The Crippled Corner

[crippled_avenger]

Godišnja lista - https://starikadar.blogspot.com/2019/12/stari-top-10-2019.html

[crippled_avenger]

Douglas Hickox je reditelj o kome sam više navrata morao da pišem podsetnike jer je reč o jednom od najpotcenjenihih žanrovskih velemajstora sedamdesetih, a bogami i osamdsesetih kada se mahom preselio na televiziju.

Retko koja kinematografija može da pruži tako pouzdane i vizuelno nadahnute žanrovske poslenike kao Velika Britanija, a Hickox je jedan od rodonačelnika tog trenda. Naslovi kao što su SITTING TARGET i SKY RIDERS dobar su podsetnik o kakvom velemajstoru se radi.

Jedna od specijalnosti Douglasa Hickoxa bio je i horor, i u uprkos tome što mu je prilično campy film THEATRE OF BLOOD možda i najpopularniji rad u tom žanru jer je tu bio Vincent Price i atraktivna premisa, Hickox je unosio jako dobar horor senzibilitet i kad je radio druge žanrove.

BLACKOUT je televizijski triler snimljen za HBO 1985. godine. U njemu Douglas Hickox sarađuje sa Tak Fujimotom, sjajnim DPjem koji je mahom radio sa Jonathan Demmejem ali i na nekim meni vrlo dragim filmovima mimo njega kao što je THAT THING YOU DO Toma Hanksa, i zahvaljujuči toj saradnji BLACKOUT direktno prelepo izgleda.

Odabir lokacija, kadriranje, atmosfera, to je sve besprekorno u ovoj saradnji Hickoxa i Fujimota. BLACKOUT izgleda kao prestige picture a fetišizam u pogledu nekih detalja kao što je kožna maska koju nosi ubica evocira De Palmu i Argenta iako je Hickox skloniji efikasnijim sklopovima kadrova od njih dvojice i ide na visceralnost ne samo u kadru već i u montaži. Pa ipak scena napada u garaći sa lomljenjem stakala na kolima jeste nešto čega se ni Argento u najboljim godinama ne bi postideo.

Sam zaplet je takođe depalmijanski-argentovski. U isto vreme jedno gadno mesto zločina biva otkriveno kada i nepoznati čovek doživljava tešku saobraćajnu nesreću posle koje ima duboku amneziju i potrebu za rekonstruktivnom hirurgijom. Šest godina kasnije, taj jedva preživeli čovek je došao sebi, vodi prijatan bračni život sa ženom koja ga je negovala u bolnici i pojavljuje se stari detektiv sa uverenjem da je on taj koji je onog dana pobio vlastitu porodicu.

Psihološki mumbo jumbo oko samog junaka i upornost starog policajca stoje pre svega kao povod za triler nego kao psihološki ubedljiva situaciona postavka, ali u Hickoxovom filmu i u interpretaciji Richarda Widmarka, Keitha Carradinea i Kathleen Quinlan, to sve pije vodu jer su jasni okviri onoga što ovaj film treba da bude.

BLACKOUT je stylish triler u kome je priča neophodna kako bi situacije bile dovoljno tropey za razne suspense postavke i u tom pogledu Hickoxov film je na pomenutoj post-hitchcockovskoj liniji.

Ovo ostvarenje je daleko iznad onoga što bi se tipično smatralo televizijskim filmom, i u epohi kada je televizijski prilično ozbiljno rađen, odudara svojom ozbiljnošću na svakom nivou.

[crippled_avenger]

BY DAWN'S EARLY LIGHT Jacka Sholdera iz 1990. godine je zanimljiv hladnoratovski triler o apokaliptičnom kretanju prema nuklearnoj razmeni između SAD i SSSRa. Ovo je još jedna zanimljiva HBO produkcija, s tim što je ovog puta reč o televizijskom filmu koji se ipak fokusira na eskapistički ugođaj, ovo nije dokudrama ali je istovremeno dosta ubedljiv u prikazivanju nekih vojnih protokola i ambijenata, uprkos tome što se postepeno kako film odmiče realističnost povlači pred potrebama zapleta.

Sholderova režija je vrlo vešta i u pogledu tehničkog znanja nema mnogo sumnje da BY DAWN'S EARLY LIGHT nosi film look i ostavlja utisak bioskopske ambicije. Ono što Sholder radi na solidnom ali ne i preterano velikom budžetu je izuzetno dobro i veliki je gubitak što je on relativno brzo potrošen i izgustiran u holivudskoj produkciji i gurnut u relativno opskurne DTV vode.

BY DAWN'S EARLY LIGHT nije remek-delo kao HIDDEN ali jeste efikasno napravljen i vrhunski profesionalno urađen film.

Snimljen je po scenariju Brucea Gilberta koji je adaptirao roman Williama Prochnaua, i okosnica priča je odnos pilota i njegove partnerke i ljubavnice koji uprkos tome što su takvi odnosi zabranjeni pilotiraju avionom B-52 spremnim da izvrši nuklearni udar. Kada SSSR doživi napad na Donjeck nuklearnom raketom ispaljenom iz Turske, i kada automatski reaguje napadom na SAD, ova posada je poslata da isporuči svoj nuklearni tovar. Paralelno pratimo američkog predsednika koji shvata da je reč o zabuni, da je predsednik SSSR svestan da je automatski aktivirana odmazda porešno pokrenuta, i naravno neke jastrebove iz administracije koji imaju svoju agendu.

Scenario je zapravo najslabiji deo filma, ne samo zato što svojom dinamikom i pojedinim zamislima odlazi u pravcu stripovske akcije kad joj vreme nije, već pre svega zbog toga što je Sholder napravio jako ubedljiv i uzbudljiv imaginarij SAD koje se ruše i ljudi čiji je zadatak da naprave apokalipsu ako dotle dođe. Glumci su redom odlični i zato je šteta što njihove i rediteljeve napore nekako izdaje zaplet.

No, BY DAWN'S EARLY LIGHT iako je izašao u vreme pada Berlinskog zida i danas stoji kao zanimljiv i vizuelno uzbudljiv reklik ere Hladnog rata.

Powers Boothe koji igra glavnu ulogu pilota, godinu pre toga je u vreme detanta igrao Žukova u Ozerovljevom filmu STALJINGRAD. James Earl Jones je odličan kao "razumni oficir" nasuprot Ripu Tornu koji je "jastreb" ali ima slabiji materijal da igra. Martin LAndau se solidno snalazi u roli visokomoralnog predsednika "umerenjaka".

[crippled_avenger]

Dugometražni debi Milene Grujić je diplomski film A.S. (25), krimić pod jakim uticajem Novog talasa, priča o dva klinca iz blokova koji odlućuju da odrade jednostavnu pljačku koja polazi nizbrdo i bekstvo ih dovodi u stan poljske studentkinje gde čekaju svoju zlehudu sudbinu.

Milena Grujić u svom filmu donosi glumce iz novog talasa FDU filmova kao što su Gvojić i Šurbanović ali je poetički drugačija od tvedog art housea koji forsiraju njeni vršnjaci. Njen film ima rokenrol uticaj "beogradskog" filma osamdesetih, ali i francuskog filma tog vremena, kao što je rani Assayas recimo, donosi siroviji rukopis, više pozicija kamere i konkretnije dramske situacije sa dijalogom koji je sadržajniji.

Grujićkin film je snimljen u praktično no budget uslovima ali se hrabro bori da nikada ne zapadne u no budget poetiku i da se pretvori u neko hendikepirano delo. Sve ono što su produkciona ograničenja integrisano je u priču, i film deluje vrlo estetizovano, zahvaljujući fotografiji Luke Trajkovića koji dobro zarobljava tu vibrantnost urbanog miljea u koji je priča smeštena.

Svakako da se određeni produkcioni limiti osećaju u ovom filmu, i da ostaje pitanje da li je ovaj film bio pravi put za Grujićkin prvi celovečernji nastup u pogledu afirmacije jer jasno je da ona može da pruži mnogo mnogo više. Međutim, ono što je sigurno to je da se iz ovog filma vidi ono što je najvažnije a to je da ona ume da režira. Stoga, ovaj film pre svega gledam kao showcase jednog talenta koji dolazi i koji je zreo za ozbiljne zadatke a mnogo manje kao film kojim neko cementira svoju poziciju.

U tom pogledu biće zanimljivo proceniti recepciju ovog filma jer se otvara pitanje da li se paradigma debitantskog filma kod nas promenila u poslednje vreme i počela da isključivo podrazumeva velike uspehe, da ne kažem "remek-dela" posle kojih slede duge pauze i predasi na lovorikama. A.S. (25) definitivno nije to, ali ono što jeste je tvrd, znalački debi čijem reditelju bih dao novu priliku brže nego nekim od "vedeta".

* * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

THE TROUBLE WTIH SPIES ili kako na špici piše TROUBLE WITH SPYS je režija Burta Kennedyja, reditelja koji je obeležio detinjstvo moje generacije SF akcijašem SUBURBAN COMMANDO sa Hulkom Hoganom, a inače je značajan reditelj vesterna i scenarista klasika ovog žanra Budda Boettichera.

Burt Kennedy je snimio neke filmove i u Jugoslaviji gde su ga potpisivali kao ko-reditelja sa Nikšom Fulgosijem kao što se i Kirk Douglas potpisao sa Zoranom Čalićem. Najpoznatiji je po srednjebudžetnim vesternima, često sa komičnom dimenzijom, kao ključna dela prepoznaju se recimo filmovi sa Jamesom Garnerom SUPPORT YOUR LOCAL GUNFIGHTER i SUPPORT YOUR LOCAL SHERIFF.

TROUBLE WITH SPIES je špijunska komedija koju je snimio kada je imao 65 godina, i ima nešto staračko u sebi. Reč je o adaptaciji romana Marka McShanea o agentu britanske tajne službe kog igra Donald Sutherland, kao ful Amerikanac, i njegovj misiji da na Ibici razjasni nestanak prethodno poslatog britanskog agenta poslatog da istraži sovjetski šverc narkotika i prodaju britanskim vojnicima.

Međutim, kada se nađe u jednom pansionu i kada usledi serija pokušaja da ga ubiju, agent shvata da je okružen zanimljivom družinom.

U pojedinim momentima, Sutherland svojom harizmom i Kennedy svojom mišićavom režijom uspevaju da malo pokrenu film, ali nažalost THE TROUBLE WITH SPIES nije dovoljno duhovit, niti dovoljno kiseo niti dovoljno dinamičan da bi u potpunosti profunckionisao.

Verujem da je i Kennedy želeo da napravi neku špijunsku satiru kao što je bio S.P.Y.S. Irvina Kershnera sa Sutherlandom i Gouldom, nešto malo "odraslije" i "otrovnije" spram špjiunskog žanra a dobili smo na kraju pitomu špijunsku komediju koja ne samo da nije dobra nego nije ni dovoljno loša da bi bila upečatljiva.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

THE TRAGEDY OF FLIGHT 103: THE INSIDE STORY Leslieja Woodheada je dokudrama nastala u koprodukciji HBOa i Granade. Režirao ju je nekadašnji zaposlenik Granade, eminentni i odlikovani dokumentarista Leslie Woodhead koji se posle hladnoratovnog posla za Britaniju u Istočnom Berlinu, posvetio temama mahom smeštenim iza Gvozdene zavese.

Woodhead se nažalost u nekoliko navrata bavio i tragedijama na našim prostorima i poseban je kuriozitet da je snimio televizijski film COLLISION COURSE 1979. godine i posvećen je zagrebačkoj aerodromskoj katastrofi.

