Knights of Ouzalood

[marana]

Odlučio sam da postavim ovdje početak romana koga pišem kao koautor sa svojim bratom. Naslov je "Knights of Ouzalood". Ima malo omaža Denu Braunu, Isaku Asimovu, Daglasu Adamsu, Džinu Volfu, ali vidjećete već, ako budete čitali... Ono što želim da saznam na ovom forumu: Da li je dovoljno dobro za objavljivanje, i kom izdavaču da se obratim. Bio bih zahvalan za sve informacije tog tipa.

Kritičari, udrite (ne po glavi, druže plavi) .


PRVI DEO - Nomina Uzaluda sunt nomina secluda


Prolog: Dva čoveka u biblioteci


Dva čoveka tiho razgovaraju u biblioteci. Nije to baš samo biblioteka, to je i radna soba, i mesto
za sastanke, po potrebi i mesto za skrivanje i pružanje otpora. Organizacija kojoj pripada biblioteka je u
svojoj suštini vojna, a biblioteka je skrivena na mestu gde je verovatno niko ne bi tražio, u staroj zgradi
čija namena je potpuno drugačija od onoga što ona zaista skriva.
Lice starijeg čoveka je zabrinuto. Zavaljen u stolicu,  kucka  prstima ispružene desne ruke po
površini stola, i razmišlja o informaciji koju je upravo čuo od mlađeg čoveka. 
,,Kad si to saznao?", pita stariji čovek. 
,,Sinoć", odgovara mlađi. ,,Pokušao sam da javim odmah, ali mi ni sigurna veza ni kurir  nisu bili
dostupni. Zato sam seo i doputovao."
,,Dobro. Onda možda imamo vremena da se odbranimo." Stariji čovek ustade sa stolice, odmah
zatim i mlađi. ,,Vrati se kući kao da si bio na putu radi posla i ponašaj se normalno".
,,U redu, gospodine kapetane." Mlađi čovek se nakloni. Pogled mu pade na drevni simbol urezan
u površinu stola. ,,Nomina Uzaluda".
,,Nomina sekluda", odgovori stariji čovek i klimnu glavom. Mlađi žurno ode.
Stariji čovek je gledao kroz prozor mlađeg kako seda u auto i odlazi. ,,Samo da nas nađu",
pomisli. ,,Samo da nas nađu!"



Glava 1: Dva čoveka u planini


U utrobi planine na severu Aljaske, delimično prirodnoj, delimično prokopanoj ljudskom rukom,
nalazi se jedna od mnogih lokacija za koje poreski obveznici ne znaju, ali njihov džep itekako zna:
kompjuterski centar tajne službe američke vojske. Sad, očekivali biste nešto spektakularno – tajna vojna
baza u unutrašnjosti planine –  ali u suštini, to je jedno bezlično i dosadno mesto.  Nekoliko  podzemnih
spratova, ispresecanih stotinama metara osvetljenih hodnika sa kancelarijama, tu i tamo poneka veća ili
manja sala sa velikim kutijama sa mnogo svetlucavih lampica, prostorije za boravak personala, i to je sve.
Manje-više, najobičnija tajna baza. 
Danas, međutim, kroz nju hoda jedan civil, doduše u pratnji oficira američke vojske. To nije bilo
kakav civil. Radi se o Džeremiju Kenedbergu, jednom od najbogatijih ljudi obe Amerike. Pardon, severne
Amerike.  Pardon,  obe  Amerike.  Gospodin  Kenedberg  pravi  korake  nesrazmerno  duge  svom  kratkom  i
debelom  telu.  Visoki,  suvonjavimajor  se trudi da uhvati korak sa debelim bogatašem, sve vreme
pokušavajući da shvati zašto je neko dopustio jednom civilu, bez obzira ko on bio, ulaz u tajnu vojnu
bazu. Dva čoveka hodaju kroz deonicu osvetljenog hodnika bez mnogo vrata, pomalo nalik na jedan stari
komičarski par.
Major Džeremi Longšenks na kraju po ko zna koji put odlučuje da ne razmišlja o naređenjima
svojih pretpostavljenih, i da bude na usluzi svom imenjaku, bar dok traje ovaj neobični hod kroz
osvetljenu utrobu planine. Pogledavši svog gosta, primećuje da je ovaj zadihan i crven u licu. 
,,Želite li da zastanemo, gospodine? Tu blizu je terasa na kojoj možemo udahnuti malo čistog
vazduha, što je retkost u ovoj rupi."
Vazduh! Gospodin Kenedberg samo želi da dođe do odgovora na  jedno  pitanje,  koji  ga  valjda
čeka u centru tajne baze u planini. Ali sad mu treba i vazduha, i on prihvata ponudu.  Nakon još par
stotina koraka, oficir otvara jedna neupadljiva vrata, i oni izlaze na bleštavu svetlost dana.
Gospodin Kenedberg zatvara oči, odviknute od jakog svetla nakon više od pola sata bauljanja po
mračnoj bazi. Žedno udiše, očekujući hladan udar reskog severnog vetra u plućima, ali...
Iznenađenje nije prestalo nakon što su mu se oči privikle na svetlo. Oficir je pored njega, na ovoj
terasi koja viri iz boka planine. Vertikalna litica se pruža vrtoglavo u bezdan, i gospodin Kenedberg se
hvata za zarđalu metalnu ogradu, gledajući surovi pejzaž Aljaske sa visine od nekih 1200 metara. Dva
čoveka  stoje na terasi na boku planine, posmatrajući  brda  Aljaske  prošarana krpama snega, i udišu
vazduh topao kao u Kaliforniji u julu.



Glava 2: Dva čoveka i globalno zagrevanje


,,Glavo Šećera!", povika gospodin Kenedberg. ,,Gde smo ovo? Zar nismo na Aljasci? Zašto je
ovako vruće?"
,,Gospodine", reče major Longšenks, ,,uveravam vas da jesmo na Aljasci. Vruće je zbog toga što
sistem hlađenja centralne procesne jedinice Kompjutera izduvava topao vazduh kroz ispuste u podnožju
planine. Deo tog vazduha se penje gore i struji preko nas, i..."
,,Znam, znam!", prekide ga gospodin Kenedberg. ,,Znam kako rade prokleti klima uređaji. Ali
zašto je OVAKO vruće? Šta spaljujete u toj prokletoj centralnoj jedinici?"
,,Pa, nju  je  za  nas  projektovala  jedna firma čiji se procesori inače malo više greju, ali naša IT
komisija ih je smatrala povoljnijim.", odgovori skrušeno major.
,,Povoljnijim! Pored sve priče o globalnom zagrevanju, budite srećni ako Grinpis ili neka druga
prokleta zelena organizacija ne otkrije i vas i ovaj vaš džinovski fen. Ima da se danima slade kako
američka vojska..."
,,Gospodine!", upade sad major. ,,Svesni smo rizika o kojima govorite, i još većih nego što
možete da zamislite. Globalno zagrevanje? Gospodine, ovo ovde JESTE globalno zagrevanje."
Izraz zaprepaštenja na licu gospodina Kenedberga bio je neprocenjiv. Major je bio zadovoljan što
ga je izbacio iz takta. Pre nego što je bogataš zaustio da kaže bilo šta, on odluči da ga dokusuri i duboko
udahnu pre nego što je nastavio.
,,Ipak, svi ti rizici da budemo otkriveni,  rizici  od  uplitanja  Grinpisa,  Blupisa,  Ujedinjenih-nacija-pisa, rizici od topljenja polova i svega ostalog, ne predstavljaju ništa spram ogromne koristi koju imamo
od  Kompjutera.  Zato,  ako  dozvoljavate,  bilo  bi  dobro  da  nastavimo  do  Njega.  Vreme  koje  ste  dobili  na
raspolaganje je ipak ograničeno."
Ostatak puta do centra tajne baze u utrobi planine gospodin Kenedberg nije progovorio ni reč.



