The Crippled Corner

[crippled_avenger]

If you listen to Warner Bros' version of the back story behind The Hangover, this weekend's #1 film and the third highest R-rated comedy opening, it sounds so very simple like a class in Hit Moviemaking 101. (And I'm assured the total pay of all three lead actors doesn't even add up to the perk package that Will Ferrell had on Land of The Lost.) So Hangover spec script is penned by the screenwriting team of Jon Lucas and Scott Moore and gets to director Todd Phillips, who reads the screenplay and loves it and has a deal at the studio. BenderSpink's Chris Bender then approaches Warner Bros SVP of production Greg Silverman with the script and director already in place. Jeff Robinov, who has been/is a fan of Phillips, makes the deal. "It was one of those things that simply came together -- a script, a director, and all the ducks were in a row," a WB source tells me.

Oh really? Well, here's what I first thought was the full and complete story of how The Hangover got made. (And why wasn't any of the following mentioned in Sunday's New York Times story about New Line and Warner Bros?? Now people are coming out of the woodwork to tell me there's still more missing info. I'll keep updating. But, for now, here's what I know:

It all started with Chris Bender who heard the story of how his Hollywood friend went mysteriously missing from his bachelor party in Las Vegas. The pal (photo, right) was film producer Tripp Vinson (The Guardian, The Number 23, and now the Red Dawn remake) who in 2002 was engaged to marry Endeavor motion picture lit agent Adriana Alberghetti. Like always happens, the real facts don't quite match up with the movie. There was no wedding scheduled that same weekend. Instead, the bachelor party was held months earlier. It consisted of 30 guys booked into the Hard Rock Hotel for a wild night of partying at a succession of Vegas restaurants, clubs and strip joints.

"I remember being a drunken fool, as you're supposed to do at your bachelor party, and having a really good time with all my friends," Vinson told me. "But then I remember being a mess. And when people are fucked up, crazy shit happens." That's when Tripp went missing from his bash. Even now, all Vinson knows is, "I got separated from my friends, and I blacked out. And when I was revived, I was in a strip club being threatened with a very, very large bill I was supposed to pay. It was not a fun experience at the time, but it made for a funny story."

Bender thought it would make a great movie. So he kicked the idea around with the Four Christmases writing team of Lucas and Moore who had a good working relationship with New Line. So did Bender who produced both New Line pics Monster-In-Law and Just Friends, on which the writing pair did some uncredited work. It turned out that New Line really wanted a Bachelor Party-set-in-Las Vegas movie, and SVP/COO Richard Brener wanted to buy the pitch for $750,000. Everyone was excited -- but then New Line boss Bob Shaye threw up a roadblock: he said he'd only buy it if the movie could be called, What Happens In Vegas. But the phrase that relaunched Sin City proved a nightmare to purchase since so many people claimed to have come up with it. When New Line couldn't clear the title, Shaye didn't buy the film. (In 2008, 20th Century Fox used that title. Clearly, it had better lawyers.)

The writers went off and wrote. But by then they wanted a huge raise for the project. New Line passed at that price (as did every other studio) --  especially with 2 other bachelor party movies being fast-tracked at Universal. So then the writers and BenderSpink decided to spec it out with the understanding that New Line would get first crack. But when the spec was finished, CAA agent Gregory McKnight attached Old School director Todd Phillips to the project and slipped it to Warner Bros because Phillips had a first-look deal there. At the time, Phillips' star wasn't very high: he'd stumbled with Starsky & Hutch at Warner Bros, and been replaced as the director of Borat. But Warner Bros nonetheless bought the spec script pre-emptively. (My sources claim McKnight sold the script without Bender. And it was only after Bender showed WB lawyers his email exchanges with Lucas-Moore that the studio finally agreed he'd helped develop the concept.)

Then again, back in 2003, the same Greg Silverman bought a pitch from Mark Perez for The Afterparty, in which a young man enjoys his Las Vegas bachelor party so much he can't remember anything about it. Then, as he and his fiancee make last-minute preparations for their big day, the strange characters he befriended during his lost weekend -- including a chicken and a tiger -- begin to make surprise appearances. Silverman was to oversee the project. Jamie Kennedy was attached.

Meanwhile, under Silverman's supervision, Phillips and Jeremy Gerelick (The Break Up) did a rewrite described to me as vast of The Hangover inserting the the baby, the tiger, Mike Tyson, the gangster, the cop car, and more. (Some say the duo was "robbed" of a credit by the WGA arbitration.) Bender after his armtwisting got a fee and an executive producer credit as a "make-good". New Line was left holding its dick. And now Phillips has the sequel underway.

As for Tripp Vinson, he wasn't involved with the movie at all. "I wasn't even aware of it. Once the spec went out, I became aware of it. I know they embellished the story." Nor did Warner Bros buy his life rights: he laughed when I told him a good lawyer could secure a trust fund for his kid. As for Chris Bender, this is the 3rd time he's taken a real-life Hollywood producer's life story and put it on the big screen. You may already know this, but Chris Bender claims American Pie is based on his own high school experiences (Jason Biggs plays Bender), and that's why Bender received a co-producer credit on the pic. (However, others maintain that American Pie was based on the life of Adam Herz, the writer. The original title was East Great Falls High, which was the high school Herz went to. Bender helped Herz develop it.) And Just Friends also was supposedly based on Bender's life and he got a producer credit on that, too.

Meanwhile, Warner Bros studio chairman Alan Horn is still trying to claim to the Los Angeles Times that all the credit for this movie goes to his studio, and to his little-liked No. 2, Warner Bros. Pictures Group President Jeff Robinov. "It was Jeff and his troops who got Todd Phillips involved [No, that was CAA], allowed the movie to be R-rated [It was always R-rated], and let Todd make the movie he wanted to make [Because Robinov can't do comedy to save his life, and at best it was exec Greg Silverman.] He clearly knew what he was doing." Statements like this prove the old adage that you always know a mogul's lying because his lips are moving.

[crippled_avenger]

Pogledao sam THE GREAT BUCK HOWARD Sean McGinlyja i neobično uživao. Reč je o jednom vrlo nepretencioznom filmu koji bi inače bio major release ali je verovatno zbog indie-friendly podele procenjeno da će bolje proći ako krene kroz indie circuit.

Nisam siguran koliko ovaj film suštinski ima indie atributa jer je reč o maestralno realizovanoj oldfashioned holivudskoj priči iz showbiz miljea i jedina stvar koja bi se mogla izdvojiti kao indie jeste atmosfera na tragu David Mameta i njegovih ranijih filigranskih tekstova kao što je recimo bio WATER ENGINE. Drugi nslov koji mi pada na pamet je THAT THING YOU DO! Toma Hanksa.

Tom Hanks je dosta prirodna referenca pošto je THE GREAT BUCK HOWARD njegova produkcija a on igra i oca glavnog junaka kog inače glumi njegov sin Colin Hanks. Ja sam već poznat po tome što izuzetno cenim Hanksov producentski i rediteljski rad i THE GREAT BUCK HOWARD je tipičan primer toga.

Već od sjajne špice, Sean McGinly pokazuje da nas čeka classy ride. Potom maestralno vodi jednostavnu i nepretencioznu priču o momku koji se oseća otuđeno na koledžu i ne raduje se studijama prava a onda odluči da okrene novi list i postane asistent poznatog ali ocvalog mađioničara.

John Malkovich i njegov upečatljivi izraz deluju sasvim ubedljivo u naslovnoj ulozi Great Buck Howada. Ovo je idealna rola za glumca koji je odavno počo da prerasta svoje likove i svoje deonice pretvorio u sopstveni show - iz prostog razloga što je reč o junaku kome je show popio život. Colin Hanks je u starmaking ulozi zbunjenog momka i posle ovog filma svakako zaslužuje pažnju. Mametovski i u krajnjoj liniji mađioničarski kredibilitet donosi Ricky Jay.

Sean McGinly i Tak Fujimoto su u vizuelnom smislu sjajno koncipirali film. Kadriranje i fotografija u sprezi sa kostimom i scenografijom čine da film bude potpuno temporalno izmešten. Naime, film se dešava sada ali cela atmosfera je retro u skladu sa životnom pričom naslovnog junaka koji je realno čovek prošlog vremena i funkcioniše u ambijentima čije je vreme prošlo.

Izvesna sentimentalna i feelgood nota u spoju sa tradicionalističkim optimizmom starog Holivuda ume da učini ovaj film deplasiranim ovog trenutka. Međutim, svi ti elementi su vrlo vešto realizovani i čini mi se da je ovo film odlično odmerenih i potpuno ispunjenih ambicija i potencijala, tako da ima svoje mesto.


Posle ovog naslova, Sean McGinly i Colin Hanks se svakako nameću kao tipovi koje treba pratiti.

* * * * / * * * *

[Джон Рейнольдс]

Dosad se nije dogodilo da željno iščekujem da vidim jednu komediju, ali eto, šta ću, padam na hajp. The Hangover me privlači na nekoliko planova. Prvo, Hengover je demon sa kojim žestoko ratujem već drugu deceniju. Drugo, režirao je Tod Filips, autor dokumentrca o Dži Dži Alinu. Treće, Tod i ja delimo rođendan (kao i Nikol Debur). Četvrto, ta priča... hm... obećava.

[crippled_avenger]

Pogledao sam DACHIMAWA LEE Seong-wan Ryooa. Od Ryooa sam prethodno gledao ARAHAN i taj film mi je bio simpatičan, čak razmišljam da ga ponovo repriziram, premda nije bio ujednačen.

