The Crippled Corner

[crippled_avenger]

Pogledao sam WARNING SIGN Hala Barwooda, još jedan rad sa Matthew Robbinsom, disaster film sa elementima zobi filma o nesreći u tajnoj laboratoriji sa izučavanje biološkog oružja koja se krije iza paravana poljoprivrednog inženjeringa. U određenom smilu, ovaj film je kao nukleus kasnije igre RESIDENT EVIL, što je zanimljivo jer je Barwood tokom devedesetih otišao iz filma da se bavi igrama, ali na RE nikada nije radio.

WARNING SIGN je kao realistični RESIDENT EVIL sa dosta zanimljivom atmosferom i rediteljskim koncpetom koji sigurno proističu iz prilično ozbiljne produkcije za ovu vrstu filma. Naime, Barwood je ovaj film snimio za Fox iako je premisa o tome da dođe do curenja biološkog oružja koje budi agresiju kod inficiranih više dublja B-premisa. Međutim, u većem delu filma Barwood ovo mnogo više tretira kao produžetak CHINA SYNDROMEa nego NIGHT OF THE LIVING DEADa i to je glavni adut filma.

Problem nastupa u tome što do pravog velikog konflikta zapravo nikada ne dođe iako ima dosta akcije i ripper sekvenci. Međutim, film je u startu "umiren" svojom realističkom postavkom i odsustvom pravog antagoniste tako da se kasnije ne dobija onaj "movie" naboj koji bi bio potreban.

Međutim, studioznost i lagano tretiranje B-premise sa sjajnim facama kao što su Sam Waterston, Kathleen Quinlan i Yaphet Kotto, čini ovaj film vrednim gledanja. Barwood i Ribbins nikada u priči ne postaju dovoljno "konkretni" ali film koji su sklopili je vrlo zanimljiv i uglavnom odoleva zubu vremena.

* * * / * * * * 

[milan]

Barvud je inace jedan od pisaca i reditelj jedne od najboljih kompjuterskih avantura svih vremena, Indiana Jones and the Fate of Atlantis. Mislim da sam pravi gejmer postao upravo zbog ove igre, daleke 1992. godine... 

[crippled_avenger]

Therefore, I reached out to Max Landis, who penned this version of FRANKENSTEIN with Paul McGuigan set to direct, to see if I could get a better idea of this new approach to the monster we think we've become quite familiar with over the years. I wanted to see if we could get a better sense of how this take on FRANKENSTEIN would be tailor-made to be told from the perspective of Igor, and how a certain balance would be struck between making this his movie while also not relegating the doctor or the monster to being secondary characters.

I heard back from Max this morning, and, while he described himself as "excited" and "hopeful," there was only so much his enthusiasm would allow him to spill to me with the project still in the process of coming together. However, from his words, I think we get a pretty decent idea of this new approach to FRANKENSTEIN and exactly where the idea came from. Here you go...

    `This is one I'm excited about and hopeful about and who knows if it all comes together but I'm hoping it does. It's always risky to do interviews before the movie's actually out, you know?

    About two years I had an interview where I said it was my favorite thing I'd ever written, and it's still up there for me. When I say that I hope I don't sound like an asshole, I just think it's important to enjoy your own work. I'm not going to say anything here that will "spoil" it, but I can hopefully more eloquently express "how," if not "what" the movie is.

    A little bit back I went on the Nerdist podcast, and I had a great time. During that I pitched an idea for an adventure movie trilogy I'd had recently that sort of started as one story and then revealed itself to be a 'reimagining.' Someone posted it on youtube, me pitching it to Chris and Jonah and Matt, this random adventure idea. If someone wanted to, they could watch that, and get a feeling for my tone, and what I like to do. Frankenstein is sort of like that, in spirit.

    Most of my projects that are set-up right now are my original ideas. In my career, I've only written a couple "reinvention/reimagining" type stories. I'm not a guy who guns too hard on the "HOLLYWOOD IS CREATIVELY BANKRUPT" issue, because one, I don't believe it, and two, I'm in the business, and from the business side of it, reinventions and namebrands do seem to be making an awful lot of money, don't they? And that's no one's "fault," and that's not "the downfall of filmmaking," that's just the stage we're at in the industry.

    I am, at the end of the day, a guy who loves story. So I came up with this idea for a story that I thought was touching, and exciting, and then as I was coming up with it I realized "Oh, shit, this is Frankenstein."

    And it's not some "dark and gritty retelling/bad ass action reimagining," that's not what I do, that's not what I'm interested in writing. Sure, a lot of my stuff is dark, and this does have dark bits and bad ass action, but it's ultimately about characters.

    And that's what's funny about it being a retelling of Frankenstein. I'm going to pose you a funny question here: When did the character Igor the Hunchbacked Assistant first appear in the Frankenstein Mythos?

    He certainly wasn't in Mary Shelley's revolutionary, but extremely dry novel. That novel was about a college dropout on a boat in the arctic being hunted by a monster that he'd made in some unspecified way. And the monster was SMARTER than him, get that.

    Nor was Igor in the iconic Universal Karloff movies. Those were at first about an insane Doctor obsessed with defying God and creating life for himself, and then, after the doctor died, became about the wanderings of his creation, a barely-intelligent simpleton neanderthal.

    And in that one, Frankenstein had a hunchbacked assistant, a real creepy bastard...named Fritz. And then in the sequels, Bela Lugosi showed up as "Ygor, a broke-necked asshole blacksmith who'd manipulate the Monster into doing shit.

    I realized we were missing Igor, the Igor everyone seemed to know, and I was like, "Wait, what?" So I started watching ALL of the Frankenstein movies, from Mel Brooks to Peter Cushing to Robert Deniro, and realized that the only time Igor's actually been (Doctor?) Victor (Henry?) Frankenstein's assistant was in the fucking Monster Mash.

    I was like, "Wait, what?"

    That's when the idea came to me: instead of trying to do some high minded "revisionist" Frankenstein, why not try to stay true to a version that only lives in the zeitgeist, and has NEVER REALLY EXISTED.

    And why not do it in an intelligent, hopefully, thoughtful way, about friendship and science, genius and madness, love and ambition, life and death?

    Why not use that imaginary, fairy dust framework of "guy with hunchbacked assistant makes monster" and make it fun, sad, scary and hopefully, I really hope this, moving.

    Let's  just hope it comes together, you know? I think it's really cool.

    Also, Doctor Frankenstein, I hate to break it to you, but if man wants to create life, there's already a process he can undertake to get that done. It's called "having sex," and believe it or not, if you're doing it right it's way more exciting than a lightning storm.

    But often twice as dangerous.`

[crippled_avenger]

Nisam ranije gledao MASTER AND COMMANDER: THE FAR SIDE OF THE WORLD Petera Weira, i svakako, šteta je što sam ga propustio u bioskopu pošto je ovo jedan od filmova u kojima su aduti više vezani za atmosferu i uzbudljive prizore na velikom ekranu, nego za priču, i ta vrsta grandiozne fizičke produkcije podrazumeva bioskop i kolektivno iskustvo.

U tom pogledu, Weir je vrlo bezobrazno ekranizovao roman Patricka O'Briana i akcenat je upravo stavio na atmosferu i situaciju u kojoj su se junaci našli, suočeni sa opasnostima, trvenjima i uzbudljivim ambijentima. Na nivou zapleta ovaj dvočasovni film je kriajnje rudimentaran i svodi se na poteru između dva broda i iskušenja sa kojima se suočava posada HMS Invincible.

