Gavrilo Princip: Heroj ili terorista

[Meho Krljic]

Sem ako pravo nije garantovano nekim višim aktom koji je i država Rusija priznala u svom svojstvu članice UN, štajaznam, nečim što bismo hipotetički možda nazvali univerzalnom deklaracijom o ljuckim pravima ili tako nekako...

Ovde se radi naravno o nijansama, o formulisanju zabrana tako da se zabrani jedan uslovno rečeno mali spektar ponašanja ali se zatim tumačenje toga šta sve može da bude okategorisano kao takvo ponašanje proširi do apsurda.

[Loni]

Zapadna Evropa je trenutno čak i levičarskija od Rusije u ekonomskom smislu.
Oporezuju buržuje tipa Depardje, Bardo i slične, da bi se od njih prelilo ka ugroženima,
a to u Rusiji nije slučaj.

Ma u svakom slučaju muka mi je više poenti koje imaju za cilj Srbe da distanciraju od Evrope.

[Anomander Rejk]

,,Znaš kako, ja ne opravdam to što se tamo radilo niti američku politiku ali sveukupno gledano nivo ljudski prava je porastao.''
Gde je porastao ? Navedi mi primere. Porastao je tako što brojne američke službe prisluškuju sve, od sopstvenih građana pa do tuđih ?
Jel ti čitaš vesti u Americi ? Čovek, belac, pripadnik nekakve vrste ,,narodne straže'' upucao je crnca na sred ulice jer mu se učinio opasan. Sud ga je oslobodio. To nije rasizam ?
Belgija i Francuska se nisu cilizovale, već su izgubile kolonije gde mogu odsecati ruke i druge organe. Civilizovana Francuska je bez pardona iselila Rome, recimo.

Uf Anomandar, pa ako tako selektivno gledaš...  i Rusi su izgladneli Ukrajinci u Holodomoru, pa trebili Estonce itd.

Samo jedan francuski režim - Sarkozijev vratio je Rome, i to ne francuske Rome već one koji su došli iz Rumunije, Bugarske, s Kosova, Srbije... Ljude bez ikakvih papira, bez ikakve šanse da budu korisni članovi drušva.


- Zahvaljujući Francuskoj imamo REPUBLIKU (zamrlu od rimskog carsta do revolucije sa izuzetkom SAD) kao najdemokratskiji princip biranja, umesto monargije.
- Imamo SEKULARNU državu, umesto teokratskog jednoumlja i obaveze.
- A o tome da je Francuska primila 8 miliona Arapa i Crnaca kod sebe da ne govorim.

Dokle li će da se gleda pristrasno?
Kolonije je imala i Rusija. Ceo Sibir bio je naseljen neruskim narodima. I sad je 21 teritorija u RF bez Rusa.
Plus 14 republike SSSR,
plus desetak teritorija varšavskog pakta.

Da Rusi nisu tako duboko na kontinentu već da su na Atlantiku ili Mediteranu i oni bi imali kolonije po Africi i Aziji i takođe bi se ponašali isto kao i drugi (Jer u to, doba političke korektnosti) svi su se tako ponašali.

I dosta više o starim generacijama.
,U današnje vreme Francuska sa još mnogim zemljama EU promoviše ljudska prava i sekularizam
za razliku od Rusije gde se krše prava ateistima, verskim, rasnim, nacionalnim i seksualnim manjinama potpuno legitimno.

A što se prisluškivanja tiče, to rade svi. Moj poznanik kad je hteo da postane policajac, upozorili su ga da će mu pregledati mejlove, slušati razgovore da bi videli da li je podoban za taj posao.
Stvar je samo u tome što je Amerika tu javno obrukana, a drugi nisu. Verovatno mnogo jače prete.

Stvar je što smo ja i ti na različitim polaznim osnovama. Ti ceniš građansko društvo i demokratiju, a ja u isto ne verujem i mislim da je ono najobičnija fasada iza koje vlada krupni kapital, poturajući lažu narodu da tobože on bira i odlučuje. Moguće i da grešim, ali takvo je moje mišljenje.
Francuska revolucija je u suštini borba novonastajućih elita gladnih para i moći ( buržoazija, odnosno kapitalisti ) protiv tada postojećih elita ( feudalaca ). U suštini je Kurta sjahao s grbače seljacima, a nova vladajuća klasa Murta je zajahala grbaču tobože sada slobodnih radnika. Sav taj ,,napredak'' je ne zaboravi, praćen krvavim terorom, koji se često upravo tako i naziva-Teror, gde su ljudima odrubljivane glave i gde su bukvalno kasapljeni od rulje po ulicama.
O današnjoj Francuskoj ne mislim ništa dobro ; niti o njenom stanju ljudskih prava, a o spoljnoj politici gde je preuzela ulogu američkog kerića pa bi ponovo da postane kolonijalna sila u Africi, da i ne govorim.

[Kimura]

Jao, Džone, uznemiriše me ove tvoje fotke, pokvariše mi dan!
Mada, nije loše setiti se  - ne samo zbog raznih sila i gospodara, već i zbog nesrećnih robova.

[Stipan]

A šta se ti, Kimurice, petljaš u muška posla? Nije ni čudo da smo ti sjebali dan...

[Kimura]

Ono su zverska posla kakva su tebi, i pored tog umilnog avatara, potpuno strana.
A ni raspravica nije za jedan pesnički nos.

[Stipan]

Pa nije, al' kad nemam pametnija posla...

[дејан]

Jao, Džone, uznemiriše me ove tvoje fotke, pokvariše mi dan!
Mada, nije loše setiti se  - ne samo zbog raznih sila i gospodara, već i zbog nesrećnih robova.

