The Crippled Corner

[Albedo 0]

Interesantno, sad gledam na IMDB i Tanhofer posljednjih 20 godina života nije ništa snimio. Politika ili ...?

[crippled_avenger]

Mislim da je za to delimično kriv ovaj SREĆA DOLAZI U DEVET pošto je on bio smatran promašajem a mislim da je jednim delom uticalo i to što je Tanhofer bio profesor, pa je radio u manjem intenzitetu kao reditelj. U principu, ranije su reditelji koji rade i kao pedagozi snimali manje...

[crippled_avenger]

Pogledao sam dugo očekivani film HANNA Joe Wrighta, pokušaj ovog britanskog reditelja ambicioznih literarnih adaptacija da se predstavi u jednom relaksiranijem izdanju, sa offbeat akcionim trilerom o devojčici ubici, nekom vrstom arty varijante LEONa i KICK ASSa. Nažalost, HANNA uprkos prvoklasnoj ekipi zaostaje i za KICK ASSom a naročito za LEONom, a osnovna krivica za to pripada Wrightu koji je previše potcenjivački prišao akcionom trileru, radio ga bez pravog uverenja, sa previše ekscentričnosti bez pokrića i na kraju je time uspeo da ozbiljno uzdrma izvornu jednostavnost i efikasnost svoje postavke.

Wrightova lutanja međutim ne znače da je HANNA bezvredan film i sasvim sigurno da je ovo jedan dosta simpatičan dodatak žanrovskoj ponudi u ovoj sezoni. Uostalom, na hardverskom nivou, Wright ovde raspolaže fotografijom Alwina Zuchlera, koreografijama Jeffa Imade, sjajnom glumačkom podelom u kojoj Eric Bana pravi come back na minhensko mesto zločina i to sve čini da se razna rediteljska lutanja manje osete.

Prvo rediteljsko lutanje jeste insistiranje na muuzici Chemical Brothersa kao podlozi za događaje, naročito akciju. U pojedinim momentima film počinje da liči na montažnu sekvencu baziranu na muzici što bi bilo u redu da Chemicalsi nisu toliko već prevaziđeni. Njihov zvuk je bio aktuelan pre deset-petnaest godina i danas to sve deluje kao da je retro a ja ne bih rekao da je to bila Wrightova namera. Samo angažovanje Chemicalsa je problematično ne zbog toga što su oni sami po sebi stari, već pre svega zato što nisu ostali relevantni pa samim tim ni taj rediteljski izraz oslonjen na njih nije toliko hip koliko misli da jeste već više deluje kao relikt jednog prošlog vremena.

Zatim, Wright u pojedinim deonicama pravilno a u pojedinim oportuno uživa u lokacijama, naročito u Maroku i Španiji gde potpuno zaluta sa prikazivanjem lokalnog kolorita koji ima funkciju u prikazivanju Hanninih tegoba da se prilagodi na spoljni svet ali te scene nisu jasno date iz njene vizure već vrlo često deluje da ona dosta usputno participira u njima tako da se taj efekat gubi.

Isto važi i za scene sa porodicom gde Hanna ponekad posmatra stvari a ponekad se Wright bavi likovima nezavisno od nje i to deluje kao problematična digresija.

Čini se da je Wright iznenađujuće neprecizan u procenjivanju i određivanju kako će pozicionirati određene detalje u odnosu na glavni tok i da u određenom smislu tom razbarušenošću pokušava da naruši sklad filma ne bi li dokazao kako on uprkos tome što snima BOURNE s devojčicom zapravo i dalje stvara umetnost.

Međutim, umetnost teško da proizilazi iz nesklada koji povremeno upadljivo liči na grešku.

No, kako rekoh, dovoljno elemenata u ovom filmu ima visoku klasu i ne može se reći da HANNA nije film koji s pravom evocira uspomenu na slične pokušaje spojeva arty reditelja sa žanrovskim formulama kao što je recimo bio izvanredno zanimljivi BILLION DOLLAR BRAIN Kena Russella.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

Pogledao sam CYRUS, major rad Brace Duplass, reditelja koji su pokrenuli Mumblecore talas u americkom nezavisnom filmu. Ovaj film su producirala Braca Scott sto je naravno poprilicno razlicito od njihovog tipicnog rada. Film ima major cast sa John C. Reillyjem i Jonah Hillom u glavnim ulogama.

Premisa je jednostavna kao i inace u momblecore filmovima - sredovecni tip odlucuje da se ozeni sa zenom ciji vec odrasli sin ima ozbiljne primedbe protiv te veze. Glumacka ekipa je rasplozena da se zabavlja sa tom premisom i reklo bi se da u pojedinim deonicama Duplassovi dostizu intenzitet mejnstrim komedija.

Duplassovi uspevaju da unesu svoju lo-fi koncepciju u major produkciju odnosno u onaj indie segment koji kontrolisu odeljenja major studija kao sto je Fox Searchlight. Srecom, ono sto major produkcija donosi a to su poznati glumci ne predstavljaju disbalans u odnosu na njihovu estetiku. Stavise, reklo bi se da je ovo dobar nacin da se nesto od te estetike priblizi mejnstrimu. Rekao bih da CYRUS nije film koji ce u potpunosti uvesti mumblecore u mejnstrim ali pokazuje ponesto sto se moze preuzeti.

* * * / * * * *

[Tex Murphy]

Priznajem da nemam pojma šta je mumblecore

[ginger toxiqo 2 gafotas]

...jedna od manje značajnih podvrsta indie filma u Americi - nešto poput skandinavske Dogme, ali uglavnom na idejnom planu; znači, osim mikro-budžeta, to su mahom ekstremne preičaonice na teme međuljudskih odnosa unutar manje i zatvorene grupe, mnogo improvizacija, mnogo teksta koji se da menjati tokom samog snimanja, glumci-amateri ili oni tom opisu dosta bliski, puno close-up-ova i naglašeni verizam...osim Duplassovih, tu su i Lynn Shelton (Humpday), Aaron Katz čija je mumblecore detektivska misterija Cold Weather leakovala pre neki dan...znači, produkciono par stepenika niže u odnosu na tipične Sundance pričaonice, a dosta blizu Casssavetesovom umetničarenju i euro no-budget arthouse-u, uz malo Dogme...

[crippled_avenger]

Harvi, taj mumblecore nije za nas...

[Shozo Hirono]

uličnim rečnikom mumblecore je opozija hardkoru.

[Albedo 0]

Samo sirovo! Samo hardcore!

[crippled_avenger]

Pogledao sam CEDAR RAPIDS Miguela Artete, indie komediju koja je izašla posle HANGOVERa kao starring vehicle za Ed Helmsa. Po svom senzibilitetu, ovaj film je dosta blizak indie komedijama smeštenim u lokalni milje ali u mnogim segmentima i dosta univerzalnog humora. CEDAR RAPIDS u tom smislu ostaje na pola puta i reklo bi se da Arteta neke vrlo ubedljive psihološke deonice remeti određenim grotesknim komičnim detaljima koji su bliži mejnstrim komediji tako da CEDAR RAPIDS ostaje negde na pola puta. Međutim, iako nije u potpunosti kompaktan na nivou izraza, nema sumnje da je reč o interesantnom filmu koji je barem na parče uspeo da prevaziđe uobičajene domete miljea iz koga dolazi.

Ed Helms igra groteskno nerdy prodavca osiguranja iz duboke provincije koji igrom slučaja dospeva na konvenciju prodavaca osiguranja, zaplašen time što prvi put odlazi van rodne varoši i susreće ljude iz drugih mesta. Njegovo nesnalaženje postaje kljulčni faktor u zapletu koji ima veze kako sa unutaresnafskim trvenjima tako i sa samom atmosferom poslovnih konvencija koje imaju svoje zakonitosti.

Artetin film se razvija efikasno, ali u pojedinim segmentima ostavlja određene nejasnoće naročito vezano za pojedine karaktere koji igraju značajnu ulogu u zapletu i načinje se njihova psihološka slika. U principu ove nedoslednosti u indie domenu, Arteta nadoknađuje humorom koga ima poprilično mada opet ne da bi se CEDAR RAPIDS kvalifikovao da bude blokbaster i totalni laugh riot.

Međutim, u tom smehu, i to je najvažnije, sporadično ima ne samo duhovitih već i prilično inspirisanih momenata. Arteta je u filmu YOUTH IN REVOLT prevazišao znatno teži rediteljski izazov i pokazao da može da postigne mnogo sa jednim jako komplikovanim scenarijem, pre svega u glumačkom smislu. CEDAR RAPIDS je po svojim zahtevima bliži tipičnijim mejnstrim formama i Arteta pokazuje da se i u tome sasvim dobro snalazi.

* * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

After proving AARP action stars still make some noise with moviegoers with "The Expendables" last summer, Sylvester Stallone has finally landed his next project and it finds him collaborating with another action veteran, director Walter Hill.

Based on the graphic novel "Bullet to the Head," the officially untitled thriller will find Stallone playing a New Orleans hitman and a New York City cop who become unlikely partners as they seek to avenge their former partners who were killed in cold blood. 

The picture reunites Stallone with producer Joel Silver ("Demolition Man," "Assassins") and Silver with Hill ("48 Hours,""Warriors').  Silver's Dark Castle Entertainment is producing along with IM Global and After Dark Films.  Warner Bros. will release the flick in the U.S.

In a statement, Silver remarked, "Sylvester Stallone is an iconic action star the world over and I'm thrilled to be working with him again.   I look forward to joining with IM Global and After Dark in bringing this exciting new story to the screen.



Hill has not helmed a project since the 2006 TV mini-series "Broken Trail."  His last big screen directing credit was the bomb "Undisputed" in 2002.

The film also features "Fast Five's" Sung Kang in a supporting role. The film's other major roles have not been officially announced.

Production should begin later this month in New Orleans in anticipation of a 2012 release.

[Tex Murphy]

...jedna od manje značajnih podvrsta indie filma u Americi - nešto poput skandinavske Dogme, ali uglavnom na idejnom planu; znači, osim mikro-budžeta, to su mahom ekstremne preičaonice na teme međuljudskih odnosa unutar manje i zatvorene grupe, mnogo improvizacija, mnogo teksta koji se da menjati tokom samog snimanja, glumci-amateri ili oni tom opisu dosta bliski, puno close-up-ova i naglašeni verizam...osim Duplassovih, tu su i Lynn Shelton (Humpday), Aaron Katz čija je mumblecore detektivska misterija Cold Weather leakovala pre neki dan...znači, produkciono par stepenika niže u odnosu na tipične Sundance pričaonice, a dosta blizu Casssavetesovom umetničarenju i euro no-budget arthouse-u, uz malo Dogme...

Hvala za detaljan opis! Ko što cripple reče - definitivno not my cup of tea

[crippled_avenger]

Obezbeđena je kopija novog Renny Harlina.

[crippled_avenger]

Industrijska špijunaža dovela me je do bizarnog filma CANCIONS DE AMOR EN LOLITA'S CLUB Vicente Arrande. Ne mogu da kažem da ne bih i inače bio zainteresovan da vidim film u kome Eduardo Noriega igra nadrkanog klišetiziranog pandura koji je pravičan i zbog svoje principijelnosti suspendovan i često u sukobu sa procedurama svojih šefova slabića, no čini mi se da za ovaj film nikada ne bih čuo da me čudne poslovne okolnosti nisu dovele do njega.

No kad sam ga već pogledao, ne mogu da kažem da mi je žao jer reč o jednom neobično i upadljivo kretenskom filmu. Vicente Arranda je veteran. Reditelj iz doba poznog frankizma koji je ovaj film snimio u 86. godini, i zaslužuje veliku pohvalu za vitalnost, s tim što za čoveka tih godina opterećenost seksom ne treba da čudi. Aranda režira kao da mu je poslednje a količina žena i golotinje u kadru ozbiljno narušava ideju toga o čemu je film.

Međutim, sam zaplet, baziran na romanu Juana Marsea podseća na manje inspirisanu forumašku parodiju - opaki policajac iz Viga koji je svoj imidž i etiku preuzeo iz američkog filma osamdesetih biva suspendovan i dolazi u rodnu varošicu (rodnu u smislu da je u njoj rođen, ne u gender smislu) i tamo zatiče sledeću situaciju - njegov retardirani brat blizanac zaposlen je u javnoj kući i zaljubljen je u jednu od seksualnih radnica. Porodici je to okej pošto je reč o retardiranom momku pa je svejedno druži li se sa kurvom, ali policajcu nije.

Policajac odlazi da izbavi brata iz kandži perverzne strasti sa seksualnom radnicom ali se i on zaljubljuje u nju.

Prikaz odnosa dvojice braće je parodičan na više nivoa. Prvo, naravno obojicu igra Eduardo Noriega, međutim kao što ni njegov policajac nije uverljiv tako ni retardirani brat nije ništa više od vesele parodije poput Oskara. Sasvim je moguće da je u ovakvim zahvatima Aranda pokušao da postigne nešto od Almodovarove sposobnosti da neobične situacije prikaže svakodnevnim ali u tome definitivno nije uspeo.

Tako ovaj film pre svega deluje dementno, ali ne u nekom čisto senilnom smislu. Ima u svemu ovome nečeg gotovo tintobrassovskog, neke naivne ubeđenosti da prikazuje nešto jako perverzno iako je sve to zapravo samo bezveze i infantilno.

U tehničkom smislu, LOLITA'S CLUB je ispod visokog nivoa španske kinematografije ali definitivno ne odaje utisak da je režirao čovek stariji od Šotre što svedoči o generalno visokom nivou tamošnje produkcije. Ipak, sasvim sigurno je upravo Arandino ime i privuklo high-profile glumca kao što je Noriega da uopšte radi ovakav projekat.

Siguran sam da na ovom forumu ima sladokusaca koji nalaze uživanje u gledanju radova autora koji su formirali Vladimira Paskaljevića i da će njima sasvim sigurno ovaj film biti ultrazanimljiv.

* 1/2 / * * * *

[Tex Murphy]

You had me at "Aranda režira kao da mu je poslednje a količina žena i golotinje u kadru ozbiljno narušava ideju toga o čemu je film."

[ginger toxiqo 2 gafotas]

...LOLITA's CLUB jeste retkost u doba restauirarnog puritanizma i sveobuhvatnog neo-konzrvatizma kada su goprnji domovi profesionalnih kinematografija u pitanju; teško da ćete naći skoriji film ovog ili približnog kalibra sa ovoliko golotinje. Na nivou sladostrasnog ludila i golićenja i zamaskirane pornografije ovaj film spada u sam vrh, ali je takođe film bez većeg smisla, a, rekao bih, i ikakvog cilja. Priča je vođena traljavo, a nema ni nagoveštaja pokušaja da se priča dramski gradira. Ovako teče nekakva drama o krizi identiteta, tek kao izgovor za scene seksa i fieste golotinje koje su ovde suštinina suština. Povrh svega, Noriega unosi nekakav neprijatan žest u ulogu prizornijeg blizanca, te to onemogućava nekakvu emocionalnu vezu sa likom koji očigledno nosi teško breme i veliki bol. Ali, kao što je više puta pomenute, golottinje u izobilju.

...poređenje sa mlađim Paskaljevićem u načelu stoji, ali mislim da glede samog zanata i krajnjeg kvaliteta VP  ima još dosta da uči, vežba i dobaci do ovog i ovakvog LOLITINOG KLUBA... da se ne zavaravamo...

[crippled_avenger]

Pa dobro, Aranda je imao vremena da nauči, ipak je ovaj film snimio u 81. godini.

[crippled_avenger]

Siguran sam da je sa velikim nestrpljenjem očekivano moje obraćanje naciji povodom novog Harlinovog filma, naročito ako imamo u vidu da se u ovom filmu vratio svojim finskim, prirodno antiruskim sentimentima koji su obeležili njegov finsko-američki debo BORN AMERICAN, što u aktuelnim geopolitičkim okolnostima predstavlja dodatni izazov.

Nažalost, FIVE DAYS OF WAR nije film čiji će se utisak popraviti ili pokvariti kroz tumačenje političkog pošto ovaj film ima toliko zanatskih i u širem smislu estetskih problema, koji samo jednim delom proističu iz pamfletske prirode celog projekta. Naime, Harlinu očigledno poslednjih godina poslovi u Americi ne ide kako treba iako se ne može reći da je od svog poslednjeg blokbastera DEEP BLUE SEA i potonjeg flopa DRIVEN ređao isključivo promašaje. MINDHUNTERS je recimo bio odličan film koji je naišao na problematičnu distribuciju, COVENANT je bio slab film koji je pak solidno prošao na blagajnama, 12 ROUNDS je ako imamo sve u vidu bio sasvim pristojan WWE rad i jedino je CLEANER bio suvišan naslov koji je zaslužio DTV ishod. Ipak, sve to nije razlog za zbilja katastrofalan izlazak Harlina iz mode. Ako imamo u vidu da je on u jednom momentu bio na A+ listi holivudskih reditelja, da je pre samo petnaest godina dobio priliku da režira najskuplji scenario u istoriji, da je pre 12 godina ima megahit od preko 100 miliona i da potom tokom lutanja nije pokazao znake kako gubi korak sa kinematografskim tokovima, njegov sunovrat deluje zbunjujuće.

On je taj sunovrat koji ga je neumitno vodio u smeru DTVa gde bi se on, kao reditelj koji je ovisnik od total coveragea, snimanja sa više kamera, i ozbiljnijih budžeta, pokušao da zaustavi ovim propagandnim projektom kojim je Gruzija pokušala da svoj rat oko Južne Osetije medijski eksploatiše. Harlin nije prvi reditelj koji je pozvan da živopiše nečiji tuđi konflikt, a najbolji dokaz da filmovi tog tipa mogu biti čak i remek-dela dao je Gillo Pontecorvo sa svojim alžirskim projektom. Međutim, Pontecorvo je snimio sa pre svega umetničkim integritetom, koristeći naturšćike, čak i neke prave učesnike antikolonijalne borbe i njegov film je po mnogo čemu bio iskorak čak i u estetskom smislu.

Harlin i njegovi naručioci su od gruzijske priče odlučili da naprave hendikepirani holivudski film, sa američkim glumcima, korišćenjem brojnih stereotipa koji sami po sebi meni nisu sporni, ali da bi se pravilno plasirali moraju da budu iskazani sa više uverenja od strane autora i glumaca, i tako nastaje ovaj film mutant u kome se susreću nižerazredni glumci poput Dean Caina koji je predmet sprdnje u ENTOURAGE, ocvali Andy Garcia koji je tu da bi beatifikovao Sakašvilija, Val Kilmer koga život nije baš mazio, neki up and comeri poput Emanuelle Chiriqui i Rupert Frienda koji pokušavaju da budu leadovi, Šerbedžija koji igra vođu ruske paravojske, i uopšte neka ekipa skupljena s koca i konopca, pomešana sa lokalnom radnom snagom i ostavljena u totalnom disbalansu ne samo između holivudskog i lokalnog dela ekipe već i između stilova glume među samim Angloamerikancima.

Naprosto teško je zamisliti film u kome trećerazredni personality acting Dean Caina može da stane uz rame sa kakvom takvom ozbiljnom glumom Rupert Frienda, te je film na tom nivou krajnje nekonzistentan.

Sam scenario je naravno pamfletski, i crno-beli, što ne bi bio problem da je dramaturški veštiji i da postoje elementarni uslovi da se takva laž plasira. Međutim, suočen sa time da nema ni glumačku podelu a ni tehničke uslove da nam plasira laž o ratu Gruzije i Rusije, čovek koji nas je dotle uspešno ubedio kako Freddy ulazi u snove, John McClane pobeđuje specijalce, Sly zavodi red na planini, učiteljica u stvari samo ima amneziju i inače je ubica i sl. ovoga puta promašuje. Iako je situacija između Gruzije i Rusije najbliža istini od svih njegovih filmova, Harlin po prvi put ne uspeva da nam stvori iluziju.

Ako imamo u vidu u kakve neverovatne stvari je do sada uspevao da nas ubedi, i kakve iluzije je uspevao da nam u sat i po ili dva proda kao nešto što nas zanima, FIVE DAYS OF WAR je veliki pad za Harlina.

Suočen sa time da se film raspada na svim mogućim šavovima elementarne drame i glumačke postavke, on ne uspeva to da nadoknadi akcijom. Bez ikakve sumnje, Renny zna šta radi tako da je i akcija bolji deo ovog filma, ali daleko je ovo od onoga po čemu ga znamo. Naravno neki njegovi aduti po kojima je prepoznatljiv su i dalje tu. Henchmeni sa identitetom, jasan raspored snaga na terenu, dobra upotreba slo-moa - sve to postoji u tragovima, ali ovoga puta akcija prosto nije na nivou jer su okolnosti rada van holivudskog sistema uzele danak.

Saradnici na ovom filmu spadaju svakako među najslabije u Harlinovom opusu. Od DPa preko ostatka ekipe, to je sastav koji mu je do sada najslabiji, pa bih rekao da je čak i u 12 ROUNDS imao bolje saigrače - recimo taj film je slikao David Boyd, DP koji je bio alfa i omega vizuelnog identiteta serije FRIDAY NIGHT LIGHTS.

Bez namera da aboliram Rennyja, pošto je sam kriv za masu propusta koji su vidljivi čak i studentu režije, činjenica jeste da su finansijeri, sigurno beskrajno starstruck od mogućnosti da u njihovoj nacionalnoj priči igraju holivudske zvezde, pokušali da dovedu koga god su mogli, pa tako Heather Graham ima cameo na početku kao Drew Barrymore u SCREAMu. U tom smislu, sigurno je da deo zabune sa glumcima možda on nije ni mogao da kontroliše.

Pa ipak, činjenica da je priliku da iskorači izvan Holivuda i da konačno snimi ono o čemu stalno priča, a to je drugačiji film, a da na kraju snimi nešto što je samo sedmorazredni pokušaj Holivuda, daleko iza i od mnogih DTV naslova od kojih on verovatno beži - e to je već njegova greška. I zato mi se čini da je Harlin sa ovim filmom ozbiljno zatvorio ili barem pritvorio vrata sa povratak ambicioznijim projektima u Americi.

FIVE DAYS OF WAR čeka DTV sudbina sa nešto svetlijom budućnošću na televizijama od one koje imaju tipični DTV naslovi.

[Meho Krljic]

Mel Gibson pred novim iskušenjima:

http://www.b92.net/zivot/vesti.php?yyyy=2011&mm=06&dd=16&nav_id=519320

[crippled_avenger]

Pa dobro, ovo deluje kao nešto što će valjda nekako prevladati. Cela stvar je fishy. Samo da pazi šta priča kad ih zove.

[Meho Krljic]

Da, ako krene da preti crnačkim geng bengom i spaljivanjem nekretnina, a oni, neljudi, budu snimali, neće mu to pomoći.


"Ako krenu da urlaju i dozivaju muriju/
Na suvo u bulju ima u getu da ih šiju"

[crippled_avenger]

Pogledao sam dugo odlaganu komediju TAKE ME HOME TONIGHT Michael Dowsea koja pokušava da isprati tradiciju John Hughesovih filmova, tako što će u savremenim okolnostima rekonstruisati osamdesete i uneti malo tog Hughesovog duha. Međutim, izuzev jedne dosta skupe (sudeći po količini hitova na soundtracku i angažmanu Trevora Horna kao kompozitora) rekonstrukcije osamdesetih čija svrha mi moram priznati izmiče, ovaj film ne govori apsolutno ništa o toj deceniji niti nudi neku svežu priču u odnosu na tipičan kanon omladinske romantične komedije.

Međutim, ni na planu melodrame, ni na planu komedije, TAKE ME HOME TONIGHT nije naročito nadahnut filma. Mnogi gegovi su čitljivi na nivou namere ali ne i na nivou payoffa i iako Dowse stalno pokušava da filmu da određenu klasu, blizu onoj koju je Paul Brickman doneo u svom klasiku RISKY BUSINESS u krajnjem ishodu TAKE ME HOME TONIGHT deluje istovremeno krajnje dobronamerno i usiljeno, sa konceptom koji je težio da svemu da neku relevatnost a na kraju je završio kao jedan potpuno izlišan rad.

U tom pogledu su i svi glumci izuzev Topher Gracea koji je već igrao ovakve uloge, uglavnom istrošeni u nekim irelevantnim ulogama, pa recimo ni Anna Faris nije uspela da se nametne i skončala je sa jednom solidnom ali bledom rolom.

TAKE ME HOME TONIGHT stoga nije toliko loš koliko naprosto nepotreban film, pa ne treba ni da čudi što je četiri godine čekao na premijeru. Sasvim sigurno je da su i distributeri bili upitani nad tim kako da ga plasiraju na tržištu a sudeći po slabom B.O. rezultatu ni posle čekanja nisu našli rešenje.

* * 1/2 / * * * *

[Kunac]

Da li si primetio Angie Everhart kao MILFomanku? She took me by surprise.

[crippled_avenger]

Jesam, ali takvi šarmantni detalji ne pomažu celini...

[crippled_avenger]

Pogledao sam SUPER 8 i film je izvanredan, pisaću o njemu detaljnije...

Dotle, milo mi je da ova povoljna najava za film iz NOVOSTI nije izneverena na terenu

http://www.novosti.rs/vesti/kultura.71.html:334753-Spilbergove-pokretne-slike

[crippled_avenger]

Pogledao sam SUPER 8 JJ Abramsa. Ovaj film se uz MONSTER HOUSE nametnuo kao jedan od najboljih nastavljača onoga po čemu je Spilbergova producentska kuća Amblin postala poznata i obeležila istoriju filma i formirala u značajnoj meri izgled i ambicije savremenog Holivuda.

Abrams je iskoristio Spielbergovu podršku, a i ovisnost Paramounta od njegovog rada na serijalu STAR TREK da snimi jedan spilbergovski film sa akcentom na melodramu koju iz pozadine pokreće jedna SF priča i da podseti na naslove poput ETa ali i da se osloni na savremenije naslove poput Bong Joon Hoovog HOSTa (otud ne treba da čudi što je Abrams pre nekog vremena hteo da producira Bongov holivudski debi) i mnoge druge iz Amblin tradicije.

Uprkos tome što SUPER 8 ima zaplet sa elementima SFa i akcione sekvence, Abrams je uspeo da očuva integritet svoje ideje filma o odrastanju, tako da SUPER 8 odskače od savremenih standarda i paradoksalno, vraćajući se mejnstrimu iz prošlosti danas deluje atipično - kao nekakav nezavisni film.

Srećom, iako se iz minuta u minut prepoznaju konvencije Amblin filma, i uprkos tome što je priča smeštena u epohu, sve to ima vrlo smisleno ishodište u modernom bioskopskom iskustvu i SUPER 8 se ne svodi samo na rekonstrukciju filmova koje smo voleli već sasvim lepo može da funkcioniše i kod publike koja ne zna zapravo šta je referenca.

Štaviše, neke sekvence, naročito recimo završnica koja je omaž Spielbergovim saharinskim zaključenjima filmova, onima koji poznaju uzore možda i više deluje na filmofilskom nego na emotivnom nivou. Otud SUPER 8 zaista uspeva da funkcioniše kao višeslojno delo.

Kyle Chandler iz FRIDAY NIGHT LIGHTS u principu ponavlja svoju ulogu Coach Taylora iz serije ali pokazuje da bi mogao biti harisonfordovska figura u nekim budućim projektima. On stoji kao ključna figura među odraslima dok je glavni akcenat ipak na deci gde se ističu leadovi Joel Courtney i Elle Fanning koji su ne samo izvanredni u svom trenutnom uzrastu već bi mogli biti ozbiljni mladi glumci u budućnosti. Naravno, sličan kvalitet Courtneyevom je imao i Patrick Fugit pa posle nije mnogo napravio ali možda će Courtney imati više sreće.

JJ Abrams je u principu ovde rediteljski vrlo siguran. Kao i u STAR TREKu, osnovna snaga opet leži u konceptu, scenariju, glumi i dizajnu ali ovoga puta ima i akcionih scena koje su vrlo solidno, iako ne i naročito nadahnuto režirane. Ipak, scena kada voz izleti sa šina ima svoju energiju i smisao za humor i što je još važnije ne stoji u disbalansu u odnosu na ostatak filma.

Direktor fotografije Larry Fong, koga znamo po saradnjama na Snyderovim filmovima, ovom prilikom poazuje kako ume da učestvuje u pričanju priče na jedan vrlo kultivisan, gotovo akademski način i uspeva da izbriše optužnicu koju je zaradio na Snyderovim negledljivim radovima.

Sam monstrum sada već nije tajna i reklo bi se da se u izvesnoj meri nadvoezuje na Cloverfielda, mada je antropomorfniji, ali ono što je možda najzaniljivije kod mosntruma jeste to što je reč o vanzemaljcu koji predstavlja spoj dve filmske škole prikazivanja vanzemaljaca - on je istovremeno zalutala žrtva iz drugog sveta ali i brutalni predator. Dakle, imamo slučaj vanzemaljca koji nije sasvim bezopasan iako je po namerama benevolentan. Reklo bi se da je vanzemaljac iz SUPER 8 zaista mešavina raznih škola prikazivanja vanzemaljaca što na kraju dovodi do izvesnih paradoksa u koje ne bih ulazio ovom prilikom da ne bih spoilovao.   

Odnos prema epohi, prema početku osamdesetih kao dobu koje je znatno drugačije od sadašnjeg, počinje da podseća na klasične političke ili generacijske priče o "zlatnim razdobljima" kada su pojedine ideje, vrlina ili šta već dostizale svoj vrhunac. U tom smislu, SUPER 8 je zanimljiv između ostalog i zbog toga što je kako tehnički tako i kulturološki smešten u jedno relativno skorije vreme koje se na mnogo nivoa razlikuje od današnjice. Ako uzmemo u obzir kojiko se pojedine ere Interneta razlikuju jedna od druge, ovde imamo još veći jaz prema svetu u kome nema Interneta i mobilnih telefona i koji uprkos relativno kratkom protoku vremena samo zahvaljujući načinu svakodnevnog života deluje kao neka daleka epoha. U tom smislu, zanimljivo je uporediti JJ Abramsovu produkciju CLOVERFIELD koja je upravo bazirana na pretpostavkama pojavljivanja monstruma danas sa SUPER 8 koji govori o istom događaju pre tridesetak godina i koliko se ti filmovi razlikuju ne samo po priči već i po stilu. Moje gnušanje nad CLOVERFIELDom je dobro poznato, ali sad iz ove vizure, ako gledamo drugi film istog čoveka (iako CLOVERFIELD on lično nije režirao) počinjem da mislim da to možda ima veze sa poimanjem filma koje je bliže Amblinu nego Bad Robotu - naročito ako imamo u vidu da mi se Matt Reevesov LET ME IN izuzetno dopao, dakle nije reč o nekom diletantu koji ne zna šta radi.

Abrams i Reeves su se upoznali na festivalu 8mm filmova, i deo tog kinoamaterskog iskustva je prenet i ovde. To je još jedna dodatna dimenzija ovog filma pošto je ovo redak slučaj da je šminker-amater značajniji lik od reditelja-amatera što u određenom smislu i jeste konzistentno sa tehnomanskom dimenzijom Amblin produkcija i na jednom istorijskom nivou je vrlo tačno. Možda je upravo taj detalj i najsubverzivniji segment ovog jako prijatnog filma.

* * * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

A evo i integralnog teksta intervjua o Spielbergu iz Novosti

http://www.agitpop.me/?044F41AC

[crippled_avenger]

Pogledao sam DYLAN DOG: DEAD OF NIGHT Kevina Munroa i mogu da se složim sa svim dosadašnjim gnušanjima nad ovim filmom. Iako volim strip DYLAN DOG, ne mogu da kažem da sam die hard fan u smislu da bih bio nasilan prema nekome ko se surovo poigrao sa ovim naslovom, a opet ne mogu da kažem ni da nisam sa uživanjem pročitao svaku epizodu ovog stripa koja mi je pala pod šake. Dakle, meni je to kvalitetan property ali prosto nisam baš toliki fan da bih bacao fatvu na nekoga ko se nešto ogrešio o taj strip, između ostalog i zato što znajuči Italijane, sasvim je sigurno da ni oni, pa čak ni autori lično, ne bi preduzimali neke naročito ambiciozne korake u smislu realizacije. Italijani su poznati po exploitationu i slabo šta kod njih je reinterpretirano sa nekom velikom pažnjom ili ljubavlju tako da to što je sada njima neko upropastio property ne treba da čudi ako imamo u vidu kako su oni sami bili nemarni i prema vlastitim ili tuđim propertyijima.

S druge strane, drastične izmene napravljene na Dylanu Dogu nisu ništa veće od onih koje je Warner napravio na HELLBLAZERu kada je snimio film CONSTANTINE. Dakle, i pored jako velikih imena koja su smislila HELLBLAZERa, nije bio pošteđen potpunog unakaženja u cilju pravljenja nekakvog komercijalno isplativog filma. Ako DCjev odnosno Vertigov property tako prolazi, zašto bi Bonelli prošao drugačije?

Konačno, mislim da je pre svega pitanje za DušMana, koliko je zapravo Dylan Dog relevantan property u svetskim okvirima? Znam da ga je u Americi izdavao Dark Horse ali isto tako verujem da je tamo potpuno marginalan spram vrlo sličnog HELLBLAZERa. Što se ostatka sveta tiče, ja ne znam u koliko se još zemalja ljudi baš kunu u Dylana Doga kao kod nas, dakle, ne samo na planu eventualnog gneva fanova što je nešto iznevereno nego uopšte koliko je on na svim tim tržištima izrastao u junaka koji treba da dobije film.

U poslednje vreme se uostalom čak i sa velikim superherojima iz Marvela i DCa suočavamo sa tim da se mnogi poput Green Lanterna ispostavljaju kao nedorasli da o njima bude film a za neke uspehe bazirane na manjim junacima poput BLADEa ili REDa zapravo možemo reći da je postojanje stripa bilo od marginalnog značaja za uspeh samog filma.

Ovo su neka pitanja na koja ne znam odgovor, ali ona me baš zato sprečavaju da se izjasnim oko toga o kom stepenu blasfemije je reč.

No, zbilja, u odnosu na strip izmene su zbilja krupne i lišavaju stripovski predložak ne samo nekih kvaliteta već i bitnih stvari oko samog identiteta junaka po kojima se izdvaja.

U odbranu filma se može reći samo jedna jedina stvar. Naime, film je slab i ja moram priznati da sam ga jedva pogledao uz najveći entuzijazam. Ne pamtim kada sam poslednji put gledao film koji me je tako slabo vezao za priču i likove na nekom najelementarnijem nivou. DEAD OF NIGHT spada u red onih filmova koji se zaista najbolje mogu gledati uz neku paralelnu aktivnost pošto ono što postoji na ekranu nije dovoljno da elementarno zadovolji pažnju savremenog gledaoca.

No, ta jedna stvar koja se može reći u odbranu, jeste da je Munroe pokušao da na malom budžetu snimi film koji će pokušati da uspostavi neki novi svet i rekao bih da u tom pokušaju izgradnje nekog novog sveta i nekog origin storyja i oduševljavanja raznim detaljima vezanim za milje, on zapravo gubi konce priče koju vodi. Dakle, ni to što je za pohvalu, nije baš u korist filma, ali eto možda zaslužuje pohvalu što je pokušao da bude nekakva priča o nekom izmenjem svetu a ne tipično by the numbers žanrovsko eksploatisanje.

Nažalost, Munroe za svoje namere nije imao ni dovoljan budžet tako da DEAD OF NIGHT pokušava da deluje glossy koliko god je to moguće i Munroe koristi svoj background iz sveta animacije kako bi sve bilo što preciznije kadrtirano, međutim, ta preciznost ne može prikriti tešku oskudicu, prazne setove sa nedovoljnim brojem statista, kratko snimanje koje je onemogućilo da se scene istinski razrade i ridikulozan make up čudovišta koje u najboljim momentima izgleda kao Đavo iz Tarsemove čuvene reklame za Nike kada ga u Koloseumu raznese Eric Cantona.

Očigledno je iz ovog viđenja da dakle autore ovog filma više doživljavam kao svojevrsne žrtve nego kao neke bezobraznike koji su odlučili da namerno obesmisle naš omiljeni strip. Pre bih rekao da su ovo bili ljudi koji nisu baš u potpunosti ni bili svesni da Dylan Dog ikome išta znači, da su radili u skladu sa svojim skromnim umetničkim sposobnostima, sa minimalnim budžetom, i da će konačno, oni sami imati najviše štete od toga.

Ali s druge strane, ja ne znam da li u svetu u kome su ljudi sposobni da skupe desetak miliona dolara za film uopšte postoji svest o bilo kojoj vrsti značaja Dylan Doga koja bi se mogla porediti sa ovim što se oseća kod nas?

Ako imamo u vidu da je ovo snimljeno po scenariju koji je Miramax svojevremeno pripremao, plašim se da bi i neka skuplja holivudska verzija bila slična samo verovatno tehnički bolja i pripovedački stabilnija.

* 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

Pogledao sam francuski blaxploitation mudro nazvan BLACK koji je režirao Pierre Laffargue. Neki moji prijatelji afričkog porekla iz Francuske bili su zgroženi ovim filmom a žanrovska scena ga je prihvatila kao kuriozitet, pre svega kao francuski Blaxploitation što deluje dosta raritetno samo po sebi iako ruku na srce, momci iz francuskih geta odavno imaju svoje značajno mesto u tamošnjim komercijalnim filmovima.

Pa ipak, BLACK je svesno okrenut Blaxploitationu plus se kao neki od najboljih Blaxploitationa dešava u Africi sa sve izopačenim belim negativcima, tako da je sve potpuno u konvenciji.

MC Jean Gab'1 koji je doduše imao neka manja glumačka iskustva nije baš leading man koji puca od harizme pa se samim tim ne može porediti sa facama poput Jim Browna, Richard Roundtreeja ili Fred Williamsona, međutim nije mnogo slabiji od druge lige Blaxploitation faca poput Isaac Hayesa.

BLACK u svom toku promeni nekoliko tonaliteta. Počinje kao dosta tvrd film o pljački banke koja je pošla loše, zatim se pretvara u polukomični heist film da bi zatim pošao putem visokooktanske akcije sa vatrenim oružjem i završio se kao martial arts film sa elementima mistike. Ovakav opis sigurno čini da zabalavimo i BLACK to i isporučuje i ne isporučuje. Rečju, sve to nije onoliko dobro kao što je moglo, ali zapravo nije ni uopšte loše. Ove promene tona čine da BLACK ne može da stoji kao skladno delo ali definitivno jeste jedan veseo i živopisan film smešten na odličnu i retko korišćenu lokaciju sa dosta ortodoksnim odnosom prema akciji i zabavi.

BLACK u sebi ima tu grubost izrade koja je krasila Blaxploitation i čini mi se da to nije rediteljeva namera već pre odraz onoga što on zna i ume, i u tome i jeste prava draž. Imitrianje tehničkih naivnosti Blaxploitationa je ionako već prevaziđeno, ali se izvesne zanatske neveštine kada su iskrene uvek mogu tolerisati. BLACK je film koji u mnogim stvarima ne uspeva ali je barem vrlo pošten u pokušaju.

* * 1/2 /  * * * *

[shrike]

Da li si gledao Canicule od Yves Boisseta sa Lee Marvinom, i ako jesi kako danas stoji taj film?
Ja sam ga gledao pre petnaestak godina na nekoj domaćoj televiziji i ostala mi je u sećanju perverzna atmosfera, možda se neki inbreed tu događa, ne mogu tačno da se setim. Gledao sam skoro Prime Cut i taj film ima sličnosti sa Dog Day, bar utoliko što je Lee glavni lik, što dolazi na selo, ima gangstersku pozadinu i dosta seksa.

[crippled_avenger]

Gledao sam i nije mi bio toliko efektan, jer je Yves malo pretvrd...

[crippled_avenger]

Mel Gibson is reportedly dating Stella Mouzi, a 25-year-old fetish model.

The 55-year-old actor - who was accused of domestic violence by ex-girlfriend Oksana Grigorieva last year before she dropped the charges – has been spotted on a series of dates with Greek-born Stella Mouzi including having dinner in Los Angeles earlier this month and partying at the trendy Sky Bar at The Mondrian hotel in West Hollywood last week.

Stella – who is currently in the US on a visitor's visa - has also visited Mel's Malibu home for a barbeque, according to TMZ.com.

Meanwhile, Mel – who is currently locked in a bitter custody with Oksana over the custody of their 20-month-old daughter Lucia – spent yesterday (19.06.11) with the tot to celebrate Father's Day.

The 'Braveheart' star – who also has six sons and one daughter with ex-wife Robyn – has recently been spending more time with Lucia after Oksana dropped her domestic violence claims against him in order to "extend an olive branch" to him.

A Domestic Violence (DV) protection order obtained against Mel - prohibiting him contacting or harassing Oksana - was also terminated as sources close to the singer say she would like to be able to communicate directly with Mel.

The couple's custody battle continues in closed court.

© Bang Showbiz

http://www.tmz.com/2011/06/20/mel-gibson-stella-mouzi-bondage-s-and-m-model-photos-pictures-nipple-tape-leather-breasts-boobs/

[crippled_avenger]

Pogledao sam britanski horor omnibus LITTLE DEATHS koji je koliko vidim po stranim sajtovima dobio dosta veliki hype. Tom hypeu ne treba verovati pošto je reč o jednom dosta ispuštenom primeru antologije čije žanrovsko opredeljenje leži na pola puta između horora i erotskog art housea. Britanci su još od DEAD OF NIGHT poznati po svojim horor antologijama, kasnije se Amicus produkcija isticala sa takvim stvarima, ali LITTLE DEATHS je u stvari pre svega kolekcija tri kratka filma u kojima se susreću seks i užas.

Problem sa ovim pričama je mahom u tome što je užas više iz domena gadosti a seks je više iz domena predvidivog i rekao bih banalnog simuliranja perverzije.

Prva priča HOUSE AND HOME Sean Hogana počinje kao relativno klišetizarana priča o pervertima i transformiše se u nićim izazvanu i poprilično nejasnu orgiju nasilja, sa preokretom koji umesto toga da bude neočekivan i logičan pre svega bila krajnje očekivan i apsolutno besmislen. U ovoj priči su tobožnja perverzija i pokušaj horora na najnižem nivou. Hogan nije nepismen un filmskom smislu i ovaj kratki film odaje okej utisak na nivou pitkosti i tempa ali u principu nijedan od ključnih suštinskih aduta nije uspeo da plasira.

Druga priča MUTANT TOOL Andrew Parkinsona, donosi jednu zanimljivu i životno ubedljivu žensku ulogu, ubedljiv prikaz prostitucije i priču koja je u toj meri besmislena i iskonstruisana da joj se čak ne može dati ni formalna primedba kao u slučaju HOUSE AND HOME. MUTANT TOOL je na pripovedačkom nivou neuverljiv od početka, i u njemu se tako izdvajaju samo poneki glumački detalji.

Treća priča, BITCH Simona Lumleya, uspeva da malo popravi utisak. I u njoj je je perverzija dosta prenaglašena i ne naročito intimna, ali je gluma vrlo solidna i likovi su dovoljno razrađeni da ovaj film uspeva da funkcioniše kao jedna pristojna početnička drama. Kad se na kraju, silom, dođe do horora, on ima neku labavu logiku i urađen je efektno, proističe iz odnosa a ne iz rediteljeve potrage za gadošću.

Ono po čemu se LITTLE DEATHS izdvaja svakako jeste to što je dosta solidno realizovan na malom budžetu i deluje kao vrlo solidna kamerna priča u kontekstu britanskog horora koji je istovremeno i u usponu na globalnom nivou i u stagnaciji što se tiče održavanja estetskog nivoa. LITTLE DEATHS odaje utisak globalno visokog nivoa britanskog filma, iako u svojoj oblasti zapravo nema puno novog da kaže.

Međutim, egzekucija je mahom precizna, gluma je sporadično iznenađujuće dobra i to čini film zanimljivim i prikriva sve ono slabo čime je zapravo trebalo da privuče gledaoce.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

EXCLUSIVE: The Chateau Marmont, which for the past 80 years has served as the backdrop of major events in Hollywood history and the lives of its famous inhabitants, will now take front stage in a miniseries from The Office star John Krasinski and Aaron Sorkin. Oscar winner Sorkin will write the mini, now in early development, which will be based on the book Life At The Marmont by former Chateau Marmont co-owner Raymond R. Sarlot and Fred Basten. Krasinski, who has been the driving force behind the project, and Sorkin will executive produce with Chateau Marmont's current owner Andre Balazs and his daughter Alessandra. Krasinski is also expected to play a role in the as-yet-untitled miniseries, which will tell the interconnected stories of the people who frequented the famed Hollywood landmark over several generations. Since the 1930s, the building, originally built as an apartment complex in the late 1920s and then converted into a hotel, has been the epicenter of Hollywood, attracting film and television actors, literary greats and rock stars. Its guest list through the years has included Jean Harlow, Bette Davis, Erol Flynn, Stan Laurel, John Wayne, Vivien Leigh, Marilyn Monroe, Judy Garland, Barbra Streisand, Sharon Tate, Hunter S. Thompson, Heath Ledger, Keanu Reeves and Lindsay Lohan. Greta Garbo attended parties there during her movie star days and later stayed at the hotel during her seclusion period, James Dean auditioned for Rebel Without a Cause there, Howard Hughes stayed in the attic and spied on women at the pool, F. Scott Fitzgerald had a heart attack at the hotel, Red Hot Chili Peppers' Anthony Kiedis recorded and Lily Allen wrote a song there, and Sofia Coppola set and filmed Somewhere at the Chateau Marmont. And then there is the event the hotel is most closely associated with: John Belushi's 1982 death of a drug overdose in one of the garden bungalows.

Krasinski lives close to the hotel and often holds his meetings there. "I almost feel it's my extended living room," he quipped. It was after one such business meeting last fall that Krasinski found himself waiting at the hotel's valet line for almost half an hour. "I was staring at the hotel and wondered if there had ever been a project about it." He went home, did some research, which showed that nothing had been done about the Chateau Marmont on screen, so he set out to do a project "about the history of the Chateau Marmont in some fashion." He then thought of something else he hadn't seen onscreen, "the definitive history of Hollywood," and the two notions blended together into "the idea to tell the history of Hollywood using the Chateau Marmont as the epicenter." Krasinski quickly secured the rights to the hotel from Balazs and reached out to "the only person" he wanted to write the mini, Sorkin, who was then busy with the Oscar campaign for The Social Network but found the time to read Life At the Marmont and quickly said yes. "I don't think there is a  better writer than Aaron Sorkin," Krasinski said. "The fact that he would do this project with me, is one of the highest compliments of my career." The mini, whose length is not set yet but is expected to be around eight hours, will span the entire history of the Chateau Marmont from the time it was built to present day. Krasinski, who is producing the project through his Sunday Night Prods., plans to take a role and hopes many of his colleagues will too. "My dream is to have a whole slew of great actors -- some very famous and some not famous at all, to make it an homage to Hollywood." Sorkin is now busy with his HBO pilot More As This Story Develops, which is in production, and also co-wrote the upcoming movie Moneyball, while Krasinski just wrapped the feature Nobody Walks and will next be seen in Everybody Loves Whales and on the upcoming eighth season of The Office. Both are with WME, though Krasinski was at CAA when the Chateau Marmont project was pitched to HBO.

[crippled_avenger]

Reprizirao sam MURDER 101 Billa Condona, TV film iz 1991. godine sa Pierce Brosnanom koji je bio dostupan kod nas svojevremeno na VHSu. Reč je i dalje o jednom jako kvalitetnom i osvežavajućem TV filmu koji u mnogim aspektima prevazilazi standarde ove produkcije. Kao i u THE MAN WHO WOULDN'T DIE i ovde se Condon poigrava detektivskom fikcijom i uvodi jednu ludističku dimenziju u odnos krimi pisca i stvarnog zločina.

Ovo nije kontemplativan film, ne ulazi u samu prirodu zločina već se od starta i u samoj strukturi, pa konačno i na nivou vlastite teme bavi pitanjima forme. Otud je odlično rešenje da okvir za dešavanje bude priča o profesoru kreativnog pisanja specijalizovanom za trilere.

Ruku na srce, od zanimljivog početka, Condon i Roy Johanesen od polovine malo počinju da gube konce i rekao bih da u završnici pomalo gube dah, ali sama postavka je dovoljno inspirativna da se MURDER 101 nametne kao redak primer TV filma koji daleko pevazilazi svoj rok trajanja.

Čak i u rediteljskom smislu, Condon ovde pronalazi materijal koji mu savršeno odgovara i rekao bih da njegova prepoznatljiva ograničenja ovde čak nalaze način da posluže priči. Stoga, MURDER 101 ostaje svež i za reprizu i za premijeru ko nije gledao...

[Albedo 0]

haha, Gibson je nezaustavljiv!

[crippled_avenger]

Mel se sad dohvatio sa pravoslavkama. Neka, neka, da vidi malo kako mi ceo život...

[crippled_avenger]

Cronenberg najzad provalio Mir Jam

A Dangerous Method (2011) Official Trailer - Keira Knightley & Michael Fassbender

[crippled_avenger]

Jedan pravi YU Wave sajt

http://igoyugo.tumblr.com/

[Agota]

Krip, obozavam te,hvala ti za ovo , ovo je neprocenljivo  
Sad cu gledam Gosti iz galaksije (1981) by Dusan Vukotic  

[crippled_avenger]

Pesma uz koju će goreti 1244 upaljača...

Nimani Teenage Riot - Devojka sa Kosova

[crippled_avenger]

[crippled_avenger]

Ben Affleck certainly made good use of the casting couch for his third directorial effort "Argo" as he's decided to cast himself as the leading man reports Variety.

Based on Joshuah Bearman's 2007 Wired magazine article, the wryly humoured political thriller centers on how, during the occupation of the American embassy by Iranians in 1979, a rescue effort was mounted by the CIA and the Canadian government to extract six U.S. diplomats.

The CIA used exfiltration expert Tony Mendez (Affleck) and concocted a scenario that involved the six being a Hollywood crew scouting a sci-fi movie titled "Argo". Under those disguises, and with the help of artwork by legendary comics creator Jack Kirby, they were able to flee the country.

Alan Arkin and John Goodman are in final negotiations to co-star in the film which George Clooney, David Klawans and Grant Heslov are producing. Chris Terrio wrote the screenplay.

[crippled_avenger]

Pogledao sam KLAKSON Kokana Rakonjca, njegov najslabiji i najopskurniji film. Po scenariju poznatog pisca Aleksandra Obrenovića, Rakonjca je napravio raspričanu pretencioznu melodramu koja nema nikakvu koheziju postupka i iscrpljuje se u površnim rešenjima koja čak ni glumačke veličine poput Bekima Fehmiua i Milene Dravić ne uspevaju da dignu na viši nivo.

Ovu vrstu apsurdne parafraze najpre francuskog filma tada je već znatno uspešnije radio Puriša Đorđević tako da sa ovim filmom Rakonjac nije imao naročitu originalnost ni u jugoslovenskim okvirima. Iako je teško opisati KLAKSON na nivou priče, niti mu tako prići, mogao bi se posmatrati kao priča o dva ljubavna para koja flertuju i zavode se u planinskom odmaralištu.

Fotografija Branka Peraka, redovnog DPa beogradskog Kino Kluba daje svemu izvesni kvalitet čak i na ovom dosta loše očuvanom printu koji je emitovao RTS. Rakonjac takođe pokazuje da je raspoložen za sporadično vrlo vitalna rešenja u kadriranju. Međutim, ono čega u KLAKSONU nema to je upravo sama ideja o tome šta je suština ove priče, i procena u kom trenutku glumci prevazilaze deklamovanje teksta i postaju likovi ili bar deo jasnog filmskog postupka. Rakonjac je srećom u svojim uspešnijim radovima upravo uspevao da se snađe baš na tom nivou.

* 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

Pogledao sam PROIE Antoine Blossiera, francuski niskobudžetni horor o porodici ruralnih industrijalaca koji odlaze da uhvate ogromnog divljeg vepra u zagađenoj močvari i nailaze na niz iznenađenja.

Premisa je jednostavna, i Blossier je realizuje u filmu od 75 minuta. Uz vrlo glossy fotografiju, i dobar osećaj za jump scare od kog se ne gadi, name of the game u ovom filmu je spielbergovski tretman veprova. Dakle, film je kadriran konvencionalno, bez ikakvih found footage intervencija i sl. a opet Blossier na poprilično zadovoljavajući način uspeva da ne prikazuje veprove u većem delu trajanja premda, srećom, uspeva da kroz niz vrlo sočnih detalja unese njihovo fizičko prisustvo onda kada zatreba.

U tom smislu less is more pristup ovde stvarno funkcioniše jer Blossier nema problema sa tim da bude gadan ali ima problem sa tim da ispadne glup sa eventualnim neuverljivim ili nedovoljno pretećim veprovima, tako da tenziju manje-više drži uvek na nivou.

Interakcija među karakterima je na vrlo solidnom nivou, i uprkos tome što ima izvesnih grešaka u podeli (zet i tast toliko liče da sam ja mislio da su otac i sin) i određenih pretencioznih detalja na nivou subplota sa trovanjem močvare za koje je kriva sama familija, Blossier pokazuje da ume da vlada i likovima a ne samo napetošću i jump scareovima.

PROIE nije veliki film ali je izuzetno pošten i efektan niskobudžetni žanrovski programmer koji tačno zna šta treba da postigne i koliko treba da traje. Kao takav stoji jako dobro i ukazuje pažnju na Blossiera i njegove eventualne sledeće projekte. Poređenja sa Mulcahyjevim RAZORBACKom su neumitna ali PROIE je u toj meri rigidniji na nivou rediteljskog koncepta da zapravo jako teško možemo da poredimo ove naslove. Mulcahyjev odnos i prema prirodi i prema monstrumu je upadljivo drugačiji od Blossierovog.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

Pozdrav za sve Smileyeve ljude

http://t.co/NThqMmf

[crippled_avenger]

Pogledao sam A BOUT PORTANT Fred Cavayea, aktuelnog francuskog reditelja krimića koji je postigao veliki uspeh i američki rimejk sa svojim filmom POUR ELLE. Moram priznati da me ni sa jednim od ta dva filma Cavaye nije ubedio da ima da pruži išta sem pristojnog ali teško čak i solidnog krimi rada, u kome ne vidim naročite razloge za veću internacionalnu pažnju. Štaviše, mislim da Francuzi i na nivou priča, a naročito na nivou reditelja mogu da ponude mnogo bolje i ubedljivije radove tako da je Cavayeov uspon dosta neobičan. Njegovi filmovi funkcionišu na nivou krajnje bazičnih hičkokovskih zabuna a njegove rediteljske moći čine okolnosti i postupke junaka poprilično neuverljivim.

Otud kao i POUR ELLE, i A BOUT PORTANT vrlo brzo postane neuverljiv, a kada krene da se opterećuje scenama potere i tehnikalija vezanih za samo sprovođenje neke akcije gde Cavaye nažalost nije čak ni prva evropska liga a o svetskoj da i ne govorimo. Amerikanci ipak ovu vrstu filma rade mnogo ubedljivije a Cavaye ne nudi dovoljno nečeg autentično francuskog da bi se nametnuo na tom tržištu.

Inače, paradoksalno, Cavaye kao da stvara imidž prepoznatljivog francuskog reditelja krimića u svetskim okvirima kao što je svojevremeno bio Jacques Deray. Plašim se da takav hype on ne zaslužuje.

Ako svemu tome dodamo da je A BOUT PORTANT praktično repriza zapleta POUR ELLE i da se premisa o mužu spremnom na sve kako bi spasao ženu ponavlja, onda ovo deluje kao repriza jedne, što se mene lično tiče, ne naročito uspele formule, ali čak i da uzmemo uspeh POUR ELLE kao znak da je to sve imalo smisla, svejedno je reč o reprizi.

* * / * * * *

[Agota]

Pozdrav za sve Smileyeve ljude

http://t.co/NThqMmf

Ahhhhhhhhhhh, mislim da je carobna rec TOM HARDY

[crippled_avenger]

Malo humora za početak jula

http://dobanevinosti.blogspot.com/2011/07/momacki-stan.html

[crippled_avenger]

Pogledao sam PELICAN BLOOD Karla Goldena, film po romanu Cris Freddija. Reč je o fatalističkoj omladinskoj melodrami o mladom sucidalnom ljubitelju ptica i njegovoj devojci sa kojom je već jednom ranije imao suicide pact a sada ponovo uspeva da se smota sa njom, ubeđen da se promenila. PELICAN BLOOD je film baziran na dosta bizarnim i ekstremnim emotivnim odnosima koji s druge strane utiču i na niz ekscentričnosti u samim likovima tako da iako Golden ne iskoračuje iz striktno realističkih okolnosti, ali se njegov film sve vreme kreće samom ivicom verovatnog, ili u najmanju ruku prihvatljivog. Kad kažem prihvatljivog tu pritom ne mislim na neke moralne implikacije cele priče već naprosto na to da je u pojedinim deonicama jako teško razumeti postupke likova prožete njihovim raznim patologijama.

Iako se za Goldena ne može reći da je neki veliki reditelj ili da je njegov postupak nešto što nam nije poznato iz savremenog britanskog filma ili televizije, PELICAN BLOOD veliki deo svoje efektnosti crpi iz dinamične egzekucije a Harry Treadaway kog znamo kao dečaka iz Gil Kenanovog izvanrednog filma CITY OF EMBER i Emma Booth koja je do sad mahom radila na televiziji ali bi imala mesto i na filmu.

Treadaway u ovom filmu proširuje polje svog delovanja i vrlo dobro pravi tranziciju ka nekim provokativnijim sadržajima, iako PELICAN BLOOD nije postigao dovoljno veliki uspeh da bi on zaista bio zabeležen kao lice na koje se računa. Ipak,nadam se da će mu ova uloga biti uzeta u obzir.

PELICAN BLOOD je u krajnjem zbiru pristojan film sa dosta problema koji zahvaljujući vitalnoj realizaciji i magnetičnim glumcima uspeva da ostavi solidan utisak.

* * 1/2 / * * * *