Za razliku od GALLIPOLIja u kome ispod naslaga nacionalističkog žara i preispitivanja pozicije učesnika u ratu iz vizure muškosti i iskušenja pred koja se stavlja, ali na kraju sve ipak rezultira snažnom antiratnom porukom, MASTER AND COMMANDER je čista "dečačka pustolovina", prikazuje užase rata ali pre svega konstatujući da je to tako bilo i uspeva da izgradi čitav niz herojskih figura unutar miljea koji je u međuvremenu kroz niz priča osuđen zbog svoje klasne stratifikacije, aristokratske okoštalosti i sl. Weir u svom filmu ne zanemaruje nijednu od tih kontradikcija, surovosti, imanentne naivnosti i primitivizma ali sve to čini prihvatljivim. Ta specifična sposobnost da se spoji gotovo pa realistički prikaz neprihvatljivih okolnosti, a da se ništa od toga ne osudi je vrlo specifičan rediteljski postupak. Mnogi filmovi koji su smešteni u takve periode u istoriji pokušavaju da prikažu herojstvo junaka kroz umekšavanje i fetišizaciju društvenih okolnosti.

Naravno, to je dokaz i superiorne glume Russella Crowea, paule Bettanyja i jamesa D'Arcyja koji su su uspeli da odbrane svoje likove oficira iako im Weirova želja da prikaže atmosferu unutar cele posade sa dosta digresija od glavnih likova sigurno nije mnogo pomogla u tome.

DP Russell Boyd i Peter Weir potvrđuju da su Australijanci velemajstori u snimanju priča koje su smeštene u spektakularne prirodne ambijente, i u širem smislu, ove Weir nastavlja sa svojom linijom holivudskog klasicizma koju je zapravo najviše razvio radeći na filmovima THE YEAR OF LIVING DANGEROUSLY i GALLIPOLI, praktično izvan Holivuda, lagano se profilišući kao suptilni reditelj holivudskog mejnstrima, s tim što ovde nema nikakvog ideološkog angažmana. No, ako je sama forma u izvesnom smislu sugestija ideologije, onda je MASTER AND COMMANDER dosta subverzivan primerak jer ta vrsta klasicizma 2003. godine nije mogla da se sretne u američkom filmu.

* * * / * * * *

[iwasateenagewerewolf]

Postoji li šansa da nam napišeš recenziju filma "Šeki snima, pazi se"?

S obzirom da je vrlo teško pronaći ovako katastrofalan nivo u jugoslovenskom filmu u razdoblju 1945-1980, zanima me koji su za tebe najgori filmovi snimljeni u Jugoslaviji do 1980.?
Za mene su to Zvižduk u osam, Bolje je umeti, Lepa parada i Pusti snovi.

[Albedo 0]

zar postoji lošiji film od ZVEZDE SU OČI RATNIKA?

[crippled_avenger]

Znaš kako iwasateenagewerewolf, nikada me nisu zanimala ta traganja za najgorim filmovima. Gledao sam filmove koje nabrajaš ali mi je besmisleno da se nešto rangira po lošem, naročito ako imamo u vidu da pretenzije filma u zantnoj meri određuju način na koji je film potom neuspeo ili loš.

[iwasateenagewerewolf]

Ja potragu za lošim filmom i gledanje istih doživljavam kao svojevrstan standard prema kojem merim filmove u istoj kategoriji kakva god ona bila, poput nekog repera kojim upoređujem određene elemente i tako formiram vlastiti ukus. Ne smatram to kao izgubljeno vreme. To sam radio da bih bolje razaznao šta je dobar film a šta nije, a nekad i samog sebe iznenadim tako što mi se film, za koji mislim da je opskuran dopadne, a onda otkrijem da su ga i kritičari prepoznali a naravno, ovde niko za njih nije čuo. Ali opet, za mene je Klopka posle hiljade i hiljade odgledanih filmova i dalje solidan film, a ti si je u recenziji unakazio. Ja i dalje nemam problem sa tim filmom, a napomenuću da su mi Divlje senke, Paviljon 6, Balada o svirepom i Kičma jedni od omiljenih, a Već viđeno stavljam van konkurencije. Koliko onda treba da pogledam filmova pa da bih shvatio da je Klopka sranje?

Suvišno je reći da visoko cenim tvoje recenzije. Zato me zanima tvoje mišljenje o "Šekiju" jer sam bio zaprepašćen onim što sam video, a ti si ionako upućen u domaći film koji je i meni prirastao srcu. Ne radi se o tamo nekom levom Vajdinom filmu, već je dotični nakon skandala ekspedovan a mnogo godina kasnije su ga proglasili remek-delom.

[crippled_avenger]

Reprizirao sam WALL-E Andrewa Stantona i ponovo se uverio da je reč o jednom od najznačajnijih filmova prošle decenije. Praktično bez reči, sa animiranim junacima koji su mašine i uspevaju da iskomuniciraju emociju, reč je o jednom od možda najizazovnijih filmova koji su pokušali da se plasiraju u glavni tok i usput postigli izuzetan komercijalni uspeh. Međutim, WALL-E je na isti način mogao biti i arty animacija koja zadovoljava vrhunske standarde.

Odluka da se ispred ovog filma stavi "populistički" predznak stoji kao redak primer hrabrosti u savremenom Holivudu i potez zahvaljujući kom je Pixar uspeo da preraste Disney. Naravno, ono što je unutar filma ugrađeno učinilo je da ta hrabra odluka bude sasvim opravdana, dakle talenat koji je prikazan je ohrabrio strukture da u potpunosti afimiršu ovaj pogled na stvari.

WALL-E je animirani film u kom mašine preuzimaju osobine ljudi, ali istovremeno u ovom svetu postoje i ljudi, dakle nije reč o antropomorfnom prikazu drugih bića koja preuzimaju funkciju ljudi i drugim sredstvima pričaju priče o čovečanstvu već o robotima koji bolje pamte odgovornosti i potrebe ljudi od samih ljudi i pokušavaju da ih spasu iz osećaja dužnosti, programa, paradigmi koje su ljudi ugradili u njih i zaboravili.

U tom pogledu WALL-E je istovremeno osuda sveta u kome je tehnologija potpuno pasivizirala ljude ali i apologija tehnološkog napretka kao takvog jer zapravo tehnika dovodi ljude u fazu dekadencije ali ih i spase.

Otud, iako je WALL-E po miljeu u koji je smešten, a to je uništena Zemlja pokrivena đubretom, "message movie" o zaštiti sveta koji već imamo, zapravo pre svega priča o tehnologiji prema kojoj ima zanimljiv i ambivalentan odnos. I po tom pogledu na tehniku je mnogo intrigantniji.

Sama realizacija je briljantna, kreativna i na nivou celine i u detaljima, formalno dovodeći neka rešenja do dobrodošlih ekstrema, kao npr. u slučaju uvoda u kome 40 minuta ne biva izgovorena nijedna u potpunosti artikulisana reč a u tom periodu se zapravo definišu osnovni odnosi među protagonistima.

Ako je ikoga čudio carte blanche koji je bio dat Andrewu stantonu un realizaciji JOHN CARTERa onda je upravo ovo film koji objašnjava sve.

* * * * / * * * *

[Agota]

 WAALLEEEEEEEEEEEEEEEEEEEE !! ❤

[crippled_avenger]

Stari Kadar se ukratko bavi temom javnih medijskih servisa u Srbiji.

http://www.citymagazine.rs/u-vazduhu/urban-flash/4356/dimitrije-vojnov-servisiranje/

[crippled_avenger]

1986. godine izašao je film STREETS OF GOLD Joe Rotha. Roth će ubrzo postati jedan od najpoznatijih i najplaćenijih čelnika studija u istoriji Holivuda i ovaj film će, kao i ostatak njegove rediteljske karijere biti fusnota u biografiji jednog mogula. Međutim, te 1986. godine STREETS OPF GOLD je delovao kao realistički, hladnoratovski rip-off ROCKYja. Sliku o ovom filmu dodatno je pokvarilo to što je i sam Rocky Balboa uzeo učešće u Gladnom ratu godina dana ranije kada se potukao sa Ivanom Dragom u četvrtom delu.