DACHIMAWA LEE je Bond-spoof. Lokalni Bond-spoofovi generalno imaju tendenciju da internacionalno prepoznatljive miteme Bond-filmova spoje sa lokalnim temama, i u tome je njihova suština. Lokalni Bond-spoofovi pre svega oslonac grade na spoju visokostilizovanih Bond okolnosti sa lokalnom bizarnošću. U tom smislu, bilo mi je dosta teško da ispratim sve slojeve filma DACHIMAWA LEE jer sam siguran da je obilovao lokalnim referencama i etničkim stereotipima (Kinezi, Japanci) koje ja nisam mogao da razumem. Sasvim je moguće, dakle, da je ovaj film mnogo efektniji Korejancima nego što je bio meni.

S druge strane, kad je reč o tehničkoj egzekuciji, DACHIMAWA LEE nimalo nije ispušten kao što se čsto dešava komedijama. U tehničkom smislu, reč je o ozbiljnom repertoarskom filmu koji se može meriti sa sličnim spy spoofovima sa drugih tržišta kao što su AUSTIN POWERS ili OSS 117.

U nekim kritikama sam video da DACHIMAWA LEE referiše i na neki podžanr korejskih akcionih filmova iz sedamdesetih. Sa tim arhaičnim pravcem nisam upoznat. Možda je to pitanje za Shoza.

Upravo zato, mislim da su me nepoznavanje korejskog mentaliteta i izvesnih tradicija tamošnjeg filma u priličnoj meri hendikepirali u razumevanju ovog inače vrlo pristojnog naslova.

* * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

Sa velikim zakašnjenjem pogledao sam STRANDVASKAREN Mikaela Hafstroma. ONDSKAN sam gledao još u ono vreme kad se pojavio na VHSu, a ovaj sam propustio kad je bio kod nas u bioskopima, čini mi se u Domu Omladine.

Nije ni čudo da je Hafstrom završio u Holivudu pošto je već u ovom filmu u pojedinim deonicama pokazao da je profi vrhunske klase. Završne deonice na jezeru su apsolutno na holivudskom nivou a i čitav tok filma pre toga je vrlo glossy.

Što se samog vođenja priče tiče, STRANDVASKAREN je vrlo konfuzan film koji nije dovoljno ekspresivan na nivou horora da bi istrpeo toliku količinu nejasnoća i dramaturških rupa. Ovo je vrsta filma koja upravo zbog svoje holivudske mejnstrim fakture treba da bude jasan, ili da na drugi način zasluži pravo na aljkavu dramaturgiju.

Međutim, na mikro planu, Hafstrom manje-više dobro vlada materijom. Koliko god film bio šupalj kao celina, on je uspeo da osmisli nekoliko vrlo kvalitetnih scena koje po svojoj egzekuciji vrlo dobro spajaju tekovine glossy komercijalnog i upmarket art filma u pojedinim delovima.

Ne samo da scenaristički problemi čine da na kraju priča filma teško koga može zadovoljiti već i tokom samog dešavanja, čini se da je ono formalno moglo biti postavljeno na veštiji način. Ipak, STRANDVASKAREN zbog ukupne zanatske solidnosti stoji kao solidan primer skandinavskog repertoarskog horora sa internacionalnom ambicijom.

* * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

[crippled_avenger]

Pogledao sam THE HANGOVER Todda Phillipsa.

Do believe the hype. Odavno Holivud nije isporučio ovakvu raspojasanu buddy komediju, koja zaista uživa u svom R-rejtingu, i još važnije tretira svoju priču ozbiljno u svakom smislu. Pored sjajnih glumaca, duhovitog scenarija i svega što je potrebno za uspešnu komediju, poseban adut filma je to što ga Phillips ne ispušta u rediteljskom smislu kao što bi bilo tipično za komediju. Ovo nije komedija sa nekom flah scenografijom, kadriranjem koje se svodi na beleženje dešavanja i sl. Ne, ovo je film koji je slikan i dizajniran kao najozbiljnija priča i u tom smislu, THE HANGOVER u startu odaje utisak classy projekta. Na svu sreću takvih filmova je sve više i čini se da R-rated komedija posle WEDDING CRASHERSa dobija sve zanimljivije reditelje.

Film je strukturiran kao triler o amneziji i osnovni kvalitet scenarija je u tome što bi film verovatno bio interesantan čak i da nije smešan, što je najveći kompliment za savremenu komediju. Priča se stalno razvija, otkrivaju se novi detalji, i u u sklopu sa kako već rekoh ozbiljnom inscenacijom THE HANGOVER povremeno zaliči na ultrabizaran triler.

Što se humora tiče, ne samo da je iznenađujuće ekstreman, i to ne samo u smislu gross outa, nego generalno, da sam zaista u nekoliko navrata hteo da se zacenim od smeha. Svakako ću ovaj film pogledati opet baš zbog toga. Na svu sreću, ekstremnost humora ne kvari komunikaciju gledalaca sa likovima.

Prethodni klasik na ovu temu je VERY BAD THINGS Petera Berga, film koji neizmerno volim, i THE HANGOVER mu se pridružuje u toj liniji momačkih filmova. Ono što je razlika između VERY BAD THINGS i THE HANGOVER je što je VERY BAD THINGS crna komedija koja je krajnje over the top. THE HANGOVER ima over the top momenata, ali svako ko se ikada napio na nekom mestu daleko od kuće, imao amnezije posle određenih pijanstava ili imao problem sa agresivnim albanskim pimpom na Kritu, dok gleda ovaj film oseća kako to sve uopšte nije daleko od istine. I smatram da je to dodatni kvalitet THE HANGOVERa.

Što se Bradley Coopera tiče, ovo je starmaking uloga ali on je već bio na putu da bude zvezda. Ipak, pored njega veliku korist od ovog filma imaće Ed Helms i Zach Galifianakis koji će zahvaljujući njemu dobiti zasluženo mesto kao komičari koji su raspoloženi da eksperimentišu. Osnovna razlika između THE HANGOVER i WEDDING CRASHERS je upravo u konceptu glmačke podele. Naime, CRASHERS insistira na zvezdama i njihovom magnetizmu, baziran je oko njihovog izvarednog šarma i figura koje besprekorno ivode, dok je THE HANGOVER kao horor u kome igraju nepoznati glumci i sve je mnogo nepredvidljivije u njihovoj igri.

Kao veliki fan Todda Phillipsa, oduvek sam znao da je on istinski autor, i drago mi je da se ta klasa više u odnosu na ostale pokazala sada i na blagajnama i da se u potpunosti vratio u igru posle neuspeha filma SCHOOL FOR SCOUNDRELS. Štaviše, THE HANGOVER je postao pravi fenomen, ne samo zbog svog skora nego i zbog slobode koju je Todd izborio tako da se nadam da će sada nastaviti da radi interesantne projekte.

U svakom slučaju, jasno je da je THE HANGOVER the komedija ove godine, sa punim pravom.

* * * 1/2 / * * * *

[mac]

Mene postavka filma podseća na The Night Before sa Kianu Rivsom.

[Milosh]

Mene postavka filma podseća na The Night Before sa Kianu Rivsom.

The Night Before je sjajan film!

[Tex Murphy]

Sto mu vampira, i ja volim taj film, ali sam se stidio da priznam! 

[crippled_avenger]

Pogledao sam GP-506 Su-Chang Konga.

Slutim da će Zekin upcumming projekat NEPRIJATELJ biti nešto na ovoj liniji, doduše sa manje protagonista. U svakom slučaju mislim da mu može biti zanimljivo da pogleda ovaj film.

GP-506 ima dosta dobrih stvari i tri problema koja ga degradiraju kao celinu. Pre svega, mešavina prospektivnog i retrospektivnog izlaganja priče čini da film ide dosta ravno i da se nijedna od priča, ni ova sadašnja ni ona prošla ne razviju u potpunosti, i to ne u smislu samog sklopa događaja već pre svega na nivou intenziteta i narativnog zamajca. Dakle GP-506 je prilično ravan.

Sama premisa nije najoriginalnija. U suštini, iako film nema originalnost, dragoceno je barem to što nije reč o priči koja je već milijardu puta snimljena i obesmišljena, odnosno s jedne strane to je večiti motiv horor filma koji se uvek da reintrerpretirati, a s druge strane iako Kong ne daje sad neku najsvežiju interpretaciju, njegov put kojim ide je solidno realizovan.

Treći problem je vojnički milje koji dovodi do toga da nama Korejanci vrlo slično izgledaju i nastupa konfuzija kada krenu da se smenjuju sadašnjost i flešbekovi, iako moram priznati da te smene same po sebi nisu rđavo postavljene. U tom smislu, čudno je da Kong nije više poveo računa o izvoznim kapacitetima filma pošto barem Korejanci u poslednje vreme nastoje da kastuju različite ljude, farbaju ih u plavo i sl. Doduše, vojnički milje onemogućuje te modne detalje. Čini mi se da je samo pojedine likove baš kroz kostim Kong označavao, ali to nepažljivom i nestrpljivom gledaocu nije dovoljno. Stoga, pvaj problem je najpre primedba subjektivnog zapadnog gledaoca.

