• Welcome to ZNAK SAGITE — više od fantastike — edicija, časopis, knjižara....

The Crippled Corner

Started by crippled_avenger, 23-02-2004, 18:08:34

Previous topic - Next topic

0 Members and 17 Guests are viewing this topic.

Da li je vreme za povlacenje Crippled Avengera?

jeste
43 (44.8%)
nije
53 (55.2%)

Total Members Voted: 91

Voting closed: 23-02-2004, 18:08:34

crippled_avenger

a složićeš se da je vrlo slično :) mislim i zeka je tvrdio da nije gledao borna pre četvrtog čoveka :)


Sent from my iPhone using Tapatalk
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

Pogledao sam MORGAN Lukea Scotta, Ridleyevog sina. Film govori o biokiborgu čiji razvoj pođe po zlu. Luke Scott međutim nije pošao očevim putem i snimao nešto na tragu BLADE RUNNERa što bi se u ovakvoj priči očekivali i sa i bez porodičnog pedigrea. Štaviše, rekao bih da je recepciji ovog filma znatno i doprinelo to iznevereno očekivanje - priča je bila zrela da postavi neka pitanja o tome šta je čovek, šta je veštačka inteligencija, šta je evolucija, sanjaju li androidi električne ovce, ko može a ko ne može da oseti ljubav i sl.

Scott i njegov scenarista međutim prave film u kom su i androidi naspavani i električne ovce na broju i opredeljuju se za jedan fini slasher, atmosferični triler koji zbilja krene kao još jedna priča o grehu stvaranja novog bića ali se onda vrlo brzo pretvori u klaustrofobični, a potom i agorafobični triler.

Luke Scott bez ikakve sumnje ima zanat u malom prstu, podjednako dobro realizuje i upmarket uvod u naučnoj stanici sa zanimljivim likovima za koje je okupljena odlična glumačka ekipa, kao što se vešto snalazi i u situaciji kada krenu obračuni.

Moguće je da glumačka podela u kojoj su Kate Mara, Rose Leslie, Boyd Holbrook, Michelle Yeoh, Paui Giamatti, Jennifer Jason Leigh sugeriše film sa većim pretenzijama, ali oni i u ovakvim okolnostima imaju šta da odigraju (izuzev možda JJL) i vrlo je zanimljivo kako je Luke Scott napravio "ženski" žanrovski film u kome su glavni antagonisti žene - s tim što se rod novostvorenog bića namerno problematizuje u početku filma.

U pogledu razumno postavljenih pretenzija, Luke je očigledno povukao na strica Tonyja. Ipak, čini se da kritika nije imala razumevanja za njegovo realno sagledavanje kapaciteta materijala. Ipak, verujem da će na duže staze MORGAN naći svoje popštovaoce među ljubiteljima slashera pa i akcionog trilera.

* * * / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

milan

Quote from: crippled_avenger on 05-12-2016, 11:48:09
a složićeš se da je vrlo slično :) mislim i zeka je tvrdio da nije gledao borna pre četvrtog čoveka :)

Sent from my iPhone using Tapatalk

:) U toj prvoj verziji Rifta glavni junaci upadnu u "pocket reality" u kojem se stvari desavaju van uzrocno-posledicnog reda. I ta prva verzija je takodje imala jake Lavkraftovske uplive, u kombinaciji sa timey-wimey Doktor Hu shenaningsima.

Krsta Klatić Klaja

Quote from: milan on 05-12-2016, 11:30:25
Quote from: crippled_avenger on 04-12-2016, 12:42:08
Ljubiteljima srpskog filma će biti zanimljivo da u ARRIVALzu prepoznaju neke elemente Terry Changa koji su rip-offovani u RIFTu. Reklo bi se da je čak RIFT u jednom trenutku trebalo i više da liči na Changa, sudeći po sledećoj izjavi jednog od scenarista, "Tako je prvi sinopsis Procepa u sebi imao i ,,slomljeno vreme", odnosno, dešavanja i scene postavljene izvan uobičajenog uzročno-posedičnog toka. Onda smo shvatili da bi to verovatno bilo veoma zbunjujuće za gledaoce, pa smo čitavu stvar postavili dosta svedenije." Ovako, očuvana je glavna junakinja koji ima praktično identičan backstory i traumu kao u ARRIVALu i još poneki detalj.

* 1/2 / * * * *

Kao sto znas, taj "Jedan od scenarista" sam ja, i Ted Chiangovu pricu sam citao ovog leta a taj prvi tritment za Rift sam pisao pre dve, dve i po godine, otprilike. Najveci uticaj na tu prvu verziju tritmenta ima poslednjih devet sezona BBC-evog Doktor Hua, a ne ova prica za koju nisam ni znao da postoji.
Kako to demantuje Ćangov uticaj na Rift? Mislim, ja to ništa nit čito nit gledo nisam, al možda je doktor povukao Ćanga, Rift doktora, i iščupaše repu?

Naravno, možda je Ćang maznuo od nekog fizičara...
šta će mi bogatstvo i svecka slava sva kada mora umreti lepa Nirdala

crippled_avenger

Pogledao sam CONTRATIEMPO Oriola Paule, španski triler iz howdunit podžanra. Oriol Paula je kompletan autor ovog filma i verujem da je ubeđen kako je snimio nešto izuzetno inteligentno. Nažalost, to uverenje je neosnovano, ali ne samo zato što su razne mahinacije u zapletu ugušile film svojim pokušajima da budu izuzetno pametne već pre svega zato što je u svojim pokušajima da konstruiše zaplet doveo do toga da se gledalac ne vezuje za junake.

Ovo je priča o čoveku koji se brani od optužbe da je ubio svoju ljubavnicu, a Paula ne samo da nam ne prikazuje suštinu njihovog odnosa kako bismo izgradili stav prema njemu već nam ne nudi mnogo materijala na osnovu kog bismo se identifikovali sa junacima. Njihovi ulozi su svakako veliki ali to nikada ne postaju i naši ulozi. Moram priznati da to nije samo pitanje potpune moralne identifikacije, uspostavljanja nekakve emocionalne bliskosti - ovaj junak čak nema ni neku impresivnu inteligenciju, pa ni korozivnost kojom bi se za početak izdvojio.

Na kraju CONTRATIEMPO ostaje u emotivnom pogledu prazna ljuštura u kojoj ima šta da se vidi jer Oriol Paula to sve jako fino estetizuje, fotografija i produkcioni dizajn, pa i sugestivnost dela glumačke podele su na vrlo visokom nivou. CONTRATIEMPO je valjano sklopljen produkt prema kome će publika biti receptivna jer će prepoznavati sve one žanrovske udice koje reditelj baca. Problem je što na udicama nema mesa ali one su tu i za veći deo publike dovoljno su primamljive da zagrize.

* * 1/2 / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

Pogledao sam SLASH Clay Liforda. Liford se već godinama kreće marginom indie scene sa raznim žanrovskim projektima koje realizuje u microbudget uslovima. SLASH je u tom smislu izuzetak jer je reč o indie filmu sa malim budžetom ali ipak nije microbudget projekat. Ovih dana vrlo aktuelna Hannah Marks koja je ostvarila zapaženu ulogu u američkog televizijskoj ekranizaciji DIRK GENTLYja igra glavnu žensku ulogu u ovoj priči o srednjoškolcima koji uprkos tome što su maloletni pišu erotski fan fiction za jedan fanfic sajt. Uprkos neodobravanju okoline oni u tome istrajavaju, zbližavaju se ali se otvara pitanje koja je priroda njihovog odnosa zbog konfuzije u pogledu seksualnih identiteta.

Lifordov film izbegava da se svede na tipičnu boy meets girl priču sa tipičnim character arcom a osnovni način tog izbegavanja jeste upravo ta konfuzija seksualnih identiteta. Naime, glavni junak isprva misli da je gej ali posle nije toliko siguran jer se zaljubljuje u devojku. Međutim, Liford se na kraju zaigra sa ovom temom pa izbegavajući odgovor pretvara sam film u jednu konfuznu stvar u kojoj ljudi ne znaju šta hoće, ali na jedan pogrešan način.

