The Crippled Corner

[crippled_avenger]

Priznajem, dosta sam očekivao od THE KEEPING ROOM Daniela Barbera, ne samo zbog njegovog solidnog prvog filma HARRY BROWN već i zbog podele i zbog zapleta. Nažalost, rezultat je početnički, konfuzan u svakom pogledu, vizuelno nezanimljiv, lišen napetosti ili karakterne boje.

Brit Marling, Hailee Steinfeld i Sam Worthington ostaju zarobljeni u ovom nedokuvanom vesternu smeštenom u poslednje dane američkog Građanskog rata, kao da čekaju neki bolji film da u njemu zaigraju.

Nažalost, THE KEEPING ROOM ima niz vrlo značajnih prethodnika kao što je recimo bio Siegelov BEGUILED, tako da promašenosti filma dodatno doprinosi to predznanje kako dobar film se može snimiti u takvom miljeu.

Sve u svemu, THE KEEPING ROOM je kod kritike prošao daleko bolje nego što je zaslužio. Neće ipak biti teško da ga brzo zaboravimo.

* 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

We know the upcoming "Batman v Superman: Dawn of Justice" includes cameos from several heroes that will be a part of "Justice League," and more recently rumors have sprung up about the likes of Black Canary popping up in 'League'.

Today, Latino Review has picked up a similar report, but with a character whom we're about to meet very soon. The site claims that Will Smith's turn as Deadshot in next year's "Suicide Squad" will be just the start of his involvement in the DC Extended Universe.

In fact he's already said to be keen for another major turn in the role - in the Ben Affleck-directed "The Batman" which is in early development. The site adds it will be a major role for a "The Good, The Bad, and The Ugly scenario".

Previously the project waas rumored to be based on the "Under the Hood" storyline from the comics in which former Robin Jason Todd - thought dead at the hands of the Joker - is still alive and has reinvented himself as a brutally violent antihero known as the Red Hood.

[crippled_avenger]

Pogledao sam МЕРТВЫЙ СЕЗОН Save Kuljiša. Reč je o sovjetskoj verziji priči o Rudolfu Abelu, fikcionalizovanoj do tačke da se Abel ne zove tako u filmu ali je on lično navodno bio savetnik na filmu i pojavljuje se na početku i drži uvodu reč kao domaćin filma.

KUljišev film se poklapa sa Spielbergovim filmom u nekoliko detalja pa i vizuelnih referenci. Oba filma se otvaraju scenom u kojoj ruskog agenta-rezidenta prate domaćini kroz grad a naročito kroz metro, u oba se na metalnu konstrukciju pored reke lepi namagnetisani šuplji novčić za prenošenje poruka, i konačno u oba ruski agent biva uhvaćen, kod Spielberga na početku, kod Kuljiša na kraju - kada je obavio misiju, u oba filma agent ne pristaje na saradnju, Spielbergov glavni lik hrabrog advokata ovde se javlja kao epizoda, i oba se završavaju razmenom na Glienicke mostu.

Osnovna tema Spielbergovog filma BRIDGE OF SPIES je razmena zarobljenih špijuna i uloga advokata Jamesa Donovana u svemu tome, dočim je Kuljišev film imao zadatak da pokaže šta je Abel radio na Zapadu. Zanimljivo je da na kraju Spielbergovog filma, Abel kaže Donovanu da će brzo dobiti signal o svojoj daljoj sudbini - ako ga radosno zagrle znači da će biti sve u redu a ako mu samo pokažu da sedne u kola, znači da je u nevolji. Kod Spielberga mu pokažu da sedne u kola. Kod Kuljiša ta tema nije eksplicitno razrađena, nema te dileme - zagrljaj ili pokazivanje zadnjeg sedišta - mada ima deo u kome agent CIA predočava Abelu da ga čeka Sibir. Međutim, Kuljiševa razmena na Glienicke Bridgeu, koji inače nije onaj iz Spielbergovog flma - zavrašava se upadljivom srdačnošću i zagrljajima među KGBovcima.

Međutim, osim ovih zanimljivih paralela između dva filma, treba naglasiti i ključnu razliku. Naime, Sovjeti su glorifikovali Abela kao izuzetno uspešnog operativca dočim istorija govori da on nije imao nekog naročitog uspeha tokom svoje misije u SAD. Tako u ovom filmu fikcionalizovani Abel juri ozloglašenog nacističkog naučnika koji za račun zapadnih sila razvija nervni gas. Dakle, neprijatelj nisu konkretno zapadne sile zbog svog načina života, ideologije, uređenja, već zbog saradnje sa najgorom felom nacističkih zločinaca. Tako je na kraju i hvatanje sovjetskog agenta prikazano kao nešto što nije tako tragično jer je tim putem svetu omogućeno da sazna kakvo se zlo sprema i kakvo oružje umalo da nastane.

Kuljišev film među svojim scenaristima ima Vladimira Vajnštoka, sovjetskog specjalistu za vestern, autora koji je praktično veći deo svog opusa vezao za sovjetske filmove smeštene na Zapadu. Film se dešava u Velikoj Britaniji, i osim činjenice da većina automobila ima volan na levoj strani, reč je o dosta solidnoj rekonstrukciji. Naravno, ruski jezik je lingua franca za sve junake i nema jezičkih nedoumica, ili nerazumevanja iako su i igri Sovjeti, Nemci, Amerkanci i Britanci.

Sam zaplet je vrlo složen i jako podseća na lecarreove romane, pa i ekranizacije, i to mi je moram priznati jedan od najzanimljivijih aspekata ovog filma. Pre Kuljiševog filma, snimljene su dve ekranizacije le Carrea - THE SPY WHO CAME IN FROM THE COLD i THE DEADLY AFFAIR, dakle ova vrsta kompleksnog špijunca bila je tek u povoju, i rekao bih da mi je BRIDGE OF SPIES sa svojom vezom prema ovom filmu otkrio jedan nedovoljno afirmisani klasik špijunskog filma.

Donatas Banionis igra Ladejnjikova, fikcionalizovanu verziju Abela, u maniru mladog Olivera Reeda, sa obiljem energije i harizme. Banionis tvrdi kako mu je na jednom prijemu Vladimir Putin rekao kako mu je ova rola i film bio presudan da se odluči za posao obaveštajca.

* * * 1/2 / * * * *

[Meho Krljic]

Da se Kripl poraduje:

Will Smith's Deadshot from 'Suicide Squad' to join forces with Ben Affleck in new Batman movie

Comic book fans have a busy year ahead as more adventures from the Marvel and the DC Comics universes await. Suicide Squad and Batman v. Superman are just two of the highly anticipated superhero action titles hitting the big screen in 2016, but forget them for a second, because there's an even hotter rumor in the movie world.
It appears that Will Smith will bring his Deadshot character from Suicide Squad to a new standalone Batman movie starring Ben Affleck, who's also expected to direct.

The news comes from Latino Review, which reports that Will Smith signed on for multiple Deadshot appearances. That means he'll likely appear in various movies in the coming years, and teaming up with Batman sounds like a very exciting proposition.
If Deadshot joins Batman in the movie, it'll be a "major role," the site says, for a "The Good, The Bad, and The Ugly" scenario.
The new Batman movie might similar to Batman v. Supermen, focusing on multiple superheroes (and villains) rather than a new movie in the Batman saga.
And if you're wondering whether Batman and Deadshot can really work together, well, then you should know they partner up in the comics as well. They did so most recently in this year's issue 23 of Batman: Arkham Knight.
You can see the trailer for Suicide Squad at this link, and a trailer for Batman v. Superman at this link.

[Meho Krljic]

Izgleda da kad ja putujem, niko ne preuzima na sebe moje obaveze. Rešenje je da više ne putujem, jasno 

Elem, prvi trejler za X-Men: Apocalypse* nam je dat na raspolaganje i... Singer nikada u karijeri nije mogao da ustvrdi da su mu akcione scene jača strana (u Days of Future Past se video napredak, što jeste jeste, ali možda su tu zaslužni drugi...) pa je i sada najgori deo trejlera onaj dinamični, gde je sve zagađeno CGIjem i kadrirano nemaštovito. Ostatak deluje kao da će MakAvoj dobiti priliku da iznese emotivni deo filma što je meni okej, volio sam ga u oba prethodna naslova:


http://youtu.be/COvnHv42T-A


* Zamalo da napišem Age of Apocalypse, ali očigledno da Ike Perlmutter i Marvel više vole da oštete Fox nego da ispoštuju svoje sopstveno nasleđe...

[Meho Krljic]

The 'Star Wars' Cantina Scene: The Out-of-This-World Story Behind the Galaxy's Favorite Dive Bar

[crippled_avenger]

Nick Love je reditelj prema čijem opusu imam ambivalentan odnos. Naime, ne mogu mu osporiti nepodnošljivu lakoću izlaganja likova i priče, kao ni veštinu da plasira klišetizirane žanrovske sadržaje sa punim ubeđenjem - ali te vrline su u jednom trenutku postale i najveće mane njegovog opusu. Odnosno razlog što su neki njegovi filmovi bili solidni, potom je postao razlog zašto nisu valjali.