Sve ostalo u filmu je na prilično dobrom nivou i zaista je reč o jpš jednoj classy korejskoj produkciji. GP-506 mi je pored očiglednih referenci kao što su THING, INVASION OF THE BODY SNATCHERS i sl. podsetio i na McTiernanov BASIC pre svega po strukturi. i upravo bi Kong najviše mogao da nauči od McTa kako se gradi dimanika u filmu ove vrste, naročito jer je GP-506 čak i sadržajniji od BASICa. Međutim, McTjevo vladanje filmskim sredstavima i dinamikom izlaganja, čini BASIC daleko snažnijim i efektnijim filmom.

Kongova egzekucija je vrlo kompetentna, i film zaista sjajno izgleda, potpuno je na nivou holivudskog filma ovog tipa, ne samo na nivou fotografije i scenografije već i efektnih scena pucnjave, kao i vrlo solidne glume. Po svom stilu GP-506 spada u red već pomenutih korejskih repertoarskih filmova koji na ozbiljniji način od Amerikanaca danas rade neke njihove žanrovske matrice.

Strana kritika je u više navrata poredila GP-506 sa Chan Wook Parkovim JSA. Ipak, to su različiti filmovi i GP-506 ima sličnosti sa JSA koliko i sa KARAULOM Rajka Grlića. Sva tri su filmovi o izolovanim graničarima, ali se svaki ipak znatno razlikuje po svojoj ambiciji.

Iako kao JSA, GP-506 smrtno ozbiljno uzima svoju premisu, ipak je u svom polazu mnogo više exploitation i idejna pretenzija o virusu nasilnosti koji obuzima vojnike je tu više radi obligatory horor metafore nego što je GP-506 film sa tezom.

U svakom slučaju, GP-506 je solidan žanrovski film sa ogromnim izvoznim potencijalom na nivou izvedbe i određenim ograničenjem na Zapadu zbog glumačke podele koja u spoju sa složenijim tretmanom vremena čini film konfuznim manje pažljivom zapadnom gledaocu.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

Pogledao sam SPRING BREAKDOWN Ryana Shirakija. Reč je o iznenađujuće kvalitetnoj DTV teen komediji koja je sudeći po glumačkoj podeli u kojoj su Amy Poehler, Parker Posey i Amber Tamblyn. Film je izašao za Warner Premiere, i sudeći po dosta slabo napravljenoj špici, poluskupom soundtrackom, čini se da je ovaj naslov možda u nekoj fazi trebalo da bude theatrical pa da je Warner tokom procesa odustao od toga.

U svakom slučaju, ono što je recimo osnovna razlika ovog filma u odnosu na THE HANGOVER je to što SPRING BREAKDOWN na nivou realizaciju ima svu bahatost komedije. Dakle, sve je flah na nivou dizajna, vidi se da ekipa iz kamere nije imala prevelike pretenzije sa ovim filmom. Ne samo po priči, koja je na neki način ženski rimejk OLD SCHOOLa, nego i po tehničkog egzekuciji, film podseća na 80s komedije.

Međutim, gluma je iznad proseka. Tri glavne glumice su sjajne a Parker Posey igra potpuno atipičnu ulogu za svoje standarde, pošto ovaj film nimalo nije indie.

S druge strane, sasvim je moguće da je Parker upravo zbog tog izvrtanja konvencija mislila da film možda i ima neku polemičku crtu u odnosu na tradiciju teen komedija, ko zna...

Ono što je najbitnije da dobra gluma i solidan scenario dovode do toga da je film duhovit i dinamičan. 83 minuta su prava mera da tempo nikada ne opadne i da se sve zaokruži kako treba.

U svakom slučaju, smatram da ljubitelji i poznavaoci ne treba da propuste ovaj naslov.

* * * / * * * *

[ginger toxiqo 2 gafotas]

...I told you so.

[crippled_avenger]

Beogradski bioskopski repertoar je baš postao uzbudljiv ovih dana. Sinoć sam pogledao Richard Curtisov THE BOAT THAT ROCKED i mogu reći da ovaj film isporučuje onu vrstu visokokalorične britanske dramedije koja se očekivala još od Curtisovog filma LOVE ACTUALLY. U LOVE ACTUALLY se od naslova, preko Curtisovog scenarističkog i rediteljskog potpisa, očekivalo da bude definitivna romantična komedija, da bude spoj svih svojih delova, All-Star glumačke podele koja se inače ne pojavljuje u takvom broju osim u ponekom indie filmu, Curtisovog pisanja koje po prvi put tumači on sam i same teme  za koju se pretpostavljalo da je Curtis poznaje do same srži. Međutim, film na kraju nije bio toliko kvalitetan, pre svega nije bio kompaktan, i više se radilo o pokušaju punom pogodaka i promašaja.

THE BOAT THAT ROCKED je film koji ima veliku ambiciju. Očigledno je da se Curtis prihvata režije samo ako ako scenario ima pretenziju da bude definitivna priča o nečemu, međutim krajnji rezultat je neuporedivo superiorniji od LOVE ACTUALLY.

Kao i LOVE, i BOAT ima All-star podelu koja igra brojne važne likove u priči o piratskom radiju koji je tokom šezdesetih emitovao rokenrol ukotvljen u Severnom Moru kako bi zadovoljio slušaoce koji za vreme zlatne ere rokenrola nisu dobijali više od 45 minuta ove muzike dnevno sa BBCa. Međutim, iako su likovi brojni, Curtis među njima pravi jasnu hijerarhiju, postoji glavni lik i postoji generalni okvir priče koji on maestralno uspeva da uspostavi i da ih provede vrlo konsekventno od početka do kraja. Iako se za samo finale filma može reći da je suvišno u nekom strogo formalnom smislu, čini mi se da je Curtis smestio idejnost filma upravo u tu deonicu, i da je to onaj iracionalni element koji poseduje svaki filmski klasik.

O Curtisovoj scenarističkoj veštini ne treba trošiti reči, od provokativne satirične komedije do najpopularnijih romantičnih komedija, on je već dokazao da je vrhunski pisac a THE BOAT THAT ROCKED je samo još jedna potvrda toga. Samo vrlo iskusan pisac može da se snađe sa ovolikim brojem karaktera i motiva a da svi ostanu podjednako zanimljivi i da se ne izgubi generalna pripovedačka ideja o celini. Ipak, u ovom domenu vladanja celinom treba pohvaliti i rad montažera Emme E. Hickox. Ovaj film je delom pravljen na papiru ali u znatnoj meri i u montaži, i na planu korišćenja filmskih izražajnih sredstava, nesumnjivo je korak napred u odnosu na LOVE. Inače, ljubiteljima B-filma će biti drag podatak da je Emma Hickox kćer Douglasa Hickoxa i sestra Anthonyja Hickoxa!

Drugi superioran segment je fotografija Danny Cohena koja je konzistentna u tonu, sa znatno zrelijom kompozicijom kadra nego u LOVE, i ako imamo u vidu Curtisov scenaristički background, sasvim je sigurno da je Cohen na ovom filmu imao još veći doprinos nego što ima na filmovima koje snimaju reditelji sa jačom filmskom ili vizuelnom kulturom. Cohen je sjajno savladao scenografiju broda, i pomogao Curtisu da se iznenađujuće dobro snađe u vrlo napetim i spektakularnim scenama pred kraj filma.

Glumačka poela funkcioniše kao tim. Niko se ne izdvaja, i svako će imati svoje favorite. Bill Nighy je začuđujuće smiren u glavnoj ulozi vlasnika broda, Rhys Ifans je koncentrisan kao DJ superstar, Phil Seymour Hoffman je napravio lik koji se nadovezuje na Lestera Bangsa iz ALMOST FAMOUS a Rhys Darby i Nick Frost su se nametnuli po prvi put i kao glumci u mejnstrim komediji. Keneth Branagh i Emma Thompson su se evidentno ludo zabavili, a meni je Emmina uloga iako je manja mnogo zanimljivija od Kennethove.

Poređenje sa ALMOST FAMOUS nije bez osnova, pre svega zato što ponovo imamo fikcionalizovan prikaz fenomena koji je zaista postojao, ponovo je posmatran kroz lik mladića koji ulazi u svet rokenrola, s tim što se ALMOST FAMOUS fokusira na aspekt turneja 70s bendova a THE BOAT THAT ROCKED na posao radio DJa.

Ukoliko uzmemo u obzir spoj teme radio DJa čiju stanicu hoće da zatvore i broda na kome se odvijapriča, moglo bi se reći da THE BOAT THAT ROCKED spaja premise dva nezaboravna ostvarenja Darka Bajića, CRNI BOMBARDER i NA LEPOM PLAVOM DUNAVU.

Soundtrack kombinuje vrlo poznate sa nekim manje poznatim grupama i numerama, međutim, sve ključne psme za priču su ipak vrlo poznati klasici. To sigurno može smetati onima koji su skloni cratediggingu, ali s druge strane, film zaista jeste smešten u epohu kada je nastalo verovatno najviše klasika, u vreme najveće produktivnosti najvećih bendova u istoriji rokenrola, tako da meni nije smetalo što film ne nudi previše deep cutova, iako ima i toga.

U svakom slučaju, THE BOAT THAT ROCKED je uz THE HANGOVER film koji trenutno zaslužuje najveću pažnju i treba ga pogledati što pre pošto čini mi se da narod uopšte nema predstavu o čemu se zapravo radi i sva je prilika da bi film ubrzo mogao nestati iz bioskopa. Isto tako, ne obazirite se na strane kritike koje su dosta mlako primile film pošto ta argumentacija zaista ne stoji i ponovo se čini kao da nisu gledali isti film kao i mi.

* * * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

Pogledao sam OORLOGSWINTER Martina Koolhovena, holandski WW2 film koji se dobro uklapa u ceo trend novih filmova o Drugopm svetskom ratu koji nastaju kako u Evropi tako i u Americi. Ono što je vrlo interesantno kroz celu istoriju filma u Holandiji jeste traumatizovanost Holanđana Drugim svetskim ratom. Njih su snažno traumatizovali ne samo nemački zločini, pitanja pokreta otpora i Holokausta već i odnos samih Holanđana prema okupatorima.

Sasvim jasna istorijska distanca prema vremenu okupacije omogućila je Holanđanima da se prema okupaciji ponašaju relaksiranje, nema potrebe za nekom tipičnom demonmizacijom Nemaca koja je u suštini posle prvih nekoliko decenija WW2 filmova i dovela do toga da su nacisti maltene prepoznatljiviji kao negativci iz filmova nego kao osobe koje su zaista postojale. Novi evropski trend takvih filmova upravo pokušava da malo više prikaže tu sivu liniju, međutim to mnogo više radi u domenu prikazivanja kolaboracionista nego samih Nemaca. Očigledno je da u Zapadnoj Evropi ipak ne postoje dileme o tome da su Nemci bili negativci u Drugom svetskom ratu i čini se da novi talas filmova o okupaciji možda još i efektnije pokazuje sve aspekte nemačkog projekta dominacije u Drugom svetskom ratu, i da sve deluje još strašnije onda kad je sivo.

OORLOGSWINTER je kao apgrejdovana verzija jugoslovenskog filma o deci koja pomažu oborenom američkom pilotu. U ovom slučaju holandski tinejdžer pomaže oborenom britanskom pilotu, i pošto je svestan da su Nemci infiltrirali pokret otpora odlučuje da mu pomaže sam što se ispostavlja kao vrlo komplčikovana akcija.

Martin Koolhoven je snimio vrlo energičan i moderan film smešten u epohu, i ovaj naslov spada među one poput FLAMMEN OG CITRONEN koji se služe modernijim izražajnim sredstvima da prikažu jednu već dosta filmovanu epohu. Koolhoven relativno uspešno uspeva da balansira između avanturističke ratne priče i realističke drame, ima pojedinih scena koje su bliže blago dignutoj realnosti ratnog akcionog filma, međutim mladi protagonista u centru svih događaja ne gubi svest o konzistenmtmosti lika i njegova sjajna glouma drži ceo film na okupu.

Koolhoven je dao svež pogled na sve već poznate elemente i iako OORLOGSWINTER ne donosi ništa suštinski novo WW2 filmu, pokazuje kako se radi savremeni evropski repertoarski film na tu već dosta potrošenu, ali ništa manje atraktivnu temu.

* * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

Jedan tekst o savremenom talasu WW2 filmova...

http://dobanevinosti.blogspot.com/2009/06/roeni-9maja.html

[crippled_avenger]

Pogledao sam SECRET DEFENSE Philippe Haima, film koji mi je spadao među očekivanije. Kritika iz Screen Dailyja je sugerisala da je reč o francuskom odgovoru na BODY OF LIES. Tome sam se neobično radovao, pre svega zbog neobične tišine francuskih filmmakera prema temi islamskog terorizma. Ta tišina je očekivana pošto je jedino Francuska zapravo podložna tome da u njoj Al Kaida zaista postane masovni narodni pokret, te ima smisla što filmmakeri nisu hteli da čačkaju kad ih već teroristi zaobilaze.

Haimov film je opisan kao topical u Screen Dailyju iako bih ja pre rekao da je reć o vrlo stilizovanom špijunskom trileru smeštenom u klasičan movie reality. Štavoše, rekao bih da je BODY OF LIES daleko realističniji od SECRET DEFENSE. Navodno učešće oravih eksperata DGSE u nastanku filma nije doprinelo stvaranju iole višeg stepena realizma.

Ne samo da teroristi planiraju da izvedu plot sa neurotoksinom koji izgleda kao flourescentno žuta tečnost spakovana u upadljivi srebrni koferčić nego je i HAimova egzekucija više na liniji nekog TV proizvoda tipa 24 ili STATE WITHIN nego HURT LOCKERa. U tom smislu, Screen Daily je žešće dezinformisao.

THE KINGDOM Peter Berga i BODY OF LIES Ridley Scotta su nedostižni uzor za SECRET DEFENSE između ostalog i zato što Haim uopšte ni ne pokušava da se oslno na tipična oružja francuskog žanrovskog filma kao slični naslovi LES PATRIOTES ili AGENTS SECRETS već forsira američki pravac u kome realno jedva da dobacuje do TV nivoa.

Nekoliko tačnih namedropovanja u smislu Muslim Brotherhooda ili Abu Nidala ipak ne mogu da daju naročit kredibilitet priči, pošto na svakom koraku njena ubedljivost u prikazu modus operandija terorističke organizacije biva dezavuisanja. Tako recimo glavni terorista u filmu više liči na Hani Pashu iz BODY OF LIES nego na pravog kontrolora iz senke.

Film je nesporno dinamičan i ima nekoliko sjajnih scena, međutim Haim definitivno nije reditelj koji je sposoban da američkim oružjem razbija holivudsku hegemoniju u domenu repertoarskog filma.

Stoga, SECRET DEFENSE ostaje kao film za ljubitelje priča o bliskoistočnim teroristima ili one spremne da se zabave slabijim prepevom BODY OF LIES. Da je Haim pokušao da preradi nešto kao što je SYIRANA manje bi pogrešio.

* * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

http://www.aintitcool.com/node/41513

[crippled_avenger]

Pogledao sam TRANSFORMERS: REVENGE OF THE FALLEN Michaela Baya i moram priznati da me je ovaj film pre svega naterao da pomislim neke stvari za koje sam mislio da ih nikada neću pomisliti.

To se pre svega odnosi na smisao rada na drugom delu TRANSFORMERSa. Da se razumemo, smisao mi je sasvim jasan, kad je reč o producentima. Isto tako, ni meni kao gledaocu smisao gledanja drugog dela nije izmakao. Međutim, TRANSFORMERS 2 je kao i prvi deo film monumentanlnog tehničkog zahvata koji se radi jako dugo, jako naporno i nije mi jasno kako Michaela Baya ne mrzi da po drugi put radi manje ili više isti film.

Što se prvog dela tiče, meni se dopao i štaviše mislim da je to bio vrlo interesantan film upravo u tom smislu što je uspeo da pretvorii priču o Transformersima u zabavan igrani film, i da koliko-toliko prevaziđe apsurdnost same premise.

Drugi deo, radi to isto, s tim što se priča odvija u univerzumu za koji nije potreban preveliki uvod.  Kempi draž drugom delu daju razvijeniji karakteri robota, i karakterna interakcija među robotima koje je bilo manje u prvom delu, a u suštini ona jeste jedan od osnovnih elemenata upečatljivosti animirane franšize. Koncept transformrsa kao mašina sa ljudskim slabostima biva razvijeniji u drugom delu, ali ipak to je nedovoljno da bi se odagnao utisak već viđenog.

Lošem utsku doprinosi otvaranje filma u Šangaju koje deluje prilično mlako i jeftino. Veliki akcioni filmovi se ne odlikuju po tome šta se dešava u prvom planu već po onome kako reditelj i ekipa rešavaju drugi plan. Uvek je taj drugi plan zapravo onaj konac koji delo krasi. A u TRANSFORMERSu 2, nažalost u prvoj sceni taj drugi plan potere šangajskim autoputem čine kola koja se kreću pravolinijski, kao da putem ne ide ogromni robot na velikom točku koji ruši i gazi sve. U inspirisanijm akcijašu, kola bi stala, narod bi izašao iz njih i razbežao se po drugom planu, ponašao bi se ubedljivije u rediteljevom pokušaju da tu scenu učini što uverljivijom koliko god ona bila apsurdna. Cameron je najveći reditelj akcionih filmova ne samo zato što se u TRUE LIES Arnie rve sa teroristom na Harrieru, već i zato što kada puca iz topa, vidimo rikošete kako otkidaju parčiće zgrade i završavaju u moru. Bay je ranije imao strpljenja da e bavi ovakvim detaljima, u TRANSFORMERSU 2 nema. Ovaj film je na akcionom planu dosta flah. Nesumnjivo ima par sjajnih scena, ali sve ono što su bile neuraggične tačke prvog filma u smislu inscenacije CGI-heavy akcije ponavlja se opet.

Štaviše, reklo bi se da se Bay u pojedinim detaljima ponavlja. Recimo ima scenu slučajnog konzumiranja droge sličnu kao u BAD BOYS 2, u par navrata koristi tipične BAD BOYS kadrove kada kamera kruži oko prenapaljenih junaka, a donosi i dosta sličnih scena preuzetih iz ARMAGEDDONa. Meni je to kao Bayovom fanu okej, ali čini mi se da u ovom filmu to samo služi kao podsetnik na njegova bolja izdanja.

Štaviše junak u sobi ima poster iz BAD BOYS 2, ali i CLOVERFIELD i čini mi se V FOR VENDETTA...

Ono što je najuspelije u filmu jeste humor. Humora ima dosta i uglavnom je smešno. Ljudi po svom šarmu dominiraju nad robotima, slično prvom filmu, s tim što je ovde humor još naglašeniji.