Lifordov film ima dosta jako dobrih momenata ali na kraju, moramo priznati da ima i neke koji ostaju nerazrađeni idejno, ali i u realizaciji, pa utisak na kraju mora biti polovičan iako je film imao potencijala da bude sasvim pristojna indie coming of age priča. Liford hje potrošio puno energije bežeći od klišea da bi nam na kraju pružio film kome su klišei mogli dosta pomoći.

* * 1/2  / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

tomat

Quote from: crippled_avenger on 04-12-2016, 12:42:08
ARRIVAL je film o tome kako je ćoveka moguće naučiti vanzemaljski ali je nemoguće naučiti Denisa Villeneuva da režira.

Nažalost, čini se da su PRISONERSi bili samo incident i da je Denis Villneuve jedan od onih reditelja kojima ozbiljno nedostaje osećaj za ritam i strukturu čime su isprva uspevali da osveže žanrovske forme koje iziskuju upravo ritam i strukturu ali je to u kasnijoj fazi postalo opterećenje i da razare filmove gde su koketirali sa žanrom.

ARRIVAL je ekranizacija Terry Changove priče ali zapravo je rimejk Zemeckisovog CONTACTa. Ovi dani jesu možda obeležni komemoracijom Zemeckisovog opusa jer on ovih dana ima svoj novi film ali posle ovlašnog poređenja CONTACTa i ARRIVALAa, zaključak je da se ubuduće ovaj ima zvati "Zemeckis doktor Robert". Naime, Zemeckis je u svom filmu uspeo da spoji sve ono što je Villeneuve hteo da napravi u svom, dakle da ima produkciju koja se ležerno prostire na više kontinenata, spaja hardver SF spektakla, sa softverom tvrđe naučne fantastike, da kroz malu ličnu priču, odnosno razrešavanje traume ispriča veliku prviču o "prvom kontaktu".

Sve to su stvari koje pokušava da uradi i Villeneuve ali ne uspeva. Za početak, sebi je dosta olakšao posao jer je priču fokusirao na jednu junakinju i rediteljskim konceptom u kome se sve limitira na nju rešio je niz pitanja i ozbiljnih prepreka sa kojima se suočava "ozbiljan" reditelj a to je kako sada voditi jednu komplikovanu priču, u koju je uključen ceo svet. Villeneuve se opredeljuje za arty rešenje, prikazivanja jedne junakinje, razrađivanja jednog karaktera, maltene do fizičkog praćenja samo jednog lika. Time je napravio subverziju u odnosu na žanr, "suzio" je vizuru što nije svojstveno ovakvim filmovima kada imaju veliki budžet, ali na kraju sa tim ništa nije uradio.

Nije uradio iz više razloga. Prvi razlog je u tome što je nemaštovit. Segment u svemirskom brodu scenografski izgleda kao pozorišna predstava, sve je dato na prvu loptu i jako statično - išao bih toliko daleko da kažem sledeće - venzemaljci se u filmu ponašaju kao da su gledali jako puno filmova o prvom kontaktu i odlučili da naprave prilagođene ambijente koji sublimiraju imaginarijum čovečanstva stvoren kroz te priče.

Scene pokušaja da se venzemaljci pouče nekom vidu komunikacije nisu naročito uzbudljive ni junacima koji u njima učestvuju a za publiku su direktno ubistveno dosadne, a onda kada film konačno uđe u neki svoj kontra-ritam, Villeneuve uspeva da poklekne, što kineskim koproducentima, što nekim žanrovskim konvencija pa pravi neki kilavi suspense koji tada naravno deluje nakalemljeno i suvišno.

Međutim, osnovni problem ovog filma jeste istovremena autorova potreba da subvertira žanr i nemaštovitost koja rezultira time da u svakoj bitnoj situaciji deluje gotovo muzejski. Oslanjanje na ta već puno puta viđena rešenja deluje gotovo parodično u pojedinim situacijama.

Villeneuve naravno aplicira umetnost tamo gde joj nije mesto, pa onda u priči koja eskalira temom percepcije vremena odlučuje da bude "enigmatičan", da ne ponudi konkretno razrešenje, tako da verujem kako znatnom delu publike apsolutno neće biti jasno šta se u filmu desilo - i uživaće u tome.

Uprkos svim svojim umetničkim pretenzijama, vidljivi su kadrovi u kojima je Villeneuve jasno želeo da poentira, ipak je on populista u duši, pa imaš momenat kad narod treba da kaže "Au, ovo nisam očekivao", naravno i "Kako me je film razneo" itd. Ali, veliki majstori kada prave takve konstrukcije to urade tako da se efekat desi a ne da se mehanički prepozna.

Nažalost, Shawn Levy je kao reditelj i producent sa REAL STEELom i STRANGER THINGSima imao savršen amblinovski track record. ARRIVAL se neumitno mora porediti sa CLOSE ENCOUNTERSom, i naravno nije ni blizu tog klasika a ni Amblina, ruku na srce. Međutim, recepcija ARRIVALa je potpuno drugačija, i kritika i publika deluju zadovoljno, dakle Levy i Villeneuve su obavili posao.

Ljubiteljima srpskog filma će biti zanimljivo da u ARRIVALzu prepoznaju neke elemente Terry Changa koji su rip-offovani u RIFTu. Reklo bi se da je čak RIFT u jednom trenutku trebalo i više da liči na Changa, sudeći po sledećoj izjavi jednog od scenarista, "Tako je prvi sinopsis Procepa u sebi imao i ,,slomljeno vreme", odnosno, dešavanja i scene postavljene izvan uobičajenog uzročno-posedičnog toka. Onda smo shvatili da bi to verovatno bilo veoma zbunjujuće za gledaoce, pa smo čitavu stvar postavili dosta svedenije." Ovako, očuvana je glavna junakinja koji ima praktično identičan backstory i traumu kao u ARRIVALu i još poneki detalj.

* 1/2 / * * * *

čitajući plot filma (film nisam pogledao) imam utisak da je tu podosta dodato u odnosu na priču, pa me malo strah da to ne pokvari ugođaj. ne sećam se kineza, oružja, ivice rata, ... ima ko da je čitao i gledao? da li razlike kvare ugođaj?

edit: zašto se vanzemaljci zovu Abot i Kostelo, u priči imaju druga imena?
Arguing on the internet is like running in the Special Olympics: even if you win, you're still retarded.

mac

Ima li objašnjenje za imena u priči, Flapper i Raspberry? Ako nema onda nije bitno, a i ako ima u priči nikakvo objašnjenje nije dato u filmu za Abbott i Costello, osim da moraju nekako da ih zovu, pa eto može i tako.

tomat

ako se dobro sećam, nema objašnjenja u priči, ali ako moraju nekako da ih zovu zašto menjaju originalna imena? mislim, nije da to nešto posebno menja, ali zašto? pa još Abbott & Costello?
Arguing on the internet is like running in the Special Olympics: even if you win, you're still retarded.

crippled_avenger

Quote from: tomat on 07-12-2016, 23:53:05
ako se dobro sećam, nema objašnjenja u priči, ali ako moraju nekako da ih zovu zašto menjaju originalna imena? mislim, nije da to nešto posebno menja, ali zašto? pa još Abbott & Costello?
ako ti je za utehu, u titlu su Batman i Robin :)


Sent from my iPhone using Tapatalk
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

tomat

Arguing on the internet is like running in the Special Olympics: even if you win, you're still retarded.

Meho Krljic

Sladak prvi trejler za Spajdermena Houmkaming:


https://youtu.be/ZunJhSaBPD8

crippled_avenger

Pogledao sam THE FITS Anne Rose Holmer, niskobudžetni art house film koji se može uključiti u talas ekspanzije ghetto filma u indie i arty uslovima koja je nastupila prošle godine sa DOPEom a nastavila se ove godine sa MOONLIGHTom. Da li je prošlogodišnji skandal sa belim "oskarima" uticao da se više filmova sa temama iz afroameričke svakodnevice plasiraju na festivale i u art house ne znam, ali ovo je trend koji je potpuno suprotan onom sa početka devedesetih kada je na talasu Spike Leeja, ghetto film iznedrio čitav niz filmova i reditelja koji su mirili komercijalni uspeh sa socijalnom relevantnošću. Mnogi od tih reditelja su danas pravedno zaboravljeni ali neki su i nepravedno u zapećku, recimo izvanredno talentovana Braća Hughes.