Odlaskom u Luizijanu da snimi svoj prvi američki film sa Stephen Dorffom i danas već zaboravljenim crnim sidekickom s kraja devedesetih Eddiejem Griffinom, Love je sebe praktično osudio na DTV zloupotebu tamošnjeg izdašnog tax incentivea. Međutim, njegov prvi američki film AMERICAN HERO nije DTV smeće od kog smo strahovali.

Naravno, Love nije autor kog krasi prevelika originalnost tako se i AMERICAN HERO lako može definisati u jednoj rečenici kao "indie HANCOCK", i bez ikakvih problema ta rečenica govori apsolutno sve o ovom filmu.

Međutim, to ne znači da uprkos raznim nedostacima AMERICAN HERO nije upravo jedan vrlo zanimljiv indie film, kome se baš zbog indie statusa ponešto može oprostiti, kao recimo sklonost ka scenama besomučne žurke kojima Love "postavlja" svoj film kad god priča naiđe na "tvrdo prizemljenje" usled stagnacije narativnog impulsa. Međutim, ako iko može to da "proda" gledaocu onda je to Love.

Loveova parafraza HANCOCKa nije samo sažeta u tome što je glavni junak osoba koja ima nadljudske moći ali ih suzbija porocima i ne koristi ih za polzu društva već i u tome što uvodi motiv neumitnog sukoba Dobra i Zla, kao nešto usputno, odnosno u prvom planu je konflikt unutar samog glavnog junaka. Otud je sukob Dorffovog glavnog junaka sa lokalnom njuorelanskom bandom dat diskretno ali vrlo efektno, kao deo junakove katarze.

Akcione scene su odlične i izuzetno kreativne. I uopšte sve scene sa nadljudskim moćima su kreativne i duhovite.

Stephen Dorff je izuzetan glumac i on naravno sjajno nosi ulogu korodiralog superheroja. Eddie Griffin, kog se više niko ni ne seća kao perspektivnog komičara i sidekicka, daje jednu drugačiju sidekick ulogu, sa dosta komike ali i topline.

Love uvodi mockumentary kao strukturalno rešenje a onda ga veći deo vremena zaboravi. To svakako jeste nedostatak, ali pre svega akademski gledano, ovo nije film za koji možemo reći da mu to naročito smeta. Love je uspeo da jako efektno zabeleži Big Easy i njegovu atmosferu. U tom pogledu podsetio me je na filmove Davida Ayera, HARSH TIMES i END OF WATCH.

U svakom slučaju, AMERICAN HERO je zanimljiv spoj socijalne melodrame, akcije i komedije, granični slučaj u svakom pogledu koji se meni eto dopao.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

Pogledao sam BOELGEN Roara Uthauga, norveški kandidat za "oskara". Zanimljivo je da su se Norvežani odlučili da tako brzo posle KON-TIKIja, avanurističke istinite priče, ponovo pošalju film koji u sebi sadrži elemente vizuelnog spektakla. Međutim, još je čudnije to što je BOELGEN film koji je do te mere holivudizovan i baziran na klišeima, i konvencijama, da je u pripovedačkom smislu negde u ravni SAN ANDREASa, sa tom razlikom što su scene razaranja ipak manje kreativne, manje spektakularne i sa animacijom koja je po nivou kvaliteta bliža kanalu SyFy,

Uhtaugov film je slab, a u sebi nosi i taj specifičan moralni idiotizam junaka koji karakteriše te savremene filmove katastrofe kao što je SAN ANDREAS u kojima junaci stavljaju toliki fokus na svoju porodicu da ugrožavaju čitavu zajednicu. Međutim, BOELGEN nije film preterano vredan analize da nije tog fenomena da je poslat kao norveški kandidat za "oskara". To je ipak vrlo neobična odluka. Naime, Uhtauga verovatno čeka holivudska karijera, ili barem njen pokušaj, ali recepcija ovog filma od strane Akademije biće veliki uspeh.

Naime, ako norveški SAN ANDREAS dođe do nekog ozbiljnijeg razmatranja to će biti znak da je Akademija spremna da isprati nešto što je inferiorna verzija nečega što njena "industrija" proizvodi i da oskar za film van engleskog govornog područja ne mora nužno uvoditi nešto što Holivud inače već ne proizvodi. U tom smislu i činjenica da je Roar Uthaug dobo posao u Holivudu više svedoči o nekom automatizmu i nagrađivanju činjenica da njega zanima komercijalni film nego što je pokazao neko izvanredno umeće. Doduše, njegovi raniji poput FLUKTa imali su daleko više smisla nego BOELGEN, pa je moguće sve to bilo ukalkulisano.

* 1/2 / * * * *

[Meho Krljic]

Larger Threat Than Doomsday Teased For Batman V. Superman

For those of you that criticized the latest Batman v Superman: Dawn of Justice trailer for showing too much, production designer Patrick Tatopoulos assures that the film has a lot of tricks still up its sleeve.
Many of the complaints fell upon the reveal of Doomsday -- who made his debut in 1992's "The Death of Superman" story arc -- as it is clearly shown that Lex Luthor (Jesse Eisenberg) gains custody of Zod's (Michael Shannon) body and somehow transforms his corpse into the menacing creature that unites Batman (Ben Affleck), Superman (Henry Cavill) and Wonder Woman (Gal Gadot). But apparently, there is much more to Doomsday's story than what we saw, so far.
"We are able to tell a story in a fresh way," Tatopoulos told Premiere, the French entertainment magazine. "Doomsday is an evolution essentially. Fans may be aware of 'The Death of Superman' story, but this is handled in such a new way."
"When the film is called Batman v or versus Superman, it really has a lot of levels to the meaning. Superman isn't just killed off at the end of something," he explained. "We see how he evolves as part of Lex's plan to protect the world.  Seeing the Superman we know, be gone, and then replaced with this reproduction is really going to make fans think of how we look at these super beings. It was especially interesting to figure out, how would you create Superman from Zod... then how would that evolve into Doomsday."
"Doomsday isn't just the final act," Tatopoulos promised. He goes on to say that there's actually a "larger threat" in the film and fans will be very surprised by the "timeframe of how things fall into place." Could that mean Darkseid will appear in Batman v or versus Superman? We'll find in three long months!
In Batman v. Superman: Dawn of Justice, fearing the actions of a god-like Super Hero left unchecked, Gotham City's own formidable, forceful vigilante takes on Metropolis's most revered, modern-day savior, while the world wrestles with what sort of hero it really needs. And with Batman and Superman at war with one another, a new threat quickly arises, putting mankind in greater danger than it's ever known before.

[crippled_avenger]

Sad je već krenulo prenadraživanje, aman-zaman...

[crippled_avenger]

Pogledao sam ŠUTI Lukasa Nole. Kada bih ukratko rekao da je to "jedan od najbolesnijih filmova koje sam gledao", verovatno bi bilo pogrešno shvaćeno jer film govori o incestu i porodičnom nasilju. Međutim, nije to razlog "bolesti" ovog filma. "Bolest" je sam tretman teme koja je prikazana istovremeno infantilno, izrazito socijalno angažovano i visokoestetizovano. Dakle , gledalac bi istovremeno trebalo da poveruje u gotovo joneskovski apsurd jedne korodirale porodice, u kojoj vlada opšti i eksplicitni incest, a da nikome nije jasno zašto iko od žrtava to trpi; zatim bi gledalac trebalo da shvati da je to ciklična pošast koja se reprodukuje ako se adekvatno ne spreči, i da se nad time zamisli i angažuje; i na kraju, gledalac treba da uživa u fetišizaciji svih tih prizora u maniru reklamdžijske fotografije. Ovo je socijalno dno tretirano kao šik u najboljem maniru najgoreg filma Olega Novkovića NORMALNI LJUDI, pokušaj reditelja da pokaže sve što zna u pogledu konstruisana artificijelne nesreće, društvenog angažmana, socijalne i porodične drame i uglađene estetizacije, i sve to u jednoj priči koja to sve ne može da izdrži. I kada na sve to, ovo smeće reditelj posveti svojoj deci, onda shvatamo da on ne samo da je što je snimio loš film nego toga nije svestan, i to u meri da to sranje posvećuje svojoj deci, dakle on veruje da je ovo nekakva trajna vrednost.

Ovakav idiotski odnos prema vlastitom delu u određenom smislu objašnjava idiotske odnose među junacima, pa i idiotske odluke u interpretaciji priče. Ipak, ovakav sistematski sled pogrešnih odluka je unikatan jer iako je štošta ovde neuspelo, ništa ne bi bilo bitno bolje ni da je svaka zamisao uspela.