Iako manje skladan od prvog filma, TRANSFORMERS 2 uglavnom funkcioniše kao celina. Sigurno bih znatno bolje reagovao da je ovo PRVI film o Transformersima. Glupo je reći da je trebalo da se zadrže na jednom filmu o Transformersima pošto mitologija izmišljena oko ovih igračaka nije Sveto pismo, međutim, suštinski, da, Transformersi su bili izazov i da na taj izazov je uspešno odgovoreno. Posle prvog filma je u suštini trebalo da se krene dalje. Drugi deo neće baciti senku na prvi, ali čini mi se da će naprosto biti znatno slabije prihvaćen jer ne odlazi ni korak dalje od prvog.

U tom smislu sam upitan nad Bayovom odlukom da potroši godinu i po-dve svog života radeći ovaj film, ne zato što mislim da bi on to vreme proveo radeći nešto što ima više smisla nego zato što mi se čini da bi prirodnje bilo da pred sebe postavi neki novi izazov. TRANSFORMERS 2 je film bez ikakvog izazova, u najboljim deonicama ponavljanje prvog dela.

Kada je McG pozvao Michaela Baya početkom letnje sezone na dick measuring contest, niko nije ni slutio da će McG svakako biti moralni pobednik. Mislim, okej, kako može neko ko ima toliko ogromne eksplozije i leteće džinovske robote i Megan Fox da izgubi bilo koji dick measuring contest? Naravno da ne može, ali McG ima neuporedivo bolji film na nivou celine.

Inače, teško nemati simpatije za film u kome glavnog junaka zavede zla Deseptikonka u ljudskom obliku.

* * 1/2 / * * * *

[Milosh]

Ono što je najuspelije u filmu jeste humor. Humora ima dosta i uglavnom je smešno.

Heh, zanimljivo je da se doslovno sve kritike koje sam pročitao slažu u tome da je ovo ubedljivo najgora stvar u filmu, a obzirom koliko se meni dopao "humor" u prvom filmu, spremam se na dva i po sata čistog mazohizma.

[Milosh]

Propo dicks measuringa, a iz Harijeve kritike The Hurt Lockera; ume i on (mada vrlo retko) da ponekad zvuči sasvim lucidno:

"I saw this and TRANSFORMERS: REVENGE OF THE FALLEN in the same day - and the common thought would be that Michael Bay would be where I got my testosterone fix, but if anything - Kathryn Bigelow made Bay look dickless by comparison. Sure Bay has the bigger explosions, more outrageous action - but none of that reveals an ounce about being a MAN - on the contrary, it only reveals one's insecurity regarding manhood."

[crippled_avenger]

Pa znaš kako, verovatno da ti "fanovi" Transformersa ne vole kada u filmu o gigantskim vanzemaljcima koji se pretvaraju u motorna vozila i aparate, postoji humor.

[Milosh]

Ima i toga, ali ja bih rekao da Bejov infantilni humor funkcioniše SAMO u R-rated Bad Boys mijeu, bar što se mene tiče. No, živi bili, pa videli (i popljuvali).

[crippled_avenger]

Hm, pa da. Mislim bolje je kad je R, ali ovo je film u kome junaka zavodi zla Deseptikonka. Dakle, pristup humoru je potpuno neočekivan.

[crippled_avenger]

Pogledao sam KNOWING Alexa Proyasa. Očekivanja su mi bila snižena i ne spadam među one koji misle da je Proyas nešto više od reditelja koji je u masi bezličnih uspeo pomalo da se izdvoji, no uprkos svemu ovaj film me je neprijatno iznenadio.

Ghoul je već elaborirao svoje ideološke probleme s ovim filmom, te u tom smislu, mislim da bi ga trebalo sagledati iz jednog drugog ugla. Naime, nije osnovni problem ovog filma što je glup, to se negde u ovoj vrsti filma i podrazumeva. Mislim, ovo je film o čoveku koji je našao papir star 50 godina na kome su zapisane cifre koje najavljuju velike nesreće-u startu je to nezgodan teren i zaplet koji može da skrene u glupost. No, i kad je skrenuo, ne bi to bilo problematično da film nije dodatno zaglupljen time što pokušava da bude pametan.

Ova vrsta paradoksa dopunske gluposti proistekla je iz pametovanja koji nije samo uznemirujuće zbog toga što film pretenduje da je pametan a glup je. Svakako da je i to problem ali još su veći  problem forme u kojima ovaj film pokušava da istakne svoju pamet. Tako je recimo glavni junak profesor MITa, njegov sin je pasionirani gledalac Discovery Channela, svi oko njega su šarmantni i pametni, Proyas nam nabija na nos koliko je ovo upmarket milje, koliko je ovo film koji se navodno izdvaja. A onda u tom miljeu slede scene tipa, Nicolas Cage sedi, pije viski i razmišlja dok u pozadini svira klasična muzika. Više se ni RTSove emisije o kulturi ne služe toliko izanđalim klišeima. Scena u kojoj Cage otkrije povezanost brojeva sa tragedijama je na nivou Braće Zucker. Ne samo što je prvi broj 9/11/01 nego zato što Cageu tobože taj raspored brojeva ne pada prvi na pamet. Nego on malo luta gledajući u 91101 razmišljajući da li je to možda 91/101 ili šta je...

Da ne govorimo o trojici spodoba izbeglih iz DARK CITYja koje su tu da nas podsete da Cageov pronalak pročkih brojeva poseduje i onostranu dimenziju, što nama inače ne bi palo na pamet.

U pokušaju da ovo bude film koji će prevazići žanr, Proyas paradoksalno pribegava najklišetiziranijim karakterima a onda to sve predato Cageu u ruke dobija produbljenost u formi junakove nesigurnosti i mucanja koje bi trebalo da znači da je reč o atipičnom liku i jednom vrhunskom filmu pošto tipični filmski junaci inače ne mucaju i umeju da se izražavaju kao normalne osobe.

Zaljubljenost u vlastiti film nesumnjivo može da pruži autoru određeno samopouzdanje i da filmu doda čak i klasu više. KNOWING je upravo suprotan slučaj. Što je Proyas ambiciozniji prema materijalu, to je film slabiji.

KNOWING se u izvesnoj meri može smatrati rimejkom Shymalanovog SIGNS. U oba slučaja, glavni junak je čovek koji je izgubio veru posle gubitka žene u nesreći, i u oba slučaja je sam lom koji dovodi do gubitka vere potpuno besmislen. Međutim, isto tako, u oba slučaja, vanzemaljci su katalizator junakovog povratka veri. Koliko god suludo zvvučalo, koliko i Shymalan i Proyas imali sličan motiv pri gubitku vere, Shymalan ima bolje i logičnije koncipiran povratak vere. Naime, u njegovom filmu žena na samrti kaže Melu Gibosnu nešto što on smatra bulažnjenjem i usled toga smatra da život nema smisla jer bi mu, da Smisla ima, ona rekla nešto smisleno na kraju svog životnog puta. Mešđutim, u finalu filma, to što mu je ona rekla zapravo ima ključnu ulogu u situaciji obračuna sa vanzemaljcima.

U KNOWINGu pak, junak počinje ponovo da veruje u poredak u trenutku kada počne da veruje u nešto sasvim iracionalno. Iako vera sama po sebi jeste iracionalna, KNOWING je apsurdan po tome što u njemu iracionalna vera biva nagrađena nečim ultraracionalnim a to je učešće u projektu novog nastanka sveta posle apokalipse koji moderiraju vanzemaljci.

U tom smislu, KNOWING jeste film o veri ali je i film o tome  kako su u stvari vanzenmaljci ta viša sila u koju inače verujemo. I toj rascepljenosti između vere kao ozbiljne i pretenciozne teme i pulp premise denikenovskog usmerenja, Proyas baulja u bezmalo dva sata ovog filma.

Vanzemaljci nisu po prvi put bili zamajac za film o veri, setimo se Zemeckisovog filma CONTACT, ali taj je film je neupordivo taktičniji od ovoga.

Ono što se Proyasu ne može uzeti za zlo jeste barem da film nije dosadan  i da se sporadično naleti na poneku zgodnu scenu. Međutim, uprkos tome što nije dosadan, potreban je priličan mazohistički da se edalaca probije kroz ovaj nesrećni spoj pretenzije i pulpa.

* 1/2 / * * * *

[zakk]

Uh, kad pomenu Šjamalana: upravo sam odgledao tizer za The last airbender. Da ne radi i scenario, još bih se i radovao...

[crippled_avenger]

Najzad sam pogledao FIRED UP Willa Glucka, najhypovaniju teen komediju ovog proleća.

Iako film nije ostavio tako snažan utisak koji je premisa o dva jocka koji se infiltriraju u kamp za cheerleadersice nudila, pošto je reč o high conceptu koji bi trebalo da obećava AMERICAN PIE dimenzije hita, Gluck je snimio prilično solidnu teen komediju koja nije naročito sveža niti nepredvidljiva, ali je u onome što jeste, vrlo kompetentno realizovana.

Nicholas D'Agosto i Eric Christian Olsen su odličan par komičara i oni su prva instanca na kojoj se ovaj naslov izdvaja. Njih dvojica su pružili sjajne uloge i odlično funkcionišu kao tandem, pojednostavljena, omladinska varijanta Vince Vaughna i Owena Wilsona.

Drugi aspekt su pojedine ekscentrične scene od kojih je gledanje filma BRING IT ON svakako highlight. Međutim, takvih scena i likova nema previše kako bi se FIRED UP nametnuo kao izrazito natprosečna teen komedija. Štaviše, čini mi se da duboku konvencionalnost scenarija i režije, pre svega uspevaju da prevaziđu Olsen i D'Agosto. Ipak, zahvaljujući njima, film je konstantno engaging, i nema veće padove u intenzitetu koji su karakteristični za ovaj žanr.