ево и док, кад будеш имала времена (после ће ти требати само живци)


http://youtu.be/aUZLtkLA0VE

[Alexdelarge]

Seks je greh

Princip je verovao, tvrdi Jevđević, da je čulnost greh i zbog toga je užasno patio nastojeći da zahteve svoje zdrave prirode odvoji od svog ženskog, romantičarskog ideala

Nije se ni osušila štamparska boja na prošlom vikend izdanju Danasa, a već mi se javio mlađi kolega protestujući. Prvi protest: zašto sam predstavio memoare Dobroslava Jevđevića, a o drugom protestu malo kasnije. Ma, šta taj Jevđević zna, napisao je gluposti o Principu - grmeo je moj kolega. Za razliku od mene i tebe, odgovorih, on ga je poznavao.

Da, i to njegovo ovi na Zapadu koriste, tamo su to opšta mesta, bio je uporan dalje kolega. Branio sam se da je Jevđević bio fundamentalni srpski nacionalista, i da ne bi činio uslugu Zapadu, tom, kako je smatrao, rasnom neprijatelju Slovena.

Veliki deo stvarnog, kratkog ili mladog, života mladobosanaca odvijao se u njihovoj imaginaciji. Jevđević to stalno ponavlja - snovi, snovi, iluzije, iluzije. Svi koji su ostavili pisani trag naglašavaju da je njihov psihički aparat bio pregrejan, u pogonu do pucanja. Bili su suviše mladi, nevina deca, pisao je njihov guru Vladimir Gaćinović. I kod Slovenaca, i kod Hrvata za atentate su bili najmlađi, ispod 18 godina. Krleža ocenjuje da su svi oni bili "puni simptoma pubertetske histerije južnoslovjenskog nacionalističkog šturma i dranga", još će dijagnostifikovati postojanje "atentatorske psihoze", a u knjizi Ive Andrića Na Drini ćuprija mladi Nikola Glasinčanin, koji je bio pisar u nemačkoj firmi, prebacuje Jovanu Stikoviću, studentu spremnom za revoluciju, da je dokon, daleko od stvarnog života, da je bezgranično samoživ, da niti voli niti mrzi, da su u njemu zakržljali svi zdravi nagoni i da je čudovište od sujetna čoveka. "Naš cilj, pisao je Jevđević, bio je hašiš što sagoreva dušu, a čaše alkohola, stotine cigareta i senzualna uzbuđenja samo su ga pojačavali."

Za Dedijera je bilo važno kakav je bio seksualni život mladobosanaca, i držao je da su svi učesnici atentata u smrt i u tamnicu otišli nevini, žene nisu upoznali. Šta je bilo onda s njihovim nagonima? Gde su probijali i u kakve su se druge strasti pretvarali, u kakva raspoloženja sublimisali? Kakva se igra Erosa i Tanatosa u njima bila uspostavila? Otomansku, patrijarhalno zatvorenu civilizaciju naglo je smenila evropska, otvorena civilizacija koja je dopuštala zadovoljenje nagona do promiskuiteta. Po Sarajevu i bosanskim kasabama bile su otvorene javne kuće. Ali i ta otvorenost na novu generaciju je delovala represivno, budila stid, otpor, strah. Kako opisuje jedan od njih, potpuno je bio šokantan ambijent tih kuća sa velikim ogledalima, bidermajer nameštajem, kupatilima i mebliranim zidovima. Devojke, njihove drugarice, nisu se više krile po kućama, slobodno su se kretale ulicama, zapošljavale, radile kao učiteljice i činovnice. I njih su se plašili, bili nespretni i izveštačeno grubi. Princip je verovao, tvrdi Jevđević, da je čulnost greh i zbog toga je užasno patio nastojeći da zahteve svoje zdrave prirode odvoji od svog ženskog, romantičarskog ideala.

Iako je bio mali rastom, u njemu su kuvali snažni, opsesivni nagoni:"Gavrilo je pažljivo osluškivao disanje moćnih razlivenih grudi naše gazdarice u susednoj prostoriji. Kada bi ga vizija nagih žena posve uzbudila, skakao bi razodeven i razbarušen, kao varvarska apoteoza Lingama, kličući da živi revolucija." Jevđević tvrdi da je Princip odlazio u javne kuće i slušao kako mu "grešnice" lažu o "izmišljenom bezdušnom zavodniku", pa ih je ubeđivao da ih ne prezire, nego da ih razume. Jedino što je pozitivno u religiji, tvrdio je Princip, jeste kada đaci nedeljom dugo stoje na božijoj službi i onda može da se uživa u posmatranju kako "mistična hrišćanska erotika deluje na razne tipove gimnazistkinja". Da bi pomirio svoje posete javnim kućama i svoje zaljubljivanje u "gimnazistkinje", Princip je izmislio i žestoko branio tezu da se pravoj dragani sme odlaziti samo potpuno iznuren od zagrljaja kupljenih žena-stvari, i samo se tada može proživeti prava "produhovljena ljubavna emocija". Ipak, njegovom ljubavnom životu ne ulazi se lako u trag, jer je Vukosava, sestra Čabrinovića, s kojom je razmenjivao ljubavna pisma, posle rata, na pitanje o ljubavi sa Gavrilom, melanholično rekla:"Jedared u sred razgovora neočekivano i bez uvoda jedan poljubac kratak i tvrd. I mnogo puta je uzimao moju ruku i stezao krvnički, dok nisam kriknula od bola, a tada bi se ugasio plamen u njegovim očima i popustio stisak." Ova scena veoma liči na onu u Andrićevoj Na Drini ćuprija kada Jovan Striković na brzinu ljubi i grubo, bez prelaza ostavlja učiteljicu Zorku u polumraku zapuštene i prašnjave učionice...

