The Crippled Corner

[ALEKSIJE D.]

Službenik, izvinjavam se. Žena se primila na seriju a ja sad ne znbam jesam li ispiraterisao celu.

[crippled_avenger]

Ima 12 epizoda. E sad, prve dve su emitovane spojene. Tako da možda imaš jednu jednoipočasovnu i jedanaest običnih ili dvanaest običnih.


Sent from my iPhone using Tapatalk

[ALEKSIJE D.]

Ok. Hvala. Odgledao one spojene a vidim ima samo devet pa da ne skidam i ne primam se previše jer nema sve.

[crippled_avenger]

Kako nema? Odakle skidaš?


Sent from my iPhone using Tapatalk

[ALEKSIJE D.]

exyusubs. Jbg, skinuo sam onu prvu da vidim o čemu se radi a posle vidim nema sve. Rekoh, d apitam možda je sve tu, ali nije. Meni je ovo opako, ali šta vredi čitati knjigu kada nemaš završna poglavlja.

[crippled_avenger]

pa potrazi negde drugde tip balkandownloads?


Sent from my iPhone using Tapatalk

[SaksOverkill]

Ako imaš MTS kablovsku seriju možeš da gledaš besplatno na Superstar kanalu u video klubu.

[ALEKSIJE D.]

Sbb. Ne vredi dok ne nađem sve epizode neću da gledam. Greota ovo ne gledati u celo.

[Meho Krljic]

 Drugi film koga je RTS emitovao u ciklusu radova Akire Kurosawe je Najlepše, odnosno Ichiban utsukushiku, film ušao u bioskope u Aprilu 1944. godine i njegov drugi autorski naslov u ulozi režisera i scenariste. Za razliku od prvog filma o džudisti koji sazreva da bi osim borca postao i čovek, a koji i pored svoje jasne didaktičke namere ima i klasičniju formu i namenjen je i zabavi gledalaca, Ichiban utsukushiku je klasičan propagandni rad koji tematizuje aktuelni trenutak, daje mu pseudorealistički a zapravo izrazito pozitivni, mobilizacijski ton i bavi se prevashodno time kako civili mogu da se usred sada već višegodišnjeg rata i, uostalom, ozbiljnih gubitaka koje je do tada Japan pretrpeo u pacifičkom, jelte, teatru, smisleno i presudno uključue u ratni napor.

Ichiban utsukushiku, utoliko, nije zabavan film već pre svega film koji treba da bude pokretač akcije, oslanjajući se na portrete ,,običnih" ljudi koji, u ratu koji je Japan, ne zaboravimo, u velikoj meri objašnjavao kao odbrambeni – napad na Perl Harbur kojim je otpočet rat u pacifičkom teatru je u Japanu shvatan kao preventivni napad od ogromne vojne sile koja bi pre ili kasnije sama napala Japan – i pravedni rat što se nastavlja na stotine godina istočniazijske istorije u kojoj je postojala pretnja od mongolskih i kineskih osvajača.

Kurosawa priču smešta u fabriku kompanije ,,Istočnoazijska optika" koja proizvodi optičke nišane za japansku ratnu avijaciju i mornaricu i ovo mu omogućava da priča bude razumno ,,civilna" a da opet ima duh ratne discipline i užurbanosti. Kako ovo svakako ne spada u Kurosawine veće radove – mada je režiser izjavljivao da mu je ovo izuzetno drag film, možda i zato jer je tokom snimanja između njega i glavne glumice Yoko Yaguchi buknula romansa koja je odmah po završetku produkcije krunisana brakom – tako je i fer primetiti da je ovo klasična propagandan alatka utoliko što praktično i nema zaplet. Na početku filma rukovodstvo fabrike objavljuje da je zarad podrške trupama na moru i u vazduhu neophodno da se uveća proizvodnja i da se norma za muškarce tokom naredna četiri meseca podiže za 100 procenata, a za ženske zaposlene za 50% i to je, praktično sve. Ostatak filma, posle jednog vrlo klasičnog vučićevskog govora koga direktor drži radnicima putem razglasa, objašnjavajući da se uvećana norma može dosegnuti jedino transformacijom ličnosti, posmatramo napore radnica da normu ne samo dosegnu već i prebace i drama, onoliko koliko je ima, nalazi se na sitnijim, ličnim planovima.

Hoću reći, možda bi u filmu sa izrazitije komercijalnom namerom priča imala i izraženije dramsku strukturu, sa protagonistima, ali i antagonistima, možda nekakvim socijalističkim agitatorima koji bi usred vremena kada se očekuje jedinstvo trovali sa pričom o eksploataciji, možda bi čak imali i trilersku komponentu sa špijunom koji dojavljuje Amerikancima šta se radi u firmi, ali Ichiban utsukushiku je izrazito propagandna tvorevina i film koji manifestno mora da pokaže jedinstvo, nepokolebljivost, požrtvovanost i odgovornost. S obzirom da smo mi sami ovakve filmove snimali četvrt veka nakog okončanja rata, Ichiban utsukushiku nam je sasvim razumljiv.

Ali, dodao bih, razumljiv je i modernijim generacijama jer je moguće povlačiti mnoge paralele sa našom aktuelnom propagandnom produkcijom a koja je najprepoznatljivija u serijalu Vojna akademija Dejana Zečevića.

Sličnosti zapravo ima više nego što bi se na prvi pogled očekivao, obe produkcije uzimaju nominalno realističku postavku a onda je vrlo programski razlažu na sasvim idealizovane komponente. Obema nedostaje zaplet (što je u prvoj sezoni Vojne akademije najizrazitije) a što nadomešćuju intimnijim, pojedinačnim dramama čija su razrešenja i pouke u skladu sa idejom transformacije nesavršenog pojedinca u vrednog člana kolektiva kao idealom socijalne evolucije, obe tu u suštini totalitarnu, kolektivističku notu zaklanjaju iza humanizacije svojih protagonista ali i samog kolektiva, prevashodno oličenog u oficirima (Vojna akademija) i rukovodstvu fabrike (Ichiban utsukushiku). Ovo je nivo gde su Kurosawin i Zečevićev rukopis najsličniji sa vrlo evidentnim idealizovanjem sistema i njegovih predstavnika koji su ne samo odlučni, nepogrešivi i potpuno verni državi već imaju i izraženu humanost i brigu za one koji su im povereni na staranje.

I dok Zečević kao jednu od svakako osnovnih vrednosti serije postavlja rodnu ravnopravnost sa potpuno izjednačenim tretmanom ženskih i muških likova, Kurosawa ovu, za ono vreme kontroverzniju ideju, tretira u više ideološkom ali i dramski zanimljivijem ključu. Naime, film se bavi samo ženskim delom fabrike i žene ovde jasno simbolizuju ne-ratnički deo stanovništva. Vojnici, koji se u filmu i ne pojavljuju, su idealizovane ratničke figure koja bez razmišljanja polažu živote za domovinu. Žene u fabrici su, pak, sažetak i simbol promene čitave društvene paradigme koja je – ne samo u Japanu, naravno, SAD i Britanija imaju jednako poznate primere – nastupila tokom rata sa izvlačenjem žena iz porodičnog okrilja – i statusa izdržavanog lica – dajući im delatnu, odgovornu i konkretno proizvodnu funkciju. U marksističkom smislu, ovo je momenat kada žene postaju akteri u društvu i film to jasno prikazuje.

Ichiban utsukushiku je makar utoliko emancipatorski film jer pokazuje žene koje ne dopuštaju da išta bude važnije od doprinosa ratovanju, pa se te male, intimne drame tiču bolesti i povreda, porodičnih tragedija ali i sitnih propusta na poslu koji prerastaju u velike lične traume, osramoćenja i napore da se neproporcionalno velikim dodatnim radom ovo kompenzuje. Žene u ovom filmu svoju radnu odgovornost shvataju toliko ozbiljno da je stavljaju ispred zdravlja ili porodične sreće i mada njihove porodice za ovo imaju puno razumevanje, a i rukovodstvo mu pristupa sa nepogrešivo humanističkih pozicija, ta odgovornost ih izdiže iznad do tada tradicionalne društvene uloge hraniteljke i domaćice.

Kurosawa je sa ovim filmom započeo svoju praksu uterivanja glumaca u ,,prisilnu" metodsku glumu, pa je tako njegov ženski ansambl za vreme snimanja spavao u fabričkim spavaonama, jeo u fabričkoj menzi i bio instruiran da koristi imena likova u međusobnoj komunikaciji. Naravno, gluma i dalje ima elemente izrazito teatralnog, pogotovo kad likovi prolaze prelomne momente – radnica koja predradnicu moli da drugima ne kaže kako svako veče ima temperaturu da bi mogla da nastavi da radi, pa nešto kasnije i čitava svađa koja nastupa jer se misli da predradnica nju štedi pošto joj je miljenica a ova odbija da im kaže da je bolesna itd. – ali Kurosawa je veoma uspešno postigao da se kolektivistički duh oživi i snažno kanališe u scenama u kojima učestvuju desetine glumica.

Ima tu veoma lepih prizora marširanja uz doboše i flaute (čime, zapravo radnice i započinju svaki radni dan, a odvajaju i vreme za vežbanje sviranja i marševanja) ali je najupečatljivije kako Kurosawa naizgled lako režira višesmerne dijaloge sa dvadesetak glumica u kadru, usredsređenih na jednu fokalnu tačku, formatiranih istom odećom i pametno postavljenim osvetljenjem.

Ichiban utsukushiku je, dakle, vrlo socrealistički film iako snimljen u društvu koje nije baštinilo klasični socrealizam, te služi kao podsećanje da su totalitarni režimi bez obzira na to da li su bili utemeljeni na tradicionalističkim mitovima ili na revolucionarnim fetišima, imali gotovo identičan jezik u umetnosti. Paralele između slikarstva i arhitekture država kao što su nacistička Nemačka, Musolinijeva Italija i sa druge strane SSSR su već mnogo i često povlačene, ali sasvim je jasno da se mnogo paralela prepoznaje i u sedmoj, jelte, umetnosti. Ali, opet, Kurosawa je, praveći film u kome protagonisti bukvalno pevaju pesmu kojom se zaklinju na uništenje SAD (i Britanije, za svaki slučaj), uspeo da u saundtrak ubaci i parčence kompozicije Semper Fidelis američkog kompozitora Johna Philipa Souse, a koju znamo i kao himnu američkih marinaca. Umetnost, izgleda, čak i kad je propagandna, voli da preksače granice...

Ichiban utsukushiku je i pored svoje vrlo labave dramske strukture, idealizovane radnje i likova, ipak film izrazitog šarma i puno sa entuzijazmom rađenih kadrova koji osvajaju svojom geometrijom (recimo posmatranje sočiva pod mikroskopom sa svojim ukrštenim linijama aparata i šaka radnice), ili britkim prelazima i rezovima među scenama. Ichiban utsukushiku se svakako ne pamti zbog priče ili dubine likova ali nosi u sebi vatru koja nije samo ratnička već i, zaista, umetnička. Što je, u finalnom istorijskom zbiru, nadamo se, najvažnije.

[crippled_avenger]

Pamtim ovo kao zanimljiv film. Sad bih mogao i da ga repriziram.


