njegove crvene oči,osetio ih je na sebi,tako žive,osetio je kako mu proždiru um i dušu.Mislio je kako će mu se stvarnost rastočiti pod nogama.Izuzetan bol u slepočnicama naterao ga je da zatvori oči,ali prekasno,bol je postao suvišan.Poput ognja koji gori neprekidno i on je osećao da gori od neprekidnog bola,koji se proširi kroz njegovo telo,i nemogavši da ga idrži on ispusti prodoran urlik.Uz gromoglasan udar groma,vitraž se rasprsnu.

Bljesak svetlosti ga zaslepi,a komadi stakla se rasuše po njemu.U beskrajnom belilu osetio je kako mu se hiljade sitnih oštrica zariva u lice.Beznadežno je pao licem premu tlu.Misli su mu bile uskomešane.Scena ludila i dalje mu je probadala um,mogao je još uvek osetiti bol duboko u srži svoga tela.Svaka trunka njegovog bića je vapila za oslobođenjem,oslobođenjem iz ovog ludila.Njegova patnja trajala je već predugo,ali to je bila njegova kazna,da se telom i dušom razvlači kroz ovu tamu čitavu večnost.Jedan deo njegovog bića žudio je za smrću,toliko dugo je živeo,čak predugo.Priželjkivao ju je delimično,ali tu želju da ga smrt jednog dana obuhvati,gušila je ipak želja za slobodom.Toliko toga je još trebalo da se uradi,tolike greške da se isprave,planovi da se sprovedu u delo,ali najviše od svega je žudio za osvetom.Izdali su ga oni njemu najverniji,ali on ima vremena...njegov bes se gomilao za svo vreme provedeno ovde,nadajući se da će ga uskoro osloboditi. Jedina nada za to je ležala u njegovoj odlučnosti da istraje,i oslobodi se iz ovog ludila.Moraće okušati sreću u kuli istočnog krila.Tamo je ležao ključ njegovog potencijalnog izbavljenja.

Lagano uz potmulo stenjanje,okrenuo se licem ka novonastalom otvoru u zidu.Odjek groma je i dalje treperio u vazduhu,ritmično prateći njegovo disanje,teško,iznemoglo.Osetio je kako mu lice trne pod hladnim kišnim kapima,koje je hladnjikavi vetar pretvarao u ledene bodeže.Teško pridiže očne kapke,koji su ga još pekli od razarajuće svetlosti,sasvim polako je progledao.Ukočeno lice je lagano protrljao rukom,i uz poslednju pomisao na kulu iznad njega,pridigao se pridržavajuči se za obode zidova.Maglovito je mogao da raspozna šumu pod njim,drveće koje se izvijalo pod besnelom olujom.Jedva je mogao da razazna oblike u tami.Vetar mu je šibao lice,u mogućnosti da jedva održava pogled na tamu,ugleda senke koje se komešaju pod drvećem.Ta stvorenja su se približavala,nije bio siguran šta su u mogućnosti da mu urade,ali nije želeo rizikovati.Uz glasan uzdah,okrenu se ka istočnom krilu i zaputi se u mračne hodnike po ko zna koji put.Najednom oseti kao da mu se neki hladni pipci uvijaju uz vrat,lagano,sasvim lagano u strahu pogleda ka rupi u zidu.Na njegovo zaprepašćenje tamo ne beše rupa,već vitraž,čvrsto utisnut u zid,ceo i neoštećen.Hodajući kroz senke,grčevito je razmišljao o onome što se desilo.Da li je sve bilo u njegovom umu,ili je bilo stvarno,ovo mesto se poigravalo sa njim...više u ništa nije bio siguran.Pomislio je da je već poludeo,možda i jeste.Glasno se nasmeja i nestade u tami.

[Boban]

Možda nisi morao ovako ishitreno da se baciš na pisanje... osim pregršt uobičajenih zamerki koje će ti ostali navesti, reći ću ti šta je najveći problem ovog teksta gore: ISCEPKANOST. Kao da je svaka rečenica za sebe, kao da ima svoj ritam i svoju svrhu. Kod tebe je tačka potpuni kraj i onda kreće nešto novo, sa drugom tačkom gledišta, drugim ciljem u odnosu na prethodnu rečenicu; jednostavno ne teče; samo se zastajkuje i zapinje.

[Moridin]

Hvala puno na komentaru.Lepo si mi ukazao u cemu je najveci problem.Potrudicu se da ga resim,ako mogu. 

[angel011]

Posle znaka interpunkcije ide razmak.

[saturnica]

Tekst pročistiti od viška pridjeva jer guše tekst.

[Hrundi V. Bakshi]

Evo vidi, prvo pa "ludilo", što bi rekao jedan moj kolega - samo neka negativa, zašto tako koleeeeega... Hoćemo dodir ženskih dojki!, ako misliš da čitamo. Ili dodir nekih zajebanih stvarčica, nešto novo, neku žutu jagodu, recimo...

[D.S.B.]

Odustani, odmah. Posle ćeš se kajati jer nisi...priča je sranje, istrzana, isprekidana, ne drži pažnju, jedino što mi je ostalo u glavi to je naslov, verovatno jer se u njemu spominje ludilo...