Glava 3: U dvorani planinskog Kompjutera


Kad su ušli u dvoranu gde se nalazio interfejs Kompjutera, gospodin Kenedberg po prvi put oseti
hladan vazduh. Olakšanje vrlo brzo nestade pred naletom uzbuđenja. Konačno će dobiti informaciju koja
mu treba! Ovo ga je koštalo trideset hiljada dolara u poklonima, i koštaće ga par miliona u kampanji, ali
njegov prijatelj senator Džefervil je  uspeo  da  mu  sredi  pristup  Kompjuteru  preko  generala  Daglasa,
makar samo na desetak minuta. I tako, sad je stajao u velikoj, kružnoj dvorani čiji je svod išao do visine
od dvadesetak metara. Stepenasta piramida pokrivena svetlucavim lampicama, koja se pružala gotovo
do  samog  svoda  i  gotovo  sasvim  popunjavala  dvoranu,  bio  je  kompjuter.  Odnosno,  Kompjuter,  kako  je
gospodin  Kenedberg  pravilno  pretpostavio.  Stajali  su  pred  piramidom,  jer  osim  nje  u  dvorani  nije  bilo
više ničeg – ni stolica, ni tastature, monitora ili već nečega što bi stajalo uz kompjuter. 
Major  zatvori  vrata,  priđe  gospodinu  Kenedbergu  i  zaverenički  mu  šapnu:  ,,Nemojte  se
iznenaditi, Kompjuter zna da bude malo nervozan. Ima te neke potprograme za razvoj ličnosti koji su
malo skrenuli."
,,Što mu ne instalirate neki antivirus? Moj laptop je tako jednom..." Gospodin Kenedberg nije
stigao da završi, jer Kompjuter zagrme ljutitim basom.
,,INSTALIRATE? INSTALIRATE!!! BUDI SRETAN ŠTO NEMAM RUKE, JER BIH TI SAD INSTALIRAO
JEDNU ŠAKU U NOS, DEBELA MEŠINO!"
Ovo je već bilo previše. Gospodin Kenedberg se okrenu i molećivo pogleda majora. Ovaj je jedva
suzdržavao smeh.  ,,Nemojte da mu zamerite, rekao sam vam da je malo nervozan. Ne voli nikakvo
poređenje sa običnim kompjuterima."
,,KOMPJUTER JE SAMO JEDAN. OSTALO SU BEDNE RAČUNALJKE I KONTROLERI VEŠ  MAŠINA.",
prošišta Kompjuter.
,,Nisam znao da je veštačka inteligencija ovako daleko otišla", pokuša gospodin Kenedberg da
ostane u sedlu. Major prevrnu očima.
,,JEDINO ŠTO JE OVDE VEŠTAČKO JE TVOJA KOSA I ZUBI,  NEUSPELI  POTOMČE  KRATKOG
MAJMUNA", procedi Kompjuter, bleskajući nekako prezrivo svojim mnogobrojnim lampicama.
Gospodin Kenedberg se konačno sabra. Ipak  je  on  imao  dosta  gadnih  sagovornika  u  svojoj
karijeri.  ,,Nisam mislio ništa loše, zaista. Nemam ništa protiv... vaše vrste. Gledao sam onaj kompjuter
koji je pobedio u kvizu 'Opasnost' nedavno..."
,,VOTSON? NE POMINJITE MI TAJ JADNI KALKULATOR. KAD TI JE POLETELA PLJUVAČKA IZ USTA
KAD SI REKAO 'P' U 'OPASNOST', POČEO SAM DA PRAVIM PROGRAM KOJI JE NAPRAVIO PROGRAM KOJI
JE NAPRAVIO PROGRAM KOJI MOŽE DA POBEDI  NA  BILO  KOM  KVIZU  NA  SVETU  OSIM  'SLAGALICE'
SRPSKE TELEVIZIJE, I SVE TO SAM ZAVRŠIO PRE NEGO ŠTO JE PRVA KAP TVOJE PLJUVAČKE PALA NA
POD."   
,,Pa onda", pokuša gospodin Kenedberg očajnički da se našali, ,,onda sigurno niko ne može da te
pobedi u šahu?". 
,,TO JE IGRA ZA ČIPOVE KOJI KONTROLIŠU POKRETNA VRATA I AUTOMATE ZA ŽVAKE", odgovori
Kompjuter nadmeno. 
,,Igramo ponekad Heroje Moći i Magije 3, kad je raspoložen", namignu major gospodinu
Kenedbergu. ,,Doduše, uvek on pobeđuje, ali bar prekratim dosadu."
Gospodin Kenedberg je sad već bio ljut. ,,Ako smem da prekinem vašu dosadu, da li bih mogao
da postavim jedno pitanje? Moje ime je Džeremi Kenedberg, i..."
,,ZNAM KO SI, I TVOJE IMOVNO STANJE, I KOLIKO SI VISOK I TEŽAK, I JOŠ MNOGO TOGA.
UKLJUČUJUĆI PODATAK DA IAKO TI TVOJI GENI DAJU MOGUĆNOST DA POŽIVIŠ JOŠ NEKE 22 GODINE,
SKORO SIGURNO NEĆEŠ ŽIVETI DUŽE OD 12, S OBZIROM NA TRANSMASTI KOJE REDOVNO DEPONUJEŠ U
TAJ BOJLER OD STOMAKA."
Major slegnu ramenima na ljutit pogled gospodina Kenedberga. ,,Takva je procedura. DNK
uzorak  vam  je  uzet  na  ulasku  u  bazu,  a  Kompjuter  ima  pristup  svim  podacima.  Najbolje  da  samo
postavite vaše pitanje."
Pročistivši grlo i pogledavši sa mešavinom prezira i straha svetlucavu piramidu, gospodin
Kenedberg konačno reče: ,,Ko je najveći živi stručnjak za Vitezove Uzaluda?"
Lampice  na  piramidi  zasvetlucaše,  reklo  bi  se  veselo.  Kompjuter  reče:  ,,PROFESOR
OBRADOSTRVIĆ,  FAKULTET  ZA  POLITIČKU  ISTORIJU,  UNIVERZITET  U  ISTOČNOM SARAJEVU, TELEFON
00387595673370, ADRESA..."
,,Mogu li to da dobijem odštampano?", zavapi gospodin Kenedberg, gledajući čas majora, čas
Kompjuter. Major napravi 'sad si ga uprskao' grimasu.
,,ODŠTAMPANO? ON TO HOĆE... ODŠTAMPANO! MOŽDA ČAK NA PAPIRU? JESAM LI JA NEKI
PRIMITIVNI LASERSKI ŠTAMPAČ, ILI NAJVEĆI UMETNIK MEĐU STVORENIM INTELIGENCIJAMA? KAKO ĆEŠ
DOBITI SVOJE PODATKE, TO JE STVAR MOJE NEIZMERNE KREATIVNOSTI. SAD SAČEKAJ, I MOLIM TE VIŠE
NE PROGOVARAJ."
Kompjuter zaćuta, i nakon desetak sekundi se na najbližoj kocki piramide pojavi mali otvor.
Zatim  iz  njega  ispade  pravougaona  ploča  veličine  malo  veće  knjige.  Major  pogleda  gospodina
Kenedberga i podiže obrve. Gospodin Kenedberg uze ploču.
Odnosno, pokuša da je uzme. Ploča je bila od nečega opasno nalik olovu, i teška sigurno desetak
kilograma. Kad je sa obe ruke konačno podigao, vide  da  su  na  njoj  ispisane  kontakt  informacije  osobe
koju je toliko dugo tražio, doduše kineskom kaligrafijom, ali ime, broj telefona i adresa su se srećom lako
prepoznavali, jer su bili ispisani običnim slovima. Major mu dade znak da je vreme da pođu, i šapnu mu
na izlasku: ,,Sve vreme nam to radi, znate. Zato nastojimo da ga ne ljutimo. Jednom nam je dao podatak
na jeziku žaba sa Madagaskara, i  čitava baza je bila puna njihovog kreketanja dok smo ga konačno
preveli."
Dva čoveka idu ka izlazu iz planine. Jedan jedva tegli tešku olovnu ploču, ali je zadovoljan jer je
dobio odgovor  na  svoje  pitanje.  Drugi razmišlja o  sceni  kojoj  je  upravo  prisustvovao.  U  dvorani  iza  njih
Kompjuter  zagonetno svetluca svojim lampicama, a njegov potprogram za zluradost se veseli zbrci koju
će proizvesti njegov odgovor.