Sent from my iPhone using Tapatalk

[Truba]

Kakva slucajnost
Bas sam nedavno pokusavao pogledati ga tri dana
Koja je ono za nas amatere negledljiva propaganda a kompletizam prokletstvo...bolje je za um i oci gledati muhu na zidu nego zubate japance iz 1944
Odmah sam preventivno zapalio jos nekoliko dvdova s nijemim japanskim naslovima i obiteljskim dramama o neudatim kcerkama

[crippled_avenger]

Inaki Dorronsoro snimio je triler PLAN DE FUGA 2016. godine, nešto pre nego što će Španija zahvaljujući seriji LA CASA DE PAPEL postati centar heist filma. Ovo je zamršen krimić o undercover panduru koji se upliće sve dublje u slučaj jedne planirane pljačke ne bi li obezbedio nagodbu za svog druga iz detinjstva koji je u međuvremenu postao džanik i poštao stranputivom.

Inako Dorronsoro gradi film solidno, ali osim na nivou celine priče gde ima određenih inovacija i osveženja u tome kako se film bazira na junaku a ne na slućaju, situacije među likovima su uglavnom dosta rutinske.

Jedan od razloga što ovaj film ne dobacuje dalje je i Alain Hernandez u glavnoj ulozi koji neprestano želi da bude jako hladan da bi prikazao svog junaka kao profesionalca od čelika ali na kraju deluje samo prazno.

Ipak, Inako Dorronsoro sve vreme uspeva da dostigne solidan profesionalni nivo i da na kraju sve ovo ostvari kao zanimljivu stvar za ljubitelje i poznavaoce krimića.

* * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

CORONA ZOMBIES je zanimljiv eksces i zato ga moramo zapamtiti. Naime, Charles Band iz Full Moona je prvi reagovao na COVID-19 time što je sklepao CORONA ZOMBIES koristeći metod Serbian Cuttinga.

Iskombinovao je footage iz filmova raznih epoha, od Bruna Matteija do Jay Leeja, i dodao nešto malo novosnimljenog materijala, a onda na to dodao i izmotavanje u dubu. I to je manje-više to. Nema se u ovom filmu šta videti, ali Band ponovo uspeva da se nametne kao činjenica. Nažalost, nedavni tragični odlazak Stuarta Gordona, podseća nas na vreme kada je Band zapravo umeo i da lansira autore.

CORONA ZOMBIES je mogao da nekoga učni zvezdom, ali ovo nije takav projekat.

[crippled_avenger]

THE RHYTHM SECTION Reed Morano je nastao u produkciji Barbare Broccoli i kompanije Eon koja inače proizvodi Jamesa Bonda. Otud je zanimljivo da je to akcioni triler sa ženom, civilkom koja želi da se osveti teroristi koji je srušio putnički avion u kom je bila njena porodica.

Ona prolazi kroz psihološku krizu, a onda ide da se obuči i da sprovede osvetu.

Cela ta priča je izložena na krajnje generic način i sa minimumom inventivnosti, tako da bih rekao da se u ovom filmu ponajviše potrudila Blake Lively, da bi dokazala da može biti akciona zvezda i da može tome da doprinese glumačkom snagom. I u tome uspeva. Nažalost, ovo nije film kao THE SHALLOWS koji je u stanju da izvuče maksimum i iz nje i iza žanrovske postavke, tako da napor ove glumice ostaje umnogome nenagrađen.

Reed Morano ima zanimljivu ideju kako da snimi ovaj film, sa dosta kadar sekvenci, dosta vezivanja za junakinju i praćenje stvari kroz njeno kretanje i otkrivanje novih ambijenata, i Blake Lively je idealna protagonistkinja za to, međutim, sam lik je toliko isprazno postavljen da naprosto nema nekih rezultata.

Akcione scene, barem dve su odlično postavljenje, tu pre svega mislim na automobilsku poteru u Tangieru i borbu u tramvaju, pa na kraju ovaj film ima da ponudi nešto, ali to nažalost nije ni približno odovljno.

Čini se da odlična glumačka podela kojom je orkužena Blake Lively, pre svih Sterling K. Brown i Jude Law ipak nije bila sve što je neophodno za dobar film.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

THE SLAMS Jonathana Kaplana nastao je u produkciji Genea Cormana i po scenariju Roberta L. Adamsa i izašao 1973. godine, dakle u istim okvirima kao Witneyev DEVIL'S ISLAND.

I ovo je izvanredan film sa Jimom Brownom, s tim što je za razliku od Witneya, Kaplan već bio osvedočena Blaxploitation kuka. Otud nema mnogo iznenađenja u tome što se Kaplan odlično snašao u ovom miljeu. Uprkos tome što znamo da je porodica Corman bila sklona raznim vidovima ponekad suludog exploitationa tipa snimanje više filmova u jednom dekoru i sl. ovde su sve sličnosti samo na nivou pojedinih delova zapleta.

Naime, ovde je glavni junak Jim Brown kao najsposobniji član nemilosrdne bande lopova koji uspeva da jedini izvyče živu glavu kada je uzeo plen od milion i po dolara od Organizacije. Ranjen, završava u zatvoru a organizacija na razne načine pokušava da "dopre" do njega, da ga ubije ili uceni ili nešto treće.

Međutim, ni glavni junak nije veverica, ume da se brani, ume da se dogovara.

U DEVIL'S ISLANDu, Witney prikazuje egzotičan svet zatočenika na Đavoljem ostrvu u Francuskoj Gvajani, sa akcentom na queer ekipu "devojaka" među zatvorenicima koji međutim imaju svoj integritet i načine da se brane.

THE SLAMS se manje dotiče te ekipe "devojaka" mada ih ima, ali vrlo zanimljivo predstavlja rasnu dinamiku između crnaca i Italijana koji predstavljaju Organizaciju i sveopštu korupciju koja vlada između uprave zatvora i zatvorenika u kojoj su svi oni zajedno jedna banda.

Na Brownovoj strani je kao u SLAUGHETR'S BIG RIP-OFFu ponovo jedan pimp koji je prikazan sa simpatijama, apsolutno bez osude i jedna je od retkih figura iz podzemlja u ovom filmu koja ima neku vrstu morala.

Kaplan fetišizuje Jima Browna i ima materijal za to. Pronalazi mu i barem jednog fizički dostojnog takmaca, i svaka borba deluje neizvesno, u atmosferi paklenog zatvora koji prikazuje u neobičnom spoku žanrovske ortodoksije i košmarnog dokumentarizma.

THE SLAMS jeste star vehicle ali Kaplan sebi dozvoljava "luksuz" i da malo raširi priču, i da je prikaže izvan onoga što je osnovni zaplet oko glavnog junaka. U tom smislu taj dokumentaristički duh u mnogim situacijama daje zanimljive rezultate i Kaplan evidentno proširuje okvire izraza dok god dobro rešava osnovni zadatak.

Upotreba snimanja iz ruke, daje filmu izuzetnu propulzivnost, scene borbe su energične, elegantne a film je izuzetno dobro slikan, a kako i ne bi bio kad ga je radio Andrew Davis, čuveni snimatelj koji je kasnije postao holivudski reditelj A-lige i potpisao nekoliko odličnih akcionih trilera.

Davisovi grindhouse koreni su uzbudljivi, ali u ovakvim filmovima je potpuno jasno da su i on i Kaplan u rediteljskom postupku mnoge postupke realizovali izuzetno vešto i uticaj ovih filmova na savremeni žanrovski film, na reditelje poput Zahlera recimo, ili Tarantina mnogo je veći od velikog dela mejnstrima tog vremena.

Cormanove produkcije lansirale su mnoge čuvene reditelje, doduše više Rogerove nego Geneove. Ipak , ovde je jasno da su reditelji koji su radili neke od ovih filmova možda snimali za Grindhouse ali su stvarali za večnost.

Snaga realizacije ovog filma, politički angažman, antiestablišmentska drskost, sve to se danas teško može zamisliti u B-produkciji jer ona upravo i pokušava da bude prijemčiva najširoj publici i da nadmejnstrimi mejnstrim. U Blaxploitationu su ljudi očigledno mislili potpuno drugačije, premda ovi naslovi koje ja sada fetišizujem nisu bili toliko prepoznati u prvom krugu reafirmacije Blaxploitationa.

* * * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

LEGADO EN LOS HUESOS Fernanda Gonzaleza Moline je ekranizacija romana Dolores Redondo. Ovo je klišetizirani serial killer film u kom se nažalost u jednom filmu dešava previše klišea, i imamo junakinju koja je detektivka ali je istovremeno i centralni element misterije sa okultiostima u Pamploni.

Čini se da Fernando Gonzalez Molina nije uspeo da iskontroliše stvari u fazi adaptacije i pisanja scenarija, tako da je na kraju dobio film koji je preopterećen predistorijom koju su očigledno propustili da izbace iz romana, a ostale su i neke zaista filmski neuverljive koincidencije.

U vizuelnom pogledu Fernando Gonzlaez Molina je ambiciozan. Do kraja filma nisam siguran koliko je pokrića za to imao u svojim idejama.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

THE NOTORIOUS BETTIE PAGE Mary Harron je biopic pin up ikome snimljen u produkciji Johna Welsa za HBO ali i pušten u bioskopski indie circuit.

Gretchen Mol igra Bettie Page u u toj podeli Mary Harron je "završila" krupan deo posla. Gretchen je krenula kao indie zvezda, onda izgubila dah i igrajući Bettie Page se vratila. Nažalost, film Mary Harron je zanimljiviji u konceptu nego u sadržaju pa i egzekuciji.

Naime, Mary Harron snima film crno-belo, ubacuje dokumentarni materijal kao stock footage i po svemu pokušava da imitira i - verovatno - parodira socijalno angažovane . problemske - filmove iz vremena kada je Bettie Page bila "slučaj" i društveni problem.

U tom konceptu koji je načelno zanimljiv, Mary Harron isporučuje površan film koji nam pokazuje deo tog nevinog, naivnog i baš zato perverznog šarma Bettie Page i ne mnogo više od toga.

Stoga, film ostaje na površini, kako u odnosu na fenomen, tako i u odnosu na ličnost kojom se bavi i svodi se na zabavnu i simpatičnu slikovnicu iz života jedne ličnosti o kojoj već znamo ono što nam se pokazuje.

* * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

...tick... tick... tick... Ralpha Nelsona je film sa Jimom Brownom iz 1970. godine namenjen belcima. Reprizirao sam ga posle petnaestak godina od prvog gledanja i još uvek imam samo jedan krupan problem sa ovim filmom a to je muzika.

Umesto da ima skor koji će pojačavati atmosferu i dramatičnost pojedinih situacija, Ralph Nelson koristi pesme i one strašno razvodnjavaju inače veoma tenzičnu priču koja je izgrađena u scenariju, glumi i slici.

Film govori o malom južnjačkom gradu u kome još uvek postoji Klan i segregacija je i dalje veoma živa u kom poštenog belog šerifa kog igra George Kennedy treba da zameni novi crni šerif koji je izabran na glasanju. Prvih deset minuta gledamo tenziju poslednjeg dana tog belog šerifa na poslu. Tek onda prvi put vidimo Browna i sledećih dvadesetak minuta pratimo njegov prvi dan, praćen neprijatnostima i tenzijama na svakom koraku, tokom kog je sve što mora da uradi na neki način prepreka.

Bivši beli šerif zapaža da crni naslednik ima teškoće, a gradić preti da potone u bezakonje i linč kada novi šerif privede sina lokalnog moćnika koji je pijan za volanom izazvao saobraćajnu nesreću i pritom usmrtio jednu belu devojčicu.

Može li gradić da se ujedini iza crnog šerifa u pokušaju da se spase haosa, i da li ljude više ujedninjuju rasa ili društveni položaj, nameću se kao osnovna pitanja Nelsonovog filma.

