The Crippled Corner

[crippled_avenger]

Svebor je stari džezer. Možda su ti vlasnički odnosi važili u ono vreme kada je tekst napisan? U svakom slučaju, WRECK IT RALPH je film kojim se reaktuelizuje taj spis.

[Meho Krljic]

Nisu nikad, Namco je uvek bio svoja firma, do merdžera sa Bandaijem iz 2005. godine. Ali nije to bitno, mislim, nije to meni problem teksta koliko nedovoljno ubedljiv put od premise do zaključka s kojim čak i mogu da se načelno složim.

Al sad si me napalio na Ralfa, mora to da se gleda.

[crippled_avenger]

RALPH je esencija. Ne želim da idem previše daleko, ali moram, RALPH je ROGER RABBIT za dane gejminga. E sad, tu moramo ukalkulisati razliku ozmeđu animiranih i filmskih noir likova sa onim što je funkcija likova u gejmingu i iz toga proizilazi i razlika između ova dva filma.

[Tex Murphy]

ditches the comic book and fantasy elements in favour of a "Gladiator" and "Troy"-style approach.

Купљено! Рени ће да им објасни како се прави грчкомитолошки филм!

[Джон Рейнольдс]

N. Korea video shows US city under attack

[crippled_avenger]

WRECK-IT RALPH nije Pixarov film, već "obična" Disney produkcija koja je doduše nastala u periodu kada su kreativci iz Pixara uzeli veće učešće u radu Disneya, i kada je John Lassetter već došao na čelo sektora za animaciju. Ovim počinjem osvrt na WRECK-IT RALPH zbog toga što je ovaj film po svom kvalitetu u ravni Pixarovih radova, odnosno u ravni nadahnutih Pixarovih radova, i samim tim reč je o prvoj klasi filmova u svakom smislu. Rich Moore nema background u Pixaru ali ima dosta iskustva u radu na animacijama od koje su se očešali mnogi Pixarovi ljudi poput Brad Birda kao što su SIMPSONSi. Uostalom, i Brad Bird je pre Pixara već imao jedan animirani film van Disneya.

WRECK-IT RALPH se u određenom smislu može grupisati sa INCREDIBLESima u tom smislu što u animaciju uvodi temu iz drugog medija. Dok su se INCREDIBLES bavili superherojima koji potiču iz stripa ali su na filmu imali izuzetno uspešne inkarnacije, WRECK-IT RALPH govori o junacima iz igara koji su bili prisutni na filmu ali se ne može govoriti o postojanju bogate riznice filmskih klasika na tu temu.

Jedna od stvari koje bi se zapravo morale uračunati u tumačenje ovakvih priča jeste sam postmoderni postupak na kome je ovaj film baziran, i koji je u suštinskom pogledu mudriji od onoga što je uradio INCREDIBLES. U jednom svom eseju Žižek kaže:

"Za postmodernizam bi specifična bila upravo suprotna procedura — zamišljanje čitavog narativa u pozadini slike (ili fotografije) te pisanje drame ili snimanje filma na osnovu njega. Nešto na tom tragu nedavno se zaista i dogodilo u Njujorku: drama Lin Rouzen
(Lynn Rosen) Nighthawks, koja je februara 2000. otvorila Off-Broadway sezonu, pruža upravo ono što svojim naslovom i obećava: niz scena koje oživljavaju četiri slike Edvarda Hopera (Edward Hopper) (Summertime, Conference at Night, Sunlight in a Cafeteria i, naravno,
samu Nighthawks), pokušavajući da zamisli kakve su se konverzacije odvijale u predstavljenim scenama i šta je te ljude spojilo — anomija, izolacija, neuspeli susreti, očajnički snovi..."

Da se ekranizacije stripova ili kompjuterskih igara više vode ovim principom, verovatno bi i rezultati bili bolji. No, to je upravo princip kojim se vodi Rich Moore i u filmu WRECK-IT RALPH pokušava da pokaže "narativ" iza slika koje čine kompjuterske igre raznih generacija, spremno uzimajući u obzir razna "ograničenja" ili apsurdne postavke na kojima se baziraju određeni "likovi", uključujući i onu od najdepresivnijih a to je da se oni apsolutno nikada ne menjaju (dovodeći "usporeno starenje" stripovskih heroja do paroksizma) odnosno da se ambijenti u kojima se njihov život odvija konstantno regeneriše.

Međutim, još je interesantnija postavka po kojoj junaci iz igara prolazeći kroz kablove za struju mogu da prelaze iz igre u igru na svom radnom mestu a to je igraonica u kojoj se nalaze arkade raznih generacija. Pošto su ta kretanja rizična i pojavljivanje u tuđoj igri može da dovede do poremećaja koji će korisnik primetiti i dovesti do uklanjanja te igre zbog kvara, javlja se stalna potreba da se vlastita igra kao radno mesto stalno drži urednim i funkcionalnim.

Otud je "radno mesto" junaka igara kao svojevrsna mešavina "običnog posla" i "reality showa" u kome sve zavisi od uživanja konzumenta odnosno igrača. Suočeni sa kontradikcijama svoje pozicije unutar igre, a opet suočeni i sa time da postoje junaci igara koji su ostali bez posla i sada besciljno lutaju kroz kablove i tuđe igre, rešenje pronalaze u tome što će popraviti svoje odnose i pronaći nekakvu "igru sa ljudskim likom" kao vrlo direktnu metaforu za "kapitalizam sa ljudskim likom".

U tom pogledu, WRECK-IT RALPH nudi istovremeno jedan vrlo inteligentan, duhovit i višeslojan film ali i jednu vrlo depresivnu sliku sveta u kojoj su društvene kontradikcije dovedene do fatalističkih razmera jer se zapravo u sudbinama junaka vidi vrlo mali prostor za promenu i emancipaciju.

U određenom smislu, WRECK-IT RALPH je kao depresivni MATRIX. Naime, u MATRIXu je moguće suočavanje sa slobodom i realnošću u kome se ne isključuje mogućnost da će spoznaja biti bolna, dočim u RALPHu krajnji horizont slobode jeste ipak svet u kome junaci zavise od konzumenata, "igrača" i svaku transformaciju koju uvode moraju da im je prodaju kroz određene vidove psihološke manipulacije.

Osmišljenost filma na svim nivoima obećava da ovako znakovita rešenja uopšte nisu slučajna i da je Moore apsolutno znao šta radi u tom idejnom pogledu. Otud WRECK-IT RALPH spada u red ideološki najintrigantnijih Disneyevih animiranih filmova, uključujući i Pixar.

Kad je reč o vizuelnoj kulturi, Moore kombinuje razne stilove i na vrlo duhovit način spaja rešenja grafike iz igrara sa konvencijama animiranog filma.  Otud ima finih filigranskih radova, kad je reč o tome na koji način se kreću junaci iz koje epohe igara, a povoljnom utisku doprinosi i to što se u filmu pojavljuju i mnogi licencirani likovi iz kultnih igara, od Pac-Mana ka mlađima.

I u stvari, u tome je možda i najveća subverzija ovog filma. Naime, Pac-Man je bio svojevrsni pionirski pokušaj da se matematičkom karakteru igre da lice, a WRECK-IT RALPH govori o periodu kada to lice želi da prevaziđe matematički karakter i ostvari ispunjeniju egzistenciju.

Da je reč o avatarimu u vojnom kompjuteru, ovaj film bi verovatno bio spin-off TERMINATORa.

* * * * / * * * *

[crippled_avenger]

Despite distributors' decision to cut the film by 40 minutes, the drama has beaten "Skyfall" every day since its release.

While released to lukewarm reviews around the world, Cloud Atlas has been received warmly by Chinese audiences since its Thursday release, with the film's box office revenue in the country on track to cross the benchmark 100 million yuan ($16 million) mark mid-week.
       
According to figures released on Weibo's Chinese-language portal – one of the most authoritative sources of box office information in China – Cloud Atlas had grossed $15.2 million (95 million yuan) in ticket sales by Tuesday.

At that rate, the film, which stars Chinese actress Zhou Xun in a supporting role and was co-produced by the Beijing-based Dreams of the Dragon Pictures, was expected to see its earnings reach the nine-digit figures on Wednesday.

Cloud Atlas has recorded better daily performances at the Chinese box office than Skyfall for the past week. The James Bond film, which opened in the country on Jan. 21, has already made $53.7 million (335 million yuan) in the country, but ticket sales have tailed off significantly during the past week.

On Tuesday, it took in $1.3 million (8 million yuan), compared with Cloud Atlas' $2.1 million (13 million).

Cloud Atlas' success in China has probably provided its directors – Andy and Lana Wachowski and Tom Tykwer – some relief, given the disappointing returns the film generated in other international markets. With its total gross standing at about $85.2 million – a number that excludes its revenue in China – the project has yet to recoup its $102 million budget.

The film's Chinese release was also dogged by the revelation that Dreams of the Dragon, which distribute the film in China, have cut 40 minutes of the 171-minute film to "adhere to censors' regulations" as well as to appeal to local audiences looking for "a popcorn movie."

Removed from the original are glimpses of nudity, as well as a brief scene involving a cyborg waitress in a cafe in 22nd century Korea having sex with her supervisor.

Both Cloud Atlas and Skyfall are expected to make way for the slate of domestic blockbusters to be released this week ahead of the traditional Lunar New Year holidays, with the key release being JTTW, Stephen Chow Sing-chi's adaptation of the classic Chinese fantastical novel Journey to the West.

[crippled_avenger]

Pogledao sam FUN SIZE Josha Schwartza i jako se razočarao. Josh Schwartz spada u red moćnih televizijskih autora i producenata koji je u film ušao sa velikim uticjem i reputacijom. Možda se ne može reći da je imao potpuno odrešene ruke šta će da snimi ali mu pozicija nije bila daleko od toga. Nažalost, ovaj film je nevešta, prilično glupa i sporadično apsurdno vulgarna replika omladijnskih filmova iz osamdesetih, ne samo slabiji od njih, već slabiji i od savremenih pokušaja da se postigne to isto. Međutim, još je apsurdnije to što FUN SIZE deluje prilično arhaično u svojim pogledima na likove, događaje, i činjenica da - uslovno rečeno  - muški lead igra Thomas Mann iz PROJECT Xa čini taj jaz između arhaičnosti i neveštine FUN SIZEa u odnosu na "moderni" omladinski film kao što je PROJECT X je još evidentniji, baš zbog njega.

Kritika i publika su kaznili FUN SIZE na blagajnama i u medijima. Ipak, čini mi se da će veliki Joshov uticaj možda u nekom trenutku rezultirati svojevrsnim kultnim statusom ovog filma. Kada prođe vreme, razne stvari mogu da se dese jer je premalo ljudi stiglo da se uveri koliko je ovo loše.

* 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

Prva nova vest na faceliftovanim Novim kadrovima u sebi zarobljava delatnost Novih Kadrova, i kao pojedinaca i kao sajta...

http://novikadrovi.blogspot.com/2013/02/dirty-beaches-vs-joca-jovanovic.html

[crippled_avenger]

Cover Story: Kathryn Bigelow's Art of Darkness
By Jessica WinterJan. 24, 20139 Comments   

Time Magazine Cover, Feb. 4, 2013Kathryn Bigelow in New York on Jan 21. Photograph by Paola Kudacki for TIME

In this week's cover story, TIME looks at the career of Kathryn Bigelow, who made history in 2010 as the first woman to win the Academy Award for Best Director for The Hurt Locker, and who has followed that triumph with one of the most controversial movies in memory. Zero Dark Thirty, Bigelow's second collaboration with the journalist and screenwriter Mark Boal, chronicles the decade-long manhunt of Osama bin Laden, including brutal scenes of American operatives practicing torture at CIA black sites in the years following 9/11. The movie has earned high praise and healthy ticket sales, hitting No. 1 at the box office in its first week of wide release and collecting five Oscar nominations, including one for Best Picture. But almost from the moment it began screening for the press last month, experts have been attacking Zero Dark Thirty, believing that it tacitly endorses torture as an effective intelligence-gathering tool. Its critics include senators (three of whom called it "grossly inaccurate and misleading"), journalists (The New Yorker's Jane Mayer said it was "false advertising for waterboarding") and pundits with a flare for hyperbole (Naomi Wolf compared Bigelow to Nazi propagandist Leni Riefenstahl).

In some ways, Bigelow, 61, is an unlikely figure to find at the center of this firestorm. She spent her early adulthood as a painter and conceptual artist in 1970s Manhattan, counting Susan Sontag, Brice Marden and Vito Acconci as early mentors and Robert Mapplethorpe, Cindy Sherman and Philip Glass as peers. After she transitioned into filmmaking in the early '80s, she eventually veered toward muscular, high-intensity action movies such as Point Break and Strange Days before stripping back her style for the lean, you-are-there observational mode of The Hurt Locker, which embedded with an American bomb-disposal team in Iraq.

(MORE: Will Torture Protests Kill Zero Dark Thirty's Oscar Chances?)

Bigelow is perhaps the finest action director at work today: in Zero Dark Thirty, she choreographs the predawn raid on bin Laden's compound in Abbottabad, Pakistan, with breathtaking suspense and precision, as well as a chilling matter-of-factness that drains the sequence of elation or jingoism. That detachment—the filmmaker's decision to show us what people do, and not necessarily what they think or feel, or what the viewer should think or feel about them—might explain the wildly divergent reactions to Zero Dark Thirty. The movie leaves it up to the audience to measure the human cost of the 10-year quest to find bin Laden and dismantle al-Qaeda, and to judge the actions of CIA trackers like Maya (Jessica Chastain).