Elem, nova generacija ide više na liniju art housea i indieja. THE FITS je nastao uz podršku venecijanskog Bijenala i ovo je dosta radikalni art house, maltene bez klasične priče, bez objašnjenja, sa dugim kadrovima u kojima se dešavaju stvari pa sad ko preživi pričaće.

Film traje 72 minuta tako da nije nemoguće preživeti, ali na kraju se kao ključni problem javlja upravo ono što najviše liči na intrigu i zaplet a to je tema iz naslova, "fits" koje dobijaju junakinje filma. Na kraju bih rekao da je to ostalo  kao svojevrsno izneveravanje inicijalnog svedenog koncepta. No, ovo zbilja nije film za mene, pa verujem da ima pozvanijih da ga tumače.

* * / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

Pogledao sam WODEHOUSE IN EXILE, BBCjev televizijski film o P.G. Wodehouseu i njegovom slučaju kolaboracije sa Nemcima. Scenario Nigela Williamsa ne uspeva da ponudi definitivni odgovor na ovaj dosta bizarni slučaj. U režiji Tima Fywella i po Williamsovom scenariju dobijamo onu manje-više zvaničnu verziju Wodehouseove nezgode sa nacistima, naime ispada kako je on bio suviše posvećen svojim romanima, sprdnji i razonodi, da bi u potpunosti razumeo eventualne posledice svojih obraćanja na kratkotalasnom nemačkom radiju čiji je program bio namenjen američkim slušaocima.

Ono što se pre svega postavlja kao pitanje jeste osnovna dilema - da li je Wodehouse bio do te mere rasejan da nije shvatio za šta ga koriste? Njegovi biografi kažu da je to itekako moguće zbog njegovog specifičnog odrastanja bez roditelja koji su vodili svoje poslove po kolonijama što je malog Pelhama navelo da izradi "svoj svet". A opet, svi mi koji smo iole upoznati sa Jeevesom i Woosterom znamo da se on otvoreno podsmevao Oswaldu Mosleyu i britanskim fašistima, prepoznajući ih kao istovremeno karikaturalnu ali i opasnu pojavu. Dakle, Wodehouse je ipak znao za naciste i za tu pojavu i ideologiju.

Iz današnje vizure, Wodehouseova "izdaja" naročito nama iz Srbije deluje krajnje naivno. Naime, on je na šaljiv način govorio o svom boravku u internaciji kada su ga Nemci priveli tokom okupacije Francuske, a njegova internacija iako nimalo prijatna zbilja nije mogla da mu otvori uvid u Holokaust i druge opasnije stvari koje su se dešavale kasnije. Ipak, pomisao da se njihov omiljeni pisac šali na talasima nacističkog radija dok je Britanija pod bombama bila je dovoljna da se Wodehouse u Britaniji proglasi za izdajnika. Zbog nekih delikatnih detalja, istraga tajne službe koja je pokazala da Wodehouse nije izdajnik nikada nije publikovana, ali se on potom ipak nije vratio u Britaniju. Posle nekoliko odbijanja, ovenčan je titulom viteza 1975. godine, nekoliko sedmica pre smrti u 93. godini.

Film prikazuje Wodehousea kao čoveka koji je vrlo prijatan, rasejan, posvećen pisanju i potpuno nesposoban da pojmi propagandni efekat svog obraćanja svetu, iako su Nemci isto tako prikazani kao manipulatori koji vešto kapitalizuju ta obraćanja. Tim Pigott-Smith odlično igra rasejanog Wodehousea sklonog da u svemu prepozna priliku za šalu, premda ostavlja u njegovom pogledu i malo prostora za ambivalenciju. Doduše, ta ambivalencija se ne odnosi na Wodehouseov eventualni nacizam koliko na kukavičluk i slabost pod pritiskom koju je prikrivao humorom i rasejanošću.

Williams i Fywell efikasno i ubedljivo rekonstruišu milje nacističkih teritorija tokom rata, na poslovično skromnom ali značački iskorišćenom BBCjevom budžetu. WODEHOUSE IN EXILE nije definitivni film o Wodehouseu, pa verovatno ni o ovom slučaju. Ipak, rezultat je istovremeno dovoljno konkretan ali i ambivalentan da bi mogao poslužiti kao početak diskusije-
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

Pogledao sam COLD WAR KILLERS Williama Braynea, drugi televizijski film kompiliran iz epizoda serije CHESSGAME po Anthony Priceu. Terence Stamp je opet u modu britanskog Radeta Šerbedžija u ulozi atipičnog obaveštajca iz akademske zajednice Davida Audleya, i Brayne uspeva da napravi nekoliko izueztno znimljivih i atmosferičnih scena pomognut odličnim glumcima i jako dobrim produkcionim dizajnom za televizijske uslove, pa ipak naveći problem predstavljaju izvorni materijal Anthony Pricea i scenario Murraya Smitha koji su zamršeni i bazirani na misteriji koja ni na jednom nivou nažalost ne deluje ni intrigantno ni urgentno. Junaci rešavaju slučaj koji ne deluje ni kao nešto što uopšte mora da se reši niti sdo tog rešenja treba da se dođe pod hitno, a pokušaji drugi strane da ukloni svedoke i sama se dokopa McGuffina deluju krajnje disproporcionalno investiciji u slučaj koju su proizveli junaci i autori. Iz serije je kompiliran još jedan televizijski film ALAMUT AMBUSH.
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

Kako već ranije rekoh, ovih dana ghetto-film ima svoj revival u art house formi. Na toj liniji najuspešniji naslov je MOONLIGHT, ali ove godine zapažen je bio i KICKS Justina Tippinga. Ovo je u suštini prototip debitantskog filma u kome reditelj pokušava da pokaže sve što zna, a evidentnio zna do sta, i onda na tom putu dođe do inflacije izražajnih sredstava, dođe i do spajanja nespojivog ali ako film ima zdrav nukleus, a ovaj ga ima, onda je razultat jedan energičan mladalački film posle kog sa nestrpljenjem očekujemo dalje poteze ovog reditelja.

KICKS je priča o klincu iz ouklednskog predgrađa koji želi da prođe ritual inicijacije nabavljanjem ultimativnog fetiša, replike Jordanovih patika, kultnog "keca". Kada ih nabavi bivaju mu otete i sa svoja dva najbolja verna druga kreće u epopeju povraćaja patika put Ouklenda gde živi gangabanger koji mu ih je uzeo.

Ono što se dečacima dešava je punokrvna avantura ali i studija maskuliniteta među urbanim mladim afromaerikancima kod kojih razni nivoi obespravljenosti i nevolja prelaze sa kolena na koleno. Tippingova priča je jednostavna i prati jednu vrlo jasnu dramsku liniju ali je njegov rediteljski postupak snažno oslonjen na slow motion, na pokušaj da u pojedinim situacijama postigne wongkarwaijevsku hipnotičnost i kontemplativnost. U tome ponekad uspeva, ali i kada ne uspe taj postupak ima efekat zanimljive estetizacije.

Debitantsko lobovanje jeste i ovaplćenje sna glavnog junaka, a to je želja da bude astronaut, i ona se javlja u pojedinim oniričkim deonicama. Međutim, najbolji znak koliko bazična priča funkcioniše jeste to što kada se u drmaatičnom finišu filma pojavi ovo rešenje, ono ne smeta jer je ipak ono što je u prvom planu itekako uzbudljivo.

Pa ipak, ako se pored izvanrednog osećaja za priču i za visoku estetizaciju geta, Tipping zbog nečega mora pohvaliti to je čarobna podela u tri glavne uloge. Protagonista je Jahking Guillory, koji zaista uspeva da bude ne samo emotivni već i vizuelni centar filma što se za malo kog glumca može reći. Christopher Jordan Wallace (Biggijev sin) i Christopher Meyer su izuzetna podrška kao njegovi verni drugari, i uspevaju da ulogu sidekicka dignu na viši nivo, štaviše pokazuući da su potpuno spremni za najozbiljnije izazove.

