koliko je SF prestao da bude Science?

[Goran Skrobonja]

Brauninga možeš da nadješ po mircovima

Prepevanog na srpski????

Uzgred, sad je manje-više zvanično: DT ide sa mojim prevodom, prve tri knjige ove godine (okvirno: april, maj, jun), četvrta krajem ove ili početkom sledeće i peta sredinom 2005-te.

[Lurd]

Prepevanog na srpski????

Ovaaj...

Super za prevode.

[Ghoul]

Brauninga možeš da nadješ po mircovima

Prepevanog na srpski????

ako se dobro secam, u textbooku za II god. anglistike [u nishu], by prof R. Ristic, bile su i prepevane verzije.

dakle, ako ne nadjes zasebno knjishko izdanje brauninga, trazi udzbenike sa anglistike

[Goran Skrobonja]

Brauninga možeš da nadješ po mircovima

Prepevanog na srpski????

ako se dobro secam, u textbooku za II god. anglistike [u nishu], by prof R. Ristic, bile su i prepevane verzije.

dakle, ako ne nadjes zasebno knjishko izdanje brauninga, trazi udzbenike sa anglistike

Ima li "Caliban upon Setebos"? (Jeb'o ga Tal... Kaliban!)

[Ghoul]

nije mi poznato, ali ne mora da znaci da nema = trazi od nekog ko je sada na anglistici, ili bio tamo [=Oto, itdsl], mada ovi u Bg koriste druge udzbenike...

[Melkor]

When It Changed

Science Into Fiction

Edited by Geoff Ryman


Featuring:

WRITERS: Justina Robson, Paul Cornell, Sara Maitland, Ken MacLeod, Gwyneth Jones, Adam Marek, Geoff Ryman, Michael Arditti, Simon Ings, Frank Cottrell Boyce, Kit Reed, Chaz Brenchley, Liz Williams, Patricia Duncker and Adam Roberts.

SCIENTISTS: Dr Andrew Bleloch, Dr Rob Appleby, Dr Jennifer Rowntree, Dr Richard Blake, Dr Kai Hock, Dr Vinod Dhanak, Emmanuel Pantos, Dr John Harris, Dr Matthew Cobb, Dr Tim O'Brien, Dr Steve Williams, Dr Sarah Lindley, Dr Steve Furber, Tim O'Brien and Dr Rein Ulijn.

How much of Science Fiction is genuine science? Take away the fantastical clichés of space-travel, time-travel and artificial intelligence, and how much of what remains accurately represents contemporary scientific thinking?

When It Changed is an attempt to put authors and scientists back in touch with each other, to re-introduce research ideas with literary concerns, and to re-forge the alloy that once made SF great. Composed collaboratively – through a series of visits and conversations between leading authors and practicing scientists – it offers fictionalised glimpses into the far corners of current research fields, be they in nanotechnology, invertebrate physiology, particle physics, or software archaeology. From Planck's Length (the smallest indivisible distance) to Plankton (potential saviours of the Earth's ecosystem), from virtual encounters between Witgenstein and Turing, to future civilisations torn asunder by different readings of the Standard Model, together these stories represent a literary 'experiment' in the true sense of the word, and endeavour to isolate a whole new strain of the SF bug.

[scallop]

Melkor, ti si noćas bio vredan.

Da li osim ovog summery ima još nešto? Ima toga, ama vam ne smem rić'. Recimo, Bolcmanovi mozgovi, da ne nabrajam. Problem je što je lakše sa mačevima i magijom. Uzmeš dve takve knjige, pa napišeš svoju. Za nešto više pisci mora da se napnu, a od napinjanja 'oće da prsne. Lepo je rekao Munitić: jedno je gledati oko sebe, a drugo u sebe. Lakše je sa bajkama, nego sa mitovima.

[Lord Kufer]

Moj je utisak da su se pisci SF-a uglavnom sprdali s naukom i naučnicima. Podsetimo se samo Asimovljevog romana "Bogovi lično", gde je na najgori način ocrnio naučnike i njihovu sujetu. I sam naslov govori o tome na sarkastičan način. Toga ima na tone u SF-u.

[scallop]

Sprdanje sa naukom i naučnicima? Kufer, pa to je zaključak reda veličine sprdanja sa verom i popovima!

[Lord Kufer]

Postoji i "blaži" izraz za naučnike - "tehničari" 

Ako toga nema u SF-u, ne znam čega ima. Pozitivni likovi naučnika su uglavnom bundžije ili "ludi" naučnici, zbog očigledne veze između nauke i državne patronaže nad njom. To SF pisci retko kad previđaju i zanemaruju. Barem oni koji pišu dobru literaturu.

SF se mnogo manje bavi naučnim dostignućem a mnogo više funkcijom nauke u političkom sistemu.

U Odiseji u svemiru 2001, koja se smatra remek delom Artura Klarka (pisac) i Stenlija Kjubrika (režiser), nauka je na kraju depersonalizovana u liku kompjutera HAL-a i predstavlja upravo onaj bedem koje čovečanstvo treba da sruši kako bi "evoluiralo".

Ako treba, ima još dosta primera na lageru...

[Cornelius]

E, bre... Dokle ćemo da vrtimo sve u krug. Pre II svetskog rata SF je upotrebljavao nauku kao glavnu osovinu SF proze, a kasnije su pisci izašli iz jendeka i pisali o onome o čemu svi mi želimo da čitamo - o ljudima. Koga bole uši za opisivanje nekih jebenih tehničkih drangulija u priči u kojoj je umetnut i čovek kao pomoćno lice? Ko pamti takvo drvljenje? Čitava priča je o čoveku i oko čoveka. Ostalo je mršenje muda.

