УМЕТНОСТ СНАГЕ И КАРЕЛ ЧАПЕК - Трибуна (1923)

[Mica Milovanovic]

Овај непотписани чланак је из дневног листа Трибуна из 1923. године. У Народној библиотеци има само пар примерака овог листа за ову годину. По стилу могао би то бити чланак Бошка Токина, због кога сам и покушао да прегледам ово годиште Трибуне.

УМЕТНОСТ СНАГЕ И  КАРЕЛ ЧАПЕК
Када смо прешли преко пријатељских критика наших ратних пријатеља, прожете субјективном славенском љубављу, дошли смо до тога, да се у бруталном начину живота инспиришемо. То смо применули најпре на даље своје пријатеље, па најзад и на најближе. И то је право, јер сваћањем живота као енергетску измену, поштујемо само оно, што у продукцији имаде највише енергетских знакова. Баш данас код Чеха ми морамо констатовати тај колосални преокрет од оне слабе уметности као оној динамичној, пуној енергије и најеруптивнијег индустријског доживљаја. После препада футуриста, који су донели снагу и нервно раздражење, доживљавање машинских и берзанских момената, пуних елементарног физичког и проналазачког еластицитета јакости, као екстракта живота, то се више под утицајем послератног американизма, обесне воље за обновом и једним машинским миљеом растопила окорела програмска тачка ларпурлара и еротичког реализма, која је Чесима дала боље и или лошије приповедаче као Mrstika, Sezimu, Zcucka, пошто се даље и данас већ стабилизовало једно материјалистичко поколење енерголога. Кад се сетимо колико су били обожавали Vrhlicky, Dyck, Brezina и Cerny, како се сјајно експоновало ,,Ceske Srdce" у знаку сентиментализовања а ла ,,Leopardi" , импресивних сенки и т. д. већ целој Европи и нама познатих (Дучић, Шантић) стихова, где је апсолутно политичка економија и политичка реалност пуна интрига и заплета била нешто непознато, силно се зачудисмо (?) кад чески песници постаху политичка тенденца, демагози и рационални програмисти једне више материјалне него метафизичке мисли. Гест колективног сукоба Европе и систематског пропадања уз набијену пушку дао је људима ново искуство. Створила се контура неке примитивне снаге конструисања позитивних економски вредности. Да, често имају те контуре још у нимбусе орнаменталног утопистичког маштања, али оне у сржи нису друго сем претенциозних политика добрих финансијско-индустријалских министарстава.
Ево, узмимо и да се поломила извесна линија у варијативним догађајима националног идеала, да се макнула пречка међу јединицом и целином, ипак би ја тврдио да је цела модерна чешка уметност у знаку колективизма. Већ с обзиром на свој фабрични положај и једно јако радничко организовање и паралитичке убеђености у више него средњег образовања с обзором на интелектуалне широке баштите тих радничих аксиоматских тачака, морала се и родити адекватна уметност чисто социјалне структуре динамизма.
Пошто је империјалистички идеал Италије нашао импулс футуризму и снажном бубњу њиховог реалног деловања у обалсти индустријализације, берза, неке бахатости и потентне мушкости гледане кроз призму револуције интегралне и брзе макинације свих политичких гестова декорисаним темпераментом и младићством, неће нас нимало зачудити личности најновијих литература. Јер ако су литературе икада имале видну улогу у општој политичкој аспирацији, имају данас. Талијанска нова политика дело је талијанских футуриста.
Пре су писци типа Sinclair могли у Европи тек створити илузију о томе како је живот сав на бази материјалног ковитлања, а данас је то једна општа мисао. Социјални покрети добили су социјалне писце и уметнике, са друге стране грађански капитал добио је своје писце, препородио се директним несентименталним знаком: или или. Један од чешких писаца, који је нама познат и који стоји на социјалним принципима неке праведности и индустријиским гестом изналажења, продикције и процента, то је је писац ,,R.U.R"-a Karel Capek. Један физиономијом американски тип девалера-наочара и са позом човека аналитичара, мислиоца ерудите и политичара, створио је са неколико радова општи уметнички идеал грађанске већине чак преко граница Европе – Његове ,,Trapne povidku" и ако у знаку неке сензације модерног литерарног комфора, нису му биле донеле толико успеха, док се није попео на говорницу уметности, на позорницу. Његова драма ,,Разбојник" дала је суровим сваћањем једног аморалног доживљавања нешто експресивног публици, која не воли замарања систематским разлагањем обичних морално-фамилијарних драма. Тим више, што смо у веку сензације увек у  потажњи нечег засебног. Велика предност Чапекова и јест та што је умео дати свему један кинематографски карактер снажне сензације. Кад ми је давана друга драма ,,Р.У.