Razmatrajući borbu nagona Erosa i Tanatosa u civilizaciji, Herbert Markuze zaključuje da neuspeh Erosa, nedostatak ispunjenja u životu, jeste ono što povećava nagonsku vrednost smrti. Principov Eros se nije mogao ugraditi u postojeći poredak, jer tu se nalazila ona nužnost koja je bila prepreka njegovom montanjarskom osećanju prirodnog prava. Taj poredak je tražio da se prepreke savladavaju, tražio neprestani rad koji je Princip prezirao. Njegovo načelo užitka zahtevalo je za svoje ispunjenje drugačiju stvarnost, kakvu je imao u mašti. Nužnost poretka pred njim bila je za ćifte u čaršiji, i još je dodao da kada bi mogao on bi celu tu sarajevsku čaršiju sabio u kutiju šibice i zapalio. Dakle, destrukcija. Progovara nagon smrti.

On svoju sreću počinje da traži u zasnivanju kulta mrtvih, u ponoćnim posetama grobu samoubice Žerajića, koji bez glave leži skrajnut u otpadu na sarajevskom groblju. U noći luta tom alejom smrti i rekvirira cveće sa drugih humki, pa u mističnom zanosu polaže ga na zemlju pod kojom je njegov idol, atentator u pokušaju. Bezbroj puta se tu, pod mesečinom, kišom ili vetrom, u tmini, zavetovao da on mora ubiti, ne čoveka, već ideju. Temeljnu ideju načela stvarnosti koju njegov Eros ne može niti prihvatiti niti u njoj naći zadovoljenje, pa će umesto da ona ovlada njegovim superegom, on nju uništiti. Udruženje kome je pripadao a osnovao ga je teolog, "krvavi bosanski pop", sa knjigom u jednoj i puškom u drugoj ruci, Đuro Šarac, zvalo se Smrt ili život. Principijelni Princip je odabrao smrt, načelo užitka se skljokalo u grob, a hrišćansko načelo Ne ubij, te hrišćanska etika skrajnuti su pred onim velikim Ništa. Ali to je za Principa bio trijumf i rešen da ga dosegne "išao je ogrnut crnom dugom pelerinom u kojoj je njegova mala figura delovala groteskno i zastrašivala, kada smo u praskozorje lutali pustim sarajevskim ulicama, posle noći probdevene u diskusijama, a začinjene jeftinim pivom i cigaretama".

Erotizam, međutim, prema Žorž Bataju, koketira sa nasiljem, štaviše tek je onda autentičan i životan. I da, on razara, ali, razarajući stvara novi život. Smrt jednog nalazi se u uzajamnom odnosu sa rođenjem drugog bića, ona ga najavljuje, ona je njegov uslov. Priroda je, po Bataju, neumoljiva: Život je uvek proizvod raspadanja života. Ali, čovek i društvo se užasavaju smrti, sve civilizacije napreduju u pokušaju da se smrt porekne. Prema tome, onaj ili oni koji je svojevoljno uvode u život živih moraju biti kažnjeni, čak i kada smatraju da je nešto trulo u državi carskoj. Princip i drugovi su toga bili svesni i tu pogodbu su prihvatili. On u tamnici dok ga tuberkuloza kostiju sakati smrt dočekuje u Nirvani, a Čabrinović, kako je to majstorski opisao austrijski književnik Franc Verfel, u mističnom zanosu predaje se smrti pred zacerekanim a ljutim žandarmima, srećan, sa nadzemaljskim osmehom, sav proziran, fosforescentno astralan.

Miroslav Krleža ima nekoliko različitih ocena tadašnjih atentata, čak ih u razgovorima sedamdesetih godina sa Enesom Ćengićem potpuno stavlja pod znak pitanja, naročito Principov, ali je pedesetih godina prošlog veka zapisao:"Atentati su provala besa i slepog temperamenta, divlji trzaj kada se vlastitom glavom plaća ovaj nesebeljubivi gest samouništenja." Svi su oni, pa i Princip, bili očajnici i usamljenici, hteli su da oslobode braću, a milost braće je bila vrlo škrta. U Beogradu su prebivali u udžericama u kojima su stalno gladovali. Kad bih pljunuo u reku, piše u jednom pismu Princip, ribe bi se potrovale od mog jeda. Usamljeni i bedni, prezreni i poniženi. Nikada se nisu pitali zašto im taj vojvoda i komita ludačkih raspoloženja, arogantni Tankosić, zamenik Apisov, a njihov zemljak, ne da hleb i novac da se nahrane, nego bombe i pištolje da ubiju. Zahvataju ih mistična raspoloženja i noću po beogradskim podrumima se zavetuju na žrtvu, na teror protiv tiranije. Princip je kasnije pričao da je Danilo Ilić hteo da odustane, ali se "u meni bila probudila neka bolesna žudnja za atentatom".

Da li je austrougarska okupacija Bosne i Hercegovine bila zaista tiranska? I nisu li mnogi konflikti nastajali jer je to bio sudar civilizacija, kako nam to danas objašnjava Semjuel Hentington?