THE TRAGEDY OF FLIGHT 103 je dokudrama u kojoj je igrani materijal strukturiran na dokumentarnoj matrici sa dosta intervencija naratora, ispisivanjem podataka na ekranu i praćenjem logike događaja koja odnosi primat nad praćenjem unutrašnje logike samog filmskog narativa.

Paradoksalno, ovaj film uspeva da baš sa tom naizgledom krutom strukturom koja "robuje događaju" izgradi neku svoju specifičnu estetiku.

Objekti su ubedljivi, glumci su sjajni iako su nam dobro poznati iz nekih vrlo čuvenih uloga. Pa ipak Sean Pertwee, Michael Wincott ili Ned Beatty ovde uspevaju da apslutno "urone" u ceo taj milje i budu maltene nekakvi protagonisti dokumentarca.

Film je dakle neobičan i zanimljiv, i nije jedina saradnja HBOa i Granade na slične teme, i u ovakvim naslovima možemo naći temelje HBO istinitih priča po kojima su poznati.

[crippled_avenger]

GULAG Rogera Younga, po scenariju Dana Gordona koji se istakao i pre i posle toga u raznim žanrovima, stoji kao jedna ambiciozna hladnoratovska varijacija na temu filma o "Amerikancu u stranom zatvoru" koja je izrasla iz klasika kao što je MIDNIGHT EXPRESS i slični radovi.

S druge strane ovo nije exploitation kao BORN AMERICAN Renny Harlina, ali u sebi nosi nešto što jeste duboko žanrovska cell block priča.

Ypung i Gordon kombinuju realizam utoliko što se bave atipičnođću Gulaga i sovjetskog sistema, ali na kraju to ipak postaje priča o pokušaju bekstva iz zatvora.  I kada dođe u tu fazu, imamo i tipske prison break likove, glavnog koji je običan čovek i nije kriminalac, ogrezle kriminalce koji ga isprva otpisuju a onda ga prihvate, jednog "pesimističnog robijaša filozofa", brrutalne čuvare koje će stići kazna za ono što su radili itd.

Sam zaplet vezan za sovjetske vlasti je poluubedljiv - žrtvu igra David Keith, tip koji je proveo osamdesete na čudnoj ničijoj zemlji između glavnjaka i sporednjaka, i mahom ostao dobar sidekick i povremeni negativac. Ovde n igra bivšeg atletičara, sada sportskog novinara koji prihvata da pomogne sovjetskom naučniku disidentu a ovaj ga namešta KGBu.

Kada skonča u Gulagu ima teškoće da se psihološki privikne na rusku bol, neizrecivu i neizlečivu, i ne može da veruje kako su ljudi samo cinični ali slabo motivisani da se opiru i beže.

Ali kada on shvati da to nije Ammerika i oni shvate da nisu nužno ukleti i tu se dolazi do sinergije za bekstvo.

Film je solidno realizovan, Young je prekaljeni profesionalac sa iskustvom i na velikom platnu i uspeva da napravi ugođaj ozbiljnog production valuea.

[milan]

BLACKOUT je televizijski triler snimljen za HBO 1985. godine.

Gde si ovo nasao? Mnogo sam voleo ovaj film kao klinac, a mislim da ga nisam gledao vise od dva puta, bas bih da ga repriziram. I nisam imao pojma da je TV film, secam se da mi je bio bas bas ubedljiv.

[Meho Krljic]

Meni se čini da ja to nisam gledao, valjda bih se sećao Vidmarka i Karadina.


Ali zaplet mi deluje kao ono što je posle korišćeno u Peterseonovom Shattered. Imaju li ta dva filma ikakve "formalne" veze?

[crippled_avenger]

milane, našao sam ga na cinemageddonu


Sent from my iPhone using Tapatalk

[crippled_avenger]

meho, nema formalnih veza...


Sent from my iPhone using Tapatalk

[Meho Krljic]

Rodžer det. Dobra premisa, nije čudo da je koriste u više navrata. 

[crippled_avenger]

HOW THE BEATLES ROCKED THE KREMLIN Leslie Woodheada predstavlja njegov one man show, iako je reč o konvencionalnom televizijskom dokumentarcu, u osnovi je ovaj film postavljen kao Woodheadova ispovest, on je narator i to u Ich-formi, kao neko ko je krenuo iz bavljenja rokentolom a završio bavljenjem Gvozdenom zavesom. Neke od prvih snimaka iz Caverna napravio je baš Woodhead a potom će raditi za televiziju Granada i specijalizovati se za hladnoratovske teme i život u zemljama Varšavskog pakta.

Okolnosti masovne i upečatljive bitlmanije su prepoznatljive o SSSRu i gledao sam nekoliko dokumentaraca na ovu temu, ali čak ni FREE TO ROCK koji je finansirala američka vlada, ne insistira toliko na tome da su vlasti i lojalni narod progoni fanove Beatlesa kao što to radi Woodhead. I uopše, sklon je raznoraznim pojednostavljenjima zbog kojih FREE TO ROCK iako ima sličnu minutažu izgleda kao mala škola filma u odnosu na ovo.

Woodhead stoga umnogome gubi konce u pokušaju da prikazže istorijski kontekst, momenat kada kreće anderski a potom i državni rokenrol itd.

Pa ipak, Beatlesi i život iza Gvozdene zavese su dovoljno zanimljivi da se i ovo Woodheadovo ostvarenje može gledati sa radoznalošću. Šteta što Woodhead na toliko mesta šlajfuje.

Početkom devedesetih Woodhead je snimio dokumentarac o Deanu Reedu, svakako bih voleo da vidim šta je snimio. I ta činjenica mi je najbolji dokaz da je u ovom filmu svakako pokazao manje nego što zna.

U svakom slučaju, već ovaj dokumentarac iz 2009. pokazuje da je Woodheadov rigidni, binarni, hladnoratovski rezon poprilično zastareo u tom trenutku.

[crippled_avenger]

TIFA Bakira Hadžiomerovića je zanimljiv pedesetominutni dokumentarni film o Mladenu Vojičiću Tifi, sarajevskom pevaču, neukrotivom rokeru koji je sa masom poznatih bendova, a među njima i najslavnijim - Bijelim dugmetom, snimio po jedan album i potom bivao izbačen iz bendova. Danas živi kao solo izvođač.

TIFA se periodom rada sa bendovima bavi pre svega u slučaju Bijelog dugmeta, ostale samo ovlaš dotiče ali ne razrađuje, a veće segmente posvećuje Tuifinom boravku u Srajevu pod opsadom, i njegovom životu danas u kom je evidentno da je on i dalje deo "raje".

Bakir Hadžiomerović ne strukturira film kao iznošenje fakata i doslovno praćenje Tifinog životopisa, što je možda i pogrešno jer se time zanemaruje faktor tog pevanja na po jednom albumu poznatih bendova, to je svakako bitan deo njegove ličnosti i osobenost, ali s druge strane prikazuje ga kao karakter i posle gledanja ovog filma svakako bolje shvatamo ko je taj čovek, iako smo pre gledanja ovog filma znali više činjenica.

[crippled_avenger]

 SNATCHERS Stephena Cedarsa i Benji Kleimana je horor komedija o devojci čiji se momak posle letovanja u Meksiku vraća i ona mu se podaje kako bi očuvala njihovu vezu. Posle par dana ona ostaje trudna i rađa gremlinolikog monstruma koji deluje kao biće iz svemira koje je bilo značajan učesnik u životima Maja.

SNATCHERS je prikazan na SXSW gde mnogi žanrovski filmovi imaju premijere ali ova komedija nije ostvarenje visokog profila. Ovo je srčana horor komedija koja uživa u tome što je priglupa i nesavršena ali naprosto ne nudo dovoljno toga novog i dovoljno toga dobrog da bi se izdvojila.

Ono što SNATCHERSu pomaže u savremenoj klimi jeste to što donosi malo osećaja za ironiju svojstvenog indie filmu, ali istovremeno ne odstupa mnogo od žanrovskih postulata, i onoga što smo u ovom formatu već sreli. Otud SNATCHERS definitivno nije exploitation ali sasvim sigurno nije ni žanrovska dekonstrukcija.

SNATCHERS je simpatičan film ali suviše je rutinski u formatu i produkcionom okviru koji to ne dozvoljava.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

HOSTAGES je televizijski film Davida Wheatleya koji su napravili Granada i HBO u koprodukciji. Slično FLIGHT 103 i ovo je istinita priča na temu terorizma. U ovom slučaju reč je o ljudima koje su pripadnici Hezbolaha otimali u Libanu i kompleksnim događajima koji su dovodili do njihovog oslobađanja, sa sve raznim politikama vlade SAD koje su stvari činile još složenijima jer je raspon od nekoliko godina pokrivao trgovine u rasponu od Iran-Cootra afere i Olivera Northa do irskog predsedavanja u EU i loboranja za bolje odnose sa Iranom.

Neki od talaca su proverli preko pet godina u zatočeništvu i svet se bitno izmenio za to vreme, Irak je postao neprijatelj a Iran i Sirija prijatelj Zapada, Homeini je umro, Rafsandžani je stekao moć, i jeziva sudbina ovih ljudi je trpela zbog svih tih transformacija.

Ovaj film nije onako hladan i sistematičan kao Woodheadov rad, složen je iz dva sloja, pokušaja familije da animira vlasti svojih zapadnih država i života u zatočeništvu.

Zahvaljujući sjajnoj glumačkoj ekipi koju činr oskarovci poput Colina Firtha i Kathy Bates, pouzdani epiyodisti poput Harry Dean Stantona i Jay O. Sandersa, ovakav koncept ostaje održiv.

Wheatley je ubedljivo rekonstruisao bejrutske ambijente iako nije veliki stilista u pogledu inscenacije ali sve u svemu, ovo je konzistentan i jasan rad.

[crippled_avenger]

Nisam nikada uspeo da se ukačim na Sama Mendesa i smatram ga rediteljem koji je napravio neka od najvećih zlodela, među kojima me je intimno najviše pogodilo ono što je uradio Bondu, potpisavši verovatno dva n ajslabija naslova u serijalu.

1917 je Mendesov zakasneli pokušaj da se ukači u priču sa prestige survival thrillerima. Dakle, Cuaron se tu okušao, a zatim i Innaritu. I sada će i on.

S druge strane, snimio je film posvećen na sećanjima svog dede, mada film nije i nikako ne bi mogao biti istinita priča, i govori o ratu, pa bih rekao da se ovde oseća i eho DUNKIRKa. A iskreno, ne bih zanemario i komercijalnu privlačnost tog filma kao nešto što je privuklo Mendesa ovoj ideji.

JER, 1917 je kao prestige picture, napravljen je da izgleda kao da je iz dva kadra i da se samim tim dešava u realnom vremenu jer nema elipse sem kad junak izgubi svest i to je pauza između dva kadra. Ali istovremeno, ovo je i film koji želi da ide na liniju akcione zabave jer znamo da će nešto što vidimo u daljini ubrzo doleteti do nas, da če junak kad naiđe na vodopad i pasti sa njega itd.

Tako da, Mendes želi malo tog DUNKIRK vajba. Gledamo neke ljude koji nisu akcioni heroji u nečemu što je ogromna bitka koje njihove sitne sudbine gura tamo-vamo.