Baziran na romanu koji je napisao jedan od producenata filma Deszo Magyar film govori o bivšem sovjetskom bokserskom šampionu koji zato što je Jevrejin nije dbio priliku da se takmiči na Olimpijadi, izazvao incident i dobio doživotnu zabranu bavljenja boksom i sada dolazi kao emigrant u Njujork gde radi najbednije poslove. Njega ira Klaus Maria Brandauer, u to vreme već oskarovac.

Na ulici sreće par mladih i perspektivnih momaka koje počinje da trenira prvo kako bi zaradio novac a zatim kako bi ih izveo na "grudge match" protiv sovjetske reprezentacija. Njih igraju mladi Adrian Pasdar i Wesley Snipes.

Nažalost, ovaj film ne fokusira previše odnos između Brandauera i Snipesa pa zato ni nema kultni status i čini se kao priličan cop out što se kao mladi šampion koji preuzima funkciju osvetničke pesnice izdvaja belac Adrian Pasdar.

Deo kritike smatra kako publika nije bila spremna za crnog šampiona koji će se osvetiti Rusima u ime ovog disidenta, ali ja ne bih išao toliko daleko. Pre bih rekao da je Wesleyevo ispadanje iz igre suviše nevešto ostvareno pa zato deluje toliko artificijelno.

Drugopotpisani scenarista na ovom filmu inače bio je Richard Price, ali ovo niti je njegov autorski scenario niti spada među njegove ubedljivije rane radove.

Roth je imao pravo bogatstvo u glumačkoj podeli. Brandauer je sjajan glumac i doneo je finu dozu slovenske razbraušenosti liku Rusa a nije ga pretvorio u karikaturu. Pasdar je tokom osamdesetih bio pripreman za zvezdu ali nešto se desilo pa taj potencijal nije ispunio a Wesley Snipes je u određenoj meri hendikepiran pozicijom svog lika d apokaže više u karakternom pogledu.

Otud, osim Brandauera u određenoj meri ostatak glumačkih kapaciteta nije iskorišćen, a i Brandauer igra junaka koji po svojoj iznijansiranosti nadilazi film u kome se zatekao.

Rothova rediteljska egzekucija u vizuelnom pogledu je uredna ali ponegde nesigurna i na kraju ono što je najviše devalviralo film u startu a to je oslanjanje na formulu čini da na kraju baš to i spase film. ROCKY je naprosto previše potentna formula da bi izneverila.

* * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

Poslednji pozdrav Komandantu!

[Alexdelarge]

bando crvena!

[crippled_avenger]

pando crvena

[crippled_avenger]

Pogledao sam minorni rad Dona Siegela CHINA VENTURE, B-film studija Columbia koji je vremenom čak istisnut iz iz literature, pa recimo nije zastupljen u novim izdanjima Maltinovog vodiča iako je reč o filmu velikog reditelja. Međutim, upravo to "istiskivanje" filmova iz Maltinovog vodiča predstavlja znak da su potonuli u duboku opskurnost i da niko ne računa da će privući pažnju ili postati dostupni u bilo kojoj formi. No, CHINA VENTURE sam pogledao na nekom solidnom TV ripu gde se našao u sklopu nekog ciklusa "istinitih priča o WW2".

I zbilja, CHINA VENTURE je baziran na istinitim događajima iz Drugog svetskog rata kada je grupa američkih vojnika poslata da od kineskih pobunjenika otkupi zarobljenog japanskog admirala sa čela imperijalne tajne službe. Na tom putu, pored Japanaca probleme predstavljaju i kineski hajduci koje više zanima novac nego borba protiv okupatora.

Način na koji se odvijaju događaji naravno sugeriše da je reč o žestokoj fikcionalizaciji. Ovo je ipak film iz 1953., mnogo pre Coste Gavrasa i ZERO DARK THIRTYja.

Ovo nije značajan Siegelov film, i nije jedan od onih filmova u kojima on donosi svoje bravure. Ipak, i u minornom filmu oseća se sigurnost u vođenju priče, lakoća u izlaganju karaktera i događaja, i fino snalaženje u evidentno teškim produkcionim uslovima.

* * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

Pogledao sam NEW ORDER Marca Rossona. I dalje se pitam zašto sam se tome podvrgao i istrajao do kraja. Pomislio sam da bi ovo možda mogao biti neki zanimljiv found footage film o apokalipsi proistekloj iz nekekva epidemije, za koju se ispostavi da je nešto drugo, u kome su mladi autori angažovali Franca Nera ne bi li malo podigli profil svog projekta. Ne samo da su delovi sa Nerom najgori deo ovog prilično groznog filma već mu na određeni način onemogućavaju da barem bude konzistentan u svojim greškama. U svakom slučaju, NEW ORDER je za izbegavanje.

[crippled_avenger]

Pogledao sam TRETO POLUVREME Darka Mitrevskog i moram priznati da je ovo jedan od onih slučajeva kada se potpuno razotkriva gotovo autošovinističko snižavanje kriterijuma kada je reč o filmovima iz regiona. Tako i TRETO POLUVREME, pošto je film na elementarnom nivou gledljiv, relativno kompetentno realizovan, a to se retko sreće u regionalnoj kinematografiji ne može biti potpuno otpisan, i može biti smatran za ostvarenje sa dobrom ocenom.

Međutim, kada se TRETO POLUVREME stavi u kontekst dešavanja u regionalnoj kinematografiji, a to sve prelomi kroz potencijal reditelja, onda je reč o velikom promašaju. Naime, TRETO POLUVREME je film koji je izašao neposredno posle MONTEVIDEA, a na sve to MONTEVIDEO je ipak više recutovana serija nego film u pravom smislu, i Bjelogrlićev debi neuporedivo bolji na svim poljima od POLUVREMENA, iako je ovo treći film Darku Mitrevskom, jednom od reditelja od kojih se mnogo očekivalo. U tom pogledu, ovo je ozbiljna regresija u jednom perspektivnom opusu. Slično GEORGIJU koji je ipak rediteljski zanimljiviji i zreliji od POLUVREMENA, ovde se čini da je Mitrevski unovčio sve kredite u službi jedne isprazne i ideološki pretenciozne priče, jednog "državnog" projekta koji se na svakom nivou ispiostavio kao suvišan.

U prvoj polovini POLUVREME je kao MONTEVIDEO sa antipatičnim glumcima, skučenijim prikazom epohe, sa nekim čak potpuno identičnim subplotovima (tipa odnos fudbalera sa kćerkom jevrejskog bankara, što je identično odnosu Milutina Ivkovića i Eli Pops) i prilično šotrijanski trapavom melodramom koja vrhuni jednom dosta mlakom aproprijacijom Kusturičine Ederlezi sekvence iz DOMA ZA VEŠANJE.

Druga polovina gura POLUVREME u pravcu VIŠE OD IGRE, ponovo sa antipatičnijim glumcima, bez one vibrantnosti koju je imala Šotrina maestralna serija u kojoj su do maksimuma iskorišćeni ubedljivi personality aspekti naših popularnih glumaca i dat benevolentan pogled na surove događaje.

Međutim, u toj "nacističkoj" polovini koja se dešava tokom okupacije, Mitrevski pokušava da bude ideološki pretenciozan, ali opet ne onoliko bskompromisno i oštro kao Vukotić u sjajnom filmu AKCIJA STADION, već ostaje negde na pola puta.

Otud, TRETO POLUVREME ima framing device kojim sugeriše da je film o Holokaustu u Makedoniji i evidentno želi da eksploatiše tu tragičnu temu, ali zapravo ovaj film je samo usputno o Holokaustu jer glavni junak kroz koga mahom sagledavamo priču nije Jevrejin i samo je njegova okolina dotaknuta tim događajima.

Film je predug i prepun digresija koje su potpuno nevažne i mogli su lagano da se izbace čitavi komadi, a o skraćivanju ostalih scena da i ne govorimo. Čini mi se da je to "produžavanje" filma nastalo u cilju davanje jedne pretenciozne minutaže filmu, kako bi delovao kao impozantnije istorijsko delo.