Ipak, ako se uzme u obzir da su ćak i među DTV naslovima počeli da se pojavljuju sjajni naslovi poput BETA HOUSE ili SPRING BREAKDOWN, čini se da FIRED UP nije onoliko cutting edge koliko je Screen Gems očekivao. Interesantno je da se očigledno i teen komedija poput akcije polako seli na DTV.

* * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

Pogledao sam ALL MY FRIENDS ARE LEAVING BRISBANE Louise Alston, australijski indie romcom koji se bavi velikim očekivanjima koja mladi Australijanci vezuju za dvogodišnji boravak u Britaniji koji im je omogućen kao članovima Komonvelta. Na neki način, za ovaj film bi se moglo reći da se bavi temom emigracije što deluje dosta čudno iz naše vizure pošto Australija nama deluje kao cilj za emigraciju a ne kao mesto iz koga bi se neko selio. Naravno, jasno je da film zastupa ideju kako treba ostati u Australiji, ali je isto tako zbog svoje teme i dometa pre svega lokalan. Glumci su solidni, šarmantni ali bez nekog većeg potencijala radi kog bi ih uvezli Britanija i Holivud a inscenacija je na razmeđi između modernih britanskih TV serija i totalnog low budget minimalizma. U principu, internacionalna kritika je vrlo dobro primila ovaj film ali izuzev engleskog na kome junaci govore, ne postoji ništa naročito internacionalno relevantno ili komunikativno u njemu.

* * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

ПРАКСИС И МАРКС У 21. ВЕКУ
Интелигенција у Србији је заћутала
Практична критика друштва била је једна од главних особина филозофије ,,Праксиса", а то је оно што данас више не постоји, рекла је Загорка Голубовић на трибини у Дому омладине

Загорка Голубовић Да ли је праксис, последњи велики марксистички филозофски правац бивше Југославије, потребан у 21. веку, и времену економске кризе изазване либералним капитализмом? У времену када се све чешће посеже за запостављеним делима Карла Маркса.

Интелектуалцима који су били окупљени око часописа ,,Праксис", истакнутог гласила у току шездесетих и седамдесетих година прошлог века, марксизам, као филозофско промишљање света је неопходан, јер права, дубоко промишљена критика друштва, по њима, више не постоји.

Према речима Загорке Голубовић, главне уреднице ,,Праксиса", и утемељивача антропологије на универзитетима бивше Југославије, часопис ,,Праксис" био је трн у оку Централног комитета, што је на крају и довело до гашења те, некада угледне публикације. На недавно одржаној трибини посвећеној ,,Праксису", у београдском Дому омладине коју је организовао филозоф Ненад Даковић, Загорка Голубовић је  истакла да би из искуства ,,Праксиса" нови интелектуалци могли много да науче, а пре свега то да је неопходно прихватати лични ризик, како би дошло до резултата.

– Важно је истаћи да праксис није био јединствени филозофски правац који су у дело спроводили истомишљеници, као нека врста секте. Напротив, међу нама је било честих размимоилажења у ставовима, али је приступ био исти – рекла је Загорка Голубовић и истакла да је тада, у условима реалног социјализма, било готово немогуће окупити људе који желе да стварају дијалоге, што је и била основна идеја редакције часописа, која је чланке о друштвеним проблемима у СФРЈ писала под крилатицом Карла Маркса ,,Критика свега постојећег".

Голубовићева је истакла да је у вези са ,,Праксисом" потребно разјаснити да часопис није био, како тврде злонамерни критичари, десна рука режима.

– ,,Праксис" је био прва едиција која је стварана апсолутно без икакве цензуре. Стварали смо слободно, али са ограничењима – објаснила је Загорка Голубовић.

Она је истакла да режиму Јосипа Броза никако није била по вољи активност ,,Праксиса", и то илустровала на примеру Корчуланске летње школе, која је окупљала филозофе ,,Праксиса". Иако је школа, захваљујући посетама праксисоваца, изазвала туристички бум у шездесетим годинама прошлог века, на крају је укинута под образложењем да квари туризам у тим крајевима.

– Зашто ми данас говоримо о ,,Праксису"? Зато што и у Енглеској, Француској и Америци говоре о Марксу. Ко данас узме у руке бројеве часописа, видеће колико је он актуелан. Едиција је штампана у време када је било великих притисака и цензуре, а данас се о друштвеним проблемима углавном ћути. Изгледа да је интелигенција у Србији заћутала – истакла је Загорка Голубовић.

Она је ,,замрзнуто" стање критике друштва упоредила са стањем у источној Европи средином прошлог века, када је постојао термин ,,унутрашња емиграција", када су интелектуалци били начелно против режима, али пошто ничим нису могли да га промене, бирали су да не говоре.

Једна од особина ,,Праксиса", која би по Голубовићевој свакако требало да буде примењена у 21. веку, јесте активистички део његовог деловања, јер се бавио критиком у теорији, али и практичном критиком друштва у којем је настајао, што, према њеном тврђењу, данас не постоји.

– Својим доследним ставом изазивали смо бес режима, и наилазили смо на отпор интелектуалаца који су управо били ћутолози – тврди Загорка Голубовић.

Голубовићева се осврнула и на студентске протесте 1968. године, рекавши да их је покренула група ортодоксних марксиста, који нису били за дијалог.

У успехе часописа ,,Праксис" Голубовићева убраја и критичке текстове који су писани о национализму, што се режиму није свиђало.

– Из нашег рада могла би да се извуче поука да без ризика ништа добро не може да се уради, и то је оно што препоручујем новим филозофима – рекла је Загорка Голубовић упозоривши да се слој интелектуалаца истањио, те да већина њих само жели удобну директорку фотељу.

Одговарајући на питања слушалаца на трибини, Загорка Голубовић је закључила да антиглобалистички покрет, који би могао да се сврста у активну критику капитализма, не представља критику друштва, јер не нуди никакво решење, и да би евентуално неки алтерглобалистички покрет могао да буде оно што је био ,,Праксис" у току шездесетих година прошлог века.

– Не кажем да је ,,Праксис" примењив у смислу актуелности, говорила сам о критичком приступу друштву, који, тврдим, не постоји – истакла је Загорка Голубовић.

На питање новинара како је дошло до раслојавања праксисоваца приликом распада бивше Југославије, осврнула се и на лик и дело Михаила Марковића, још једног истакнутог праксисовца, који је  приступио Социјалистичкој партији Србије.

– Не слажем се да је било раслојавања, као што сам већ рекла, у ,,Праксису" је било много различитих мишљења, ми смо се често размимоилазили, а са Марковићем се нисам слагала ни онда. Када сам га једном питала како је могао да постане ,,милошевићевац", он ми је одговорио да ће Милошевић спасити социјализам – рекла је Загорка Голубовић.

Станко Стаменковић

----------------------------------------------------------------

Михаило Марковић: Мој политички ангажман повезан је са идејама ,,Праксиса"



Михаило МарковићМихаило Марковић, филозоф, аутор програма Социјалистичке партије Србије, један од потписника меморандума САНУ, свакако је један од најконтроверзнијих припадника редакције часописа ,,Праксис". Загорка Голубовић и он су кренули са истих позиција, да би приликом распада Југославије, Голубовићева остала дисидент, док је Марковић приступио СПС-у. Занимљиво, обоје се слажу у једном, суштинском питању њиховог рада у току постојања часописа, од 1965. до 1975. године: часопис је био борбен, друштвено ангажован, и критиковао је, како је истакао Марковић, ,,бирократска изопачавања марксистичке мисли".Марковић такође сматра  су  идеје ,,Праксиса" у 21. веку актуелније него у време лажног просперитета и владавине ,,новог светског поретка"

Зашто је ,,Праксис" био важан као друштвена појава?   

Његов друштвени значај је у томе што је довео у питање основне идеолошке принципе режима који је владао у Југославији, монопол политичке моћи Савеза комуниста, свођење велике ослободилачке идеје самоуправе на идеолошки мит, доживотну власт председника Тита, почетак транзиције социјализма у капитализам, под плаштом привредне реформе 1975. године... Часопис је стекао знатни углед међу интелектуалцима и омладином и утицао је на избијање студентске побуне 1968. године. Зато је он морао доћи у сукоб са тадашњим властима, и 1975. године био је забрањен, као и Корчуланска летња школа, коју карактеришу исти људи и исте идеје.

Како је дошло до гашења часописа ,,Праксис"?

Загребачкој редакцији је 1975. године политичко руководство Хрватске саопштило да се више неће толерисати ни издавање ,,Праксиса" ни одржавање Летње корчуланске школе. Тада се заједница ,,Праксис" поделила. Њен загребачки део, са изузетком Рудија Супека, прихватио је да је то крај часописа и летње школе. Београдски део, са изузетком Андрије Крешића и Миладина Животића, одлучио је да часопис и даље издаје, макар и у иностранству. Нађен је врло угледан издавач (Блеквелс у Оксфорду), и часопис је, без икакве материјалне помоћи, захваљујући бесплатном раду уредника и сарадника, као и довољном броју претплатника, излазио још читаву деценију, под именом ,,Praksis international".

Да ли Ваш политички ангажман у току деведесетих година има везе са ,,Праксисом"?

Моје политичко ангажовање тада јесте било у складу са идејама ,,Праксиса", и радо бих полемисао са онима који би то желели да оспоре. Потребне су, разуме се, дистинкције. Најпре, моје политичко ангажовање у току деведесетих има бар три различита периода. Године 1990. прихватио сам нову Социјалистичку партију Србије и пристао да пишем за њу програмске основе. Оне су допуњене 1992. године. Може се лако доказати да тај програм потпуно почива на хуманистичким идејама Маркса и ,,Праксиса". Већ 1992. године више нисам потпредседник СПС-а. Долази до постепеног отуђивања, јер се од програма у све већој мери одступа. Године 1994. водим јавну полемику са Миром Марковић и 1995. године јавно критикујем Слободана Милошевића. У новембру 1995. сам одстрањен са свих функција у СПС-у.

Друго је питање какве би биле идеје ,,Праксиса" о националним сукобима у Југославији, да је он још постојао деведесетих година. Тај проблем шездесетих година нисмо имали, јер смо сви били Југословени. Али већ 1961. године, Тито је изјавио да се не може бити Југословен по националности и да је он лично Хрват. Већ 1972. године смо на захтев колега из Загреба морали да Југословенско филозофско друштво претворимо у Савез републичких филозофских друштава Југославије. Деведесетих година би у духу Марксових хуманистичких идеја било могуће рећи једино да сваки народ има право да се бори за равноправност и против националног угњетавања. Али, шта то у пракси значи, нисмо се ни ми у Београду могли сложити.   

С. Б. С.


[објављено: 27/06/2009]

[crippled_avenger]

Pogledao sam RX Ariela Vromana. To je indie triler o troje mladih koji odlaze da kupe drogu u meksiku i onda zbog svoje nesposobnosti dolaze u sukob sa lokalnim dilerima.

U tom smislu, film je inovativban jer su glavni junaci sami sebi najveći protivnici a kriminalci su samo surovi katalizator nesreće koju su sami izazvali.

Drugi dosta solidan element filma su glavni junaci i njihova interakcija. Igraju ih Eric Balfour i Colin Hanks. Hanks je sjajan i slojevit kao oportuni ortak koji poveže Balfourovog lika sa meksičkim dilerima i šteta je što njegov lik nestane na polovini filma. Balfour je pak vrlo konzistentan u ulozi čoveka koji nije po svom mentalnom sklopu kriminalac ali je primoram da se okuša u tom miljeu i konstantno primenjuje rezone iz običnog života na nešto što je vrlo neobično.

Meksički narkodileri su takođe postavljeni mimo očekivanja, kao par gejeva koji žive u zabiti i u slobodno vreme organizuju maskenbale na kojima se gosti preoblače u naciste i likove iz bajki. Scene sa dilerima imaju izvesnu svežu atmosferičnost.

OSnovni problem filma je u tome što ima prilično ravno i konfuzno finale u kome i negativci i glavni junaci počinju da se ponašaju upadljivo čudno. U toj fazi film postaje nepredvidljiv samo utoliko što je neubedljiv.

Ni sa zaokruženijim rešenjima na nivou priče, RX ne bi bio vrhunski film ali bi barem bio celovit indie triler malog dometa. Ovako, međutim, RX je više skup odličnih detalja unutar jednog osrednjeg koncepta koji ne čini zadovoljavajuću celinu. Postavljen u kontekst showcasea za talente koji su ga radili, međutim, RX sasvim završava posao, pre svega za Hanksa.

* * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

Treći deo serijala GOAL koji je režirao Andy Morahan, predstavlja verovatno jedan od najdekadentnijih sequela u istoriji filmskih franšiza. Čitava postavka serijala GOAL je od starta bila prilično dekadentna i u to nema sumnje. Teško je film koji su sponzorisali FIFA i Adidas mogao da bude išta u suštini zdravo. Međutim, prvi film Danny Cannona je bio pristojan i predstavljao je fudbalski film nove generacije sa nekim dobrim rešenjima i glossy egzekucijom, i naravno određenim neuralgičnim tačkama vezanim za same scene fudbala. Drugi deo je više pošao putem ENTOURAGE smeštenog u svet fudbala, za razliku od prvog koji je više bio ROCKY. Ipak, kao ni Britanac u prvom delu, ni Španac Serra u drugom nije uspeo da u potpunosti reši problem fudbalskih scena.

Međutim, treći deo pokazuje da su posle relativnog neuspeha prvog i totalnog neuspeha drugog dela, producenti digli ruke, tako da čak ni ono što je bilo suština filma, a to je praćenje glavnog junaka Santija, od meksičkog geto fudbala u LA, preko Njukasla i Madrida do svetskog prvenstva, biva promenjeno i u trećem delu je Santi samo sporedni lik, koliko god to suludo zvučalo.


Naravno, kada franšiza ode dođavola, jedan od prvih koji je napušta je glavni glumac, međutim, u ovom konkretnom slučaju, Kuno Becker je taj glumac, dakle glumac koji nema šta mnogo pametnije da radi inače, pošto uglavnom glumi u nekim daytime soapovima i sl.

Sve to daje utisak da je treći GOAL zapravo samo snimljen da bi se ispunila forma, da bi se ispoštovao ugovor koji porazumeva tri filma, i potpuno je neverovatno da je došlo do ovolikog pada nivoa filma. To je još čudnije pošto ga režira Andy Morahan, našoj publici poznat kao reditelj filma HIGHLANDER 3 koji svakako nije vrhunsko umetničko ostvarenje ali je nesumnjivo bio theatrical film u svoje vreme. Ako tome dodamo da je Morahan bio vrhunski reditelj muzičklih spotova, šokira totalna tehnička nekompetentnost ovog filma. GOAL 3 nije mnogog iznad nivoa britanskih fudbalskih soap opera kao što su DREAM TEAM i sl.

E sad ono što je poseban element ludila jeste to što je film povezan sa Svetskim prvenstvom u Nemačkoj 2006. Kada je sniman prvi film, to prvenstvo je delovalo kao odliačn termin za zaključenje trilogije ali danas je bliže prvenstvo 2010. i Južnoj Africi nego 2006. a pokušaju da igrači budu ubačeni u utakmice koje smo gledali je ne samo šokantno tehnički loš (tek za nijansu bolje od ONA VOLI ZVEZDU) nego je i besmisleno jer ih čini delom mečeva za koje znamo kako su se završile.

I ENTOURAGE ima tih događaja koji su se zaista desili u koje se ubacuju fikcionalni likovi, ali tamo je to mnogo veštij izvedeno nego ovde.

Konačno, čini se da je posle prvog filma koji je obratio pažnju na tamnu stranu fudbala u vidu povreda, noćnog života, žena, droge i sl. drugi i treći film se mnogo buše bave tim aspektom. Ceo treći film je potpuno apsurdno antifudbalski, ali ne na neki suštinski način, nego pre svega na nivou loše napisane sapunske opere. Ja volim sportske filmove koji se završavaju porazom, meni je to OK i u ANY GIVEN SUNDAY i u FRIDAY NIGHT LIGHTS, međutim serijal GOAL je ozbiljno zalutao.

Ne samo dakle što je film grozan i silom snimljen, ne samo što je gori od televizijskih i boljih DTV proizvoda, nego je na tom putu apsolutno izgubio suštinu koja je činila seriju. Ja ne znam tačno šta je bio originalni plan za treći film sa Kuno Beckerom, dok je Lawrence Bender još uvek vodio show, ali kladim se da ideja nije bila ovo.

Pomeranje akcenta sa fudbalskog puta na melodramu među junacima nije loša intencija. Najbolji sportski filmovi se i oslanjaju na priče o likovima, ali ovde se izgubio fudbalski fokus, utakmice su maltene potpuno lišene uticaja na junake, a melodrama je besramno plitka.

GOAL 3 je prošao potpuno nezapaženo, za razliku od prvog dela koji je imao veliki hype. Međutim, na fenomenološkom nivou, GOAL 3 je možda i potentniji za analizu od prethodna dva jer puno govori o surovosti filmskog biznisa i sudbini oportuno koncipiranih filmova. Sada se inače kod nas sprema jedan film ovog tipa, o Svetskom prvenstvu u Urugvaju 1930. i plašim se da bi mogao biti vrlo oportun.

[crippled_avenger]

Pogledao sam izuzetno interesantan televizijski film MURDER BY MOONLIGHT Michael Lindsay-Hogga. Lindsay-Hogg nije neki naročit reditelj, ali je ipak čovek sa respektabilnim opusom. Pored izuzetno značajnih rokenrol, naročito koncertnih, filmova, ubeležio je i neke legitimne igrenjake. MURDER BY MOONLIGHT je TV film koji je proizvela London Weekend Television u saradnji sa američkim Viacomom. Stoga je na TV filmu radila kvalitetnija ekipa no inače. DP je bio redovni Lesterov saradnik David Watkin a muziku je pisao Trevor Jones koji je peakovao početkom devedesetih.

Ono što svemu daje bizarnu dimanziju i što čini najveći problem filma je glumačka podela. MURDER je priča o ubistvu koje se desilo na Mesecu, unutar američkog rudarskog kompleksa koji je lociran u sovjetskom sektoru. Stoga ubistvo istražuju sovjetski i američki istražitelj.