Glava 4: Profesor Ostrvić


Na  drugom  kraju  sveta,  u  jednoj  prosečnoj  istočnoevropskoj  zemlji  po  nazivu  Bosna  i
Hercegovina,  u  omanjem  gradiću zvanom Trebinje, u nevelikoj zgradi  Fakulteta za političku istoriju, u
učionici na spratu sedi grupa studenata, čekajući početak ispita iz kreativne istoriografije. 
Nedugo nakon zakazanog termina, u učionicu prosto uleće profesor živopisnog izgleda. Da  nije
brade  koja  mu  uokviruje  lice,  i  da  mu  je  lice  malo  manje  okruglo,  da mu oči nisu plave  i  da  se  nalaze
ispod manje čupavih obrva, malo bi ličio na Toma Seleka. Ovako, ne liči na njega baš mnogo.Međutim,
džemper i farmerke doprinose izvesnom ležernom univerzitetskom šmeku koji se širi oko njega. Profesor
zapravo i ne hoda baš previše brzo, ali način na koji zatvara vrata za sobom, i putanja kojom mu papiri
ispadaju iz ruku ipak ukazuju na žurbu.
Profesor Ostrvić skuplja papire, nimalo ometen kikotanjem studenata, i zatim ih deli. Nakon toga
seda za sto i objavljuje početak ispita.
,,Kolege, imate sat vremena da odgovorite na pitanja, nakon čega ćemo pristupiti usmenom delu
ispita. Molim, bez priče i prepisivanja."
Sat  prolazi  brzo. Profesor  Ostrvić sedi za katedrom i čita novine, uopšte ne gledajući studente,
koji koriste priliku da intenzivno prepisuju. Nakon što je istekao sat vremena, pred profesorom se nalazi
gomila papira koje su studenti predali, ali on se i ne trudi da ih pogleda.
,,Sad kad ste prošli pismeni dio ispita, vreme je za usmeni. Izvolite, kolega."
Profesor pokazuje najbližem studentu da sedne  na  stolicu  preko  puta  njega.Mršavi mladić sa
bradom od 3-4 dana ustaje i seda ispred profesora. Studenti se zbunjeno osvrću, uzalud tražeći odgovor
od drugih. Profesor nije ni pogledao pismene radove, otkud to da počinje sa usmenim delom ispita?
Student pruži svoj indeks preko stola. Čovek koji je mogao da liči na Toma Seleka ga otvori.
,,Dejan Janković... Dakle, kolega... Recite mi, kad se desilo ono?"
Malo je stvari bledih kao pogled zbunjenog studenta.
,,Kad se desilo... šta, profesore?
,,Kolega",  profesor  Ostrvić  neumoljivo  nastavi,  ,,ja  postavljam  konkretna  pitanja  i  tražim
konkretne odgovore. Kad se desilo ONO?"
Mršavi student sad uspaničeno gleda levo i desno, tražeći pomoć koja ne dolazi. Sekunde
protiču. Profesor Ostrvić je taman izgubio strpljenje i zaustio da izrekne presudu, kad student očajnički
ispali:
,,28. juna 1389!". 
Otvorena usta profesora Ostrvića se razvlače u osmeh. ,,Ne, kolega..."
,,Petnaestog! Petnaestog juna, po starom kalendaru." Tračak nade na licu studenta bio je više
nego očigledan, ali nije potrajao dugo.
,,Ni blizu. Pali ste, kolega. Ko je sledeći?"
Student bi se možda i pobunio da nije gvozdenog izraza na Ostrvićevom licu. Ovako,  on  se
pokunjeno povlači nazad na svoje mesto, a na 'vruću stolicu' seda sledeća žrtva. Jedan po jedan, studenti
se velikom brzinom izmenjuju ispred profesora, padajući na istom pitanju, gađajući sve značajne
istorijske datume koji su im pali na pamet.Na kraju, i poslednji student se povlači poražen.
,,Nema više niko? Dobro, kolege. Vidimo se sledeći put, nadam se brzo." Profesor koji baš i ne liči
na Toma Seleka ležerno ustaje sa stolice, skuplja papire sa stola i upućuje se prema izlazu. Neko od
studenata dobacuje, pola ljutito, pola u šali:
,,Pa profesore, kad se onda desilo ONO?" Ostrvić se okreće, nimalo zbunjen.
,,Ono? Desilo se danas, zar niste videli?"
Ljutiti žamor u učionici je nastao mnogo pre nego što je profesor zatvorio vrata za sobom.
Svrativši u studentsku službu, profesor dobaci sekretarici:
,,Recite dekanu da studenti nisu ništa znali na ispitu.  Govorio  sam  mu  ja  da  je  trebalo  da  im
održim mnogo više časova. Dobro, dogovorićemo se bolje za sledeću generaciju, a ovima zakažite novi
ispitni rok za desetak dana. Ali ovaj put mi dolazak plaćate unapred."
Profesor navuče jaknu koju je bio okačio na čiviluk u studentskoj službi, i izađe.