[scallop]

Lorde, pričaš koješta. To ubije svaku temu, ali kad se pametne rečenice potroše. Tupljenje o ludim naučnicima, zlim naučnicima, alavim naučnicima može da se sprovodi i bez SF-a. Nauku kao nezaobilazni osnov SF troši samo ABN. Pa, ako ti se o tome priča, potraži ga. On je voljan da svoja viđenja iznosi do besvesti. Mi smo malo ozbiljniji. Nauke za prstohvat da da aromu i ništa više. Za dobru priču nije potreban hadronski kolajder i uputstvo za upotrebu. Dovoljno je da se formuliše kao pretnja, kao spas od svih nedaća, kao put u vreme gde je moguće od kajgane napraviti jaje (sa ljuskom), kao, kao, kao, kakao... a onda ljude osetljive na neki od tih "kao" pustimo da se suoče sa njim i dožive svoju priču.

To bi bio moderan SF u kome nije nestao Science. Tehničke, prirodne i društvene nauke se dobro brinu da ne ostanemo bez espapa, samo smo postali nekako dijetalni, dograbimo "brzu hranu" i siti smo. Ko danas čita recepte, zna čemu služi kuhinja, kako se kupuje na pijaci...? Ne znaju ni čemu služi kašika. Zato se ponekad poveruje da je sa SF gotovo, a onda neko ne bude lenj da se dobro pripremi i - evo ga!

[Lord Kufer]

Jel da? Podseti se samo šta je nauka i njena uloga u Vrlom novom svetu. I kakva je to precizna anticipacija, pre svega. Ne postoji "nezavisna", "uzvišena po sebi" nauka. Takva ne postoji ni u literaturi, osim u onoj najgore vrste.

Kod Herberta, u Dini, nauka je, ukoliko nije zabranjena, prosto sredstvo vladanja.

U Novom talasu je egzotizovana, kozmetizovana, vraćena u mit.

U "tvrdom" SF-u, koji ne kritikuje nauku, ona je - prosto tehnika. Sećam se ja te naučne fantastike - sve ono što je danas "na dugme" nekada je bila "naučna" fantastika. James Bond i tako to...

Pa još je Meri Šeli dala preciznu skicu o tome kakvu ulogu nauka može jedino da dobije u književnosti. To je jedan zloslutni potencijal koji lako izmiče kontroli, ne sam po sebi, već u zavisnosti od toga u čijim je rukama. Tako se nauka od početka sagledava. Nauka služi da se prave golemi i ničem drugom.

U Sajmakovom Gradu, nauka ustupa mesto etici i filozofiji. Za ljudski rod, one koji su želeli da ostvare ideal večnog blaženstva, nauka je napravila hermetičku spavaonicu i sanjaonicu, a oni hrabriji otisnuli su se u druge svetove - ili mutirali. Nauka je "uvaljena" mravima, pa neka oni ubuduće grade večne građevine. "A mogli su ih sve pobiti da su hteli."
A psima je uručena etika.

Zaista, nema mnogo nauke. Pa i sam Artur Klark je raskrstio s naukom i opredelio se za mnogo šire prostore duha.

[mac]

Hablov teleskop je obeležio nauku u svoje vreme. Sada je LHC glavna atrakcija. U oba ova slučaja nije reč o sredstvima vladanja, niti o pravljenju golema. I teleskop i LHC se koriste za bazična istraživanja.

[Lord Kufer]

Teleskop se koristi za mapiranje terena na kome će se izgrađivati zemaljska svemirska imperija, a LHC služi da simulira da nešto radi, a u stvari ne radi ništa - što je prosta i lako proverljiva istina. Kao što se u politici sve vreme "prave" nacije, tako se "pravi" i svemir. Zar misliš da je nekome stalo do tamo nekih vanzemaljaca koji nisu pod našom kontrolom? Pa zašto misliš da se i Vatikan izjasnio o tome, da ako i postoje, "sigurno su božja bića" (čitaj: pod kontrolom).

[mac]

  Kakav trip. Veruj mi, političari ne vole da ulažu svoje političke poene u nešto što ne donosi rezultate tokom njihovog mandata.

[Lord Kufer]

Pa evo, ko je i zbog čega pravio piramide? Politički projekat? U čemu je razlika. Piramida ne služi baš ničemu, osim praznom puvanju. Njima je uvek cilj da sav višak energije stave pod kontrolu (uglavnom je upropaste).

[mac]

Ako veruješ u zagrobni život, i ako si bogati faraon, i ako na raspolaganju imaš jeftinu radnu snagu, i ako nema nikog na vidiku ko bi i pomislio da te kritikuje zbog izrabljivanja, onda što da ne napraviš sebi jednu piramidu... I tako je nećeš ti svojim rukama graditi.

[mac]

Uostalom faraonov mandat traje večno... I na ovom i na onom svetu...

[Lord Kufer]

Niko nema jeftinu radnu snagu na raspolaganju dok je ne utera u modus "napretka" i "obećanja boljitka". A vidik se čisti jednostavno metlom 

[mac]

Ja nisam ni sporio ideju o kontroli, samo sam rekao da političari ne vole da se smaraju nečim gde nema koristi za njih. Hablov teleskop i LHC nisu sredstva kontrole.