Gaspar Noe se obrukao u filmu LOVE ove godine, a dve godine ranije Lukas Nola se obrukao u pokušaju da bude Gaspar Noe. Ono što je zanimljivo jeste da je Gaspar Noe posrnuo pokušavajući da snimi svoj film o relativno konvencionalnim međuljudskim odnosima, a Nola je pokušao da ide Noeovim tragom i digne to ako može na još viši nivo patologije. Na kraju je sve ono što je mislio da će biti uznemirujuće postalo smešno, dok ne dosadi.

[Meho Krljic]

Dizni koristi priliku premijere Star Wars da nam uvali još jedan trejler za Civil War. Spojlr alrt: skoro je isti kao prošli koji smo videli i ne, u njemu nema Spajdermena:

http://youtu.be/dcI8KLgluPc

[crippled_avenger]

Tresla se gora, rodio se A FORCE AWAKENS...


Sent from my iPhone using Tapatalk

[Meho Krljic]

Samo bez spojlera  Hoćemo sami da se razočaramo!

[crippled_avenger]

Nisam gledao, večeras je neka naša prva projekcija. No, kako sam sve sem STAR WARS fan, moraću da preskočim taj misterij...

[Meho Krljic]

Ja imam karte tek za Subotu. Biće napeto 

[crippled_avenger]

Da sam znao, mogao sam da prihvatim poziv a da se ti onda prerušiš u mene. Mislim da bi nam uspelo jer i ti nosiš bradu...

[Meho Krljic]

Samo bi mi pozajmio onu KGB majicu i niko ne bi ni primetio razliku 

[crippled_avenger]

Pogledao sam PHASMA EX MACHINA Matta Ostermana, mikrobudžetni SF film sa kojim je Osterman privukao pažnju. Nažalost, osim zanimljive premise, ovaj film ne nudi mnogo, ali ipak ima određeni šarm filmova snimanih uz pomoć štapa i kanapa. Kada je Osterman kasnije dobio priliku da snimi film 400 DAYS nažalost nije uspeo da isprati to što se očekivalo od njega kao snalažljivog indie početnika.

PHASMA EX MACHINA nudi novi ugao u odnosu na priče o duhovima. Još od POLTERGEISTa znamo premisu da se duhovi pojavljuju u blizini većih energetskih izvora. Kod Ostermana, mladi mehaničar pravi uređaj kojim će sakupiti električnu energiju u mreži svoje kuće sa nadom da će invocirati duhove svojih roditelja.

Po čitavom kvartu počinju da se pojavljuju duhovi pokojnika a njihovi bližnji prilično različito reaguju na ovaj povratak iz mrvih...

Premisa zvuči zanimljivije u prepričavanju nego u realizaciji, a low fi mogućnosti ekipe daju filmu šarm koji nažalost ne uspeva da isprati scenaristički. Posle 400 DAYS jasno je da PHASMA nije adekvatno ispraćena drugim filmom, ipak ne čudi me da je Matt Osterman posle ovog debija generisao neka očekivanja.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

Pogledao sam THE BAD EDUCATION MOVIE Elliota Hegartyja. Kao fan serije bio sam u potpunosti senzibiliziran za ono što će ponuditi film. Nisam siguran koliko bi film mogao biti zanimljiv onima koji nisu gledali seriju, mada ne verujem da bi im bio sasvim nerazumljiv. Ipak, sasvim sigurno da je ovo naslov koji ima limitirane mogućnosti u pogledu komunikacije sa publikom van fanove serije.

Mnoga formalna rešenja iz serije su preuzeta u filmu, pre svega muzičko-plesni detalji koji su korišćeni u pasažnim delovima epizoda. Međutim, Hegarty je prilično siguran u rediteljskoj interpretaciji materijala i THE BAD EDUCATION spada među "ozbiljnije" režirane gross out komedije, sa dobrim kombinovanjem tona kada god se dođe do nekog žanrovskog ukrštanja, a ovde se sitkom prepliće sa političkim trilerom.

Ono što je najveći iskorak u odnosu na seriju je ubacivanje gross out situacija koje su bile neizvodljive u seriji na BBC3, koji je doduše poznat po tome da ne pati od pevelikih inhibicija, i paradoksalno upravo su one najmanje smešne jer odlaze izvan granica razuma.

Međutim, čak i kada nije smešan, THE BAD EDUCATION ima ogroman adut a to je Jack Whitehall koji sa ogromnim uživanjem i entuzijazmom učestvuje u svakoj pizdariji koju je smislio sa svojim koscenaristom Freddiejem Sybornom. Ta vrsta nesputane komične energije prenosi svoj entuzijazam i na gledaoce, a Whitehall ima podjednaku sposobnost da iznenada promeni brzinu i odjednom celoj toj demenciji doda i određenu emotivnu dimenziju man childa koji nikako da odraste i čiji je nestašni duh zapravo znak ozbiljnijih trauma.

Naravno, THE BAD EDUCATION MOVIE osim šale radi nikada ne dekonstruiše pravu patologiju ove vrste man childa iz savremene komedije ali na neki čudan način, ovaj film ima i emociju, naročito za fanove serije jer izuzetno liči na bookend film koji privodi televizijsku priču kraju.

Jack Whitehall je spreman za bioskop. Komičar sa kojim se najpre može porediti je Russell Brand ali bih rekao da je kudikamo interesantniji i raznovrsniji od njega.

* * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

Pogledao sam MOJAVE Williama Monahana, drugi rediteljski rad ovog scenariste koji je jedno vreme bio jako aktuelan ali bi se sada moglo reći da je u blagoj stagnaciji. Posle klimavog debija LONDON BOULEVARD, Monahan se vraća na američku teritoriju i snima egzistencijalistički triler MOJAVE u kome je sasvim sigurno iskoristio maksimum svoje voltaže u industriji i privukao prilično snažna imena za glavne uloge.

Nažalost, ako je LONDON BOULEVARD na neki način bio "ostatak" onoga što je Monahan ispisivao u krimićima, sa i bez Scorsesea, ovo deluje kao restl nečega što je radio u rimejku Tobackovog scenarija za THE GAMBLER. U ovom filmu, Monahan kao da želi da bude novi Toback, upitani macho umetnik/ odmetnik, kontrakulturni aktivista i bogataš, koji je kao Rundekov junak "jednog ranog jutra ostavio sve" ali je jako daleko od toga i MOJAVE uglavnom deluje karikaturalno.

Dijalozi koje junaci izgovaraju su pretenciozni i isprazni i Monahanu se mora priznati samo to da je film pismen u pogledu vizuelnog koncepta i ritma. Sve ostalo je nažalost potpuni promašaj, uključujući i sporadično nedoslednu stilizaciju.

MOJAVE je otud i završio strimovan na internetu iako ovako jaka glumačka podela ne promašuje bioskop, osim kad je na HBOu.

* 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

Pogledao sam ROOM Lennyja Abrahamsona, film koji u svojoj prvoj polovini ali i kritičarskoj recepciji pokazuje da je Abrahamson uspeo da napravi korak napred u odnosu na poziciju koju je imao, ali u drugoj polovini opet naglašava da FRANK ostaje najzreliji i najzaokruženiji film ovog autora.

ROOM je ekranizacija romana Emme Donoghue o majci i sinu koji su proveli godine zaključani u šupi manijaka i imali teškoće da se adaptiraju na spoljni svet kada su se oslobodili.

Prvi deo filma koji govori o situaciji i ambijentu koji je neobičan gledaocima a blizak junacima je impresivan. Abrahamson i vizuelno i pripovedački uspeva da prikaže mikro-svet koji je majka stvorila za dete začeto silom u zatočeništvu i dete koje je vrlo inteligentno uspelo da nekako prihvati takav svet kao jedini moguć. Alison Brie i dečak Jacob Tremblay su impresivni u ovoj deonici filma.

Kada se stvari preokrenu, odnosno kada junaci dođu u svet koji je nama uobičajen i poznat a njima ili davno zaboravljen ili potpuno nepoznat, film nailazi na probleme, odnosno gubi svoj dramski naboj, i najveću snagu crpi iz dečakovih opservacija u susretu sa nepoznatim.

Uprkos tome što se ROOM ne može definisati kao triler, u svojoj prvoj polovini on ima osobine tvrdog survival trilera, i u određenom smislu dekonstruiše ovu formu jer se triler obično završava oslobađanjem zatočenika ali se ne bavi njegovom adaptacijom na život posle zatočeništva.

ROOM u svom temelju ima priču Grofa Monte Krista, to je priča koju majka često priča sinu dok su zatočeni i na neki način Abrahamson želi da snimi realističkog Monte Krista o ljudima kojima je posle takvog događaja potrebna katarza ali nemaju priliku da je realizuju kroz detaljno razrađenu osvetu.