Roger Deakins je odličan direktor fotografije, mada mi se čimi da se u Bondovima prilično ulpupao i pokazao da ima i boljih za tu vrstu zadatka. Ovde on snima film koji je serijom trikova napravljen da izgleda kao da je iz jednog kadra. Sama ta ideja je uvod u nešto što bismo smatrali impresivnim, ali danas je tehnika toliko napredovala da iskreno sada i nema neke impresivnosti u tome. Bez namere da zvučim nezahvalno, ali gledalac brzo zaboravi da gleda nešto što je koncipirano kao bravura sequence, jednim velikim delom zato što ono što gledamo nije previše zanimljivo, a samim tim se i taj koncept vrlo brzo guši. Naime, fotografija dosta funkcionalno prati događaje i ne nudi apsolutno nijedan atribut koji bi nam ponudio razlog zašto to nije snimljeno iz više uglova, pa sastavljeno.

Paradoskalno, sama radnja filma je dosta modularna, imamo cele delove koji se dese a mogli smo bez njih na nivou celine tako da kadrovi nisu podeljeni ali sama radnja jeste. Osnovnu misiju glavnih junaka koja bi objedinjavala ovo lutanje maltene i zaboravimo.

Kada je film krenuo, uzeo sam u obzir Mendesovo pozorišno stasavanje, ponadao sam se da će ovo biti neki odgovor na čuvenu Jevrejinovljevu predstavu o napadu na Zimski dvorac, da u tom jednom kadru ima nečeg ili jako filmičnog ili nečeg teatralnog ali nažalost nema ničega i nema nikakvog dubljeg smisla u svemu tome.

Imajuči sve to u vidu, barem imamo sreće što je 1917 prestige picture koji ne nudi neke blamantne zaključke, neke ekstremne pretencioznosti, nešto što će izazivati krindž. Ali, 1917 je film krajnje mlakih zadovoljstava.

* * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

SAKHAROV Jacka Golda je televizijski film snimljen 1984. za HBO u fazi dosta snažnog hladnoratovskog đira i prikazuje Andreja Saharova, čuvenog ruskog naučnika u periodu od 1968. godine kada je ušao u jači aktivistički gas. Jason Robards igra Saharova i prilično je star za tu ulogu jer film kreće iz faze kad je Saharov imao 47 godina i uprkos tome što prati ovog čoveka i u kasnijim godinama, on nikada ne dostiže Robardsov izgled i stanje. Naime, Saharov je preminuo 1989. godine u 68. godini.

U svakom slučaju, SAKHAROV je ozbiljno koncipirana melodrama o čoveku koji ulazi u razne krugove otpora kršenjima ljudskih prava, hapšenjima i sl. Nažalost, ne dobijamo jasniju sliku zašto je Saharov ušao u ovaj svet izuzev što se identifikovao sa mogućnošću da završi u gulagu i da je želeo da se uspostavi sistem koji bi pomagao nevoljnicima među kojima bi nekada mogao i on da se nađe.

Iako sam Saharov nikada nije skončao u Gulagu, doživeo je određene vidove zabrane kretanja i kućnog pritovra, uklanjanja iz vojnih istraživanja gde je dao neizmeran doprinos, tako da strah nije bio neosnovan.

Drugi motiv koji se prepoznaje jeste njegova trauma od staljinizma koja mu doduše budi i izvesnu vrstu percepcije aktuelnih događaja u SSSR kao nečeg podnošljivog. U svakom slučaju, što se Saharov više bori to viš shvata obum represije.

Glenda Jackson igra njegovu drugu ženu Jelenu koju je upoznao kroz aktivizam kada je ostao udovac. Ona mu se postavlja kao oslonac i saborac, s tim što ona sama nije motivacija za akciju, on je već aktivan kada je upozna.

Slučajevi oko kojih se Saharov angažovao prikazani su uopšteno, a plašim se u nekim situacijama i krajnje pojednostavljeno. No, ako imamo u vidu da u vreme premijere ovog filma Saharov bukvalno ulazi u najtežu fazu progona, kada mu se preti ženinom zdravlju i kada ga izbacuju iz Moskve, jasno je da se neka viša skrupuloznost nije ni mogla očekivati.

Stoga, SAKHAROV stoji kao dosta ozbiljan proizvod koji je teško razdvojiti od vremena u kom je nastao.

[crippled_avenger]

ВТОРЖЕНИЕ Fjodora Bondarčuka je nastavak njegovog izuzetnog filma kojim je uveo rusku kinematografiju u najvišu copywoodsku ligu. U nastavku, Bondarčuk ima pomoć Olega Trofima koji je imao ogroman uspeh pretprošle godine sa filmom ЛЕД, i ovde je potpisan kao reditelj druge ekipe.

Drugi deo se nadovezuje direktno na prvi, i za razliku od prvog filma koji je ponudio spoj cameronovskog blue collar SF akcijaša, naravno tada već propuštenog kroz blomkampovski pogled na svet, i sovjetske fantastike koja će se radije baviti odnosom civilizacija na različitim nivoima razvoja nego ratom svetova.

Drugi deo je međutim još direktnije nadovezan na TERMINATORa i bavi se vanzemaljskom veštačkom inteligencijom koja prepoznaje transhumanističke procese koji su zadesili glavnu junakinju u prvom filmu i prepoznaje je kao pretnju.

Veštačka inteligencija kreće da je ubije i počinje da je progoni kroz celu Moskvu, rekao bih na zanimljiviji način nego u filmu DARK FATE Tima Millera. Naime, veštačka inteligencija koristi baš ono što je ruska specijalnost fake news, deep fake itsl.

I to je najzanimljviji aspekt ove priče. Filmu nedostaje bravura sekvenca kao što je pad svemirskog broda iz prvog filma, ali u finišu nudi nešto slično a to je scena potapanja Moskve koja je odlično zamišljena i solidno realizovana.

Bondarčukovi i Trofimovi reklamdžijski instinkti daju određenu estetizaciju događajima i rekao bih da filmu daju jednu atipičnu estetizaciju koju blokbasteri ovog profila mahom nemaju. Međutim, isto tako ovaj film narativno trokira mnogo više nego prvi.

Na kraju će se paradoksalno ispostaviti da problem zašto van Holivuda ne nastaju blokbasteri ovog tipa koji su im ravni, nije u tehnici i specijalnim efektima već u naraciji, koja se naravno delom odvija baš kroz spektakl.

U tom pogledu, ВТОРЖЕНИЕ ne uspeva da odbrani poziciju koju je izborio prvi film, ali rekao bih da se nije previše povuklo unazad.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

BAD BOYS FOR LIFE je bookend sequel koji je zapravo uspeo da bude smislen, da bude istinski drugačiji od prethodna dva, i da u nekim aspektima bude čak i unapređenje.

No, pre toga moram da postavim neki osnovni okvir za moju recepciju ovog serijala. Prvi film mi je bio cool, bio je nešto novo, pojavio se Bay, Big Will kreće da eksplodira kao zvezda, ali tada mi je to bio zanimljiv skup zanimljivih novotarija ali tad je postao LETHAL WEAPON i prosto znali su se prioriteti.

Međutim, BAD BOYS 2 mi je jedan od najesencijalnijih filmova dvehiljaditih. Ako je u mejnstrim fazi Bayovog rada, ARMAGEDDON bio najkompletniji film u pogledu spoja straight blockbustera i Bayhema, onda je BAD BOYS 2 bio ulazak u njegovu autorsku fazu, jedan potpuni kokainsko-kerozinski delirijum, nagažen u pogledu svega, humora, nasilja, kolorita, eksplozija, loma i pokolja, svega. Da Edgar Wright nije kanonizovao BAD BOYS 2 u HOT FUZZu osećao bih se kao da sam poludeo zbog svog utiska o tom filmu, ali srećom nisam bio jedini koji je bio istinski izmenjen ovom hard-R extravaganzom.

Dugo je prošlo između prvog i drugog filma, a duplo više između drugog i trećeg, i sada se postavilo pitanje da li uopšte ima prostora za takav film i da li će to biti nelagodni plaćenički hack job koji je godinama čekan a nije mogao da se uradi jer glumci nisu mogli da se usaglase oko termina. Prošli su mnogi ljudi kroz taj projekat, među njima Joe Carnahan kao pisac i reditelj, i na kraju je krenula da se sastavlja potpuno nova i sveža ekipa predvođena belgijskim duetom Adil i Bilall o čijem smo proboju pisali u svoje vreme.

Elem, Adil i Bilall su dobili zadatak da adaptiraju sa Chrisom Bremnerom skript koji su konstruisali Joe Carnahan i Peter Craig, da prođu sve jake ego tripove i konačno izađu na teren.

Rezultat je neočekivan a moram priznati da je lep štos se Adil i Bilall ponovo gledaju neki belgijski projekat kao sledeću akciju. Naime, Adil i Bilall su snimili do sada možda i narativno najkonzistentniji BAD BOYS film, sa pričom, odnosima i zapletom koji zapravo nisu samo okosnica za građenje akcionih sekvenci i humorističkih eskapada.

Moguće je da su morali da stave akcenat na priču jer je novi film vido jefitniji od drugog dela. Kad kjažem jeftiniji, očigledno je da BAD BOYS 2 ima bitno viši budžet ovog filma mada naravno nema razloga za brigu. BAD BOYS FOR LIFE jeste u januarskom dumping groundu, i jeste koštao 90 miliona dolara što je danas trošak za marketing pre nego budžet ALI ničega ovde ne nedostaje. Završni akcioni set-piece je na nivou onoga što treba da bude finale, sve pre toga je na nivou, ali svakako da bi kod Baya imali duple više tako ambiciozne akcije kakva je ova u finalu.

Međutim, Adil i Bilall nisu Michael Bay, nisu ni Renny Harlin, ali jesu sasvim solidni akcioni reditelji koji nude sve što treba, samo drugačije nego što smo navikli, malo je manje, ali nije manje duhovito, nije manje surovo.

Prošle godine smo dobili Baya u punom BAD BOYS 2 štimungu u povratničkom "autorskom gasu" u 6 UNDERGROUNDu koji je doneo neke od najluđih i najupečatljivijih sekvenci koje ikada snimio. Ovde se Bay pojavljuje u kameo ulozi i daje svoj blagoslov, ali Adil i Bilall definitivno nisu njegovi naslednici.

Ono što su oni uradili jeste da su zadržali osnovni koncept akcije, komedije i ekscesa i spojili ga sa nešto savremenijim blokbaster senzibilitetom u tom smislu da likovi žena imaju neki smisao, da su iste manjine pripadnici kriminalnih grupa i policije, i da konačno priča zapravo ima nešto dublji smisao, da događaji suštinski utiču na likove i sl.

U tom smislu, od svih buddy cop filmova u kojima junaci lamentiraju kako su too old for this shit, u nekom od poznih nastavaka, BAD BOYS FOR LIFE uspeva da dobaci do LETHAL WEAPON 3 u tom pogledu, i da ponudi nešto supstancijalnije rzmatranje toga, u meri u kojoj Mike Lowery i Marcus Burnett mogu da ga pruže.

Will Smith i Martin Lawrence su u punoj formi, i uspevaju da naprave ne samo onaj svoj komični banter već i suštinski ubedljiv karakterni odnos, i da donoseu atmosferu revolveraša koji definitivno jesu u godinama, uprkos tome što sam Big Will izgleda poprilično vanvremenski i deluje kao da je prerano krenuo da na pitanje "Kako si?", odgovara sa "Starački". Imajući u vidu tu elegičnu dimenziju, BAD BOYS FOR LIFE nikada ne iskoračuje iz opšteg veselog okvira koji ovi filmovi moraju da imaju.

U nekim detaljima, film pravi jasne aluzije na prva dva filma i mislim da će fanovi uživati u tome, ali ovo svakako ovo nije kolekcija send upova, mnogo više ispitivanje da li su neke stvari iz ranijih filmova i dalje moguće.