Svet je prepun raznih pojava, ideja, i fenomena. Kontrola koju vođe sprovode nad podanicima je tek jedan detalj u kompletnoj slici sveta.

[Lord Kufer]

Pa ne znam. Hablov teleskop liferuje toliko slika, to je značajan deo imidža današnje civilizacije. Hadron collider - pa to baš zvuči muški - HARDON! Pogotovo što uglavnom proizvodi teoriju zavere - a to je bitna politička aktivnost.

[scallop]

Dopada mi se ovakva diskusija. Iznesemo suprotna mišljenja, a onda se upotrebi moj potpis (vidi dole). Ubeđen sam da je mesto nauke generalno u zavisnom položaju, posebno fundamentalne nauke koje liferuju produktivnu nauku. Svet nije pun "ludih naučnika" niti "naivnih naučnika", taj spisateljski kliše je rezervisan za "loše pisce". Teško da je iko od vas upoznao naučnika per se. A graditi stavove na osnovu loše prakse i još lošije literature je na Macovim "virtuelnim nogama". Jesam li sad pogodio?

Mene su opako dohvatili Klarkovi "Rajski vodoskoci". Ta priča o Vanevaru Morganu i Kalidasinom mostu govori o istinskoj potrebi naučnika da se "zapiše". To zapisivanje je, zapravo, ulaz u lliterarni pristup takvim profilima ljudi. Koliko toga smo spremni da gurnemo pod tepih da bismo bili zapisani? Zar to nije imanentno svakom čoveku? Pa, kad tog praga i nema, kao kod Džordana Bruna, imamo priču. Imamo je i kod Galileja. Mislim da svi ljudi imaju sopstvenu "tanku crvenu liniju", ona je literarni poziv, generalizacije su kontraproduktivne.

Nastavite vi dalje, ali pokušajte da pronađete slično, različito je trivijalno. Uprkos tome što je zbir uvek 1.

[Lord Kufer]

Ima i kod Daglasa Adamsa umetnik koji potpisuje planete   

[scallop]

Ima i kod Daglasa Adamsa umetnik koji potpisuje planete  

Želeo sam da ukažem na nešto drugo: pisci generalno ne poznaju naučnike. Sam si napisao da se o onom što se ne poznaje ne piše. Zbog toga su standardne generalizacije naivne (da ne napišem nešto gore). Evo, sad ću da ti napišem jednu kratku crticu iz stvarnog života da bi bilo jasno, mi smo pisci, zar ne?

Kasno popodne je dodatno obojilo crvenu vodu jezera Jufula. Katarina i Lija su još lovile vodenu kornjaču koja im je od podneva izmicala, dečaci su odložili štapove za pecanje ulovivši svoje prve ribe, a mi smo zaseli na ogromni trem sa pogledom na vodu, treba pogledom pratiti decu jer se ne zna kad bi nešto moglo da krene pogrešno i mirno popodne pretvori u panično ispravljanje krive Drine.

Teško da bih mogao da objasnim Džeju Vokeru šta je to kriva Drina i zašto je vekovima ispravljamo, kao što je njemu bilo teško da mi objasni zašto treba seći retke divlje čemprese izdžikljale na ogolelim ravnicama Oklahome, kad već nema drugog drveća. Ili, zašto je iščupao busen vlašca u parku Oklahoma Sitija gde smo napravili pauzu u obilasku grada i bacio ga u vodu. Njegova tvrda logika botanike nije dozvoljavala da vidim čemprese, jer ako oni ostanu, onda se sigurno neće vratiti ni hrastovi ni drugo drveće koje je nekad posečeno radi interesa koji nisu trpeli težnje za biodiverzitetom u koji se on kleo. I vlašac je bio samo uljez u Ameriku i u parku mu nije bilo mesto, a moje pitanje koje je onda mesto svih Amerikanaca na tom prostoru ostalo je bez odgovora.

Mnogo lakše je zajedno ispijati pivo. Džej s ponosom ističe da je rednek i pije ono što bismo mi zvali zidarskim pivom, za moj hedonizam tek je Sam Adams prihvatljiv. Dok pijemo ne pominjem hmelj kao uljeza, imao bi on odgovor i na to. O kamenim vrhovima indijanskih strela, što je u ovom kraju lak arheološki nalaz, razgovor teče bez zastoja. Oko njih se naše nauke ne sukobljavaju, u njima se dotiču samo naše radoznalosti i neispričane priče.

Onda, odjednom, cika na obali, zabrinuti pogledi traže po površini vode, pa uz obalu i vidimo da su se devojčice uzbunile, da dečaci trče ka njima, da je u Katarininim rukama nešto teško i vreme je da ustanemo, da zaobiđemo ogradu trema i da polako, kraj stabala sasafrasa, odgegamo ka deci. Dovikuju nam da su konačno uhvatile svoju kornjaču, baš tako su rekle, svoju kornjaču i mi odahnemo, niko se nije povredio, treba ih samo dozvati do kuće, da pogledamo i mi i vidimo taj ulov oko koga su se zamajavale čitav sat.

Kornjača je zaista velika, nije to ona aligator kornjača koja može da cvikuje prst ili dečju šaku, ali je ima, kao prevrnuti plitki šlem iz Prvog svetskog rata i bespomoćno klati nogama i glavom dok je spuštaju u travu. Blatnjava je, kao što su i devojčice blatnjave, ali joj ne smeta, kao što ni devočicama ne smeta, jer su postigle svoj cilj. Zatražim od Džeja da donese crevo, da operemo kornjaču od blata, da se slikamo sa njom.