Za razliku od Monte Krista, međutim, psihička stanja i raspoloženja u drugom delu filma, u periodu krize i oporavka nisu tako precizno mapirana i nedostaje im dramski naboj, jednim velikim delom zbog toga što Abrahamson ne uspeva da ga stvori u okolnostima kada nema jasnog konflikta među karakterima odnosno kada glavni junaci nailaze na opštu podršku. Čini mi se da je u tom delu mogao doći i do nekih mračnijih dilema, iako mu, nota bene, ne možemo osporiti priličan fatalizam u pojedinim detaljima.

Ipak, uprkos neumitnom padu u drugoj polovini filma, ROOM uspeva da se privede kraju na dostojanstven način i da izbegne kompromitujuću sentimentalnost.

Anticipacija ovakvog "prolaza" filma ROOM nije bila moguća u kontekstu slanja našeg kandidata za "oskara". Međutim, svakako da bi bilo zanimljivo da su se iste godine u trci našli ROOM i NIČIJE DETE, odnosno da li bi se "višak oduševljenja" za ROOM koji je nedovoljan za nagradu u nekoj jačoj kategoriji možda mogao preliti NIČIJEM DETETU u konkurenciji filmova van engleskog govornog područja.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

Pogledao sam EXTRACTION Stevena C. Millera, film sa kojim je Lionsgate želeo da odradi counterprogramming STAR WARSu, odnosno film koji je bilo lako dumpovati u nešto bioskopa na dan kada se obaraju rekordi. I zbilja, po svojoj podeli profilu, EXTRACTION je old school mačo film koji bi trebalo da bude zanimljiv baš onima koji su odrastali na svemu suprotnom od STAR WARSa.

Šteta što scenaristi filma nisu uložili dodatni napor da barem jednu situaciju reše na iole kreativniji način od milion puta viđenih a pritom najbanalnijih koji postoje.

Film je po svom konceptu rip-off Mabrouk El Mechrijevog COLD LIGHT OF DAY. Opet oca CIAša kog igra Bruce Willis otimaju teroristi, ponovo u utar Službe ima izdajnika, s tim što je umesto Henry Cavilla ovde Kellan Lutz, i umesto kondiciono spremnog službenika, reč je o agentu CIA. Ali, u principu sve ostalo je isto, samo je film bitno slabiji.

Ono što se Milleru može dati kao olakšavajuća okolnost jeste činjenica da je film vrlo brz i vrlo kratak, i da se barem te gluposti na nivou priče i razrešavanja situacija obavljaju vrlo efikasno.

Šteta je što pridruženi član EXPENDABLESa Kellan Lutz u ovom filmu nije dobio priliku da dobije svoj old school brawler koji bi elementarno funkcionisao mimo solidnih tiuča i odlične podele u kojoj su pored njega još Willis i Gina Carano. Nezavisno od toga što je Willis ovo sve odradio na svom tax rebate autopliotu, Lutz i Carano su mogli imati koristi od njega, samo da je predložak bio iole smisleniji. Ovako je EXTRACTION dostigao neki minimum da se ograničeno baci na veliki ekran, ali ne i više od toga.

Pored Lutza, naravno i Gina Carano je izgubila ovim filmom i čudno je kako posle HAYWIRE nije uspela da dobije bolje B-ponude od ovih. Ipak, mislim da EXTRACTION može vrlo lepo zauzeti nekih osamdesetak minuta vremena na nekoj televiziji u budućnosti i da uprkos tome što je mogao biti dosta bolji, sa ovakvim zvezdama i solidnim, mada ne i spektakularnim tučama, definitivno može da se ispostavi kao signature film Lutza i Caranove barem što se tiče TV publike širom sveta.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

Pogledao sam BROOKLYN Johna Crowleya, ekranizaciju romana Colma Toibina koju je napisao Nick Hornby. Ovaj film nije dorastao da konkuriše za bilo šta a nekmoli za "oskara" i diskusije u tom pogledu deluju potpuno apsurdno. BROOKLYN je jedna pravolinijska melodrama, prepuna sentimentalnosti o napuštenom zavičaju i staroj majci, koja se ni po rediteljskoj egzekuciji nažalost ne odmiče previše od Šotre, što je zanimljivo ako imamo u vidu da je Crowley režirao neke jako dobre stvari, recimo film BOY A ili finale druge sezone TRUE DETECTIVE.

BROOKLYNu pre svega nedostaje smisao za humor koji inače imaju sentimentalne britanske ekranizacije ovog tipa, i uprkos tome što pokušava da evocira tako nešto, to mu izmiče. Saioirse Ronan donosi svoju prvu "odraslu" ulogu i nije naročito harizmatična, a čak i neki vrhunski glumci poput Domnhalla Gleesona i Jima Broadbenta ostali su neiskorišćeni.

Ipak, ono što je najzanimljivije u filmu u dramskom smislu ostalo je potpuno neiskorišćeno. Naime, film govori o mladoj Irkinji koja emigrira u Njujork, tamo nalazi posao i muža a onda se vraća u Irsku da poseti majku i tu pronalazi potencijalni irski hepiend, posao i muškarca sa kojim bi mogla podeliti život, ali se na kraju ipak vraća u Njujork posle podsećanja na provincijalnost sredine koju ja napustila. Umesto da se napravi fokus na taj ukus "alternativnog života" koji dobija zato što nije prijavila okolini da se udala u Njujorku, ceo taj segment je urađen bez ikakvih akcenata.

Ekstatična reakcija kritike na film BROOKLYN znači samo da je ovaj pomor civilizacije izazvan superherojskim filmom, nastavcima, rimejkovanjem i ributovanjem, doveo do toga da sve što liči na nekakvu priču o ljudima, starog kova, i što podseća na "ozbiljnu temu" bude shvaćeno kao ozbiljan film. Nažalost, BROOKLYN je daleko od toga.

* * / * * * *

[eddie coyle]

Ocekujes li ista od Spotlight-a?

Tu se tek kriticari pobise ko ce vise da ga nahvali...

[crippled_avenger]

Tema je dobra, videćemo...

[crippled_avenger]

https://www.youtube.com/watch?feature=player_embedded&v=dr_U_cXgzBo

[crippled_avenger]

Pogledao sam TRI DANA VO SEPTEMVRI Darijana Pejovskog, makedonski triler, snimljen po uzoru na francuske filmove šabrolovskog profila. Ovo je svedena, korektno realizovana priča o dve žene iz potpuno različitih društvenih miljea koje se sasvim slučajno sreću a onda u mreži mračnih tajni iz prošlosti, izmišljenih i stvarnih identiteta i trauma prave sinergiju svojih problema i pronalaze zajednički jezik.

Pejovski je snimio prijatno iznenađenje u pogledu svedenosti. Film je smešten u multietničku makedonsko-albansku sredinu ali je lišen bilo kakve ornamentalistike kojoj je regionalni film sklon i vrlo lako bih mogao da zamislim isti ovakav film snimljen u nekoj od zemalja EU. To je u principu vrlina filma, a mana je što neke od tih zemalja imaju ipak znatno jaču tradiciju u ovoj vrsti filma pa se TRI DANA VO SEPTEMVRI ne može baš uvrstiti u vrhunac ponude ove vrste filma, mada je daleko od slabog.

Interesantan je prikaz Albanaca u filmu koji pored klišea "starijeg časnog Albanca" imaju ulogu silovatelja i "džentrifikatora" makedonskog krajolika u kome žele da otkupe nedovršeni hotel iz vremena socijalizma i dovrše ga kako bi služio kao javna kuća. Iako se nikada ne insistira na makedonsko-albanskoj podeli, likovi se ponašaju kao da su zajedno živeli i odrasli, negativne osobine su nedvosmisleno vezane za Albance, bez nekih pokušaja da se uspostavi ravnoteža "u krivici", što je svakako prijatno osveženje za one koje je umorila politička korektnost.

TRI DANA VO SEPTEMVRI je nastupio na nekoliko low key stranih festivala, i naišao da na solidan prijem.

* * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

Pogledao sam SICARIO Denisa Villeneuvea. U prvih sat vremena, Villeneuve ohrabruje kao reditelj koji pokušava da kanališe Michaela Manna a pomalo i Kathryn Bigelow iz ZERO DARK THIRTY. Međutim, u drugom satu, film doživljava sunovrat u naivnost, zbrzane vrlo bitne plot pointe i sve to vrhuni završnicom koja je po nivou osmišljenosti na nivou ČETVRTOG ČOVEKA a po realizaciji možda čak i ispod njega.

Kako je film uspeo tako lako da deteriorira nikada mi neće biti jasno. Čak i neki filmovi kojima realizam nije bio pod A, kao što je recimo Ayerov SABOTAGE deluju kao dokudrama u odnosu na drugu polovinu filma SICARIO. Isto važi i za scenario. Iako su se Skip Woods i David Ayer u svom scenariju podjednako bavili aproprijacijom Agathe Christie i detalja o borbi sa kartelima, i sve to pakovali u još jednu akcionu fantaziju sa Arniejem, ni u jednom trenutku nisu potonuli na ničiju zemlju između B i C filma kojom hodi Villeneuveov scenarista Taylor Sheridan.