Prikaz rasizma na Jugu u ovom filmu vrlo je zanimljiv jer na kraju krajeva nije ni toliko esencijalan koliko je socijalni, klasni. Belci naprosto ne mogu da prihvate mogućnost da im naređuje i rukovodi neko ko je crnac i ko je do juče bio osoba kojoj se naređuje.

Zanimljiv je način na koji se među belcima govori o crncima u njihovom prisustvu. To su nivoi degradacije koji pokazuju potpunu razdvojenost svetova i odnos dominacije.

Nelsonov film je angažovan ali na jedan veoma interesantan način i oslonjen je na tri zanimljiva lika koje igraju Jim Brown, George Kennedy i Frederic March. Sva trojica predstavljaju po jednu društvenu grupu. Brown crnce, Kennedy belce iz radničke klase a March progresivnu diksikratiju.

Formalno film jako mnogo duguje vesternu, i HIGH NOON je naravno temeljno ostvarenje oko kog se gradi ova priča, i to je jasno, međutim sve ostalo je dovoljno sveže da se ovaj film izdvoji i preživi društvene okolnosti u kojima je nastao.

* * * / * * * *

[Meho Krljic]

 
Treći film emitovan u RTS-ovom ciklusu filmova Akire Kurosawe je i treći Kurosawin film koga je snimio kao scenarista i režiser, a istovremeno i nastavak njegovog prvog filma, Sanshiro Sugata, odnosno Džudo saga (prikazanog ovde). Uredno!







Zoku Sugata Sanshirō odnosno Džudo saga drugi deo je, barem se tvrdi, verovatno prvi u istoriji nastavak bioskopskog filma koji je nazvan samo tako što je originalu dodat broj dva – dotadašnja praksa filmskih serijala koji su postojali u to vreme je bilo da ,,epizode" imaju posebne naslove. Ovo nije baš tačno, već utoliko što originalna reč ,,zoku" koja je dodata ispred imena protagoniste u naslovu filma nije numerička oznaka već se može prevesti kao ,,nastavak" ili ,,produžetak", ali u duhovnom smislu ovde ima određenog rezona. Kurosawa je i sam bio nezadovoljan time kako je prvi film bio skraćivan od strane studija i kako njegov narativ sa duhovnim sazrevanjem protagoniste i demonskom figurom njegovog antagoniste nije imao dovoljno prostora da se razmahne. Pogotovo je taj antagonist bio prikraćen pa, kada se pokazalo da je publika u Japanu pozitivno odreagovala na istorijsku borilačku dramu kojom je Kurosawa debitovao, nastavak je pružio mogućnost da se neke teme prodube.



Osim, naravno, što je nastavak sniman u izrazito nevreme. Dospeo u bioskope u Maju 1945. godine, jedva tri meseca pre bacanja nuklearnih bombi na Hirošimu i Nagasaki, a u toku žestokih borbi za Okinavu i napada fosfornim bombama na japanske gradove, uključujući prestonicu, Zoku Sanshiro Sugata je film za koji su (kasniji) zapadni kritičari listom navodili da pored te duhovne centralne priče o sazrevanju mladog borca sadrži i izraženu propagandnu komponentu. Ovo je, razume se, tačno, ali i gotovo izlišno kritikovati pogotovo kada se ima na umu šta su Amerikanci tokom samog snimanja radili Japanu – da ne pominjem kako su izgledali američki ratni filmovi iz tog perioda.



Ono što je svakako vredno je da je Kurosawa, bez obzira što je film, kao i prvi deo, baziran na romanu Tsunea Tomite a koji je opet romansirao biografiju svog oca Tsunejiroa Tomite, jednog od prve dvojice majstora nove borilačke veštine u školi koju je osnovao začetnik džudoa, Kanō Jigorō, dakle da je Kurosawa uzimajući literarni predložak uspeo da u njega udene tu ,,propagandnu" komponentu na jedan prirodan, čak, estetski zadovoljavajući način.







Naime, centralna priča filma je izrazito jednostavna. Titularni Sanshiro Sugata je najbolji džudo borac svoje škole, a što je potvrdio dosegavši visok nivo tehnike ali i duhovnosti i poražavajući nekoliko teških protivnika u prvom filmu, demonstrirajući esencijalni spoj telesne forme, duhovne discipline i moralne ispravnosti da bi čovek sebe mogao da naziva džudokom. U drugom filmu on mora da se suoči sa novim izazovima koji će dovesti sve tri komponente njegove ličnosti pred izazov i iskušenja.



Jedan od elemenata izazova sa kojim se Sugata suočava je skoro banalan, ali upravo on ukazuje na prevratničku ulogu koju je džudo odigrao potkraj 19. veka u domenu tradicionalnih borilačkih veština – izdižući ovaj sistem borenja iznad puke tehnike u filozofiju utemeljenu na tradicionalnim principima koji ostali iza Konfučija i sintetisani u ,,Jita-Kyoei" – uzajamni prosperitet za sebe i druge. Sugata je, dakako, u filmovima hodajući Jita-Kyoei, čovek sa blagim pogledom, blagom rečju i osmehom za sve oko sebe, nikada umoran i uvek spreman da pruži ruku pomoći, koji se neće tući ni iz zabave niti zbog novca ali nikada neće oklevati da zaštiti slabije – ali Sugata je istovremeno i toliko popularan, izdignut na nivo superheroja (ili barem Novaka Đokovića Meiđi ere) da druge škole, one koje još uvek podučavaju džiudžitsu, radije nego ,,moderni" džudo, sada nemaju posla i njihovi borci moraju da se ponižavaju boreći se za novac.



Sugata je ovde u veoma interesantnoj i briljantno postavljenoj dilemi gde shvata da je njegov veoma moralni, veoma ispravni filozofski put sa koga ne odstupa niti pravi kompromise – direktno uticao na povećanje ekonomske nejednakosti u zajednici u kojoj živi. Mudro odigrano od strane scenariste Kurosawe i kasnije prelepo – mada samo simbolički – razrešeno u sceni pred kraj filma na koju ćemo se vratiti.







Jer, hajde sada da pogledamo tu ,,propagandnu" dimenziju filma. Kurosawa ovde postavlja model koji će kasnije biti repliciran i eksploatisan od strane nebrojenih filmadžija sa svih strana sveta – taj da je sport, pogotovo borilački, metafora za rat i način da slabiji, onaj tlačen od strane imperijalne sile koja sebe smatra kreatorom istorije, u tom ratu pobedi i donese svojoj naciji tako potreban moralni trijumf. Kurosawa film otvara prikazom američkog mornara koji maltretira vozača rikše samo da bi Sugata na kraju morao da – višeg i veoma agresivnog – Amerikanca baci u more, a zatim se jedan od podzapleta tiče revijalne borbe u američkoj ambasadi gde ,,najbolji američki bokser", William Lister treba da se bori protiv nekog japanskog majstora džudoa. Ambasada ovo najavljuje u pozitivnom duhu, kao predstavljanje plemenite veštine boksa japanskom narodu, ali Sugata glatko odbija poziv da se bori. Za njega džudo nije predstava niti bi se ponizio da se bori za novac.



Kako i nagađate – drugi borac, baš taj koji mu kaže da zbog Sugatine popularnosti sada njegova škola nema posla, izađe u ring sa Listerom i bude brutalno isponižavan od strane mnogo većeg Amerikanca. Sve je to sport, šatro, ali prizor u ringu je mučan.



Borac ipak ne gine – onako kako će Apollo Creed tragično završiti u Rokiju IV, Kurosawa je ipak čovek delikatnijeg režijskog pristupa nego što će Stallone biti 40 godina kasnije – ali njegov poraz i poniženje znače i da će Sugata prihvatiti kasniji izazov da se sam suoči sa Listerom.



Za Sugatu ovo je prelomni trenutak kada odlučuje da napusti školu jer smatra da će je osramotiti prihvatanjem ove vrste izazova ali neizgovoreni deo svega je, jasno, to da on na sebe prihvata tu vrstu stigme jer treba odbraniti ne samo čast nacije već i čast džudoa kao plemenitog spoja veštine, filozofije i morala. Nazivati ovako nešto pukom propagandom je, dakako, plitko čitanje. Sugata Listera poražava gotovo bez napora, velikom koncentracijom i elegantno rešenim pančlajnom gde bokser pada sam od sebe suočen sa fantastičnom, nepokolebljivom čvrstinom nepokretnog protivnika a Japanac prvo novac odbija i stavlja ga na telo obeznanjenog protivnika da bi nekoliko sekundi kasnije, nakon što borac koga je Lister ranije prebio počne da mu se u suzama zahvaljuje, novac uzeo i dao ga ovom čoveku, čineći jedino što može u tom trenutku da barem malo izravna socijalnu nejednakost koju je izazvao svojim svetačkim ponašanjem.



A kako je ovo tek režirano! Momenat u kome Sugata predaje novac borcu koji se usteže da ga primi a zatim ga u magnovenju ponesu tela oduševljenih džudista iz publike – to je fantastično i dovitljivo rešenje koje zadržava prizor dobročinstva bez ulaska u dalje ekonomske realnosti, jasno se držeći samo simbolike.







Kasnije će mnogi, od Donnieja Yena (odnosno Wilsona Yipa), preko Tonyja Jaa (odnosno Prachye Pinkaewa), pa dakako i Stallonea gotovo doslovno kopirati ovu matricu pokazujući imperijalnu osionost i odmazdu ,,malih" ali ponosnih nacija, svako u svom filmu.



(Uzgred, kako je Kurosawa u produkciji rađenoj 1945. godine skupio ovoliko belih, anglofonih glumaca da igraju Amerikance je verovatno priča za sebe koju bi vredelo pročitati.)



No, ,,glavna" borba ovde je ono što se nastavlja na radnju prvog filma i antagonistu koga je Sugata porazio u dramatičnom finalu. Njegova braća – koja treniraju karate a ne džudo – ga sada izazivaju na borbu do smrti i ovo je, moglo bi se argumentovati – ,,propagandniji" deo filma, posebno što je do 1945. godine moderni karate (Šotokan, Vado Rju, Kjokušinkai) već ozbiljno dobijao na popularnosti potiskujući džudo.



Sugata, naravno, ne može da ne prihvati borbu i finale filma je nešto najdramatičnije što je Kurosawa do tada snimio. Braća Higaki su i inače jako stilizovani i ponašaju se kao da su ispali iz srednjevekovnih priča, jedan od njih besan i lud, drugi samo besan i u kontrastu sa njima prefinjeni stariji brat, džudista Gennosuke Higaki iz prvog filma je gospodin i šmeker. Film mu daje nekoliko lepih kadrova u kojima Ryūnosuke Tsukigata uspeva da dobro provoza svoj džonidepovski šarm i pokaže kako su džudisti generalno prefinjene, višeslojne ličnosti koje cene borbu kao duhovnu kategoriju i poštuju protivnika koji ih je porazio do neba.