Odjednom, gleda me sa nerazumevanjem i odbijanjem, ne ne može crevo, ne može pranje... Zbunjen, još jednom ga ovoga dana pitam zašto, a znam da ima odgovor, Džej na sve ima odgovor i znam da mi se taj odgovor neće svideti, kao što mi se nisu svideli ni drugi odgovori, osim odgovora koji idu uz pivo. Biologija je na prst od botanike i to je prostor u kome nema mesta za moje mišljenje.

"Taman posla, sa česmenskom vodom", kaže, a ja zinuo i lanem da je to obična voda, voda je već u mojoj nadležnosti... "Hlorisana je...", nastavlja on ne hajući za moje argumente. Ha, tu sam ga čekao, štetnost hlora je u mojoj struci, to su koncentracije ispod praga toksičnosti. Pa i mi pijemo tu vodu i deca je piju. "Da, mi pijemo, tako smo odabrali i uredili svoj život. Kornjaču niko nije pitao za dozvolu", zalupi me i zgrabi kornjaču. Pitao je još decu da li su se nagledala, oni potvrdili.

Gledao sam ga, još, dok je nosio kornjaču do vode, prebirao po svojoj logici da li imam još neku rečenicu da dodam, da se usprotivim. A, onda sam seo i dograbio svoju bocu piva. Kad se vrati, uz svoje pivo, naći ću ja njemu slabu tačku i poremetiti to njegovo naučničko samopouzdanje.

Evo, ukucao sam i ostao živ. Nije baš SF, ali se od toga lako pravi SF.

[mac]

Moguće je da čovek greši što se tiče divljih čempresa, jer bi recimo šumica čempresa omogućila zaštitu nekim nežnijim biljkama. A ovo s kornjačom je čista romantika. Romantični naučnik je u stvari prerušeni ludi naučnik

[Lord Kufer]

Kad teorija postane istina - zove se dogma.

SF posmatra nauku u širem kontekstu. Niko ne spori sposobnost nauke da strpljivim radom dođe do brda činjenica - ali kako će se one organizovati i tumačiti, to je već politika a ujedno i ono mesto gde je nauka najmekša za kritiku.

[scallop]

Razočaravate me, pomalo, vas dvojica. Viđenje nauke tipa "A ovo s kornjačom je čista romantika. Romantični naučnik je u stvari prerušeni ludi naučnik." ili "SF posmatra nauku u širem kontekstu." su upravo ono što tvrdim da nauka i naučnici u dobrom SF-u to nisu. Naučnik je jedan od protagonista, nikako villain po definiciji. Nauku i naučnike ne moramo kritikovati po difoltu. To bi bio šablon, da, dogma, ali dogma pisca a ne nauke i naučnika. Ubeđen sam da dobar SF ne zavisi od šablona. Izgleda da moj mali prilog bez SF komponente ne govori dovoljno. Pola sata kuckanja u post je suviše optimistično.

Mesto nauke i naučnika u ovom vremenu kada se više insistira na litetarnosti nego na naučnosti mora da vrati SF motiv tamo gde i treba da bude, u okvir u kome nastaje delo. Ovo svakako nije vreme za objašnjavanje nauke, ona ima previše mesta u virtualnom prostoru, pa znatiželjni mogu na drugom mestu da nađu ono što ih zanima. I, SF nikako nema kognitivnu funkciju kao što ABN "zapoveda".

Na primer, u toj naučnoj literaturi pronađem priču o "Bolcmanovim mozgovima". Pazite, to je kraj XIX veka! I svi Bing Bengovi ovog sveta ne ruše priču o potencijalnoj reinkarnaciji preko elektromagnetnih impulsa mozga koji negde moraju da završi. Teorijski, kajgana može da postane jaje sa ljuskom. E, sad pisac, dobro upoznat sa nesvesnim i Idom u nama, odjednom dobija i priču o Idu oko nas. Tu se nauka povlači u okvir priče, a priča, uzimajući to u obzir, ide svojim tokom sa svojim junacima. Neko od njih može da bude i "ludi naučnik" ali ne mora. Spoljni i unutrašnji Id svojim uslovnim postojanjem deluju na junake i na samu priču.

Možda bi trebalo da pročitate "Oko za drugi svet". U fokusu je jedna od bizarnijih pretnji sa kojom se nismo još suočili - neko nam otima i Drugi svet. Tu će nauka da omogući doticaj sa tim Drugim svetom, to mora da bude dobro sklopljen ram za sliku, a sve dalje je samo suočavanje sa pretnjom i, naravno, sa nekim drugim posledicama. Karakteri su tu zavisni samo u određenoj meri, oni se ponašaju shodno svojim karakterima u izmenjenim uslovima. Sad baš i nisam više siguran da vas to zanima.

[Lord Kufer]

Naučnik = nauka, toga u SF-u nema. To bi bilo užasno dosadno.

Ludi naučnik - da. Naučnik-kriminalac - da. Naučnik-pobunjenik -da. Ali naučnik-naučnik, toga ima samo u Omniju i Kriščen sajensu.

U "Oku za drugi svet" ima jedna naučnica koja je motivisana nečim drugim a ne naukom. Jer nauci u tom kontekstu nedostaje čulo koje naučnica kao ljudsko biće nekim čudom poseduje.
Pa se tu kukuljica nauke malkice raspada...