Tokom promocije filma, Taylor Sheridan se hvalio kako je istražio meksičke kartele, međutim, ovaj film ne nudi apsolutno nikakvo novo saznanje koje nismo ne samo videli na filmu nego ni koje nismo videli u žanrovskom filmu. Od kuće sa uzidanim leševima iz END OF WATCH, preko meksičke policije kojoj se ne može verovati i policajca vođenog ličnom osvetom iz SABOTAGE, sve je ovo dobro poznato baš iz filmova.

Sličnost sa ČETVRTIM ČOVEKOM ne iscrpljuje se samo u scenarističkoj neveštini završnice već i u samom naslovu jer naslovni lik se pojavi prekasno, a naslov sve vreme prodaje ključni preokret filma, s tim što niko ne može ni da pretpostavi da će se film bazirati na ovako jeftinom preokretu, i da će sam preokret biti tako tupav.

Roger Deakins nije velemajstor za snimanje akcije u šta smo se uverili u Mendesovom SKYFALLu ali u SICARIO dobija priliku da ih radi na arty način, sa dosta detalja koji se dešavaju u off-prostoru i u tom smislu se nije obrukao. U jednom delu filma, SICARIO deluje kao zanimljiv pokušaj da se na arty način realizuje B-scenario ali nažalost pulp dimenzija postaje nepodnošljiva u završnici. Ta završnica umnogome degradira i sve ono što je u prvom delu bilo dobro.

SICARIO nije prvi film koji pokušava da "umetnički predimenzinoira" priču o "teksaškim graničarima" ali to radi daleko slabije od NO COUNTRY FOR OLD MEN.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

Pogledao sam Inarrituov THE REVENANT. Ekipa filma je tokom devetomesečnog napornog snimanja sasvim sigurno bila ubeđena da snima nešto posebno, i rezultat nije onoliko poseban koliko su oni mislili ali je svakako dostojan poštovanja, i gledanja na velikom ekranu.

Najveći adut ovog filma je Leonardo DiCaprio koji je ponovo napravio izuzetnu ulogu, potpuno se poništio, prošao kroz tešku transformaciju i iznurujuće snimanje, a da je i dalje zadržao harizmu protagoniste i pažnju publike. U tom smislu, ako je neko bio X-faktor ovog filma to je pre svega DiCaprio jer ovo je najbolji Inarrituov film najpre zahvaljujući tome što mu je Leo konačno omogućio da napravi fokus. Čak i u ovako jednostavnoj priči, Inarritu je pokazao sklonost ka gubljenju fokusa, pa je čak na nekom nivou i zanimljivo kako je redundatna cela paralelna radnja koju Inarritu proizvoljno uvodi uporedo sa glavnom u kojoj je Leo a onda je u dugim deonicama, kako i treba potpuno zapostavlja.

U svakom slučaju, THE REVENANT je pokazao da je verovatno najveći holivudski star ovog trenutka, za početak zato što od TITANICa praktično nije radio sa redeiteljem koji nije veliki ili se ne smatra velikim, a onda je jednom iz ove druge grupe i pomogao, najdirektnije svojom igrom, da izgradi svoj najbolji film.

Fotografija Emmanuela Lubezkog je druga tema o kojoj će se mnogo govoriti i nažalost tu nema onolike bravure kako bi se očekivalo od DPa koji je uradio ogroman posao u impresivnim Cuaronovim radovima. Naime, Lubezki ovde pravi neke od svojih signature kadar-sekvenci, međutim, ovo je film krupnih planova, tako da se cela 360-estetika njegovih kadar sekvenci pre svega svoji na put od jednog do drugog krupnog plana što ponekad rezultira time da se drama razvodni a ne da se likovi povežu. Naravno, ima tu spektakularno slikanih sekvenci i specijalnih efekata koji deluju jako ubedljivo, ali ukupan utisak fotografije Emmanuela Lubezkog jeste bliži radovima evropskih autora koji su insistirali na kadar-sekvencama nego nadgradnji holivudskog rukopisa.

Kao dodatni balast pored same paralelne radnje jeste Tom Hardy koji je već ušao u fazu negledljivosti sa svojom šmirom, mumlanjem i prenaglašavanjem a ovde ga je Inarritu odvrnuo na trojku. Otud u sporednim ulogama mnogo bolje funkcionišu Domnhall Gleeson i Will Poulter. Ova sporedna ekipa je odlično kastovana i dobro razume materijal sa kojim radi, efektno se dopunjujući sa Leom.

Trajanje od 156 minuta, od kojih 146 efektivno, prilično je nemilosrdno, ali film u principu uspeva da drži pažnju zahvaljujći Leu čak i kada situacije uđu u određene repeticije, a on uspeva da iznese i neke cheesy momente nepotrebnog dobročinstva, ipak samoj priči bi definitivno prijala određena skraćenja.

Oniričke intervencije su prilično na prvu loptu, i upravo u tim delovima kada zima i Leo ne mogu da prikriju Inarritua, otkriva se da ovo samo koketira sa nekim iskonskim stanjima ali da je film zapravo prilično newagey.

Zanimljivo je da Inaritu "kasno na survival stiže" i da je THE REVENANT u principu pozni dodatak celom tom krugu prestige survival filmova. Naravno, ako ga uslovno rećeno nazovemo vesternom, zauzeće svoje mesto u istoriji jer se po ambicijama, pretenziji i načinu realizacije razlikuje od većina naslova, naročito od THE MAN FROM WILDERNESS, prethodne ekranizacije slučaja Huga Glassa.

Uprkos tome što definitivno spada u drugu ligu u odnosu na CAST AWAY, APOCALYPTO ili GRAVITY odnosno ESSENTIAL KILLING, Leova rola, uzbudljivi predeli i određene slobode koje pruža reputacija uglednog reditelja, čine da THE REVENANT ipak nađe svoje mesto kao film koji treba obavezno pogledati.

* * * / * * * *

[Josef K.]

...da izgradi svoj najbolji film.

Izgleda da nisam pazio na času, ako govorimo o Inarituu kako si onda vrednovao Birdmana?

[Agota]

ne znam kako neko ima srca da pogleda THE REVENANT, a da nije bioskop...

[crippled_avenger]

ne znam kako neko ima srca da pogleda THE REVENANT, a da nije bioskop...

Ko kaže da nije bioskop?

[Agota]

ne znam kako neko ima srca da pogleda THE REVENANT, a da nije bioskop...

Ko kaže da nije bioskop?

Ahahahahaha   靈魂沒有神你不害怕

[crippled_avenger]

Pogledao sam CREED Ryana Cooglera, sedmi film o Rockyju Balboi koji polazi od interesantne premise ali od nje ne uspeva da napravi apsolutno ništa izuzev svojevrsnog rimejka prvog filma, ali inferiornog u svakom pogledu.

Kao što znamo u filmu ROCKY IV iz 1985. sovjetski bokser Ivan Drago ubio je Apollo Creeda, Rockyjevog rivala i prijatelja. Ono što nismo znali jeste da je Apollo imao vanbračnog sina Adonisa.

Trideset godina kasnije međutim, Adonis nije tridesetogodišnjak već mlad momak koji živi u luksuzu koji je Apollo stekao "na ruke" ali mu đavo ne da mira i on bi takođe da postane profesionalni bokser. Pošto mu pomajka to ne da, on odlazi sam u Filadelfiju ne bi li našao Rockyja Balbou da ga trenira.

Film za početak izbegava jedan interesantan aspekt a to je činjenica da bi Apollov sin imao trideset godina i da bi mogao biti olupina kakva je bio Sly u prvom filmu, a Michael B. Jordan bi po godinama to mogao da odigra. Umesto toga Jordan igra Adonisa kao mladog young guna kog Rocky treba da inicira u svet profesionalnog boksa.

Tema borbe je hipertrofirana kroz samog Adonisa, zdravstveni problem devojke koju zavoli a potom i Rockyjevo oboljevanje od teške bolesti, i na mnogim tačkama u zapletu, CREED počinje da smrdi na parodiju.

ROCKY BALBOA je trebalo da bude bookend Rockyja, i uprkos tome što film nije dobar, barem je bio loš na neki svečan i dostojanstven način. Zatim, snimljen je GRUDGE MATCH u kome Stallone igra Rockyja koji se tako ne zove a De Niro La Mottu koji se tako ne zove, i pošto je to trebalo da bude komedija ali nije bio smešno, može se reći da smo se i tu sentimentalno oprostili od Balboe.

CREED nije oproštaj već uvođenje novog mladog borca kroz ulogu Michaela B. Jordana i on je zapravo jedini kohezivni faktor ovog filma i jedini tračak nade da ako sada CREED postane serijal, a ne vidim razlog da ne postane, ima jako pouzdanog glavnog glumca.