I kada sve to uzmemo u obzir, ovde imamo niz aduta - likovi funkcionišu, humor je kako treba, akcija je solidna, jedino čega nema je Bayhem. I sad, to je ono što čini BAD BOYS 2 tako nezaboravnim filmom, delom na koje se vraćamo i preko deceniju i po posle premijere, i baš njegovo odustvo pokazuje koliko je on zapravo zaslužio epitet Autora voleli ga ili ne.

Međutim, BAD BOYSi su očuvali integritet serijala na iznenađujući način, ojačavajući ga u nečemu što su fundamentalne pripovedačke vrednosti. Dok su mnogi filmovi pre toga upravo u toj fazi bookend sequela propadali u tom aspektu, BAD BOYS FOR LIFE je u njemu jak.

Otufd, možda sada prisustvujemo nečemu što je paradoks, da će treći deo, snimljen 24 godine posle originala biti najbolje prihvaćen od strane kritike.

Sama priča je dosta kompleksna za standarde ovakvog filma, ne samo zbog moralnih implikacija koje neki odnosi i događaji donose već i zbog toga što sabira jedan veliki niz izazova u tok dvočasovnog filma na vrlo efektan način. Ne znam koliko je ovo zasluga Joe Carnahana, alfa-gorile za tastaturom ali ovo je dobro strukturiran skript koji uspeva da održi nekoliko kugli u vazduhu u isto vreme i da njima žonglira. U tom smislu, ključni "preokret" u filmu predstavlja zanimljiv metafilmski komentar na prethodnu saradnju Smitha i Bruckheimera i donosi nešto što nismo do sada sretali u buddy cop filmu.

BAD BOYS FOR LIFE na kraju može biti nešto što se nije moglo očekivati od ovog serijala a to je intrigantan naslov baš za tumačenje tog pripovedačkog aspekta.

Šta će se dalje dešavati sa Adilom i Bilallom ne znam, ali mi se čini da je BAD BOYS FOR LIFE paradoksalno uradio isto što i LETHAL WEAPON 3. Uprkos, dugoj pauzi otvorio je mogućnost za još jedan film u serijalu. Iako LETHAL WEAPON 4 nije bio ni blizu vrhunca serijala, imao je Jet Lija, ostaje da vidimo da li će biti četvrtog filma i šta bi on mogao biti. Sam sadržaj ovog filma, novi likovi i novi odnosi koje uvodi sugetišu da ga niko nije zamišljao kao kraj svega, već kao eventualni novi početak.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

MOTHERLESS BROOKLYN je još jedna potvrda da je Edward Norton glumac koji će biti jako zanimljiv ako se nekada posveti filmskoj režiji. KEEPING THE FITH je uostalom bio sjajan debi, a činjenica da tako izuzetan glumac nije postao onakva filmska zvezda kakva je mogao/morao biti ali je iza sebe ostavio značajne filmove i saradnje sa vrhunskim roditeljima pokazuje da je reč o čoveku koji itekako zna šta radi. Ponekad i na štetu svoje pozicije u mejnstrimu.

MOTHERLESS BROOKLYN je ekranizacija romana Jonathana Lethema koji je prilično slab. Lethemov roman je uvrnuti pynchonovski noir sa dosta poigravanja jezikom i brojnim zanimljivim idejama koje nije isterao do kraja. Norton ga je adaptirao u onu vrstu old school private dick krimića kakve su studiji ranije pravili i kroz njih pričali ozbiljne priče.

Nažalost, prošlo je vreme kada su takvi filmovi kao što je CHINATOWN ili LA CONFIDENTIAL bili bitan deo holivudske A-produkcije i Nortonov film je B-produkcija u smislu da je snimljen za manje novca nego što se epoha danas radi. Otud mi se čini da Norton nije imao sredstva da finansira film od 145 minuta koliko traje MOTHERLESS BROOKLYN. Stvar je logistike, snimio je film scorseseovskog trajanja bez scorseseovskog budžeta i rezultat je da su ulice ponekad prazne, da fali onog CGI dodatka kojim se ponekad i preterano dograđuje svet kad se ekranizuje epoha.

Međutim, same lokacije deluju autentično, atmosfera je ubedljiva a glumačka podela je briljantna i po imenma i po dometima. Norton je u centru priče i ponovo igra junaka sa puno tikova kao kada je i počeo u PRIMAL FEARu ali ovde taj element kontroliše i čini ga suštinskom a ne povrtšnom osobinom svog lika. Gugu Mbata Raw, Bobby Cannavale i Alec Baldwin su sjajni u svojim ulogama i Norton je izgleda iskoristio sav autoritet koji ima da bi okupio vrhunsku ekipu.

Film je konstruisan i napravljen kao misterija kao urbani noir a tropey temi mahinacija sa nekretninama i izgradnjom, ali na to uspeva da nadogradi jednu zanimljivu sliku sistemskog rasizma i kontrovernog infrastrukturnog razvoja čije definicije ostaju kao tema za razmišljanje i posle gledanja filma.

MOTHERLESS BROOKLYN je u nekim situacijama mogao biti ekonomičniji, mogao je biti lukavije zamišljen, ali emocija kojom se bavi je prava, priča kojom se bavi je prava, značenja koja istražuje su prava.

Scena kada se sastaju, odlaze na zadatak i na samtri rastaju Nortonov i Willisov lik stoji kao nešto najbolje što je Bruno odigrao u poslednjih nekoliko godina, redak znak života u njegovom recentnom mesečarenju kroz filmove.

Nažalost, MOTHERLESS BROOKLYN je u svom temelju imao previše starog Holivuda da bi se na ovakav način mogao snimiti do nivoa prestige picturea. Ali, Norton je pokušao dasnimi nešto slično JOKERu, samo u referenci na stare studio private eye filmove a ne na Scorsesea.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

BOMBSHELL Jaya Roacha je dosta drugačiji od njegovih političkih drama koje je radio za HBO. Naime, dok je radio komedije, videlo se da je reč o veštom reditelju i nije bilo iznenađenje kada se snašao jako dobro u režiji ozbiljnih rekonstrukciji poltiičkih priča, pre svega vezanih za izbore na kojima će pobediti Bush i Obama.

Otud, iznenađuje da taj jedan ozbiljan ton iz tih filmova koji su pokušavali da sistematično hronološki izlože priču, klinički smireno, sada uklanja i prepušta se kolažnoj formi Adama McKaya koja je donela populističke rezultate u filmovima BIG SHORT i VICE. Uvođenjem ironije prema formi, on uvoldi i ironiju prema tema a ovaj film ima fokus na zlostabljanje žena na Fox Newsu.

Roger Ailes je maestralno prikazan u seriji LOUDEST VOICE sa Showtime a Russell Crowe je odradio ozbiljno objašnjavanje u toj roli. John Lithgow nažalost nije uspeo ni da mu se približi u ovom filmu. Nota bene, LOUDEST VOICE se bavio Ailesom generalno a ovaj film se bavi samo seks aferom, tako da nije bilo potrebe da se šire sagleda njegov lik.

Otud Lithgowljev Ailes nema nikakvu harizmu, nema mnogo toga pametnog da kaže i uopšte nije prikazano na koji način je stekao svoju reputaciju i zbog čega je bio značajan.

S druge strane, ovaj film ima još jedan ozbiljan nedostatak. Najzanimljivija priča je ona koju ima fikcionalna junakinja Kayla a ona je kompozitni lik, i to je dosta sporno jer ta linija priče nosi najveću dozu dramske ironije.

Svi ovi etički sporovi na stranu, ako zanemarimo da postoji serija LOUDEST VOICE, BOMBSHELL je vešto sklopljena celina, jedna priča napravljena sa obiljem manipulacije materijalom, spajanjem dokumentarnog i igranog sadržaja, kompleksnim pravnim pitanjima koja tretira itd. i sve to je spakovano u dinamičan i komunikativan film.

Da li tema o zlostavljanju treba da bude "gledljiva" na ovaj način uvek može da se otvara. Vratimo se onome što je u Cahiers du cinema pisalo o filmu KAPO Gilla Pontecorva.

Ali dok se neki moderni Jacques Rivette ne pozabavi BOMBSHELLom iz ovog filma ima šta da se nauči barem u pogledu tehnike, iako je u drugom formatu i sa drugim ljudima ova priča sveobuhvatnije ispričana.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

Alvin Rakoff je za HBO režirao televizijski film MR HALPERN AND MR JOHNSON. Ovo su bili sami počeci HBOa pa ovo nije kompleksan visokobiudžetni projekat već naprotiv televizijski film u formatu duo-drame. Po tekstu Lionela Goldsteina, Laurence Olivier i Jackie Gleason vode dijalog o svojoj prošlosti u kojoj je Olivier udovac a Gleason velika platonska ljubav njegove pokojne supruge.

Film je baziran na dijalogu, na pripovedanju i kao duo drama ova stvar zavisi od dvojice glumaca koji su par old school šprehera kojima ogromne dužine teksta ne padaju teško.

Alvin Rakoff ima bogato old school televizijsko iskustvo ali je isto tako radio i neke krajnje uobičajene repertoarske filmove. Otud je u ovoj postavci on pre svega bio saobraćajac. Očekivao sam neki zahvat kojim će iskoračiti izvan ograničenja koncepta ali ga nema.

Stoga ovo je, iz današnje vizure, jedan poprilično radikalan rad, sa dva glumca i dva lika u centru. Iako se može gledati kao recept za niskobudžetni film, nisam siguran da jeste jer na kraju krajeva ne prevazilazi svoja inherentna ograničenja.

[Meho Krljic]

Disney is getting rid of the Fox in 20th Century Fox

[crippled_avenger]

MY WORLD IS UPSIDE DOWN Petre Seliškar je dokumentarni film o Franetu Milčinskom Ježeku, slovenačkom pesniku, dramatičaru, satiričaru i zabavljaču koji je ostavio dubok trag u slovenačkoj kulturi, na filmu, televiziji, radiju i literaturi.

Petra Seliškar ima pristup izuzetno bogatoj arhivi Franetovih televizijskih radova koji su sjajni, kabaretski, izazovni, duhoviti i promišljeni dok drugu okosnicu filma čine nastupi savremenih muzičara pod dirigentskom palicom čuvenog Chrisa Eckmana, rodonačelnika Americane sa bendom Walkabouts i etikete Sub Pop, koji danas živi u Sloveniji, bavi se world musicom i između ostalog i projektima kao što je ovaj.

Franetova poezija je zahtevna i nije se svaki od muzičara podjednako sa njom snašao ali recimo sam Eckman je napravio odličnu, upečatljivu pesmu.

MY WORLD IS UPSIDE DOWN nema talking heads momente, i Franeta kao ličnost ilustruje kroz njegov rad i poneku ispovest, reč je o filmu spregnutom sa drugim umetničkim projektom a to je pravljenje nove muzike na njegove stihove, međutim reč je o ubedljivom oživljavanju jednog umetnika i njegovog rada kroz aktivnost novog kolektiva.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

ZGODBE IZ KOSTANJEVIH GOZDOV Gregora Božića je slovenački art house film koji nažalost evocira uspomenu na sve ono što u slovenačkim filmovima nismo voleli još u vreme SFRJ, samo sa tim dodatkom da u sebi nosi i puno toga lošeg iz savremenog art housea.

Ovo je nekakva lirska bajkovita salata od scena, skromno osmišljenih, slabo snimljenih, neupečatljivo glumljenih, film praktično bez ijedne bravure na bilo kom nivou filmskog izraza.