KICKS je po svom efektu na gledaoca negde na ničijoj zemlji između onog starog ghetto filma iz vremena Braće Hughes i Mario Van Peeblesa i ovoga što se radi danas. Lako mogu da ga zamislim kao kultni film među današnjim klincima. Pa ipak, odluka da krene tim arty putem limitiraće mu distribuciju u velikoj meri i pitanje je da li će do današnjih klinaca doći kao što su kod nas dolazili MENACE2SOCIETY itd.

* * * / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

Mehmete, pretplaćen si na Netflix. Trebalo bi da ti je sada dostupno gledanje prve sezone DIRK GENTLYja. Uživaćeš!


Sent from my iPhone using Tapatalk
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

Meho Krljic

Dodato na listu! Roman sam voleo (naravno) pa se nadam lepim stvarima od serije.

crippled_avenger

Pogledao sam SPECTRAL Nica Mathieua, Netflixov film koji je nastao u produkciji Legendaryja, i ovog puta bez ikakve sumnje reč je o ostvarenju koje ima atribute bioskopskog filma u produkcionom pogledu. Ono u čemu SPECTRAL nije "na nivou" bioskopskog filma jesu samo dva detalja - jedan je naprosto obim akcije i budžetskog ulaganja, danas ovaj žanr u bioskopima uglavnom predstavljaju JOŠ SKUPLJI filmovi, i to se delom odnosi i na glumačku podelu koja više stavlja akcenat na umeće nego na star power; a drugi je kreativni domen jer bi bioskopski film imao unekoliko drugačiju pretnju po glavne junake.

SPECTRAL bi se na nivou koncepta mogao posmatrati kao Guys on a Mission film, mešavina PREDATORa i GHOSTBUSTERSa. Smešten u bliskoj budućnosti, film govori o naučniku zaposlenom u vojnoindustrijskom kompleksu kog šalju na ratište u Moldaviju (doduše Moldavija u ovom filmu nema veze sa pravom Moldavijom) da tamo istraži pojavu hiperspektralne pretnje, odnosno smrtnosnih "duhova" koji ubijaju američke vojnike.

Stvari se ubruzo izmiču kontroli i naučnik mora da postane borac a borci moraju da postanu naučnici i kako to već biva.

James Badge Dale je odličan u glavnoj ulozi kao i Emily Mortimer koja igra CIA rezidenta dok je Max Martini očekivano pouzdan mačo u ulozi vođe specijalne jedinice. Sama spektralna pretnja nije naročito zanimljiva, i moram priznati da su mi ljudi u ovom filmu bili mnogo zanimljiviji i ubedljiviji, pa i snažniji od protivnika sa kojim se suočavaju. U određenom smislu, SPECTRALu nedostaje taj "If it bleeds we can kill it" momenat iz PREDATORa, ali zato je PREDATOR to što jeste.

Ovde imamo sve detalje na ivou zapleta koji nas vode ka tom momentu, ali nedostaje ta emocija koju je McTiernan uspeo da poizvede u svom remek-delu. U odeđenom smislu dizajn bliske budućnosti podseća na EDGE OF TOMORROW ali su i tamo protivnici bili ubedljiviji.

Dakle, možemo reći da je naslovna pretnja najslabija tačka ovog filma. Ali dizajn i glumci su prilično dobri, kao i sam narativ koji je izgrađen oko spektralne pretnje. Otud, SPECTRAL predstavlja vrlo solidno žanrovsko pojačanje koje umnogome može da se postavi i u gejmerski kontekst sa kojim deli puno sličnosti u pogledu dizajna i imaginarijuma u najširem smislu - od izgleda junaka i pretnje do definisanja lokacije na kojoj se sve dešava.

Da je film namenjen bioskopu ocenio bih ga sa * * 1/2 ali kao straight to Netflix film zaslužuje -

* * * / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

Meho Krljic

Quote from: crippled_avenger on 04-12-2016, 12:42:08
ARRIVAL je film o tome kako je ćoveka moguće naučiti vanzemaljski ali je nemoguće naučiti Denisa Villeneuva da režira.

Pogledao Arrival, osećao se nadmeno jer sam jedini u ekipi umeo da kažem da je pre dvadeset godina snimljen mnogo bolji film istog imena, isto sa vanzemaljcima ali sa Čarlijem Šinom u glavnoj ulozi. A to nije bio posebno dobar film, da se razumemo. Dušman i gospođa mu sedeli iza mene, verovatno se smorili kao i mi...

Ugly MF

Arrival sa Čarlijem je veliki mali film koji neće biti dosadno reprizirati X puta, a ovaj će u zaborav pre izlaska na DVD i BRay....

Meho Krljic

Precizna dijagnoza, doktore Motherfucker. Glumci su ovde okej ali film nije imao sreće sa kalemljenjem trilerskih elemenata preko osnovnog zapleta.

crippled_avenger

"Suicide Squad" star Margot Robbie and director David Ayer are reteaming on the female DC villains movie "Gotham City Sirens," with Robbie reprising her role as Harley Quinn.

Ayer will direct and produce the project. Robbie is also executive producing.

The heads of DC's film arm, Geoff Johns and Jon Berg, will also be involved.

"Sirens" was a recent comic series from DC that included Harley Quinn, Catwoman, and Poison Ivy. Geneva Robertson-Dworet, who has also written scripts for the "Tomb Raider" remake and Warner's "Sherlock Holmes 3," is writing the screenplay.

While "Suicide Squad" received underwhelming reviews, the film was a box office hit, grossing $745 million worldwide. Since then, the studio has taken its time in figuring out the next move in the "Suicide Squad" universe, including a sequel and other spinoffs, which are in development.

Robbie's Quinn emerged as a fan favorite even before "Suicide Squad" debuted, and Robertson-Dworet was brought on early in the process of developing the spinoff. The idea is that Robbie will film her Tonya Harding pic "I, Tonya" in the first quarter of 2017, and follow that up with this film next summer.

Ayer most recently helmed the Netflix action-fantasy pic "Bright" with Will Smith and Joel Edgerton. Ayer is repped by CAA and Robbie is repped by CAA and Management 360.


Sent from my iPhone using Tapatalk
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

Ugly MF

Najveća greška Suicide Squada je što nisu pozvali Paul Dinija ( koji je i kreator Harlejke, bajdvej), da napiše scenarijo....
Dvaput odgledano, s' najvećom pažnjom, ovaj film je bolji da se isključi ton, ( ne prevodi kad se govori ne-engleskim jezikom,oni jedini imaju smisla) ,pustiš neki omiljeni album ili sifoniju , ako ste za klasnu mjuzu i eto potpunijeg užitka.
Text ispisan čisto za milenijalse koji su počeli gledat' filmove deset godina po svom rođenju, i nažalost nikad nisu opipali muda Snejk Plissskina ili gledali bespomoćnog Švarcija koji na sreću,slučajno,iznenada i nenadano i neočekivano,jeeeeeedva sredi Predatora.
Doktor out.

crippled_avenger

Gledao "običan" SUICIDE SQUAD triput u bioskopu i jednom gledao "extended" kod kuće. Mislim da će vreme biti nežno prema ovom filmu. Suština sukoba ovog filma sa Ostatkom sveta jeste u tome što je Ayer "povukao" stvar previše u pravcu filma, Snake Plisskena i sl. i izdao naviku gledalaca da im comic book filma nudi šarenilo u pogledu događaja i lokacija, da imaju i letovanje i zimovanje, i soliter i livadu, i pod vodom i u vazduhu. Strukturalno ovo je baš jedna misija, kao u stripovima ili u Arkham Asylumu. I mislim da je ključno neprepoznavanje celog političkog sloja u kome je ključna ličnost Amanda Waller a Enchantress McGuffin. Ali, film je pokazao u bioskopu da ima snage sam za sebe, mimo reklame s jedne i osporavanja s druge strane...
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

Pošto su me ove godine prijatno iznenadili Henry Joost i Ariel Schulman čija prva dva igrenjaka nisam pogledao pošto pripadaju serijalu PARANORMAL ACTIVITY koji mi nije interesantan, odlučio sam da ispravim tu grešku. Pogledao sam PARANORMAL ACTIVITY 3 i zaključio da nažalost, čak i u njihovoj režiji, to nije za mene. Film je vešto realizovan, ali nažalost, to što oni snimaju meni nije uspelo da bude strašno, možda baš zato što mi je prethodno bilo nepodnošljivo dosadno. Moram priznati da je PARANORMAL ACTIVITY fenomen čiji rezultati pokazuju da je ovaj pristup filmu uspeo da iskomunicira sa vrlo širokom publikom i tu nema dileme. Ipak, za mene ostaje potpuna nepoznanica kako je u tome uspeo jer bih ja ovu vrstu filma, da nemam predznanja o uspehu na blagajnama, lagano otpisao kao nešto što može da komunicira sa malim brojem posvećenika.