Međutim, to oživljavanje ROCKY franšize kroz spin-off ponovo je urađeno kroz Rockyjev oproštaj. Sve priče o tome da Stallone zaslužuje nominaciju za ovu ulogu deluju kao vic, u najmanju ruku jer mu je ovo kako rekoh barem treći put da je igra (osmi put tehnički igra Rockyja ili Rockyja pod drugim imenom), a ne bih rekao da je sada ovo najbolja interpretacija.

Nažalost, uprkos tome što je CREED opterećen povremeno čak i suvišnim i nevešto sprovdenim reminiscencijama na ranije filmove, i na pojedine teme koje se Adonisa indirektno tiču ili uopšte ne tiću, sam rival u ringu nije sin Ivana Draga, ili neki Rus, da se zaključi ta frustracija čemu sam se iskreno nadao, naročito jer se podgreva Hladni rat. Naprotiv, rival je neki rendom Englez koji je tako rendom i prikazan i igran.

Završni meč je praktično repriza meča iz prvog filma, samo bez istinskog odnosa prema Adonisovom protivniku. Gledaocu ostaje samo odnos prema Adonisu, a on je nažalost toliko opterećen klišeima, a oni pak nisu urađeni sa ubeđenjem.

Ryan Coogler je očigledno Jordanov go-to guy i to je šteta jer je evidentno tanak reditelj, barem za sada. Posle FRUITVALE STATION, zaista me je iznenadila Cooglerova ideja i inicijativa da pravi spin-off Rockyja i nadao sam se da kad je već autorski upleten onda i ima šta da kaže. Međutim, ispostavilo se da nema šta da kaže i da bi neki rutiner ili plaćenik ovo sve možda i bolje uradio.

Proteklih godina borilački i bokserski filmovi su ponovo u trendu i CREED zbilja zaostaje za svojim savremenicima u svakom pogledu. Film koliko-toliko oživi u ringu ili kada se fokusira na Jordana ali je u svakom pogledu tanko realizovan, ponekad izgleda televizijski u najgorem smislu tog poređenja.

Nezavisno od moje kontemplacije o svemu onome što je CREED mogao biti, problem dakle ipak jeste u tome što na kraju nije uspeo da uradi ni ono što su na kraju izabrali da bude. Posle propasti znatno superiornijeg F4 na blagajnama, drago mi je da je Jordan uspeo da se se održi na blagajnama i dobije potencijalnu franšizu. Ono što me ne raduje jeste opšti utisak da je ovaj film u redu.

* * / * * * *

[Meho Krljic]

Hm, šteta... Nadao sam se da Creed bude  pristojnjikav, barem jer sam ja ipak slab prema Rokiju, toliko da mi je i Rocky Balboa bio dovoljno dobar... Dobro, gledaće se kad-tad...

No, za sada, novi tizer za Dedpula!!!!!!!!


http://youtu.be/YOHNgnzqQdY


Zanimljivo je da se reč Marvel koristi u nazivu trejlera. Svedoči o snazi brenda, reklo bi se.

[crippled_avenger]

Pogledao sam CONCUSSION Petera Landesmana, message movie starog kova, istinitu priču o neuropatologu Bennetu Omaluu koji je "objavio da je otkrio toplu vodu", odnosno prepoznao je fenomen hronične traumatske encelopatije kod NFL igrača, i njegovoj borbi da svoje nalaze plasira u javnost uprkos ogromnim opstrukcijama od strane lige ali i ljubitelja američkog fudbala.

Landesmanov film vrlo jasno objašnjava temu kojom se bavi, i iako je ovo film o temi iz američkog fudbala sve je prebačeno na ljudsku ravan, bilo da je reč o psihologiji ili samom telu, tako da smatram da je ovo naslov koji bi vrlo lako mogao biti shvaćen i među publikom koja ne poznaje američki fudbal. Ovo je film koji će svakako biti lakše shvaćen nego recimo MONEYBALL.

Vrlo u zanimljive etičke dileme koje postavlja ovaj film. Naime, Omaluov doprinos je potencijalno mogao da se svede na samo jednu stvar - a to je ukazivanje javnosti da je jedan vrlo čest nusefekat bavljenja američkim fudbalom teško oštećenje mozga. Omalu nije ni mogao ni pretendovao da uradi više od toga, ali otpor na koji je naišao bio je ravan onome koji je duvanska industrija pružala u vreme kada je trebalo etablirati naučne nalaze da je pušenje štetno. Iz današnje vizure, kada na svakoj paklici cigareta piše da su štetne po zdravlje pa to pušačima ne smeta, sve deluje kao Pirova pobeda, a u slušaju Benneta Omalua jedino rešenje moglo je biti da se deca pre početka bavljenja sportom upozore na moguće rizike.

Međutim, čini se da etička dimenzija koju otvara CONCUSSION zapravo nije samo vezana za one koji profitiraju od sporta, već i za one koji se njime bave i za one koji u njemu uživaju. Očigledno je ozvaničeno saznanje da će oko 28% ljudi koji igraju na NFL terenima završiti sa oštećenjem mozga, previše bolno i za organizatpre takmičenja i za gledaoce koji u svemu tome uživaju.

Ovaj film je na ličnom nivou iskomunicirao sa mnom između ostalog i zato što mi je svest o teškim povredema igrača jedna od prepreka zašto nisam u stanju da pratim NFL iako obožavam gridiron filmove. U tom pogledu mogu da zamislim kako bi izgledalo da je Omaluov nalaz bio adekvatno prihvaćen.

Film ima elemente trilera, u istoj meri koliko i Mannov INSIDER. Landesman nije reditelj prefinjenog rukopisa, ali CONCUSSION je sasvim dobro i jasno realizovan za priču tog profila i u principu ne zaostaje za Millerovim MONEYBALLom.

Međutim, rekao bih da je MONEYBALL iako jako sličan mada i bitno hermetičniji film, naišao na mnogo bolju recepciju od CONCUSSIONa, pa ne bih isključio mogućnost da je "istina" koju Landesman, inače umirovljeni novinar, možda previše neprijatna za američku javnost.

Posmatrajući ovogodišnju konkurenciju za oskara, naročito u ovom podžanru, CONCUSSION je jedan od zrelijih naslova. Landesman nije Spielberg i CONCUSSION filmski ne dobacuje do BRIDGE OF SPIES ali reč je o sadržajnom filmu koji zaslužuje pažnju. To je ta linija srednjebudžetnog filma koji izumire a ove godine je dao dobre rezultate poput THE WALK, BRIDGE OF SPIES ili CONCUSSION na kraju krajeva.

Will Smith naravno donosi harizmu superstara kao što se i očekivalo, i nigerijski akcenat koristi vrlo nenametljivo. Zanimljivo je kako fino kanališe Omaluovu sujetu kroz niz detalja, i pretvara je u simpatičnu manu svog junaka.

Sporedna tema filma je "američki san" nigerijskog lekara koji se ruši posle suočavanja sa drugom najbitnijom američkom vrednošću posle religije a to je američki fudbal. Kada se udari na fudbal, Amerika se pretvara u monstruma, i Omaluova sudbina je trilerska, mada i dosta uverljiva. Sasvim sigurno je da ovaj film može steći simpatije Ducija Simonovića.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

Kapidza kao Colossus!

http://www.ew.com/article/2015/12/22/deadpool-colossus-stefan-kapicic

[Meho Krljic]

Meni je to do jaja, Kapidža je gikčina i ovo je odlično.

[crippled_avenger]

Pogledao sam SPOTLIGHT Toma McCarhyja, ponovo jednu old school istinitu priču koja je jak kandidat za "oskara". Uprkos tome što mi se čini da je CONCUSSION mnogo fokusiraniji, pa rekao bih i "filmičniji" bioskopski ekspoze neke afere, recepcija ova dva filma je neuporediva. Priča o novinarima Boston Globea koji su izgradili mrežu dokaza i publikovali aferu o katoličkim sveštenicima i kaluđerima umešanim u pedofilske skandale, prikrivanim od strane bostonskog biskupa ne donosi puno toga novog, i u mnogim aspektima joj nedostaje dramskog fokusa, međutim dobra glumačka podela koju čine Michael Keaton (koji bookenduje svoj lik iz filma THE PAPER Rona Howarda iz 1994. godine), Rachel McAdams i Mark Ruffalo (koji je imao iskustva sa sličnom opsesivnošću u filmu ZODIAC) omogućuje da se ovaj film isprati sa punom pažnjom.

SPOTLIGHT je toliko konvencionalan da čak ima i montažnu sekvencu kada se pale štamparske mašine. Ali ono što mu nedostaje jeste ona druga konvencija u toj sceni, a to je urednik koji dotrčava i viče da se štampa zaustavi kako bi se ubacio pravi dopunjen tekst, sa novim dokazima i informacijama.