A opet, film je prikazan u Torontu, dakle izgleda da je neko u njemu našao nešto vredno. U tom smuislu, biće da ja grešim...

[crippled_avenger]

AUTSAJDER Andreja Košaka je film koji je imao masu problema ali mu se ne može osporiti značaj za jednu generaciju na prostorima cele bivše Jugoslavije koja je dobila jedan nostalgični punk film. Košakov prvobitni uspeh ostao je nedostižan za njegove predstojeće radove, i vremenom je njegova karijera erodirala.

Na tom putu erozije desili su se filmovi u kojima on očajnički želi da se bavi "velikim temama" ali do njih stiže prekasno i tretira ih banalno.

VSI PROTI VSEM je politički tiler koji želi da nam prikaže kako su današnje okolnosti prepune korupcije, kako se kriminalci mešaju u demokratske procese, kako mediji imaju prljavu ulogu i sl.

To sve su odavno opšta mesta i u njima nema apsolutno ničega novog a Košak to prikazuje kao da je on otprilike prvi koji je to otkrio. I film zbog toga deluje naivno, maltene i detinjasto. Da je ovo istinita priča, možda bi sve to imalo smisla, ali ovako kao fikcija zaista deluje potpuno deplasirano u 2019. godini.

Sama realizacija filma je dosta površna, i vuče više na neki stariji televizijski film nego na bioskopsko ostvarenje. Otud, ovaj film ne vidim van kućnog ambijenta, u okolnostima gde urednik programa sebi može da dozvoli malo labaviji kriterijum izbora sadržaja.

Sve to je potpuna suprotnost u odnosu na AUTSAJDER koji je bio proto-blokbaster na teritoriji SFRJ.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

MATER Jureta Pavlovića je film-blizanac SAMOM SAMCITOM Boba Jelčića. Oba su porodične melodrame sa art house rediteljskim konceptom u kom se kamera fokusira na protagonistu a montaža prevashodno označava protok vremena, i ne služi za stvaraja akcenata i pomeranje gledaočeve pažnje.

Samim tim, kreiranje krupnog plana mahom je vezano za kopču kamere i lika, u ovom slučaju to je Jasna, žena koja se iselila u Nemačku, i vratila se u Hrvatsku da brine o smrtno bolesnoj majci.

Daria Lorenci je briljantna u glavnoj ulozi i uspeva da se iznese sa teškim glumačkim zadatkom koji je okosnica samog filma. Pavlovićev scenario uspeva da se iznese sa delikatnom temom kojoj je teško prići bez ogromne sentimentalnosti, da ne kažem patetike, ali na kraju on uspeva da ga oformi tako što se identifikujemo sa glavnom junakinjom i osećamo njenu distancu koju je razvila prema zavičaju, pa i da preuzmemo njen ugao gledanja prema majčinoj situaciji.

U pojedinim situacijama, pored prepoznatljivih situacija Pavlović uspeva da napravi i neke duhovite detalje koji proističu iz situacije, recimo scena sa sveštenikom je maestralna.

Pavlović isto tako pored porodične traume koja je junakinju i poslala van zemlje dobro slika i opšti ambijent koji je napustila i ponovni susret sa njim, ponekad isprazne a ponekad sasvim neumesne susrete.

Pavlovićeva ekipa izuzetno posvećeno i vešto uspeva da isprati njegove zahteve. MATER je "mali film", ali ima univerzalnu temu koja čini da komunicira sa mnogo širim gledalištem od uobičajenog art housea.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

Kad je reč o Guyu Ritchieju za mene je on maturirao kada je snimio SHERLOCK HOLMES a svoje remek-delo je stvorio u filmu MAN FRON UNCLE. Dakle, njegova rana faza, kriminalističke komedije u mockney maniru, nisu bile moja šolja čaja, i od tih filmova su mi najzanimljiviji bili ROCKNROLLA i REVOLVER, mnogo pre nego kanonski LOCK STOCK i SNATCH.

U tom pogledu, Guy Ritchie je napravio zanimljivu odluku da u potpunosti izađe iz miljea tentpole filmova u koji je ušao sa SHERLOCK HOLMESom a komercijalno zaokružio sa ALADDINom, i da se vrati korenima. Ono što je u tome dodatno zanimljivo jeste način na koji je snimio novi film THE GENTLEMEN. Posle par excellence studio filma koji je snimio za Disney, THE GENTLEMEN je snimljen za Miramax, finansiran nezavisno od pre-salea, prodavan STXu za američku distribuciju i sve u svemu postavljen kao nezavisna produkcija starog kova.

U tom pogledu, THE GENTLEMEN je zanimljiv jer je zapravo dobro produciran film, estetski zaokružen film koji po svom hardveru apsolutno funkcioniše kao studio picture. Ako se po jutru dan poznaje, onda se može reći da Guy Ritchie na neki način ne samo vratio svoj autorski časovnik unazad na prve korake nego je i zakonitosti produkcije vratio na vremena kada su se filmovi dorasli za bioskope pakovali na marketima kao što je Kan ili AFM.

Sam film je na liniji LOCK STOCKa i SNATCHa, samo sa novom ekipom glumaca, zreliji, i na neki način bolji, ali opet za moj ukus to nije to. Opet su to filmovi koji se vrte u krug, deluju pripovedački nabacano, opterećeni sitnim narativnim trikovima, dijaloškim bravurama koje su same sebi svrha, i u principu ko to voli, u THE GENTLEMEN dobija apsolutno ono što je želeo preko deset godina, koliko je Ritchie apstinirao iz svega ovoga.

Scenario koji potpisuju Ritchie i Ivan Atkinson je tipična mockney ritchiejevština, apdejtovana za današnje vreme. Okolnosti i način života su se malo promenili, ali Ritchiejev prostor u suštini niko nije popunio jer je mockney podžanr vrlo brzo sagoreo u hiperprodukciji mahom slabih filmova. Otud, Ritchie dolazi na prostor koji su spržili njegovi vlastiti epigoni.

Snažna glumačka ekipa koju prevode Hugh Grant, Matthew McConaughey, Jeremy Strong i Colin Farrell, pre svega iznova dokazuje da Charlie Hunnam još nije dorastao da bude filmski lead. Da, i dalje ga Ritchie forsira posle KING ARTHURa, i on i dalje ne dobacuje, naročito kad je okružen ovakvim kalibrom glumaca.

Međutim, ko sve to voli neće imati primedbe ni na šta. Stoga, nezavisno od toga šta će STX postići sa ovim filmom u Americi, verujem da će širom sveta gde je kult ranih Ritchiejevih filmova jak, zarada biti dosta dobra.

Zanimljivo je da u sličnom aranžmanu Ritchie sprema i svoj sledeći film, rimejk Boukhrieffovog klasika LE CONVOYEUR sa Stathamom, i da opet ne radi u okvirima studija.

Onima koji vole Ritchiejev rani opus, ovaj film lako dobija * * * ili * * * ½ čak. Za mene kao UNCLE-mana ovo je ipak samo * * ½.

[crippled_avenger]

Sa firmama kao što su Cinestate i Rebeller na horizontu, arty Grindhouse je dobio snažan vetar u leđa. Uprkos tome što formalno nije deo toga, novi film Willa Forbesa JOHN HENRY lako može da se ubroji u taj talas. Forbesov film se dosta sigurno nalazi na ničijoj zemlji između Blaxploitationa i visokoestetizovanog arty exploitationa kojim se bavi(o) Nicolas Winding Refn, ali je snimljen s vrlo malo para, pa preteže malo na jednu malo na drugu stranu.

Will Forbes ima odličnu ideju šta da radi sa protagonistima, Terry Crews kao naslovni junak i Ludacris kao njegov protivnik, villain of the piece, su pre svega vizuelno moćno tretirani i jako zanimljivi. Ali, isto tako u pojedinim deonicama dolazi do kupovine minutaže nekim pustopašnim dijalozima, i nekim relativno slabim glumačkim kreacijama.

Neke od slabijih momenata zadržava inače zanimljivo kastovani i harizmatični Ken Foree. U par rutinskih žanrovskih situacija deluje naprosto presporo za okolnosti u kojima se stvari dešavaju, i dobro osmišljene scene povremeno bivaju praćene aljkavim ili nedovoljno budžetiranim deonicama.

Jedan od slabije realizovanih aspekata po kojima se tradicionalno, od kad je sveta i veka prepoznaje B-film je dizajn zvuka. Film odjekuje prazninom u zvučnoj slici kao B-preteče iz straight to VHS ere, nažalost na loš način.

Međutim, ceo koncept i zamisao su dobri, a okosnica filma su Crews i Ludacris u nečemu što bi im mogle biti uloge karijere, iako nisu.

JOHN HENRY je film koji će sasvim sigurno biti pimpovan kao blaxploitation i tu će morati da naiđe na publiku koja je malo otvoenija i tolerantnija za cerebralnije postupke.

* * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

Ognjen Sviličić je ozbiljan mešetar stupidnog angažovanog art housea koji nastaje po našem regionu. Njegov film GLAS je sušta suprtotnost  Pavlovićevog filma MATER. Oba imaju formu kojom su hrvatski reditelji savršeno ovladali, a to su te male priče, kamera koja se vezuje za likove, fino estetizovane kadar-sekvence, priče i scene sa otvorenim krajem.

Hrvatskim auotirma na filmu, kao i pop muzici se ne može osporiti da zaista sjajno uspevaju da ovladaju formama i da ih kasnije dodatno oblikuju lokalnom supstancom.

U tom smislu i Sviličić je ovladao formom, GLAS lepo izgleda, vizuelno je dobro zamišljen, "mali" je ali ne iritira tim odsustvom velikog zamaha.

Problem nastupa što je priča toliko moronska da čak i ovako ograničen zahvat, u kom se ne može pogrešiti, uspeva da se pretvori u pretencioznu baljezgariju.

Dakle, osnovni Sviličićev problem, kao i inače, jeste u tome što taman kada sve dobri postavi krene sa nadogradnjom i tu se sve upropasti. Njegov glavni junak je dečko u zanimljivoj situaciji. Majka ga ostavlja u đačkom domu jer ide da radi na brodu. Ispostavlja se da je đački dom pod velikim uticajem Crkve i da se od ovog momka koji više nema odnos prema bogu nego što je ateista, očekuje da i on bude ponižan barem na nivou performativa.

Ali onda on, pošto kanališe autorovu zamisao da nas valjda šokira kreće da se ponaša ekstremno glupo i da kao ulazi u konflikt sa fundamentima vere tako što će osporavati njene performative. I dok ostali pokušavaju da mu objasne da je dovoljno samo da se ponaša normalno i tilerantno i da ne mora da veruje ako neće, on istrajava u glupostima i onda se tako film i završi.

Dakle, junak je budala, ali film nažalost nije o tome. Film je o tome kako je on pametan a ostali su budale.

To što je neko budala nije prepreka za uspeh, i to nam svedoči ovaj film, više ovsko sa strane nego iznutra. Ali, barem lepo izgleda.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

Kirill Mikhanovsky je što se mene tiče napravio kudikamo yanimljiviji film od Braće Safdie na temu jednog neurotičnog dana u životu pojedinca koji deluje kao da bi mu trebao predah. Film GIVE ME LIBERTY je crnohumorna komedija ili apsurdna socijalna melodrama, zavisi od optike gledaoca i prati mladog vozača mini vana za prevoz hendikepiranih lica koji jednog dana mora da se izbori sa senilnim dedom, zemljacima iz SSSRa i prijateljem bivšim bokserom, uz asortiman redovnih mušterija.