In the TIME profile, which subscribers can read here, Zero Dark Thirty and Bigelow's career are put into context by her past and current collaborators (including Boal and actors Chastain, Willem Dafoe and Jamie Lee Curtis) as well as by her critics (including former CIA director Michael Hayden). TIME sat down with Bigelow in New York City; excerpts from that conversation, as well as from follow-ups via telephone and e-mail, are below.

(MORE: Jessica Chastain: The Oscar-Nominated Star Talks About Playing the 'Girl' Who Got bin Laden)

TIME: What have the last few weeks been like for you? Were you expecting this kind of response?

Kathryn Bigelow: Well, yes and no. Yes, because this territory has been controversial since the early part of the decade. So I knew that the film was going to be controversial, though perhaps I didn't anticipate this kind of volume. But I feel we got it right. I'm proud of the movie, and I stand behind it completely. I think that it's a deeply moral movie that questions the use of force. It questions what was done in the name of finding bin Laden.

What was it like for you and your actors to shoot the torture scenes?

On a personal level, those scenes were really hard to do. The audience wants to look away but knows they shouldn't. It's wrenching and difficult, and that is acknowledged in the cues we see in Jessica Chastain. She looks away; she covers her mouth. That is how many people in the audience react, or how they would react if they were in that room. It's the kind of thing we instinctively rebel against. That says something about the larger issue here, too, which is that it's easier to turn away from it than face it. It paints an honest picture of what was happening, and we are only beginning to come to terms with it.

All of your films, Zero Dark Thirty included, have a nuanced take on heroism. They don't necessarily give us a protagonist to root for, or sometimes we're rooting for a character who isn't always doing the right thing.

They're fundamentally very human—they're not all right and not all wrong. Human nature is multifaceted and flawed. But I also think that Jessica Chastain's character is extremely courageous.

What kind of liberties did you take in staging the torture scenes? Was it all based on Mark Boal's reporting, or did you allow some artistic license?

Those are firsthand accounts. But perhaps a film can't be held to the same level of scrutiny as a Senate report. It's a film. So it's got actors. It's got sets. And editorial choices, composite characters, compressions and ellipses—10 years compressed in two-and-a-half hours.

A lot of the criticism of the movie has been based around the impression that it implicitly endorses enhanced interrogation techniques by showing that they get results.

Where there's clarity in the world, there's clarity in the film. Osama bin Laden was killed in Abbottabad, Pakistan—that's clarity. And where there's ambiguity in the world, there's ambiguity in the film. If you look at the experts on the subject matter, whether it's Mark Bowden [author of The Finish: The Killing of Osama bin Laden] or David Ignatius [of the Washington Post], they all say that some information came out of the detainee program. Maybe once the Senate report is declassified, we'll have more information. Maybe advocating a little more transparency in government would be a healthy step.

(MORE: Zero Dark Thirty Filmmakers Defend Their Story of Osama at the D.C. Premiere)

Let's turn away from the Zero Dark Thirty controversy and get into the Wayback Machine. You grew up in northern California...

In San Carlos, Calif., in the Bay Area. My mother was an English teacher and my father managed a paint factory. I guess his great passion in life would have been to be a cartoonist, but he could never figure out how to go from A to B. But he would draw for me, day in, day out—sketches, caricatures. He thought of himself as extremely unattractive, and he would exaggerate his features. I've often wondered where my fascination with art came from, and my father was part of it. I was painting from the age of six.

After high school, I went to the San Francisco Art Institute. I loved de Kooning and I loved big canvases and I loved oil, not acrylic. I loved the smell of it, and the giant brushes, and the goop—I mean, I was always covered head to toe in paint. I'd kneel down and the paint was so thick on my pants that it would crack. I would do these big pieces that were like Abstract Expressionist–Renaissance fusion—I would take a corner detail from a Raphael, blow it up and paint it in an Abstract Expressionist way.

And then at some point in college you went to New York and lived in a bank vault.

This was in the early 1970s. Unbeknownst to me, a professor of mine had submitted slides of my work to the Whitney Independent Study Program, and they accepted me. They gave me a studio in a bank vault in what would be Tribeca now, three stories below ground level in an off-track betting building. You actually couldn't get a cab to take you down there. It wasn't quite the Manhattan that we know now. So I'd be down in the freezing bank vault in a sleeping bag, hearing gunshots up top quite often. But none of us students were worried for ourselves. It was a great community that formed. We were constantly communicating to one another about what we were making, and trying to challenge one another. In film you don't find that. Like, I never see other directors.

One of your advisors was Susan Sontag, which must have been intimidating.

I remember she would sit down, make herself comfortable, legs crossed, and she would gather her thoughts before she spoke, as you can only imagine. Back then, I was moving away from the paint to conceptual art, using the environment as a kind of sculptural component in and of itself with objects that I found on the street—these giant metal cylinders. The bank vault was a completely metal encased room, nothing but reflective surfaces, so I'd take these pipes, these thick metal tubes, and roll them across the floor and into one another, and they'd create this sound and it would reverberate against the space. I made a piece where I had a room where the pipes lived—on the floor, stationary and silent—and then a recording of the sounds they made. I guess it was about a sense of what's possible.

You made your first feature, The Loveless, at the start of the 1980s. How did you make the transition from art to film?

Part of the big pivot from art to film was embracing the narrative, because what I had been doing thus far was either analytical or non-narrative. I think I had a conversation with Andy Warhol somewhere in all this, and Andy was saying that there's something way more populist about film than art—that art's very elitist, so you're excluding a large audience.

Because art requires a framework, a set of references?

Yes, and film doesn't. I remember going to the [Museum of Modern Art] and looking at the Maleviches and the Mondrians, and thinking, 'The audience for this is very specific.' It requires that you come to it with a certain amount of information, a context. And you don't necessarily need that with film. A movie is accessible, available. That was exciting to me from a political standpoint.

So I decided to write something that was feature length and, for whatever reason, about motorcycles in the '50s. I thought there was an interesting iconography of power in that. I was very influenced by Kenneth Anger's Scorpio Rising and Douglas Sirk's Written on the Wind. I went to Switzerland to screen The Loveless for Sirk, and sadly he had lost his sight by then, but his wife sat beside him and told him what was happening as the film was unfolding. While I was in Switzerland, I also met Patricia Highsmith, and I had no money and she gave me a free option on one of her books for six months. I did the adaptation and I could never get that one made, but in doing that, I began to learn the grammar of screenwriting. And then I wrote Near Dark.

Near Dark was so far ahead of the curve on the vampire phenomenon.

There was something kind of heretical about that, because here you have these vampire characters that are supposed to be the bad guys, but they're the good guys. The antagonists are protagonists.

A lot of your films have that complicated relationship with their protagonists. In Point Break, you don't want the good guy to catch the bad guy. In Strange Days, the nominal hero is a mess. Even in The Hurt Locker, Jeremy Renner's character—you care about him, you're invested in him, but he keeps doing the wrong thing.

I wanted to dispense with all the movie tropes: the clean through-line, the idea of the hero. That was K-19: The Widowmaker—what was interesting to me about it was that there were no Americans. The Russians were the heroes. It was interesting trying to get that one financed because you'd be pitching it, saying, "This really happened—they averted a thermonuclear event off the coast of a NATO base." I remember sitting in some executive's office, and they said, "OK, but who are the good guys?" "What do you mean? The Russians are the good guys." "No, I mean, who are the Americans?"

But by the time I got to Hurt Locker, I wanted to swing for the fences. I felt like I had a body of work behind me. I felt confident in the craft. And I was fascinated by the opportunity to speak about war. I think all wars are a tragedy, and to critique it, you have to look at it. And the best way to look at it is to experience it on the ground with the people fighting it. You know, I'm anti-war, but I'm pro–the people forced to engage with it. I didn't necessarily look at it as a movie but more an opportunity to examine and experience the futility of war, to engage in that subject and treat it as a raw, primal, experiential observation.

(RICHARD CORLISS: The Hurt Locker: A Near-Perfect War Film)

And a conversation, too—the war was still going on.

Mark Boal opened up a window for me onto how you can make a film that's part of the current conversation. It was an opportunity to make a deep dive into content that was contemporaneous, an opportunity to reflect in a way that might make you uncomfortable, which was something we continued with Zero Dark Thirty.

You know, we've walked into a debate that's ongoing, and the film raised the volume on that debate. It's kind of a testament to the medium. If you pick challenging, contemporaneous subjects that create controversy and noise around them, it puts you with Apocalypse Now, All the President's Men, A Clockwork Orange, In the Heat of the Night, Battle of Algiers. That's some very good company. So once you've opened the window on topical material, it's very hard to close it. Holding up a contemporary mirror is more attractive to me now than ever.

TIME COVER: Art of Darkness

Read more: http://entertainment.time.com/2013/01/24/cover-story-kathryn-bigelows-art-of-darkness/#ixzz2KG9CuILI

[crippled_avenger]

Pogledao sam TOWER BLOCK Jamesa Nunna i Robbieja Thompsona. Ovo je jedan od filmova koji su u priličnoj meri ilustracija sunovrata britanskog žanrovskog filma koji je u poslednje vreme izgubio onu auru studioznog pristupa koji je krasio tamošnje radove. Ruku na srce, TOWER BLOCK je nešto bolji od filmova koji se poslednjih godina izbacuju sa facama kao što je Danny Dyer i ne spada u tu sub-Nick Love školu, ali sve u svemu nije ni mnogo bolji.

Podelu čine prepoznatljive TV face kalibra Russela Toveya iz BEING HUMAN, a o inventivnosti scenarija Jamesa Morana, koji svoj entuzijazam za žanrovski film (SEVERANCE, COCKNEYS VS ZOMBIES) još uvek nije konvertovao u kvalitet, najbolje svedoči to što je osnovni gimmick pomoću kog junaci ne mogu da pozovu pomoć to što im je snajperista koji ih drži pod opsadom nekako ukinuo signal mobilnog telefona.

Dakle, iako pokušava da napravi hip triler koji bi trebalo da se više bazira na pametnoj akciji nego na eksplozijama, Moran nije uspeo da smisli bolje rešenje od toga da je počinilac Nikola Tesla, kriminalni mastermind koji se namerio da maltretira neku solitersku sirotinju.

Egzekucija je osrednja, ima nekih pokušaja estetizacije koji mahom dobacuju do nivoa prosečnog televizijskog rada. Ipak, filmu se ne može osporiti da je uprkos svim glupostima pitak.

* 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

Ralph Fiennes and Mads Mikkelsen are in advanced negotiations to join the $35 million adaptation of the John le Carre spy thriller "Our Kind of Traitor" at StudioCanal.

Ewan McGregor stars as half of a couple who gets mixed up with a Russian oligarch and major money launderer (Mikkelsen).

Caught up in his plans to defect, they are soon positioned between the Russian Mafia and the British Secret Service.

Fiennes would play UK government fixer Hector Meredith. The female lead role has yet to be cast.

Justin Kurzel ("Snowtown") helms the project from a script by Hossein Amini ("Drive"). Shooting aims to begin this Summer in Moscow, Marrakech, Paris, London and Switzerland for a release in 2014.

At the same time, StudioCanal is still developing "Smiley's People," the sequel to 2011's "Tinker, Tailor, Soldier, Spy". The same team behind the first film are back, and the hope is to begin filming in 2014 (which would mean a 2015 release).

[crippled_avenger]

Pošto Srbija ne ulaže ni dinara u film u 2013. godini, sineasti odlaze u beli svet...

http://www.blic.rs/Zabava/Vesti/366703/Bivsi-Mister-Srbije-Vasa-Nestorovic-snima-gej-pornice

[Alexdelarge]

srbski filmski radnici  su pravi profesionalci!

[Ghoul]

sineasti odlaze u beli svet...

kurcem za kruhom...

[Tex Murphy]

sineasti odlaze u beli svet...

kurcem za kruhom...

[crippled_avenger]

Tehnika narodu...

http://www.northkoreatech.org/2012/07/26/north-korea-shows-off-another-tablet-pc/

[crippled_avenger]

Josif Tatić R.I.P.

http://dobanevinosti.blogspot.com/2013/02/josif-tatic-1946-2013.html

[crippled_avenger]

Treba se suočiti sa surovom istinom - THE LAST STAND nije pravi film za Arniejev povratak u bioskope, a ruku na srce, suroviji je deo kojinam kaže da od onoga što bi trebalo da se vrati nije ostalo mnogo. Međutim, pored toga što ovo nije pravi film za Arniejev povratak, nije pravi ni za Kim Jee Woonov dolazak u Holivud.

I John Wayne je pred kraj karijere, odnosno kada je počeo za zalazi, sarađivao sa novijim rediteljima, slabijim od onih koji su režirali kanon njegovog opusa, tu pre svega mislim na Forda, Hawksa i  Hathawaya. U svakom slučaju, on je tu nailazio na zanimlljive ekscese poput saradnje sa Douglasom Hickoxom ili Johnom Sturgesom, pa sve do remek-dela koje mu je napravio Don Siegel. U tom smislu, Arnie je napravio zanimljiv manevar sa Kim Jee Woonom iz više razloga. Prvo, od stranih reditelja, Korejanci su ponajmanje radili u Holivudu, a od ovih novih majstora, sva tri najveća će se okušati ove godine na engleskom ali Kim je prvi. Naravno, to ne znači da su ranije Korejanci potpuno zaobilazili Holivud ali su radili upadljivo marginalno, ponekad, kao u slučaju čuvenog Shin Sang-oka i pod pseudonimom.