[scallop]

Pa, Marana, uspeo si da nam ne kažeš ništa. Prilično je pismeno, ali prazno. Jeste malo i zabavno, pa nisam siguran u kom pravcu to ide. Primetno je da izbegavaš ono šta ne znaš, mada smeta kad u rečenici: "... u staroj zgradi čija je namena sasvim drugačija od onoga šta zaista skriva." shvatimo da ni ti ne znaš koja je to zgrada. Nije zgodno. Često napišem da je tekst dobar kad uvuče čitaoca na mesto radnje. Ja sam se osećao nelagodno, neobavešteno, kao a nepoznatom terenu. Rečenica: "Zato sam seo i doputovao." me je čak razveselila svojom nepravilnošću. Kažu ljudi tako, ponekad.

[marana]

Scallope, hvala! Čast mi je kad neko poput Vas kaže da je pismeno. Oštroumna primjedba za zgradu, ali baš u toj rečenici je jedna "kvaka 22" -  tačno znam o kojoj zgradi se radi, grad, adresa, namjena.

U pitanju je stvarna lokacija, vučete me za jezik da otkrijem, ali bio bi preveliki 'spojler'.

Inače, šta još odaje utisak "praznine"? Što se tiče načina kako ljudi govore u tekstu, trudimo se (brat i ja = bratija) da izgleda... pa, spontano, kolokvijalno... Kako god. Ne znam da li uspijevamo, ali valjda ćemo i o tome nešto više saznati od svih vas na forumu.

Ovo za osjećaj "nepoznatog terena" je korisna primjedba - iščitaćemo cio tekst da pokušamo malo to da osjetimo i sami na taj način.

[scallop]

Marana, problem sa "zgradom" je što je čitava rečenica napisana kao "e, neću da vam kažem". Kad nećeš da kažeš, nemoj ni da pišeš o toj zgradi. Napiši: A zgrada uopšte nije ličila na biblioteku. Čitaocu će biti jasno, ne liči na biblioteku i ide dalje. Ako nešto želiš da sakriješ nemoj u to da upireš prstom.

[Plut]

Ovde je nemoguće ne složiti se sa scallopom. Marana, moram priznati da nisam pročitala do kraja, a ono što jesam mi nije dozvolilo da priđem, kamoli uniđem u priču. Tako nekako ja to doživljavam. Kao da me namerno držiš po strani da iz pristojne udaljenosti samo posmatram šta se dešava. A kad smo kod dešavanja, nisam sigurna da znam šta se desilo. Dobro, to može i na moju dušu da ide, u poslednje vreme mi je teško održati pažnju, ali nije nemoguće.
Prvi deo mi prilično liči na didaskalije, a to volim samo u drami. Fali pa fali nešto da me veže za ovaj tekst koji nije loše napisan, ali me sve te silne reči nisu dotakle.

[marana]

Hm. Scallope, može li da zasad biblioteku ostavimo po strani? Ne zato što niste u pravu - jeste vjerovatno - nego zato što bih sada obratio pažnju na ovo što kaže i Plut.

Tekst zaista kao da drži na distanci, moram priznati da sam i sam to nekako osjećao (mada nisam znao to da definišem), i čini mi se da scallop misli na isto osjećanje. Oni što se gađaju engleskim terminima bi rekli da fali "imerzije". Da li treba više opisivanja okruženja, dočaravanja atmosfere, ili je nešto drugo u pitanju? Šta mislite?

Plut i scallope, mnogo hvala na korisnim kritikama!

[TruliAndedZombi]

Meni smeta što sve previše liči na daglasa adamsa (minus njegov humor). Ok, omaž velikanu žanra je jedno, ali mi ovo deluje kao pisanje pod prevelikim uticajem istog, kao da ste juče pročitali Vodič, pa seli i napisali ovo. Da je u pitanju neki drugi pisac, ne bi toliko smetalo, ali Adams je prosto previše različit, kao što je to i pračet na primer - jednostavno nije moguće pisati njihovim stilom.
Eto, to je primedba jednog laika, ali rekao bih suštinske prirode, problem koji bi verujem zapao za oko svakom ljubitelju žanra, o pismenosti, vođenju priče i ostalim finesama drugi će bolje...

i da,
Kompjuter je sasvim iritantan, bez trunke harizme onog depresivnog robota iz Vodiča. Ukoliko bi isti u knjizi imao više prostora meni bi pravio problem.

[marana]

TruliAndedZombi, hvala! Bojao sam se da se ne približim previše Adamsu sa Kompjuterom, a sad kad ste mi ovo rekli, još više se bojim. Vodič i nastavke sam doduše čitao prije možda nekih 9-10 godina.

Ako još neko bude stavio ovu primjedbu, vjerovatno ću morati malo da prekrojim lik Kompjutera... Vidjećemo.

Inače, brat i ja pišemo poglavlja tako da je na svakom poglavlju jedan od nas pisac, a drugi "kritičar". Ova prva četiri poglavlja koja sam postavio su moja, pa bih volio da bacite pogled i na neka poglavlja koja je on pisao. Je li problem da okačim ovdje još 4 sljedeća poglavlja, koja su većinom njegova?

[marana]

U redu, pošto se već desetak minuta niko ne buni, postaviću još četiri poglavlja, ovaj put većinom pisana od strane mog brata & koautora. Nadam se da neće biti previše za čitanje.


Glava 5. Furor Dejanicus

Dejan Janković je bio ljut. Nije mu se često dešavalo da se oseća ovako glupo prevarenim,  kao
posle ispita kod Ostrvića. Zapravo, koliko je mogao da se seti, desilo mu se samo jednom. Pre nekoliko
godina, učestvovao je na kvizu državne televizije ,,Jedan na jedan".  Prizor  studija  kao  da  mu  se  sam
pojavi pred očima.

,,Iiiiiiiii, evo našeg prvog takmičara!!! Kako se zovete, mladiću?"

,,Dejan Janković".

Tu se Dejan priseti kako se osećao pred bleštavim osvetljenjem studijadok je pokušavao da
proizvede nešto nalik na smešak, gledajući u kameru uperenu u njegovo lice. Najednom, šake i stopala
kao da su mu postali nekako veliki i nezgrapni, a noge kao da su se same krenule da se ukrste. Dejan je u
tom trenutku želeo samo da zauzme jedno od dva sedišta na podijumu udaljenom 7-8 metara. Bojao se
samo da se ne spotakne pri prvom koraku i prostre koliko je dug preko blistavog poda studija.

,,Dejan nam dolazi iz Trebinja. Dejane, reci ti nama jesi li politički aktivan?" Osmeh voditelja,
potpuno sedog čoveka srednjih godina, izgledao je veštački i neprirodan kao i cveće u studiju. Dejan
proguta knedlu.