[Lord Kufer]

Kad se samo setim kako je H.G. Wells opisao doktora Moroa i njegovu nauku, ko prstom u oko! Sve je bio u pravu. To je nauka.

[Mica Milovanovic]

Ludi naučnik - da. Naučnik-kriminalac - da. Naučnik-pobunjenik -da. Ali naučnik-naučnik, toga ima samo u Omniju i Kriščen sajensu.

Smem li da se ne složim. Da li si čitao Timescape Gregori Benforda? Naučnici u tom delu nisu ni ludi, ni kriminalci, ni pobunjenici... Slično važi i za Disspossesed Ursule Legvin. Mogao bih da navedem još par primera. U onim pravim i dobrim romanima naučne fantastike naučnici su pre svega ljudi. To ponekad može biti dovoljno. Slažem se da je takvih dela relativno malo, ali, srećom, odavno smo zaključili da se književnost ne meri na kilo.

[mac]

I Spin ima normalne naučnike, i dobar je roman... I Kontakt...

[Lord Kufer]

Nisam čitao Timescape. Niti tvrdim da je u svim knjigama onako kako volim da vidim. Ursulu Legvin mnogi hvale, ali ja sam čitao ponešto od nje i smatram da uopšte nije toliko dobra da bi bila relevantna. Zemljomorje joj je čist falš, predvidiva kvazididaktička vežbica, a toliko je hvaljena. Još sam nešto čitao od nje, dobra je u opisivanju izmišljenog sveta, ali nije bilo nikakvog konkretnog sadržaja osim intelektualne refleksije. Dalje nisam hteo da je čitam.

U relevantnim delima, po mom kriterijumu, na nauku se veoma kritički gleda. Etički momenat je najvažniji, pa se prema tome i određuje vrednost nauke. U SF-u, nauka je zbog toga najviše eksploatisana kao izvor tehnološkog napretka, koji utiče na "razvoj" društvenog okruženja pre svega, a u nekim delima imamo direktni upliv nauke u "kreaciju" novog čoveka. I s te tačke nauka mora da se posmatra kritički a ne apologetski.

"1984" - nauka je potpuno utopljena u politički sistem, u njegovoj je funkciji.
"Vrli novi svet" - nauka (genetika) je u funkciji političkog i ekonomskog sistema....
"Reklamokratija" - tehnokratski "napredak".
Filip K. Dick - Tehnologija u funkciji društveno-ekonomskog sistema, kritika konzumerizma, nema baš mnogo Science nego je više Social Fantasy.
Herbert - opet, filozofija, tehnologija vladanja, a lik naučnika se slabo javlja, transformisan u mentate ili Bene Geserit mistike.
Zindel (Nikadija) - Naglašen društveni sistem, napredna tehnika, nema naučnika (ima pesnika ili ratnika)

Kod Zelaznija i Dilejnija preovlađuju mitološki sadržaji. Kod ovog drugog i socijalni inženjering, najlošiji deo njegovog opusa. Od SF-a ostaje okruženje, ali naukom se baš mnogo ne bave. Oldis eksperimentiše sa svešću (Barefoot in the head), velikim slikama (Hothouse, Helikonija). Murkok, koji je napisao mnogo knjiga, nema baš neku ljubav prema nauci. Murkok je baš spekulativna fikcija.

Heinlein - kod njega ima dosta idealizacije na svim nivoima, teško da naučni element dolazi do izražaja osim kao tehnologija određene prakse.

Klark veruje da će nauka doneti odlučujući impuls evoluciji čoveka. Ali, na kraju krajeva, Kraj Detinjstva je nešto pootpuno drugo. U Randevuu s Ramom je skrenuo u traženje drugačijih paradigmi...

U mnogim delima nauka se javlja kao glavni pokretač "popravljanja" ekološke katastrofe, iste one koju je i sama, u sprezi s političarima, proizvela.

Ostajem pri svom ubeđenju da "žanr" kao i kovanica "naučna fantastika" imaju malo veze s književnošću kao takvom. One su pre svega alatka kojom barataju čitaoci i više se odnosi na njihov senzibilitet, percepciju određene ikonografije, scenografije, štimunga, sklonost.

Ali, svakako, bilo je pokušaja da se ono "naučno" ozbiljno shvati i uvede u književnost kao bitan element konkretnog dela. No, većina tih pokušaja, ukoliko su bili zaista ozbiljni, neminovno je skrenula u oblast društvene ili filozofske drame (utopija, distopija, antiutopija) i kritiku postojećeg ili mogućeg totalitarnog poretka.

Kod Zamjatina imamo politokratiju i tehnokratiju, a duh koji se tome suprotstavlja nije naučni, već improvizatorski, ludistički.

Nauka nije izvor etosa i nije izvor kreativnosti, ona nije samostalna sila i to je ono što onemogućava da se stvar istera do kraja samo na način nauke.

Ima dela u kojima su naučnici pozitivni likovi, ali padaju u sukob, jer nemaju vlast. To je jedino moguće u nekoj utopiji.



Našao sam Timescape pa ću ga pročitati u najskorije vreme i reći svoje mišljenje.

[Lord Kufer]

Kontakt, ako misliš na film, upravo ističe problem odnosa etosa i društva. Glavni lik je naučnica koja se rukovodi svojim etičkim i subjektivnim (ličnim) principima a njoj suprotstavljeni lik je takođe naučnik, koji se rukovodi pragmatičnim, političkim principima, i između njih je nepremostiv jaz.