No, s druge strane, čak i sa svim tim problemima i inferiornošću ne samo u odnosu na ono što je cutting edge regionalni film, za koji sam mislio da će biti cilj darka Mitrevskog, već i u odnosu na konzervativni mejnstrim, TRETO POLUVREME je pristojno sastavljen, i na tom nivou elementarne pismenosi koja se ne nagrađuje kod stranaca dobija te bonuse koji se čuvaju za region.

Appendix: Antisrpski ton filma nije uticao na moju procenu njegovih dometa ali taj aspekt je jedna nova tema.

* * 1/2 / * * * *

[Usul]

Sad nas ni makedonci ne vole?

[crippled_avenger]

Očigledno...

[crippled_avenger]

Politički korektan braćala!

TONI DER ASSI - VON BRATE FÜR BRATE (OFFICIAL HD VERSION AGGROTV)

[crippled_avenger]

Reprizirao sam JAGUAROV SKOK Aleksandra Đorđevića, jedan od filmova koji spadaju red naslova koje ljudi vole da mrze. Reč je o nepretencioznom repertoarskom filmu koji je nastao u vreme posle Titove smrti kada sa jedne strane filmski autori dobijaju slobodu sa kojom na određeni način ne znaju šta da rade, a drugi gube gube omiljenu temu za rad, dočim žanbrovska kritika u Berogradu i Zagrebu prilazi domaćoj repertoarskoj/žanrovskoj produciji krajnje kritično i sa negativnom predrasudom.

JAGUAROV SKOK su radili Aca Đorđević i DP Đorđe Nikolić, ekipa koja je realizovala OTPISANE, dakle to su već prekaljeni veterani jugoslovenske žanrovske produkcije koji jako dobro vladaju inscenacijama krimića i akcije, a Nikolić je bio DP na vrlo zaniljivo režiranom filmu Gordona Hesslera THE MISFIT BRIGADE (a dobacio je i do major reditelja snimajući TWELVE CHAIRS Mela Brooksa). JAGUAROV SKOK je međutim nastao po scenariju Gordana Mihića, tada još uvek izuzetno relevantnog pisca koji njihovu žanrovsku osnovu obogaćuje nekim izuzetno zanimljivim rešenjima.

U prvoj polovini filma, Mihić i Đorđević dosta lenjo postavljaju zanimljivu priču o beogradskom luzeru Bogiju koji radi kao šofer u organizaciji za kulturnu razmenu a deo prihoda ostvaruje i kao polužigolo ne bi li uspeo da zbrine svoju kćerkicu koja je ostala sa njim kada ju je napustila majka narkomanka.

Prikaz narkomana je prilično tvrd, tretirani su kao globtroteri koji boluju od smrtonosne bolesti, sasvim na liniji naše tadašnje kinematografije u senci Jovanovićevih PEJZAŽA U MAGLI.

Kada jednog dana, majka sa prijateljima otme dete i odvede ga u Njujork, Bogi odlazi da je nađe. Međutim, naći dete u Njujorku je traženje igle u plastu sena i da bi to ostvario on uporedo mora da počne da se snalazi i radi povezujući se sa mutnom srpskom dijasporom koju predvodi njegov prijatelj iz detinjstva Čarli.

Od momenta kada junaci odu u Ameriku, film ulazi u višu brzinu i tada stvari postaju mnogo zanimljivije, kombinuju se arhetipske situacije snalaženja u Americi sa elementima crnog talasa i krimića i tek tu film dobija puni integrirtet.

Ljubiša Samardžić je osvežavajuće lišen goofy detalja i pokušaja humora kao Bogi. Voja Brajović je odličan kao ljigavi Mačaj, i u sličnom je štimu kao u HALO TAXI i NACIONALNOJ KLASI. Miki Krstović je kao i uvek odlična faca u ulozi Čavketa, Čarlijevog brata a Jelisaveta Seka Sablić je sjajna u lucindoj novotalasovskoj minijaturi.

Šteta je što Bogijevog sidekicka Čarlija ne igra harizmatičniji glumac od Mladena Nedeljkovića koji je ipak poprilično opskuran epizodista, ali s druge strane, Vera Čukić nije onoliko iritantna kao inače.

JAGUAROV SKOK spada u onaj red filmova koji su se jednim delom "olupali" time što su u jugoslovenskim uslovima pokušali da budu američki film. Ali u ovom konkretnom slučaju, baš zahvaljujući Mihićevom scenariju koji je kvintesencijalno na liniji srpskog Novog talasa i sa finom dozom apsurda na kome je stasavao uspeva da očuva mnogo više integriteta, ne samo u odnosu na slične filmove iz naše kinematografije već i u odnosu na pokušaje drugih kinematografija da se late Amerike kombinujući svoju vizuru i tamošnje filmske tradicije.

JAGUAROV SKOK nije film internacionalnog kalibra ali jeste jako zanimljiv deo tradicije jugslovenskog filma, između ostalog i kao neka vrsta žanrovskog eksperimenta jer nije reč o čistom krimiću već upravo o prožimanju lokalnih rešenja sa uspostavljenim stilemama.

U domenu same strukture krimića Mihić nije najveštiji, pre svega na nivou rasporede događaja i akcenata ali je u pojedinim aspektima vrlo inventivan.

Đorđević i Nikolić su snimili film koji je bliži sedamdesetim nego osamdesetim, ali je vrlo efikasan i uspeva da dosta efektno iskoristi njujorške lokacije. Film je inače bio koprodukcija sa jednim jugoslovenskim emigrantom čija je kasnija sudbina bila misteriozna, pominjalo se čak i da je kasnije uhapšen, doduše zbog stvari koje nemaju veze sa kinematografijom.

U odnosu na prvi utisak, JAGUAROV SKOK mi deluje mnogo više left-field nego ranije i svakako da zaslužuje veću pažnju.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

Pogledao sam GUILTY BY SUSPICION Irwina Winklera. Winkler je čuveni holivudski producent koji je u jednom trenutku počeo da režira i ostvario je opus od nekih desetak filmva od kojih su neki bili čak i komercijalno uspešni a neki su snimani "za svoju dušu". Ipak, najbolji film u njegovom rediteljskom opusu je upravo GUILTY BY SUSPICION koji je snimljen "za svoju dupšu" i predstavlja jedan od krupnih naslova u seriji onih koji su se bavili preispitivanjem HUACa i Crnih Lista u Holivudu.

U tom pogledu, Winkler nije pionir, bilo je već od šezdesetih i sedamdsetih filmova koji su se dozicali ove teme ali GUILTY BY SUSPICION je pokušaj da se napravi freska ovog perioda u scorseseovskom maniru. Ne samo da Robert De Niro igra glavnog junaka, kompozitnu sudbinu perspektivnog reditelja koga HUAC uništava, da je DP Michael Ballhaus, Scorseseov nemački "spasitelj" već se i sam Marty pojavljuje u ulozi reditelja čija sudbina ponajviše liči na Josepha Loseya i Julesa Dassina.

GUILTY BY SUSPICION je malo šematizovan u prikazivanju procesa koji dovodi junaka do kolapsa ali zaslužuje pažnju jer vrlo precizno pokazuje na koji je način vrlo brzo u potpunosti slomljena kičma niz uticajnih i imućnih ljudi koji su naizgled delovali bezbrižno i nepobedivo.

Sistem koji ih je uništio je znatno moćniji od onog od kog su jugoslovenski autori napravili egzistenciju žaleći se na represiju u Crnom Talasu. Osnovna razlika nije bila samo u tome što u SAD tog vremena postoji nulta tolerancija prema nepokajanim disidentima već i zbog topga što je tamo kapitalizam koji sudbinu čini tradicionalno surovijom od socijalizma.

Pored velikog broja ljudi koji su bili poniženi ali su ostali u poslu kao Elia Kazan kome svedočenje nije bilo oprošteno, onih koji su emigrirali kao Losey ili Dassin, onih koji su radili pod pseudonimom kao Trumbo, ogroman broj ljudi je praktično propao i čitave dve decenije bio izbačen iz posla što je pogubno u toj industriji.