Mlađa braća su, pak, puni besa i ne shvataju čitavu tu duhovnu ravan, no, barem imaju smisla za dramu pa se poslednja borba odvija na planini, usred noći, u dubokom snegu i tokom vejavice. Kurosawa je već tokom filma demonstrirao koliko je napredovao u akcionoj koreografiji i prethodne borilačke scene su tvrđe i atraktivnije od onog iz prvog filma, ali ova poslednja je visoko ritualizovana i nije borba tehnika ili veštine već pre svega bprba duha i morala. Glumci su, dakako, uterani da POTPUNO uđu u svoje likove pa su polugoli samo u kimonima i bez obuće, gazeći sneg i kosa belih od pahulja i ova borba ima sav saspens i eksplozivno razrešenje koje očekujete od nečeg gde se jedan, praktično, demon, sukobljava sa čovekom koji uči za sveca i, čak i kad krši slovo pravila, kako mu kaže jedan sveštenik, on to čini da bi očuvao njihov duh. ,,Pravila su tu da te stave na put", kaže on, ,,a da bi na njemu i ostao, ponekad moraš da ih prekršiš." Zgodno.







Ipak, pravo finale filma se dešava posle borbe u brvnari gde se tri promrzla borca okupljaju oko vatre i imaju gotovo banalan ali simbolički potpuno perfektan momenat u kome se ,,prava" borba završava osmehom i klimanjem glavom a poslednja scena u kojoj Sugata pozdravlja izlazeće Sunce je doslovno prelepa sa muževnom lepotom Susumua Fujite upregnutom u jedan dečački, praktično svetački smeh kojim se, čak i u 1945. godini u Japanu, dočekuju Sunce i novi dan.

[crippled_avenger]

EL CADAVER DE ANNA FRITZ Hectora Hernandeza Vicensa je španski triler koji uzima jednu senzacionalističku premisu i smešta je u kamerne uslove vešto realizovanog niskobudžetnog filma, pokazujući razvijen osećaj za žanrovski izraz.

Vicens je snimio dobar film, a oni segmenti u kojima je rutinski i ono gde nije svež, nadoknađeni su tim prevazilaženjem budžetskih ograničenja kojim zapravo "kupuje" simpatije - taman kad poželiš nešto bolje ili više, upitaš se ko bi u ovim uslovima to pružio.

David Cronenberg je u jednom svom razgovoru pomenuo pitanje da li su nekrofili pohrlili u mrtvačnicu u koju je doneta Marilyn Monres i EL CADAVER DE ANNA FRITZ upravo ima takvu premisu - stradala je poznata i glamurozna španska glumica, par zgubidaba dolaze kod svog druga bolničara da vide leš a onda se polakome i imaju seksualni odnos sa njom od kog se ona reanimira.

Ovo smo viđali i ranije. Sličnu temu u Španiji je radio Almodovar u filmu HABLA CON ELLA, kod nas imamo kultni kratki film Dejana Začevića NEKRO FILM. Dakle, ovo nije novo, ali nije rađeno u ovom ključu, kao weird set up ali u prilično mainstream realizaciji.

Od tada kreću dileme i razdor među drugarima šta raditi sa njom, ali i kako rešiti moralni konflikt koji se javlja među njima.

Film je smešten u nekoliko prostorija ali je za njih organski vezan, izuzetno estetizovana je fotografija, sve dobro izgleda i kao takav funkcioniše uprkos brojnim ograničenjima. Pritom, u smislu plasmana nizak budžet nadoknađuje kroz hook iz premise - naprosto ona je toliko off the wall (mada nije ništa revolucionarno) da neumitno mora probuditi kontroverzu i privući pažnju.

Vicens je posle ovog filma dobio priliku da radi na američkom VOD hororu i na taj način ostvari kontinuitet rada.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

THE IMAGE Petera Wernera, po scenariju Briana Rehaka je jedan od primera kako je HBO kao "više od televizije" anticipatorski obrađivao temu televizije, i na koji način je pred stvari kao što su LARRY SANDERS SHOW ili NEWSROOM kroz TV filmove poput LATE SHIFTa, LIVE FROM BAGHDAD pa i ovoga, pripremao teren za neka od najboljih tumačenja televizije.

Brian Rehak je relativno nevažan televizijski scenarista, a Peter Werner je televizijski rutiner koji je radio i na filmu. Sa ovom ekipom su stvar mogle poći i na ovu i na onu stranu, ali kada us u glumačkoj ekipi okupljeni Albert Finney. John Majoney, Kathy Baker, mladi Brad Pitt i kad je sve to produkciono jako dobro zapakovano, rezultat je dinamičan, kombinujući vajb priča o starim novinarskim pacovima u potrazi za "dobrom pričom" i društvenim angažmanom sa "novim" okolnostima u televizijskom poslu.

THE IMAGE se kreće u okviru "povišenog realizma", i ima dinamiku televizijske dramaturgije sa dosta melodramskih preokreta i ekscesa, sa pričom koja se vidno kreće konstruisanom klimaksu i character arcu, ali na kraju ipak ostaje ubedljiva.

Finney i Mahoney su sjajni kao dve alfa novinarske olupine koje probijaju rokove ali donose "suvo zlato" i ovakvi majstori to igraju bez teškoća.

Brad Pitt se pojavljuje u maloj ali upečatljivoj ulozi snimatelja sa lokalne teksaške televizije.

[crippled_avenger]

EXTRACTION Sama Hargravea je film koji je opterećen mediokritetstvom svojih scenarista i producenata Braće Russo koji ga isuviše guraju u mejnstrim vode što ovakva konfiguracija ekipe ne može da izgura bez vidljivih šavova koji povezuju različite elemente.

To međutim ne znači da je EXTRACTION slab film. Naprotiv, svaki od ključnih aduta u njemu izvanredno funkcioniše ii dobijamo ono što smo u osnovi želeli. Međutim, čini se da braća Russo svemu žele da daju još jednu dimenziju a za nju je potrebno velemajstorstvo da bi se uspešno plasirala.

EXTRACTION je akcioni triler sa Chrisom Hemsworthom u glavnoj ulozi u kome on odlazi u Indiju da spase otetog sina velikog narko dilera kog je kidnapovao njegov najveći rival.

I ono što Sam Hargrave kao stunt coordinator sa brojnih akcionih filmova i blokbastera među kojima su i filmovi iz MCU radi sada kao reditelj je da isporučuje visokooktansku akciju u formama i obimu koje do sada nismo videli. I u tome uspeva u barem jednoj sekvenci dok su sve ostale akcione situacije odlične.

Kada nastupi haos i bezumlje, Hargrave se u tome snalazi jer je on sasvim sigurno značajan savremeni tehnokrata u svetu akcionih sekvenci i donosi svoj pečat. Hargrave u odnosu na kolege Leitcha i Stahelskog, nije sklon poetizaciji, pa ni uvođenju previše humora, borbe su tvrde, nasilne, dinamične, elementi koji se javljaju u prostoru se koriste, CGI intervencije su postavljene tako da se minimalno vide i to je sve jako dobro.

Hargrave međutim ne iskoračuje izvan okvira holivudske percepcije akcije i nasilja, iako gura film u jasnom R-smeru, tako da kada krene akcije nema intruzije indonežanskog stila kao kod Petea Berga u MILE 22.

Međutim, MILE 22 je film sa kojim su poređenja neumitna i nažalost nepovoljna su po EXTRACTION.

Naime, EXTRACTION ima Chrisa Hemswortha u glavnoj ulozi, a to je i po harizmi i po fizičkoj spremi lead kakav se samo poželeti može. Ima dosta dobre akcije i budžet koji to može da isprati. I uprkos tome što ni u jednom od tih domena MILE 22 nije manjkao, ono u čemu je dominantan jeste devil may care attitude.

Naime, Pete Berg je snimio akcioni film za ljude koji su u određenom prezupču koji traže akcenat za akcentom, i on priču koja okružuje akciju tretira na sveden, inovativan način, bombarduje gledaoca "krtinom", bitnim detaljima, bitnim replikama, bitnim frazama, i rezultat je film koji ima jedan neobičan narativni postupak i pokušava da ode korak dalje u odnosu na uobičajenu naraciju.

EXTRACTION  s druge strane ostaje kruto vezan za neku tipičnu, skoro pa arhaičnu holivudsku naraciju. Imamo junaka koji ima traumu, imamo likove sa razrađenim motivacijama, imamo character arcove, imamo sve te stvari koje su bitne i koje su super pod jednim uslovom, da se izvedu ubedljivo kada se već javljaju u jednoj dosta izlizanoj formi.

Ne pokušavam da kažem da se scenario Joe Russoa ovde koristi stereotipima, više se koristi arhetipima, a za njihovo formulisanje je potreban reditelj koji ima više rafinmana od Hargravea.

Tako EXTRACTION ima deonice koje su meni, sa tim karakternim ekspozicijama delovale kao iz nekog udžbenika o tome šta sve mora imati scenario koji će se prodati i privući glumca, i umesto da u ovom filmu akcija deluje kao "obavezna figura", upravo su ti momenti delovali kao nešto kroz šta moramo da se nekako provučemo ne bi li došli do onoga zbog čega su se svi okupili na ovom filmu, i ovi ispred kamere, i oni iza kamere, i mi u publici.

U određenim elementima premise, pre svega bekstvu kroz grad, EXTRACTION nosi dosta elemenata prethodne produkcije Braće Russo 21 BRIDGES i u pogledu karakterizacije ima slične probleme sa opštim mestima.

Ta doza "ozbiljuše" urađena je časno ali ne i besprekorno da bi oba segmenta bila na istom visokom nivou.

Hemsworth je zvezda visokog napona, i glumci koji ga okružuju uglavnom to uspevaju da isprate, mada realno nema ovde istinskog partnera. Kod lika dečaka sa kojim se bonduje mi je falilo malo nečeg klinačkog, i ostao je mahom u funkciji "paketa" i "plemenite duše" koja izmeni našeg glavnog junaka.

Takvih problema u MILE 22 nije bilo iako su svi likovi imali neku predistoriju ali Pete Berg ju je sabio na svoje mesto i dao joj onoliko prostora koliko zaslužuje. I to je lekcija koju ova ekipa nije do kraja izučila.

Veoma veliki izazov ovog filma je produkcioni dizajn. Savremeni Indija i Bangladeš nisu često poprište holivudskog akcionog filma i nema jednostavnih žargona u pogledu toga kako treba da izgledaju. Zato treba istaći i doprinos naše Bojane Nikitović koja je dizajnirala kostime u ovom filmu i dala jedan svež pogled na odeću i izgled junaka u žanru u kom je to mnogo kompleksnije nego što izgleda. Postigla je dobre kontraste u odevanju između kasti, uspela je da istakne protagoniste unutar rulje, čak i kad pokušavaju da se uklope u nju, i sve u svemu uradila je sjajan posao koji je bitno doprineo utisku produkcione zrelosti ovog filma.

Šteta je što braća Russo, nisu bila spremnija da se malo odmaknu od holivudske "zone komfora" kad je reč o generalnoj naraciji ovog filma, i da prilagode karakterne segmente onim akcionim u pogledu svežine, ali na kraju krajeva to su možda i više zahtevi koji proističu iz angažmana Chrisa Hemswortha koji ako hoće da zauzme prostor na kom je nekada bio mladi Mel Gibson, a ima predispozicije za to, mora pronalaziti materijal koji se po svim aspektima izdvaja. U EXTRACTIONu je u tome tek delimično uspeo ali je imao dovoljno harizme da iznese celinu. 

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

Luis Carrizo napravio je dokumentarni film o generalisimusu Francu sastavljajući samo kolor arhivske materijale, uz ponešto crno-belih snimaka mahom iz igranih filmova tog vremena i ponešto žurnala i iz toga sastavio jednoipočasovni dokumentarac GENERALISIMO, LA VIDA DE FRANCO EN COLOR.