Tako i na nivou celog filma, impresivno razobličavanje pedofilskih skandala u bostonskoj biskupiji na kraju svega deluje dosta rutinski, kao priča koja je odavno mogla da izađe u novinama ali novinari nisu umeli da je prepoznaju, a kad su je ščepali, svako koga su sreli im je pomogao da je dokrajče.

Rečju, SPOTLIGHT nije preterano dramatičan, i nasuprot CONCUSSIONu u kome se NFL ispostavlja kao vrlo neugodan protivnik, katolička crkva je neobično pitoma, kako crkvi uostalom i dolikuje. Zanimljivo je da i po kritikama, napad na NFL nailazi na veći otpor kritike koja mu zamera konvencije "filma po istinitoj priči" nego na crkvu, gde se te konvencije još prisutnije.

McCarthyjeva realizacija je ekstremno rutinska, i glavni adut filma ostaju glumci koji uspevaju da nas provedu kroz sva opšta mesta na nivou samih događaja i njihovih karaktera. Ovo je jedan od primera kako harizmatični glumci mogu da dignu materijal na znatno viši nivo praktično bez pomoći vizuelnih ili drugih pripovedačkih sredstava.

Ono što CONCUSSION nudi a SPOTLIGHTu izmiče jeste odlazak na "mračnu stranu". Recimo, SPOTLIGHT pokazuje sve razmere zločina, ali ne objašnjava kakav je bio interni odnos prema tim sveštenicima, odnosno jasno je da ih je katolička crkva zaštitila i prerasporedila zbog sebe, ali se ne zna da li su oni snosili neke sankcije unutar organizacije.

* * 1/2 / * * * *

[Meho Krljic]

Fox nas zasipa Dedpulom:


http://youtu.be/5YzCA0EyKYk

[crippled_avenger]

Pogledao sam THE DANISH GIRL Toma Hoopera, fikcionalizovanu priču o Einaru Wageneru, danskom slikaru koji je postao prva osoba koja je promenila pol. Nažalost, posle druge operacije, Lili Elbe je preminula, tako da je DANISH GIRL priča o značajnom događaju iz istorije medicine koji per se nije imao uspešan kraj ali je otvorio put pomoći osobama koje pate od tog poremećaja.

Hooper je prošao pun krug od obožavanja kada je snimio DAMNED UNITED do mržnje kada je snimio LES MISERABLES, ali nezavisno od njegovog izbora projekata, mislim da takvu putanju nije zaslužio. THE DANISH GIRL pokazuje da ovaj neoklasicista vrlo vešto, vrlo diskretno uspeva da prikaže ovu vrlo delikatnu priču koja prati čovekovu psihološku, fizičku i socijalnu transformaciju.

Naročito je zanimljivo to da THE DANISH GIRL deluje kao jedan prestige picture kakav bi volele da gledaju naše majke, a ono što se dešava na ekranu je više nego neuobičajen sadržaj za takvu publiku, pritom realizovan sa dosta ukusa ali bez ustezanja da se prikažu i erotski nagoveštaji, i surove odnosno primitivne hirurške prakse.

Alicia Vikander u ulozi Gerde Wagener je zapravo protagonista ove priče kao supruga Einara Wagenera koja postepeno prihvata njegovo pretvaranje u Lili Elbe i podržava ga u tome. Alicia odlično iznosi ulogu i daje humanu crtu svemu, uz neobično toplu imitaciju koju ponovo isporučuju Eddie Redmayne, i solidne epizodne role Mattihasa Schoenaertsa, Bena Whishawa i Sebastiana Kocha.

THE DANISH GIRL je adaptacija romana Davida Ebershoffa sa nizom fikcionalnih elemenata. Ipak, uglavnom je prihvaćen kao "istinita" priča, barem u emotivnom smislu i u pogledu istorijskog značaja događaja kojima se bavi.

Hooperova egzekucija je precizna, i slično DAMNED UNITEDu sa nekoliko lokacija uspeva da vrlo vešto rekonstruiše epohu, u krajnje ekonomičnim uslovima, sa punim fokusom na glumce. U stilskom pogledu zanimljivo je klasicističko polazište spojeno sa provokativnom temom i pravi balans koji Hooper uspeva da pronađe u svemu tome, ne samo u tretmanu erotike i hirurgije već i u sposobnosti da gledaoce veže za junake u jednom nekonvencionalnom odnosu.

THE DANISH GIRL sasvim sigurno nije definitivni film o slučaju Lili Elbe, ali jeste njegova uzorna slika za najširu publiku.

* * * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

DEADPOOL je krenuo dosta kasno sa konkretnijom trejler-kampanjom, verovatno zato što je sam junak umnogome CGI-enhanced tako da je film morao biti finiširan kako bi se pravio trejler. Ali hajp oko filma je toliko veliki da će ovo biti ili umereni hit ili SCOTT PILGRIM, odnosno potvrda da su geekovi glasniji na netu nego na blagajnama...

[crippled_avenger]

a evo ga i full trailer...

https://www.youtube.com/watch?feature=player_embedded&v=ZIM1HydF9UA

[Meho Krljic]

Ja isto mislim da se Fox potajno nada da ovo može da ima performans jednog Ant Mana ali da je to potpuni pajp drim. Deadpool jeste omiljena gikovska ikona ali mislim da se među hardkor gikovima završava njegv ikonički status i da nema dovoljno snage da uleti u mejnstrim prostor.

[Meho Krljic]

Quentin Tarantino reveals his two favorite scenes he's ever written

Even when pressed for time, Quentin Tarantino can still give a good response to a meaningful question.

Toward the end of the San Diego Comic-Con panel for "The Hateful Eight" this past July, Tarantino was asked by one fan what his favorite thing was that he's ever written in a movie.

"That's actually such a good question I don't even know if I have an answer for it, especially with this pressed-for-time bulls---," the director of this week's "The Hateful Eight" told the crowd.

Still, he revealed that his favorite scene from his filmography is the opening of "Inglourious Basterds."

"My favorite thing I think I've ever written is the scene at the French farmhouse at the beginning of 'Inglourious Basterds,'" Tarantino said.

The scene Tarantino refers to is the very first one of his brutal World War II epic. In the scene, SS Colonel Hans Landa (Christoph Waltz) arrives at a remote dairy farm in France that is suspected of hiding Jewish people. Landa sits down with the farmer (Denis Menochet) and questions him about the whereabouts of the Dreyfus family.

The scene is a tense and sneaky psychological mind game in which a Nazi plays detective.


The unique part about this entire scene is that it clocks in at around 20 minutes long.

Most movie scenes are about a third of that length and typically aren't as dialogue-heavy. As with most Tarantino scripts, he avoids exposition and instead loves to trail off into incredibly long, windy, tangent-filled conversations.

Tarantino wouldn't reveal exactly why this was his favorite scene that he has written, but it seems like almost everything he had written up to this point was building up to this conversational scene. Tarantino loves writing for bad guys, but he has never had to make somebody this evil become as terrifyingly charming.

And Tarantino was working on this script for about 10 years. During that time, it changed drastically. Many of the action scenes he had planned would eventually be used in "Kill Bill."

But before he wrote this scene and filmed it, he thought there was another scene from very early in his career that he could never top.

"Before that it was, in my very first script, 'True Romance,' it was the whole Sicilian speech. That was the one to beat." Tarantino said. "And then when I finally wrote that scene in 'Inglorious Basterds,' I was like, 'Oh, I think I finally beat that one!'"

He is referring to the profanity-laden and hilarious speech made by Dennis Hopper. In a DVD commentary, Tarantino called this scene one of the "proudest moments" of his career.

"True Romance" was released in 1993, one year after Tarantino's directorial debut, "Reservoir Dogs," and one year before "Pulp Fiction" would make him the hottest filmmaker in Hollywood.

"True Romance" was actually not directed by Tarantino, but rather by the late Tony Scott. And yet, Tarantino's brilliant writing still made it on the screen completely intact. This was back during a time when he had far less clout than he does today.

This scene clocks in at 10 minutes long. Like the "Basterds" scene, that's much longer than the typical film scene, especially one that doesn't exactly move the plot forward.

There is a big gap between "True Romance" and "Inglourious Basterds," the latter of which came out in 2009. Between those two films, Tarantino won an Oscar for Best Original Screenplay for "Pulp Fiction." (He would win again later for "Django Unchained.")

Based on what we saw in "The Hateful Eight," including a memorable monologue from Samuel L. Jackson that is too profane to write out here, it looks like Tarantino has something new to boast about.

"The Hateful Eight" is out in theaters on December 25. It expands nationwide on December 31.