U tom pogledu GUILTY BY SUSPICION uspeva da prikaže taj proces kroz pristojnu dramatizaciju i prepoznatljive a opet zamaskirane parafraze poznatih sudbina žrtava HUACa.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

Pogledao sam RUBY SPARKS Jonathana Daytona i Valerie Faris, film u kome pokušavaju da nastave putem uspeha posle LITTLE MISS SUNSHINE. Čini mi se da je LITTLE MISS SUNSHINE uprkos tome što je doveo karakteristike indie filma do paroksizma bio ipak uspešniji, naročito je RUBY SPARKS počinje kao metafikcija i to baš na temu indie estetike, a onda se potom pretvara u priču o "istinama" o međuljudskim odnosima, prirodi romantike, ljubavi, želja i mogućnosti, kontingentnih događaja u odnosima i sl.

Jedan od osnovnih problema je u tome što film počinje sa pričom o piscu koji ulazi u kreativnu krizu i rešava je tako što počinje da piše o devojci iz snova koja se potpom materijalizuje gurajući RUBY SPARKS u pravcu svojevrsnog hipsterskog UVODA U DRUGI ŽIVOT. Oba su pretenciozna s tim što Dayton, Farisova i glumacia/pisac Zoe Kazan ne misle da se kroz njihovo delo dopunski prelama kob čitavog naroda i države, ali i oni misle da imaju nešto važno da kažu.

Međutim, na kraju poenta celog filma je u tome da niti imaju šta važno da kažu, niti u tome ima dovoljno štofa se film ne preoptereti suvišnim digresijama, kao što je recimo ceo pasaž o junakovoj disfunkcionalnoj porodici koja nimalo ne doprinosi osnovnom toku priče.

RUBY SPARKS je sporadično zanimljiv indie film koji nažalost nije dovoljno interesantan da bi opravdao svoja odstupanja od glavnotokovskih postulata.

* * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

Inicijative da se poštuje Zakon o kinematografiji svuda sem u Filmskom centru Srbije...

http://dobanevinosti.blogspot.com/2013/03/enkin-povratak.html

[crippled_avenger]

Stari Kadar u  Ambasadi Venecuele.

http://www.mre.gov.ve/index.php?option=com_content&view=article&id=27092%3Aamerica-latina-se-quedo-sin-uno-de-sus-hijos-el-mundo-se-quedo-sin-un-luchador&catid=13%3Avenezuela-en-europa&Itemid=8

[crippled_avenger]

Mladi autori, nepotpisani, žele da odbrane sistem od Starog Kadra.

http://dobanevinosti.blogspot.com/2013/03/na-kafi-sa-sistemom.html

[crippled_avenger]

Pogledao sam JAVA HEAT Conora Alyna. Alyn je američki reditelj čiji je oitac posle političke i medijske karijere odlučio da se stacionira u Australiji i posveti radu na dalekoističnom tržištu. Alyn je tako kao reditelj u produkciji svoga oca radio indonežanske ratne spektakle koji su naišli na simpatije u regionu. JAVA HEAT je njegov pokušaj crossovera sa američkim filmom i uprkos određenim najavama da će ovo biti theatrical film, sve mi se čini da je primarno tržuište za ovaj rad DTV.

Međutim, JAVA HEAT spada u onaj dobar, zdrav DTV. Ne znam tačno kolika je težina Kellana Lutza u domenu popularnosti pošto nisam previše upućen u TWILIGHT kao serijal i njegove konsekvence ali u JAVA HEATu se pokazao kao fizički impresivan i glumački sasvim solidan akcioni heroj koji ima dobru hemiju sa lokalnim kadrom Ario Bayuom.

Alynova priča je rutinska buddy cop prostavka o poteri za teroristom kog igra Mickey Riurke u jednoj od svojih manje zahtevnih tezgaroških izvedbi, ali pošteno govoreći ne mnogo lošijoj od onoga što je pružio u IRON MANu 2.

Kellan Lutz i Mickey Rourke su obojica overili IMMORTALS, i naravno JAVA HEAT ni po budžetu ni po egzekuciji i tom neverovatno Tarsemovopm postupku nije blizak ovom naslovu. Ali, nemoguće je ne podsetiti se na taj film upravo zbog ove dinamike glumačke podele, iako Lutz nije glavni lik kod Tarsema.

Alynova režija je prilično ozbiljna, i u knogim aspektima iskoračuje iz standarda DTVa i po onome što se dešava u kadru i po onome kako se dešava. Alyn nije azijski gospodar bioskopske akcije ali je definitivno kompetentan reditelj na svim nivoima i ovu prilično jednostavnu i potrošenu priču vodi sa solidnim ubeđenjem i čini je pitkom.

U tom spoju Azije i američkih formi, JAVA HEAT deluje kao autohtoni film sa svojim integritetom, nije pokušaj da se "azijski reditelj" proda Americi ili da se nametne nekakvom ekstremnošću. Azijski reditelji su i ranije ulazili u DTV ali su samo u ranim radovima uspevali da se snađu (Ringo Lam i Ching Siu Tung) a mnogi su se i obrukali (Po Chih Leong ili Prachya Pinkaew). Alyn u tom smislu radi "pravi film" a vrlo dobro hendluje i spoj američkog junaka i indonežanskog miljea.

JAVA HEAT je solidan film kome nedostaju neki ukrasi po kojima su se azijski reditelji izdvajali poslednjih godina, ali za razliku od njegovog filma, njihova ostvarenja su se i svodila na ukrase. Ovo je ipak jedan punokrvni B-rad koji ima solidan domet u DTV okvirima.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

Pogledao sam COMEDOWN Menjaha Hude, pa imam dužnost da upozorim na taj film. COMEDOWN je primer jednog od onih ogrešenja koja su reditelji potekli izvan žanra počinili prema hororu. Reč je o negledljivom derivatu socijalnih drama o propalitetima u kojima se Huda bio pionir i to mu se mora priznati i slashera/torture porna, u kome grupa mladih ljudi ode da se provodi u napuštenom soliteru... Čak je i osrednji TOWER BLOCK vrhunsko ostvarenje u odnosu na ovaj nesrećni negledljivi film u kome se prilično nezanimljivi i antipatićni likovi ponašaju prilično glupo ne bi li nas doveli do situacije u kojoj će se razotkriti nešto što je potpuna budalaština. Recepcija ovog filma kod kritike je neuporedivo povoljnija od onoga što se dobija na ekranu, a umešanost BBCja i Hudino vladanje pojedinim stilemama čine da ovaj film pokazuje tragove neuporedivo većih ambicija. Nažalost, ništa od toga nije ostvareno. Film za izbegavanje.

[crippled_avenger]

Juče i danas održaće se u Kinoteci omaž Michaelu Winneru. To je moj prvi program koji sam uradio za Kinoteku, a onda sam posle tragičnih događaja koji su se desili u međuvremenu nekako i smetnuo s uma da se to održava.

Tekst za katalog kaže >

Мајкл Винер (Michael Winner, 1935 – 2013)– одлазак бакшиш редитеља

Мајкл Винер је током дуге каријере снимио доста врло сличних филмова зато што се у појединим жанровима сналазио јако добро. То га само по себи не би издвајало од масе других редитеља -задатка. Оно по чему је специфичан јесте да се у великом броју жанрова сналазио јако добро и зато је овај програм конципиран као својеврсни каталог Винерових вештина, пре него скуп његових најбољих филмова.

Програм отвара ,,У ритму твиста" (Play It Cool) из 1962. године, британски рокенрол филм - комерцијалнија, поједностављена верзија омладинског филма којим се он бавио почетком каријере, и један од успешнијих тамошњих остварења у том поджанру. Затим следи, Винеров филмски потпис ,,Пол Керзи не прашта" (Death Wish) из 1974. године, осветнички филм са Чарлс Бронсоном (Charles Bronson), један од родоначелника тог поджанра и симбол његове сарадње са овим славним глумцем, једним од мачоа који су дефинисали појам мужевног човека од акције у Б-филму те епохе.