Pri kraju života, u tamnici, Princip se setio priča njegovih starih da su Bosanci 1878. molili Austrougarsku da ih oslobodi od Turaka. Austrijska socijaldemokratija nije bila protiv aneksije jer je smatrala da ulazak Austrije u ekonomski nerazvijene zemlje na periferiji Evrope znači njihovu industrijalizaciju, stvaranje radničke klase, kulturno uzdizanje tih naroda, a sve to, po njima, daje bolje uslove za razvitak socijalizma. Prema tome svi nacionalno-revolucionarni pokreti koji se protive ovome procesu objektivno su reakcionarni. Srpska socijaldemokratija je oštro istupala protiv ovih stavova, i Dimitrije Tucović je tražio da drugovi iz velikih kapitalističkih zemalja najenergičnije suzbijaju kolonijalne i osvajačke politike. Krleža, međutim, slaže se sa austrijskim socijaldemokratima: "Niz neuravnoteženih ispada omladinskih, demonstracije, štrajkove, samoubojstva, zavere i komplote, bežanja u Srbiju i tako dalje, treba uzimati kao previranje amorfne omladinske zbunjenosti koja po mnogobrojnim uticajima mnogim svojim postupcima pokazuje profašističke simptome histeričnog šovinizma." Ali, u istom tekstu kritikuje Stjepana Radića i HSS zbog njihovih osuda sarajevskog atentata 1914. kao protivzakonitog, revolucionarnog a protiv legitimnog poretka. Nazivajući njihove stavove "sveizlečiteljnim donkihotovskim mirotvorstvom", zaključuje da se HSS "našla na istoj liniji terora što ga je čitav banski aparat, čitav aparat austro-madžarske policije godine 1914, pak i čitav aparat Krune razvio protivu svih principa građanskih sloboda".

Kasnije se, međutim, posle rata javlja nostalgija za Austrougarskom i Jozef Rot, austrijski novinar i književnik jevrejskog porekla, u svojim romanima, nezadovoljan stanjem u posleratnoj Evropi, žali za Austrougarskom i njenim demokratskim tretmanom "svojih" naroda. Njegov junak iz Slovenije Trota u romanu "Kapucinska grobnica" (1938) pred strašnim nemačkim Trećim rajhom seća se kako mu je otac sanjao o slovenskom kraljevstvu pod vlašću Habzburga u monarhiji Austrijanaca, Mađara i Slovena i žao mu je što se taj san nije ostvario, jer bi promenio tok istorije.

Često se citiraju stavovi mladog Ive Andrića kada je imao simpatije za mladobosance. U zrelim godinama, u romanu Na Drini ćuprija, koji je pisao u vreme Drugog svetskog rata, on menja optiku. Opis dolaska Austrijanaca u kasabu pored mosta i njihova svakodnevna aktivnost ne svedoči o ugnjetavanju, već o instaliranju tekovina zapadne civilizacije. Iskorenjuju se bolesti, grade se putevi, železnica, bolnice, škole i kasarne, uvodi se higijena, đaci dobijaju stipendije za studiranje, otvaraju se radna mesta po novim institucijama i bankama, množe se poslovi, vrte se pare.

Ali ono što najviše iznenađuje svet u kasabi i ispunjava ga čuđenjem i nepoverenjem, piše Andrić, jesu nerazumljivi i nedogledni planovi stranaca, njihova neumorna radinost i istrajnost - "Ovi stranci ne miruju i ne daju nikome da ostane miran", oni menjaju sve i izgled kasabe i navike i naravi živih ljudi od kolevke pa do groba. I sve to mirno, bez mnogo reči, bez sile i izazivanja "tako da nema čemu čovek da se odupre", oni su rušili istočnjačku bezvremenost u kojoj je jedino normalno bilo da se "što naprsne zakrpi, a što se nagne podupre". Svaki posao koji počnu, kasabi izgleda bezazlen i čak besmislen, a posle nekoliko meseci ili godine kada se završi dobija se nešto novo što menja dotadašnji život. Najveći, potpuno iritantni civilizacijski šok za kasablije bilo je uvođenje noćne rasvete varoši. Fenjeri su imali da izdrže "dugu borbu sa meraklijskim navikama onih koji vole u mraku da pevaju, puše ili razgovaraju, kao i sa razornim nagonima mladića u kojima se mešaju i sudaraju sevdah, čamotinja i rakija". Bacali su se na njega prvim tvrdim predmetom koji im dođe do ruke, tako da je tu svetlost morao da čuva opštinski stražar.

Upravo je Hitler i bio ljut na civilizatorsku okupaciju Franca Ferdinanda: ne za Slovene fenjeri i svetlost, već koncentracioni logori i smrt.

Nastavak u sledećem vikend izdanju

http://www.danas.rs/dodaci/vikend/seks_je_greh.26.html?news_id=267618

[Alexdelarge]

Princip u principu

On je pucao u okupatora i autokratu. Zar nisu to učinili Brut, Hermodije i Aristogejton. Tiranoubistvo je pre stotinu godina bilo jedan od evropskih ideala... Danas nije, ali Sarajevski atentat se nije dogodio 1995. ili 2012. godine.

Rasparava o značaju i prirodi Principovog dela i uticaju legendarnog Miloša Obilića bila bi zanimljiva da u našoj javnosti već mnogo puta nije ponovljena. Mislim da odgovornost za ta neprekidna i sve besplodnija razmatranja istog u svojoj suštini leži u činjenici da u izvesnim zapadnoevropskim državama, koje nesumnjivo imaju pretežan uticaj na Srbiju, ovo pitanje predstavlja zgodnu, stalnu aktuelnost i političku panaceju (lek koji leči sve bolesti). Pre stotinu godina u Evropi su se nalazile sve svetske sile. Danas, uz malo mašte, možemo zamisliti da se na evropskom kopnu nalaze tek dva (EU i Ruska Federacija) od pet svetskih džinova. Početkom 21. veka čini se da su velike evropske države protraćile 20. vek. Decenije neprijatnih opravdavanja, introspekcija i kajanja prekraćuje postojanje univerzalnog vanevropskog krivca. Srbija je zgodna zbog grešaka i zločina njenih vlada i građana, ali u tome ona svakako nije bila usamljena. Srpska posebnost je čudan položaj u kome se nalazi. Negativan i pristrastan odnos prema Srbiji u naše vreme može da izmiri kako bivše neprijatelje iz svetskih ratova, tako i globalno suprotstavljene religije i neprijateljske ideologije. Srbija je manje-više tako izložena od 1917. godine. Jugoslavija u tom kontekstu nije bila greška, već pribežište... Srbija u moderno vreme igra ulogu koju je, u vekovima posle svoje propasti, na Zapadu dobila Vizantija. Samo oko nje, oko te ,,evropske drugosti", saglašavali su se katolički konzervativci i francuski prosvetitelji; Marks i Hitler.