Pa, sukob ličnog i institucionalnog je u osnovi drame, još od grčkih drama je uspostavljen kao osnovni princip (pobuna protiv vrhovnog autoriteta, protiv države, običaja, itd.).

[Lord Kufer]

Nađoh neki rivju za Benfordovu knjigu. Ja sam to čitao nekad, samo se ne sećam kako se knjiga zvala u prevodu?

[Mica Milovanovic]

Vremenski pejzaž

[Lord Kufer]

OK. To ide u onu moju kategoriju gde nauka pokušava da popravi greške.

Ono što ja smatram važnim je, da ponovim, da nauka nije u položaju da mnogo šta diktira i da je uglavnom oruđe u rukama vlastodržaca.

Naučnik može da bude dobar i pošten, ali u kontekstu knjige on mora da se suprotstavi drugoj strani. Inače ne bi bilo drame.

Ukoliko je ovo slučaj, tu se više uopšte ne radi o nauci kao pokretaču radnje (čak i ukoliko ima prihvatljivo rešenje), već o sukobu između ličnosti i institucije vlasti (a tu sigurno ne vlada princip etike).

Eto, to je ono na čemu insistiram.

[Lord Kufer]

Film Kontakt mi se zaista dopao. Jedino mi je smetao lik mladog sveštenika, koji je ili preslab ili suvišan, zavisno od toga kako se posmatra. Dugo je bio ni tamo ni ovamo, a nije bio u pravoj intelektualnoj ili filozofskoj opoziciji glavnoj junakinji, nego više kao emocionalni generator.

[Lord Kufer]

Recimo, predložak za roman.
Verner Hajzenberg, vodeći atomski fizičar, radi za Treći rajh. Čovek koji je sposoban da napravi atomsku bombu, ali neće. Sabotira nacističke napore da se napravi bomba.

S druge strane, Ajnštajn, Fermi, Openhajmer, hoće.

Dodatni zaplet. Recimo da Hajzenberg uspe da prebegna u suprotni tabor, da li bi tada pristao da pravi atomsku bombu?


Ima sigurno romana u kojima naučnik odbija da učini nešto slično, i tu su sad razne peripetije. Ali, začudo, takvi romani se ne svrstavaju u kategoriju SF, već u kategoriju trilera, iako je glavni junak naučnik (koji predstavlja i samu nauku kao takvu). Zbog čega?

[Mica Milovanovic]

U relevantnim delima, po mom kriterijumu, na nauku se veoma kritički gleda. Etički momenat je najvažniji, pa se prema tome i određuje vrednost nauke. U SF-u, nauka je zbog toga najviše eksploatisana kao izvor tehnološkog napretka, koji utiče na "razvoj" društvenog okruženja pre svega, a u nekim delima imamo direktni upliv nauke u "kreaciju" novog čoveka. I s te tačke nauka mora da se posmatra kritički a ne apologetski.

Pa, ti kao da posmatraš nauku kao nešto što stoji pred čovečanstvom kao problem. Što se mene tiče, ja mislim da je suština odnosa ljudskog društva prema nauci mnogo složenija od polarizacije kritičko-apologetsko. Meni su najzanimljivija ona dela naučne fantastike koja uspevaju da se odmaknu od bilo kog od ta dva pola. Mada mi zbog toga scallop stalno prigovara da nemam svoj stav...  

Naučnik i umetnik su, u suštini, vrlo bliska bića...

[Mica Milovanovic]

Ima sigurno romana u kojima naučnik odbija da učini nešto slično, i tu su sad razne peripetije. Ali, začudo, takvi romani se ne svrstavaju u kategoriju SF, već u kategoriju trilera, iako je glavni junak naučnik (koji predstavlja i samu nauku kao takvu). Zbog čega?

Zato što se "svet" koji nastaje kao proizvod takvih promena najčešće vrlo malo razlikuje od našeg "iskustvenog sveta". Kada je ta promena takva da kreira "novi svet", bitno različit od našeg - kakav slučaj imamo u Čoveku u visokom dvorcu - onda čitalac nema nikakvu sumnju da li se radi o SF-u ili ne.

[Milosh]

Filip K. Dick - Tehnologija u funkciji društveno-ekonomskog sistema, kritika konzumerizma, nema baš mnogo Science nego je više Social Fantasy.

Jedan od razloga što mi je Dick među omiljenim piscima, kod njega napredne tehnologije ima koliko hoćeš, ali sve je to dato gotovo uzgredno, negde na nivou detalja koji iskrsne i nestane ili kao deo scenografije, a ono naučno u njegovim delima se uglavnom odnosi na psihologiju, sociologiju...

[Lord Kufer]

Mićo, kad bi naučnici mogli da rade svoj posao kod kuće kao ti i ja.

Možda samo mali broj, koji se bavi čistom teorijom. Ali, onaj ko finansira projekte i laboratorije, svakako ima odlučujuću reč i naučnik je u dobroj meri uskraćen što se slobode delanja tiče (kao i mnogi drugi umetnici, uostalom. Pisci su izuzetak, barem što se toga tiče). Još i ako uspe da se osamostali, onda ga ne zovu naučnikom već pronalazačem (što nekad zvuči pogrdno).