Osnovni konflikt nastaje između mirnog i plemenitog glavnog junaka i grupe iracionalnih sebičnih ljudi prema kojima na ovaj ili onaj način ima osećaj dužnosti.

Mikhanovsky je snimio energičan, košmarni film u kom se junak grčevito bori da nekako svi živi i zdravi stignu tamo gde su naumili, u tome svemu gubeći sebe.

Mikhanovsky u pojedinim deonicama ima tendenciju da pregazi, ode preduboko u apsurd i grotesku, ali ukupno uzev on ipak uspeva da iskontroliše ovaj karambol. I ne samo da ga kontroliše već i da ga započne i inicjalno orkestrira.

Mikhanovsky je američki đak ali ovaj indie film koji je imao premijeru u Kanu, uprkos ameriškom settingu ima atmosferu evropskog filma što je naročito zanimljivo jer razbija klišee na koje samo već pomalo navikli na Sundanceu.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

ЗАЛОЖНИКИ Reze Gigineiišvilija je žestoko hvaljeni gruzijski film o grupi mladih nezadovoljnih Gruzina koji su 1983. godine oteli avion Aeroflota u pokušaju da pobegnu iz zemlje. Nisu u tome uspeli i otmica je ispraćena surovom pucnjavom između otmičara i posade a potom i otmičara sa snagama bezbednosti.

Mladi ljudi koji su oteli avion su bili pripadnici emancipovanih porodica, gruzijske intelektualne elite, i to je zbunilo moskovske a i tbiliške vlastodržce.

Posle haotične utmice usledilo je suđenje i smrtna kazna.

Film je odabrao zanimlljivu temu ali suštinski ne uspeva da donese ništa naročito autentično i izvan okvira onoga što su priče tipičnih disidenata iz SSSRa. Bilo im je dosadno, nije im se dopadao ambijent i način života, a onda kad su pali, suđeno im je naravno na ideologizovanom sudu uz groman pritisak laičke javnosti.

Sama priča je zapravo intrigantna jer je brutalnost otmičara od prvog trenutka otmice bila atipična, bili su spremni da se bore i da umru za razliku od najvećeg broja otmičara koji nisu bili teroristi. Scene borbe i obračuna su soiidno reaalizovane i nikada ne klizaju u eskapizam i exploitation.

Film naravno ima antisovjetsku optiku ali nema nekog žara i grča da sad dokazuje da li je SSSR bio tamnica i naroda ili nije. Čini se da je ova priča generalno zbog svojih različitih segmenata dovela to toga da film nema jasno žanrovsku dimenziju i da na kraju ne znamo jel to ptiča o nezadovoljstvu, o otmici ili o suđenju?

No, reč je o ostvarenju koje treba pogledati kao solidnu rekonstrukciju epohe i pogled iz ugla koji nam ipak do sada nije bio poznat.

* * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

В кръг Stefana Komandareva je primer reditelja koji uspeva da napreduje kroz rad. Još se sećam groznog iskustva gledanja filma ПАНСИОН НА КУЧЕТА pre devetnaest godina na FESTu i ovo je zaista znatan napredak.

Komandarev je snimio film o tri policijske patrole u besanoj sofijskoj noći, pred svitanje dana u kom će se obeležiti tri decenije od pada Berlinskog zida.

Sofija je prikazana kao grad koji pusti, javne službe ne funkcionišu, odnosi među ljudima su neprijatni i nasilni, i uprkos tome što je Bugarska u EU i NATO paktu, kao da i dalje nije izašla iz dilema ko je za Amerikance a ko za Ruse.

U tom smislu, ako imamo u vidu da je Bugarska deo EU i NATOa, zapanjujuće je koliko su teme koje muče ljude tamo bliske onim koje tematizuju filmovi iz delova SFRJ koji u te saveze još nisu ušli.

Komandarev se služi savremenim art house sredstvima, kamera prati junake, dosta kadar-sekvenci ali ipak je on old school reditelj i u tom pogledu njemu slow cinema kao takav uopšte nije blizak.

Premijera ovog filma na sarajevskom festivalu pokazuje da je Komadarev deo te sredovečne osrednje uspešne generacije sa Balana koju čine velikim delom i naši reditelji i to su ti obodi evropskog festivalskog filma.

Ovo nije važan film ali je za nekoliko nijansi potencijalno zanimljiviji našoj publici jer kao da je naš. Otud mi se čini da će nama ovo delo biti mnogo zanimljivije nego arbitrima elegancije sa prve lige evropskih filmskih smotri.

* * / * * * *

[Meho Krljic]

Gibson, Glover, and Richard Donner are coming back for Lethal Weapon 5!

[crippled_avenger]

Donner im 89 godina. Iako imamo Clinta kao presedan, nešto sumnjam da će on sesti u rediteljsku stolicu zaista...

[crippled_avenger]

Alejandro Amenabar je očarao srpsku publiku svojim drugim filmom ABRE LOS OJOS na FESTu 19999. godine. Ove godine, dakle 21 kasnije, dolazi sa novim filmom MIENTRAS DURE LE GUERRA, i i to je delo u kom se ne vidi više ni trunka onog talenta zbog kog smo ga zavoleli.

Amenabarov novi film više izgleda onako kako zamišljam da će izgledati film Darka Bajića o Svetozaru Miletiću nego delo španskog žanrovskog velemajstora koji nam je doneo TESIS, ABRE LOS OJOS i LOS OTROS.

Ako je iko žrtva onog prokletstva "oskara" za strani film onda je to Amenabar, a da ironija bude veća njega nije sažvakala holivudska industrija već je on sam implodirao neprekidno radeći nešto što ga "zanima".

Dok Mateo Gil autorski raste iz filma u film, Amenabar bez njega zastrašujuće stagnira. I ovog puta imamo priču iz vremena Španskog građanskog rata u kojoj paralelno pratimo dileme i sudbinu akademika Miguela de Unamuna i uspon Francisca Franca.

Ovo je film koji deluje kruto, staromodno, bavi se nečim što je zanimljivo više na nivu namere nego na ni nivou onoga što dobijamo na ekranu. U filmu nema skoro ničega dobrog, nema ničega savremenog, a naročito nema ničega autorskog, a tek nema ništa blizu onoga što bismo morali da dobijamo od Amenabara.

Sve u svemu ovo je jedna žalosna stvar koja će promicati televizijskim ekranima i ubrzo će biti zaboravljena.

[crippled_avenger]

QUIEN A HIERRO MATA Paca Plaze je izuzetno efektan španski triler koji pokazuje da je Plaza spreman da se zaista u najboljem smislu raspojasa po izlasku iz serijala [REC]. Sličan utisak ostavio je i film Jaume Balaguera MIENTRAS DUERMES sa kojim ovaj naslov deli nekoliko značajnih elemenata. Naime, imamo Luisa Tosara a imamo i zaplet u kom igra čoveka koji nekoga drogira u fatalnoj igri mačke i miša.

Međutim, Plazin film ima drugačiji zaplet. Ovde je Tosar pozitivac, osvetnik koji se našao u poziciji da gospodari životom ostarelog i bolesnog narko barona koji se našao kao pacijent u njegovom staračkom domu.

Ipak, ono što je delovalo kao jednostavna osveta uskoro postaje znatno komplikovanije kada se ispostavi da je narko baron možda fizički deteriorirao ali je i dalje lucidan i opasan.

Paco Plaza u ovom filmu pokazuje sve one atriobute koji su njegove ranije filmove činili sjajnim, od nastupa u serijalu PELICULAS PARA NO DORMIR pa nadalje. To je energična i maštovita inscenacija, smisao za humor, osećaj za tempo, i sposobnost da u pravom momentu izgradi suspense i iskoristi gore.

U tom pogledu, Paco Plaza ima sve predispozicije za vrhunskog žanrovskog reditelja i u ovom filmu to iznova dokazuje, i čini se da ne treba imati sumnje u to. Scenario Juana Galinanesa i Jorgea Guerricaechevarrie povremeno čak i ne uspeva da isprati njegovu veštinu do kraja ali i kroz koncept pa i kroz dramaturšku razradu ideje u suštini omogućava da on pokaže šta zna.

U tom pogledu, ovo je zaista najbolji primer španskog žanrovskog rukopisa koji na svu sreću dolazi sa očekivanog mesta, što u ovom periodu teških razočaranja mnogo znači.

* * * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

 LE JEUNE AHMED Braće Dardenne, specijalista za bavljenje temama belgijske sirotinje, govori o naslovnom dečaku kog je radikalizovao imam i doveo do toga da pokuša ubistvo svoje učiteljice arapskog jezika optužene za apostazu.

Francuski i belgijski autori su već mnogo puta reagovali na izolovanost mladih muslimana u različitim žanrovskim formama, od socijalne drame do krimića ili političkog trilera.

Braća Dardenne su specijalisti naturalističke melodrame i njihov pristup nikada nije senzacionalistički. Stoga je i Ahmed jedan dečak koji je veći deo vremena spreman da ispunjava svoje životne uloge ali sve to se odvija pos snažnom senkom islamizacije kojoj je podvrgnut.

LE JEUNE AHMED je u sušitini isto ono čime se Braća Dardenne bave i inače. Holivudski reditelji su često optuženi da robuju formulama ali meni se čini da neki art hose autori poput ove dvojice imaju kudikamo više formulaičnosti od zaposlenika studija.

No, to što su hteli, to su i postigli, to što rade su dobro savladali, a imali su i kada, tako da je LE JEUNE AHMED nešto što će zadovoljiti njihove fanove a one koji nisu dodatno uveriti da im dalje treba puržati otpor.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

THE TURNING Florie Sigismondi je film koji na mnogo nivoa pogrešno prilazi klasiku Henry Jamesa. Nema tu nagoveštaja, diskretnih zahvata, sutpilno neobičnih događja koji postaju sve zlokobniji. Naprotiv, ovo je film koji je profilisan kao holivudski exploitation bez ikakvih dilema da li treba da se obrati omladini koja inače gleda Blumhouse.

Ako gledalac ostane uz film posle svega ovoga - A NE KAŽEM DA JE LAKO - ono što dobija jeste jedan vrlo solidan grungy ghost slasher smešten u američkom manoru u kom Floria Sigismondi oživljava svet u kom je Kurt Cobain pucao sebi u glavu, sa adekvatno grungy junakinjom u izvedbi Mackenzie Davis, solidnom decom glumcima, među kojima je Finn Wolfhard iz STRANGER THINGS.

Mackenzie Davis nije Nicole Kidman, ali ima nešto svoje, neki butchy aspekt koji Kidmanica nije imala, i ona uspeva da iznese ovaj film kao glumica, pa sad iako je u seriji neuspeha, ovde bar ima šta da pokaže stručnoj javnosti i definitivno se potvrdi kao neko ko zaslužuje mesto na velikom ekranu.

Floria Sigismondi nema neku horor imaginaciju ali isto tako nema ni potrošenost i rutinerstvo žanrovskih specijalista, tako da ono što ona donosi jeste blisko potrebama ekranizovanja Jamesa - naime, koliko god da je skript prekaljenih B-horordžija Chada i Coreya Hayesa apsolutno formulaičan, ona ga snima kao da se takva priča radi prvi put. Iz iskustva u radu na muzičkim klipovima i reklamama donosi bogatstvo art direkcije, sadržajnost slike, korišćenje svakog elementa koji se našao pred kamerom, a rekao bih da je u nekim aspektima rediteljka i istinski zainteresovana za svoje junake.