Gavrilo Princip svakako nije započeo svetski rat. Svetski rat je podstakla Nemačka nakon što je napala Rusiju i Francusku. Politički atentati 1914. nisu bili usamljena pojava. Italijanskom nacionalisti koji je pokušao da ubije cara Franca Jozefa podignut je na italijanskoj teritoriji, nadomak granice, za inat još živom caru, spomenik! Carevu ženu, čudnovatu caricu Elizabetu, ubio je u Švajcarskoj brutalno, običnom turpijom, anarhista Luiđi Lukeni. Evropska javnost je uticala na svoje vlade, a ove su naterale nemoćnu Portu da oslobodi belgijskog anarhistu Žoresa koji je prvi put u istoriji parkirao jedan automobil bombu, odlučan da ubije osmanskog sultana. Sultan je preživeo, mnogo sveta je izginulo, a belgijski fanatik je oslobođen...

Srbija bi svakako bila žrtva Austrougarske sve i da nije bilo Sarajevskog atentata. O tome svedoče godine carinskog rata, pretnja ratom za vreme 1908, 1912, i 1913. godine... Zvanična Srbija je tokom 19. veka u više navrata pokušavala da se stavi pod okrilje Beča i Berlina. Od Karađorđa do kralja Milana većina vladara je nudila Beču takav sporazum, ali sve do konca 19. veka Beč nošen sopstvenim slabostima nije bio spreman ni da okupira Srbiju, ni da je pusti da se nesmetano razvija. Možda je Srpska vojska mogla da se preda 1914. godine? Masakri u Mačvi, teški zločini u Toplici i hiljade ubijenih širom Bosne i Hercegovine, pokazuju da srpski narod nije mogao da se nada tretmanu koji su imali Rumuni i neki drugi narodi, koje su oni, čiji su potomci osmislili i sproveli holokaust, smatrali za civilizovane.

Šta reći o Obiliću. ,,Ko mu se ne divi?" Nije etičke i estetske parametre Obilićeve slave postavio Njegoš, kao što argumente za odbacivanje ne definiše danas neki savremeni srpski modernizator ili na drugoj strani autošovinista. Obilić je bio legendarni ubica sultana osvajača. Princip je pucao u okupatora i autokratu. Zar nisu to učinili Brut, Hermodije i Aristogejton... Zar nije Mucije Scevola uhvaćen u pokušaju da ubije etrurskog kralja Larsa Porsenu pa je hrabrost dokazivao vadeći užareni komad uglja iz vatre. Porsena je konačno osvojio Rim, narod je izginuo, sveštenicima u znak poniženja odsečene brade... Rimljani su kasnije odlučili da poraz zaborave, a da nisu bili mlad i ratnički narod možda bi se i oni pravili većim Etrurcima od Porsene. Tiranoubistvo je pre stotinu godina bilo jedan od evropskih ideala... Danas nije, ali Sarajevski atentat se nije dogodio 1995. ili 2012. godine.

Ako je uspomena na Kosovsku bitku toliko loša i ako je tako mnogo štetila Srbiji, zašto onda albanska istoriografija već decenijama pokušava da bitku prisvoji? Odakle ta čudna težnja da legendarni junaci bitke – o čijoj je istoričnosti krajem 19. veka, u vreme najvećeg nacionalnog oduševljenja, presudila srpska istoriografija – budu u naše vreme albanizovani? Govorimo o uticaju nacionalnog mita i kosovskog nasleđa na našu sadašnjost? Hajde da vidimo kako su se sa svojim mitovima suočili susedni narodi? O Srbima kao ,,najstarijem narodu" ne predaje niti jedan profesor istorije u nekoj od škola širom Srbije. Da li su rumunska ili grčka istoriografija na taj način marginalizovale teze o kontinuitetu antičke civilizacije u svojim nacionalnim državama? Da li su se hrvatski istoričari tako racionalno odredili prema iranskom ili gotskom poreklu, albanski prema ilirskom ,,nasleđu", da ne govorimo o Bošnjanima iz Arabije, malenoj Prevalitani...?

Konačno o gubicima. Srbi ne bi izbegli ni Prvi ni Drugi svetski rat da su vodili drugačiju politiku. Hitler bi komadanje Jugoslavije svakako odložio, ali njegova ideologija, program i obećanja data saveznicima posle osvajanja Francuske, činili su uništenje države i genocid nad Srbima neizbežnim. Ostaje pitanje da li bi gubici bili ovako teški. Ratovi su užasni, odvratni i štetni, ali nije tačno da bi Srba danas bilo više da nije došlo do ratova. Možda bi Srbi bili bolji, pošto bi preživeli i imali potomstvo najhrabriji i najpametniji koje uvek odnesu velika ratovanja. Poređenja broja stanovnika u Srbiji i srpskim zemljama sa drugim evropskim narodima od srednjeg veka do danas, koliko su nam poznati, pokazuju da Srba ima čak i nešto više nego što bi se očekivalo da ih bude. Populacija se obično obnovi, pa čak i poveća, u godinama koje uslede velikim ratovima. Kuge, gladi, seobe, beznađa, neuspešne modernizacije često odnose veći danak u broju stanovništva. Dobar primer predstavlja demografska sudbina srpskog naroda posle 1961. godine.

http://www.politika.rs/rubrike/Kultura/Princip-u-principu.sr.html

[lilit]

[varvarin]

Tiranoubistvo je pre stotinu godina bilo jedan od evropskih ideala... Danas nije, ali Sarajevski atentat se nije dogodio 1995. ili 2012. godine.