Ima dosta samostalnih naučnika koji se javljaju na internetu, ali je uvek problem ustanoviti nivo njihove kompetencije. Recimo, onaj Lyne, koji navodno nastavlja Teslin posao i priča o nacističkim letećim tanjirima, da navedem samo jedan primer. A što se ovih drugih tiče, uveren sam da se mnogo toga skriva od javnosti (o čemu sigurno ne odlučuju naučnici).

Možda takvom tipu nezavisnog naučnika više odgovara raniji vremenski period (renesansa ili antika), usamljeni naučnik/alhemičar i sl.

Interesantan je bio pokušaj, ali po mom mišljenju dosta loše izveden i banalizovan na kraju, Grega Bera u "Darvinovom radiju". Tu naučnici imaju inicijativu od samog početka, ali nailaze na veliki otpor sredine. Razrešenje je na kraju tipa holivudske abrakadabra simulacije evolutivnog skoka.

Imao sam utisak, dok sam čitao, da je stalno pokušavao da piše tako da se od toga može lako napraviti scenario za film...

U "Eonu" je bilo mnogo zanimljivijih ideja.

[Lord Kufer]

Ima sigurno romana u kojima naučnik odbija da učini nešto slično, i tu su sad razne peripetije. Ali, začudo, takvi romani se ne svrstavaju u kategoriju SF, već u kategoriju trilera, iako je glavni junak naučnik (koji predstavlja i samu nauku kao takvu). Zbog čega?

Zato što se "svet" koji nastaje kao proizvod takvih promena najčešće vrlo malo razlikuje od našeg "iskustvenog sveta". Kada je ta promena takva da kreira "novi svet", bitno različit od našeg - kakav slučaj imamo u Čoveku u visokom dvorcu - onda čitalac nema nikakvu sumnju da li se radi o SF-u ili ne.

Jeste i nije. Mislim, zbog toga što ono "naučno" odjednom uopšte nije toliko bitno, a "naučno" u žanru naučne fantastike je naučno zbog nečeg drugog - zbog kulisa koje su onaj neophodni "novum" koji i čini žanr.

[Lord Kufer]

Tako je kod Dicka, svađaš se s vratima frižidera koja neće da se otvore jer nisi ubacio novčić u prorez... Luc Beson je dosta maznuo od Dicka u "Petom elementu", naročito stan u kojem stanuje Brus Vilis i još podosta toga...

[Mica Milovanovic]

Možda samo mali broj, koji se bavi čistom teorijom. Ali, onaj ko finansira projekte i laboratorije, svakako ima odlučujuću reč i naučnik je u dobroj meri uskraćen što se slobode delanja tiče (kao i mnogi drugi umetnici, uostalom. Pisci su izuzetak, barem što se toga tiče). Još i ako uspe da se osamostali, onda ga ne zovu naučnikom već pronalazačem (što nekad zvuči pogrdno).

Ali ti govoriš o nauci koja je ova "današnja" nauka iz sveta oko nas - nauka pretežno okrenuta kapitalu, korporacijama itd. Ja naučnu fantastiku ja vidim kao mogućnost da progovorimo o onoj drugoj nauci, uslovno rečeno, "nauci kao mudrosti", koja se, u suštini, ne razlikuje mnogo od umetnosti. To i jeste neka vrsta "renesansne nauke", ali tada stupa na scenu ono "fantastika".

[Lord Kufer]

Da. Moja kritika se odnosi baš na konkretnu situaciju, to jest, usmerena je najviše prema idealizaciji nauke, koja je dosta prisutna u propagandi i percepciji ljudi.

A što se ovog drugog tiče, svakako se slažem s tobom. Ali tu je u igri onaj stariji koncept gde se nauka još nije odvojila od filozofije, pa i umetnosti i nije onesposobila naučnika da slobodno razmišlja zbog neophodne uske specijalizacije. Takvih mislilaca možda još jedino može da ima, u stvarnosti, u kvantnoj fizici.

S te tačke nastupa fantastika, jer autor može slobodno da improvizuje.

[scallop]

Od vaše noćašnje terevenke najprihvatljivije mi je ovo:

Što se mene tiče, ja mislim da je suština odnosa ljudskog društva prema nauci mnogo složenija od polarizacije kritičko-apologetsko. Meni su najzanimljivija ona dela naučne fantastike koja uspevaju da se odmaknu od bilo kog od ta dva pola. Mada mi zbog toga scallop stalno prigovara da nemam svoj stav... 

I jedini Milošev post.

Retko kad je naučnik lud, a još ređe nadljud. Najčešće je samo ljud. Ozbiljan pisac će naučniku prići kao i svakom drugom čoveku. Svi ljudi jedu, kenjaju, vole ili ne vole. Tako i naučnici. Svaki pristup liku naučnika tako da stručni profil nadilazi ljudsku suštinu je po pravilu kliše. Takav SF je tandaramandarabroć i prevaziđen do 1950-te godine. Pravi lik za moderni SF je Džej Voker. Pije zidarsko pivo, traži od mene da na sunce izlazim u A-shirt kako bi mi ostali tragovi sunca na vratu, ramenima i leđima, da bi me vodio na crash race, voli noodling (lov na somove rukama), ali kad dođemo do čempresa i blatnjavih kornjača, onda ostaje samo naučnik i žestoko uverenje u ispravnost njegove nauke. Voli kako spremam hranu, potone u mojim pričama o Srbiji, čezne da i sam jednom stigne tamo, ali u njemu ostaje samo amerikanac onoga trenutka kad ga upitam šta traže Amerikanci u Americi. Sad mislim da je moja crtica o Džeju Vokeru daleko smislenija nego kad sam je ukucao. Zapravo, to je jako dobra profilizacija naučnika za današnje vreme.