Jedan od razloga za to je što korejski reditelji prvo imaju jako dobre uslove za rad u samoj domovini. A drugi je što slabo znaju engleski i što na njih američki film nije ostvario neki presudan uticaj, barem ne mnogo više u odnosu na svakog drugog ko je inače živeo na planeti Zemlji. Oud, za razliku od Hong Konga koji je imao puno veza sa oksidentalnim kinematografijama, Južna Koreja je najveće uspehe postizala kroz svoja autonomna viđenja žanrovskih obrazaca ili kroz gotovo autistično kopiranje američkih uzora u pojedinim slučajevima. Filmovi poput SHIRI ili PHANTOM SUBMARINE jesu gotovo potpuno rip-offovi američkih filmova ali oni ne izgledaju kao radovi nekoga ko "komunicira" sa američkim filmom već pre radovi nekoga ko je pogledao američki film i kao da nema svest o tome da su ti filmovi globalno prisutni i uticajni.

Otud Kim Jee Woon u THE LAST STANDu nekako kao da ne uspeva da savlada činjenicu da režira Arniejev povratnički film. Detalji kojima se aludira na Arnije su minorni i deluju potpuno nepovezano sa samom celinom. Sam Arnie je dosta sklonjen sa ekrana, epizodisti i negativci svih stepena umešanosti imaju mnogo vremena pa je na kraju teško odrediti da li je Arnie baš i zvezda ovog filma. Konačno i kad je na ekranu, nije baš najjasnije gde bi se u njegovom opusu ovaj film mogao smestiti, jer ovo nije produžetak "klasike" a nije ni EXPENDABLES što je zapravo jedina stvar koja na fundamentalnom nivou valja u ovom filmu - Kim Jee Woon nije potonuo u sprdačinu, reference, citate, viceve o samima sebi i sl. Međutim, mimo toga nije ponudio ništa u šta bi se sam Arnie uklopio. Naravno, možemo sada da se setimo nekih manje bitnih Arniejevih filmova poput RAW DEAL ili ERASERa u kojima je on igrao slične "dobro uklopljene" likove ali u suštini Arnie je uvek bio bolji kao autsajder nego kao faktor "normalnosti" kao što treba da bude u ovom filmu.

U tom smislu, ni kada krenu incidenti on ne postaje mašina za ubijanje kao u COMMANDOu, on više posaje neki pseudo-vestern samotnjak što mu ne odgovara.

U produkcionom smislu, THE LAST STAND je svakako skormniji od Kimovog THE GOOD, THE BAD AND THE WEIRD i na polju akcije Kim se pokazuje da je nešto maštovitiji od američkih reditelja a po izvedbi je tu negde oko visoke srednje klase. Međutim, kad je o inventivnosti akcije reč, smisao za humor i sklonost prema prenaglašenom nasilju su prisutni već neko vreme i to mahom u promašajima kao što je DREDD ili simpatičnim komercijalnim katastrofama kao što je PUNISHER: WAR ZONE. Kim Jee Woon je vrlo maštovit i duhovit kada se dođe do akcije, naročito u završnici, pa tu, pre svega na nivou "pogleda na stvari"; THE LAST STAND povuče na Koreju.

I utoliko Kim opravda svoj izlet u SAD, bar kad je reč o producentima, ali ne i kad je reč o onima koji prate njegov rad.

Nažaost, u svemu što nije akcija, i to mahom ona u završnici, Kim se ne snalazi preterano dobro. Dramske scene deluju ispušteno,. na granici parodije i fokusiraju se na razvoj likova u kojima nažalost nema ničega niti zaslužuju pažnju.

No, u krajnjem zbiru, u ovom filmu ima lepih fragmenata, ima mnogo više integriteta nego u EXPENDABLESu i već samim tim zaslužuje pohvalu jer se plašim da će upravo ta samoreferntna faza krasiti Arniejev povratak.

* * 1/2  / * * * *

[crippled_avenger]

Mislim da ovo ne bi trebalo propustiti!

O revoluciji (srpskog) rapa i urbanim kulturama mladih na tribini DOB
08.02.2013.

U nedelju 10. februara u Tribinskoj sali Doma omladine od 19h biće održana tribina kojom se na svojevrstan način obeležava deset godina od izlaska debi albuma grupe Prti Bee Gee "Grejtest hits", a tim povodom, razgovarali smo sa Darkom Delićem, Predragom Vukčevićem i Goranom Musićem, učesnicima tribine. Govoreći o albumu "Grejtest hits", Goran Musić kaže: "Prvenac grupe Prti Bee Gee označio je momenat u kome rap kultura pušta korene na domaćem terenu nakon duže od jedne decenije raznih pokušaja kalemljenja, ne toliko u smislu popularnosti, koliko u smislu lokalizacije narativa.

'Grejtest Hits' je album koji je rap konačno uspeo da spusti do nivoa konkretnih ekipa iz krajeva, načina na koji one komuniciraju, njihovog smisla za humor i izbora psihoaktivnih supstanci. Hip hop postaje nezavisni pogled na svet uz pomoć kog omladina radničke klase može tumačiti društvene pojave koje je okružuju. Odjednom dobijamo koherentan prikaz dizelaša, basketa, turbofolka, krimosa, sintetičkih droga, rejva, padavičara, fensera, splavova, policije i gomilu referenci iz popularne kulure u istoj ravni. Slike tranzicione svakodnevice iz hip hop vizure, bez zadrške i pritiska moralnog određivanja prema ovim pojavama." Predrag Vukčević misli da šira javnost, čak i većina pripadnika hip hop zajednice, još uvek nisu svesni pune vrednosti ovog albuma: "Retrospektivno, pre svega, ovo izdanje je značajno kao najtvrđa autentična lokalizacija američke rap priče na prostoru Srbije i bivše SFRJ. U okviru globalne rap scene, bar onog dela koji ja razumem (engleski jezik i jezici bivše SFRJ), značajno je na osnovu toga što je dalo borbeni rap glas liku radikalnog hedoniste, teškog narkomana, liku koji je jedna od konstanti bilo koje ulične/geto postavke od Njujorka i Los Anđelesa, preko Kingstona i Rio de Žaneira, do Pariza, Marseja, Berlina... Ako prijem tog albuma posmatramo iz istorijskog momenta u kom se pojavio, iako je bez podrške medija brzo uspeo da dopre do relativno velikog broja slušalaca, njegov uticaj i značaj su, čini mi se, ipak mnogo više porasli nakon smrti Davora Bobića Moskrija (2005. godine)."

O međuodnosima lokalnih urbanih kultura i njihovoj važnosti, Musić navodi: "Kao kulturni transfer iz američkih geta, rep se nije mogao na pravi način lokalizovati sve dok nije postao otvoren za autentičnije ulične supkulture našeg podneblja, poput dizelaštva, navijačke scene, supkulture uživalaca ilegalnih droga ili 'crnoće' romskih naselja. Tek u trenutku kada su se domaći reperi osetili dovoljno samouverenim da pričaju priče iz ovih miljea bez kompleksa i ograđivanja, hip hop kultura je postala odomaćena, drugim rečima postala je sredstvo izražavanja i komunikacije lokalne omladine. Naravno, ovo se nije desilo samo od sebe. Ovo kretanje su omogućile hiljade osoba koje su na svoj način praktikovale hip hop kulturu. Mladi koji su se se skupljali u stanovima i pre izlaska slušali rep da bi se potom uputili na rejv ili na folk splav i hip hop 'stav' preneli na ova mesta ili ga nakalemili na slične urbane kulturne obrasce koji su već postojali u ovim miljeima. 'Grejtest Hits' nam je otvorio vrata sobe u kojoj se nalazi ekipa koja 'bleji' pred izlazak. Tu se susreću priče iz svakodnevice koje kroz karikiranje dobijaju hip hop patinu."

Dok je za Darka Delića mesto rap scene u kontekstu urbane kulture problematično, budući da ne postoji jasan parametar na osnovu koga bi se procenilo kolika je njena moć i uticaj, Vukčević smatra: "Rap scena, sa svim suprotstavljenim stanovištima i ideologijama koje različiti rapperi zastupaju u svojim 'predstavljanjima' preko beata, jeste upravo jedan opštiji komunikacioni prostor za susret različitih pogleda na svet."

Iznenađenja poput onog koje je izazvao album "Grejtest hits" , uvek su moguća. Međutim, da bi do njih došlo, po mišljenju Darka Delića, najbitinija je dobra komunikacija sa savremenim američkim hip hop tokovima, što predstavlja gorući problem domaće rap scene. Goran Musić pak kaže: "Poslednjih deset godina rap je profitirao od skidanja fokusa sa 'kruga dvojke' na perifernije beogradske krajeve poput Koteža ili Borče. U skorijoj budućnosti ovaj trend širenja bi se mogao nastaviti otkrivanjem novih lokalni izraza i stilova u unutrašnjosti. Na dnevnom redu je svakako i globalizacija domaćeg repa. Veliki broj omladine na ulicama Beča, Majnhajma ili Stokholma je poreklom sa naših prostora. Ulazak druge generacije takozvanih gastarbajtera potencijalno otvara nove perspektive za domaći hip hop i njegov identitet," zaključuje Musić.

[crippled_avenger]

Pogledao sam PARADIES: LIEBE Ulricha Siedla, deo trilogije PARADIES ovog austrijskog provokatora u kojoj pokušava da ponudi svoje viđenje savremenog čoveka. LIEBE se bavi sredovečnom Austrijankom koja odlazi na odmor u Keniju sa namerom da se ozbiljnije pozabavi seks turizmom, i LIEBE govori o njenom suočavanju sa jednim miljeom koji je i njoj i publici nepoznat, i samim tim donosi niz iznenađenja, s tim što publika sve gleda sa uelbekovskom hladnoćom dočim junakinja to proživljava sa snažnim emocijama.

Junakinja doživljava jedan od klišea iz filmova o plaćenoj ljubavi, a to je situacija u kojoj se klijent uprkos cinizmu, svesti o prirodi odnosa itd. zaljubi u prostitutku. Siedl tome prilazi na hladan, klinički način, sa glumcima koji su spremni da idu do kraja prikazujući seks kao frustrirajuću, neprijatnu stvar i iznoseći pred publiku svoja tela za koja je jasno zašto su ih dovela u Keniju na seks turizam.

Siedl se beskompromisno fokusira na junakinju, bez ikakvog lutanja van njene vizure i pokušaja da prikaže širu socijalnu sliku, međutim, kroz taj fokus on nudi sasvim dovoljno šire slike. I Siedlova junakinja je jedna od savremenih postavki, imamo samo nagoveštaj njene traumatične prošlosti, teskobne sadašnjosti i svih mogućih nesigurnosti i frustracija. Iako na početku, Siedl iznosi nekoliko snažnih prizora kojima "uvodi" svoju junakinju on ih potom ne razrađuje ali ostavlja jak utisak o njenom bekgraundu.

Siedlova naracija je vezana za junakinju i ono što se njoj dešava, gluma je naturalistička, i u tom pogledu PARADIES: LIEBE je art house, i ne može se u potpunosti definisati kao problemski film o seks turizmu u Keniji i ženama sa Zapda koje idu tamo u potrazi za uživanjem. Ovo je više film o konkretnoj junakinji, a širi kontekst je tu samo usput.

Sam milje u kome se priča odvija je vrlo atraktivan i čini da PARADIES: LIEBE bude dinamičniji i atraktivniji od uobičajenog art-house filma. Gluma je izuzetna, naročito kod glavne junakinje, a podela je briljantna kod svih likova.

Siedelov stil je odmeren, u službi junaka i naturalističkog pristupa, a jedan od DPjeva je bio Ed Lachman, saradnik Soderbergha i Larry Clarka, DP koji je zaslužan za neke od najlepše slikanih indie filmova i jedan od najbitnijih DPjeva u tom svetu.

Zanimljivo je uporediti PARADIES: LIEBE i NA LEPOM PLAVOM DUNAVU Darka Bajića kao primere potpuno suprotnih pristupa i rezultata. Naime, ne samo da su rezultati različiti, LIEBE je odličan a DUNAV grozan film, već su i postavke obrnute, kod Bajića je u prvom planu ideologija u jednoj arhaičnoj formi bliskoj Lini Wertmuller, Liliani Cavani pa zašto ne i Tinto Brassu, dok je Siedl fokusiran na likove, a na kraju nudi ideološki ubedljiviji film, u znatno modernijoj formi.

LIEBE  se stoga 2012. pridružuje arty filmovima o žnema u potrazi kao što su ZERO DARK THIRTY i KLIP, s tim što je ovoga puta reditelj muškarac, ali autodestrukcija i očaj su slični.

* * * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

EXCLUSIVE: In their pilot directing debut, feature directors John Requa and Glenn Ficarra are set to helm and executive produce ABC's Cullen brothers single-camera comedy pilot. Additionally, joining the cast of the multi-generational family comedy, which locked in James Caan earlier today, is Ben Koldyke (How I Met Your Mother, Big Love). Requa and Ficarra, who wrote and directed I Love You Phillip Morris, wrote Bad Santa and directed Crazy, Stupid, Love, were hotly pursued for pilots this season.

The Cullen brothers project, from 20th TV, centers on Terry Gannon, a recently divorced single mother who temporarily moves in with her estranged father (Caan), a beer-swilling former baseball player. She reluctantly starts coaching her son Tommy's (Griffin Gluck) underdog Little League team and is drawn back into the world of sports she vowed to leave behind. Koldyke will play Dick Slingbaugh, the macho, handsome Little League coach who's more than a little full of himself. This marks Koldyke's return to ABC where he starred in the ill-fated comedy Work It last season. He is with Gersh and Brian Medavoy. The Cullen brothers are executive producing the pilot with Aaron Kaplan of Kapital Entertainment, Requa and Ficarra. Charlie Gogolak, Requa and Ficarra's producing partner at Zaftig Films, serves as producer. WME-repped Requa and Ficarra have been prepping con-artist feature comedy Focus starring Kristen Stewart.