Zbog potpunog odsustva razumevanja za ovaj serijal, iako sam zapravo prilično otvoren prema found footage estetici, ni ne znam da li sam možda propustio neku etapu razvoja žanra koja bi me senzbilizirala za ovo?

* * / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

Pogledao sam ALICIA EN EL PUEBLO DE MARAVILLAS Daniel Diaz Torres. Reč je o jošp jednom primeru ozbiljnosti i autorske slobode kubanskog filma. Daniel Diaz Torres je reditelj sa autorskim kontinuitetom, a ovo je njegov film iz 1991. godine. Radi se o adaptaciji klasika Lewisa Carrolla - koncept Alise u Zemlji čuda apropriran je u priči o savremenoj kubanskoj televizijskoj novinarki koja jednog dana napušta sve i odlazi da bude "kulturni radnik" u varošici "Maravillas" gde ubrzo sve postaje izlet u onostrano.

Ovakva estetika u kojoj se spajaju društvena kritika, satira mentaliteta i državnog aparata sa književnim uzorima kao dramaturškim kosturom, u principu nama je dobro poznata kroz raodve Puriše Đorđevića ili Želimira Žilnika. Ono u čemu je Torres jedinstven jesu uverljivost filmsog prizora i estetizacija koju Puriša nikada nije dostigao a Žilnik nije ni pokušavao da dostigne. U tom pogledu, Torresov film evocira uspomenu na najbolje dane Gorana Markovića.

Moja poređenja sa našim rediteljima su namerna pošto su sličnosti zaista upadljive. Ono što je međutim različito jeste odnos prema sistemu. Naime, Torresov film ne pokazuje da se na bilo koji način obazire na Castrov sistem, ali opet s druge strane svoj izraz ni ne ograničava na reakciju proisteklu iz lokalnih okolnosti. Film se dešava u izokrenutoj carrollovskoj verziji Castrove Kube ali je ne postavlja u uži istorijski kontekst. Dakle, balans lokalnog i univerzalnog je vrlo povoljan kod Torresa, pa ne čudi što je ovaj film prikazan i nagrađen u Berlinu, doduše ne glavnom nagradom.

Kubanska kinematografija je pravi produžetak leve avangarde, i estetike "nesavršenog filma", ali u slučaju ovog filma, ako pogledamo fotografiju, glumce i lokacije, možemo govoriti o vrlo solidnom zanatskom nivou, sasvim na nivou tadašnjeg SFRJ filma. Međutim, rekao bih i da filmovi takvog profila kod nas nikada nisu imali ovaj zanatski nivo, a ni veštinu.

* * 1/2 / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

Dybuk

QuoteZbog potpunog odsustva razumevanja za ovaj serijal, iako sam zapravo prilično otvoren prema found footage estetici, ni ne znam da li sam možda propustio neku etapu razvoja žanra koja bi me senzbilizirala za ovo?

Verovatno retoricko pitanje... :lol: no...

Ne mislim da je potrebna velika senzibilizacija, ili ti se dopada, ili ne. Cini mi se da je publika prilicno podeljena po ovom pitanju, nema neke sredine. Ja sam na prvi film vrlo pozitivno odreagovala, pa je odatle i krenuo moj odnos prema serijalu i celom podzanru. Sto naravno ne znaci da tu nema puno kukolja. :) Mislim da je 3. film dobar, i 4. Kasnije sam i ja izgubila interesovanje.

crippled_avenger

Pogledao sam INCARNATE Brada Peytona, Blumhouse triler o egzorcizmu koji je prepun old school elemenata i uprkos tome što nema ni trunku originalnosti meni je prijao. Peyton ga je uradio sa punim ubeđenjem i svaki kliše, svaki dobro poznatid detalj plasirao je kao da to radi prvi put, i spoj mišićave režije sa odličnom glumačkom podelom definitivno je imao efekta.

INCARNATE je skupio odličnu podelu koju predvodi Aaron Eckhart i u određenom smislu možemo reći kako su ovi glumci čak i overqualified u odnosu na ono što se od njih traži. Međutim, upravo kalorični glumci pomažu da se relativno prazna dešavanja nadoknade i da im se doda energija. Možemo naravno uvek da kontempliramo o tome kako svi ovi glumci "zaslužuju" bolje. Složio bih se da se nisam uverio kako masa tih filmova u kojima su posezali za boljim na kraju nisu bili lošiji od ovoga što im je "ispod nivoa".

Prvi rip-off element je lik egzorciste-ateiste kog igra Eckhart koji je na tragu Johna Constantinea. Drugi rip-off elemnt je njegov metod rada koji je na liniji DREAMSCAPEa Joea Rubena, iliti INCEPTIONa za one mlađe. Sve to je upakovanu o priču posednutom dečaku kog odlično igra mladi David Mazouz.

Peytonova egzekucija rezultira filmom pristojne vizuelne kulture, efikasnog pripovedanja i intenzivnog tempa koji čak i kada zađe na teritoriju opšteg mesta ne testira strpljenje gledalaca odnosno "nije dosadan".

Sasvim sigurno je da cipelarenju ovog filma doprinosi i jasan utisak da je INCARNATE "odležao" neko vreme bez premijere. Pre svega Mazouz je u međuvremenu postao tinejdžer, što znamo iz GOTHAMa a i smartphonei danas drugačije izgledaju i verovatno bi imali još veću ulogu u zapletu zbog raznih mogućnosti.

INCARNATE je solidan B-film koji pre svega vrlo dobro zna koji su mu kapaciteti i kako da ih plasira.

* * * / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

Pogledao sam CHE! Richarda Fleischera, bizaran holivudski pokušaj da se eksploatiše tada enormna Cheova popularnost. Film je bizaran ne samo po producentskoj nameri već i po stilu. Naime, CHE! je izašao 1969. godine, kada je Stari Holivud, sa svojim studio-sistemom i artificijelnošću već bio gotov iako toga nije bio u potpunosti svestan. Novi Holivud je već ušao na vrata ali još uvek su nastajali i filmovi stare škole. Che je bio ikona mladih, samim tim onih koji su gledaoci i autori Novog Holivuda, međutim radila ga je old school ekipa, prekaljeni profesionalac Richard Fleischer i dugo vremena blacklistovani scenarista Michael Wilson. Ono što je zanimljivo jeste da se u pojedinim dijalozima, itekako prepoznaje da Wilson zna šta je socijalizam, a još je zanimljivije to što Fleischer prepoznaje kako CHE! ne treba da se radi u nekoj tipičnoj iluzionističkoj formi već pod uticajem spojeva igranog i dokumentarnog materijala kakav je bio prisutan u levičarskom filmu te epohe.

U tom čudnom spoju nastaje zapravo osnovni kuršlus. Fleischer se mnogo bolje snašao u kombinovanju igranog filma i stilema dokumentarnog filma samo godinu dana ranije u THE BOSTON STRANGLERu - koji će kasnije poslužiti kao okosnica filma DAVITELJ PROTIV DAVITELJA Slobodana Šijana - ali su uzori ovde bili potpuno drugačiji, ponikli su u Evropi, i kada je Fleischer pokušao da ih rekreira ispao je smešan.