Materijali su posloženi po redu, a ispod ide naracija, tamo gde nema Francovog govora naravno i ona prati njegovu životnu biografiju povremeno se naravno vezujući za ono što vidimo na slici, za ono što nudi materijal kao značajno.

Naizgled, reč je o dokumentarističkom postupku koji je rutinski ali Carrizo uspeva da kroz ove materijale koji su u rasponu od oficijelne propagande de home movieja prikaže život jednog opasnog čoveka, sa zanimljivim životnim putem, od dana uspona do dana pada koji je doduše pre svega imao veze sa njegovom okopnelom životnom snagom.

GENERALISIMO, LA VIDA DE FRANCO EN COLOR je stoga nezaobilazna stvar za gledanje već zbog samog materijala, međutim, i naracija koja ga prati je jako solidna, i nudi jedan sasvim korektan sažetak njegove biografije.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

SANYANGEUI SIGAN iliti TIME TO HUNT Sung-hyun Yoona je jedan od najhajpovanijih južnokorejskih filmova 2020. godine. Prikazan je u Berlinu, na festivalu, potom je usledila bitka sa sales agentima koji su ga hteli za bioskope što je i dogovoreno da bi u sred pandemije COVID-19 otišao na Netflix.

A u osnovi, ovo je jedan za južnokorejske standarde mediokritetski krimić. Govori o Južnoj Koreji bliske budućnosti koju je pogodila recesija, i u kojoj trojica momaka sa margine odlućuju da izvrše pljačku kako bi započeli mali biznis.

Nažalost, okolnosti te bliske budućnosti se ne razlikuju u većoj meri od nekih tipičnih situacija koje junake inače, pa i u korejskom filmu nateraju na pljačku. A sama je pljačke je jedna od onih "pokradimo kriminalce oni nas neće prijaviti" stituacija koja naravno ubrze eskalira u borbu sa mnogo opasnijim protivnikom od policije.

Iskeno, muka mi je od takvih zapleta u bilo kojoj kinematografiji osim ako nisu urađeni vrhunski, a TIME TO HUNT naprosto ne dobacuje do visokog južnokorejskog standarda na koji smo navikli.

Naročito, u post-PARASITE svetu postaje osetljivo hajpovati južnokorejskim film pošto postoji veoma velika šansa da je publika videla bolji. I to se u slućaju TIME TO HUNT itekako oseća.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

EL SILENCIO DEL PANTANO Marca Vigila je ekranizacija romana Juanjoa Braulija o piscu krimića koji kreće da razobličava sistem korupcije u Valensiji tako što postaje vigilante, usput upadajući u nevolje sa lokalnim bandama i uvodeći svoju familiju u opasnost.

Marc Vigilo je veoma solidno inscenirao ovaj u suštini svedeni krimić i sve bi bilo u redu kada vrlo posle početka ovo ne bi prestao da biva film o tom junaku i njegovom romanu koji se odvija u stvarnosti (ili mašti) i pretvara se u priču o tim ljudima protiv kojih se bori.

Pomeranjem fokusa sa glavnog junaka na masu nekih, samih po sebi zanimljivih, likova, EL SILENCIO DEL PANTANO postaje film ni o čemu jer tim nekim raznim zanimljivostima više ne daje nikakav okvir.

Rezultat je film zanimljiv na mikro nivou, solidan u egzekuciji koji nažalost previše luta na suštinskom nivou.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

DAY OF THE DEAD: BLOODLINE je film koji je Hector Hernandez Vicens snimio u američkoj produkciji kada je postigao uspeh sa prvim filmom ANNA FRITZ. Nažalost, došao je u Avi Lernerov serijal rimejkova/ rebootpva/ sequala ili čega već nastalih na bazi Romerovih DEAD klasika.

Film je sniman u Bugarskoj, za veoma male pare, i nažalost Vicens ne uspeva da napravi ništa vredno pažnje. Po činjenici da je kao glavni scenarista filma potpisan Mark Tonderai, rekao bih da je ovaj film trebalo da ima i drugog reditelja, i da je Vicens tu uleteo kao backup, i to ne bez kredibiliteta, ali nažalost nije uspeo da se izbori sa užasnom produkcijom, neuslovima rada u Bugarskoj i svim ostalim.

Tako da Vicens nažalost nije uspeo da snimi nište reprezentativno onda kada je dobio priliku da dobije globalnu prezentaciju preko VODa i ostalih nebioskopskih kanala kojima raspolaže Lerner.

Rekao bih čak da je snimio jedan od onih filmova zbog kojih ni u kom pogledu nije trebalo da napušta Španiju.

* 1/2 / * * * *

[Meho Krljic]

 
Četvrti film u RTS-ovom ciklusu autorskih filmova Akire Kurosawe je jedna briljantna minijatura i pokazna vežba iz zanata, napravljena nešto posle završetka prethodnog filma, Zoku Sugata Sanshirō, a o kome smo pisali prošle nedelje. No, iako snimljen 1945. godine, ovaj film će se načekati da ugleda mrak bioskopske sale. Kurosawu su u početku cenzurisali japanski ratni cenzori  a zatim, ravnoteže radi, i američke okupacione vlasti – na kraju krajeva, ovaj režiser je iza sebe imao klasičan propagandni rad u vreme kada su Ameri uzeli ostrva pod svoje.



Tora no O o Fumu Otokotachi je u ovoj RTS-ovoj adaptaciji preveden pomalo nezgrapno kao Ljudi koji su išli po tigrovom repu, iako bi pravilniji prevod bio ,,Ljudi koji su zgazili na tigrov rep". Naime, Yoshitsune Minamoto je vojskovođa koji beži od sopstvenog brata, šoguna Yoritomoa iz razloga koji nisu naročito bitni – recimo samo da je dvanaesti vek u Japanu bilo doba kada je brat na brata udarao i preventivno a neretko i sa sasvim ozbiljnim umišljajem – i on i njegovih šest telohranitelja su se maskirali u putujuće monahe. Kako im je jedini način da stignu do bezbedne teritorije to da pređu preko zemlje kojom krstare šogunove patrole i prođu njegove barikade, a gde su straže instruirane da očekuju sedam muškaraca prerušenih u monahe, oni u ovu avanturu kreću nervozno i svesni da će sledećim korakom ,,zgaziti tigra na rep".



Scenario filma rađen je delimično  po jednom od najpopularnijih kabuki komada iz devetnaestog veka, Kanjinchō a koji je i sam baziran na klasičnom japanskom komadu iz petnaestog veka, Ataka, rađenom u okviru tradicije japanskog plesnog teatra noh. Ataka se smatra remek delom noh teatra a Kanjinchō, prvi put izvedena 1840. godine i ekstremno popularna u devetnaestom veku smatra se i prvom kabuki predstavom koja je rađena kao direktna i verna adaptacija noh predložka. Drugim rečima, Kurosawa je za ovaj film išao na veoma popularan i poznat materijal, omiljen, takoreći, u narodu i pripremio jedan klasičan crowdpleaser, bez sumnje imajući u vidu najmanje dve stvari: teško stanje u Japanu 1945. godine i srazmernu ekonomičnost i jednostavnost produkcije koja, osim kostima i nekoliko jeftinih kulisa nije zahtevala specijalna ulaganja ili tehničke preduslove.



Zanimljivo je, međutim, na kakve je razmere nerazumevanja film naišao kod zapadne, eh, publike. U prvom redu, McArthurova okupaciona administracija nije ovom filmu dopustila distribuciju, verujući da je njegov prikaz klasičnog feudalnog Japana i tradicionalnih budističkih vrednosti isuviše nacionalistički opasan da bi se puštao naciji pod stranom, jelte čizmom, pa je film stigao u japanske bioskope tek 1952. godine, punih sedam godina nakon što je završen i posle potpisivanja mirovnog sporazuma u San Francisku kojim su ,,zvanično" okončana neprijateljstva između Japana i drugih država. No, pred američku publiku film će doći tek 1960. godine, nakon što je Kurosawa već postao cenjeno ime i uradio svoje velike hitove poput Skrivene tvrđave, Sedam samuraja i Krvavog prestola. Intersantno, kabuki komad Kanjinchō koji je poslužio kao predložak će morati da sačeka još punih šest godina da se pojavi na engleskom jeziku, u jednoj zbirci uticajnih kabuki tekstova.



Naravno, Amerikance onog vremena ne treba PREVIŠE kriviti za nerazumevanje jer su film gledali nakon nekoliko Kurosawinih radova koji su imali izrazito žanrovski rukopis, i primetno uticali na savremenu holivudsku produkciju, no, interesantno je da film i današnje kritičare zbunjuje u dovoljnoj meri da mu se zamera kako je isuviše teatralan, da glumci preglumljuju, da je statičan itd.



Na šta je moguće odgovoriti samo na jedan način: jeste li vi, ljudi, ikada videli kabuki predstavu? Tora no O o Fumu Otokotachi je ekstremno osavremenjen, čak nestašno komičan, pomalo i postmoderni pogled na originalni materijal gde se Kurosawa igra sa poznatom i voljenom klasikom, čuvajući ingenioznost postavke i teksta ali osvežavajući formu za novi medijum i novu publiku.



U svojoj srži, ovaj kratki film – kraći od sat vremena – je pohvala glumi, odnosno laži koja je toliko prefinjena i strastveno ispletena da postaje uverljivija od istine koju ljudi vide svojim očima. Kurosawa je, naravno, kasnije imao značajno poznatiji rad na uslovno rečeno srodnu temu, Rašomon, i mada ova dva filma nisu ni u istoj klasi, da bude jasno, lepršavost i umeće sa kojim je Tora no O o Fumu Otokotachi napravljen svedoče o ne samo velikom zanatskom umeću na strani produkcije već i o sasvim vidnom uživanju sa kojim su glumci pristupili svom poslu.



U centru priče je napor, dakle, grupe progonjenih samuraja maskiranih u monahe da ubede stražu, upozorenu da im dolazi grupa samuraja maskiranih u monahe, kako su u pitanju stvarno monasi koje treba propustiti dalje, kao i likovi glavnog telohranitelja Benkeija, te šefa straže, Togashija oko kojih se vrti to pretezanje predstave, simulacije i njeno ,,nadstvarivanje" reklo bi se – očigledne stvarnosti. Snimljen kao laka komedija sa elementima farse, Tora no O o Fumu Otokotachi tokom svoje centralne scene u kojoj Benkei ubeđuje Togashija u nešto u šta niko sa očima ne bi trebalo da može da poveruje, prelazi čitav put od aristotelovskog primenjenog silogizma do ničeanskog pretpostavljanja akcije rečima. I mada nisam siguran koliko su bilo originalni autori komada, bilo Kurosawa imali ikakve predstave o Aristotelu a još manje, jelte, Ničeu, notabilno je da kada do akcije na kraju dođe, ona se ovaploćuje u tipično ničeanskim formama: borbi, plesu i uživanju u dobroj kapljici.