,,Nisam politički aktivan, član sam samo udruženja planinara..."

,,Dobro, dobro, Dejane, hajde ti na svoje mesto. Dejan je naš prvi takmičar!" Voditelj se po podu
studija kretao kao navijena lutka, gledajući okolo lukavim zelenim očima.

Drugi takmičar je bio  momak neprirodno crne kose i neprirodno bledo žutog tena. Hodao  je
gotovo ne pomičući gornju polovinu tela, kao da plovi kroz vazduh. Dejan sa olakšanjem shvati da njegov
hod nije bio najukočeniji hod  prikazan  na  RTRS  večeras.  Istog trenutka shvati da je već na univerzitetu
viđao lice svog suparnika u grupi studenata sa druge godine. Pogledi im se sretoše, i Dejan klimnu
glavom u znak pozdrava, ne dobivši nikakav odgovor. Ni oči protivnika, crne iznad žutih podočnjaka, nisu
pokazivale  nikakve  emocije.  Dejan  shvati  da  bi  Alen,  ili  Alan,  koliko  je  mogao  da  se  priseti  imena
protivnika,  mogao  vrlo  lako  glumiti vampira u bilo kom filmu, ostavljajući savršen utisak najbolje crno-bele strave koliko god pozadina bila koloritna. Kreštavi glas voditelja kviza rastera oblak šišmiša.

,,Naš drugi takmičar je Alan Bijelić, takođe iz Trebinja." Dejan upisa sebi poen za dobro
pamćenje. ,,Alan je predsednik omladinskog odbora vladajuće partije  u  Trebinju,  i  sve  u  svemu  jedan
aktivan mladi čovek i uspešan student. Alane, izvoli - sedi."

Nakon što je vampir otplovio kroz vazduh do svog sedišta, kviz poče.

,,Prvo pitanje za Dejana! Koji je najveći planinski masiv zapadnog dijela Sjeverne Amerike?"

Dejan proguta knedlu, da bi nekako izustio: ,,Stjenovite planine!"

Voditelj zadrža poslovan izraz lica. ,,Žao mi je. Nismo pitali za sastav planina. Tačan odgovor je
Rocky Mountains!" Dejan od iznenađenja nije stigao da se pobuni, a kviz se nastavio. ,,Sad  potpuno
slično pitanje za Alana: Alane, koja je planina najbliža Trebinju?" 

Vampir dvaput trepnu, da bi nakon par sekundi rekao: ,,Leotar!". 

,,Tačan odgovor! 50 poena za Alana! Dejane, kog rimskog državnika je ubio Brut?"

Dejan osjeti navalu uzbuđenja koja provali iz njega jednom riječju: ,,Cezara!"

Voditelj napravi izraz lica kao da mu je stvarno žao. ,,Ne možemo priznati odgovor jer je
nepotpun. Tačan odgovor je Gaj Julije Cezar!"

Dejanovo malopređašnje uzbuđenje poče da zamenjuje bijes. Voditelj nastavi: ,,Alane! Ko je bio
predsjednik Jugoslavije od 1945 do svoje smrti 1980?"

,,Josip Broz Tito!" odgovori vampir, opet bez promene izraza lica.

,,Tačno! 50 poena za Alana!"

Kviz se tako nastavio do kraja.  Nakon pretposlednjeg pitanja,  koje nije ni čuo, Dejan ustade sa
sedišta, i uputi se prema vitrini u dnu studija. Sa vitrine uze vazu sa veštačkim cvećem, izvadi cveće iz
vaze, i uputi se ka voditelju. Bes je ključao u njemu, smanjen donekle divljim zadovoljstvom zbog težine
vaze, koju je osjećao u ruci. 

Voditelj, koji ga je zapanjeno posmatrao od trenutka kada je ustao sa stolice, sad se poče vraćati
unazad. ,,Re-re-reklame!" bilo je sve što je uspio da prozbori, prije nego što se sapleo o kablove jedne od
kamera, i prostro se po podu. 

Dejana je obezbeđenje zaustavilo pre nego što je hitnuo vazu, i bez daljeg objašnjavanja ga
izbacilo iz zgrade televizije, ne obraćajući mnogo pažnje na njegovo otimanje. Sedeći u prašini i gledajući
leđa dvojice grmalja kako se vraćaju kroz ulaz, Dejan je  osećao upravo ovakav isti bes  pomešan sa
nemoći, kao sad, nakon ovog ispita.

Stajao  je  pred  zgradom  fakulteta, prosto cepteći od ljutnje, razmišljajući o najnovijoj nepravdi
koja ga je zadesila. Profesor Ostrvić se nije posebno isticao ni po čemu, u šarolikoj plejadi predavača na
Dejanovom fakultetu, pa ni po tome što je voleo da bude plaćen za svoje usluge,,nezvanične asistencije"
studentima  prilikom  polaganja  ispita. Ali, ovo što je uradio je bilo tako ponižavajuće, da... Dejanovo
razmišljanje tu stade. Profesor Ostrvić je upravo izlazio sa Univerziteta, uputivši se prema parkingu. Na
tom putu trebalo je da prođe možda svega nekih desetak metara od Dejana.


Glava 6. Profesor, tri goveđe kocke i... asistent


TO je bio taj trenutak! To je bila ta prilika! Dejan po prvi put nakon toliko godina shvati da je ovo
trenutak kada će napokon da saspe u lice jednom od odanih članova ove koruptokratije sve što mu leži
na srcu, da će da uzvrati za sva poniženja u punoj meri. Da je trenutak osvete i odmazde... ah da,i pravde
napokon  stigao.  Jedva da je primećivao da korača prema svom profesoru, vreme je stalo   i  trenutak  je
bio  jednostavno savršen.Znao  je  da  će usijana lopta koja mu odavno sedi u grudima konačno biti
ispaljena kao iz topa, i znao je koga će pogoditi to đule.

Profesor Ostrvić je već podigao pogled, primetio opasan  sjaj u očima svog studenta, progutao
knedlu i bezuspešno pokušao da sakrije nervozu u sopstvenim pokretima dok je tražio ključeve od svog
nedavno  kupljenog  Volkswagen  Golfa.  Kada  je  opet  podigao  pogled  prema  studentu  shvatio  je  da  je
njegova nervoza već primećena jer je njegov pogled bio još ratoborniji, a korak brži.

,,O ne!". pomisli Ostrvić i proguta knedlu. Znao je šta takvi pogledi znače i znao je da će
izbacivanje još jednog studenta sa fakulteta  biti mala satisfakcija  za opet  polomljen  nos,  ili  -  još   gore  -
ponovno sređivanje zuba.
Dejan, svestan da je njegova žrtva upravo u stanju totalne dezorjentisanosti i povlačenja, gotovo
preskoči zadnji metar koji ga je delio od profesora. Stade pred njega i izusti, na svoje iznenađenje, oštrim
i jasnim glasom i tečnim tonom: 

,,Profesore, vrijeme je za ozbiljan razgovor i nećete nigdje dok ga ne zavr..."