Che je prikazan kao višeslojna ličnost, istovremeno idealista, fanatik, vrhunski organizator ali i robespjerovski pobornik revolucionarnog terora. Ipak, revolucionarni teror koji Che sprovodi, on kao filmski lik pokupšava i da opravda, i to na način koji nije sasvim besmislen. U toj podeli karata, Fidel prolazi mnogo bolje. Prikazan je kao strpljiv, kontemplativan političar, sklon tome da prihvati dobar savet ali i da napravi kompromis, dočim Che ide beskompromisno, ali i sa velikom dozom sujete.

Ako imamo u vidu neku preptpostavljenu recepciju ovog filma u Americi, onda naravno neke stvari mogu biti tumačene na različite načine. Cheov predlog da Fidel raskine sa Sovjetima i preuzme njihove nuklearne projektile deluje radikalno ali u duhu samostalnosti i borbe za slobodu, dočim Fidelov stav da Sovjeti ipak sve odnesu može biti tretiran kao priznanje da se Kubanci postali marionetski režim. Iako iz današnje vizure Kubansku revoluciju poistovećujemo sa komunizmom, bitno je naglasiti da ona nije tako čisto bila definisana u vreme kad se dešavala.

Omar Sharif na vrhuncu snage igra Chea, dočim Jack Palance igra Fidela. Iako bi se očekivalo obrnuto, suptilniji Sharifov stil igre ne donosi suptilniju interpretaciju, naprotiv, Jack Palance ima zadatak da kanališe Fidelovu vatrenost i harizmu ali njegov lik na kraju deluje bitno kontemplativnije.

CHE! govori o revoluciji koja je iz niza razloga bila osuđena na neusopeh, i Che poprima svojstva antičkog heroja. Ipak, film pokušpava da prikaže obe strane, sa svemu priđe "dijalektički", i u tome na kraju ispada još brehtovskiji nego "uravnotežen". U tim pseudo-dokumentarnim ispovestima koje post festum objašnjavaju Chea, ruši se "četvrti zid" ali se ne menjaju ni faktura slike, ni stil glume pa onda ti detalji izgledaju lažnije od onih "konvencionalnih".

* * / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

Pogledao sam QUEST FOR LOVE Ralpha Thomasa po kratkoj priči Johna Wyndhama. Reč je o romantičnom SFu o fizičaru koji tokom velikog eksperimenta prelazi u drugu, paralanu vremensku ravan u kojoj su se stvari drugačije odigrale, nije bilo ni Drugog svetskog rata ni Vijetnamskog ali povrh svega ni on u tom toku nije fizičar već književnik. Ali, u toj istoj ravni on shvata da je pronašao ženu svog života, i da postoji šansa da su oni jedno za drugo i u njegovom svetu.

Nažalost QUEST FOR LOVE ne uspeva da iskoristi vrlo upadljiv potzencijal ni u romantičnom ni u SF pogledu i ovo se do kraja pretvara u jedan ravan, prazan film u kome je intrigantna premisa apsolutno protraćena.

* 1/2 / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

Pogledao sam SOUTHSIDE WITH YOU Richarda Tannea. Reč je i istinitoj priči o prvom ljubavnom sastanku na koji su izašli Barack i Michelle Obama i kako se tokom tog popodneva i večeri u Čikagu, rodila ljubav, jednim delom proizašla i iz Obaminih liderskih sposobnosti, sasvim sigurno. Ovaj film je jedno veliko prepričavanje njihovih životopisa, njihovih dilema, stremljenja, ideala i zabluda, i nažalost mrtva slova sa papira ne uspevaju da zažive na ekranu. Glumci su prilično dobri, ali tekst koji potpisuje sam reditelj je neuverljiv, arhaičan, u mnogim aspektima zaista previše sličan nekoj konstrukciji.

Ovaj film ipak ima mesta za eksploataciju kao televizijski film. Pitom je, bez pokušaja da zađe iza dobro poznatih činjenica. Nažalost, ovo jeste produkt, samo ne dobar.

* 1/2 / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

Pogledao sam BARRY Vikrama Gandhija, drugi ovogodišnji film o Obami. Ovaj film je dramski mnogo veštiji od SOUTHSIDE WITH YOU i na vrlo sličan način prikazuje formativne odnose Baracka Obame sa ženama, u ovom konkretnom slučaju, odnos sa majkom i sa belom devojkom. Nažalost, Obamina neprilagođenost, neprestano optećenje svojim mešanim rasnim nasleđem i nepripadanje ni beloj ni crnoj Americi, koliko god bili zanimljivi i potentni ostaju apsolutno jedino svojstvo ovog lika i na kraju umnogome hendikepiraju ovaj film.

Gandhi je do sada mahom radio dokumentarce ali BARRY je vrlo zgodno realizovan film, i u dramskom pogledu uspeva da se dobro postavi, pre svega strukturalno. Ipak, čini mi se da je sam Obama na kraju tu ostao kratkih rukava, i ostao vrlo ravan i jednostran lik.

Ipak, BARRY nudi zanimljiv uvid u imaginarijum Obaminog sazrevanja i vredi ga pogledati. Realizacija je vrlo solidna, i u tom pogledu film zaslužuje barem * * *. Nažalost, Gandhi nije uspeo da odoli replikama koje "definišu" odnose i poentiraju, i time ja malo i opteretio inače solidne melodramske odnose.

* * 1/2 / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

Mnogo sam očekivao od novog filma Andre Oevredala. Posle TROLLJEGEREN, nametnuo se kao jedno od prvih imena savremene žanrovske scene. TROLLJEGEREN je bio važan film, svež film i što je najvažnije spektakularan i u izvesnoj meri inovativan film. THE AUTOPSY OF JANE DOE nažalost nije ništa od toga. Štaviše od toga, Oevredal je pošao putem na kome je pokazao apsolutno sve svoje rediteljske nedostatke.

TROLLJEGEREN je bio norveški film, smešten u tamošnji krajolik, tamošnji mentalitet, i objekte, dočim je JANE DOE američki film, smešten u provinciju viđenu nebrojeno puta. Oevredal nažalost pokazuje da nema ništa novo da nam pokaže u odnosu na ono što su drugi redotelji već snimili.

TROLLJEGEREN je bio film sa profilisanim i specifičnim vizuelnim konceptom. Kretao se found footage i mockumentary linijom. JANE DOE je međutim film koji režiran konvencionalno, sa postavljeni "četvrtim zidom" i to Oevredal pokazuje da nažalost nema šta da pruži kada nema neki efektan konceptualni gimmick.

U ovom filmu, Oevredal je na neki način tražio priču koja iziskuje jake rediteljske fundamente i pokazao je da ih zapravo nema, da može da pruži jedan prilično konvencionalan, neinventivan film.

Kada tome dodamo priču koja je stupidna i mogla bi funkcionisati samo u briljantnoj realizaciji, koja je kako rekoh, izostala, rezultat je tipičan primer minornog filma sa poznatim glumcima.

Nažalost, Emile Hirsch i Brian Cox ne donose ništa naročito da bi se film podigao na neki viši nivo. Sve u svemu, drago mi je da barem kritika nije odbacija ovaj film, mada realno ima dosta marginalnu distribuciju i zarad ove vrste ekspanzije, Oevredal nije nužno morao ići u Holivud, i TROLLJEGEREN je maltene ovako pušten.

* 1/2 / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

Pogledao sam CHECKPOINT Ralpha Thomasa, prilično konfuzan i neuverljiv 60s triler iz čijeg se vrlo dobrog dizajna i živopisnih lokacija može prepoznati izvesni uticaj na THE MAN FROM UNCLE Guy Ritchieja. Ovo nije poznat film i ne spada u "obaveznu lektiru" iz ovog podžanra ali iznenadio bih se da ga Guy nije pogledao dok se pripremao.