[crippled_avenger]

Korean film exports went up 8.4% to a total of $37.8m last year, according to the Korean Film Council (KOFIC).

Completed films sold for $29.1m, up 27.5% year-on-year. This marks the first time since 2008 that completed film exports went over the $20m mark.

The total number of films that did export deals last year was 331, slightly down from 366 the year before. The average price for a film last year was $42,811, up 5.8% year-on-year.

As for film sales territories, Asia accounted for 71.6% of exports or $14.4m, up 60% year-on-year. Although Asia has always been a major export region for Korean films, last year was particularly so with star vehicles such as The Thieves, Code Name: Jackal and I Am The King.

North America and Europe switched places as the second and third top export territories last year for Korea. North America accounted for 14.2% of total exports with $2.87m, a total which is up 71.7% year-on-year. Direct distribution of Korean films in North America has gone up and is seen to have contributed to the total racked up on that continent.

Europe accounted for 12.2% with $2.45m, down 30.3% year-on-year. Films like Venice Golden Lion winner Pieta, disaster film Tower, 3D animated film Speckles: The Tarbosaur, and sci-fi omnibus Doomsday Book sold well to Europe.

Japan was the top buyer of Korean films last year with $9.67m, up 164% year-on-year. Films that did well in Korea such as All About My Wife, Architecture 101 and Nameless Gangster: Rules Of The Times sold well and CJ E&M's branch in Japan contributed with direct distribution.

Also in 2012, production and post-production services including VFX and 3D work, special effects, make-up, martial arts/stunts and locations made $17.6m, down 7.3% year-on-year.

[crippled_avenger]

Ode nam Papa. Izgleda da su procureli oni diskovi na kojima je snimljen sa Bananom...

[Meho Krljic]

Banana je moćna alatka....

[crippled_avenger]

tzv. Power Tool

[Джон Рейнольдс]

Већ дуже време војни аналитичари тврде да је ДHРК овладала техником фузије, а овога пута је изгледа добро грунуло. Дакле, још један изузетан успех корејских научника.

А берач памука прети: Washington considers the latest nuclear test by North Korea a threat to America's national security and has threatened "swift and credible action" against Pyongyang. Earlier, the US said preemptive military strike against DPRK is an option.

Тест је, иначе, изведен у занимљивом тренутку због све напетије ситуације између Кине и квислиншког Јапана.

[crippled_avenger]

 Daniel Espinosa, who helmed Universal's hit "Safe House," is developing the adaptation as a directing vehicle.
The Racketeer John Grisham - P 2013
Random House

Fox 2000 and New Regency are teaming up to adapt The Racketeer, the latest novel from John Grisham.
our editor recommends
Fox 2000 Taps Exec-Turned-Writer for YA Novel Adaptation 'Reboot' (Exclusive)
Sundance: 'Spectacular Now' Director Boards YA Novel 'Pure' for Fox 2000 (Exclusive)

Double Feature Films, the shingle run by Michael Shamberg and Stacey Sher, is on board to produce the adaptation which also has Daniel Espinosa developing the project as a directing vehicle.


Espinosa will exec produce with his manager and producing partner Shelley Browning.

Racketeer sees a federal judge murdered at a lakeside cabin and the contents of his safe emptied. The only man who knows the whos and whys is a former attorney serving time in federal prison who hopes to parlay that into getting revenge on the people who put him there.

The book hit shelves in October 2012 with an initial printing of 1.5 million copies. It hit no. 1 on both The New York Times and USA Today best-seller charts and has been on the lists since its release.

A search for a writer to adapt the material is underway.

Espinosa, repped by UTA and Magnolia Entertainment, is the Swedish director of Snabba Cash who made his directorial debut with Safe House, the Universal action thriller hit that starred Denzel Washington and Ryan Reynolds. He is now in pre-production on Child 44, a thriller set in Soviet-era Russia that will star Tom Hardy and Noomi Rapace.

Double Feature's credits include the Steven Soderbergh thriller Contagion and Oliver Stone's World Trade Center. Sher was also a producer on Django Unchained.

[crippled_avenger]

Martin Scorsese has hopped onboard as executive producer on the thriller "Revenge Of The Green Dragons" which IM Global's Octane is financing.

Andrew Lau, the director of "Infernal Affairs" which Scorsese remade as "The Departed," is helming 'Dragons' which is set in 1980s New York City.

The story follows two immigrant brothers who join the Green Dragons gang and quickly rise up the ranks, becoming notorious to the city's police.

When an ill-fated love affair pits one of the brothers against the gang leader, he sets out for revenge on the group.

Michael Di Jiacomo wrote the script, based on the true story chronicled by the New Yorker in 1992. Filming aims to begin in April.

[crippled_avenger]

Relativity Media will co-finance and domestically distribute "Brick Mansions," the U.S. remake of French action hit "Banlieue 13" (aka. "District B13").

Paul Walker plays a detective trying to track down a stolen weapon of mass destruction in the ghetto dubbed Brick Mansions. He enlists the help of Lino (David Belle), a fearless man who knows the slum like the back of his hand.

Belle starred in the original and invented the sport of parkour which is used heavily throughout it and its sequel.

Luc Besson and his "Taken" co-scribe Robert Mark Kamen are penning the script. Camille Delamarre, a protege of Besson, will direct.

[crippled_avenger]

Gde je Klint Istvud kada je najpotrebniji Ivici Dačiću?

http://www.citymagazine.rs/u-vazduhu/urban-flash/4301/dimitrije-vojnov-na-liniji-vatre/

[crippled_avenger]

Pogledao sam A GOOD DAY TO DIE HARD Johna Moorea. Mislim da već ime ovog reditelja jasno sugeriše koji su dometi filma. Dakle, prilično je slab. Ali, pored toga ovo ime ipak ne pojašnjava najpotresniju istinu - A GOOD DAY TO DIE HARD je film na koji se nije računalo. John Moore je jedna od najenigmatičnijih figura savremenog Holivuda. Odanost studija Fox ovom upadljivo netalentovanom reditelju koji je vrlo retko uspevao da snimi isplative filmove deluje nejasno, a u slućaju novog DIE HARDa, rekao bih čak da je Moore možda bio i jedini faktor koji je Fox uneo u film kao element kontrole. Naime, Moore ima neku vrstu iracionalne iodanosti Foxa ali sa druge strane, on čak i kad je radio prestižne filmove to su bili projekti koji su rimejkovi, ekranizacije igara i slične stvari gde je dosta neprijatno rediteljima od integriteta. Kada se pogleda špica novog DIE HARDa na njoj se vidi da je film sniman vrlo malo u Americi, nešto malo u Rusiji i jao ugo u Mađarskoj, da su na špici većinom mađarska imena, da Amerikanaca skoro pa nema, da su specijalni efekti urađeni u Nemačkoj i to sve sugeriše da su producenti tražili zemlje koje kroz tax incentive stimulišu pružanje usluga stranim produkcijama. Uostalom, u slučaju DIE HARDa su bile angažovane i srpske firme i koketiralo se sa idejom snimanja ovde.

U franšizi DIE HARD, Fox očigledno nema samostalni kontrolni paket, ili više ni ne zna šta da radi sa njom i očigledno je da su Bruce Willis i njegov brat počeli da se jako mešaju u sve to, a broj raznih koproducenata i finansijera filma na špici sugeriše da je film finansiran mimo Foxovih ustaljenih kanala, otud i odluka da se štedi kroz maksimalno korišćenje tax incentivea. Rečju, iako nemam nikakvu potvrdu da je stvarno tako bilo, iako su kao reditelji pominjani i Nicolas Winding Redn i Joe Cornish, priča je tekla ovako - Fox je video da se Willis izborio za kontrolu nad filmom, i da je prikupio znatan deo finansija, delom bazirajući film na snimanju u zemljama koje imaju tax incentive. Kako bi izbegli totalni blam, poslali su Moorea kao garant da će film biti realizovan u okvirima nekih standarda i on je to manje-više uradio.

Produkcija nije tekla glatko, film je imao višenedeljnu obustavu snimanja na Foxovu inicijativu jer se mnogo odstupalo od scenarija, i malo po malo nastalo je to sa čime smo sada suočeni.

LIVE FREE OR DIE HARD je bio simpatičan i ambiciozan akcioni film na koji je silom nalepljena etiketa ove prestižne franšize koja je iza sebe ostavila tri briljantna ostvarenja i postavila jedan kanon koji su kasnije reprodukovali razni filmovi. Peti film je u najbolju ruku, rutinski, apsurdno isprazan i scenaristički potpuno ispušten akcijaš koji bi se mogao kao kvalifikovati kao Willisov minor work da ne nosu ovo ime.

Za razliku od čak i najderivatvnijeg DIE HARD derivata, ovaj film za početak u sebi nema nijednu od osnovnih premisa na kojima su se raniji nastavci bazirali - nema eksplicitne pretnje uperene protiv Willisa ili njemu bližnjih, nema motiva ucene i paklenog tempa koji proističe iz pokušaja da se spreči rad časovnika koji otkucava, nema Johna McClanea koji na kraju krajeva sam rešava slučaj. Nema ničega od obeležja koja su pripadala DIE HARDu i zbog kojih su ismevani njegovi epigoni.

Blagonaklon gledalac bi rekao da je novi DIE HARD priča o tome kako John McClane shvata kako mu sin nije propalica već Jason Bourne, ali ta teza je natetgnuta, naročito jer sina igra Jai Courtneay, momak koji je zalutao na teren povišenog magnetizma kojim se Willis već decenijama kreće. Renner je nasledio Damona u BOURNEu a možda će i Cruisea u MISSION: IMPOSSIBLE, dakle kreće faza predavanja štafeta u franšizama ali čak i da je sve ostalo u filmu dobro Jai ne bi bio dobar izbor.

Stepen promašenosti Jai Couretanya kao opredeljenja je toliko visok da bi se reklo kako Fox nikada ne bi dozvolio takav faul da se više pitao jer u ovom filmu on deluje kao ispošćeni Vin Diesel.

U glumačkoj podeli je za nas relevantan naravno Raša Bukvić koji se odlično snašao u velikoj ulozi negativca Alika koji je zapravo kao operativac na čelu "izvršenja zavere" protiv koje se McClane bori i ima solidan prostor i minutažu. Nažalost, filmmu ne nudi mogućnost da ostavi onaj utisak kakav su postigli Godunov ili Sadler u ranijim delovima. Od ljudi iz naše kinematografije prisutna je Bojana Nikitović kao autor takođe vrlo solidnih kostima. Šteta je dakle što ovaj kvalitetan rad nije uložen u bolji film kako bi afirmisao ove naše ljude.

Moore nije najveštiji reditelj tako da nijednu od bučnih i agresivnih akcionih scena koje su jedini adut filma ne uspeva da učini naročito napetom i uverljivom. Kao što ni u jednoj "mirnoj" sceni nema prave drame tako ni u akciji nema prave napetost. Ipak, film je dosta bučan i šaren, ima dosta rušenja i pucnjave pa samim tim jedino mu se ne može prebaciti da je dosadan.

Fox je verovatno vrlo dobro shvatio kakav film je proizveden i pustio ga je na Dan zaljubljenih u celom svetu day and date što je tokom leta urađeno i za četvrti deo jer će većina prihoda sigurno i doći sa tržišta van Amerike. Odabir datuma je mudar ne samo da bi bio counter-programming romantičnim sadržajima već i zato što se ispostavilo da parovi često idu na akcione filmove tokom ovog praznika jer se bioskop ispostavio kao čest "poklon za muškarce". Ako imamo u vidu socijalnu dimenziju odlaska u bioskop, film iz franšize je idealan "praznični dar" tako da ćemo videti da li će slabosti i loše kritike osakatiti ovaj film na blagajnama.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

Pogledao sam ANTIVIRAL Brandona Cronenberga, debitantski film Cronenbergovog sina u kome je postigao sve moguće kreativne a zašto ne reći i esnafske autogolove koje je mogao. Naime, Brandon Cronenberg je snimio film koji se najblagonaklonije može definisati kao pastiš rane i središnje faze Cronenbergovog opusa. Dakle, sin je napravio pastiš očevog rada i to svemu ovome daje jednu vrlo bizarnu dimanziju. Naime, ANTIVIRAL je profilisan kao art house film, dakle ovde nije reč o sinu koji nasleđuje očev zanat, a opet nije ni reč o sinu koji nasleđuje očeve opsesije, ovde bi se pre moglo govoriti o sinu koji prepričava očeve filmove, pokušava da uzme poziciju svojevrsnog kuratora očevih eksponata i pravi neku sažetu verziju njegovih dela, kao svojevrsni "univerzalni ključ" koji otvara pbrave prve dve faze Cronenbergovog rada.

ANTIVIRAL stoga jeste celovečernji debi ali je istovremeno i jedan galerijski film, ne samo lišen energije da ostavi bilo kakav utisak u bioskopu, već o određenom smislu kao da ni ne može da se sagledava izvan vrlo zatvorene scene Cronenbergovih poštovalaca. Činjenica da je film imao premijeru u Kanu, ako izuzmemo aspekt nepotizma, zapravo i jeste potvrda da je David Cronenberg dovoljno veliki da dobije ovakav omaž.

U pogledu omaža, Brandon Cronenberg je napravio vrlo mali odmak od Davida, i to gde je napravio pomak je uglavnom žestoko promašio. Osnovni odmak koji Brandon pravi jeste da se ne trudi da na bilo koji način učini svoju priču ubedljivom u pogledu filmskog jezika, glumačkih rešenja ili nekih postupaka kojima bi se mogla postići uverljivost. Za razliku od Davida koji je u svom radu estetizovao atmosferu već postojećih objekata brutalističke arhitekture i sl. - Brandon se opredeljuje za ambijente koji postoje samo u već zastarelim video klipovima, hladne tehnomanske ambijente koji vrcaju od zastarele tehnike koja je u rasponu od steampunka do katodnih cevi, čak i kad je reč o LCD ekranima.