Film, možda srećnom okolnošću, izbegava da se strože drži kabuki forme pa iako u njemu postoje veoma lepi songovi koji manje prepričavaju radnju a više, poput nekog postmodernog grčkog hora, sažimaju unutarnji život protagonista, i iako je korišćena tradicionalna instrumentalna pratnja za neke scene (sigurno odrađen posao od strane prolifičnog Tadashija Hattorija, inače specijaliste za komedije), njegovo glavno izražajno sredstvo je ipak ,,klasičnija" gluma a ne ples. Susumu Fujita, Kurosawin omiljeni leading man u tom trenutku, ovde dobija ulogu najvažnijeg sporednog lika, šefa straže Togashija i mada je dobar u svojoj uzdržanoj, dostojanstvenoj plemenitosti, zasenjen je briljantnom glumačkom kreacijom tada već prilično slavnog Denjirōa Ōkōchija, specijalizovanog za uloge samuraja u popularnim chanbara (akcionim, jelte) filmovima. Ōkōchi ovde kreira ulogu toliko preteranu, toliko veću od života da ostavlja bez daha i samog Togashija ali i publiku koja biva zavedena njegovim tako moćnim a tako očigledno apsurdnim, bestidnim laganjem. Kritičari koji pričaju o preglumljivanju ovde svakako ispuštaju iz vida da upravo u apsurdnosti intenziteta sa kojim njegov lik, Benkei ide u izgradnju potpuno paralelne i neverovatne stvarnosti leži komični potencijal ove priče, iako bi to trebalo da bude očigledno, sa kontrastom koji predstavljaju skeptični likovi u straži i Kurosawina agresivna montaža koja u jednom momentu skoro parodijski odstupa od primisli da je u pitanju tek ,,snimljeno pozorište".



Naravno, glumatanje izuzetno popularnog komičara Ken'ichija Enomotoa jeste upadljivo – ali i ovde treba imati u vidu da je njegov lik, bezimeni nosač, upravo zamišljen kao tipični komični predah pored koga će Ōkōchijeva prefinjena farsa jače odskočiti kao dublji sloj komedije, drame i filozofske refleksije. Enomoto je, kažu, bio izuzetno popularan pre početka rata, sa velikim uticajem na to kako je japanska pozorišna komedija sebe modernizovala u ovom periodu, a i posle rata je izvršio presudan uticaj na novi talas komedije, pa je davanje njemu uloge nosača koji se beči, priča izmenjenim glasom, izvodi vrlo fizičke gegove – sve na način koji će u Holivudu uskoro popularisati Jerry Lewis – bila neka vrsta davanja najširoj publici onog što ona sigurno voli. No, Enomoto predstavlja i zapravo najčvršću sponu filma sa tradicijom, posebno sa finalnom scenom u kojoj izvodi parodičan, izuzetno ukusno snimljen ples i dovodi priču do prijatnog, pozitivnog zaključka.



Tora no O o Fumu Otokotachi je dakle, pomalo kao da ste uzeli Batu Živojinovića da igra apsurdno preozbiljnu dramsku ulogu u filmu u kome Čkalja sve vreme pravi face i baca bizarne viceve, sve snimljeno na pozorišnom setu gde već odjekivanje glasova glumaca pokazuje da ne sede STVARNO u šumi i da su planine u pozadini tek foto-tapet. Ali Kurosawa ovo zanatski odrađuje perfektno. Napisan, navodno za jedan dan i snimljen za par dana, Tora no O o Fumu Otokotachi svejedno prikazuje briljantni režiserski rukopis starog majstora sa perfektno koregrafisanim scenama desetina glumaca, izuzetnim glumačkim momentima i, kako sam već pomenuo, montažom koja pozorišnoj drami dodaje dimenziju kakvu ona nikada nije mogla da ima. Nije ovo mnogo važan film u Kurosawinom opusu ali ja sam uživao.

[crippled_avenger]

ARKANSAS Clarka Dukea je ona vrta post-tarantinovskog krimi-komičnog pokušaja kakav smo mislili da smo odavno ostavili iza sebe, ali izgleda da nismo. Clark Duke je snimio film u kom je sebi obezbedio glavnu ulogu u podeli koju još čine Liam Hemsworth, Vince Vaughn i John Malkovich, ali ukupno uzev sve to je veoma slabo, nefokusirano i bezveze.

Ne može se reći da u filmu nema nekih duhovitih ili interesantnih pasaža, među tempo je ubistveno spor a digresije odlaze predaleko i rasipaj u i ono malo pažnje što ostane zbog slabo koncipiranog ritma pripovedanja.

ARKANSAS deluje kao film koji ipak nije morao biti ovakav da se malo više intervenisalo u montaži, da su stvari generalno ubrzane i da se su pojačani neki akcenti.

Ovako ARKANSAS ne uspeva da kapitalizuje svoje uspešne situacije i utapa ih u monotoniju jednoličnog ritma i pogrešne percepcije da ovde ima materijala koji dobacuje do Tarantinovih scenarističkih i glumačkih bravura koje sebi mogu da dozvole potpuno odsustvo razmišljanja o publici koja sve ovo gleda.

* 1/2 / * * * *

[Franz Xaver von Baader]

criple, imaš li prijedlog srpskih (yu) filmova u kojima se tematizira sukob modernosti, suvremenosti sa magijskim prežicima zatvorenih sredina? znači, nešto kao Weirov Posljedni val, takve stvari. na kraju, ne mora ni biti čaranja, ako toga nema u yu filmu, ali mora  biti zadovoljen ovaj uvjet sukoba tzv. modernosti i civilizacije sa tradicijom i tvrdoćom prirodnog čovjeka.

[Aco Popara Zver]

Nešto tipa Živko Nikolić

[crippled_avenger]

DIE LETZTE PARTY DEINES LEBENS Dominika Hartla je autrijski slasher sniman u Hrvatskoj, o grupi maturanata koji odlaze na letovanje tokom "najdužeg leta" između srednje škole i fakulteta. Na letovanju, kreće da ih progoni misteriozni ubica, ili je to neka sila, ili već nešto.

Dominik Hartl je privukao međunarodnu pažnju svojim prvim film o LEDEHOSEN ZOMBIEjima, i iskreno kada sam gledao taj film nisam očekivao da se u njemu krije reditelj ovog kapaciteta.

Dominik Hartl je ovaj film radio u veoma dobrim produkcionim uslovima za ovu vrstu filma. Rekao bih da u nekoj proporciji teško da bi u Holivudu ovo snimao za veće pare, i u nekim bitnim stvarima se dobro snašao.

Odlično je odabrao i iskoristio hrvatske lokacije, napravio je simpatičnu glumačku podelu koja funkcioniše iako nema faca koje su nam poznate, niti jezik koji govore slušamo svakodnevno u ovoj vrsti filma. Hartl je najslabiji u domenu horor invencije. Rekao bih da je u njoj tek pristojan, međutim, visok nivo realizacije čini da i te scene piju vodu i nadoknade svoju nemaštovitosti.

Na svu sreću, Hartl svoj horor više bazira na buildupu i na posledicama nego na samoj fazi realizacije, i u ovom jako dobro slikanom filmu, uspeva da postigne high gloss kakav viđamo samo u jačim američkim produkcijama, a opet sa dozom old school narativnih fundamenata kojih je sve manje u ovoj Blumhouse eri.

Stoga DIE LETZTE PARTY DEINES LEBENS je osvežavajuće old school slasher sa minimumom blumohose pa i kevinwilliamsovske kontaminacije ortodoksije, i maksimalno koristi svoju vanholivudsku produkcionu okolnost da bi upravo dobacio do holivudskih dometa.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

KENNER Steve Sekelyja je krajnje atipičan film sa Jimom Brownom u glavnoj ulozi. Ovo je film iz 1969. godine kada je on još uvek bio pod ugovorom sa MGMom i snimao filmove za "opštu publiku", dakle još nije prešao u Blaxploitation.

KENNER je zanimljivo gledati u vreme kada EXTRACTION sa Chrisom Hemsworthom dominira Netflixom i nameće se kao njihov najveći film do sada. U oba slučaja imamo akcionog heroja koji odlazi u Indiju i tamo se vezuje za dečaka kome treba pomoć.

U EXTRACTIONu glavni junak je plaćenik specijalizovan za izvlačenje kidnapovanih ljudi, u KENNERu to je američki mornar koji dolazi da potraži čoveka koji ga je prevario i usput upoznaje malog uličnog prodavca koji živi sa majkom koja je kurtizana.

Između Kennera i dečaka razvija se prijateljstvo i počinju da se mešaju dva zadatka, mornareva potraga za prevarantom ali i njegovo vezivanje za dečakovu porodicu.

U ovo vreme Brown je već odigrao neke od svojih hardkor uloga ali još nije ušao u Blaxploitation tako da priča o poštenom grubijanu zlatnog srca koji se sprijatelji sa dečakom i dalje može da se popije. Međutim, sada kada iznova istražujemo Brownov opus naravno da ovaj film deluje kao bizarni izuzetak.

To međutim ne znači da nije reč o veoma solidnom pustolovnom trileru koji je namenjen širem auditorijumu, u kom ne možemo dobiti nihilizam zrele Brownove faze, ali dobijamo jedan njegov sasvim dobar pokušaj uletanja u mejnstrim.

Steve Sekely je solidan reditelj i efikasno realizuje ovu priču, snimanu u celosti u Indiji, uz podršku tamošnje vlade.

Slično EXTRACTIONu, i KENNER ima akcionog heroja koji u trećem svetu u kontaktu sa siromašnim detetom uspeva da se iskupi. Ipak, KENNER tu linije priče drži jednostavnije, nepretencioznije i na kraju efektnije od EXTRACTIONa u kome ona više deluje kao jedan od onih aduta unetih da bi se zvezdi lakše "prodao" scenario. Pritom, na kraju sentimentalna priča, nimalo lišena brutalnosti u svakom opisu KENNERa ostaje integralni deo.

Zato, KENNER i EXTRACTION zaslužuju da se ozbiljno uporede.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

holivudsko računovodstvo

https://deadline.com/2020/05/yesterday-net-profit-statement-loss-universal-beatles-danny-boyle-1202925277/


Sent from my iPhone using Tapatalk

[crippled_avenger]

DEADLY VOYAGE Johna Mackenzieja je televizijski film snimljen u koprodukciji BBC i HBO koji se bavi bizarnim i brutalnim slučajem ruskog broda koji je plovio za grčku firmu i nanosio štetu kompaniji jer su se u njemu krili migranti. Kada na putu iz Gane za Francusku, mornari otkriju grupu slepih putnika odlučuju da ih ubiju kako ne bi dobili otkaz zbog ponovnog plaćanja kazne.

Film ima zanimljivu glumačku podelu u kojoj se mogu videti razne zanimljive njuške - kao starešine Joss Ackland i David Suchet, kao mornari Sean Pertwee i Andrew Divoff a kao migranti Omar Epps i Adewale Akinnouye-Agbaje. Dakle, Mackenzie je okupio dobru glumačku ekipu od koje su neki već prošli svoj peak a nekima je on tek sledio, i pravi istinitu priču u svom klasičnom tvrdom maniru.

Odnosi među likovima su agresivni, neprijatni, nervoza je opipljiva. Pisci Nick Davies i Stuart Urban rade sve što mogu da celu stvar utemelje i motivišu ali Mackenzie svojom efikasnom režijom uspeva da te elemente učini nenamtljivim.

DEADLY VOYAGE se bavi temom za nekakav DIE HARD-derivat ali ovo je istinita priča i stvari se nažalost nisu tako odvijale, ali tamo gde ima prostora za uzbuđenje, Mackenzie ga generiše.

Ono što nedostaje ovom filmu da bude potpuni mackenziejevski užitak zaptavo je malo "prljanja" likova migranata. Kao i uvek u ovim pričama, oni su motivisani isključivo najčistijim namerama i snovima, i to ih onda čini manje uverljivim junacima od blue collar negativaca koji postaju monstrumi pod pritiskom životnih okolnosti. Voleo bih da su likovi migranata dobili jednu dozu sive kako bi po produbljenosti mogli parirati ubicama i opravdati svoj protagonizam. No, to je verovatno previše klizava teritorija za jedan ipak TV film, iako u HBO produkciji i u Mackenziejevim rukama, on definitivno postaje više od toga.