Čedomir  Antić  ovde je rekao glavnu stvar.

[Albedo 0]

možda evropskih, ali ne ostrvskih (njima se gadila i Francuska revolucija), niti ubistvo tuđeg prestolonaslednika baš direktno spada pod pojam tiranoubistva

sve u svemu, donekle razumijem njihove stavove, ali Principov čin je bio legitiman

[Anomander Rejk]

Bio je legitiman. I naravno da bi Austrougarska napala i bez njega-našao bi se ili izmislio neki povod za napad. Kao što bi sankcije SRJ bile uvedene i bez granatiranja Sarajeva. Kao što bi NATO napao Srbiju i da nije bilo ,,masakra'' u Račku. Nemojmo se praviti naivni i blesavi, svima je to itekako jasno.

[Albedo 0]

meni je generalnos smiješna priča da je Princip odgovoran za rat, a postoji čak i teorija da ga ne bi bilo da nije bilo atentata. Džozef Naj je čak tvrdio da bi Njemačka do 1917. ekonomski pretekla Britaniju i ''shvatila'' da joj ne treba preraspodjela kolonija, nije negRo...

to što su ratni savezi nastali 20 godina prije ubistva nema veze 

[varvarin]

http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Francusko-srpsko-prijateljstvo-je-samo-fraza.sr.html
...
PITANJE: Бивши министар спољних послова Вук Драшковић сматра да је Принцип скупо коштао Србе...
Историјски гледано, Принцип је омогућио Србији да поново постане независна, аутономна држава која окупља 95 одсто Срба који су пре тога били раштркани у различитим државама. То је објективна констатација. Проблем је када је доведемо у везу са стотинама хиљада мртвих. Можемо да расправљамо о томе да ли је вредело убити Франца Фердинанда и почети Први светски рат да би се добила територија на којој су окупљени сви Срби. С људског аспекта разумем зашто Драшковић поставља то питање. То је исто питање које се постављало у Француској после Првог светског рата – да ли је вредело ући у рат у коме је погинуло 1.400.000 наше деце како бисмо повратили Алзас. Али то питање бисмо могли да поставимо у вези с многим националним херојима у европској и светској историји.

[varvarin]

http://www.politika.rs/rubrike/Kultura/Dve-trecine-gradjana-Principa-smatra-herojem.sr.html

Анкета ,,Нинамедије" за ,,Политику"
Две трећине грађана Принципа сматра херојем

[mac]

Opet to "terorista"? U čemu je fora? Ko je naručio anketu s takvim pitanjem?

Princip ne može da bude terorista, jer mu misija nije bila da ikoga teroriše. Kakav bre teror? Čovek se namerio da ubije vladara. To ga čini atentatorom, ili ubicom.

Neko ovde podmeće terorizam, i pravi nas sve ludim.

[varvarin]

Zdravo svanuo, efendijo, i drago mi je što misliš skoro k'o ja!

[Albedo 0]

Pa sad, da je bin Laden ubio Buša, šta biste rekli, da to nije terorizam? Cilj takvog ubistva je da se država prinudi da promjeni svoju politiku - samo treba dodati sistematično nasilje i organizaciju (što Mlada Bosna nije baš ispunjavala) i imaš punu definiciju terorizma. Dakle, nije baš da Princip nije pokazao neke odlike teroriste.

I ne znam stvarno čemu to gađenje prema riječi terorizam, nekada su se ljevičari hvalili što podržavaju Baader Meinhof, mislim da su im neki poznati ljevičari u krugu dvojke bili ''čirlidersice''. Brigatte Rose su ubile italijanskog premijera, o čemu pričamo, šta je htio Princip nego isto što i Brigate Rose?

opravdana borba svim sredstvima protiv nelegitimnog, nedemokratskog, totalitarnog režima - terorizam

[mac]

Meta terorista su civili, a namera je da se civili zastraše. Kad ti je meta lider države, ili okupaciona sila, a namera da ta država promeni politiku ili da se sila povuče, onda to cenim nije terorizam.

[Albedo 0]

pa neće biti da je tako

prvo, jer je bačena bomba na auto prestolonasljednika, koja se otkotrljala i ranila ko zna koga, nekoliko desetina ljudi iliti civila (ako si već navali da samo civili mogu biti meta terorizma), pa je tek kasnije Princip usmrtio Franca iz pištolja

drugo, jel to po tebi napad na Pentagon 11. septembra nije teroristički akt? Nego šta je onda?

[mac]

Na Pentagon jeste teroristički akt, ali ne zbog Pentagona, nego zato što su kidnapovali civilni avion i žrtvovali civile. Da su poslali raketu onda ne bi bio teroristički akt. A opet, da su poslali raketu na Svetski trgovinski centar ipak bi bio teroristički akt, jer je meta civilna, i žrtve su civilne. Ali to je valjda jasno.

Civilne žrtve u slučaju bombaškog napada na Ferdinanda nisu posledice terorističkog akta nego ono što će se kasnije nazvati kolateralna šteta. Da li je namera bombaša bila da rani civile? Da je bombaš mogao da bira da li bi ranio civile? Ako je odgovor na oba pitanje ne, a verujem da jeste, onda to nije terorizam.