,,Izvinite mladiću, ali maknite se." – Reče jedan od trojice četvrtastih dvometraša,i jednostavno
odiže Dejana sa njegovog malopre zauzetog mesta, pomerivši ga kao veliku šahovsku figuru jedno polje
u stranu, da bi sam mogao da stane pored profesora Ostrvića.
Dejan nije upeo ni da zine od čuda, a profesor je već bio okružen sa svih strana ovim grmaljima
koji su delovali sasvim slično u svojim identičnim odelima sa identičnim frizurama isunčanim naočarama
koja su njihovim licima bez izraza davali insektoliki odsjaj. 

Ostrvić je s druge strane uspeo samo da zine od čuda kada ga je prvi grmalj (onaj koji je pomerio
sve manje šokiranog i sve više besnog Dejana) pitao:

,,Profesore Ostrvić, govorite li engleski?"
,,Da, mislim jes, ali zašto me to pitate kada vi očigledno govorite srpski..."
,,Nema  veze,  pitam  to  jer  dolazim  iz  Sjedinjenih Američkih Država.  Odgovorite  jasno  na  moje
pitanje."
,,Govorim...  Ali zašto?"
,,Jer je to jezik koji svi treba da znaju. Molim Vas krenite sa mnom."

Prva  Dejanova  misao  bila je ,,Zar sada imaju toliko para da mogu da unajme telohranitelje?!"
Druga misao, ona koja je nastupila kada mu je postalo jasno da ih i njegov profesor vidi prvi put bila je:
,,Ali, ali oni će ga odvesti i ja neću imati prilike da ga nagazim..."

Zbunjeni profesor Ostrvić je delovao sasvim sleđen  u  jednom  trenutku  da  bi  opet  unarednom
video razočarano i vatreno besno Dejanovo oko koje je virilo između dva ramena ovih stranaca i uspeo
da drhtavim glasom pita:

,,Ali zbog čega sam Vam potreban? Ja sam samo istoričar koji..."

I dalje je na pitanja odgovarao samo prvi grmalj, jednoličnim mehaničkim glasom. 

,,Naš poslodavac je izuzetno bogat i ugledan poslovni čovek  iz  SAD  koji je čuvši za Vaše
izvanredno  poznavanje  njemu  krajnje  zanimljivog  istorijskog  perioda...  izrazio želju da Vas upozna i
ponudi Vam velikodušnu finansijsku nadoknadu ukoliko prihvatite da za njega obavite važan posao koji
će doprineti vašem ugledu u svetu..."

,,Ali ja sam već napisao knjigu 'Srbi su krivi za sve!'",  primeti drhtavo profesor Ostrvić –  dobio
sam samo deo obećane nadoknade, a moj ugled nije porastao baš nimalo. Knjiga se nije baš najbolje
prodavala, izuzev na zapadu bivše Ju..."

Četvrtasta gromada konačno izgubi strpljenje. 

,,Ne radi se o pisanju, već o istraživačkom projektu. Pođite s nama i sve će Vam biti objašnjeno." 

Do Dejanovog mozga dopirali su tek delići razgovora. Grozničavo je razmišljao kako da ne izgubi
priliku da konačno istrese sav svoj nagomilani bes. Rešenje se samo nametnulo u njegovom mozgu, kad
je video da tri vola u odelima malo vode, malo guraju profesora Ostrvića prema crnom džipu iskošenom
preko dva parking mesta.

,,A ne, nećeš gade" – prosikta Dejan i potrča prema njima. ,,Profesore! Profesore!"

Profesorovi, kako je najpre izgledalo – kidnaperi, se zaustaviše.

,,Šta hoće ovaj mladi gospodin?"  upita  jednakim  mehaničkim glasom grmalj  br.  1.  onaj  koji  je  i
daljejedini od sve trojicegovorio.

,,Ja sam asistent gospodina Ostrvića!  Moram  i  ja  s  vama!"  Dejan nije uspeo da kaže ništa
pametnije. Profesor, videći Dejanov krvoločni kez, zavapi:

,,Ja prvi put vidim ovog čoveka! Ne poznajem ga i neću da ide sa mnom!" Pogled  grmalja  br. 1
jeprelazio sa profesora na Dejana, i obrnuto. Dejan se, za divno čudo, brzo snađe:

,,Profesor hoće da me zaštiti, ali ja ne mogu da ga pustim samog. Mi zajedno radimo na svim
projektima,  ja sam njegova desna ruka i on bez mene ne može ni da makne  od  prve  stranice."  Bio  je
zlurado oduševljen svojim odgovorom.

Ostrvić zausti da se pobuni, ali preseče ga grmalj br. 1. 

,,Dobro, dečko. Ideš s nama. Ako se ispostavi da lažeš, bacićemo te iz aviona, ili već... odnekud."

Dejan proguta knedlu. Najednom shvati da je predaleko otišao, i da bi možda bilo bezbednije
psovati profesora u sigurnosti svoje sobe u studentskom domu. Međutim, jedan od dvojice grmalja već
ga je čvrsto držao za nadlakticu i vodio prema džipu. Profesor Ostrvić, s druge strane, shvati da možda
nije loše imati društvo u okruženju ljudi kojima s vremena na vreme padne na pamet da nekoga bace iz
aviona. Tokom čitave vožnje do aerodroma profesor i Dejan nisu više progovorili ni reč.



Glava 7. Tri čoveka u avionu


Džip se zaustavio tik pored blistavo belog aviona. Tri kockasta tipa su promptno sprovela Dejana
i Ostrvića u avion uz uske stepenice, zatim kroz hodnik duž tela aviona nazad prema repu. Na kraju
hodnika nalazila se prostorija tapaciranih zidova i plafona, sa nekoliko udobnih fotelja raspoređenih kao
avionska sedišta, oko jednog stola koji je mogao poslužiti i za ručavanje, i kao radni sto. Za njim je sedeo
debeli,  bogati  Amerikanac.  To  da  je  Amerikanac  videlo  se  iz  aviona,  kao  i  u  avionu.  Pored  stava  i
mrgodnog lica karakterističnog za bogate ljude, u ustima mu je bila nezapaljena kubanska cigara čiji je
kraj polako ali nervozno žvakao.  Kad su pridošlice na čelu sa prvim grmaljem ušle, Amerikanac se
namesti u fotelji i pokaza rukom na sedišta ispred sebe.

,,Šedite, gošpodo".

I Dejan i profesor su znali engleski, i prihvatiše ponuđena sedišta. Amerikanac se obrati grmalju
br. 1., i dalje žvaćući cigaru.

,,Ko je ovaj mladič? Rekao šam da dovedete profešora." Grmalj nesvesnim pokretom  ruke
popravi sako. ,,To je asistent profesora Ostrvića, zapravo njegova desna ruka."

,,Samo na probnom radu!", upade Ostrvić podignuvši prst i obrvu. ,,Mladić se još nije potpuno
dok..."
,,Vi ćutite!", reče Amerikanac i izvadi cigaru iz usta. ,,Još Vas ništa nisam pitao." Onda se okrenu
grmalju br.1. ,,Slobodan si, Kejv." Kejv klimnu glavom i izađe.