Otud umesto da se vodi očevim receptom da kreće od iracionalne premise koju potom tretira racionalno i što je više moguće uverljivo, Cronenberg svoju priču iznosi bez pravog ubeđenja, iako, paradoksalno, nema lošu ideju.

Naime, film je smešten u društvo nekakve bliske budućnosti, ili hajde da kažem paralelne sadašnjosti, u kome su slavne ličnosti postigle "hristoliku" ulogu, njihovi fanovi se "pričešćuju delovima njihovog tela" a zatim, kako bi prošli kroz konkretna iskustva svojih "lažnih idola" kupuju viruse koje je izlučio njihov organizam tokom infekcija. Glavni junak filma je cinični prodavac tih virusa, junak na liniji Jamesa Woodsa iz VIDEODROMEa koji naizgled nema odnos prema slavnima ali ipak soft spot za jednu zvezdu čiji virus dovodi do mutacija i njene smrti.

Nažalost, Cronenberg ubrzo odustaje od religije i biblijske mitologije kao ključa kroz koji se ova priča idejno obogaćuje, i na kraju sa time samo koketira,

U odnosu prema vođenju priče, Brandon takođe kombinuje klinički pristup svojstven ranijim Davidovim radovima sa nešto halucinogenijim subjektivnim rešenjima iz VIDEODROMEa i stvari koje će potom uslediti. Isto tako, u domenu groteske, deformacija tela i gadnih prizora, veći akcenat stavlja na stanja nego na nasilje, mada ima i toga, a u glumačkoj podeli pronalazi svog Ronalda Mlodziku u već afirmisanom Caleb Landry Jonesu, Oliver Reed je zamenjen Malcolmom McDowellom u ulozi tradicionalnog kronenbergovskog ekscentričnog lekara-pronalazača bizarnog principa iz kog sve proističe, međutim nedostaju face poput Robert A. Silvermana da bi se zaokružila i zadata galerija ekscentrika.

Prošle godine Cronenberg je debitovao zajedno sa sinovima Johna Landisa (scenarista Max) i Georgea Pan Cosmatosa (Panos Cosmatos) i od sve trojice rekao bih da je najmanje postigao. Isto tako, jedini od te trojice pokušava da ponovi, ili čak pre bih rekao falsifikuje rediteljski postupak svoga oca. U tom pogledu, zanimljivo je poređenje sa Panosom Cosmatosom koji je u svom filmu pokušao takođe da polemiše sa ranim Cronenbergom ali u radikalnijem arty ključu.

Cosmatos je snimio uspeliji i relevantniji film, iako je formalno gledano, Brandon izabrao pitkiju formu i imao potentniju ideju u centru. Rekao bih da je razlog za to pre svega u Panosovom vladanju tehnikama inscenacije, filmskim jezikom i onim što je na kraju priče ipak najvažnije. S druge strane, pored hipoteke porodičnog imena koja se ni uz najbolju volju ne može ostaviti po strani, Brandon je pokazao da rediteljski nije dorastao zadatku i da mu na elementarnom nivou nedostaje taj filmski X-faktor koji proističe iz autorove sposobnosti da se izražava kroz slike i atmosferu, ritam i glumačku ekspresiju a ne kroz pojmove.

Iskreno se nadam da će sledeći Brandonov film biti zreliji i mudrije koncipiran. S druge strane, žao mi je što je posle dužeg vremena izašao potentan kronenbergovski rad koji je u tolikoj meri ostavio zanemarljiv utisak.

* 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

Pogledao sam GINGER AND ROSA Sally Potter, jedan vrlo atmosferičan i zanimljiv "novotalasovski" film iz Britanije koji u principu ostavlja onoliko snažan utisak koliko je gledalac zainteresovan za epohu, temu i uopšte svetonazor likova i njihovog miljea. Smešten u 1962. godinu, u kontrakulturne krugove u Londonu koji vrve od egzistencijalista, feministkinja, mirovnjaka,  uspeva da ponudi nešto "pomereniji" pogled na taj period i njegove protagoniste, usput se dotičući i nekih dosta zanimljivih detalja kao što je recimo prigovor savesti u vreme Drugog svetskog rata koji je kažnjavan zatvorom.

U centru pažnje je pre svih Elle Fanning kao glavna junakinja i devojka koja u sred porodičnih drama, saznanja da otac vara majku sa njenom najboljom drugaricom i pritiskom zbog kubanske krize počinje da spaja nervoze zbog društvenih i privatnih tenzija, dovdeći je do sloma. Sally Potter fetišizuje Elle Fanning na isti način na koji su to radili francuski novotalasovci sa svojim junakinjama i u pogledu glumačke podele u kojoj joj oca igra Alessandro Nivola a majku Christina Hendricks sve deluje kao svojevrsni "muzejski film".

Otud GINGER AND ROSA sa svojim novotalasovskim postavkama više deluje kao filmofilski materijal nego punokrvni bioskop.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

Pogledao sam DER EINSTEIN DES SEX dokudramu Rose Von Praunheim, nemačkog reditelja i gej aktiviste koji je u proteklih četrdesetak godina napravio prilično bogat i živopisan opus u raznim formama i prilazima filmu, od kratkih i dokumentarnih preko igranih celovečernjih i treš filmova. Jedan od ključeva za razumevanje Von Praunheimovog opusa je činjenica da je režirao dokumentarne filmove o Fassbinderovim filmovima, zanimljivim ličnostima iz istorije LGBT pokreta i ideološkim kontradikcijama koje su povezane sa ovim miljeom.

DER EINSTEIN DES SEX je očigledno ambiciozniji Von Praunheimov projekat pošto je reč o biopicu o jednom od najbitnijih ljudi u istoriji borbe za LGBT prava a to je doktor Magnus Hirschfeld. Iako je po naučnom znanju i prilazu problemima bio čovek svog vremena i neka od njegovih medicinskih i naučnih razmišljanja deluju prilično naivno iz današnje vizure, Hirschfeld je napravio ozbiljne iskorake u domenu proučavanja seksualnih navika a naročito pitanja transseksualnosti, homoseksualnosti i sl. Što je još zanimljivije, Hirschfeld je bio prvi javni aktivista za prava homoseksualaca u istoriji i to početkom 20. veka u Nemačkoj što svakako ne deluje kao plodno tle za takvu vrstu angažmana.

Međutim, ovaj film pored toga što je prilično nevešto realizovan što se verovatno može pripisati Von Praunheimovim underground korenima, uprkos ambicijama koje su evidentno više u pravcu mejnstrima nego alternative, prepun je istorijskih netačnosti i što je još neobićnije preskače neke od najvažnijih i najzanimljivijih detalja iz Hirschfeldovog života.

Recimo, uopšte ne prikazuje prvu hiruršku promenu pola koju je nadgledao i delimično sproveo Hitschfeld što je vrlo značajna stvar za istoriju medicine, a zatim i film u kome je učestvovao 1917. godine sa Conradom Veidtom čiji je cilj bilo ukidanje Paragrafa 175 nemačkog Krivičnog zakona koji je kriminalizovao homoseksualne odnose.

Na kraju Von Praunheimov film se svodi na dosta mlaku i mehaničku fasbinderovsku melodramu, pokušavajući da dokaže kako je Hirschfeld uprkos tome što se bavio seksom i intimnom mahom apstinirao od ljubavnih veza i seksa iako je prilično rano ustanovio da je homoseksualac. U filmu se to objašnjava Hirschfeldovim unutrašnjim monologom, tako da nema razloga da se ove bitne istorijske činjenice tako olako odbace.

Von Praunheim je u međuvremenu postao ikona borbe za prava LGBT populacije i mnoge institucije su dobile ime po njemu. Prizori spaljivanja knjiga koji se često prikazuju u montažama atrakcija iz dokumentarnih filmova o Trećem Rajhu zapravo prikazuju spaljivanje biblioteke njegovog instituta. Ni to Von Praunheim ne uspeva da pravilno iskoristi u filmskom pogledu.

Nažalost, DER EINSTEIN DES SEX je ne samo inferiorniji u odnosu na KINSEYa Billa Condona (koji takođe ima ličnu investiciju u temu LGBT emancipacije) već u određenom smislu daje pravi primer kako se lako može upropastiti odlična tema kada reditelj nema da ponudi ništa drugo sem dobre volje.

[Will-O'-The-Wisp]

Poslednja velika kronenbergovština - ako izuzmemo everyday life u podgoričkom KBC-u - jeste pilot za britansku seriju Pulse. 

[crippled_avenger]

Apsolutno. PULSE je bio previše edgy da bi bio kupljen, ali dan-danas stoji kao grad Smederevo.

[crippled_avenger]

Poslednji pozdrav dragom Dinku...

http://dobanevinosti.blogspot.com/2013/02/dinko-tucakovic-1960-2013.html

[crippled_avenger]

Razvoj američke ekonomije je doveo do toga da Holivud danas ne može da snimi čak ni punokrvni šovinistički film. U vreme Ronalda Reagana, kada su tržišta SSSRa i Kine praktično bila zatvorena za američki film, a i kada nisu, raspooženje u tim zemljama je bilo takvo da su sa radoznalošću prihvatali američku propagandu, postojale su određene, mahom fiktivne prepreke na koje bi nailazili otvoreno šovinistički filmovi koji bi se bavili diretnim konfliktom SAD i SSSRa. Uostalom, osim u špijunskim filmovima, direktan konflikt SAD i SSSRa u otvorenom vojnom sukobu retko kada je i bio prikazivan, osim kada cilj nije bila osuda tog konflikta i njegovih potencijalno apokaliptičnih posledica.

Serija AMERIKA je bila jedan od najskupljih i najambicioznijih projekata američke televizije tokom osamdesetih i ona se bavila fikcionalnom okupacijom Amerike od strane SSSRa. Okupacija prikazana u ovoj seriji je uz sve to, daleko najuverljivije predstavljena, i bazira se na ideji da SSSR koristeći američku Petu kolonu i UN uspeva da zauzme SAD posle serije incidenata. Ta serija je naišla na snažan otpor dela javnosti i izazvala je svojevrsni diplomatski skandal. Uprkos tome što određeni aspekti ove ambicione serije nisu bili realistični, ona je uspela da prikaže relativno logičnu i motivisanu okupaciju SAD koja se ne bi desila kroz direktnu vojnu invaziju.

S druge strane, filma Johna Miliusa RED DAWN ponudio je pojednostavljenu sliku okupacije SAD, Ameriku bi napao SSSR sa svojim latinoameričkim saveznicima i savladao je, a potom bi tokom okupacije otpor pokuašli da istrebe spiskove registrovanih vlasnika oružja i propagandom. Miliusov film je dakle u vojno-političkom pogledu bio znatno naivniji od serije AMERIKA ali je bio vrlo maštovit. Navodno, inspirisan partizanskim filmom a zapravo anarhičnošću ideje da se mladi ljudi opiru okupatoru odnosno Sistemu u ambijentu američkih gradova, Milius je napravio dinamičan i maštovit akcioni film za mlade, takođe naišavši na gnušanje dela javnosti.

Snimanje rimejka RED DAWNa bi u teoriji moglo da nosi neki vrstu političke dimenzije, i da najavi eskalaciju novog Hladnog Rata kada ne bismo već na prvom koraku bili suočeni sa slikom savremenog Holivuda - naime, zbog propasti MGMa, RED DAWN je godinama čekao na premijeru. Taj periodu su producenti iskoristili da uz pomoć specijalnih efekata uklone Kineze kao okupatore iz filma i umesto njih stave Severnu Koreju.

Očigledno da je samo Severna Koreja, jedna potpuno izolovana zemlja, zapravo jedina podesna da se prikaže kao esencijalizovani negativac u ovom filmu. Doduše, deo okupacije sprovode i Rusi, ali su to neki "drugi" Rusi, neki kojima je došla ekstremna desnica na vlast, koliko god sad formulacija ruske ekstremne desnice zvučala paradoksalno, i koliko god samo profilisanje ruske političke scene ne može da se vrši po tim tradicionalnim aršinima.

No, RED DAWN nije ni morao da bude geopolitička analiza savremenog sveta. To je akcioni film. Međutim, ako imamo u vidu da su SAD okupirali vojnici Severne Koreje, ljudi iz naroda koji je u proseku nekoliko centimetara niži od građana Južne Koreje zbog izgladnelosti, to je svakako nudilo prostora za neka maštovita rešenja.

Dok je kod Miliusa bilo puno maštovitih rešenja, od natpisa na stadionu da su gosti pobedili, preko bioskopa u kome tokom okupacije kreće da se daje ALEKSANDAR NEVSKI, pa sve do elegičnog oficira kubanske vojne policije koji je zgađen time da je nekada bio gerilac a sada ganja gerilce. a da ne govorimo o mnogo autentičnijem "povratku korenima" u divljini kroz koji prolaze tinejdžeri.

U filmu koji je režirao Dan Bradley, iskusni reditelj druge ekipe i majstor za realizaciju akcionih scena, nema nimalo mašte, nema apsolutno nikakvog sudara kultura a i akcija je ispod nivoa, doduše znatno skupljih, filmova na kojima je inače radio i stekao ime. Kada se Severnokorejanci pojave u gradu preuzimaju ulogu glinenih golubova, bića koja su manje definisana od usputnih negativaca u kompjuterskim igrama jer čak i u igrama postoje negativci različitog ranga, neki koje je lakše i neki koje je teže ubiti, negativvi sa različitim borilačkim sposobnostima, dočim se u ovom filmu izdvajaju samo dva lika - severnokorejski starešina i ruski specijalac osposobljen za gušenje pobune i otpora. Međutim, i ta dva lika su data krajnje marginalno sa replikama koje John McTiernan recimo ne bi ni titlovao jer je i gledaocu koji ne zna jezik jasno šta znače.