[Albedo 0]

ajde onda mi odgovori šta su Brigate Rose ako su ubile italijanskog premijera, a ti tvrdiš da su jedina meta terorista civili?

onda Brigate Rose očigledno nisu teroristička organizacija, samo ja onda pojma nema šta jesu




EDIT
Ustaše su 1990-1991 smatrane terorističkom organizacijom a prije svega su napadale kasarne JNA


Ispade da ni oni nisu teroristi, samo jopet ne znam šta jesu

[Stipan]

http://youtu.be/mxis4FbS6Ww

[varvarin]

Alo, ni Principa, ni Lukenija (koji ubi caricu) ne možete meriti šiberom iz devedesetih godina dvadesetog veka.
Jesam li još na početku citirao onog momka: Drvo slobode mora da se zaliva krvlju tirana i patriota!
Zlatno i prihvaćeno pravilo - ali iz vizure  romantizma...

[džin tonik]

glava ti je puna govana. pises li i recepte?

[Franz Xaver von Baader]

Ustaše su 1990-1991 smatrane terorističkom organizacijom a prije svega su napadale kasarne JNA


Ispade da ni oni nisu teroristi, samo jopet ne znam šta jesu

ne budali
1990-1991 ne postoje ustaše, eventualno u tvojoj glavi

RH proglašava neovisnost 25. lipnja 1991.
blokada vojarni (sjajna akcija, usput) urađena je krajem rujna, čini mi se.

1992. RH je već članica UN-a.

1995. u kolovozu RH je pomela teroriste sa svoga područja.

to ti je to.

.................

mac, nemaš pojma.
i uopće ste se raskokodakali oko ovog Principa. ali dobro, onda ni akcija u Marseiileu nije terorizam. legitimni čin i oslobodilačka akcija hrabrih bojovnika.

[Albedo 0]

opšte je poznata stvar da je JNA u ratnoj pripravnosti od 1990. zbog sumnjivog stanja na terenu

svima redom se kao ratni staž računaju 1990. i 1991. godina, to može bez problema da se provjeri

a to čega je RH postala članica je totalno irelevantno, pa veći dio budžeta UN potiče iz američke kase, što se mene tiče kao da se 1992. učlanila u videoteku


P.S. ustaše su u SFRJ smatrane terorističkom organizacijom i prije 1990. godine, čak i za života Josipa Broza

[Franz Xaver von Baader]

haha, pa dobro da priznaješ!!
upravo tako, već 1990. je JNA u punoj spremi jer postoji "sumnjivo stanje na terenu", tj. hrvati ne žele napustiti dvije trećine svoje zemlje. zaista je to "sumnjivo stanje", hrvati žive iza projektne granice virovitica-karlovac-karlobag. i eto nama pune ratne spreme i slavne JNA.

ps - srbija rehabilitira četnike, to je općepoznato

[mac]

i uopće ste se raskokodakali oko ovog Principa. ali dobro, onda ni akcija u Marseiileu nije terorizam. legitimni čin i oslobodilačka akcija hrabrih bojovnika.

Pa i nije terorizam. Pre američkog "rata protiv terorizma" nikad niko nigde nije dovodio u vezu atentate u Marseju i Sarajevu s terorizmom. A sad ispade da svuda Amerika može da se meša, jer sve je terorizam.

[Albedo 0]

budalaštine

prvo, Hrvati su pripadnici JNA

drugo, SR Hrvatska nije međunarodnopravni subjekat već Država Slovenaca, Hrvata i Srba

treće, Srbija je 1990. građanska država i niko nije rehabilitovan
Hrvatska je iste godine definisana u Ustavu kao država hrvatskog naroda, a ne građanska država. Ustaše rehabilitovane

[Albedo 0]

Pa i nije terorizam. Pre američkog "rata protiv terorizma" nikad niko nigde nije dovodio u vezu atentate u Marseju i Sarajevu s terorizmom. A sad ispade da svuda Amerika može da se meša, jer sve je terorizam.

ja učio u osnovnoj školi da su atentat u Marseju izvršili makedonski i hrvatski teroristi

o tome da decenijama stoji u britanskim udžbenicima da je Princip terorista da ne pričamo

[Irena Adler]

Pa i nije terorizam. Pre američkog "rata protiv terorizma" nikad niko nigde nije dovodio u vezu atentate u Marseju i Sarajevu s terorizmom. A sad ispade da svuda Amerika može da se meša, jer sve je terorizam.

U stvari, atentat u Marseju je odmah okarakterisan kao terorizam, i bio je povod da se u Ligi naroda povede rasprava o definisanju terorizma i pokuša sa donošenjem konvencije protiv terorizma (btw, i jedinstvena međunarodno-pravna definicija terorizma i ta konkretna konvencija su propali projekti.)
Za slučaj da treba bolji izvor od mene (što bi bilo sasvim očekivano), evo jednog:
http://papers.ssrn.com/sol3/papers.cfm?abstract_id=1912261

[Franz Xaver von Baader]

Pa i nije terorizam. Pre američkog "rata protiv terorizma" nikad niko nigde nije dovodio u vezu atentate u Marseju i Sarajevu s terorizmom. A sad ispade da svuda Amerika može da se meša, jer sve je terorizam.

pa kažem ti: nemaš pojma
da, prije "američkog rata protiv terorizma" nitko nikad nije dovodio kojekakve akcije u vezu sa terorizmom. samo je već npr. '60-tih napisan sjajan rad - Teorija partizana. i taj je rad u tijesnoj vezi sa ovim problemom. zašto Nijemci drugačije tretiraju zarobljene francuske ili engleske vojnike, a drugačije yu-partizane? pa jer su ovi "izvan zakona" i za Nijemce jednostavno banditen. ili sadašnjom terminologijom - teroristi.