Zaplet je konfuzan i neuverljiv - govori o lopovu koji prilikom krađe formule za gorivo italijanskog tima u Formuli 1 počini ubistvo i izlazi na poternici. Naručilac posla tada odlučuje da ga izvuče iz Italije tako što će ga njegov takmičarski vozač prevesti u bolidu do Švajcarske.

Na putu do realizacije tog plana stoji niz besmislenih intriga. Srećom kolorit je sve vreme usput prijatan za gledanje.

* * / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

COLLATERAL BEAUTY Davida Frankela je film o gubitku i načinima na koje čovek može da se nosi sa tim. Međutim, ovaj kritičarski raznet film mnogo je zanimljiviji kao slučaj puta u pakao popločanog dobrim namerama. Naravno, za početak, važno je reći da COLLATERAL BEAUTY ni u kom slučaju nije zaslužio taj stepen uništenja od američke kritike. Film ima svoje probleme, ali pre koju godinu lako mogu da zamislim i hvalospeve za isto ovo ostvarenje. Ipak, izgleda da je Frankelov film doživeo kaznu zato što je reč o major filmu koji se "drznuo" da čeprka po imaginarijumu indie filma. U isto vreme hvalospeve dobija indie film MANCHESTER BY THE SEA na istu temu i kritičari su verovatno iz nekog razloga pomislili da indie film treba da ima tapiju na temu gubitka.

Stoga, eto, ako pogledamo agregatore kritika poput Rotten Tomatoes ili Metacritic videćemo da je Marvel u proseku jači u skorovima od filmova poput COLLATERAL BEAUTY koji je a) baziran na originalnom scenariju b) pokušava da bude grow up studio picture. Zanimljivo je da kritičari istovremeno vape za tim kako nema dovoljno major filmova na ozbiljne teme, za ozbiljne gledaoce, po originalnim scenarijima, ali kada se neko pojavi, bilo da je žanr ili melodrama, vrlo često biva ukopan, bilo da je reč o ACCOUNTANTu, ALLIEDu ili evo sada COLLATERAL BEAUTYju.

Kako rekoh, COLLATERAL BEAUTY ima određene probleme, i to je činjenica. Ali, problemi koje ima ovaj film su mnogo delikatniji od načina na koji je izgažen.

Međutim, nije samo kritička recepcija indikativna za ovaj film. Postoji tu još nekoliko vrlo zanimljivih i osetljivih elemenata. Ovaj scenario je bio glorifikovan na Black Listu, i godinama je "kuvan" kao prestige picture. Prvobitno je glavnu ulogu trebalo da igra Hugh Jackman i imao je drugog reditelja. Kada je Jackman zamenjen Smithom, originalni reditelj je napustio film i došao je Frankel. Mađutim, iz ove vizure, ako je i došlo do promene direkcije filma, onda je ona mogla biti samo u pravcu koji je "mračniji" jer COLLATERAL BEAUTY je moderna urbana bajka prepuna depresivnih likova, i Big Willie je u toj galeriji likova daleko najdepresivniji.

Sam scenario je prepun raznih lucidnih rešenja, i u pogledu dijaloga i u pogledu zapleta. Neka od onih iz dijaloga bez ikakve sumnje bolje funkcionišu na papiru nego u filmu. Jednim delom zato što naprosto bolje funkcionišu na papiru, a možda je nešto i do Frankela. Naime, COLLATERAL BEAUTY je izuzetno složen scenario za režiju i mislim da je Frankel naslutio u kom pravcu treba da ga radi ali da u pojedinim aspektima nije našao balans. Film nije ni sirov ni estetizovan, ni realističan ni liričan, i uprkos tome pšto ne bi bilo dobro da je otišao ni u jednom od tih pravaca do kraja, Frankelov balans nije optimalan. Jedan od faktora je svakako tempo. Film je dinamičan, traje 97 minuta, reklo bi se neočekivano kratko za ovu vrstu filma i u tom pogledu, Frankel zb ilja dopnosi jednu efikasnost, mada ne možemo reći da film isključivo ide iz poente u poentu.

Roger Ebert je imao tezu da je CONSPIRACY THEORY Briana Helgelanda patio od problema što ga je Dick Donner preubeličao kroz blokbuster tretman. Nisam se slagao sa tom tezom. U slučaju COLLATERAL BEAUTYja, možda bi se isto moglo reći ali ovaj film po svojim dimenzijama nije blockbuster, ovo je film od 36 miliona dolara što je ako imamo u vidu zvezde koje je skupio vrlo tesan budžet. Međutim, moguće je da su ta velika glumačka imena sa svojim velikim talentama zapravo "preopteretila" film.

Ono što je sasvim sigurno, to je da bi ovaj i ovakav scenario realizovan recimo u Francuskoj ili Belgiji, konkurisao za "oskara", pa čak i u istoj ovakvoj realizaciji.

COLLATERAL BEAUTY nije vehicle Willa Smitha. On je centralni lik pre svega po tome što se svi njime bave, ali na ekranu veći deo vremena provode drugi likovi, svaki sa svojom arijom. Te arije su jednim delom proistekle kao strukturalna uslovnost scenarija koji u sebi ima poučke poput CHRISTMAS CAROLa.

Ako imamo u vidu da screentime ne čini dominaciju Willa Smitha ali da je svakako čini čitav sklop događaja i odnosa, bitno je naglasiti da je on napravio odličan posao. U određenom smislu, film se može čitati i kao meta-priča o nepogrešivom čoveku kooga tragedija sa decom dovodi u situaciju u kojoj ne može da dođe sebi, kao priča o Smithu posle AFTER EARTH kao jednog prenaglašenog promašaja koji se tretira kao gamechanger u njegovom opusu. U ekipi punoj izuzetnoj glumaca, Smith pokazuje zašto je zvezda. Interesantno je da traumatičan odnos sa kćerkom predstavlja okosnicu oba ovogodišnja Smithova filma u kojima je bio okružen velikim i efektnim ansamblom, i SUICIDE SQUADa i COLLATERALa.

Paradoksalno, COLLATERAL BEAUTY je pokušaj da se praznični poučni film učini inovativnijim i mračnijim nego inače, a da se opet ne odstupi od kanona. To subvertiranje očekivanja imalo bi smisla da je Frankel pronašao pravi rediteljski balans. Pa ipak, čini mi se da oni koji žele da puste suzu uz praznični film, a da su plačljivi tokom holivudskih filmova, ovde itekako mogu dobiti ono što su tražili. Ja nisam publika za to, ali ne mislim da je to veći greh od plakanja uz indie filmove.

* * 1/2 / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

Pogledao sam DENIAL Micka Jacksona. BBC je bio koproducent ovog filma, i njegova sudbina je ipak suštinski polutelevizijska, pa mu Jacksonova suštinski ipak televizijska režija ne smeta puno, naprosto zato što i scenario Davida Harea i sugeriše takav pristup. Mick Jackson je prekaljeni televizijski veteran, i sudnicu je već overio u izvanrednoj produkciji Olivera Stonea McMARTIN TRIAL, pa ne čudi njegova efikasnost u prikazivanju onoga što je u ovom slučaju najzanimljivije a to je proceduralni deo. Ono što je međutim dodato da bi DENIAL ipak bio film sa velikim F i da bi ličnosti Deborahe Lipstadt i njenih advokata postali likovi sa velikim L, uglavnom je slabo i suvišno. DENIAL je naprosto film o jednom zanimljivom slučaju koji je rešen zahvaljujući znanju advokata, a ne njihovom potpunom psihofizičkom angažmanu ili promeni karaktera. Čak naprotiv, u ovom filmu nema character arca, pa zato posle ekspozicije sve "karakterne scene" deluju potpuno suvišno.

Deo viškova proističe i iz potrebe autora da se "osiguraju" koje nosi kontroveznost teme. Naime, David Irving je harizmatično negator Holokausta. Taj utisak su sprečili prvo time što su angažovali Timothy Spalla da ga igra, a on nema ni fizičke ni harizmatske bliskosti sa Irvingom, a zatim i kroz niz scena u kojima se "osiguravaju" da niko slučajno ne dovede u sumnju stav filma prema Holokaustu. Obe ove ograde su potrebne ali su mogle biti veštije postavljene.