Први дан закључује ,,У потрази за Стегнером" (Firepower) из 1979. године, по мојој процени Винеров најзаокруженији филм у коме његово бављење глобтротерским трилером достиже свој врхунац и нуди један од ретких позитивних примера успешне интернационалне продукције у то доба.

Други дан програма почиње вестерном ,,Човек закон" (Lawman) из 1970. Винеровим најупечатљивијим вестерном, у коме доноси нешто ново у овај богати жанр, то је британска нервоза и традиција кримића.

Затим следи динамични тинејџерски хорор ,,Убица је у кући" (Scream for Help) из 1984. године у коме је Винер сарађивао са једним од најбитнијих сценариста хорор филма Томом Холандом (Tom Holland).

Сећање на Винера закључује ,,Прљави викенд" (Dirty Weeiend) из 1993. године, његов последњи филм у коме је донео дечачки несташан и песимистичан приказ света, кородиране Британије у коју враћа осветничке принципе које је утемељио са Бронсоном. Поред тога, овај филм има нарочит значај за српску публику јер је био један од ретких који су приказивани у нашим биоскопима током санкција.

Ако је Винер цео живот радећи на граници Б-филма био редитељ који је маргиналцима у публици доносио укус А-талента, у то зло доба са ,,Прљавим викендом" је имао прилику да се међу реткима обрати једном целом маргинализованом народу.

[Meho Krljic]

 

[crippled_avenger]

Ode nam Henry Bromell, jedan od pisaca bez kojih savremena televizija nikada ne bi postala sporadično uzbudljivija od kinematografije.

http://www.hitfix.com/whats-alan-watching/rip-henry-bromell-writer-of-homeland-homicide-more

[crippled_avenger]

Reprizirao sam UN PROPHETE Jacquesa Audiarda i taj film i dalje ostavlja snažan utisak na mene. Uprkos tome što smatram da mu neprolazno prisustvo prve žrtve glavnog junaka ne pomaže, i koliko god mi s druge strane delovao u pozitivnom smislu kriptično segment u kome se Maliju priviđa jelen, osnovna snaga ovog filma ostaje izuzetan realistički postupak dopunjen vrlo maštovitim reditelsjkim rešenjima koja osvežavaju naizgled spontan i skoro dokumentarni pristup događajima.

Audiarda očigledno uzbuđuje spoj ritualnosti sveta podzemlja sa apsolutnim socijalnim dnom kome ti junaci pripadaju, taj veliki broj procedura koje su opraćene potpunom etičkom ispražnjenošću čime on na jedan nov način raslojava svet gangstera. U odnosu na Scorsesea koji je uspeo da prikaže uspon i pad raznih mafijaša vodeći ih kroz situacije koje ih zavode i potom skupo koštaju, Audiard prikazuje svet u kome praktično nema ništa privlačno, ništa što bi zavelo junaka ali isto tako njegov ulazak u svet kriminala prikazuje neizbežnim.

Otud ovaj film nastavlja sa profilisanjem Audiardove poetike negde između Stuarta Kaminskog i njegove teorije homoerotskog u gangsterskim filmovima i Jean Geneta koji je prikazao svet homoseksualne ljubavi među marginalcima, otpadnicima, robijašima.

Scorseseove Italijane i Irce ovde peuzimaju Korzikanci i Arapi, dve marginalizovane grupe koje se naizmenično glože međusobno ali isto tako prikazuju i vertikalnu mobilnost u kojoj su ujedinjeni u odnosu na sve ostale. Zatvor je svojevrsna Viša škola za zločin u kojoj se niko ne rahabilituje već se pod patronatom iskusnih kriminalaca i korpumpiranih čuvara samo specijalizuje.

Vremenom Audiardov zatvor postaje prirodno stanište za junake, mesto sa koga oni vode posao iako ti poslovi ne mogu da im pruže ono što je najvažnije a to je sloboda. U tom pogledu, zatvor služi kao jasna metafora društva u kome se poslovni tokovi, uspesi i neuspesi ne reflektuju na slobodu pojedinca.

Audiard je našao sjajnog protagonistu u tada još sasvim nepotrošenom Taharu Rahimu koji je posle ovog filma postao internacionalna zvezda a ponovio je dobitnu kobinaciju sa Nielsom Arestrupom koji je igrao slične figure od autoriteta u njegovim ranijim filmovima.

UN PROPHETE je svakako jedan od najzanimljivijih francuskih filmova poslednjih nekoliko godina i kapitalan doprinos žanru i to ne samo gangsterskom već i repertoarskom filmu uopšte. UN PROPHTE je ušavši i globalni glavni tok sasvim sigurno otvorio vrata nastanku filmova kao što su ZERO DARK THIRTY sa kojim deli niz članova ekipe.

* * * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

JUlien Leclercq je posle debitantskog celovečernjeg filma CHRYSALIS bio smatram svojevrsnom uzdanicom francuskog repertioarskog filma. CHRYSALIS je bio umereno zanimljiv film i pokazivao je Leclercqovu sklonost da se iskaže u žanru u kome i dalje dominiraju Amerikanci i da se sa njima takmiči njihovim sredstvima. Nažalost, njegov sledeći film L'ASSAUT, istinita priča o krvavoj intervenciji francuske specijalne jedinice GIGN protuiv alžirskih islamista na marsejskom aerodromu 1994. godine, dobacuje ispod nivoa televizijskog filma. Sa bednom karakterizacijom, niskom vizuelnom kulturom, i najgorim mogućem spojem ograničenja istinite priče i slabe fikcije, Leclercq pravi opasan korak unazad.

[crippled_avenger]

Stari radi na Malti.

http://novikadrovi.blogspot.com/2013/03/kinemastik-i-novi-kadrovi.html

[Meho Krljic]

Bogami, r'spekt.

[crippled_avenger]

Pogledao sam relativno zanimljiv triler DANIKA Ariela Vromena koji nažalost ne uspeva da nadgradi potencijalno zanimljivu premisu o ženi koja počinje da razvija patološku brigu za svoju decu i okolinu, progonjena uznemirujućim vizijama događaja koji ih mogu zadesiti. Marisa Tomei igra naslovnu junakinju, tako da tu ima i dobro glume i lepih kadrova, međutim, Vromen u prvom delu filma beži do toga da se prikloni žanru i film na osnovu toga i postane zanimljiv jer nije jasno kuda će se kretati, da bi potom u završnoj trećini otišao u pravcu trilera i "racionalnog" objašnjenja događaja koje je krajnje očekivano i gledalac eventualno može da ga ne anticipira ako ne očekuje da film bude toliko glup. Vromen nažalost zaključuje film prilično razočaravajuće i ne ispunjava taj potencijal koji je nagoveštavao. Ulazak u racionalno razjašnjavanje straha glavne junakinje remeti glavni šmek filma i pomera ga iz priče o generalnohj traumi roditeljstva u pravcu partikularnog slučaja koji sam po sebi nije svež niti partikularno zanimljiv.

Vromenov film je definitivno interesantan zbog solidne atmosfere i laid back pristupa koji ne nameće žanrosveka ograničenja priči, ali na kraju ta sloboda se ispostavlja kao suvišna. DANIKA je film koji ima veći domet na malom ekranu i mislim da može naći mesto u televizijskom programu.

* * 1/2 / * * * *

[Tex Murphy]

То би онда било нешто као ТАКЕ СХЕЛТЕР, само са слабијим крајем?

[crippled_avenger]

Stari najavljuje izložbu jugoslovenske ekonomske propagande POLET sagledavajući je kroz prizmu Đilasa.

http://agitpop.me/?04FFCAB4

[crippled_avenger]

U pustom Tuckwoodu pogledao sam OLYMPUS HAS FALLEN Antoine Fuque. Old school ugođaju filma svakako je doprinela atipično prazna sala, čija opustelost ima veze kako sa tim da su gradski bioskopi postali sve prazniji od pojave multipleksa u tržnim centrima gde je lakše parkirati se itd. ali i sam profil ove produkcije koja izlazi u Srbiji day and date praktično bez ikakvih najava ili reputacije filma. U Americi, OLYMPUS HAS FALLEN nailazi na čudnu mešavinu prećutkivanja i samilosti kod kritičara koja verovatno proističe iz toga što je ovaj film verovatno poslednji pokušaj da se Gerard Butler očuva kao zvezda.

Nažalost, OLYMPUS HAS FALLEN nema kapacitet da ga očuva kao zvezdu i svi pokušalji spinovanja da je reč o pristojnom derivatu DIE HARDa ne stoje, čak uzevši u obzir i to da je poslednji DIE HARD apsoultno jeziv, ali rekao bih da je i takav ipak bolji od OLYMPUS HAS FALLEN. Ono što mi se čini u ovom filmu jeste da je sama premisa toliko ziheraška da zapravo nikome nije jasno kako je film uspeo da bude ovoliko slab. Čini mi se da WHITE HOUSE DOWN Rolanda Emmericha mora biti bolji od OLYMPUSa, ali s druge strane, pitanje je da li će OLYMPUS obezvrediti ideju napada na Belu Kuću na blagajnama.

I uopšte, vrlo zanimljivo je pitanje kako će OLYMPUS proći. S proleća zatupasti akcioni filmovi ponekad uspevaju da naprave dobar posao i OLYMPUS HAS FALLEN izlazi u pravom trenutku međutim čini mi se da je ovaj film preslab da bi zadovoljio tu ciljnu grupu koja danas iz raznih izvora dobija inventivnije stvari od ovoga. Fuqua je počeo kao reditelj jedne od boljih John Woo-produkcija THE REPLACEMENT KILLERS u kojoj je uspeo da snimi jedan od boljih Woo-filmova koje on sam nije potpisao i po mnogo čemu taj film je bio bolji od velikog dela stvari koje je sam Woo režirao u Holivudu nakon FACE/OFFa. Dakle, Fuqua zna kako se radi old school, međutim OLYMPUS je više anahron nego što je old school i pritom krajnje je nemaštovit i statičan.

Jedna od najbizarnijih uobrazilja koju kritičari iznose jeste teza da je Mel Gibson očigledna referenca za ono što u ovom filmu prikazuje Gerard Butler. Pre svega, Mel Gibson je dobar glumac i njegovi akcioni likovi su višeslojni i obogaćeni specifičnom neurotičnošću i narcističkim mačizmom. Butler je sirovina na granici parodije, a u OLYMPUSu nema ni traga liku kao što je bio Leonida koji bi to na bilo koji način učinio upotebljivim. U nekoliko scena, Butlerov lik deluje potpuno deplasirano, a uprkos tome što film traje 130 minuta, ali nije dosadan, jedina stvar koju slabo pamtim iz gledanja jeste upravo šta je Butlerov lik radio ta dva sata preda mnom.

Rick Yune igra manje-više sličan lik kao u DIE ANOTHER DAY samo bez ikakve ekscentričnosti. No, Holivud u ovom filmu produbljuje svoju hipokriziju u ovom filmu. Naime, već sam pisao o izboru Severne Koreje kao "nove države-negativca" u američkim filmovima i motivacijama za koje pretpostavljam da stoje iza toga. E sad, u OLYMPUSu, to već postaje dekadentno. Belu Kuću, naime, napada odmetnička frakcija iz Severne Koreje. Dakle, ne napadaju je zvanične snage već ekstremisti. Ali, ti ekstremisti u suštini rade u interesu Severne Koreje, dakle nije baš najjasnije od koga su se oni odmetnuli, da li su oni neki tamošnji LDPovci koji misle da "Sever ne može da čeka" i žele da pospeše integrativne procese između dve Koreje, kako to da Severna Koreja ne pomogne američkoj Vladi da se obračuna sa tim odmetnicima i sl.

Ono što se već uzima zdravo za gotovo, to je da će film biti glup i to mi još ponajmanje smeta. Međutim, ovde je scenario toliko lenjo napisan da mnoge gluposti nisu dovoljno iskorišćene da se razvije priča. Štaviše, uprkos tome što je scenario glup, ta lenjost se prostire i na razne klišee koji se javljaju. Naime, OLYMPUS čini kliše do klišea, a opet ima ih nekoliko koji uopšte nisu iskorišćeni. Štaviše, čak i nema nekih obaveznih scena. Recimo, nemamo situaciju u kojoj glavnog junaka uhvate ili na ozbiljan način onemoguće, iako znaju ko mu je žena i gde radi nemamo pokušaj da se nasrne na nju i sl.

U vreme kada ove vrste besomučne akcije nema u bioskopu, kada je akcioni film počeo da se transformiše u nešto drugačije, s jedne strane jeste prijatno pomisliti da se još uvek neko seća old school konvencija. Međutim, kada se one realizuju na ovako trom i neubedljiv način, i kada se to još dodatno falsifikuje u kritikama ne bi li se sprečio Butlerov sunovrat, onda OLYMPUS postaje jedan krajnje antipatičan film.

* 1/2 / * * * *

[Meho Krljic]

Butler je sirovina na granici parodije

Pa, to. Mislim da on zaista nema kapaciteta za igru u ikakvoj ozbiljnoj ligi u kojoj se sticajem okolnosti zatekao kod Snydera. Meni je on striktli DTV/DTD format na transverzali Rendi Kutur-Stiv Ostin.

[crippled_avenger]

On je čovek za situaciju kada je neki ozbiljan glumac zauzet. Dakle, može i za bioskop ako je hitno da se snima pa nikog ne mogu da nahvataju. Mislim da je on recimo napravio zanimljiv zaokret prema romcomu jer paradoksalno kao takva sirovina on je više za romcom nego za akciju. Odnosno više se dopada ženama nego što imponuje muškarcima. I čini mi se da je Butler uprkos tome što je postao zvezda sa 300 zapravo proteklih nekoliko godina jako radio na tome da osvoji žensku publiku. Ono što znam sigurno jeste da njega prevashodno i zanima taj profil projekata. No, očigledno se tu izređalo nekoliko flopova tako da je OLYMPUS zapravo sada naišao kao pokušaj da se izvuče. Dakle, nije OLYMPUS nastao sa predumišljajem da će to biti ovakva iznudica.

[crippled_avenger]

Zašto su nam potrebni subvencionisani bioskopi...

http://novikadrovi.blogspot.com/2013/03/srpski-film-na-blagajnama.html

[iwasateenagewerewolf]

Pitanje:

Zna li neko gde mogu da pronađem filmove Libero, Memo, Magma ćilibara i TV dramu Živana? (s akcentom na Libero)
Koje je poslednje pribežište za nalaz ovih nepravedno uklonjenih remek-dela? 

[ginger toxiqo 2 gafotas]

MEMO, ŽRTVE ZAHVALNE/MAGMU ĆILIBARA i ŽIVANU nigde ne možeš naći, provereno, dok LIBERA imaju svi istinski lovci na zatureno-skrajnuto-bizzarno...Samo treba pokucati na prava vrata.

[crippled_avenger]

Pogledao sam WHERE THE WILD THINGS ARE Spike Jonzea. Mislim da je Vern iscrpio sve mogućnosti igranja rečima iz ovog naslova kada je upozoro čitaoce da ovaj film nije epilog serijala WILD THINGS. Međutim, ova ekranizacija Maurice Sendaka mnogo šta nije ali teško je definisati šta tačno jeste.

Naime, reč je o dečjkem filmu koji ne mogu baš da zamislim kao nešto u čemu deca istinski mogu da uživaju. S druge stranme, reč je o filmu koji ima toliko tipičan indie senzibilitet da ga jedino mogu pročitati odrasli, ali su opet sama priča i likovi mnogo prilagođeniji dečjem filmu. Otud, rekao bih da je osnovni problem film na nivou priče koju je Sendak napisao a Jonze i Eggers nisu uspeli da adaptiraju u nešto što će moći da zadovolji i/ili decu i odrasle.

Međutim, sam film je na nivou atmosfere, rediteljskog postupka, vizuelnih rešenja i opšteg utisak izuzetno zanimljiv. Jonze pravi grungy bajku u kojoj se bajkoviti likovi ponašaju kao neurotični protagonisti indie filma a histerično maštovito dete kao racionalni centar priče. Otud WHERE THE WILD THINGS ARE jeste zanimljiv primer kako art house reditelj može da odluta unutar jedne striknte forme, a sličan sluaj smo, samo sa mnogo slabiim rezultatima imali i u našoj kinematografiji sa filmom AGI I EMA Milutina Petrovića po nagrađenom romanu Igora Kolarova.

WHERE THE WILD THINGS ARE ipak jeste film koji je u pojedinim aspektima rediteljski hrabar i tehnički impozantan. Šteta je što izvorni materijal i scenaristička adaptacija nisu malo intenzivirali događaje i pomerili ga u pravcu dinamičnijeg pripovedanja.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

Pogledao sam POUISSERE D'ANGE Edouarda Niermansa, ekscentrični krimić koji su napisali Jacques Audiard i Alain Le Henry. U ovom filmu se mogu prepoznati neka rešenja koja će se kasnije, na nivou scena javljati u Audiardovim filmovima, mada teško je reći da li je situacije poneo u sebi iz ovog projekta ili je samo neka pitanja u kasnijim scenarijima rešavao na sličan način. Međutim, postoje neke scene koje asociraju na situacije iz RUST AND BONE ili UN PROPHETE na mikroplanu. S druge strane, na nivou celine takođe ima nekih obeležja koja su karakteristična za Audiarda u ranoj scenarističkoj fazi, pre svega upotreba naratora kao u filmovima BAXTER ili BARJO. Međutim, Niermansov ekscentrični krimić nema puno veze sa projektima koje je Audiard režirao na nivou pristupa i postupka i u rediteljskom smislu jedino može da se postavi u relaciju sa Claude Millerovim MORTELLE RANDONNEE. No, karakteristika Audiardovih scenarističkih angažmana jeste to da mahom uopšte nisu režirani na tragu onoga što će on kasnije raditi.

Kao ključni argument po kome se, spolja gledano, ovaj scenario uklapa u Audiadrov kanon jeste uvođenje sidekicka glavnog junaka koji je homoseksualac, i tom temom će se ovaj reditelj dosta baviti, najeksplicitnije i najsličnije ovome u filmu REGARDE LES HOMMES TOMBER. U ovom filmu je zanimljivo to što homoseksualnost sidekicka nema nikakav uticaj na priču i nije previše akcentovana, prikazana je u prolazu. Ovo bi se u vreme izlaska tog filma svakako moglo posmatrati kao greška, ali danas deluje kao rešenje koje je ispred svog vremena.

Osnovni problem ovog zanimljivog krimića je u tome što svoju osnovnu premisu o dve naizgled nepovezane istrage koje se kasnije uklope u jedan jedinstven slučaj bazira na slučajnosti koja je prilično neuverljiva, mada ne i sasvim za odbacivanje. Ta rupa u osnovnoj logici zapleta ne pomaže da se opravdaju brojne idiosinkrazije junaka koje često dovode do digresija. Međutim, ovaj quirky krimić karakteriše prilična kreativnost i na nivou zapleta i na nivou rešenja u scenama iako u početku deluje da će ovo drugo odneti prevagu i da će se humor i inspiriacija potrošiti u površnim efektima.

Niermansova realizacija je pristojna, u skladu sa francuskim filmom osamdesetih. Ambijenti u kojima se dešava priča su često arhaizirani kao i glavni junak koji više podseća na chandlerovske propale detektive nego na francuski "polar". Sa premijerom 1987. godine kada su francuskim filmom zavladali reditelji neo-baroka Besson, Beineix i Carax, ovaj film se našao na ničijoj zemlji između kanonske polar faze i preporoda francuskog krimića koji će uslediti kasnije.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

Pogledao sam SIGHTSEERS Bena Wheatleya. Ovo je jedan od onih obeshrabrujućih slučajeva kada se pojavi reditelj koji iz filma u film dobija sve veće priznanje a da meni kako vreme odmiče postaje sve manje jasno u čemu je njegov talenat. Ben Wheatley je u tom pogledu prilična enigma. Njegovi filmovi deluju kao plod hiperprodukcije i najbolje što se za njih može reći jeste da izgledaju kao nešto što bi Đorđe Milosavljević želeo da snimi a ne ume. Međutim, Wheatley je sa engleskim TOČKOVIMA i MEHANIZMOM uspeo da napravi internacionalnu karijeru, do tačke da mu se novi, srednje žalosni SIGHTSEERS, koji mu je daleko najpodnošljiviji rad, proglašava za "minorno ostvarenje velikog reditelja".

SIGHTSEERS je banalan film u Wheatleyevom stilu o dvoje otpadnika koji kreću na izlet i usput ubijaju ljude iz najrazličitijih razloga, sa najrazličitijim motivima, od kojih je prevashodan onaj da su oni inače serijske ubice.

I film se otprilike svodi na to, a u toj svedenoj i pojednostavlhjenoj postavci je tek psoradično efektan a gotovo ni u jednoj situaciji nije naročito svež ili intrigantan.

Edgar Wright je potpisan kao izvršni producent ovog filma, slično kao na ATTACK THE BLOCK, i oba ova dela su ispod nivoa koji bi se očekivao od njegovog potpisa, pa makar i producentskog. Uostalom, Spielberg je postao mogul tako što ječesto producirao filmove bolje od vlastitih. Wright je nesporno vrhunski talenat ali su mu štićenici nekoliko klasa ispod.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

Pogledao sam skoro pa izgubljeni indie filma ONE DAY LIKE RAIN koga je kritika svojevremeno opisala kao svojevrsni nasledni DONNIE DARKOa, međutim, ono sa čim sa suočio je konfzan film u kome se mnogo više razgovara o metafizici, a i to krajnje paušalno, nego što se ona istinski integriše u radnju. ONE DAY LIKE RAIN doduše jeste prilično nerazumljiv, ali to više proističe iz toga gledaocu opada pažnja nego zato što su sama priča i likovi složeni i nejasni. Jesse Eisenberg se pojavljuje u jednoj od uloga, film je na podnošljivom tehničkom nivou, pa ipak uspeo je da postigne raritetnu sudbinu savremenog filma koji je maltene nedostupan. S jedne strane je takva sudbina potpuno očekivana kada sumiramo utiske o filmu, s druge, ima i filmova koji su mnogo više zaslužili opskurnost od ovog.

* 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

Lana and Andy Wachowski, the writing-directing-producing duo behind the "Matrix" trilogy, "Speed Racer" and "Cloud Atlas," are getting into the hourlong game with "Sense8," "a gripping global tale of minds linked and souls hunted."

They're reteaming for the series with TV vet J. Michael Straczynski ("The Real Ghostbusters," "Babylon 5," "Jeremiah"), who also co-wrote the Wachowskis' 2009 big-screen effort "Ninja Assassin."

Netflix, which has ordered 10 episodes of "Sense8," has been getting into the original series business in a hurry, with David Fincher's "House of Cards" already available, and new episodes of sitcom "Bad Samaritans" launching March 31.

Eli Roth's wolfy hourlong "Hemlock Grove" hits Netflix April 19 and new episodes of "Arrested Development" arrive in May.

The new prison sitcom from "Weeds" mastermind Jenji Kohan, "Orange Is The New Black," is due on Nelflix later this year.

"Sense8" hits Netflix next year.