[Meho Krljic]

E, pa, da se prekrstimo:

Sylvester Stallone says that 'Demolition Man 2' is on the way

[crippled_avenger]

ova vest me onespokojava


Sent from my iPhone using Tapatalk

[Meho Krljic]

Mislio sam da li uopšte da je dojavim baš zbog toga, ali opet, siguran sam da bi saznao i bez mene. 

[milan]

A kazu priprema i seriju Nighthawks... Inace sam reprizirao nedavno taj film, nije bas izdrzao zub vremena.

[Meho Krljic]

Još malo uznemirujućih dojava:

Louis Leterrier Making Netflix Deal To Direct Will Smith & Joel Edgerton In 'Bright 2'

[Aco Popara Zver]

Slaj napokon pravi nastavak za svoj najbolji film. Još Oscar2 i može u penziju!

[crippled_avenger]

Philip Marlowe je bio protagonista osam romana Raymonda Chandlera i jednog koji je on počeao a završio ga je Robert B. Parker, kreator Spensera i još nekih čuvenih detektiva. Svi Chandlerovi romani sem PLAYBACKa su ekranizovani, a kako je PLAYBACK pisan krajem pedesetih/ početkom šezdesetih i on je bio u razvoju za studio Universal.

Moje prvo čitanje samog Chandlera bio je roman PLAYBACK koji je izašao u ediciji Trag a potom je izašao kod nas i kao knjiga. Poznate su priče kako je u ediciji Trag, od ruke čak možda Igora Mandića - ako ne grešim, bio malo i cenzurisan. U svakom slučaju, meni je čitanje PLAYBACKa bilo pomalo čudno jer mi je percepcija Marlowea bila vezana za četrdesete a ovaj se bavio svojim vremenom, šezdesetim i delovao je "premoderno" u odnosu na ono što sam očekivao.

Ono što se desilo u filmu Paula Bogarta MARLOWE sa Jimom Garnerom, nastalom po romanu THE LITTLE SISTER jeste osećaj da je junak iz četrdesetih prenet u šezdesete sa dosta pokušaja da aktuelno vreme bude hip a opet sa svetonazorom junaka i priče koji su passe. Meni je MARLOW bio odličan i zabavan film, ali to raslojavanje se osećalo. Uostalom LITTLE SISTER je knjiga iz 1949.

POODLE SPRINGS je roman iz 1988. koji je kompletirao Robert B. Parker na osnovu Chandlerovog započetog rukopisa. Samim tim ovaj roman je imao duh nešto modernijeg odnosa prema šezdesetim godinama u kojima se dešava priča. Naime, roman je pisan 1962. izvorno a adaptacija snimljena za HBO se dešava 1963. u vreme kada je ubijen JFK.

Adaptaciju je radio Tom Stoppard, i ona je veoma chandlerovska, tu je taj ethos, tu je taj hardboiled momenat ali je uhvaćen i taj konflikt junaka koji je u šezdesetim godinama već poprilično mator i blizak penziji. Naravno, James Caan u glavnoj ulozi doprinosi adekvatnom duhu priče.

Chandlerovi romani se dešavaju uglavnom u LA: Ovaj se dešava na potezu LA i Palm Springsa s tim što je Poodle Springs parafraza tog mesta, ali LA ovde ima bitnu ulogu. Bob Rafelson ulaže jako nogo energije da rekreira vajb LA šezdesetih, i tu ne govorim samo o rekonstrukciji epohe već upravo te neke atmosfere koju uostalom znamo i iz filmova.

Rafelson je veliki reditelj i ovaj TV film režira bez nekog insistiranja na noir stilemama, nije agresivan u postupku ali je sve vreme konzistentan i efektan. Uostalom, Rafelson je snimio neke seminalne neo noir naslove i u tom pogledu POODLE SPRINGS je prilično pitom u zahvatu, ali je naprosto atmosferičan, i jako ubedljiv u tom duhu za kojim traga.

POODLE SPRINGS je stoga bitan deo HBO filmske baštine i delo koje dan-danas treba da pogledaju oni koje na bilo koji način trigeruje ijedna od ključnih reči koje sam naveo.

[crippled_avenger]

BAIRES Marcela Paeza Cubellsa je prilično slab argentinski krimić koji pretenduje da u sebi i imalo duha, da ne kažem komedije, koji je prošao pored mene kao da nisam ni gledao film. Shvatio sam da su tu neki trgovci drogom i neka otmica. Sve u svemu, baš bledo.

[crippled_avenger]

GREED Michaela Winterbottoma je komedija na liniji rada Armstronga i Baina, koja dolazi u trenutku kada je HBO serija SUCCESSION u potpunosti obadila ovaj fenomen na najozbiljniji mogući način.

Kako posle SUCCESSIONa snimiti brutalnu komediju o bogatašima? Pa isto kao i marširati posle Rusa? Teško. A Winterbottom nije taj čovek.

Otud Steve Coogan, Isla Fisher i David Mitchell stoje tu kao jaki glumački štihovi, i film ima solidan production value, međutim van toga on nije ništa više od lagane supstitucije za SUCCESSION.

Naravno, sama deplasiranost GREEDa u odnosu na ovu HBO seriju nije njegov jedini problem. Štaviše, ovaj film čak nije ni toliko loš, koliko mu baš zbog toga mnogo fali da bi bio dobar.

U tom pogledu, ta slabost filma možda je manje vidljiva onima koji nisu gledali mnogo Iannuccija, i koji ne znaju rad Armstronga i Baina jer će njima barem estetski delovati sveže.

GREED je na neki način pokušao da se uključi kao britanska dopuna recentnih američkih kritika bogatih ljudi i u tome nažalost ne nudi ništa novo, sem malo svežine te promene ambijenta.

U svakom slučaju, GREED ima dosta labavu strukturu koja dosta podseća na televiziju, i onda ti i pojačava taj osećaj nadovezivanja na televizijske materijale. Isto tako ima jaku glumačku podelu koja se trudi i time se malo oporavlja.

Ipak, ukupno uzev, GREED je mnogo niže dobacio od onoga što su mu bile ambicije.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

TO CATCH A KING je HBO film nastao po romanu koji je Jack Higgins napisao pod pseudonimom. Ako izuzmemo EAGLE HAS LANDED, Higgins je mahom ekranizovan na televiziji, i tokom osamdesetih je imao više filmova i mini-serija.

TO CATCH A KING se bavi nacističkim pokušajem da privuku ili otmu abdiciralog engleskog kralja u Portugaliji i da ga pripreme kao propagando oruđe za Blitz i potencijalnog vladara okupirane Britanije.

Higgingsova priča nije previše inventivna i film ima solidnu glumačku podelu koju predvodi sjajna Teri Garr, ali tu je Clive Donner kao prekaljeni meštar koji vlada vizuelnim izrazom, i ritmom, te zahvaljujući njemu TO CATCH A KING maksimalno zadobija fizionomiju produkta koji uspeva da se nađe na ničijoj zemlji između televizije i bioskopa.

[Meho Krljic]

 Ne žalim svoju mladost, odnosno Waga seishun ni kuinashi je prvi posleratni film Akire Kurosawe* i došao je ove nedelje na red u RTS-ovom ciklusu ovog velikog režisera.
*Ako se ne računa Asu o tsukuru hitobito za koga je Kurosawa smatrao da ga je režirao pod pritiskom i tražio da se kasnije izostavlja iz njegove biografije

Snimljen 1946. godine, pod okupacionim, jelte, vlastima, Ne žalim svoju mladost je iznenađujuće levičarski, idealistički film smešten negde na pola puta između sovjetske socrealističke hagiografije i živkonikolićevske kritike ne samo režima već i, jelte, nemislećeg naroda.

Vrlo konkretno, film prati život i sudbinu mlade buržujske žene, ćerke uglednog profesora pravnog fakulteta na Univerzitetu u Kjotu koja se u vreme početka japanskih imperijalističkih napada na kinesku teritoriju, ne priznajući, do ušiju zaljubljuje u očevog studenta, mladog, prpošnog Ruykichia Nogea koji je arhetipski idealizovani studentski aktivist i predvodnik progresivnih gibanja na univerzitetu. Profesor i nesuđeni, jelte, tast, blagonaklono gleda na ideje mladog buntovnika, koji inspiriše i sve druge studente oko sebe da se aktiviraju i ustaju protiv fašističkog režima i imperijalističkog ratovanja, ali smatra da on ipak mora da ima u vidu i svoju budućnost i da se agitovanje i protestovanje ne sme pretpostaviti završavanju škole. Prateći matricu događaja iz stvarnog života gde je 1933. godine profesor Takigawa Yukitoki suspendovan jer se smatralo da studentima prodaje marksističke ideje, a što je dovelo do solidarisanja ostalih nastavnika, masovnog bojkota nastave od strane studenata i demonstracija, film relativno brzo pokazuje da su sva energija mladosti i sva idealističnost levičarskog optimizma ipak nedovoljni pred zahuktalim žrvnjem istorije, pa se radnja u skokovima premešta da nam pokaže japanski ulazak u rat, oćevo izopštenje sa fakulteta, ali i dalje živote protagonista.

Glavna junakinja, Yukie Yagihara je tipična – praktično stereotipna – osvešćena buržujka što će od početka prezirati Nogeovog druga sa fakulteta, Itokawu koji je uz prijatelje jer ga loži frka, ali je pragmatičan, želi da završi školu i kada to i obavi, postaje ugledan deo državnog aparata koji poslušno svira u diple što mu ih pod nos potura imperijalni režim. Noge, koji je u međuremenu dopao zatvora zbog svog agitpropa, po izlasku odbacuje svoju levičarsku ideologiju i Itokawa ga, kao ipak briljantnog diplomca prava preporučuje za rad u državnoj službi.

Film, za razliku od prethodnih Kurosawininh radova, iako napisan na brzinu – za dvadeset dana, kažu – ima vrlo ambiciozan narativni sadržaj sa višestrukim skokovima kroz vreme, uglavnom izvedenim briljantnim montažama i prati svoje protagoniste u prelomnim momentima njihovih života. Yukie, na primer, napušta porodicu i odlazi da živi u Tokiju jer ne želi da je gledaju kao babadevojku koja se nije udala (a nama je jasno da tajno pati za Nogeom koji je sada negde drugde i, reklo bi se, neko drugi) i tamo ima skromnu, pomalo i mučnu egzistenciju. Njen ponovni susret sa Itokawom je vrlo uredno režiran, utilitaran i daje nam apdejt o životima likova u 1941. godini, ali njen ponovni susret sa Nogeom je remek-delo (apstraktne) melodrame sa vremenskim pretapanjima kadrova i nemom, telesnom glumom.

Nogeova životna priča inspirisana je životom, i smrću, Hotsumija Ozakija, nekadašnjeg savetnika  japanskog premijera i jedine osobe koja je u Japanu pogubljena zbog izdaje. Ozaki je informacije prodavao Sovjetskom savezu, računajući da komunistička sila, predvođena Staljinom jedina ima snagu – i pravičnu dispoziciju – da zaustavi zahuktalu japansku ratnu krvožeđ. U filmu nije specifikovano kome je i da li je uopšte Noge ikome predavao informacije, tek, jasno je da je on radio nešto nezakonito baveći se antiratnim aktivizmom iz samog srca režima.