Bez mašte, bez hrabrosti da se kao negativac stavi postojeća supersila, RED DAWN sa Severnom Korejom u žiži deluje kao onaj poslovični slučaj zeca kome sirotinja izaziva erekciju, ali na kraju, RED DAWN je mnogo veća sirotinja. Konačno, ovo nije jadikovka nad gneracijom reditelja kojih više nema ili su odavno neaktivni jer ni ideje samog Miliusa nisu daleko od ove geoplitičke vizije - naime, on je bio jedan od scenariste igre HOMEFRONT koja govori o invaziji Severne Koreje na SAD i navodno je bazirana na nekim strateškim projekcijama stručnih think tankova. Ovo je pre konstatovanje žalosnog stanja u kome je jedan simpatičan akcioni film iz osamdesetih, navodno čak snažno inspirisan jugoslovenskim partizanskim filmom (Milius Wolverinese u originalu definiše kao partizane) pretvoren u beslovesnu impotentnu besmislicu koja ako išta znači, onda je to oportuno senzibiliziranje naroda protiv jedne prkosne države zato što ona veća ima značajno tržište i zato je ne treba ljutiti.

[crippled_avenger]

Pogledao sam THE GANGSTER SQUAD Rubena Fleischera, šarmantan stripovski apdejt gangsterskog filma iz kanonske noir epohe, priču vrlo labavo inspirisanu istinitim događajima koja deluje manje istorijski od sjajnih UNTOUCHABLESa u i pokušava da pojuti i sustigne silinu Hillovog LAST MAN STANDINGa. Fleischer nije De Palma, iako Connery i Costner nasuprot De Nira deluju kao preteča Brolina i Goslinga u borbi ptoiv Penna. Nije ni Walter Hill mada vrlo slično njemu u nekoliko navrata stvara utisak da su momci sa jednog seta ušetali na drugi, a time se u sceni kockarnice u kojoj igraju holivudski statisti čak i poigrava. Dok su kod Hilla filmski gangsteri zalutali na set vesterna, možda čak i špageti vesterna, ovde se čini kao da su se Guys on a Mission vratili iz rata i posle čišćenja Evrope od nacista odlučili da očiste LA od mafijaša.

GANGSTER SQUAD nosi u sebi dosta upravo tog vojničkog vajba, a nudi i jednu stvar koju do sada nisam sretao u američkom gangsterskom filmu. Naime, mafijaši nose nemačke mašinke. Pored Tommy Gunova pucaju i iz MP-40, dakle ne iz vrlo sličnog M3 koji je američka kopija MP40. Iako je Swedish K, takođe vrlo slično oružje, ušlo u istoriju kroz svoju upotrebu najpre u PRIME CUTu Michaela Ritchieja a zatim i u brojnim filmovima, i uprkos tome što znamo da su se po Americi pojavljivali MP40, ovo do sada nisam sretao na filmu. Otud i po izboru oružja sukobljeni policajci i gangsteri liče na Amerikance i naciste.

Sean Penn u svom ridikuloznom post-denirovskom igranju Mickey Cohena, naizmenično liči na Pacina iz SCARFACEa i Pacina iy DICK TRACYja ali meni nije previše smetao. Ipak glavna gluma se odvija između Josha Brolina, Ryana Goslinga i Emme Stone koji su ipak prvaci u ovoj raskošnoj podeli koja bi GANGSTER SQUADu mogla dati etiketu LA CONFIDENTIALa za decu.

Fleischerova režija je puna raznih egzibicionističkih detalja, slično njegovim ranijim filmovima sa Jesse Eisenbergom, međutim ovde je otišao korak napred i u odnosu na MINUTES i na ZOMBIELAND. GANGSTER SQUAD je film koji je u potpunosti zaokružen, jedan fin primer kiča proisteklog iz tradicije Warnerovih filmova i potonjih stripova u kome se dosta solidno spajaju zahtevi tih žanrova i postulati visokooktanskog akcijaša. Iako, Fleischerov nije toliko maestralan kao De Palmin UNTOUCHABLES niti toliko autorski sveden kao LAST MAN STANDING, on se nadovezuje na njih i prevodi ih u standarde savremenih multipleksa.

* * * / * * * * 

[crippled_avenger]

Kako je Rastko postao Sava

http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/124/%D0%94%D1%80%D1%83%D1%88%D1%82%D0%B2%D0%BE/1272158/%D0%98%D0%BD%D1%82%D0%B5%D1%80%D0%B2%D1%98%D1%83%3A+%D0%A0%D0%B0%D1%81%D1%82%D0%BA%D0%BE+%D0%9C%D0%BE%D1%87%D0%BD%D0%B8%D0%BA.html

Многи људи у Србији, када виде протесте у Словенији помисле: "Ето, то је због тога што сте се отцепили из оне земље и сада вам се враћа". Ви нисте били баш заљубљеник тада у отцепљење Словеније, али да ли се те две ствари могу довести у везу?

Ја сам био против разбијања Југославије и још увек мислим да је то била велика историјска грешка. Прошле суботе словеначки економиста Макс Тајникар написао је један чланак о делу где прави паралелу између словеначког отцепљења и садашње ситуације и каже: Словенији није било довољно добро да буде север Југославије, да има привилегован доступ на тржиште од 20 милиона људи, а сада у Европи, она је заправо југ. Ми смо неразвијена земља у европској конструкцији, а и европска конструкција се променила у ово време кад смо ми унутра. Она традиционална европска конструкција, њена намера заправо била је да подиже стандард ових неразвијених, као што су биле Португал, Шпанија и Грчка и стварање заједничке привреде која би више-мање била на истом нивоу. Међутим, због светске кризе и због тога што Европа и Америка губе светски примат у привреди, а и политички, можда чак и у војном погледу, Европа је ушла у кризу и променила је концепцију.

Шта је сада концепција?

Сада је концепција унутрашње колоније. Развијене привреде као што су Немачка, Француска или скандинавске земље, створиле су унутрашње колоније у медитеранским јужним земљама до којих имају привилегован приступ, јер је то једно привредно подручје у великом делу, једно моментално подручје.

Чије је Словенија колонија?

Немачка. Можете погледати статистику. Наш привилегован партнер у вањској трговини је Немачка, размена је неједнака. Значи, новопроизведена вредност иде из Словеније у Немачку.

У време бивше Југославије, словеначки интелектуалци су се веома, крајем 80-их, противили Београду као неком ауторитарном центру. Да ли то значи да сада постоји иста та елита која се противи Берлину, ако је тачно ово што кажете?

И ауторитаризам, ако га је уопште било у Југославији, није био ништа, био је фолклор у односу на оно што имамо данас. Данас имамо комесарску владу, влада у Бриселу није под демократским надзором, под контролом. Она је влада која ради са другим владама, процедуре су више-мање тајне дискусије. То је влада која производи законе, који се зову директиве, баш отворено.

Као ЦКСК Југославије, који преноси на Централне комитете република?

То да, само ипак је било другачије. Прво су постојале националне партије где је требало доћи до консензуса. Друго, комунисти нису увек изгурали своје, јер је била јака економска елита.

Сада не можете да изгурате своје у Европској унији?

Једна држава са два милиона и са не баш јаком економијом, са економијом која је пропала у последњих 10-15 година, не може баш да гура своје у Бриселу. Типичан однос је да је словеначка индустрија постала подизвођач великих транснационалних компанија са седиштем у Немачкој или Француској.

У то време, пошто је овде актуелно да се говори да ли Европска унија има алтернативу, да ли је Словенија имала алтернативу у односу на Европску унију или је то био једини пут којим је могла да се креће?

Било је представљено као да је то једини пут. У оно време Европа је била нешто друго или је барем изгледала много хуманије, боље за ове мале привреде. Ја мислим да би Словенија врло тешко опстала ван Европске уније. Нисам сигуран да то исто важи за Србију или Хрватску, јер су оне јаче и позициониране тако да у сваком случају треба да се интегришу, а не нужно на исти начин на који се Словенија интегрисала. Сада, ипак, улази и Хрватска.

Србија се такође нада.

Србија се нада.

Такође, и Босна. Цео Западни Балкан себе види у Европској унији.

Да, да. Ако ће екс-Југославија ући у Европску унију, онда би можда постојале наде да се Европска унија промени. Јер Европска унија као идеја је рационална. Само што треба две ствари да уочи. Прво, да не може више да влада светом, друго, да не може да конкурише Кинезима, који имају другачије стандарде, ниже наднице, много бруталнији капитализам него што је наш, који ми сада не волимо, али је ипак још релативно благ у односу на трећи свет или Кину.

Да се вратимо на протесте у Словенији. Одакле крећу ти протести, ако могу фигуративно да се изразим, из главе, из срца или из стомака?

Ја бих рекао из стомака и из срца, а глава тек почиње да размишља, јер криза која је ту са нама од 2007. и 2008. прилично је упропастила словеначку привреду и сад имамо више него 120 хиљада незапослених радника и радница. То јесте шок. Садашња влада, влада премијера Јанше, врло је брутална. Пређашња влада, коју је народ срушио, јер је имала врло лоше статистике, није имала подршку, је ипак била много блажа и водила је рачуна да не може ићи фронтално против народа. Јанша се веже за европске хегемоније снаге и он мисли да није народ тај који га држи на власти. Мислим да је погрешио, да та рачуница не иде и због тога је дошло до тих манифестација. Због ароганције и неспособности власти.

Може ли се променити нешто док глава не почне да размишља, да ли стомак може да донесе добру промену?

Не може. Проблем је у томе да су садашње манифестације против целе политичке класе. Није само та влада изгубила легитимитет, него цела политичка класа јер су у исто време објављени корупцијски скандали и у опозицији и у коалицији. Тако да ове манифестације иду против целе те политичке класе, касте и алтернативе нема.

Зар то није мало наивно гледање на политику? Када се каже сви политичари су лоши, некако звучи, кад и сами кажете да нема алтернативе, да није ту неки узрок мало другачији?

То је идеална ситуација за ауторитарне варијанте. Када се дигне неко и каже ја имам план. Ако је та особа харизматична, она може да узме власт и да добије неки мандат који може да буде прејак и који може водити ауторитаризму.

И ствара нову политичку класу која се после извесног времена поново трансформише у оно што имате сада.

Да, да. Код нас у Словенији је редослед прво популистичка побуна, онда ауторитаран режим. Код нас је редослед обрнут, ми већ имамо ауторитаран режим и због тога је дошло до ове народне побуне. Због ароганције и неспособности власти и због пљачке. Види се да су пљачкале и једна и друга страна. Тако да је сада једна врло отворена ситуација. Могу да кажем да постоји слободно изражавање у Словенији, кога пре тога није било. Сада је опет све отворено, можете с врло радилкалним идејама да изађете у јавност.

Али, то можете у целом свету с интернетом, с Фејсбуком, Твитером, тај канал само у врло затвореним државама не постоји.

Да, да. Али, ипак су новине и телевизија нешто друго него Твитери.

Али, не можете да задржите информацију. Раније сте могли да спречите да нека истина дође до народа, сада не можете да спречите. Друго је сад да ли ће добити тај простор.

То се слажем, а друго је то да сада можете и неортодоксна мишљења да пласирате у јавност, што до сада није био случај.

Кад кажете пре, на шта мислите?

Мислим на независну државу Словенију од 1991. па напред.

Мислите пре десетак година да није било могуће пласирати такве ствари?

Ја сам био цензурисан.

Ако бисте добили власт у Словенији на један дан шта бисте урадили, распустили странке или расписали изборе?

Ја бих распустио странке и онда ставио неке услове које странке могу да се кандидују на изборима и то би био више моралне или конфликт интереса, тај тип регулација.

Зар није и сада на снази нека врста диктатурае пролетеријата? На изборима су најбројинији сиромашни, они одлучују ко ће да их води.

Ту имате пуно парадокса. На пример, социолошки гледано, људи који подржавају Јаншу су они који највише трпе од његове политике. То су људи са ниском спремом, индустријски радници, људи у мањим местима и крајевима, баш они које највише погађа садашња политика ограничавања дохотка.

Зашто су онда они толико уз Јаншу? Шта је то што он нуди и што они препознају?

Због тога што политика није рационална делатност, то је ипак нешто, као што сте рекли, где стомак и срце раде, а глава евентуално, а не нужно.

Хајде онда мало још ирационалније, да се вратимо на СФРЈ. Шта је тој држави недостајало да би опстала увођењем парламентарне демократије, ако је то било на реду?

Парламентарна демократија у касним 80-им не би више могла да иде у Југославији, јер су све политичке снаге већ биле груписане национално. Била је једна теорија већ 80-их година да је Југославију упропастио Устав из 1974. Ја сам сад близу те тезе. Ако узмете овај последњи конгрес Савеза комуниста Југославије, који су Словенци разбили, да је била ситуација нормална, Словенци који су изашли са конгреса Југословенске партије, они би одмах ишли у Загреб, Скопље, Сарајево, Титоград - да траже савезнике да створе неку политичку алтернативу. Они то нису урадили, они су се вратили у Љубљану. У том тренутку је већ било немогуће организовати политичку снагу на федералном нивоу, а то је услов да једна федерација функционише.

Хоћете да кажете да са нашим свим садашњим заједничким искуствима, са коалицијама политичким које се једва саставе у свакој од бивших република, да би било могуће направити коалицију на федералном нивоу рецимо 2013. у некаквој имагинарној опсталој Југославији?