Međutim, sam slučaj, njegovi apsurdi, pravne implikacije, pitanja klevete, ostaju jako intrigantni. I zato uprkos svim nedostacima, DENIAL ostaje film koji treba da se pogleda.

* * 1/2 / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

crippled_avenger

Mehmete, izašao BR rip ACCOUNTANTa. Više nema opravdanja!


Sent from my iPhone using Tapatalk
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

Meho Krljic


Krsta Klatić Klaja

Kripe, nagovori ga da gleda True Detective!
šta će mi bogatstvo i svecka slava sva kada mora umreti lepa Nirdala

crippled_avenger

Kad ti pogledaš Jesen samuraja...


Sent from my iPhone using Tapatalk
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

Krsta Klatić Klaja

Dogovoreno!

Meho, dolijaćeš!
šta će mi bogatstvo i svecka slava sva kada mora umreti lepa Nirdala

Meho Krljic

Uh, da ponovim da sam poslušno pogledao prvu epizodu te serije i zvanično odustao od gledanja ostatka jer mi se nije dopalo i trigerovalo mi je prevrtanje očima?

crippled_avenger

Bato, imam samo malu napomenu. Ja stojim u potpunosti samo iza druge sezone True Detective...


Sent from my iPhone using Tapatalk
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

Krsta Klatić Klaja

Meho je u potpunosti u zabludi!

Najbitnije je da se izbori sa očnim mišićem!
šta će mi bogatstvo i svecka slava sva kada mora umreti lepa Nirdala

crippled_avenger

Mehmete, u neku ruku čak i mogu da se složim s tobom. No, isto tako mislim da drugu sezonu treba da pogledaš jer ona sasvim sigurno neće biti problematična za tebe a pružiće ti neslućena uživanja.

No, kako bismo optimalno iskoristili poziciju u odnosu na Batu, ne treba da gledaš True Detective dok on ne pogleda Jesen samuraja. Držimo se prvog principa Briselskih pregovora - "ništa nije dogovoreno dok sve nije dogovoreno".


Sent from my iPhone using Tapatalk
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

Meho Krljic

Prvo status, posle principi!!!!!!!!!!

crippled_avenger

Pogledao sam NOCTURNAL ANIMALS Toma Forda. Posle odličnog, intimističkog, kamernog debija, Ford se u ovom filmu razmahnuo. I na neki način ovo je njegov "drugi debi". Naime, u ovom filmu, Ford je pokazao da u zanatskom pogledu može izrasti u ozbiljnog reditelja, da zna sve što je potrebno. Međutim, u adaptaciji romana Austina Wrighta izostao je dublji smisao. Ovo je film o ženi koja čita roman svog bivšeg, i počinju da se ređaju situacije iz knjige u kojima ona nega vidi kao protagonistu a ostale junake kao refleksiju svog stava o njegovom životu, sve to praćeno prisećanjima na njihovu ljubav i kako se ona završila. Zvuči zanimljivo, ali nije. Naime, priča romana je dosta mlak revenge triler koji bismo mi sada mogli da razumemo kao jednu interpretaciju njihovog ljubavnog brodoloma ali u suštini ono što gledamo ostaje mlak revenge triler. Drama glavne junakinje koja čita knjigu je potentnija, i ima nekih finih rešenja, ali na svako fino rešenje dođe i poneko preterano opšte mesto pa se na kraju gledalac nema čemu radovati.

Glumačka ekipa je zanimljiva premda mislim da su Isla Fisher i Armie Hammer zločinački slabo iskorišćeni. Amy Adams je već prekaljena indie figura ali treba imati strpljenja za Michaela Shannona, naročito jer je ovde uparen sa Jake Gylenhaalom i šmiraju nemilosrdno.

Ukupuno uzev, NOCTURNAL ANIMALS nije film koji je nezasluženo privukao pažnju, ali svakako jeste nezasluženo privukao pohvale. Ovo je možda bilo zanimljivo polazište za film, ali Ford na kraju nije uspeo da transcendira pojavni oblik svoje priče i dokopa se nekih "viših sfera" kojima je tako grčevito stremio.

* * / * * * *
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

Meho Krljic

Pogledao sam The Accountant i sad mi je zapravo drago da ga nisam gledao u bioskopu jer ovo vizuelno nije preterano atraktivan film i zapravo je direct to DVD produkcija maskirana u star vehicle. Ovim ne želim reći da mi je krivo što sam ga gledao, jer nije, ali The Accountant ima previše podzapleta za jednostavni centralni zaplet koji ima, premalo akcije, previše flešbekova i pozadinske priče i na kraju razrešenja koja se oslanjaju na verbalne infodampove.

No, opet, ima tu šta da se voli, John Bernthal oživljava ansambl, pogotovo jer Affleck mora sve vreme da izigrava Aspija i zapravo sam se ponadao nekom sociopolitičkom komentaru do kraja filma, ali to je izostalo. Ono što ostaje je interesantna ideja autizam-kao-supermoć, doduše već prilično izraubovana, ali sada u jednom high stakes okruženju, te par džonvikovskih akcionih scena koje su dobre. Anna Kendrick neiskorišćena, služi samo kao erotska motivacija, Cynthia Addai-Robinson služi samo da pogura zaplet i ima višak backgrounda koji joj i dalje ne daje personaliti, itd. Mislim, ja sad ređam zamerke, ali dopao mi se centralni lik i njegov svetonazor i žao mi je što se zapravo film više ne bavi njim. Umesto toga, film ide u previše nepotrebnih podzapleta, gomila detalje koji mu odmažu i ne uspeva da se fokusira na bitne stvari. Mislim, čak i naslov je pogrešan, jer ovo što glavni junak radi nije računovodstvo nego klasična revizija/ forenzička analiza finansijskog poslovanja ili, kako bi to lepo na srpskom rekli - odit. To je kao da ste film nazvali "Plaćeni ubica" a onda kroz čitavu priču pratite detektiva koji pokušava da uhapsi plaćenog ubicu.

Što se tiče pitanja da li je ovo Batman flick in disguise, stvari su zapravo značajno komplikovanije jer je ovo film koji prikazuje šta bi bilo da Batman nije izgubio roditelje u crime alleyju već da su se razveli, otac sinove udario na surovi dril iz besa jer je control freak, pa se zbog toga jedan izmetnuo u Betmena, a drugi u Panišera, mada ovde Panišer ubija za pare a Betmen iz ubeđenja. Onda se Betmen primi na malu iz Tvajlajta a J. Jonah Jameson iz Spajdermena je tu da moralno relativizuje sve što Betmen radi jer ubijanje i pranje love je okej ako taj koji to radi povremeno prosledi neki tip koji vodi do hapšenja drugih ljudi koji ubijaju i peru lovu. Na kraju je tu, srećom, vanzemaljac u liku Dicka Solomona da se ukaže kako je ipak najgore kada se finansijska dokumentacija šteluje tako da imate dobar IPO kad izađete na berzu jer ćete time pomoći ljudima bez udova da ponovo hodaju, pa se, nakon što se ovaj zločin pravično kazni metkom u glavu sve može vratiti u uhodane tokove. Ko god da je pisao ovaj scenario - dakle Bill Dubuque - je imao vrlo složeno detinjstvo čitajući stripove, Twilight i gledajući 3rd Rock from the Sun. Ipak, kako Betmen u ovom filmu u svom pokretnom betkejvu pored zlatnih poluga i evara (koji su u američkom filmu sinonim za prljav novac) ima i prvi broj Action Comics u mint conditionu, koji je pre dve godine otišao za 3,2 miliona dolara na ibej aukciji, barem znamo da je Ben Aflek ovde radio reviziju i za neke surove gikove koji su istovremeno i kriminalci jer nisu mogli da ga plate novcem već robom - dakle jedino objašnjenje je da je istina da su ruski hakeri namestili rezultate američkih izbora. Fak!

crippled_avenger

Ukalkuliši da je J. K. Simmons novi inspektor Gordon a njegova učenica Amanda Waller u DCjevom TV univerzumu :)


Sent from my iPhone using Tapatalk
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam