The Crippled Corner

[Meho Krljic]

Najveći holivudski flopovi ove godine

Kad čovek vidi ove cifre jasno mu je zašto je Hollywood accounting izmišljen. Mislim, kako That's My Boy uopšte ima budžet od 70 milijuna dolara???

[ginger toxiqo 2 gafotas]

...pošto ne pričamo o  novcima koje su ovdašnji filmaši proarčili  grabeći sa državnih jasli, valja napomenuti da ova lista obuhvata i nekoliko dosta daobrih ostvarenja (The Watch, Dredd, That's My Boy, Cloud Atlas), a to ipak nešto znači i vredi...

[Meho Krljic]

Ma, ne, ova lista je samo o tome koliko je šta flopnulo, ne uzima se u obzir kvalitet filma. That's my boy je, recimo prvi film sa Adamom Sendlerom koga sam na osnovu trejlera poželeo da gledam, to nešto znači! A siguran sam da je Cloud Atlas vredan gledanja ali za njega se mislim i očekivalo da flopne u Americi pa i ovaj tekst napominje da globalno film još nije ni zvanično lansiran.

[ginger toxiqo 2 gafotas]

...mislim da svakako ima naduvavanja budžeta, ali nama je teže da pojmimo ove cifre, budući da po instinktu ili navici smećemo s uma da je tim primeraima reč o budžetima zasnovanim na postavci da svi angažovani i budu plaćeni kako dolikuje ili kako je dogovoreno....

[Lord Kufer]

Pranje novca i sistematsko izbijanje love iz džepova glupaka koji veruju u poštenje Holivuda.

[Meho Krljic]

...mislim da svakako ima naduvavanja budžeta, ali nama je teže da pojmimo ove cifre, budući da po instinktu ili navici smećemo s uma da je tim primeraima reč o budžetima zasnovanim na postavci da svi angažovani i budu plaćeni kako dolikuje ili kako je dogovoreno....

Da, da, slažem se. S druge strane, hollywood accounting je magičan baš zbog toga što uspevaju da ubede IRS svake godine da su imali troškove koje niko razuman ne bi mogao da napravi pa su im otud, eh, gubici tako veliki. Uwe Boll je samo primenio već postojeću filozofiju na specifično njemački ambijent.

[Джон Рейнольдс]

Али систем који је Уве користио је укинут пре много година, мислим да је први In the Name of the King тако исфинансирао и више није могао. Додуше, тај филм је очигледно пренадуван, 80 милки ако се не варам.

Не знам може ли се филм осигурати од флопа, па пренадувати буџет и покрити се од осигурања. Хоћу рећи, кад је могуће осигурати било шта од било чега, што не би и од флопа на благајнама?

[Meho Krljic]

Pa... kakvih osiguravajućih društava ima u USA, ne bih unapred otpisivao tu mogućnost.

No, poenta je da je Uwe malo dete za holivucke knjigovođe, ima na wikipediji gomila primera, recimo:

Winston Groom's price for the screenplay rights to his novel Forrest Gump included a share of the profits; however, due to Hollywood accounting, the film's commercial success was converted into a net loss, and Groom received nothing.^[7] That being so, he has refused to sell the screenplay rights to the novel's sequel, stating that he "cannot in good conscience allow money to be wasted on a failure".
Stan Lee filed and won a lawsuit after the producers of the movie Spider-Man did not give him a portion of the gross revenue.^[8]


...


Hollywood accounting is not limited to movies. An example is the Warner Bros. television series Babylon 5 created by J. Michael Straczynski. Straczynski, who wrote 90% of the episodes in addition to producing the show, would receive a generous cut of profits if not for Hollywood accounting.[citation needed] The series, which was profitable in each of its five seasons from 1993–1998, has garnered more than US$1 billion for Warner Bros., most recently US$500 million in DVD sales alone. But in the last profit statement given to Straczynski, Warner Bros. claimed the property was $80 million in debt. "Basically," says Straczynski, "by the terms of my contract, if a set on a WB movie burns down in Botswana, they can charge it against B5's profits."^[11]

I tako to...

[crippled_avenger]

Znaš kako, Holivud pravi novac na načine koji zapravo nisu transparentni na tom box office nivou. Daću ti jedan primer iz naše ekonomije. Kada su vršene prouivatizacije filmskih preduzeća, to su neke firme koje imaju neki prostor, i on ima egzaktnu cenu, imaju neki drugi inventar koji takođe ima egzaktnu cenu, i imaju filmove. Koja je cena filma na koji neko ima prava?

To kod nas praktično nikada nije utvrđeno prilikom privatizacija.

Tako je i sa Holivudom. Film THE WATCH npr. je flopovao u bioskopu. Izašao je na kućnim formatima i tu je manje-više u prvom talasu uzeo gro zarade. Ali on ostaje zauvek u vlasništvu i kao takav on će zauvek donositi neki prihod. Naravno da se glavni novac uzima onda kada film izađe i da se to pre svega reflektuje na trenutne aspekte prihoda i rashoda, pozicije autora i glumaca itd. Ali, na duže staze, taj film će donositi novac, i Holivud nam nikada ne iznosi te aspekte prihodovanja.

[crippled_avenger]

Pogledao sam SUCCESS IS THE BEST REVENGE Jerzyja Skolimowskog, film koji je snimio tokom izbeglištva u Velikoj Britaniji, sa velikim francuskim produckionim uplivom usled koga pored Michaela Yorka u glavnoj ulozi igraju još i Michel Piccoli i Anouk Aimee u gotovo pa kameo rolama. Skolimowski je u Velikoj Britaniji snimio neke od svojih najboljih filmova ali i neke prilično konfuzne radove. No, u poznoj fazi rada, sve do ESSENTIAL KILLING, Skolimowski nosi snažnu dozu konfuzije ali bordwellovski rečeno to jeste njegovo autorsko obeležje. Ono u čemu ova "greška" koja čini delo auetentičnim po meni predstavlja problem jeste to što su osnovne premise njegovih filmova ipak vrlo konvencionalno postavljene u narativnom pogledu i zapravo osnovna iskliznuća proističu iz inflacije motiva. Otud je ESSENTIAL KILLING efektan jer je izuzetno ogoljen.

SUCCESS IS THE BEST REVENGE nudi zapravo vrlo ubedljivu i rekao bih poštenu sliku disidentskog života u Londonu u kome umetnik zapravo priprema rad koji će mu onemogućiti povratak u Poljsku, ne snalazi se u izgnanstvu, porodica prolazi kroz intenzivan period a suočava se i sa surovošću kapitalizma - finansije za svoje projekte mora da traži kod beskrupuloznih privatnika.

Na nivou pojedinačnih scena, Skolimowski je briljantan i hand held kameru dovodi do savršenstva. "Umetnički projekat" koji junak sprema je takođe jako zanimljiv, sa nekim moćnim teatarskim vizijama, a sinovi samog reditelja ne samo da pariraju Michaelu Yorku već uspevaju da iznesu i vlastite deonice u ulozi umetnikovih potomaka.

Iracionalnost s jedne i depatetizovanost s druge strane čine ovu priču o umetniku disidentu znatno drugačijom od onoga na šta smo navikli i u ovom filmu nema nikakvog kukumavčenja nad komunističkom represijom u Poljskoj. Štaviše junak sam vrlo svesno pravi delo za koje zna da će ga zauvek iseliti iz zemlje.

SUCCESS je zanimljiv rad Skolimowskog iz osamdesetih koji uz MOONLIGHTING krunuše njegovu tadašnju britansku aktivnost dok je još pretežno bio reditelj a ne glumac.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

Pogledao sam NO DOUBT Soo-Young Parka. Reč je o pojednostavljenom, smanjenom, niskobudžetznom pokušaju da se snimi MADEO Bong Joon Hoa. Za razliku od mnogih romantičnih slučajeva u kojima "mali film" biva bolji od ambicioznijeg, skupljeg i velikog, ovde ipak imamo film koji je i manji i slabiji. Negde od samog početka je jasno kako će se razrešiti priča o nestanku i ubistvu male devojčice u varošici u koju se doselio osuđivani pedofil i autor nas u tom pogledu nimalo ne iznenađuje. Čini se da i sama ekipa ima taj osećaj, pa su oni likovi koji treba da budu antipatični ili da nas navode na pogrešan trag pokazuju svoj odnos prema zapletu kroz način igre. Put do očekivanog razrešenja jeste nešto složeniji nego što se očekivalo, ali ne donosi nijedan bitan preokret koji bi osvežio tu postavku. Ipak, Soo-Young Park ima dovoljno umeća da sprovede ovu ekstremno klišetiziranu priču u pitkom maniru.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

Pogledao sam EXTRACTED Nira Paniryja, indie SF film koji se nadovezuje na čitavu seriju sličnih filmova o putovanju kroz tuđu svest/sećanja/snove. U tom pogledu mislim da bi bio understatement ako bi se naglasilo da nije baš oiginalan, a taj efekat je i pojačan relativno nedavnim izlaskom INCEPTIONa koji takođe nije bio baš originalan ali je svežiji od ovoga.

Međutim, Paniry sve ovo režira sa punim ubeđenjem, kao da je prvi otkrio temu, i EXTRACTED iako formalno jeste rip-off tako ne izgleda, niti pokušava da se nadoveže na uspeh INCEPTIONa - Paniry se ponaša kao da je on sve ovo prvi smislio. U tom pogledu EXTRACTED zaslužuje poene za bezobrazluk.

Međutim, Paniry nema budžet koji bi mu omogućio da EXTRACTED izgleda bolje od epizode prosečne televizijske serije i ono što su drugi postavili ipak nedovoljno osvežava. Ipak, unutar "već viđenog" prilično je vešt na nivou ritma.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

Pogledao sam KILLING THEM SOFTLY Andrew Dominika. Reč je o ekraniziciji romana George V. Higginsa COGAN'S TRADE koji je rezultirao jednim formalno besmislenim, napornim, banalnim i istovremeno pretencioznim filmom koji ozbiljno narušava ugled Brad Pitta kao glumca i producenta koji jako insistira na tome da pažljivo bira saradnike i projekte. Pitt je popustljiv prema Dominiku, na osnovu njegovog rada je doveo Erica Banu u Holivud, zatim je s njim snimio ambicioznog JESSE JAMESa a na kraju je završio sa ovim priličnim promašajem.

U ovom filmu Pitt igra sporednu i na određeni način pokroviteljsku ulogu koja kao da je svoj smisao sažela u jednoj replici sa kojom se završava i rekapitulira film, ali snaga te replike ipak nije dovoljna da opravda sat i po vremena nezanimljviih likova, radnje i digresija.

Rekao bih da je Dominik sa ovom pričom želeo da snimo svoj NO COUNTRY FOR OLD MEN ali su Braća Coen ipak mnogo zrelije "opteretila" svoj banalni krimić.

* 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

Pogledao sam THIS IS 40 Judda Apatowa, svojevrsni spin-off filma KNOCKED UP u kome se fokusira na porodicu starije sestre glavne junakinje koju je igrala Katherine Heigl. FUNNY PEOPLE je bio dosta pretenciozan, predug i u krajnjoj liniji neuspeo film, međutim, Apatow sa THIS IS 40 pravi još veću grešku jer ako je FUNNY PEOPLE pokazao da možda nema snage da se razvije u pravcu onoga što je svojevremno suvereno radio James L. Brooks, onda je THIS IS 40 znak jedne regresije u kojoj Apatow želi da na tragu Brooksa govori "istinu" a da sve to plasira kroz humor koji je bukvalno na nivou sitkoma, od scenarističke do glumačke i rediteljske postavke.

Međutim, Apatow u ovom filmu ne uspeva da plasira apsolutno nijednu "istinu" sa kojom bi se gledalac prepoznao na bilo kom nivou, a uvođenje sitkoma u nešto što je film je samo po sebi loš potez, naročito ako imamo u vidu da su i KNOCKED UP i FUNNY PEOPLE bili vrlo filmoliki.

Ako svemu tome dodamo da ovaj promašaj traje preko dva sata, onda je reč o prilično neodrživom spoju pogrešnih odluka koji samo rezultira zamorom i deluje krajnje razočaravajuće kao delo nekoga ko je samo pre pet godina uveo neka velika osveženja u američku komediju i upoznao nas sa nekim novim ljudima u njoj.

Mnogi komičari su u različitom kalibru uloga pojavljuju u ovom filmu, i nesporno je da ima smešnih scena ali celina u koju su te scene inkorporirane ništa ne valja. Pošto se od Apatowa očekuje da ponudi nešto više od nekoliko sitkomastih viceva i pošto on sam ima veće pretenzije, onda to sporadično zasmejavanje nikako nije dovoljno.

* 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

Rekapitulacija doživljaja iz srpske kinematografije u 2012.

http://www.dobanevinosti.blogspot.com/2012/12/2012-kad-svane-dan.html

[crippled_avenger]

 Wild Bunch's Vincent Maraval blasts French star system

2 January, 2013 | By Melanie Goodfellow

Producer and sales chief slams salaries of France's top stars, calling for rethink of French film subsidy system and cap on actor wages.

Wild Bunch co-chief Vincent Maraval has sparked a major debate in the French film industry over star wages and the country's generous film subsidies in an incendiary editorial in Le Monde newspaper over the festive period.

"This year has been a disaster for French cinema," declared Maraval in an editorial dated Dec 28 and written in response to the recent furore over actor Gérard Depardieu's decision to renounce his French citizenship over a 75% tax levy on citizens with an annual income of more than $1.3m (€1m).

"All the French films of 2012 billed as important, failed, losing millions of euros," he explained, citing such titles such as The Dream Team (Les Seigneurs), Astérix, Pamela Rose, Houba! On The Trail Of The Marsupilami, Stars 80, Bowling, Populaire and La Verité Si Je Mens 3.

"While Gérard Depardieu dominates the headlines and ministers fall over themselves to denounce his tax exile two kilometres from the border of the country he no longer 'feels part of", nobody is talking about the state of French cinema," continued Maraval.

The real scandal, he said, was not Depardieu's decision to quit France over his tax bill but rather the fact France's film industry no longer turned a profit, amid spiralling production costs racheted up by unrealistic actors' salaries.

"Not one film, except perhaps What's in a Name? (Le Prénom), can erase what the whole industry knows, but attempts to keep secret: French cinema is based on an increasingly subsidy-based economy. Even the biggest commercial successes lose money," he wrote.

A number of the cited titles had performed respectably at the box office — such as Houba! On The Trail Of The Marsupilami which attracted six million French spectators – but still lost money, he said.

Reality check

Maraval said it was time to re-appraise production costs and in particular the salaries currently commanded by the country's top stars.

"Films are too expensive. After the US studios, France holds the record for average production costs: $7.17m (€5.4m), against $4.5m (€3m) for an independent American film," he wrote.

The producer and sales chief placed much of the blame for these elevated costs on the French star system.

"Dany Boon commands sums which leave Gérard Depardieu behind - $4.5m (€3.5m) for Fly Me To The Moon (Le Plan Parfait), the box office of which isn't big enough to pay his salary!" he wrote.

"Why is it that well-known French actors – whether it's Vincent Cassel, Jean Reno, Marion Cotillard, Gad Emaleh, Guillaume Canet, Audrey Tautou, Léa Seydoux – make €500,000 to €2m for a French film, with a market limited to our borders, while, when they shoot an American film, aimed at the international market, they're happy with €50,000 to €200,000?," quizzed Maraval.

Comparing the earnings of a series of internationally renowned actors and directors with some of France's second-tier household names, Maraval continued: "Did you know that Benicio Del Toro made less for Che than Francois-Xavier Demaison in any of the films he's played in? That Marilou Berry, in the Croisiere, made three times more than Joaquin Phoenix in the next film by James Gray and that Philippe Lioret makes more than Steven Soderbergh and seven times more than James Gray or Darren Aronofsky?"

Alluding back to Depardieu's recent fall from grace, Maraval continued: "How is Depardieu a bastard (salaud)? The man who plays in Mammuth for free, helping the film to exist and is proposing to do the same thing for (Abel) Ferrara's DSK. Why is Vincent Cassel, who uses his money and energy to help young filmmakers like Kim Chapiron and Romain Gavras, more guilty than the system."

Subsidy re-think

Maraval concluded that it was time for the government and France's National Cinema Centre (CNC) to re-appraise how it meted out the country's film subsidies to the industry, calling for actor's wages in subsidised films to be capped at $530,000 (€400,000).

"At a time when Francois Hollande wants big industry bosses to cap their salaries, should the cinema world's top earners continue to earn more than they are worth, thanks to public money and an exceptional and unique finance system?" he wrote.

"Our famous French cinema subsidies only profit a handful of upstarts. But that will never provoke a scandal as noisy as Gérard Depardieu's fiscal exile. The leftover crumbs silence those whose role it should be to push for an analysis of the situation," he concluded.

[crippled_avenger]

Pogledao sam LA MOUSTACHE Emmanuela Carrera. U ovom filmu Carrer ekranizuje vlastiti roman o čoveku koji jednog dana brije brkove, i pošto niko ne primeti promenu počinje da dovodi u pitanje dqa li ih je ikada i nosio i stupa u sve veći raskorak između ličnog doživljaja sveta i sećanja koja deli njegova okolina. Carrer do kraja filma ne iznosi "racionalno" objašnjenje o čemu se ovde radi tako da bi se LA MOUSTACHE pre sve svega mogao definisati kao svojevrsni primer magičnog realizma i najbolji opis za našu publiku jeste da je vrlo sličan radovima Miše Radivojevića, naravno sa mnogo većom dozom preciznosti i manje pretenzija izvan onoga što je osnovni fokus filma. Iako je LA MOUSTACHE bez sumnje art house film koji insistira na "iskliznuću" iz kauzalnosti, u samom izlaganju je vrlo "racionalan", fokusiran i ne meandrira van osnovnog problema preispitivanja identiteta, odnosa čoveka prema okolini i sveprisutnog osećaja da je čovek iako je okružen ljudima uvek zapravo sam. Carrer prilično efektno plasira ovu ideju, uprkos tome što u jednoj deonici pred kraj drugog čina malo zaluta i uđe u neku zbunjujuću repeticiju čiju funkciju nisam do kraja razumeo. Emmanuelle Devos koju znamo po odličnoj ulozi iz SUR MES LEVRES je izvanredna u ulozi supruge koja potkopava stvarnost glavnog junaka kog igra Vincent Lindon, francuski Bryan Cranston. Ako imamo u vidu da je Carrer pre svega književnik i scenarista, LA MOUSTACHE je prilično zrelo režiran film.

* * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

Pogledao sam BERBERIAN SOUND STUDIO Petera Stricklanda, film koji izgleda kao kada bi moroni upali na set BBCjeve serije THE HOUR dakle čak ne ni MAD MENa i poželeli da snime film. U osnovi, BERBERIAN SOUND STUDIO je otprilike dizajniran kao THE HOUR, britanski, snalažljivo, a na nivou zapleta je kao MAD MEN, dakle nije baš mnogo jak u zapletu, ali s druge strane, kako rekoh, liči da delo morona, pa nema tu intelektualnu dimenziju i tenziju među karakterima na kojima se bazira ova serija "bez zapleta". Ono što je primarni moronski impuls jeste polazište ovog filma da će junak u toku naporne postprodukcije na italijanskom autorskom horor filmu (u ovom slučaju, glavni junak tvrdi da je film horor a reditelj da je autorski film) početi da proživljava delirijum u kome živor imitira umetnosti, stapaju se realnost i fikcija, gubi se razum, ne zna se šta je java a šta san, i sve one petparačke pretpostavke u kojima horor film nosi u sebi pravi užas.

Junaka igra Toby Jones koji se već ukalupio kao glumac koji igra razne izopačene, frustrirane, mračne likove, i rekao bih da na osnovu ono malo "biografskih detalja" koje znamo o ovom junaku, imamo posla sa čovekom koji je već imao predispoziciju da izgubi razum, naročito kad je suočen sa jednim stresnim, pipavim i repetitivnim poslom kao što je pravljenje šumova i analogna postprodukcija zvuka. Međutim, to što on gubi razum nadražen horor zvucima, da ne ulazimo u kvalifikaciju samog filma, deluje prilično banalno i gura ovaj film put šunda za čije je standarde prilično spor, isprazan i dosadan.

Kao studija karaktera i potonuća u ludilo, odnosno kao film koji pretenduje da bude izvan žanra, BERBERIAN SOUND STUDIO je stvar koja zaslužuje podsmeh.

Jedino što preostaje jeste prikaz samog rada na filmu i ljudi koji su radili Italo, koje Strickland ne kontekstualizuje do kraja. Reditelj Santini jeste svojevrsna mešavina priča o raznim rediteljima, ali nema dovoljno "šire slike" kako bi se njihova pozicija bolje razumela.

BERBERIAN SOUND STUDIO je redak primer filma koji se uporno, iz kadra u kadar bavi onim što je manje zanimljivo, a na kraju ne upeva da bude čak ni kao Jarmusch koji se specijalizovao da prikazuje ono što konvencionalni filmovi ostavljaju u elipsi.

* 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

http://www.theatlantic.com/entertainment/archive/2013/01/zero-dark-thirty-is-not-pro-torture/266759/

[crippled_avenger]

Nove vesti o starim problemima.

http://dobanevinosti.blogspot.com/2013/01/doba-ima-reditelja.html?m=1

[Meho Krljic]

Oh! Čestitamo! Završnik će valjda da vam završi.

[crippled_avenger]

Pogledao sam JACK REACHER Christophera McQuarrieja, jos jedan pokusaj da Tom Cruise dobije fransizu koja bi isla uporedo sa MISSION IMPOSSIBLE koji se pokazao kao njegova najmudrija investicija kada mu je zvezda posle serije ogromnih hitova naglo posnula. Zapravo, jedino GHOST PROTOCOL drzi Cruisera jos uvek u ozbiljnoj blockbuster igri u ovim danima kada je on maltene poslednja preostala zvezda svoje generacije, da ne kazem epohe. Cruiser ocigledno ne zeli da se odrekne pozicije major filmske zvezda na sta je spreman Bruce Willis ili da ostavi glumu po strani kao Mel Gibson. Medjutim, u poslednje vreme, ono sto je ranije karakterisalo Cruisea a to je mudar odabir uloga, pocinje da jenjava. Od KNIGHT AND DAY cini se da Cruise redja autogolove, sa GHOST PROTOCOLom kao recidivom ranijh vremena.
JACK REACHER nije dobar film, ali to na stranu, jos je vaznije to i da je dobar, ovo nije film za Cruisea. U REACHERu, Cruise igra ulogu koja je skrojena mnogo pre za Mela Gibsona, neuoticni bivsi vojni istrazitelj koji zivi off the grid i uvek je nekoliko koraka isped protivnika kako u mentalnom, tako i u fizickom pogledu mnogo vise ima mesta u onome sto je Gibson radio u svojoj RANSOM/PAYBACK fazi nego sa Cruiseom. On je u fizickom pogledu istovemeno neubedljiv kao borac, uostalom junak kog je osmislio Lee Child je gromada a previse je ocuvan za osobu koja zivi kao odmetnik.
Cruise je dovoljno dobar glumac da ne bude on glavni problem filma, dakle ovo bi se moglo podneti i pogledati da nije pretencioznog scenarija i neselektivne McQuarriejeve rezije. Ako je WAY OF THE GUN delovao kao scenario koji je recmo Walter Hill mogao pretvoriti u smislen film ali je imao tu nesrecu da ga snima osoba zaljubljena u vlastite pisane reci, JACK REACHER deluje kao materijal za krimic od u vrh glave 100 minuta razvucen na 130, sa mistifikacijama koje ne vode nikuda i deluju smesno, rediteljskim resenjima koja se cesto granice sa krajnje naivnm i grcevitim upiranjen nedoraslog reditelja da jednu u sustini prepoznaljivu formu ucini "oneobicenom" iako u tome i mnogo veci maheri nisu uspevali.
U tom duhu filma koji je ubedjen da je bolji nego sto jeste javlja se i Werner Herzog u prilicno blamantnoj ulozi negativca i Robert Duvall, u ulozi sidekickicne "mentorske" figure cija pojava deluje potpuno deplasirano, ne zato sto oni nisu otvoreni za tezgarenje,vec zato sto nas podsecaju na filmove znatno bogatije smislom.
JACK REACHER zbog Cuiseove moci, preglomaznog formata, predugog trajanja, uzaludne ambicije bez pokrica ostavlja utisak mozda i goreg promasaja nego sto zapravo jeste.

* * / * * * *

[Lord Kufer]

Jes ti ovaj tekst kucao u google translatu?

[crippled_avenger]

Otprilike. Imam problem sa iPadom, pokusavam sad da ga ispravim...

[crippled_avenger]

Pogledao sam ZERO DARK THIRTY, radoznalost je bila jača od strpljenja. Srećom film zaslužuje ponovna gledanja, u bioskopu i svim drugim formama.

U ovom filmu Kathryn Bigelow u određenom smislu sublimira tri tendencije koje su postojale u njenom dosadašnjem radu, i pretvara ih u koherentnu celinu. U ZERO DARK THIRTY se susreću BLUE STEEL sa snažnom junakinjom koja pokušava da reši slučaj, K-19 kao istinita priča o vojnicima - žrtvi & subordinaciji i THE HURT LOCKER kao okretanje razbarušenijem "dokumentarnom" stilu, u kome doduše Kathryn čini pionirske korake još u filmu STRANGE DAYS čija je osnovna premisa da postoji uređaj koji može da prenese doživljaje. U tom pogledu, mislim da je jedna od nategnutih, mada opšte prihvaćenih teza to da film u kome postoji dosta pokreta kamere i nestabilnih kretnji kamere delo koje pretenduje na "dokumentarnost" iako su u proseku dokumentarni filmovi statičnije snimani od igranih. Pre će biti da je reč o odluci da se u nekom atipičnom ritmu, pokrivajući svoh 360 stepeni prostora izlaže priča, umesto sa tradicionalnih 180. U tom smislu, ZERO DARK THIRTY iako je dosta sniman iz ruke, mada je zapravo vrlo kontrolisano kadriran, tretiran kao dokumentaristički postavljena priča, iako zapravo nije i mislim da je u rediteljskom postupku itekako prisutna autorska intervencija. Uostalom, po tome da DP nije Barry Ackroyd, Loachov i Greengrassov "dokumentarista" već Gregg Frasier, Autralijanac, koji je očigledno tu da nastavi tradiciju angažovanja tamošnjih DPjeva kada treba da se snime egzotični ambijenti, daleke lokacije i netaknuta priroda.

Pre svega, scenario Marka Boala prati tok događaja onako kako su se odvijali što podrazumeva da nema kauzalnosti na nivou priče i razvoja karaktera, ljudi ulaze i izlaze iz slučaja bez mogućnosti da se zaokruže, ali i da se propisno uvedu i tu Kathryn Bigelow pravi odlično rešenje na nivou podele - Jessica Chastain je glavni lik i jedini karakter koji ima razvoj i transformaciju, međutim star power u niz drugih uloga omogućuje da se likovi efikasno uvedu, privuku pažnju i zauzmu svoje mesto u odnosu na glavnu junakinju. Iako ZERO DARK THIRTY nije star vehicle, i u tom pogledu je samo star making za Jessicu Chastain, pa ipak pokazuje kako se zvezde mogu iskoristiti u drugačijem kontekstu.

Na taj način je prevaziđen problem "istinitih" priča i njihovog specifičnog razvoja odnosno antiklimaktičnosti, bez podilaženja standardnim načinima postizanja bioskopske napetosti kojima se recimo okretao Ben Affleck i time dosta okrnjio svoj inače odličan film ARGO. Mislim da će ARGO i ZERO DARK THIRTY kao istinite priče o akcijama CIA na Bliskom Istoku, imati sličan odnos kao THE KINGDOM i THE HURT LOCKER u svoje vreme i svaki će imati svoje zastupnike.

Možda deluje kao bizarno poređenje, ali ZERO DARK THIRTY u određenom smislu nosi sličnu "žensku" poetiku kao KLIP. Oba govore o ženama opsednutim jednim muškarcem koje su spremne na sve samo da ga dobiju, to jest da dobiju ono što žele od njega. Na tom putu su spremne da podnesu razne muke i žrtve s tim što kod Maje Miloš u filmu junakinja sama trpi muke a junakinja Maya kod Kathryn nanosi bol drugima. U oba slučaja, junakinja je autonomna u odnosu na svoju okolinu, iako kod Maje Miloš ta okolina postoji ali suštinski ne utiče na junakinju i ne menja je, a kod Kathryn te okoline nema. Međutim, činjenica da je junakinja apsolutno sama, bez ikog svog, bez porodice, partnera i prijatelja čini da se oseti "prisustvo odsustva" odnosno da ovo bude jasno čitljiv koncept. Naravno, konteksti u kojima junakinje operišu su različiti jer u KLIPU reč je o tinejdžerki koja je prirodno pod nadzorom porodice dok se u ZERO DARK THIRTY junakinja osamostaljuje na ovom opsesivnom zadatku u kom se razvija od rookieja do glavnog arbitra da li je zaista lociran najveći američki neprijatelj.

Oba filma kroz jednu "malu priču" nude širu sliku, iako naravno oba govore o vrlo ograničenoj, marginalnoj grupi. Međutim, kao što je Majina junakinja lik kroz koji se prelamaju određene kontradikcije životnog doba i kulturnog koda rezultirajući opsesijom jedne vrste, tako se u ZERO DARK THIRTYju prelama opsesija celog jednog društva, oličena u potrebi da se ubiju ljudi koji su krivi za 11. septembar. U oba slučaja imamo junakinje koje je život "isklesao" da im se celokupna egzistencija svede na samo jednu želju, s tim što u ZERO DARK THIRTY junakinja uopšte ne zna šta će dalje kada je svoju želju ispunila, dok kod Maje junakinja ima želju koja podrazumeva neki produžetak priče. Naravno, u junakinju ZERO DARK THIRTYja je celo američko društvo delegiralo svoju želju i ona je svesna toga, tako da njena izgubljenost na kraju filma ima širu simboliku.

S druge strane, kao protivnik ljudi koji žive "neobično", sami, bez kučeta i mačeta, u stalnoj opasnosti, daleko od doma i bilo kakvog prostora u kome mogu da normalno funkcionišu, nalazi se Bin Laden koji se u filmu praktično ne vidi ali vodi potpuno obrnut način života - manje-više kod kuće, sa porodicom, u jednoj specifičnoj formi koja u psihološkom pogledu deluje daleko socijalizovanije od one koja je dostupna glavnoj junakinji. Sama scena egzekucije Bin Ladena sa porodicom i obezbeđenjem je nemilosrdna, nimalo nije glamurozna, odlično prikazuje entropiju i precizno planiranje ove vrste akcije, i ne nosi u sebi naročiti trijumfalizam.

Mučenje je prikazano kao modus operandi američkih agencija i sad posle gledanja filma nisam siguran u čemu je dilema koja se postavlja u javnosti. Naime, osnovni ideološki problem sa američkim mučenjem je bio u tome da je njihova administracija legalizovala te metode što ranije niko nije učinio. Ali, svi znamo da se mučenje koristi kao tehnika svakodnevno i da je to tako oduvek bilo. U ZERO DARK THIRTY se pokazuje da CIA muči zatvorenike, ali nije ovo prvi film u kome se to sprovodi, uostalom Jack Bauer je na televiziji doveo mučenje do paroksizma. Otud mi nije jasno, čemu tolika polemika da li ZERO DARK THIRTY glorifikuje mučenje ili ne, kada je to naprosto način rada cele jedne agencije. Pitanje da li je mučenje dalo rezultate ili ne zapravo nije relevantno jer rezultati s jedne strane postoje na terenu a CIA nije pokušala druge metode, dakle, možda mučenje ne daje optimalne rezultate ali se ne bi reklo da je CIA pokušavala nešto drugo, a sa mučenjem vidimo dokle je došla. ZERO DARK THIRTY to konstatuje, a u jednoj sceni pokazuje da pojedini agenti na mučenje i svoju umešanost gledaju krajnje karijeristički dakle da nemaju moralne dileme. S druge strane, da, ne desi se da se neko propije ili samoubije zbog mučenja, ali mislim da je već ovakav hladnokrvan odnos prema mučenju dosta ilustrativan i pokazuje ko su ti ljudi.

ZERO DARK THIRTY je prilično hladan prema svojim junacima i temi, ali čini mi se da uitekako funkcioniše kao repertoarski film, s tim što predstavlja evoluciju u odnosu na standarde žanra kao što su filmovi iz sedamdesetih poput FRENCH CONNECTION ili CONVERSATION tada unapredili već postojeće forme policijskog filma, misterije i trilera. Kao što su tada Coppola, Friedkin i ostali stručnjaci radili pod uticajem Francuza i Italijana tako i sada možemo prepoznati ponešto od Audiardovog ili Assayasovog rukopisa u ZERO DARK THIRTY, uostalom Ramirez iz CARLOSa i Audiardov kompozitor su angažovani na ovom filmu. Dakle, čini mi se da ono što je arty u ZERO DARK THIRTY sada postaje nova vrsta standarda i da će za koju godinu ovo postati uobičajena filmska sredstva.

Kathryn Bigelow je u POINT BREAKu i STRANGE DAYSu dovela određene žanrovske koncepcije do savršenstva i umesto da ih nadalje reinterpretiora u istom stilu, otišla je korak dalje, i posle nekoliko različitih pokušaja, u raznim žanrovima, u ZERO DARK THIRTY formulisala novi oblik mainstreama. Iskorak koji je napravila u THE HURT LOCKERu sa epizodičnom strukturom, "nepoznatim" glumcima i hermetičnim glumcima, vratila je pola koraka nazad, pre svega gradeći kontinuirani narativ unutar epizodične strukture, sa poznatim glumcima i formulisala je novu funkcionalnu glavnotokovsku formu. 

Naravno, možda glavni tok neće prihvatiti ovu novu formu kao novi standard, ali čini mi se da je "velika tema", "istorijski događaj", "reputacija velikog i nagrađivanog reditelja" poslednji slučaj da ovakva postavka mora da se "pravda" u američkom filmu.

* * * * / * * * *

[crippled_avenger]

Pogledao sam KAD SVANE DAN Gorana Paskaljevića, film u kome se eksploatišu tragedija i zločin koji su se odigrali na Starom Sajmištu. Tema je zanimljiva, nije puno doticana u našem filmu, ali ovo kako je Paskaljević snimio svakako da nije put. Štaviše, ne samo da Paskaljević nije snimio dobar film, već bih rekao da je učinio sve da u filmskom pogledu devalvira ovu temu. Holokaust i logori su bili prisutni u jugoslovenskom filmu, međutim rat u kome su zločini protiv nenaoružanog življa kako u formi sprovođenja rasnih zakona tako i u formi odmazde nije proporcionalno govorio o toj značajnoj temi. Doduše, te teme su samo za nijansu bile prisutnije u stranim kinematografijama.

Ipak, poslednjih nekoliko decenija, ta tema je znatno zastupljenija u stranom filmu, krunisana je delima Spielberga, Polanskog ili Benignija. Paskaljević se ovoj temi okreće na jedan neobično trapav način. Film je grozno realizovan, i rekao bih da ne reflektuje Paskaljevićevu poetiku koja je i na počecima njegove karijere pre četrdeset godina bila modernija od ovoga. Dakle, poetika na koju se oslanja ovaj film nema veze sa praškom školom ili Paskaljevićem. Ovo je neki teskobni istočnoevropski diletantizam kakav se kod nas nije ranije sretao.

Film je snimljen, loše, odlikuje ga lenjost, umor reditelja i ostatka ekipe, a glumci su nepodnošljivo neubedljivi, spori i naporni za gledanje u čemu im nimalo ne pomaže grozan scenario koji je isprazan i konfuzan u svojim motivima. KAD SVANE DAN počinje kao priča o čoveku koji saznaje da zapravo nije potomak Srba iz Pančeva već Jevreja sa Dorćola koji su ga dali ovima da ga pričuvaju. Zatim, on pokreće inicijativu da izvede očevo delo koje je napisao dok je bio zarobljen na Sajmištu ali nailazi na niz neverovatnih i besmislenih prepreka, koje delimično proizilaze iz toga što Mustafa Nadarević igra junaka kao da je u stanju blage demencije. Konačno, film odjednom odlazi put ŠIŠANJA jer nacizam koji su u Starom Sajmištu sprovodile ustaše i nacisti i dalje živi u Srbiji sa skinhedima koji isteruju Rome (ili su pak to neki građevinski preduzimači).

Dakle, KAD SVANE DAN se bavi srpskim jadom, zločinima na ovim prostorima i generalnim užasom u najširem smislu, a Staro Sajmište je samo povod da se taj ceo splet gadosti izlije pred publiku.

U kontektsu praške škole, zanimljivo je videti Mustafu Nadarevića u ulozi rezigniranog muzičara koju je već igrao u VEĆ VIĐENOM Gorana Markovića. Međutim, izuzev te imanentne malograđanštine praške škole koja se najbolje vidi kroz to što tradicionalno biraju nekoga ko se bavi klasičnom muzikom kao primer žrtve srpskog užasa i klasnog konflikta.

KAD SVANE DAN doduše ne uspeva da bude čak ni iritantno malograđanski. Rekao bih da naprosto ne uspeva da BUDE. Ovo je jedno veliko senilno ništa na veliku temu.

[crippled_avenger]

Pogledao sam SNABBA CASH 2 Babaka Najafija na kome je Daniel Espinosa radio kao izvršni producent, a deo kreativne ekipe iz prvog dela je ostao na zadatku. Ipak, rekao bih da je Babak uspeo samo da očuva načelni "look" prvog filma, ali da je ova priča krajnje pojednostavljena, govoto prozaična u odnosu na prvi film i da SNABBA CASH 2 više deluje kao companion prvom delu nego kao samostalan film. To je šteta, jer su Babak i DP Aril Wretblad uspeli da ponove look prvog filma. Štaviše, rekao bih da u svom celom toku SNABBA CASH 2 nagoveštava da će se razviti u nešto zanimljivo ali u tome ne uspeva i pre svega nema "težinu" kao celinu, iako je na nivou pojedinačnih scena nesumnjivo vešto izveden.

Kao takav, SNABBA CASH 2 je pre svega diskuatbilno uživanje za fanove prvog filma, premda moguće je da oni koji ne vole ili ne znaju prvi film možda mogu da nađu nešto u čemu će ovde uživati, naročito jer nemaju sa čim da porede, a "izgled" prvog filma mahom jeste očuvan.

Srpski mafijaši su prominentni i u nastavku, Mrado je nešto i bitniji lik nego u prvom filmu a radovan i ostatak ekipe imaju upečatljive uloge. Za razliku od raspojasanijih srpskih krimosa kod Refna, Lapidusovi su dosta sračunatiji i opasniji, sve u svemu ponovo su vrlo efektni.

Zahvaljujući SNABBA CASHu i Joel Kinnaman i Fares Fares su uspeli da se dokopaju Holivuda, i uredno su se vratili za ovaj nastavak. Šteta je što film nije na nivou,. Možda će već započeti treći deo lapidusove "Stockholm Noir" trilogije, uspeti da dosegne uspeh prvog SNABBA CASHa koji je postigao internacionalni uspeh, dospevši čak i do naših bioskopa, za razliku od drugog dela koji je napravio trećinu posla prvog filma i to samo u Švedskoj.

* * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

Pogledao sam KONEC AGENTA W4C Vaclava Vorliceka. Reč je o zanimljivoj i maštovitoj parodiji na Bonda koja je snimljena 1967. godine u Čehoslovačkoj. Sam film nije onoliko smešan koliko je maštovit i vrlo ozbiljno tehnički realizovan i to je šteta. Mentalitetski humor je tipičan za Čehe, junak je obični, osrednji službenik koji igrom slučaju mora da se suprotstavi najopasnijem superagentu na svetu i polako ga svojom inertnošću i "običnim pogledom" na stvari, a uz pomoć vernog psa, savlada.

Vorlicek je maštovit reditelj i KONEC vrca od zanimljivih rešenja, međutim mašta nije isto što i humor, tako da je KONEC AGENTA W4C film koji više izaziva poštovanje nego smeh.

Ipak, rekao bih da se ovaj film mora smatrati bitnom fusnotom u istoriji filmova koje su inspirisali Bondovi, naročito jer je nastao u ČSSR i to vrlo brzo posle prvih Bondova.

Zanimljiv detalj je da se jedan od Francuza u filmu zove Dujardin, isto kao glumac koji će igrati agenta OSS117 u jednom od najboljih Bond-spoofova.

* * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

DJANGO UNCHAINED Quentina Tarantina je film koji sadrži nekoliko ekstrema, kao i svi njegovi radovi. Problem je u tome što su ti ekstremi potpuno pogrešni, a ono što ostaje između njih nije dovoljno dobro da ih opravda. INGLOURIOUS BASTERDS je u sebi sadržao dva ekstrema koja su ga diskvalifikovala - prvi je bio vezan za formu - film se svodio na nekoliko napornih dijaloških scena što ga je znatno udaljavalo od ideje guys on a mission flicka, a druga ideja je bila da se ponudi jedan drastično drugačiji pogled na istoriju.

Taj film je meni bio izarazito problematičan u tom osnovnom polazištu da je reč o filmu-eseju jer ono što je govorio o prirodi filma za vreme Drugog svetskog rata naprosto nije bilo tačno, bilo je površno, priglupo i fundamentalno netačno. Druga dimenzija, istorijske persiflaže i uvođenje anahronističkih elemenata je nešto što je do te mere pase da je do tada već bilo viđeno čak i u srpskom filmu u rasponu od CRNOG GRUJE U NOBu do pesme Borisa Bizetića u filmu CRVENI UDAR Predraga Golubovića. Dakle, to je sve bilo drastično u formalnom preterivanju i bajato čak i za srpske standarde. Međutim, čudnovatost tog filma koje je bilo u globalnim okvirima je dovela do toga da se BASTERDS ne smatra toliko velikom havarijom i da nađe neku fan bazu.

DJANGO UNCHAINED je film koji, na svu sreću, na nivou bazične postavke želi da bude film a ne film-esej, dakle ovo obrni-okreni jeste movie. Ali, kada je movie, on je osrednji, a kada Tarantino želi da ga nadogradi to je ovog puta opet šuplje, isprazno, manje ili više potpuno neduhovito, a u pojedinim segmentima (recimo Big daddy kao proto-pimp na farmi robinja i KKK) čak i uvredljivo.

Ovo je film koji po obimu radnje i sadržaju ne bi smeo da bude duži od 100 minuta a Tarantino ga razvlači na 165 minuta što danas mogu sebi da dopuste ili veliki spektakli u kojima ima šta da se vidi, ili veliki autori koji imaju šta da kažu. DJANGO UNCHAINED ne nudi ni jedno ni drugo.

Robert Richardson je napravio izuzetan doprinos u KILL BILLu i u INGLOURIOS BASTERDS je ponudio zanimljivo osvetljenje i tretman ambijenata iako same scene koje je snimao nisu bile naročito dobro postavljene. U UNCHAINEDu, on nudi jednu vrlo konvencionalnu fotografiju, pristojnu ali ne naročito sugestivno, a Tarantinovo kadriranje je prilično akademsko, sporadično čak i šturo.

Jedan veliki deo problema leži u tome što Tarantino vrlo brzo izgubi ideju kako da snimi tolike količine dijaloga kojima je opteretio junake, naročito je r su njihovi odnosi bazirani na odnosima iz filmova u kojima ljudi me govore puno. Ovde međutim, likovi koji se definišu kroz postupke a ne kroz govor mnogo pričaju i njihova ispraznost se time razotkriva.

Sam Jackson ima najzanimljiviji lik u filmu, odanog house niggera koji po svaku cenu štiti svoga gazdu, i nažalost taj karakter radi kao karikaturu, ali uprkos svemu potencijal tog lika se oseća.

Di Caprio je solidan kao južnjački gazda, robovlasnik i šteta je što materijal nije dorastao njegovim glumačkim sposobnostima.

Nemci su ostavili značajan trag u špageti vesternu pre svega kroz učinak Klausa Kinsog. Christophe Waltz samo u kroz izmotavanje uspeva da emituje nekakvu neurozu, koja je kod Kinskog znamo bila mnogo autentičnija. Međutim, Waltz u ovom filmu kao da pere svoju "biografiju" iz uloge Hansa Lande jer njegov junak kroz svoj "topao" gotovo homoerotski odnos prema Djangu nosi drugi najproblematičniji ekstrem UNCHAINEDa.

Naime, Waltz bez zadrške igre nemačkog zubara koji je postao lovac na ucene i uzima Djanga kao vodiča na jednoj od misija. Međutim, zgađen ropstvom on oslobađa Djanga i poveden romantičarskim zanosom jer ga je Djangova priča podsetila na mit o Zigfridu i Brumhildi, on odluči da mu pomogne u pokušaju da se ponovo nađe sa svojom ženom. Waltz ovu bizarnu premisu igra sa punim ubeđenjem što ne samo da deluje apsurdno već stvara jedan naročito paternalistički odnos prema Djangu, jedan odnos prepun razumevanja za njega i frustracije koje je podneo kao rob čime apsolutno eliminiše bilo kakvu buddy hemiju.

DJANGO UNCHAINED je u suštini buddy film u kome nema nimalo buddy hemije sem Schultzovih bizarnih emocija prema Djangu koje su pritom iz današnje vizure bljutave a u kontekstu epohe u kojoj se sve dešava sasvim neočekuivane ako imamo u vidu tadašnji pogled na svet.

Pošto Django i Schultz provode jako puno vremena zajedno javlja se problem toga što među njima nema nikakve drame, oni se savršeno slažu i sve im savršeno uspeva.

U principu, tradicija vesterna ostavlja mogućnost za nastanak jako dugih filmova, setimo se recimo ONCE UPON A TIME IN THE WEST, ali to su filmovi koji su na nivou priče i karaktera znatno bogatiji od ovoga.

Na kraju, iako je fan blaxploitationa, Tarantino ne uspeva da stvori utisak istinskog crnačkog gneva koji je bio prisutan u blaxploitation vesternima iz sedamdesetih, kod njega uprkos priličnoj veštini za kreiranje ekstremnih postavki, ovde sve deluje dosta umiveno i u rukavicama, bez ikakve sočnosti.

Ako neko želi da vidi znatno bogatiju i superiorniju varijante ovakve priče, preporučujem maestralni SKIN GAME Paula Bogarta jedan od overlooked klasika slave vesterna.

Kad je reč o špageti tradiciji, Tarantino nudi nekoliko muzejskih detalja kao što je ubacivanje moderne muzike u epohu, ali nema tu italijanskog osećaja za stil, tako da čak i kicoš kao Calvin Candie deluje više kao junak iz američkog nego iz italijanskog filma.

Jamie Foxx je naslovni lik i prisutan je u skoro svim scenama ali u vlastitom filmu na planu uticaja na radnju on je epizodista. U tom pogledu, DJANGO UNCHAINED je priča o oslobađanju crnaca u kome glavnu reč i glavne odluke donose belci a crnac samo potura leđa i služi im kao fetiš za koji vezuju određene ideološke pozicije. Jamie Foxx sam po sebi nije sporan kao glumac ali sasvim sigurno da bi Will Smith bio ne samo bolji u toj ulozi već i ne bi dozvolio da mu junak bude ovoliko pasivan uprkos naslovnoj ulozi.

BASTERDS je film kome se ne bih vraća. DJANGO ću eventualno pogledati još nekad jer je u samoj svojoj strukturi nepretenciozan, pa samim tim nema ogromnu grešku u temeljima kao prethodni film.

Ipak, rekao bih da je Tarantinu potrebno da sa jedne strane ojače dramske fundamente svojih priča a sa druge da osveži asortiman sitnih vezova kojima ih ukrašava pošto u DJANGOu ni jedno ni drugo ne stoji kako treba.

* * / * * * *

[Meho Krljic]

Hm... zvuči otprilike kako smo i očekivali. Tarantinu bi koristilo malo umanjivanje budžeta i teranje da snima pod nekim težim uslovima, kako bi možda uhvatio parčence magije Reservoir Dogs...

[Agota]

Hm... zvuči otprilike kako smo i očekivali.

  nisam pogledala film, a sigurna sam da ce mi se dopasti .

INGLOURIOUS BASTERDS

.... a druga ideja je bila da se ponudi jedan drastično drugačiji pogled na istoriju.

Taj film je meni bio izarazito problematičan u tom osnovnom polazištu da je reč o filmu-eseju jer ono što je govorio o prirodi filma za vreme Drugog svetskog rata naprosto nije bilo tačno, bilo je površno, priglupo i fundamentalno netačno.

Naprosto Tarantinova ideja ,glupost koja ne pije vodu , ali  on tera  do kraja,i treba. Meni se dopalo.





...sto se tice  crippled_avengera, na osnovu njegovih impresija  gotovo svih filmova za koje sam zainteresovana za pogledati uvek su dve * vise ili manje  od njega.
tako da  od DJANGO UNCHAINED ocekujem * * * * ZERO DARK THIRTY * *  BERBERIAN SOUND STUDIO * * *1/2 itd...

[crippled_avenger]

Hm... zvuči otprilike kako smo i očekivali. Tarantinu bi koristilo malo umanjivanje budžeta i teranje da snima pod nekim težim uslovima, kako bi možda uhvatio parčence magije Reservoir Dogs...

Moguce. Izgleda da mu ovo potpuno opustanje bez ikakve kontrole i ogranicenja ne prija. Nazalost, ovo je Tarantinov film u kome vrlo rano krenes da gledas na sat...

[crippled_avenger]

Hm... zvuči otprilike kako smo i očekivali.

  nisam pogledala film, a sigurna sam da ce mi se dopasti .

INGLOURIOUS BASTERDS

.... a druga ideja je bila da se ponudi jedan drastično drugačiji pogled na istoriju.

Taj film je meni bio izarazito problematičan u tom osnovnom polazištu da je reč o filmu-eseju jer ono što je govorio o prirodi filma za vreme Drugog svetskog rata naprosto nije bilo tačno, bilo je površno, priglupo i fundamentalno netačno.

Naprosto Tarantinova ideja ,glupost koja ne pije vodu , ali  on tera  do kraja,i treba. Meni se dopalo.





...sto se tice  crippled_avengera, na osnovu njegovih impresija  gotovo svih filmova za koje sam zainteresovana za pogledati uvek su dve * vise ili manje  od njega.
tako da  od DJANGO UNCHAINED ocekujem * * * * ZERO DARK THIRTY * *  BERBERIAN SOUND STUDIO * * *1/2 itd...

Vidi, moguce je da BERBERIAN neces izdrzati do kraja...

[Ghoul]

ne verujem da je agotin ukus baš toliko vulgaran.

[Agota]

Vidi, moguce je da BERBERIAN neces izdrzati do kraja...

Sve je moguce. To su moja ocekovanja ,nisu presude.
Ne bulaznim napamet.  Evo par  primera ,a ima ih ........................

crippled_avenger                              agot

SAVAGES   * * * / * * * *              SAVAGES  * / * * * *
LOOPER   * * * / * * * *                LOOPER  * / * * * *
PARANORMAN   * * / * * * *          PARANORMAN * * * * / * * * *

...zaista, jako,jako  retko da nam se nesto poklopi u ocenama...
ali nema veze ,cenim i postujem svacije misljenje ,ne mora uopste da nam se poklapaju ukusi ,zato i pratim Crippled Corner ,naravno da ovde ima  britkih tekstova  zacinjenih  witty humorom, ali i onih koji me apsolutno ne zanimaju , i to je ok.

[Meho Krljic]

Why Gangnam Destroyed Bieber [Slavoj Žižek]

[Lord Kufer]

Jel on namerno razvio ove tikove, da bi ispalo da se ljudi smeju njegovim duhovitostima?

[Meho Krljic]

Ne umem da kažem, ali ne umem ni da kažem šta je bila poenta ovog njegovog češanja o Gangnam Stajl.

[Lord Kufer]

On samo priča o popularnim temema, ali nema skoro ništa što nisu već drugi rekli o tome. Zabavan je, to stoji.

[Ghoul]

Ne umem da kažem, ali ne umem ni da kažem šta je bila poenta ovog njegovog češanja o Gangnam Stajl.

ha ha, meho traži poantu kod žižeka! 

[Meho Krljic]

Nemojmo. Ume Žiksa da poentira veoma efektno, nekad dubokoumno, nekad pak samo frivolno (kao ono o vegetarijancima) ali i dalje efektno, ali u ovom konkretnom slučaju je samo pomenuo popularne fenomene i nije napravio nikakvu poentu. Možda kasnije u predavanju, ali aplouder je isekao pre poente. Možda.

[crippled_avenger]

Isekao nam loader punchline.

Nego Meho, pročitao sam jedan članak koji me je podsetio na tvoju životnu priču, samo što ti svoje izume nisi toliko komercijalizovao...

http://www.wired.com/threatlevel/2012/12/ff-john-mcafees-last-stand/?fb_action_ids=10151364819417697&fb_action_types=og.likes&fb_source=aggregation&fb_aggregation_id=288381481237582

[crippled_avenger]

Pogledao sam HYDE PARK ON HUDSON Rogera Michella. Scenario po kome je nastao ovaj film nije baš najsavršeniji primer dramaturgije i toga kako se bira tema, postavlja ritam izlaganja i raspoređuju akcenti u priči, međutim, Roger Michell je veliki reditelj i on uspeva da ovaj klimavo postavljen scenario pretvori u solidan film, da oživi likove i ambijent na ekranu i da tamo gde postoje rupe na nivou priče ili odabira događaja koje pratimo impresionira gledaoca svojim rediteljskim postupkom.

Bill Murray je izvanredan kao Franklin Delano Roosevelt, veliki, lucidni, državnik koji je transformisao svet svojim odlukama kako u vreme Depresije tako i potom u periodu Drugog svetskog rata. Njegova igra je uspela da zarobi lakoću sa kojom se Roosevelt suočavao sa svim problemima, od zdravstvenih do političkih, a kako govori ovaj film i romantičnih, a da savki od njih ne izgubi na svojoj težini i složenosti. Samuel West i Olivia Colman uspevaju da zarobe nesigurnost britanskog kraljevskog para koji dolazi u SAD da moli za pomoć, i u stalnom strahu da neće biti ismejani kao relikt prošlosti, naročito u susretu sa jednim izrazito modernim državnikom kao što je Roosevelt. Tome svakako doprinosi i iskustvo svih ovih glumaca u komediji i stvaranju osećaja blage neprijatnosti. Michell uspeva da na vrlo efekatn način prikaže ono komično, i "ljudsko" u ovim čuvenim figurama, a da ih ne pojeftini.

U tom pogledu, junakinja iz čije se vizure sve ovo priča, a igra je Laura Linney, predstavlja straight osobu od koje se odbijaju i u odnosu na koje se mere ekscentičnosti glavnih "komičnih" figura. Ona je u filmu omniprezuentna, jednim delom kroz sugestuivnost voiceovera kojim prati scene u kojima se ne pojavljuje.

Pored sposobnosti da izuzetno dobro pronikne u samu suštinu karaktera o kojima govori i jasne žanrovske artikulacije na koji način želi da osveži njihovu sliku u popularnoj kulturi, Michell je kao i uvek izvanredno vešt u vizuelnom pogledu. Sa vrlo skromnim budžetom on uspeva da rekonstruiše i fetišizuje jednu epohu, i uspešno integriše vuisoku estetizaciju sa pripovedačkom funkcionalnošću u inscenaciji i kadriranju.

Da je događaj o kome film govori istorijski značajniji i bombastičniji, i naravno da romantični zaplet o kome se govori nije kontroverzan, čak prilično izopačen, HYDE PARK ON HUDSON bi verovatno snažno figurirao i u trci za "oskare". Međutim, ovaj engleski kralj je kao tema već nagrađen nedavno u filmu KING'S SPEECH tako da HYDE PARK nije imao puno šanse, naročito jer se bavi nečim iz Rooseveltove biografije po čemu sigurno "ne treba" da bude zapamćen.

Taj spoj prelomnog susreta između Roosevelta i britanske krune u kome je na neki način on uveo kraljevsku porodicu da "igra" po njegovim, modernim pravilima (uostalom i KING'S SPEECH govori o sudbini prvog britanskog Kralja koji je morao da ima posla sa medijima) i sporedne priče vezane za njegov nekonvencionalni intimni život na neki način prikazuje sliku jedne vrlo složene ličnosti koja je svoju privatnost "oblikovala" kao i čitav svet. Nelsonov scenario je u tom pogledu dobro zamišljen ali nije dobro realizovan do kraja jer nijednu od tih tema ne uspeva da aktivno zaokruži.

Michell ipak uspeva da izvuče snažan emotivni odjek ove priče. Kao Britanac, Michell ne favorizuje nijednu od strana, uostalom Rooseveltova intimna priča je više u duhu francuskog filma nego angloameričkog, ali svakako da Kruni prilazi sa adekvatnim razumevanjem.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

Pogledao sam THE IMPOSSIBLE JA Bayone, film o britanskoj porodici koja postrada u cunamiju. Ova istinita prica spada u red onih u kojima je zbilja tesko biti pametan jer je priroda tragedije takva da nadilazi svaku razumnu dramu. Prosto, vrlo slicno Stoneovom filmu WORLD TRADE CENTER u kome junaci leze zgnjeceni ispod zgrade sto prilicno ogranicava pricu i razvoj karaktera tako i ovde cunami koji raznese citava naselja i ostavi pustos deluje kao prevelika nevolja da bi se sa njom suocili junaci. Svakako, Bayona dobija priliku da isprica nesto o ljudima koji u sebi otkrivaju nesto sto nisu ni slutili da imaju u sebi i sl. ali isto tako kroz podvlacenje licNe inicijative medju ljudima prenebregava sustinsku autodestruktivnost takvog ponasanja u periodu ovakve katastrofe. Naime, gledajuci ovaj film ako prenebregnemo sam cunami talas u kome je naravno bilo korisno biti snazan i snalazljiv, potom na teren izlazi citava armija humanitarnih radnika kojima zapravo preduzimljivost unesrecenih samo smeta. Bayona u pojedinim situacijama nacinje teme zrtve i solidarnosti ali film se na kraju svede ma masu slucajnosti koje rezultiraju hepiendom i u sustini na kraju cak ni "neposlusnost" junaka koja otezava rad strucnim sluzbama ne doprinese razresenju te konkretne proce vec cista sreca. U tom pogldu cini mi se da je proca o tome kako bi se kroz racionalno postavljen napor, kakva je bila sama humanitarna intervencija, bila mnogo vrednija od ove koja je sada ispricana.
Ewan McGregor i Naomi Watts, izubijani i u ritama, svakako ne mogu da smetaju filmu ali kada dve zvezde predvode jednu prilicno bledo postavljenu filmsku porodicu, onda THE IMPOSSIBLE vise deluje kao dvocasovna reklama za zivotno osiguranje koja svedoci o tome da idealna porodica moze da nagrabusi na odmoru iz snova, nego kao prava drama. Neki kriticari porede Bayonin prikaz porodice sa Spielbergovim ali ovo je jako daleko od tog standarda.
THE IMPOSSIBLE je uprkos svemu mudar poslovni potez. Snaga price o cunamiju u spoju sa zvezdama ucinice ovaj film vrlombitnim delom televizijskog i home video repertoara i cini mi se da cemo ga sretati cesce na televizijama od nekih zaista dobrih filmova iz prosle godine.
Bayona se solidnom scenom cunamija preporucio za reziranje i nekog tehnicki zahtevnijeg spektakla, a kao da je i sam toga svestan, reprizira je i u samoj zavrsnici filma.

* * / * * * *

[Albedo 0]

Odlično, taman sam mislio da gledam taj Impossible a sad i ne moram. Dovoljno me iznerviralo što je par stotina hiljada Azijata umrlo a film prave o par Britanaca

Jel on namerno razvio ove tikove, da bi ispalo da se ljudi smeju njegovim duhovitostima?

pa on je neurotik, čak i pije neke lijekove da smanji tikove

ha ha, meho traži poantu kod žižeka! 

zato npr Ghoul nema tikova ali ništa od žižkavog nije čitao, sem možda nekih sporednih djela

[crippled_avenger]

Ova godina je što se filmskih profesija tiče očigledno bila posvećena toncima - na Sundanceu je izašao film NOBODY WALKS Ry Russo-Young na čijem je scenariju zajedno sa rediteljkom radila i Lena Dunham što svemu dodaje naročitu dimenziju.

NOBODY WALKS je indie film po svim postulatima te poetike, uključujući i angažman poznatih glumaca koji se u ovakvoj produkciji razgibavaju između svojih više mejnstrim angažmana. Glavne uloge igraju John Krasinski u ulozi tonca, Olivia Thirlby kao mlada njujorška hipsterka koja dolazi da dovrši svoj film kod njega i Rosemarie DeWitt kao tončeva supruga koja ubrzo prepoznaje da je rediteljka dovela do ozbiljnog poremećaja u njenom braku i domaćinstvu.

NOBODY WALKS u određenom smislu možemo posmatrati kao modernizovanu varijantu filma MODERN ROMANCE Alberta Brooksa koja je po svemu pitkija od tog filma, osim po tome što nema antologijsku scenu prcesa rada na filmu kakvu je tamo napravio Brooks učinivši ga jednim od bitnih "filmova o nastanku filma" iako zapravo to uopšte nije u fokusu priče. Na nivou zapleta, NOBODY WALKS meša žustru melodramu sa blagim osećajem kalifornijske otupelosti proistekle iz jednolične i prijatne klime i već u samom naslovu sugeriše da će ambijent (LA kao grad u kome NOBODY WALKS) igrati vrlo značajnu ulogu.

U tom smislu zanimljivo je da osim nekoliko kadrova koji prikazuju LA kako bi pokazali gde je junakinja doputovala, film se praktično sve vreme dešava u jednoj kući ali Ry Russo-Young uspeva da tu lokaciju učini dosta prijatnom i zanimljivom.

Glumci su izvanredni, film je vrlo atmosferičan, ali nema puno kapaciteta da iskorači izvan indie okvira uprkos glumačkoj podeli koja ima i repertoarski potencijal jer se sve vreme drži ideje o "maloj priči" koja na kraju može da deluje prilično irelevantno u širim okvirima. U tom pogledu, nedostatak burnijeg ishoda deluje čehovljevski što je prilično neprihvatljivo za glavnotokovske okvire.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

Pogledao sam SVARTUR A LEIK Oskara Thora Axelssona, islandskog štićenika Nicolas Winding Refna koji je prošle godine bio u takmičarskoj selekciji roterdamskog festivala a potom munjevito uspeo da se dokopa i prvog holivudskog projekta. SVARTUR A LEIK je ekranizacija romana Stefana Manija koji je navodno baziran na "sranjima koja su se stvarno desila".

"Sranja" koja se dese u filmu su se svakako desila u desetinama drugih krimića, i Axelsson je u tom smislu najmanje originalan među Dancima i Šveđanima koji snimaju gangsterske filmove. Ako su se desila i u stvarnosti, uopšte me ne čudi, imajući u vidu da su policajci i kriminalci podjednako inspirisani filmovima. U slučaju SVARTUR A LEIK, rekao bih čak da nisu iskopali neke naročito ekscentrične krimiće.

U tehničkom pogledu, SVARTUR A LEIK ima neka videospotovska rešenja koja nisu nimalo sveža ali čine da ima "nekakvo" rediteljsko obeležje. Rekao bih da Refnovo ima na špici ovog filma čini osnovno objašnjenje kako je ovaj rad uopšte uspeo da izađe van Islanda, i da donese holivudski posao Axelssonu. U ovom filmu on nije pokazao apsolutno ništa što ne pokazuju brojni severnoevropski reditelji.

* 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

Pogledao sam SHADOW DANCER Jamesa Marsha. Ovo nije prvi put da izvanredno uspešni dokuemntarista pravi igrani film, ali ponovo se čini da trilerski užitak bolje postiže kada se ne bavi fikcijom. SHADOW DANCER iz petbnih žila pokušava da bude sofisticiran triler o infiltraciji doušnika MI5 u severnoirske separatističke formacije, u periodu kada je IRA bila nadomak potpisivanja primirja, ali krajnji utisak je nažalost da je film samo naprosto spor i prejednostavan umesto da je sofisticiran i složen u prikazu situacije.

Marsh je okupio All-Star podelu sa autoritetom kakav je Clive Owen, Andreom Riseborough u glavnoj ulozi i ekipom vrlo solidnih i perspektivnih profija oko njih. U principu, film je solidan glumački, ali je šteta što priča ne nudi prostora da se izgrade zanimljiviji karakteri i sve se na kraju svede na kalibar proizvoljne TV drame.

* 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

Part concert movie, part coming-of-age drama, "Metallica: Through The Never" plans to shake up the concert movie format.

The first film from the newly relaunched Picturehouse, "Chronicle" and "Lawless" actor Dane DeHaan will star in the film which "Predators" director Nimrod Antal will helm.

DeHaan plays a young band crew member who is sent out on an urgent mission while the band is playing a live set in front of a sold-out crowd.

He soon unexpectedly finds his world turned upside down. Picturehouse head Bob Berney says "it's an entertaining genre film with a concert inside it ... it's a very cool project to reboot Picturehouse with."

The film is currently targeting an August 9th release.

[crippled_avenger]

VERINJAK je doživeo svoju premijeru u televizijskoj formi dvodelnog TV filma. Stanje RTSa je takvo da čovek istovremeno mora da bude srećan i očajan zbog toga što je RTS snimio ovako nešto. Srećan jer konačno nije reč o seriji koja se dešava u periodu diktature Kralja Aleksandra, a sa druge strane očajan zbog samog dometa i sadržaja koji smo dobili.

Samo veče nakon ZVERINJAKA, RTS je ponovo počeo da reprizira BOLJI ŽIVOT čime je učinio da ovaj dvodelni rad možemo smatrati pionirskim ostvarenjem u kontekstu naše televizijske produkcije, vrlo ekskluzivnim slučajem da je neko napravio premijeru u moru repriza koji počinju već da dobijaju patološke dimenzije. Razumljivo je da u godini ima više dana nego što RTS ima snimljenih epizoda sa premijernim materijalom, ali nije mi jasno zbog čega onda ne zamene te termine nečim što nije serija, recimo nekom emisijom.

Nije sramota nemati program, mada naravno onda se postavlja pitanje zašto nema programa?

No, vratimo se ZVERINJAKU. Imali smo sreće da je urednik dramskog programa sam od sebe naručio jednu televizijsku koju on naziva igranim filmom na festivalima, televizijskim filmom na televiziji a emituje ga kao dvodelnu seriju. To jeste malo neobična transformacija formata naročito jer serije nisu iskasapljeni filmovi već strukture koje se po pravilu snimaju i osmišljavaju tako da se gledaju u epizodama.

Stoga, kad se pogleda ceo ZVERINJAK ostaje čudan utisak da je ovo neka celina isečena na pola čime je ometen inicijalni utisak koji je autor planirao.

Kao i u slučaju TV filma NEKO ME IPAK ČEKA po scenariju glumca Dušana Premovića, Novakovuić polazi od premise da sela u Srbiji liče na neke lokalitet iz američkih filmova koji prikazuju Teksas u periodu Velike depresije - to su napušteni prostori, bez reda, zakona, u kome ljudi žive maltene kao u 19. veku, a nekoga vrlo lako može pojesti mraka i da to niko ne primeti.

Tako i u ZVERINJAKU, seljaci slušaju radio 1991. Niko nema televizor, i slobodno planiraju smaknuće nekorumpiranog šumara koji im smeta, iako je sam šumar izašao iz zatvora zbog ubistva, dakle nije baš da je mofuće tek tako tamo uklanjati ljude što je očigledno njihova namera.

Zatim, tu imamo i motiv ugovorenog braka iako već decenijama znamo da postoji problem disproporcionalnog broja muškaraca i žena na selu koji su rezultat migracija odnosno odsustva strateškog demografskog planiranja, između ostalog i u formi ugovorenog braka.

Dakle, Novaković smešta Spasojevićeve junake u neko imaginarno selo koje nota bene nije blisko dionizijskom haosu Dragoslava Lazića ili dionizijskoj patetici sa elementima haosa Radoa Bajića, ali ni emancipovanoj slici sela Radoslava Pavllovića. Ovo je najbliže virilnom pesimizmu Siniše Kovačevića u komeje osnovni argument oštrica noža, svaki seks rezultira neželjenom trudnoćom i tragičnim abortusom, a smrt junaka je jedini način da se delo završi.

U tom pogledu ne čudi da je Spasojević Sinišin student sa BK, reklo bi se Siniša 2.0.

Međutim, kao ni rani Siniša, ni Spasojević nije za potcenjivanje, bilo je tu nečega ošto bi činilo zanimljivu dramu kada bi se stesali viškovi, eliminisale gluposti i pojasnili zaplet i motivacije. No, Novaković nije u stanju da to uradi, pa tako priča iz jedne tragične, anahrone, aspurdne predrasude o srpskom primitivizmu - što je kakva-takva tema za dramu, u finišu postaje kritika rata i završava odlaskom junaka na front na kome će izvesno nastradati (jer kod Spasojevića u prisistvu vatrenog oružja niko ne izvlači živu glavu) a to sve nema ama baš nikakve veze sa pričom koja se do tada dešavala.

Ne samo da je opterećovanje ove arhaične seoske priče ratom na prostoru bivše SFRJ nepotrebno već filmu kao "maloj priči koja otkriva veliku priču" daje jedan dosta opskuran ideološki predznak.

Usled svih ovih dosta drastičnih aspekata koji postoje u ZVERINJAKU postavlja se pitanje da li je u tom minimumu RTSove premijerne produkcije BAŠ OVAJ RAD zaslužio da bude ekranizanovan, ili da je to trebalo da radi BAŠ OVAJ reditelj... Mislim da je odgovor jasan, ali to su RTSove organizacione zavrzlame koje čine nihove devijacije neizlečivim - Štazi su uspeli da razmontiraju, RTS nisu.