Ја бих другачије поставио то питање. Ја мислим да ће се у Европи поставити питање конфронтације између развијених капиталистичких земаља које имају вишак капитала и ових неразвијених које имају мање капитала и које траже да тај капитал дође, а тај капитал долази само да би створио профит, и то не само седам или осам одсто, него 15, 20, 25 одсто. Значи, овај капитал који долази из такозваних развијених капиталистичких земаља из центра долази ту да уведе једну прилично бруталну експлоатацију. И ове ће земље пре или касније бити у ситуацији када ће рећи или ће их њихови народи навести да кажу, сад то не може да иде и да траже европску алтернативу. Тако да мислим да ће се то питање пре или касније поставити у оквиру Европе.

Где видите Словенију у тој подели на експлоататоре и експлоатисане?

Словенија је југ. Словенија је данас у ситуацији Грчке, Португала и Шпаније.

Јесте ли усамљени у том мишљењу или је више људи који верују у то што кажете?

Па видите, управо манифестације су помогле да се памет мало брже креће. Ја сам био још пре пола године или годину дана усамљен у тој теорији. А сада је то прилично усвојена теорија.

Али, ако нема резултата, ако се нешто не промени, то остане у домену теорије и можда као нека ствар на маргини. Мислите ли да ће бити иза ових протеста неких озбиљних политичких промена у самој Словенији? Не говорим сада о коалицији, говорим о промени друштвеног система, шта год то значило.

Ја мислим да ће бити промене, али да се неће одмах испољити. Што значи, ми ћемо још имати две-три владе које ће бити овакве са малом подршком, компрадорске, да употребим тај израз, значи које ће служити вањским интересима, више него властитом народу. Али се мења клима, атмосфера се мења. Некако мирише на касније осамдесете године. Људи су више скептични, нема више догматског веровања у исправност онога што власт каже. И у касним осамдесетим је у тај вакуум онда пала националистичка идеја. Данас не може више.

Мислите?

Не може, због тога што је националистичка идеја та која нас је довела до ове ситуације.

А може ли да се наметне фашистичка идеја? То је једна од ствари на коју врло често упозоравате, да у ситуацији када неко каже - не треба нам идеологија, потребни су нам програми које ћемо спроводити, вама увек као да се пали неки аларм, запитате се да иза тога одсуства идеологије заправо није идеологија фашизма?

Ја сам написао ту своју књигу - колико сте фашизма имали у раним деведесетим годинама, мислим, реално постојећи фашизам у Хрватској, у Србији, у Босни, а и у Словенији, овако је то почело. Али ја мислим да заправо опасност од фашизма данас није реална зато што је фашизам како се каже, један колатерални резултат или производ националне буржоазије. Ми данас немамо више националну буроазију у овим земљама. Односно, барем у Словенији, национална буржоазија је доживела историјски пораз. Она није успела да створи националну привреду, и сада, као што изгледа, преузима власт оно што се у социологији и економији зове компрадорска буржоазија, оно што познајемо из Јужне Америке. То су локални агенти страног капитала чији је задатак да одржавају социјални мир и организују околину која може прихватити стране инвестиције. Значи, то је више некаква полицијска функција и то је једна класа која није продуктивна. Они не умеју да организују националну привреду. Они су само агенти страног капитала. Ја мислим да се сад мења ситуација у Хрватској и Словенији у том смислу. То не значи да неће моћи да дође до ауторитарних режима. У Јужној Америци имали су генералске хунте, у неком периоду врло често и то је била општа појава. Али мислим да онај фашизам који познајемо историјски сада више нема социјалног основа јер нема више националне буржоазије.

Али зар осиромашени народ који само тражи правду и воли да то праведно решење буде брзо, а поготову га је могуће национално организовати у националним државама, зар то није предуслов за неку врсту фашизма?

То би био онда ауторитарни режим са популистичком подршком који наравно може да буде и расистички и страшан...

Антиимигрантски, што је такође једно од све чешћих питања...

Наравно. Имигранти, они су оно што се у марксизму зове резервна армија беспослених. И њих привуку кад су привреди потребни, а онда их избаце. То се ради данас у Словенији, то се ради у целој Европи. Све то може да буде, али неће бити фашизам у смислу Мусолинија или Хитлера јер немамо довољно јаку ни националну привреду, ни националну буржоазију. То може да буде неки Видела или неки грчки пуковници као што су били. За људе који живе у таквој ситуацији разлика између фашизма и ауторитаризма може бити врло мала.

Како бисте онда описали покрет као што је Златна зора у Грчкој, где она припада у тој подели? Кад кажемо фашизам, не мислимо на оног који ће да изазове нови светски рат, већ на некога ко ће рецимо да ствари промени на неки начин који не мора да буде пријатан свима?

Наравно. Златна зора јесте фашистичка формација. У Грчкој постоји национална буржоазија, она их је чак и увела у ову ситуацију сада. Они би могли изаћи из Европске уније или барем из еврозоне и они би могли створити једну затворену привреду на ниском нивоу, више-мање самодовољну, а њихов би извоз био туризам. Тај сценарио би ишао.

Ако им се опросте дугови.

Због тога би они и дошли на власт. Јер би они одбили да плате, они би их затворили и то би било врло незгодно, за људе који би тамо живели, страшно.

Али сада је примамљиво. Звучи као решење проблема. Нећемо да плаћамо дугове који су нам лажно наметнути, или на превару створени, и желимо да се ослободимо тога јер можемо сами да функционишемо боље. Зар то није управо оно што је дигло чак и људе као што су Мусолини и Хитлер пре осамдесет година?

И фашизам и нацизам су настали из пораза. Италија је формално била победница, али заправо је била поражена. Аустријанци, односно царство их је сломило. То је један сценарио који је могућ, који је незгодан, а који садашња Европска унија изазива. Јер оно што они раде грчком народу је бесконачна ароганција и неразумевање, тврдоћа према људима. Тако да ја мислим да је у Грчкој ствар отворена, јер ипак мислим да Златна зора нема шансе, да ће бити ипак нека социјалистичка варијанта која ће на крају победити.

Значи да верујете да ипак овај концепт Европе може да реши крупне проблеме који се пред њим налазе без таквих драматичних ломова?

Мислим да овај концепт, да ту ставим акценат, овај концепт садашњи, то што се сада збива у Европи, ствара проблеме а није кадар да их решава, односно решава их на један брутални начин који води у врло опасне ситуације. Ситуације у којима постаје народни бунт једна реална опција, а сад ко ће профитирати од тог народног бунта, отворено је питање.

Шта би био Ваш предлог, може ли се из ове финансијске кризе изаћи тако што ће се ремонтовати привреда или је потребно потпуно променити мотор и рећи ова идеологија постлибералног капитализма не функционише, треба нам нешто друго. Притом, то није уопште лако увести, претпостављам.

После економске анализе које предлажу алтернативе. Моја идеја је да прво треба финансијска тржишта регулистати, ставити под контролу. За нешто тако вам треба један јаки, међународни, светски играч и Европска унија јесте такав играч. Она је довољно јака и привредно и политички да би могла да утиче на светска финансијска тржишта. Американци ће бити против тога. Наравно да ће Кинези бити неутрални и рећи, нека се пождеру међусобно, а ми ћемо профитирати. Али, проблеми су толико глобални сада, да једна мала држава као што је Словенија или чак и Србија која је већа, па ипак још премала, чак ни Француска...

Економски је мања од Словеније.

Добро, али потенцијали су ипак већи. Да ниједна земља, чак ни Немачка, ни Француска, сама за себе не може да промени глобални курс. А Европска унија би могла. Поготово ако би дошло до неког компромиса са САД. Нешто што би требало Европа да запамти - да она не може више да се такмичи за светску власт, за светску превласт, за хегемонију. Европа нема шта да ради са војним интервенцијама у Африци или у Ираку или у Авганистану. То су прошла времена, то је само губљење новца и губљење времена. То је радила Шпанија у 16. веку и из највеће државе у свету, из империје постала је неразвијена земља. И то ради данас Европа, то раде САД. Промена перцепције властите улоге у свету је нешто што је битно за Европу данас.

Јесте ли оптимиста да то може да се деси? А да притом, ви кажете да Брисел вама, над вама комесарски влада.

Не са овом гарнитуром у Бриселу, ни са овом гарнитуром у Љубљани.

Што значи да треба да се побунимо против политичке елите на европском нивоу?

То би било идеално, то би био један добар предлог. Али, видите, ја бих цитирао Браудела. Браудел је проучавао радни капитализам у медитеранском басену и каже када је Италија изгубила могућност, кад се није могла више такмичити за хегемонију, јер је центар привреде прешао из Медитерана на Атлантик, дошла су сретна времена за Италију. Није било више ратова у Италији, први пут су они привређивали довољно хране да себе прехране, није било потребно увозити храну. И дошла је велика ренесанса, 16. и 17. век. Губљење хегемоније није нужно нешто несретно, нешто слабо, поготово не за људе.

Ту сте сада скривено рекли и да је политика изолације добра, ако се Италија затворила у себе и успела да буде самодовољна, да ли би то значило да и у данашњој Европи у оваквим случајевима вреди рећи...

Није, тада Италија се није затворила него је била способна да се прехрањује, а њена култура је тада процветала по целој Европи.

Да ли је могуће данас урадити сличну ствар унутар Европске уније која каже не можете да урадите тако нешто, него морате да учествујете у заједничком пројекту?

Прво, Италија није знала шта ради, па је ипак то урадила, а ми данас знамо шта треба да урадимо тако да имамо шанси. Друго, Брисел ништа не ради за шта не добије консензус свих влада. Што значи да, ако ми нападамо властите владе и променимо те владе, и у Бриселу би требало другачије да одлучују.

Брисел слуша у таквом случају или не?

Прво треба да се сложе све владе чланица, тако да не можемо ми да нападамо Брисел, кад знамо да се наша влада сложила са тим.

Које је онда решење?

Решење је опозиција према садашњој политици Европске уније у целој Европи.

У данашње време интернета, друштвених мрежа, захтева да све буде кратко, јесте ли ви у стању да своје мисли свртите у 140 карактера колико вам Твитер тражи и да ли ће то такође бити идеолошки проблем у будућности?

Ви превелику наду стављате у нове технологије. Наиме, увек су постојали политички слогани и они који су били кратки и ударни били су најбољи. Твитер још може то да ради. Ово што се иза слогана ради, то је ипак ствар интелектуалног рада и за то треба употребити неки други формат.

Нисте у страху да ће то бити угрожено?

Не, не.

[crippled_avenger]

Reprizirao sam THE CHINA SYNDROME Jamesa Bridgesa, jedan od ključnih političkih trilera sedamdesetih. Reč je o produkciji Michaela Douglasa koji ie zapravo bio uspešniji kao producent nego kao glumac u početku karijere, i u ovoj priči Jane Fonda igra novinarku koja prisustvuje uzbudljivom incidentu u nuklearnoj elektrani i kreće da ga istražuje sluteći da se iza saopštenja o benignom incidentu krije mnogo strašnija istina. I rukovodilac elektrane počinje da sumnja i ubrzo se njihovi putevi ukrštaju, inženjer joj nudi dokumenta ali niti su mediji spremni da izađu sa istinom pred građane niti je nuklearna elektrana spremna da se uzdrži od pokušaja da silom spreči otkrivanje afere.
THE CHINA SYNDROME je fikcija, i kao takav uspeva da spoji dosta ubedljiv obazrivi optimizam oko samih elektrana na tehnološkom planu sa pesimizmom vezanim za odnos korporacija prema svim preprekama koje se mogu pojaviti na putu eksploatacije opasnih tehnologija. U tom drugom pogledu film gubi na ubedljivosti. Naime, paranoidni odnos korporacija prema novinarima stoji ali nema razloga da se korporacija unutar svojih struktura istinski ne pozabavi rešavanjem problema.
Za razliku od ALL THE PRESIDENT'S MEN triler ne proističe iz proceduralne delikatnosti koja karakteriše istrazivačko novinarstvo već iz dosta crno-belih motivacija, čime se THE CHINA SYNDROME politički dosta devalvira i prerasta u tipičan repertoarski film koji se politizacijom više služi radi forme nego zbog samog sadržaja.
Bridges u načelu dobro vodi priču, premda se oseća da je snalažljiviji kao scenarista nego kao reditelj. Recimo, potpuno zamemaruje taj horor aspekt radijacije i specifične teskobe ambijenata nuklearne elektrane. Sama lokacija elektrane je u tom pogledu mogla biti nešto ekspresivnija.
Kao bitan film za inspiraciju brojnih kasnijih filmova, iako se i on sam bazira na evropskoj tradiciji političkog filma u kome je glavni junak novinar koji razlaže slučaj, THE CHINA SYNDROME ostaje u senci nekih od epigona.

* * * / * * * *

[Albedo 0]

Iskreno, to je deset puta bolji film od ALL THE PRESIDENT'S MEN.

Ne bi Srbiji škodio jedan takav...

[crippled_avenger]

Bolji je Pakula, ali ne kažem da SArbiji ne bi prijao jedan ovakav. Mada mislim da je za Srbiju optimalan rimejk PROMISED LAND na temu kopanja nikla na Mokroj Gori.

[crippled_avenger]

Reprizirao sam jedan film koji sam voleo ranije, NO WAY OUT Rogera Donaldsona i nažalost na novo gledanje me je razočarao. Ovaj rimejk i ponovna ekranizacija romana THE BIG CLOCK mi je na novo gledanje, doduše dvadesetak godina posle prvog delovao usiljeno, neuverljivo, sa naizmeničnim smenjivanjem logično razvijane priče i koincidencija koji dobacuje do određenog rezultata samo zato što je u ovom filmu Kevin Costner pokazao da je bez sumnje u tom momentu stasao kao zvezda, Gene Hackman je bio pouzdan, Will Patton je bio dovoljno neurotičan a Sean Young dovoljno bezobrazna. Nažalost, Donaldson kog inače izuzetno cenim u toj generaciji australijskih reditelja u Holivudu daje filmu utisak da pripada višoj klasi nego što realno zaslužuje kroz ambiciozan i danas već prepoznatljiv skor Maurice Jarrea.

* * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

Pogledao sam LYMELIFE Dericka Martinija, prilično temeljno realizovan produžetak poetike koju je ustoličio Ang Lee sa svojim filmom ICE STORM. Upravo je ICE STORM standard i uzor u odnosu na koji se LYMELIFE i tumačio i u određenom smislu, postojanje Leejevog filma ponajviše i diskredituje ovaj inače vrlo solidan film. Martini isto onoliko koliko i Lee nudi osmišljenu priču iz predgrađa, smeštenu u epohu, u kojoj se prepliću teme odrastanja i licemerja roditelja.

Martini je svom filmu prišao vrlo pažljivo i LYMELIFE je vrlo osmišljen u produkcionom pogledu, pa spada i među uspešnije Scorseseove uplive u savremeni indie film.

Kao predah od televizijskih i holivudskih angažmana u filmu se pojavljuju Alec Baldwin, Timothy Hutton, Jill Hennessy i Cynthia Nixon, mada su ključne figure ipak Kieran Culkin i Emma Roberts u ulogama potomaka ove dve porodice. No, ubrzo su i njih dvoje došli u ligu glumaca koji su im igrali roditelje.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

Reprizirao sam BROADCAST NEWS Jamesa L. Brooksa, jedan od granddaddyja savremene romantične komedije, ali što je još važnije jedan od najbitnijih filmova o japijima iz osamdesetih, uz WALL STREET i FATAL ATTRACTION jedan od bitnijih naslova u tom talasu.

U određenom smislu, Brooks je napravio jedan od ključnih filmova na tu temu jer je pošao od jedne od svojih karakterističnih premisa, a to je da su svi junaci na određeni način pozitivni i "odbranjivi". Za razliku od WALL STREETa i FATAL ATTRACTIONa u kome postoje jasno profilisani "negativci", ovde postoje jasno profilisana stremljenja junaka, jasno profilisani junaci sa kojima se identifikujemo, ali ni William Hurt koji igra svojevrsnog "negativca" ne igra apsolutno negativan lik. Zapravo njegov lik je na nivou karaktera u redu ali je njegovo razumevanje novih korporativnih okolnosti koje su "loše" zapravo bolje od onog koje imaju pozitivci.

U tom pogledu, u Brooksovom filmu su svi junaci pozitivni ali je sistem problematičan i nedovoljno ceni one vrednosti do kojih drži Brooks.

Albert Brooks je odličan kao pasivizirani heroj-luzer ovog filma, koji u životu koji Brooks pokazuje na kraju ipak ne postiže svoj cilj, a Holly Hunter je izvanredna u roli koja će biti uvod u njenu kasniju oskarovsku fazu. William Hurt je ipak imao najdelikatniju ulogu da bi stvorio ambivalentnost svog lika, učinio ga istovremeno antipatičnim i uslovno rečeno pozitivnim.

Brooks vodi priču nešto drugačije nego u svojim drugim filmovima. Iako je poznat po vrlo konvencionalnim tehnikama, ovde pušta da se priča razvija kroz niz situacija koje se talože i čine celinu. U tom pogledu evocira nešto alternativniju, njujoršku atmosferu filma koji diktiraju glumci. U par navrata rediteljski iskoračuje iz delikatne stilske konzistentnosti i dopušta komediji da prevagne u odnosu na priču. Ipak, na nivou celine BROADCAST NEWS je uzoran film.

Ukoliko je NETWORK Paddyja Chayefskog zvanično najsnažnija inspiracija za NEWSROOM, sasvim sigurno je i BROADCAST NEWS odigrao veliku ulogu u nastanku Sorkinove serije.

* * * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

Reprizirao sam CARNAL KNOWLEDGE Mike Nicholsa. Reč je o filmu koji je nastao po pozorišnoj drami Julesa Feiffera i deo kritike kaže da se "to vidi". I u određenom smislu svakako da se oseća da film ima literarne korene, uglavnom je baziran na dijalogu, na odnosu dva junaka, na njihovim opservacijama događaja koji su se desili off-screen, što jesu karakteristike pozorišnog komada. Međutim, Nichols, koji opet ima pozorišne korene, toliko vešto režira ovu priču, toliko unutar samih scena maestralno koristi off-screen da je ovaj film u određenom smislu, na nivou puke vizuelnosti, na nivou čisto tehničkog pristupa i odabira postupaka prototip onoga što danas gledamo na filmu i televiziji.

Nichols je u ovom filmu upravo do savršenstva doveo upotrebu događaja van ekrana koji se dešavaju istovremeno sa prikazanom radnjom, i ponudio je stvarno jedan od filmova koji spadaju u red onih ostvarenje u kojima su se velika rediteljska imena nadmetala dok su definisali Novi Holivud.

Nichols je reditelj sa fascinantnim opusom i vrhunskim ostvarenjima u mnogim žanrovima, često je u određenom smislu bio i potcenjen, no kada se njegov rad rekapitulira, čine ga ne samo mnogi dobri filmovi već i neka u određenom smislu prevratnička ostvarenja.

CARNAL KNOWLEDGE prati tri decenije u razvoju dva američka muškraca koje igraju Jack Nicholson i Art Garfunkel i tumači promene u dinamici muško-ženskih odnosa kako kroz prizmu sazrevanja i starenja junaka tako i kroz prizmu društveno-političkih promena.

CARNAL KNOWLEDGE deluje kao prilično uverljiv dokument o temi koju su autori odabrali i uspeva da "zarobi" trenutke i konvencije kojima se bavi. Naravno, sama tema je u vreme izlaska filma bila mnogo provokativnija nego što je danas, i to je stvar koju bi trebalo ukalkulisati u tom istorijskom pogledu na film.

No, naravno muško-ženski odnosi pored epohe u kojoj se sve odvija i konvencija sa kojima se junaci suočavaju, nose u sebi i niz univerzalnih gledišta. Međutim, čak iako kažemo da film transcendira precizne istorijske okvire u koje je smešten ipak ne uspeva sasvim da prevaziđe kulturu o kojoj govori. Dakle, ovo je pre svega film o američkim muškarcima, i u tom, uslovno rečeno "lokalnom" aspektu ima jednu od osnovnih osobina tamošnjeg "nezavisnog" filma čak i pre nego što će taj termin dobiti svoje aktuelno značenje.

Jack Nicholson nije previše uverljiv u fizičkom pogledu kao student ali svakako drži film na svojim plećima, pomažući i Garfunkelu da ostvari snažnu ulogu. Candice Bergen i Ann-Margaret igraju dve najbitnije žene u razvoju ove dvojice junaka i ostvaruju dosta, a Ann-Margaret posle ovog filma uspeva i da stekne kredibilitet "ozbiljne" glumice.

Stavovi koje pisac zastupa su jasni i ovo jeste film sa jasno plasiranom tezom, međutim kroz vešto vladanje formom i atmosferom, Nichols uspeva da sve to pretvori u uverljivu melodramu.

* * * * / * * * *

[crippled_avenger]

DC Comics under fire for hiring anti-gay writer to pen Superman

Ender's Game author Orson Scott Card has called gay marriage 'the end of democracy' – and some comics fans want him fired

    Share 2161
    inShare2
    Email

    Dominic Rushe in New York
    guardian.co.uk, Monday 11 February 2013 22.09 GMT   
    Jump to comments (775)

Superman comic book
In a letter to to publisher, actor Michael Hartney wrote: 'Card is an embarrassment to your company, DC.' Photograph: Reuters

Superman fans are up in arms at the decision of the publisher to appoint a noted anti-gay writer to pen the Man of Steel's latest adventures.

Comic giant DC has commissioned Orson Scott Card, author of the award-winning and best-selling Ender's Game sci-fi series, to write for DC's Adventures of Superman series. The digital comic is set to be published in April.

The news has sparked a furious backlash from Card's critics. Card is a long-time critic of homosexuality and has called gay marriage "the end of democracy in America". In 2009 he became a board member of the National Organization for Marriage, a group that campaigns against same-sex marriage.

"Superman stands for truth, justice and the American way. Orson Scott Card does not stand for any idea of truth, justice or the American way that I can subscribe to," said Jono Jarrett of Geeks Out, a gay fan group. "It's a deeply disappointing and frankly weird choice."

A film of Ender's Game, co-produced by Card and starring Harrison Ford, is set to be released in November. Jarrett speculated DC was hoping pre-publicity for the movie would drive sales for the comic.

"I feel like they were hoping that no one will notice. It's a free country, and what's important is what we do here. This is a man who wants to take away my civil rights, and I will not be giving him my money," said Jarrett.

Actor Michael Hartney, who describes himself as "as big a Superman fan as you'll ever meet", has written to DC voicing his concerns about Card.

"If this was a Holocaust denier or a white supremacist, there would be no question. Hiring that writer would be an embarrassment to your company. Well, Card is an embarrassment to your company, DC," he wrote in a letter also published on Tumblr.
orson scott card Orson Scott Card

"And of all the characters Card could have been hired to write, you give him Superman? The character that taught me to lead by example? To do the right thing, even when it was hard? To keep going, even when it seemed hopeless? What an insult. Kids are killing themselves. They are killing themselves in a climate of intolerance and homophobia publicly fostered by people like Orson Scott Card. You don't have to contribute to this. You shouldn't. You mustn't," he wrote.

Petition website Allout.org has started a petition calling for DC to drop Card. The appointment has even inspired a spoof Superman comic in which the hero's home planet is being destroyed by gay marriage.

Dale Lazarov, a gay comic writer, said it was counterproductive to attack Card's appointment: "I've known Orson Scott Card is a raging homophobe since the early 90s. I refuse to buy or read his work. But asking that he be denied work because he is a raging homophobe is taking it too far. Asking for workplace discrimination for any reason is counterproductive for those who want to end discrimination on their own behalf."

DC declined to comment on the controversy.

DC, owned by Warner Bros, has been making attempts to include LGBT characters in its superhero universe recently. Last year the company announced that Alan Scott, Green Lantern, was gay. Batwoman has been a lesbian since 2006.

Last year when North Carolina was voting to ban same sex unions, Card wrote legalising gay marriage was "not about making it possible for gay people to become couples.

"It's about giving the left the power to force anti-religious values on our children. Once they legalize gay marriage, it will be the bludgeon they use to make sure that it becomes illegal to teach traditional values in the schools."

This is not the first time that Card, a prominent member of the Church of Jesus Christ of Latter-day Saints, has stirred up controversy by taking on an icon.

In 2011 his publisher was swamped with complaints after publishing a version of Hamlet in which the prince's father is a gay paedophile.

In a damning review trade journal Publishers Weekly said that the focus of Hamlet's father was "primarily on linking homosexuality with the life-destroying horrors of paedophilia, a focus most fans of possibly bisexual Shakespeare are unlikely to appreciate".

[crippled_avenger]

Pogledao sam DRAGONSLAYER Matthew Robbinsa, jedan od prvobitno neprihvaćenih a zatim rehabilitovanih fantasy filmova osamdesetih. Robbins je reditelj i scenarista sa vrlo zanimljivom biografijom. Bio je blizak Spielbergu za kog je pisao SUGARLAND EXPRESS, nepotpisan radio na CLOSE ENCOUNTERD OF THE THIRD KIND, zatim i na seriji AMAZING STORIES, potom je postao sidekick Guillerma Del Tora. Dakle, Robbins je svojevrsni "neznani junak" i najmanje afirmisani od Spielbergovih ljudi, a u sklopu tih aktivnosti je sarađivao i sa danas čuvenim animatorom Brad Birdom na filmu BATTERIES NOT INCLUDED.

DRAGON SLAYER je film na kome su se angažovali Dinsey i Paramount ali rezultat je tek simpatičan fantasy o kraljevstvu koje mladi čarobnjakov šegrt treba da izbavi od Zmaja čija se blagonaklonost kupuje žrtvovanjem devica.

Robbins i njegov saigrač Hal Barwood imaju dar za duhovita i neočekivana rešenje i ceo srednjevekovni štimnug je vrlo fino dočarak kroz škripavu, retro egzekuciju. Nažalost, Robbins ne uspeva da jasno izvede priču o mladom pomoćniku i zmaju, Peter MacNicol nije naročito dobar u glavnoj ulozi, i njegova neubedljivost čini da Robbins ne uspeva da prikrije to što zmaja "nema dovoljno" na ekranu.

Robbins u tom smislu pravi grešku ne ponavljajući rešenje svog mentora Stevena Spielberga iz JAWS u kome je ovaj sakrivao ajkulu kako je ne bi pojeftinio. Robbins Zmaja pokazuje prilično rano, i tu nažalost ni nema mnogo šta da pokažer jer efekat zmaja nije naročito kreativan a zatim slede jako duge faze u kojima se maltene i zaboravi da je Zmaj osnovna tema filma.

Iako je film zove DRAGONSLAYER, dakle jasno je definisano o čemu je, ni mladi junak koji mora da odmeni svog učitelja ne zauzima pravu centralnu poziciju, niti njegova putanja ima adekvatan razvoj.

Sve u svemu, DRAGONSLAYER je na krau samo jedan simpatičan film koji je u oskudici fantasy naslova naišao na adekvatno priznanje, i na blagajnama gde je propao, i među fanovima koji su ga rehabilitovali.

* * / * * * *