Sovjetskog istražitelja sjajno igra Julian Sands i ovoj futurističkoj comic book postavci nudi sjajnu ulogu Rusa sa tvrdim akcentom engleskog i pronicljivim ledenim pogledom uz obaveznu transformaciju i otopljavanje kako priča odmiče. Sandsova glma je stilizovana i stripovska sa vrlo očiglednim postupcima ali to sjajno odgovara materijalu koji je vrlo pulpy. Sandsovog starešinmu igra Brian Cox.

Ono gde problem nastupa jeste to što američkog istražitelja igra Brigitte Nielsen. Nielsenova je zaista groteskna pojava i njena celokupna telesnost je toliko bizarna da se njena gluma čini još kao najmanji problem. Sve dok se pojavi ona u sedmom minutu, MURDER deluje kao izgubljeni klasik a od sedmog minuta zbog nje stvar odlazi dođavola pošto u filmu nema Slya ili Arnieja da joj pariraju nenormalnošću svog izgleda. Iako ni Julian Sands ne izgleda baš svakodnevno, on u odnosu na nju deluje savršeno normalno.

Ipak, negde oko polovine gledalac se navikne na Brigitte jer dizajn stanice i priča koja je jednostavna, ali efektna, nepretenciozna ali politički osvešćena, nastavljaju da drže film na okupu.

Ovaj TV film bi se najbolje mogao definisati kao police procedural ili murder mystery i praktično ima samo par ripper sekvenci, no Lindsay-Hogg nudi nešto carpenterovske atmosfere zahvaljujući dugim kadrovima, proleterskoj atmosferi lunarne kolonije i synth skoru Trevora Jonesa.

Ono što mi se naročito dopalo je to što se priča u skladu sa svojim mogućnostima i budžetom osvrće i na elemente lunarne realnosti kao što su bestežinsko stanje i vakuum. Naravno, unutar stanice postoji "veštačka gravitacija" ali ovi neprijateljski uslovi imaju svoju ulogu u priči.

Futuristički look sovjetske ekipe je vrlo cool i minimalistički kako na nivou kostima tako i samih ambijenata koji deluju pulpy ubedljivo.

Ovaj TV film u kome SAD i SSSR žive u Hladnom ratu i u dalekoj budućnosti, izašao je 1989. godine kada je verovatno delovao prilično passe. Danas, međutim, crpi poseban kvalitet iz tog retro elementa.

[acaciA]

Apropo GOAL-a, da ne citiram sad bezveze ceo post, meni je prvi deo bio baš onako, lepo si to rekao - pristojan.
Fino utrošeno vreme. A o 'finoći' glavnog protagoniste neću da govorim. He iS sO cUte!  
Priča je tipična, ali fudbalski momenti su ipak malo pomerili granicu, ali ne previše. Bilo je par primetnih grešaka koje su bole oči. E, već drugi deo me je prilično smorio, tako da posle njega nisam imala preteranu želju da vidim šta se dešava u trećem. Posle ovoga što si napisao ne verujem ni da ću ga pogledati.

[crippled_avenger]

Zaista nema potrebe da trošiš svoje vreme na treći GOAL, pošto čak ni oni koji su ga snimali nisu bili spremni da troše svoje.

Slažem se sa tobom oko prva dva. Meni je drugi čak imao jednu perverznu ideološku dimenziju pošto u njemu junak biva kažnjen zbog svoje dve najveće ljubavi, one medicinske sestre (ona ga smara u nekom potpuno iracionalnom ljubavnom zapletu) i ljubavi prema igri (kada se povredi pikajući fudbal u garaži sa drugom što bi upravo trebalo da bude situacija koja simbolizuje čistotu fudbala koji se ne igra za pare i sl.)

[Meho Krljic]

BTW, ovaj Murder by Moonlight imaš? Mislim, shvatam da je to u najboljem slučaju Guilty Pleasure, ali... kao večiti fan Brigit Nilsen, možda bi trebalo da ga pogledam.

[crippled_avenger]

Normalno. Hajde zakaži sastanak otadžbinske uprave da ti ga donesem...

[Meho Krljic]

Evo, dok mi žena ozdravi...

[acaciA]

(ona ga smara u nekom potpuno iracionalnom ljubavnom zapletu)

Iz tipično ženskog ugla posmatranja, rekla bih da se radi o potpuno racionalnom ljubavnom zapletu, malo preuveličanom, ali realnom. Ja tipično žensko nisam, i poznavajući sebe - sigurna sam da se ne bih tako ponašala, ali znam mnoge devojke koje bi.

[crippled_avenger]

Tipična žena će ti uvek reći da nije tipićna žena. Po tome ih prepoznaješ.

Slažem se sa elementom racionalnog ljubavnog zapleta u smislu realizma. Štaviše, njihov ljubavni zaplet je iracionalno realističan u odnosu na racionalnu stilizovanost celokupnog filma. Potpuno je u konvenciji žanra da njih dvoje imaju ljubavni problem. Međutim, isto tako je u konvenciji žanra da mi u nekom trenutku shvatimo zašto su oni jedno za drugo i zašto bi uopšte trebalo navijati da budu zajedno. U filmu GOAL 2 je sve manje ili više dignuto u odnosu na realnost osim ljubavnog odnosa koji je po svojoj neprijatnosti naturalistički, i ne uspeva da ostvari bilo kakvu pozitivnu emociju.

Odavno je poznata teorija koja dovodi u pitanje teoriju hepienda u holivudskom filmu, hepienda oličenog brakom da budem precizan. To jest, postavlja pitanje, da li je brak hepiend ili znak sloma glavnih junaka. Međutim, u filmu GOAL 2 ta teorija dobija svoju prvu praktičnu potvrdu. Eventualni brak junaka u tom filmu  nikako ne bi bio hepiend.

[ginger toxiqo 2 gafotas]

...nego, kad smo već kod toga, je li istina da melodrama nije žanr??? Nena Duck  se zaklinje da je tako.

[acaciA]

Tipična žena će ti uvek reći da nije tipićna žena. Po tome ih prepoznaješ. .

jako vickasto s tvoje strane. 

...zbog ove male greškice u kucanju, u ušima mi odzvanja Titov glas i njegovo izgovaranje reči tipična.

[crippled_avenger]

Vickastost i preciznost u kucanju ne uspevaju na istom organizmu.

[Ghoul]

Vickastost i preciznost u kucanju ne uspevaju na istom organizmu.

zato je mudri hič govorio da su žene idealne da budu sekretarice, daktilografkinje, frizerke i tako to, a ne da budu reditelji, stvaraoci, pisci i sl.

[raindelay]

[acaciA]

sigurna sam da je zanimljivo ženama dizati tlak,
ali ja volim kad mi je tlak iznad normale,
tako da...samo nastavite.  

[crippled_avenger]

gde god se pojavi acaciA sagitaši krenu da se nadmeću u muškom šovinizmu. to je meni dirljivo.

[crippled_avenger]

Ovo što je Hitch rekao je jedna vrlo gruba procena koja nije tačna, ili bi se pre moglo reći da u njoj stoji samo deo istine, te je upotrebljiva samo kao prevaziđeni chat up line, kako je Ghoul uostalom i koristi.

I sam Hitch je u više navrata pio vodu sa tog izvora i lepo sarađivao na materijalu koji su proizvele kreativne žene.

Moje iskustvo vezano za žene u poslu jeste to da one za razliku od muškaraca ne mogu da imaju tako konzistentan output, da sporije rade, ali vrlo često znatno kvalitetnije. To važi i u pisanju i u režiji. Razlozi za to su pre svega psihološki. Žene naprosto mnogo osetljivije percipiraju svet i samim tim imaju bogatija iskustva koja potom pretaču u svoja dela. Ali ta detaljnija percepcija naravno ima svoju cenu, tako da u proseku ženski autori imaju manju frekvenciju pisanja i snimanja. Sećam se kad sam bio na fakultetu da su koleginice uvek imale znatno bolje radove na ispitima ali zato gotovo da uopšte nisu radile scenarije za studentske filmove i sl.

Isto tako, žene su manje prodorne u socijalnom smislu, i slabije se fokusiraju na poslovni aspekt u komunikaciji.

U tom smislu, dakle, u svetu filma, muškarci pretvaraju svoju sposobnost da se bave suštinski nevažnim, ili manje važnim stvarima u prednost. I otud je neproporcionalno više uspešnih muškaraca u svetu filma-međutim, to ne znači da nema velikih ženskih reditelja i pisaca. Štaviše, reklo bi se da su u proseku žene bolji reditelji od muškaraca, u toj ukupnoj sumi filmova i reditelja, stiče se utisak da su žene koje se su probile do filma očigledno imale više da kažu od muškaraca koji često snimaju filmove bez nekog naročitog razloga.

[acaciA]

e, neka si im rekao! ni žena to ne bi lepše napisala! 

Nisam ja ovde naišla na šovinistu. Bar ne još uvek. Da, Ghoul je najglasniji po šovinističkim i mizoginim izjavama,
ali on se samo tako predstavlja. Mislim da je to jedan od njegovih načina da privuče pažnju. Naravno, žensku.
Ne verujem da to stvarno misli. A i da misli, baš me briga.

[mac]

Naravno da ne misli, on je u stvari samo dečak željan malo pažnje i nežnosti...

[Ghoul]

akacijo, ne razočaravaj me.
da li je moguće da i najpametnije žene nasedaju na fore muškaraca koji im govore ono što bi one želele da čuju (cripple) umesto da prihvate one koji im kazuju istinu (ghoul)?

ovo gore je kripl napisao samo kako bi se dodvorio lepšem polu, to je svakom mudoposedujućem građaninu jasno.