[mac]

U redu, pričao sam napamet, nije istina da niko, nikad, i nigde nije dovodio u vezu Marsej sa terorizmom.  Zaboravio sam ko je ubio, i s kojim ciljem. VMRO je bila teroristička organizacija, jer je napadala civile po Makedoniji. Kada bi se atentat posmatrao izolovano onda bi moglo i da se kaže da nije u pitanju teroristički akt, ali stvari se ne posmatraju izolovano, i u sklopu svega što je VMRO radila može se reći da je atentat jedan od terorističkih činova koje je VMRO počinio.

Sad treba primetiti da se Mlada Bosna i VMRO razlikuju u svojim metodama, i da se ne može tek tako povući paralela između Marseja i Sarajeva.

Pingvine, nacisti drugačije tretiraju Latine i Normane, a drugačije Slovene i Jevreje, jer su rasisti, a ne zato što partizani koriste gerilsku taktiku, niti zato što ih ne prizanju ni vlada u izgnanstvu ni okupaciona vlada. Uostalom, zar treba da je bitno šta Nacisti misle, posle napada bez objave rata i pravila sto za jednog?

[Franz Xaver von Baader]

pojam "partizan" ne potječe iz juge i '41. ima svoju povijest, već tamo od napoleonskih ratova, u Španjolskoj, čini mi se.
rasizam ovdje na stranu, jer te, vidim, zbunjuje.
nijemci su strijeljali i francuski pokret otpora, ali ne francuske vojnike, kužiš.
u svakom slučaju, poanta je da postoji čitava jedna problematika oko "terorizma" i da to nije od jučer, kao što ti naivno misliš sa svojim "američkim ratom protiv terorizma".

i da se ne može tek tako povući paralela između Marseja i Sarajeva.

ako želiš biti dosljedan, onda je tu savršena paralela
naravno da ne možeš biti dosljedan nego samo srbin. i onda važi ono što čak vikipedija zna: "Slično kao što se Sarajevski atentat u Srbiji doživljava kao junačko djelo, a na zapadu kao teroristički čin, tako se i Marseillski atentat u Srbiji doživljava kao teroristički čin, a u Bugarskoj, Makedoniji i Hrvatskoj kao herojski."

to ti je nemogućnost "jedinstvenosti" glede "terorizma"

[Albedo 0]

ma pusti Pingvina, lupeta kao i uvijek, kao da u Francuskoj ili Italiji nije postojao partizanski pokret

[mac]

Pošto treba ponoviću ono što Pingvin izostavlja. Razlika između Sarajeva i Marseja svodi se na razliku među počiniocima, a razlika između Mlade Bosne i VMRO-a je u tome što Mlado-Bosanci nisu sprovodili akcije u kojima su mete bile civili. Ignorisati civile kad se govori o terorizmu je tolika promašenost da se graniči s trolovanjem.

[Josephine]

Terorizam, kako ga shvataju i (ponekad) definišu stručnjaci, ne mora da ima veze sa napadom na civile. Teroristima se smatraju i oni koji udaraju na postrojenja i zgrade; a javio se i sajber terorizam.

[Stipan]

Udarci na postrojenja i zgrade uglavnom podrazumevaju upravo civilne žrtve, prema tome, ovim nisi ništa opovrgla.
Sajber terorizam je savremeni pojam i ne može se primeniti na Sarajevski atentat.

Gavrilo Princip je atentator, nikako terorista.

[Josephine]

Naravno, zgrade mogu da budu i prazne. 

[Stipan]

Što je idealan slučaj, koji se najčešće ne dešava u realnom životu.

[Josephine]

 

[Stipan]

Pa dobro, daj mi jedan jedini primer terorističkog udara na praznu zgradu i progutaću sve što sam rekao na ovom topiku uključujući i sopstvene patike!

[Albedo 0]

dokle više o tim civilima, stvarno se pretjeruje sa trpanjem civila u definiciju terorizma

prvo, i Zoran Đinđić je civil, bio je civil prije preuzimanja državne funkcije i šta sad, to je puki atentat, malo sutra

napad ustaša na kasarne JNA je šta nego teroristički akt? A nijednog civila nisu napali

šta je napad ustaša, objasnite mi pošto ja vas ništa ne razumijem
šta su Brigate Rose kad ubijaju italijanskog premijera?


Jednostavno, definicija terorizma u kojoj su jedino civili žrtve je bušna kao sito


uopšte ne objašnjava šta su onda ustaše radile 1991.

[Stipan]

Ustaše, kako ih nazivaš, bili su učesnici građanskog rata što ih ne čini teroristima.
Zoran Đinđić je u trenutku atentata bio predstavnik određene političke struje i da, to je bio atentat, a ne terorizam.

Brigate rosse su malo kompleksnije pitanje, tu bi trebalo mnogo više objašnjavanja, za šta nisam voljan.

[Albedo 0]

ne postoji nikakav građanski rat sve do 1. januara 1992. godine kada su Hrvatsku priznale kao državu Njemačka i ostatak EZ

Postoji SFRJ i njena vojska, protiv koje su upereni teroristički akti ustaške organizacije


Paljenje dalmatinskih šuma tokom čitavog trajanja SFRJ su teroristički akti, a nisu upereni direktno protiv civila

[Stipan]

To je već gađanje datumima. Jugoslavija počinje da se cepa mnogo pre priznavanja otcepljenih republika.
Građanski rat nije rat između suverenih država, nego sukob frakcija unutar iste države.

Uzgred, ovo je definicija terorizma:

act of terrorism, terrorism, terrorist act - the calculated use of violence (or the threat of violence) against civilians in order to attain goals that are political or religious or ideological in nature; this is done through intimidation or coercion or instilling fear.

[Irena Adler]

act of terrorism, terrorism, terrorist act - the calculated use of violence (or the threat of violence) against civilians in order to attain goals that are political or religious or ideological in nature; this is done through intimidation or coercion or instilling fear.

To je jedna definicija terorizma.