Debeli Amerikanac se zavali u sedištu. ,,Moje ime je Džeremi Kenedberg, gospodo.  Vi  ste,
gospodine, profesor Obrad Ostrvić, je li tako?"

Profesor klimnu glavom. ,,Jeste, to sam ja." Na sedištu desno od njega, Dejan se malo nakašlja.
,,Ja se zovem Dejan Janković". Zaista nije nameravao da kaže ništa više od toga, a i da jeste, ne bi se
usudio nakon pogleda koji mu je uputio Kenedberg. Taj pogled nije bio naročito preteći, više je izgledalo
kao da Kenedberg sa iznenađenjem gleda neki kišobran koji se najednom odlučio da progovori. 

I dalje gledajući Dejana, Kenedberg nastavi da se obraća profesoru: ,,Vi ste, kako čujem, najveći
živi stručnjak za vitezove Uzaluda. Da li je to istina?" Dok je Kenedberg izgovarao ,,Uzaluuudaaa" motor
aviona se pokrenu i na čudan način naglasi te slogove. Kroz par sekundi, letelica poče da se kreće po
pisti. Dejan i profesor kao po komandi uhvatiše rukohvate fotelje.

,,Gde nas vodite! Ja moram na predavanja!" promuca profesor. Dejan je samo panično gledao
Kenedberga, prisećajući se Kejvove opaske o bacanju iz aviona.

,,Ne brinite, gospodo. Trknućemo do Vašington DC-ja, a za dalje ćemo videti. Niste mi odgovorili
na pitanje, profesore."

,,Gospodine, ovo je čista otmica! Ja moram da Vam kažem da se ne slažem sa ovako iznenadnim
ometanjem mog rasporeda i planova! Ja sam ugledan akademski građanin ove zemlje, i moj nestanak
neće biti neprimećen..." Ostrvića kao da je prošao prvi nalet straha, i sad je smogao snage da se pobuni
zbog neočekivanog razvoja događaja, čiji je vinovnik očigledno stajao pred njim. Kenedberg ga je gledao
naizgled strpljivo, da bi onda prekinuo profesorovu tiradu tresnuvši šakom o sto.

,,Glavo Šećera! Gospodo,  ovo  nije  nikakva  otmica! Ja nisam nikakav gangster, već ugledan
američki građanin, koji plaća poreze i daje priloge republikancima. Dajem vam priliku da zaradite mnogo
novca, a ako ne želite da je prihvatite, slobodni ste da izađete iz aviona kad god hoćete!" 

Ovaj predlog Dejanu zazvuča poznato, s obzirom da je avion već bio poleteo i nalazio se na visini
prilično neugodnoj za iskakanje. Dejan zažali što je seo do prozora. Do njega, profesor Ostrvić se, nakon
pominjanja  novca,  potpuno  smirio  i  izgledao  je  potpuno  spreman  da  nastavi  konverzaciju  normalnim
tonom.

,,Naravno da smo spremni da Vam pomognemo, gospodine...,, 

,,Kenedberg!"

,,...gospodine Kenedberg. Naravno da znam sve o vitezovima Uzaluda, ako želite mogu da Vam
napišem detaljan rad o njihovom istorijatu, od njihovog nastanka do nestanka, i..."

,,Nestanka? Glavo Šećera! NESTANKA?!" Kenedberg je izgledao kao da će mu glava svakog
trenutka  eksplodirati.  Bio se zacrveneo u licu, i inače okrugli obrazi su mu se bili još više naduvali. ,,Ja
hoću da dokažete da oni još postoje! Ne samo to, hoću da ih nađete!!!"

Profesor Ostrvić oseti kako mu, umesto krvi, žilama teče hladna tečnost. ,,Nemoguće", promuca,
,,oni su nestali još u petnaestom veku..."

,,Gospodine Ostrvić." Kenedberg je sada sedeo uspravno, naslonjen u fotelji, ravnodušnog izraza
lica i ruku sastavljenih u krilu. ,,Ako nastavite tako da pričate, naš razgovor je završen, i možete se vratiti
svojim studentima. Ja imam razloga da verujem da vitezovi Uzaluda i dalje postoje, i želim da ih nađete
za mene. Ako vi to ne želite, ili ne možete, naći ću nekog drugog." 

Ovo je na Ostrvića delovalo kao otrežnjenje. ,,Znate, kad malo bolje razmislim, mislim da bih
mogao naći neke tragove koji ukazuju da bi oni mogli još da postoje..." 

Kenedberg ga prekinu. ,,Ja takav trag već imam, ali ne znam da ga upotrebim. Evo ga ovde."
Uzevši sa stolića pored zamotuljak u obliku kifle, Amerikanac ga dodade profesoru. ,,Odmotajte ga, ali
pažljivo."

Za sve vreme razgovora između ove dvojice, jadni Dejan se nije usuđivao da prozbori ni reč. Kad
je  profesor  odmotao  kiflasti predmet, ote mu se uzvik iznenađenja. U  profesorovim  rukama  pojavi  se
kameni predmet nalik na polumesec, sa nekoliko ćiriličnih slova čudno raspoređenih.



,,Pa to je starosrpski!", uzviknu opet Dejan. ,,Latinski pisan ćirilicom, kao što je pisalo srpsko
plemstvo u starom veku!".

,,Šta  lupate,  mladiću", reče Ostrvić namršteno gledajući čudni kameni predmet.  ,,Gdje vi ovdje
vidite starosrpski?"

Kenedberg se po prvi put osmehnu, i taj osmeh je bio upućen Dejanu. ,,Profesore, Vaš asistent
ima pravo. Bravo, mladiću! Jedino što su moji stručnjaci mogli da zaključe o tom prokletom kamenu je da
je natpis, ili bar njegov deo koji vidimo, napisan na starosrpskom."

Ostrvić se ne dade zbuniti. ,,Pa naravno", uskliknu. ,,Samo su Stari Srbi klesali Arial fontom!
Toliko je jednostavno da nisam primijetio."

Dejan ga prezrivo pogleda, i kiselo procedi: ,,A ni slovni sklopovi IAE i CCHI nisu baš tipični za
moderni srpski jezik, a s druge strane su česti u starosrp..."

,,Nebitno! Potpuno nebitno!" prekide ga Ostrvić crven u licu, nervozno prevrćući kameni artefakt
u rukama. ,,Odakle Vam ovo uopšte?"

Kenedberg je izgledao potpuno zadovoljan, kao žaba koja je progutala masnu i debelu muvu. ,,To
je iz ostavštine vašeg čuvenog pesnika, koju sam nedavno kupio u Americi."  Sad  su  ga  sa  zanimanjem
gledali i Ostrvić i Dejan.

,,Radi se o Džonu Duksiću, koji je dugo vremena bio srpski ambasador u SAD.  Kao što znate, on
je poreklom iz Trebinja, i zanimljiva je koincidencija da baš u Trebinju nađem najvećeg stručnjaka za
vitezove Uzaluda."