Problem ovog filma je svakako onaj koji često mori socrealistički izraz a to je idealizovan, ravan glavni junak. Noge u ovom filmu nije glavni junak, Yukie je (i zbog toga je film u početku gadno propatio kod kritike, nenavikle na ženske protagoniste u ozbiljnim dramama), ali je Noge svejedno moralni centar filma, težište oko koga se okreće sve drugo: Yukie i njeni roditelji, pragmatični preletač Itokawa koji Nogea i dalje donekle smatra prijateljem iako ne pokazuje preterano uzbuđenje kada ovoga uhapse i onda on – eto, slučajno – umre u ćeliji, pa i Nogeovi roditelji na selu koji su sa sinom prekinuli kontakte zbog njegove komunističke dispozicije.

Film, u skladu sa svojojm pomenutom, ambicioznom naracijom, ima deo u kome Yukie i Noge žive zajedno i ovo je ponovo montaža romantičnih trenutaka sa smehom i plakanjem u kojoj Kurosawa skoro da parodira ovakav rukopis, žureći da pređe preko obaveznog materijala pre nego što stigne do levičarskih poenti priče. Tako imamo scenu u kojoj Noge i Yukie sede u bioskopu i gledaju neku komediju i cela sala se kida od smeha a Yukie plače – smeh i plakanje na snagu spojeni u istoj sceni i Kurosawa kao da nam govori ,,evo, sve je tu, idemo dalje, nije ovde poenta".

No, čini mi se da bi prava poenta filma, dugačka koda u kojoj Yukie posle Nogeove smrti nosi njegove ostatke staramajci i ocu na selo i odlučuje da živi sa njima iako ih nikada pre nije upoznala, da bi ona bila nešto jača da je sam lik Nogea imao više vremena da se izgradi. Ovako, Noge je više odsustvo nego prisustvo u filmu, više o njemu slušamo nego što ga gledamo a montaža scena u kojima su on i Yukie zajedno, iako briljantno tehnički izvedena, zapravo ne prikazuje samog Nogea kao više od serije polaroida. Otud je moralno težište filma više proklamovano nego doživljeno od strane gledaoca.

A što je svakako greota jer su glumci u filmu fantastični i svi odrađuju sjajan posao. Anegdote kažu da je u vreme snimanja u Japanu vladala – to ionako znamo – teška ekonomska i socijalna situacija pod okupacionim vlastima i da su neke scene morale biti prekidane zbog krčanja creva glumca, ali ako je Kurosawa u svom prethodnom filmu, prošle nedelje opisanom Tora no O o Fumu Otokotachi, praktično snimao pozorište i puštao glumce da imaju teatralne uzlete i fantastične, pozorišne role, u ovom filmu ih je pritisnuo da budu stvarni. Naravno, ovo je 1946. godina i ima tu za eru karakteristične (melo)dramatike, ali preovlađuje jaka emocija, vidljiv unutarnji život, pa i vidljiva nameštenost soba koje sebe sada smatraju odraslim. Glumci, radeći sa likovima u rasponu od deceniju i po, daju izuzetan prikaz sazrevanja, pronalaženja svrhe, ali i kvarenja ljudi sa vremenom. Ovde glumica Setsuko Hara, sa dvadesetšest godina već iskusna filmska radnica a tokom sledećih deceniju i po jedna od najvoljenijih japanskih filmskih glumica, pruža izvanrednu ulogu transformišući se iz kapriciozne, samo malo razmažene buržujke u osobu kojoj je STALO i koja će podrediti svoj život staranju o ,,malim" ljudima. Njeni roditelji neće imati razumevanja za njenu transformaciju ali će je podržati kada vide koliko im je ćerka srećna na selu, uz svekra i svekrvu koje je i sama transformisala u ljude sada ponosne na sina, inače proglašenog za izdajnika.

Poslednji segment filma je svakako dramski i najupečatljiviji, jer Yukie na selu ne samo da treba da prevaziđe odbojnost koju za snaju što je nikada nisu upoznali osećaju roditelji preminulog sina, već i vrlo konkrento neprijateljstvo seljana koji otvoreno napadaju porodicu zbog izdaje i teraju je iz sela. Četrdeset godina pre nego što će Nikolić snimiti U ime naroda, Kurosawa daje sažetak mentaliteta, jelte, palanke, i zla koje nastaje kada ljudi veruju da je sistem iznad njih, napravljen kroz nekoliko izuzetnih scena koje treba da idu u svaku antologiju socrealističke kinematografije.

Naravno, socrealizam nije baš skroz bez razloga često smatran nižom umetničkom formom i Kurosawin film ima te neke nedostatke koje sam pominjao, ali njegovo prikazivanje martirske radničke uloge u društvu (radničko-seljačke, čak, jer ovo nije boljševički narativ) je dostojanstveno i bez greške, sa izuzetnim montažama i likovnošću pojedinih scena.

Film je i inače vizuelni tur d fors, pogotovo u kontrastu sa prethodnim filmom koji je bio mali, ekstremno skromni studijski rad. Kurosawa ovde po drugi put u karijeri radi u realističkom savremenom mizanscenu, ali za razliku od njegovog drugog filma koji je bio socrealistički ali sa sasvim drugim predznakom i slavio, propagandistički, japanski ratni napor ,,kod kuće", Waga seishun ni kuinashi je vrlo umetnički razuzdana forma. Pomenuo sam već montaže i film ih je prepun, koristeći ih da premosti godine ali i da sažme nove uslove, nove situacije i nove zrelosti u protagonistkinji. Neke od ovih montaža su udžbenički primeri kako se to radi, neki rezovi su fantastična, tipična za Kurosawu likovna pretapanja jedne figure u drugu, srodnu po obliku i funkciji, a tu je i jedna praktično avangardna scena u kojoj Yukie kroz nekoliko brzih rezova, stojeći na istoj poziciji iza vrata u sobi prolazi pravu oluju emocija.

Waga seishun ni kuinashi nije manje ,,propagandni" film od Ichiban utsukushiku, ali, osim što ima levičarsku, komunističku notu protivljenja ratu i divljenja radu, on ima mnogo snažniju, ličniju priču protagonistkinje. Kako sam već rekao, ona bi bila i bolja da je ljubavni sprint u sredini filma urađen sa više prostora i da je lik Nogea dobio više ljudske dubine. No, ovako smo dobili svetačku ikonu Nogea, ali ovo kompenzuje minuciozan i višeslojan lik Yukie koja bez mnogo deklamacija i ,,propagande" prikazuje celu tu emancipaciju žene u ondašnjem društvu, buržujke koja je cenjena jer ,,pravi lepe cvetne aranžmane" iako u jednoj skoro uzgrednoj replici čujemo da je u školi stalno crtala avione i vozove, a koja ima nerazrešen, pomalo nedozreo ljubavni odnos sa Nogeom i koja na kraju svoj život pretvara u plemenit spomenik radu, lojalnosti i poštovanju, demonstrirajući upravo tu humanost i ljubav koju kod Nogea nismo stigli da vidimo ali o kojoj je on pričao. Nije to malo.

[crippled_avenger]

Nije, pošto se taj fil ne zove GREED nego GREEDY

[crippled_avenger]

HBO pored BBCa ima jaku saradnju sa Italijom. Jedna od prvih bila je na televizijskom filmu CONTROL koji je režirao Giuliano Montaldo.

Anksioznost oko potencijalnog nuklearnog rata umnogome je obeležila američku televizijsku produkciju osamdesetih pa i sam HBO i ovaj film se bavi psihološkim eksperimentom u kom grupa ljudi biva smeštena u atomsko sklonište i izložena raznim psihološkim stimulusima.

Euro-pudding podela uskoro biva izložena raznim opštim mestima. Gledao sam doduše neku kraću američku verziju, možda sam bio uskraćen za dvadesetak minuta koji nedostaju, ali ukupno uzev ovo je ipak samo jedna elegantno snimljena kolekcija dobro poznatih situacija i očekivanih ishoda.

[crippled_avenger]

DISKO JA TUUMASODA mi je jedan od dražih dokumentarnih filmova iz prošle decenije, i odlično je objasnio uticaj zapadne popularne kulture koja je dopirala do SSSR preko baltičkih republika, efikasno i precizno prikzujući kako su se neki fenomeni poput VHS razvijali u SSSR.

Reditelj tog filma Jaak Kilmi snimio je film SANGARID koji prokaziju grupu estonskih mladića koji praktično iz dosade beže u Švedsku preko Finske i tamo prolaze ceo put od heroja i javnih ličnosti sve do razočaranih bauštelaca i pljačkaša.

Kilmijev film je sveden, precizan, duhovit, nije u svakoj prilici maksimalno uverljiv, ali ima energiju, tako da čak i kada odlazi korak dalje u neke sfere koje deluju neuverljivo, nikada ne gubi na narativnom zamajcu.

Stoga, SANGARID je veoma simpatičan, nepretenciozni programmer koji prikazuje osamdesete kao bezbrižan period i ne insistira ni na jednom vidu politizacije.

U tom smislu, SANGARID ima bitno relaksiraniji odnos prema SSSRu od mnogih baltičkih filmova o toj epohi, i usmeren je ka publici, čemu prilazi dostojanstveno.

U određenom smislu, podsetio me je na film BAL NA VODI Jovice Aćina i moram priznati da je dao sliku slične priče, samo bez ideoloških pretenzija i sentimentalnosti.

* * * / * * * *

[Meho Krljic]

Ovo nije baš najpozitivnija kritika, ali intrigira:


'Capone' Review: Tom Hardy Slowly Rots to Death in Josh Trank's Soiled Biopic

[crippled_avenger]

Ernest Kinoy je scenarista koji se u svom radu bavio angažovanim i istinitim pričama. Njegova drama CRNA LISTA o scenaristi koji je  progonjen u vreme makartizma čak je ekranizovana na Televiziji Beograd, a neki od njegovih radova poput serije ROOTS imaju značajno mesto u istoriji društveno angažovane televizije.

Za HBO je u režiji Jacka Golda pisao scenario za televizijski film MURROW koji je govorio o čuvenom novinaru Edwardu Murrowu, heroju izveštavanja iz ratom zahvaćene Evrope koji se po povratku u SAD našao na meti makartističkih progona ali ih je na kraju kroz slučaj Mila Radulovicha, vojnog meteorologa srpskog porekla i razotkrio.

Kinoy naalost ispisuje prilično taksativan i samim tim monoton biopic Eda Murrowa u kom nije baš jednostavno ispratiti vremenski raspored događaja. Goldova režija je profesionalna, rekonstrukcija epohe solidna, ali na kraju ne uspeva da reši problem scenarija koji više ređa događaje nego što objašnjava čoveka o kom govori.

Clooneyev bitno fokusiraniji biopic GOOD NIGHT AND GOOD LUCK o Murrowu, takođe ne uspeva da u potpunosti razčoži taj lik ali iako se fokusira na jedan događaj, govori nam isto što smo dobili i u ovom koji pokriva ceo profesionalni život.

No, MURROW ima zanimljivu temu i samim tim može se gledati kao početni rad u tradiciji važnih i izuzetno uspešnih HBO komada o televiziji, iako on to sam po sebi nije.

No samo koju deceniju kasnije pojaviće se sjajne istinite priče poput LIVE FROM BAGHDAD itd. u kojima će HBO postaviti taj visoki standard.