Р." било је у почетку неког критичарског треперења, после извесног времена констатираше апсолутну вредност те ствари. Признавало се оно што и ствари и јесте и није, али се мора констатовати ово: ефектно једно наступање пангериком индустрије, која је готово савршена, створен је човек хемијом; тај готови факт запрепашћује и диже понос индустријалца освајача, он је ноншалантан и вешто иронише интелект метафизички, морал, проблем праведности и т. д. Тиме су енергије освајача подигнуте до врхунца. Наступа она научењачка анализа, долази морал и савест човека опшег колектива. Треба дати сваком човеку свако осећање и сваки доживљај. Изврсно транспоновање теме: човек води борбу само за искуство. При томе је дао силно енергијско подизање радника, а изненађење капиталисти. И тако проблем искуства наставља се непрестано концентрисан у епизодама узбуне, доста сентиментална и нејасних еротичних ексоплената. Уопште ствар цека варира између сензација; час да је изненађење капиталу, час радништву, једноме и другоме моменте задовољства и поруге. Н у томе је јасна оријентација у питању успеха. Код људи велике класне одвојености ствар мора имати успеха јер обе класе налазе у ствари утеху и мотив за размишљање. Ту наравно настаје интересовање за ствар пошто је сваки видео део свога личног програма. Сем тога постоји код Чапека и овај рачун: Кино и дневне вике створиле су нужну кулису сензацијоналности око човека велике вароши, треба дакле дати у ствари продужавање тога њему обичног миљеа, да ствар не постане досадна. И то је изврсно решио: у једној фабричкој бруитистичкој синфонији стотину дармара, прецизно је уметнута брзина филмског развоја, те драма држи у напеиости мозак и нерве. Типичан експеримент консолидованог футуризма. Чапекова драма је постала једна већ нужна великоварошка ствар. Пуна динамике, људи рада, механичке продукције и машинског миљеа простога перцентуалног рачуна, са аспирацијама само финасијско-утилитарне нарави. Сем тог чудног хипнотисања људи са убедљивим реалитетом могућности тих хемијско-фабричких људи, створио је, у почетку незапажену утопију. И та утопичност саме ствари исто је тако спекулативне природе као и варирање између класних програма. Она има иронички циљ, иронише интелект и експериментисање са стварима тешког научењачког калибра, иронише се и литература која без математике, фантазијом ствара факат, то је била мера према уметницима: и та се свидела.
Тај утопистичко – фантастички гест води Чапек и даље. У другој његовој драми, која је исто тако успела, у ,,Животу буба", даје он неку паралелу живота људи и живота инсеката. Он их дели класно и ставља им у уста речи људи са програмима журналистике. На један нечувен начин постао је просто зоологом парадоксалних констатација, и о његовим изводима стварно се међу научењацима воде расправе. Он је дошао до психологике спознаје неких неразумивих феномена међу инсектима и пренео их у адеквацију човекову. Овде бих пре свега констатовао, да је била извесна жеља Чапекова растумачити примитивни, примарни развој колективног друштва у знаку јачега. Физички моменти, који данас бивају транспоновани машинама овде су још у ствари сурове природне структуре и важе као једно проклетство човека над природом. У ствари је интересантно то, што се интелигенција данашњег усавршеног човека даје бубу као готов факат, т. ј. Примитивном човеку с обзиром на продуктивну и инвентивну спрему, коју он још нема. Тај парадоксални трик врло успешно делује, не као симболика већ као потпуна стварност. И ту су сензацијски моменти од претежног дејства, па зачујђују познавањем психозе свих могућих категорија публике. Чапек је успео. Кад би хтели упоредити тога динамичног човека са машинама и оштрим проблемом садашњице са којим нашим драматичаром, ми га још не би нашли. Има истина тих момената, који сећају на Wellsа снагом хипнотичког стављања пред готову чињеницу и код нас, то проблемске диференцијације класа савременог поретка, али оне веште сензације брзине, брзог решавања најтежих проблема, динамике ефектне машинске вибрације и математске статистике, утопистичке конструкције у нечему немогућем, т. ј. Реалност развоја у апстрактним мишљењима, тога свега синтетизованога у драми ми немамо.
Сад му се даје још један нови комад ,,Ствар кропулоса". Све врви од сценског ефектизма и тенора динамике. И добро је што Чеси умеју компоновати снагу машине, фабрике и доброга тона европејства. Потребно је уносити савременост.

[Mme Chauchat]

Hm, brrr. Baš čitam Čapekove bajke ponovo... nekako mi ovo deluje... nema veze.

[Mica Milovanovic]

Odbaci avangardu, modernizam i popriličnu nepismenost (Tokinovi tekstovi su nešto pismeniji, pa nisam siguran da je on) i videćeš da tekst pogađa u suštinu Čapeka.

[Alexdelarge]

a šta znači reč tribuna?

[Mica Milovanovic]

Tribina

[Mme Chauchat]

Odbaci avangardu, modernizam i popriličnu nepismenost

Znam, ali teško mi ide  ovo je, bože me prosti, ko neki Loni pre Lonija.