Kešati se o knjige ili filmove i potezati "velike slučajeve" naučnika, je pozivanje na fikciju a ne na realnost. Građevina na virtuelnim nogama. Naučnik je kao i pesnik, postoji samo ako ima redovne prihode, stan i hranu. Kufer je u pravu kad kaže da naučnik ne postoji bez laboratorije. Ali, ni pesnik ne postoji bez plaćene knjige. Zavisnost od okoline i njenih uticaja se podjednako odražava na bilo koga u ovom našem poznatom svemiru. Kad postoji pretnja od krčanja creva svejedno je da li si plaćenik ili disident. I jedan i drugi preživljavaju od novca koji za svoje delo ili nedelo dobiju. Često se ne može staviti znak nejednakosti između te dve stavke. Da li je Solženjicin bio disident ili plaćenik? Da nije bio disident ne bi postao plaćenik, da nije bio i jedno i drugo ne bi bio pisac. Tako i sa naučnicima. Da nisu bili plaćenici, ne bi bilo laboratorije. Postoji trenutak kad se kompromis javlja kao jedino rešenje. Džej Voker bi dupe dao da njegova ideja o rekonstrukciji flore Oklahome bude realizovana kao biopark projekat. Nema para, pa nema ni laboratorije. Nema naučnika. Tako je i sa piscima i pesnicima. Ako nemaš kompromis, nema knjige, nema pisac. Tu se postavlja pitanje koje jedino može da kreira zaplet knjige: koliki kompromis će načiniti bilo ko, naučnik, pisac, sportista da bi bio ono što jeste? I koje su posledice? "Ludi naučnik" živi u mozgu nenaučnika, "ludi pesnik" u mozgu nepisca. Jedino mera štete koja iz kompromisa proističe jeste razlika. Zato je hadronski kolajder dobar podsticaj, ali u projektu učestvuju ljudi sa izrazito različitim motivima. Oko za drugi svet je dobar podsticaj, a likovi imaju sasvim različite motive. Načinjen pomak treba da istakne te razlike i priča traje dok postoji mesto okupljanja - projekat. Da nije izdavača, ne bi bilo knjige, ne bih bio pisac. Da nemam drugih sredstava za život ne bih pisao, ne bih bio pisac, bio bih penzioner.

Tako jednostavno, a tako komplikovano da se prihvati očigledno. Tu neće pomoći hiljade knjiga i filmova, ako malo ne zagrebemo po sebi ili bar po Džeju Vokeru.

[Lord Kufer]

O tom Džeju Vokeru možeš napisati samo zajebantsku priču. Ali tu smo došli do don Huančove human folly. Znači, naučnik koji je običan ljud = božanstvena komedija. Neko ko je do krajnosti uslovljen (conditioned). Time se književnost, između ostalog, bavi: opisivanjem fenomena.

Što se tiče načina postojanja književnika, ili umetnika uopšte, jedina prava varijanta je mecenat. Sve ostalo je sukob. Jer ideja društva, kao medijuma u kojem se odvija razmena, ne obuhvata umetnost, pošto se umetnička vrednost ne može analogno prevesti na nivo tzv. prirodnih nužnosti (tipa: jede li se?). Da li će pisac naplatiti svoju knjigu zavisi pre svega od toga da li za njom postoji potreba na tržištu, a razlozi te potrebe mogu da budu i te kako drugačiji od razloga zbog kojih pisac piše. Društvo često odbacuje vrhunska umetnička dela, jer društvo ne razvija iste one osobine u ljudi koje razvija umetnost. Vrednost umetnosti ostaje neopažena.

Naučnik može da idealno sagleda jedan ciklus "kruženja materije u prirodi i društvu", ali interes društva nije idealistički - tu vladaju tupavi, sebični razlozi (višak hrane se baca, dok jedni gladuju). To nisu iste logike - vlasti poravnanje, ravnomerna distribucija dobara nikada ne odgovara. Njoj treba kriza, a onda takav naučnik neminovno dolazi u sukob s društvo, i guta vruće šljive... Njegov uvid ne može da se primeni jer "niko to neće".

Kad je jasno da je za krčanje creva kriv sistem, onda tek dolazi do mogućnosti da se pruži otpor, jer je uzrok označen. A to je upravo onaj koji te navodno "hrani". Stvar je mnogo kompleksnija, uslovljavanje reakcija kod ljudi ide od kolevke, mnogo toga treba srušiti...

Nikola Tesla je imao drukčije ciljeve od Edisona. Edison je sebi obezbedio socijalni status a Tesla nije. On je ostao u oblasti apstraktnog, tamo gde je i mesto geniju.

A društvo je njegov generator idealnog upotrebilo za proizvodnju banalnog. Kakav apsurd! Ali to je stvarnost.

Ako se napravi kompromis, delo gubi snagu. To je entropija. Ni umetnik, ni naučnik, ukoliko su iskreno to, ne mogu da prave kompromis. I to je izvor drame. Za jednu stranu je to pobuna, za druge "poslednji rat koji treba da obezbedi konačni mir".

[mac]

Ako se napravi kompromis, delo gubi snagu.

Kompromis je drugo ime za dinamičku ravnotežu suprotstavljenih sila. U skladu s tim cela Priroda se zasniva na kompromisima. Zašto bi onda umetničko delo bilo izuzetak?