Tako da Mackenzie Davis koja se izborila sa teškim zadatkom, klincima koji su odlični, sjajno izabranom glavnom i sporednim lokacijama i relativno malim arsenalom žanrovskih začina jer ovde ipak imamo posla sa par duhova, Sigismondi je napravila pošten posao.

Ukop THE TURNINGa od strane kritike po meni dolazi iz disproporcije u očekivanjama. Naprosto, tehnički ovo jeste Spielbergova produkcija Jamesovog klasika, ali suštinski ovo je ipak Blumhouse, i onaj ko ide očekujući Henryja Jamesa našeg vremena nema čemu da se nada.

Ali ko uspe da se prebaci na drugi kanal i gleda jedan mali repertoarski scary movie, može dobro da se provede.

* * * / * * * *

[Meho Krljic]

The Gentlemen je Guy Ritchie koji se vraća da obiđe parohiju ali kako reče i Platon, ne može se dvaput pišati u istoj reci. A Gentlemen nije ni drugi, pa ni treći put da Ritchie piša nizvodno.

I, da ne bude zabune, mene je film razumno zabavio. Naravno, kad uzmete dobre glumce i date im da malo glume, to ne može da bude nezabavno. Grant se konačno iskupio za decenije romkom napasti, u ulozi u kojoj je konačno ono kako ga pošten svet ionako zamišlja: ljigavi matorac koji ipak ume da radi jezikom tako da pluta na površini septičke jame. Mekonahej je solidan u svojoj tough guy personi a Farel simpatično šmira sebe kakav bi bio da nije nekim čudom završio u Holivudu.

Film, produciran nezavisno i snimljen da deluje skuplje nego što jeste, je i vrlo svestan svoje post-postmodernističke kletve u kojoj imitira britanske (Ričijeve, dakako) filmove koji su imitirali američke filmove u kojima su gangsteri imitirali likove iz filmova koje je Tarantino gledao kao mlad momak. Ima ovde pametnih metatekstualnih detaljčića, sa ekipom sitnih gangstera opremljenih Go-pro kamerama kada kreću u štetu ne bi li spojili reality TV, talent show glamur, MMA i viralnost Tik Toka, a što je (verovatno pomalo kiseo) naklon mlađoj generaciji koja, ruku na srce, verovatno ni ne gleda ovakve filmove. Tu je i fakat da je ceo film zapravo inscenacija scenarija Grantovog lika a koji je opet frilenser što radi za najljigaviji mogući tabloid na svetu, čiji je urednik (igra ga, odlično, Edi Marsan) ono kako DJV vidi sebe kada šmrkne skuplju lajnu - Ritchie sigurno vuče dosta tabloidnih trauma iz braka sa ML Čikone i ovaj mu je scenario i neka vrsta revenge fantasy terapije.

Ipak, da opet ne bude zabune, ovo sada i jeste prilično maniristički, više naredna epizoda dragog stripa nego nekakav zaista autentičan kreativni napor. Meni je, ponavljam, bilo zabavno, ali scenario, ako bi baš da ga analiziramo, ima solidnu količinu nedoslednosti - i ovo nije problem ako se film gleda kao serija fragmenata, minisetpisova i tough guys talking skečeva. A to je, mislim, svakako ključ u kome on treba da se gleda samo je pitanje da li je to moguće nakon ovoliko filmova koje je Ritchie snimio po istom uzoru. Romantizacija britanskih gangstera i njihovo kontrastiranje sa mnogo romantizovanijim američkim gangsterima jeste neka tema, ali nije, čini se, o čemu Ritchie danas išta pokušava da kaže, već samo pravi udobnu priču koja obilazi opšta mesta pop kulture i dotiče ih se na zanatski korektan način.

Ovo posebno važi za kameru gde je Alan Stewart mogao malo da predahne od CGI-rich produkcija koje je radio sa Ritchiejem (uključujući Aladdin koji sam pre par nedlja batalio na pola, skrhan bolom) i podseti se kako je raditi na pravim lokacijama, sa pravim osvetljenjem i sočivima. Naravno, opet, ovo je više glumački nego snimateljski film, ali s obzirom da je dobar deo "akcije" zapravo to da ljudi sede (ili stoje) i pričaju, Stewart pokazuje kako se to radi a i montažer James Herbert ovde pokazuje više entuzijazma nego i u jednom Ritchiejevom filmu još od UNCLE-a.

Uopšte, ekipa je, uključujući Hunnama prilično živahna i imam utisak da je ovo film koji su svi što su ga pravili, prilično voleli. Daleko je to od nekog narednog koraka u Ritchiejevom opusu ali jeste prihvatljivo zabavan osvrt na nešto što ga je proslavilo i srazmerno mala produkcija koja može da proizvede korektnu količinu zabavljenosti. Plus, ima Shimmy Shimmy Ya odlično uklopljeno u jednu scenu gde se sreću dve generacije britanskih gangstera, od kojih je jedna, realno, odrasla na ODB-ju a druga pokušava da toj prvoj pokaže da je luđa od nje. To ipak dirne u srce.


Edit: A, da, da ne zaboravim, ako je čovek sklon učitavanju, a kod Ritchieja ovo nije nimalo bezazslena igra, može da krene od negativnog jevrejskog stereotipa Džeremija Stronga kao metaforu za američke producente a da završi sa negativnim kineskim sterotipima Wua i Goldinga (koga jedva čekam da vidim u Snake Eyes, neću lagati) koji su skoro očigledan fuck you holivudskom prostituisanju kineskim investicijama i podešavanju scenarija za kinesko tržište...

[crippled_avenger]

SOEURS D'ARMES Caroline Fourest je drugi francuski film snimljen na temu ženskog odreda borkinja protiv ISISa u Iraku. Za razliku od prvog filma koji je po svom karakteru bio više festivalski, i imao premijeru u Kanu, ovaj drugi film je producirao Davis Films Samuela Hadide (kome je film na špici i posvećen) i više je reč o repertoarskom, "partizanskom" filmu.

Marokanac Samuel Hadida je kao producent i finansijer filmova bio aktivan od početka devedesetih na internacionalnom tržištu i bio je specijalizovan za komercijalne filmove, exploitation ali i big cinema art house, i ostavio je značajan trag potpisujući neke sjajne naslove i uspešne franšize. Treba mu zahvaliti na nekim sjajnim filmovima Tonyja Scotta kao što su TRUE ROMANCE ili DOMINO koji bi teško mogli nastati isključivo u studijima, ili na karijeri Christophea Gensa.

SOEURS D'ARMES za razliku od LES FILLES DU SOLEIL ide mnogo više u smeru ratnog filma ali ima iznenađujućih, ispostaviće se neizbežnih sličnosti sa delom Eve Husson koji je imao premijeru u Kanu. One se pre svega ogledaju u tome što oba filma imaju paralelne radnje sa ratnicama, i ženom koju je zarobio ISIS.

Međutim, Caroline Fourest ide linijom cheesy ratnog filma, sa sve montažnim sekvencama obuke na pesmu SISTERS IN ARMS, i akcentom na internacionaknu brigadu kako bi gledaoci imali kopču sa glavnim junakinjama.

Uprkos tome što dolazi iz novinarskog miljea, Caroline Fourest forsira movie logic i to je prijatno iznenađenje u autorskom pristupu. Nažalost, film nije dovoljno dinamičan da bi mogao da formalno isprati ovo koncepcijsko rešenje u potpunosti.

Realizacija je međutim solidna, čak i onda kad Caroline Fourest pribegava "jeftinim trikovima", i ovaj film ima potencijal da nađe svoje mesto u televizijskom programu kao prime time edutaintment. Nažalost, ni ovog puta nismo ni blizu onog filma kakav bi se mogao snimiti o ovim hrabrim ženama ali makar imamo dva različita.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

ADULTS IN THE ROOM Coste Gavrasa je ekranizacija knjige Yanisa Varufakisa koja je opisivala njegov dolazak na vlast, rad na poziciji ministra finansija koji je pregovarao sa Trojkom, MMFom i EU. Film kreće od početka, dolaskom na vlast, a onda u sledećoj sceni apsolvira i Varufakisovu ostavku, i onda se vraća na ono šta se desilo između te dve tačke.

A ono što se dešavalo može biti izuzetno zanimljivo našoj publici, pošto po prvi put dobijamo priliku da vidimo političke procese u EU, da vidimo kako ti pregovori izgledaju, kako se ponašaju Schauble, Angela Merkel i Macron, i ono što prikazuje deluje krajnje nediplomatski, drsko i agresivno.

Srbi su, kao uostalom uvek kada neko pokazuje srednji prst velikim silama (izbor Trumpa, Brexit) potpuno investitani u takve događaje, stoga i ova grčka situacija je kod nas sa pažnjom i uživljavanjem ispraćena. Međutim, čini se da ovo dešavanje u EU, zabeleženo u formatu celovečernjeg igranog filma deluje znakovitije jer u tome prepoznajemo i one vragolije koje se verovatno dešavaju u našim pregovorima.

U periodu kada HBO na televiziji i Oliver Stone, a za njim i Adam McKay, prave filmove o američkoj politici, maltene neposredno pošto su se dogodili pojedini procesi, konačno dobijamo priliku da se nešto takvo radi u Evropi, a van Britanije.

Ruku na srce, Paolo Sorrentino se jeste bavio Andreottijem i Berlusconijem ali snimio je groteskne, krajnje iskrivljene subjektivne slike tih ljudi koje prezire, bez ikakve pretenzije da prikaže išta istorijski ili biografski.

Costa-Gavras snima film o Varufakisu prema kom ima poštovanje, tako da njegov film ima heroja kao protagonistu. Sama ekranizacija dešavanja odaje utisak da ovaj reditelj ima 86 godina, i to je jasno po tome što vizuelno, glumački, pa i dramaturški ima prostora za temeljniju izvedbu.

Ipak, Costa-Gavras kao reditelj koji je uvek snimao filmove sa političkim angažmanom namenjene najširoj publici, i sa tim znacima žestokog zamora dobro prepoznaje aktuelnu temu i uspeva da nas ubedi da je ona važna.

Stoga, ADULTS IN THE ROOM uspeva da prevaziđe svoje estetske klimavosti i rezultira filmom koji će se gledati sa velikom pažnjom i započinjati rasprave, dajući jasnu sliku nečega što je ipak retko ili gotovo nikada privoljeno na ekran.

* * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

POSSESSOR Brandona Cronenberga je novi korak u pokušaju Cronenbergovog sina da bude rizničar očeve poetike. Ponovo je reč o retro SF premisi o ubicama čija se svest  mašinskiprebacuje u tela civila koji mogu da izvrše pojedina ubistva jer mogu da priđu žrtvama neopažemo.

Glavna junakinja međtutim upada u nevolje kada posle jednog zadatka ne može da "dođe sebi", odnosno da joj se vrati svest u telo.

Premisa je jednostavna, glumačka ekipa koju čine Andrea Riseborough, Christopher Abbott i Sean Bean je solidna, a tu je i Jennifer Jason Leigh koju iskren da budem nisam ni prepoznao kad sam gledao film, no ukupno uzev POSSESSOR je film bez ritma, sa pretenzijama kojima nije dorastao i kao celina je neubedljiv.

Ima lepe visceralnosti u pojedinim prizorima nasilja, ali ako bismo to poredili sa radovima oca Cronenberga to je više EASTERN PROMISES nego SCANNERS.

Ovde u suštini, Brandon Cronenberg pokušava da na cronenbergovski način istretira jednu premisu koja bi mogla ali ne bi nužno morala da bude cronenbergovska tema.