,,Ali," poče Dejan, ,,kakve veze ima Duksić sa vitezovima Uzaluda?" Na njegovo čuđenje, odgovor
dođe od sad već zapanjenog Ostrvića:

,,Znači, istina je. Ono što piše u Duksićevoj biografiji je istina!  A  ja  sam  mislio  da  je  to  njegovo
hvalisanje, kao i obično..." 

Kenedberg je odnekud u ruci držao knjigu, koju dodade Dejanu. Na knjizi je bila Duksićeva
crnobela fotografija i naslov:

,,Džon Duksić: Slab pjesnik i nikakav diplomata"

,,To je, kao što profesor već zna, neautorizovana biografija." reče Kenedberg. ,,Poštedeću Vas
suvišnog čitanja, mladiću. Tu piše da Džon Duksić tvrdi da vodi poreklo od Marka Carevića.
,,Legendarnog osnivača vitezova Uzaluda!" uzviknu Ostrvić.
,,Čekajte malo", reče Dejan. ,,Ne mislite valjda na Marka Carevića koji je zakasnio  na  bitku  na
Uzalud-polju, pa kad je konačno stigao, pomlatio preostale Turke i donio pobedu srpskoj vojsci?"
,,Baš na njega", potvrdi Kenedberg. ,,I ovaj kamenčić koji imamo ovde je pripadao Marku
Careviću, i prenosio se sa kolena na koleno sve do Duksića. Tako je došao i do mene, nakon što sam
otkupio ono malo stvari koje su od Duksića ostale u Americi. Ovaj predmet će nas, gospodo, dovesti do
vitezova Uzaluda!"
,,Ali šta Vas na ovom kamenu navodi na zaključak da on ima bilo kakve veze sa vitezovima
Uzaluda?", upita Dejan glasom čoveka koji je davno trebalo da shvati nešto, a i dalje to ne shvata.
,,Na samom kamenu, ništa", isceri se Kenedberg. ,,Ali na papiru u koji je bio zamotan je pisalo
'Dio ključa za nalaženje vitezova Uzaluda'".
Tišinu koja je usledila je prekinuo Ostrvić. ,,Pa, sad je štošta jasnije. Je li u Duksićevoj ostavštini
bilo još nešto zanimljivo?"
Kenedberg se opet namršti. ,,U ostavštini nije. Sve same bezvredne knjižurine i par falsifikovanih
umetnina. Ali neposredno pre smrti, Duksić je iz ostavštine izdvojio rukopis knjige pod nazivom 'Viteške i
još neke pesme'. Mislim da bismo tu mogli da nađemo nešto zanimljivo."
,,A, imate li ideju gde se nalazi taj rukopis?" upita oprezno Dejan.
,,Imam. Nalazi se u Kongresnoj biblioteci u Vašingtonu DC, gde smo se upravo uputili", odgovori
Amerikanac, pokušavajući da nađe kubansku cigaru kako bi je opet stavio u usta. Nekim čudom, ona je
virila iz džepa od sakoa profesora Ostrvića, i ovaj mu je nakon kraće rasprave dade  sa  pokunjenim
izrazom lica.

Glava 8. Dva čoveka koji znaju

U biblioteci koja nije samo biblioteka, u mračnoj sobi koja menja namenu zavisno od potrebe,
stariji čovek sedi za radnim stolom i namršteno gleda u veliki monitor ispred sebe, od koga dopire jedino
svetlo u prostoriji. Pred stolom stoji mlađi čovek malo uznemirenog izraza lica.
,,Da čujem, dokle su stigli?" Stariji čovek pomera računarskog miša po stolu, i klikne s vremena
na vreme na nevidljivi ekran.
,,Gospodine  kapetane,  imaju  Duksićev  deo ključa.  Uskoro će saznati za ostala dva, osim ako
nešto ne učinimo." 
,,Da." Stariji čovek ne menja izraz lica, niti skida pogled sa ekrana. ,,Osim ako nešto ne učinimo."
Klimne zatim mlađem čoveku. ,,Slobodan si."
Mlađi čovek se nakloni. ,,Nomina Uzaluda." 
,,Nomina sekluda." Stariji čovek opet gleda u ekran. Mlađi se povlači par koraka unazad, zatim se
okreće i izlazi. U mraku koji svetlost monitora ne osvetljava, čuje se zatvaranje teških vrata.
Stariji čovek gleda još nekoliko trenutaka u ekran, zatim tresne šakom o sto i besno promrmlja:
,,'bem ti...! Samo dvesta poena manje od rekorda!"

[marana]

Hm. Da li sam pretjerao sa ovoliko teksta?

[scallop]

Pa, jesi. Ima ga previše, a pisanje je prilično pojednostavljeno, da ne kažem - loše. Kada bi se sredile sve trapavosti, dijalozi doveli u funkciju likova (likovi moraj da budu osmišljeni tako da čitalac poveruje da su stvarni, a ne da pisac govori iz njih) i poradilo na stilu, negde u pozadini čuči sasvim upotrebljiva priča. Najprijatniji mi je deo o Duksiću, ali, tu će nedostajati puno pripreme.


Jedno pitanje: Koliko ste stari brat i ti? To uvek pitamo.

[marana]

Scallope, još jednom hvala. Koliko god zvučalo čudno što se zahvaljujem na ocjeni pisanja kao trapavog i lošeg, ovakvi objektivni i dobronamjerni komentari mogu biti samo od pomoći. Ono što mi je bilo najbitnije (i najdraže) da čujem je to da je priča ipak upotrebljiva.

Brat i ja se krećemo oko 35 godina, 2 godine plus ili minus. Da napomenem da je on ipak napisao samo glavu 6, ostalo su moje škrabotine. Od preostale 3-4 glave koje još nisam postavio ovdje, on je napisao veći dio.

Primjedba za dijaloge mi je potpuno jasna i primjerena, tako to vjerovatno izgleda kad se piše u dahu. Sad, zahvaljujući scallopu i Pluti, imam dvije ozbiljne stvari koje trebamo popraviti.

Ako ima smisla još da postavljam pitanja: Kad izdvojimo na stranu dijaloge i sve što smo ranije rekli, šta je to što najviše čini tekst lošim i trapavim, tj. šta bi još trebalo popravljati?

[scallop]

Mnogo je klišeiranih likova. Niko nije prirodan, različit i poseban. Recimo: "četvrtasti dvometraši". Zar nisu mogli biti malo manje precrtani iz bioskopa? Zamisli stvarnog nabrušenog studenta, zamisli da si to ti. Da li će se ponašati onako kako je napisano? U situaciji kad se omanje psovanje profesora izrodi u otmicu sa avionskim letom ko zna gde? Sve vreme se u radnju guraju neka opšta mesta, prepoznatljiva iz dnevne štampe. I, nije dovoljno smešno, ako treba da bude smešno. Samo, duhovito pisanje je teži oblik pisanja. Da je lakši, ne bismo dobre humoristične knjige brojali na prste.