The "True Romance" speech starts at around five minutes into the clip below. (Warning: This scene is very NSFW.)

http://youtu.be/S3yon2GyoiM

[crippled_avenger]

Pogledao sam UN MOMENT D'EGAREMENT Jean-Francois Richeta, rimejk starog filma Claudea Berrija iz 1977. godine. Richet je u ovom filmu poslužio kao lični reditelj Vincenta Cassela, glumca sa kojim je ostvario svoje najambicioznije ostvarenje - diptih MESRINE. Iako je Richet potpisan kao ko-scenarista ovog rimejka, možemo slobodno reći da je u ovom filmu on odstupio od svojih autorskih postulata i da mu je ovo ne samo najslabiji film u karijeri već i najmanje ličan, a o žanrovskoj različitosti u odnosu na "kanon" da i ne govorimo. Richet doduše nije čitavog života režirao trilere, ali UN MOMENT D'EGAREMENT pre svega pati od nedostatka rediteljskog stava prema temi koju bi ovako "provokativna" komedija morala imati.

Za početak UN MOMENT D'EGAREMENT je formalno komedija ali dosta zalazi u domen melodrame a Richet, iako ima iza sebe odlične rezultate u žanru melodrame, ne uspeva da izgradi odnose među likovima. Vincent Cassel se mnogo bolje snalazi u svojoj ulozi od Francois Cluzeta čiji je lik karikaturalnog konzervativca potpuno zalutao u ovu postavku o sredovečnim očevima koji odlaze na Korziku sa kćerkama tinejdžerkama i jedan zgreši sa prijateljevom mezimicom. Dok je Cassel u ulozi junaka kog je zadesio fenomen iz naslova, nenametljiv i relativno realističan, Cluzet niti je komičan, niti je ubedljiv.

Priča je jednostavna, ali je i dalje opterećena nekim nepotrebnim digresijama na nivou scenarija a Cluzet remeti Richetov sporadično vibrantan realistički stil.

Na kraju UN MOMENT D'EGAREMENT u ovom dobu političke korektnosti ispada kao film koji istovremeno pokušava da prekrši barijere a ostaje toliko nejasan u svojim namerama, da na neki način reafirmiše potrebu za političkom korektnošću. Samo finale ovog filma od 12 miliona eura je toliko nejasno u pogledu razrešenja, da ne kažem "naravoučenija" da je to nedopustivo.

Richet je ovaj film uradio na elementarnom zanatskom nivou inscenacije, a glumačka ekipa mimo Cluzeta pokazuje da je tu bilo prostora da se nešto možda desi. Međutim, ključni disbalans koji je proizveo Cluzet u spoju sa slabim scenarijem rezultirao je filmom kome nije bilo spasa pa da ga je još sto puta režirao jedan od meni najdražih francuskih majstora.

* 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

Pogledao sam PORODICU Saše Radojevića, film koji je snimio u ko-režiji sa Mladenom Đorđevićem. Uprkos Đorđevićevom evidentnom uplivu u pogledu relativno profesionalnog izgleda filma, ovaj film je nedvosmisleno oslonjen na Radojevićevu poetiku, pa čak ima i jedan autopetički sloj koji je naravno, kako je i svojstveno Radojeviću dosta konfuzno urađen.

POLJUPCI, Radojevićev samostalni debi i dalje ostaje njegov najzaokruženiji i najkoherentniji film, ali PORODICA je svakako korak u pravcu mogućnosti da se Radojevićev rad zanatski uprostoji. U dosadašnjem radu, mnoge zanimljive ideje su ostajale nedorečene u njegovom rukopisu baš zbog užasnog diletantizma, pa je i rezultat bio kao neki čudni ekstrakt srpske kinematografije, ogromne pretenzije prožete neograničenim diletantizmom, iako je objektivno njegova poetika potpuno suprotna našim filmskim običajima.

Uz pomoć Mladena Đorđevića i direktora fotografije Dalibora Tonkovića, PORODICA uspeva da zaliči na studentski film u najboljem smislu te reči ali i dalje ostaje prilično hermetična upravo na nivou narativa, na kome pak jako insistira. Paralelna fikcionalna priča o zločinu iz prošloati i odlični kućni snimci porodice Jovanov, kao i odličan sagovornik iz te porodice treba da posluže kao dve slike prošlosti, jedna mračna i jedna nostalgična, ali u celini treba priličan napor da bi se ove dve stvari uvezale.

Čini se da je to preplitanje fikcije i dokumenta, nostalgije i potrgae za traumom moralo biti kudikamo veštije i jasnije rešeno. Isto važi i za metafilmski sloj o glumici koja snima film DRŽAVA, ne samo zato što film DRŽAVA (koji zaista postoji) spada u opskurniji deo naše filmske ponude nego što se ni u tom meta-filmu ne ide do kraja, odnosno glumica ne nosi svoje ime i prezime već nudi fikcionalizovanu verziju svoga identiteta.

U određenom smislu, mogu se prepoznati simpatije u toj metafilmskoj dimenziji celog zahvata, ali on se u znatnom delu graniči sa bezidejnošću, odnosno čini se da Radojević svoju relativno redovnu produkciju u poslednje vreme vrti oko jedne ideje (što je autorski dosledno) i jednog filma (koji je zapravo možda i najslabija karika u njegovom autorskom nizu).

Za film toliko opterećen narativom, PORODICA je morala biti veštije napisana, a da bi se postavila u "realističniju" ravan u odnosu na DRŽAVU i uverljivije glumljena. Međutim, ona kao celina funkcioniše kao do sada najkomunikativniji Radojevićev rad, što joj paradoksalno jeste adut jer ponovo je reč o art filmu koji nema svoje mesto u festivalskoj ponudi. Reditelji koji snimaju ovakve filmove obično iza sebe imaju jače opuse od Radojevićevog.

PORODICA ipak jeste barem zanatsko unapređenje jedne autohtone poetike lokalnog dometa u srpskom filmu.

* * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

Pogledao sam THE BIG SHORT Adama McKaya. McKay bi se mogao posmatrati kao "obrnuti Michael Moore". Naime, pre nego što je postao superstar-dokumentarista Moore je snimio jednu komediju na političke teme sa poznatim komičarima, CANADIAN BACON. U tome nije uspeo i predao se dokumentarcima. Kod McKaya je obrnuto, godinama je bio "kućni reditelj" poznatim komičarima, a onda je svoju reputaciju da snimi svoji michaelmooreovski ekspoze ekonomskog kolapsa koji je izazvao finansijski sektor.

Nažalost, McKay je snimio igrani film jako inspirisan Mooreovim dokumentarcima a rezultat je šaren, nažalost prilično banalan, i u krajnjoj liniji neuspešan u svom pokušaju da jezikom banalnosti savemene pop kulture ispriča suštinu krize. U tom pogledu THE BIG SHORT postaje prilično uvredljiv jer neprekidno želi da se obrati publici koju kao da sačinjavaju gledaoci McKayevih ranijih filmova ili još gore njihovi junaci, a za razliku od Moorea ne uspeva ništa da razjasni.

Pored toga što nije ništa razjasnio, McKay nije uspeo ni da snimi film koji istinski funkcioniše. Ovo je pre serija vinjeta i to sa dosta repeticije, koju srećom izvlače poznati glumci u glavnim ulogama. Nažalost, baš činjenica da su se na ovom projektu okupile takve zvezde kao Brad Pitt i Ryan Gosling čini sve ovo još većim promašajem.

Scorseseov WOLF OF WALL STREET kao ni Stoneov WALL STREET ne samo da neće biti ugroženi filmom već je gotovo uvredljivo da McKay ovako nečim pokušava da im parira. A još je uvredljivije to što na kraju cele priče, samo mali deo kritike prepoznaje tupost celokupnog rediteljskog postupka.

Iskreno, očekivao sam mnogo više od McKaya jer su njegove komedije pokazivale kako on ima potencijala da iskorači iz tih žanrovskih okvira. Mislim da on i dalje ima taj potencijal ali da je THE BIG SHORT daleko iznad njegovih dometa.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

Pogledao sam KGB THE SECRET WAR Dwight H. Littlea. Zanimljivo je da na početku filma, kao u slučaju sovjetskog filma sa Rudolfom Abeljem, imamo ispovest pravog špijuna koji se našao u Americi, ovog puta prebeglog KGBovca Vladimira Saharova. Međutim, za razliku od Rudolfa, Vladimir je posle svoje najave kako je ovo priča o njemu a u stvari nije, dobio televizijski film B-ranga koji je danas značajan isključivo kao rani rad Dwight H. Littlea koji se kasnije ispostavio kao pouzdan i povremeno nadahnut profesionalac.

KGB THE SECRET WAR je relativno sigurno režiran ali bez naročito veštine koja bi mu pomogla da prevaziđe svoja surova budžetska ograničenja. Ipak, imajući u vidu sve ono što je pokušao da uradi, nije budžet problem, mnogo više nevešti pokušaji da svemu da jednu produbljenost špijunskog filma. To mu je nažalost potpuno izmaklo, i te scene deluju nevešto i pretenciozno, naročito kada ljudi pokušavaju da se ponašaju lakonski u lecarreovskom maniru.