Međutim, sam nivo realizacije, ni u mašti, ni na papiru, ni na ekranu, ne dobacuje do velikog uzora. Otud su reakcije američke kritike mnogo povoljnije od onoga što je krajnji rezultat.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

THE PERFECT CANDIDATE Haife Al Mansour je priča o saudijskoj lekarki koja se prijavljuje za izbore u lokalnoj samoupravi jer želi da omogući izgradnju puta do bolnice u kojoj radi. Njena svakodnevica je prepuna diskriminacije, od toga da joj onemogućeno da putuje bez očeve pisane dozvole do pacijenata koji bi radije da ih pregladaju muški medicinski tehničari nego ona kao žena iako je doktor.

THE PERFECT CANDIDATE je nastao uz pomoć nemačke filmske ekipe i koproducenata, ali sem osnovne kompetentnosti ne donosi ništa naročito vešto, niti donosi neki autentičan saudijski stil. Naprotiv, ovo je krajnje, ali baš krajnje konvencionalan film koji deluje kao da su ga studenti filmske škole radili za ispit da bi pokazali kako su savladali osnovne stvari.

Rekao bih da je dolazak ovakvog filma na venecijanski festival dokaz pripadnosti ovog naslova jednoj kinematografiji sa margine od koje se ni ne očekuje neka ozbiljna estetika, već pre svega adekvatna tema i da se snimi nešto što može da se sastavi. I THE PERFECT CANDIDATE je otprilike to.

Ono što je zanimljivo je da disktiminacija koju vidimo u Saudijskoj Arabiji je bizarna ali nije preterano sveža za nas kao zapadne gledaoce, jer film ne uspeva da nam prikaže neki novi ugao o kom nismo obavešteni u medijima.

Sama priča je takođe klišetizirana, i gotovo kaprijanska u svojoj "angažovanosti". Sve se odvija krajnje mehanički, zamisli glavne junakinje su mahom nešto što bismo videli u zapadnom filmu i onda bivaju razrađeno idejno skromno i bez istinske "glokalizacije":

Sve u svemu, najveći kvalitet ovog filma je što postoji i na osnovu toga je i stigao u Veneciju i dospeo do nas...

[crippled_avenger]

BIRDS OF PREY: AND THE FANTABULOUS EMANCIPATION OF ONE HARLEY QUINN u režiji Cathy Yan (ali i Chada Stahelskog) predstavlja snažan odgovor DCEU na DEADPOOLa koji, po mom mišljenju postiže sve ono što i prvi DEADPOOL (koji se meni dopao manje od drugog) na još efektniji način.

Jedan od razloga za to je čisto tehnički - Tim Miller je raspolagao manjim budžetom od Cathy Yan i u tom pogledu morao je da vrti u krug praktično tri akcione sekvence dok je ona sa Chadom Stahelskim mogla da se razobruči i da sve ono što je narativno vrćenje u krug u scenariju Christine Hodson isprati raskošnijom, mada veoma grounded i veoma nasilnom akcijom, o kojoj ćemo nešto kasnije.

BIRDS OF PREY je izašao kao DCEU film, dakle posle JOKERa koji je umnogome kao standalone rad potpuno ispisao nova pravila za strip ekranizacije u Holivudu, ali je naučio neke lekcije iz najboljih live action radova iz MCU, pa i iz DCEU.

Situacija je ovde street level, iako se film dešava posle SUICIDE SQUADa, dakle i posle "smrti" Supermana, i posle svih tih velikih megalomanskih pičvajza koji se više ni ne pominju. Međutim, Harley je preživela prvu misiju Suicide Squada, pobegla je iz zatvora i raskinula je sa Jokerom i sada je na ulici, bez njegove zaštite, i sa svojom skrhanom psihom, i naravno rasklimatanim osećajem za dobro i pravdu.

U tim okolnostima ona biva uvučena u Black Maskove kriminalne mahinacije koje su u domenu mafijaških obračuna, bez ikakvih apokaliptičnih konsekvenci, i na tom putu se formira mala ženska banda, sastavljena od "osvetnica" kojima je Black Mask nešto skrivio.

U tom street level pristupu ima dosta prostora za komdiju ali i dosta prostora za davidayerovski dizajn, pa možemo reći da ovaj film u izvesnom smislu iako nema nikakve veze sa SUICIDE SQUADom u pogledu palete boja, i dimenzijama pretnje, jeste na neki način produžetak I TOG rukavca DCEU estetike.

Za razliku od prvog DEADPOOLa koji je bio preopterećen specijalnim efektima, sa samim Deadpoolom koji je prečesto bio nacrtan na ovaj ili onaj način, ovde su na delu ljudi, i samim tim je akcija visceralnija a R-rejting omogućuje da se lome kosti, i da se ispostavlja sjajno zamišljen nasilje, sa tom razlikom što su ovo ipak junaci, nisu Michael Bayovi protagonisti da sebi dozvoljavaju baš bezumni carnage, ali dopuštaju sebi dosta jer Harley je ipak, kao što znamo luda.

MCU je uzeo Davida Leitcha za DEADPOOL 2 da bude saobraćajac za inscenacije dok Ryan Reynolds i scenaristi "zapravo" vode glavnu reč. Warner je uzeo Chada Stahelskom koji je sa Leitchom lansirao JOHN WICKa i ostavio ga samog u tom serijalu, i ovaj naravno isporučuje svoj prepoznatljivi tip kostolomačke akcije.

Cathy Yan je došla u superherojski film iz indie filma, ali za razliku od Braće Russo kojima se vidi da kad krene akcija krene "tuđi" film, ovde imamo dosta očuvano stilsko jedinstvo. Cathy Yan deluje kao jedan od onih arty reditelja "komplikatora" koji kad pređu u žanrovski sadržaj postavljaju zahteve pred ekipu, tipa žele neke scene da izgledaju kao da su iz jednog kadra i tome slično, i Stahelski se u tome snašao u svakom pogledu. BIRDS OF PREY deluje kao film jedne osobe, uz odličnu fotografiju Matthew Libatiquea.

Lično nisam preveliki fan usiljenog lomljenja priče i fragmentiranja gde mu vreme nije, ali u redu, narator je neuračunljiva osoba pa se to može opravdati. Cathy Yan koristi razne pripovedačke tehnike - od animacije do pevačkih numera i generalno uspeva da nas ubaci u neuračunljivost Harley Quinn.

Ako bih smeštao ovaj film u okolnosti stripa, svakako da bi to bio run Amande Conner, koji bi u perspektivi mogao dovesti i do onoga što je meni u toj fazi bilo i najuzbudljivije a to je ceo onaj space serijal sa Harley i Power Girl.

Za sada smo ovde svi na zemlji, i svi se dobro osećaju, pre svih Margot Robbie koja je uspela da dokaže kako je Harley Quinn održiv dramski lik koji može da iznese sat i po ili dva filma. Ovo je ste inicijalni BIRDS OF PREY film, i one se u samom finišu okupljaju kao ekipa, ali u suštini ovo je ipak šou Harley Quinn i ako imamo u vidu kakav je to lik, ispostavlja se kao više nego uspešan nosilac dešavanja.

Pored Margot Robbie ima tu još mojih mezimica, pre svih Mary Elizabeth Winstead kao Huntress koja kreira vrlo zanimljiv lik, kao i sve ostale koje su se odlično snašle u svojim rolama. Ne znam kako će se dalje u DCEU razvijata sudbina ovih likova, šta će biti sa njima, ali kad je reč o podeli, Warner ovde mimo Margot možda nema star-wattage ali ima definitivno dobar glumački potencijal

Roise Perez odavno nije učesnica A-list projekata i prijatno je da je vidimo u jednom par excellence A-radu, i snašla se sasvim solidno. Ona je tipičan primer uspešne stripovske stilizacije koju je napravila Cathy Yan.

U tom pogledu, iako je BIRDS OF PREY kako rekoh street level priča, dakle naše junakinje se bore sa mafijašima koji nisu mnogo izdignutiji od nekog tipičnog "povišenog realizma", film itekako donosi stripovsku atmosferu i stilizaciju, i to ne samo u pogledu zapleta već i akcije i produkcionog dizajna koji je briljantan, a u samom finalu spada u red najboljih čitanja DC stripa na filmu kad je reč o Gothamu još od Burtona.

I to se u finalu odnosi na sve, i na lokaciju, i na akciju, i na ponašanje likova.

Cathy Yan je snimila film koji bi vrlo lako mogao proći kao SUICIDE SQUAD među kritikom, ali isto tako mogao bi biti značajna comic book ekranizacija jer nudi dosta "prljav", adolecentski, vragolast prilaz ekranizaciji stripa, a što je još važnije dosledno prenosi atmosferu onoga što ekranizauje pronalazeći adekvatnu filmsku postavku za to.

Kombinujući visokooktanski akcijaš, duhovite odnose među junacima, narativne tehnike u rasponu od animacije do mjuzikla da nas uvuče u psihu junakinje, Cathy Yan je snimila film za više gledanja, istinski preplićući fakturu filma i stripa, i kontrolišući većinu ključnih elemenata na tom furioznom putu.

* * * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

OFFICIAL SECRETS Gavina Hooda, reditelja koji se već dohvatao sličnih tema u filmu RENDITION, spada u red rutinskih post 9?11 priča o raznoraznim whistleblowerima. Ovo je istinita priča o mladoj službenici jedne od britanskih službi za nadgledanje koja shvata da su dobili zaduženje da prate članove Saveta bezbednosti i budu deo pritiska na njihovo glasanje koje bi legitimisalo napad na Irak u kom su SAD imale teškoće da skupe saveznike.

Keira Knightley igra službenicu, Ralph Fiennes igra advokata za ljudska prava koji ju je zastiupao na sudu, Matt Smith i Rhys Ifans igralu liberalne novinare koji su medijski pustili a potom ispratili njenu pruču.

To je sve rutinski urađeno na svim novima, od onoga što je ta žena uradila, do same egzekucije koja u suštoni ne prevazilazi nešto što bi karakterisalo pristojan televizijski film. Nisam siguran koliko ovakav film uopšte ima mesta u bioskopima ako imamo u vidu njegov zbilja televizijski kapacitet i na nivou teme i nenadahnute realizacije.

Možda smo kao ljudi, zahvaljujući opštoj medijatiziaciji svega postali bezosećajni prema istinskim nevoljama koje su doživeli neki ljudi ili prema njihovom herojstvu. I sasvim sigurno da će ovoj ženi biti lakše u životu pošto ju je u filmu odigrala Keira Knightley. Bolje je nego da nije. Ali, kao film, da nije elementarno solidno realizovano, bilo bi potpuno uzaludno.

* * / * * * *

[Meho Krljic]

Hmmm, Birds of Prey underperformuje iako ja vidim samo pozitivne reakcije i imao je odličan presale karata. Zanimljivo mada je i skeri da već imamo metriku iako je tek sredina vikenda.

Idem sutra da ga gledam pa ću videti je li "problematičan". 

[crippled_avenger]

Srećom nije skup.


Sent from my iPhone using Tapatalk

[Meho Krljic]

Kad filmovi od osamdeset miliona dolara spadaju u "srećom, nije skup" kategoriju jasno nam je kolko se dolar srozao 


Ma, mislim, vratiće on pare, ali me malo čudi ovo jer je imao izvanrednu pretprodaju a i, kažem, vidim da ga ljudi hvale po internetu. I tebi se dopao. Neobično mi da ima manju prodaju nego što je projektovano za opening weekend pored svega toga.