The Crippled Corner

[crippled_avenger]

Stari razmišlja o procesu "lagunizacije".

http://starikadar.blogspot.com/2014/06/lagunizacija.html

[crippled_avenger]

Pogledao sam MEA CULPA Freda Cavayea, novi besmisleni i neuverljivi krimić ovog zbilja prehvaljenog francuskog žanrovca koji nažalost nema šta da pruži sem entuzijazma. Ovog puta MEA CULPA u sebi nosi priču Olivier Marchala što je pomalo približava seriji BRAQUO sa kojom deli likove načetih, propalih pandura, i naravno Srbe kao reprezente podzemlja. Međutim, iako BRAQUO nije baš najinteligentnija serija koju smo gledali, štaviše spada među najprijatnije među najglupljim i najuverljivijim, MEA CULPA u sve donosi dodatnu dozu Cavayeove perverzije. Naime, ta njegova sklonost da u triler-potere unese suvišne elemente, da skoro namerno uvede neke apsolutno nepotrebne i neuverljive detalje, postaje već pomalo fascinantna. Naime, u tri igrana filma, od kojih je jedan dogurao do holivudskog rimejka, Cavaye ponavlja iste greške i još uvek se smatra svežom krvlju u domenu policiera.

U filmu MEA CULPA srećom, barem ima te tuposti i efikasnosti serije BRAQUO, tako da film u pojedinim deonicama uspeva da bude simpatično tupav. Međutim, Cavayeova sklonost ka komplikovanju u više navrata kvari sreću, kao i poslovična neuverljivost postavke čaik i za okvire akcionog trilera.

Ipak, MEA CULPA je jedan od onih filmova koje gledamo jer se nadamo da će nam pružiti iskorak u odnosu na holivudski kliše, a a na kraju dobijamo nešto što je ispod nivoa klišea kakvi bi zapali u DTV. No, entuzijazam ka evropskom krimiću i srpski krimosi koje predvodi odlični Velibor Topić mogu biti zanimljivi ljubiteljima i poznavaocima.

* 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

Bogdan Bogdanović pokušava da dokaže da je Srbin uprkos tome što igra za Partizan. Konačno je neko otvorio ključno ontološko pitanje da li je moguće biti Srbin i igrati za Partizan>

Кошаркаш Партизана Богдан Богдановић рекао је да ће после прве финалне утакмице домаћег првенства размислити да ли ће играти за репрезентацију Србије.

"За себе мислим да сам прави Србин и да играм за ту репрезентацију, али сада ћу размислити да ли ћу играти за ту државу. Овде не побеђује увек најбољи, али пошто имам велико поштовање према селектору Александру Ђорђевићу, размислићу и посаветоваћу се и са њим. Нек се онда лиценцира Чарлс Џенкинс. Да се разумемо, не вређам никога, могу да играју и Бранко Лазић и Марко Симоновић"

[Albedo 0]

Ciganed_avenger, mojne nam diraš Bogdana!!!

inače, koliko znam, odavno se šuškalo da je Bogdan navijač Zvezde, što samo govori da ste i njega razočarali učešćem db-ovaca i mafijaških pudlica na košarkaškom meču

[crippled_avenger]

Bogdan je kao Peti oktobar, neko ga faulira na klupskoj utakmici a onda on ne bi da igra na nacionalnom takmičenju?

[Albedo 0]

baš si romantičar, ali prava istina je da se ne takmiče nacije već košarkaški savezi

a KSS je odredio sinoćne sudije, kao što može da odredi da ostatak finala sude stranci

KSS je odlučio da je ono normalno tretiranje srpskih reprezentativaca

neka igra Dženkins, lijepo čovjek kaže

[crippled_avenger]

jedno retro ostvarenje:


beogradski pank >

Pogled iz narodne milicije
miloš vasić

Pre 27 godina, organi unutrašnjih poslova oduzeli su od beogradskog mladog pankera Gvida ukupno 21 predmet od izvesnog bezbednosnog interesa. Ta zaboravljena epizoda iz naše kulturne baštine aktuelizovana je povodom jedne izložbe Goranke Matić, a "Vreme" je došlo do aktera i dokumenata iz tog doba

Valja nam se prvo vratiti u 1980. godinu, oktobar mesec. Drug Tito samo što je umro, političari su nervozni, ali je nervozna i omladina u SFRJ, mada iz drugih razloga. Političko-bezbednosna situacija je, dakle, neizbežna i po složenosti prevazilazi kapacitete "subjektivnih snaga", jer se vremena ubrzano menjaju (the times they are a changing, što reče tadašnji američki politički analitičar Robert Zimmerman). Možete misliti kako je bilo tadašnjim radnicima unutrašnjih poslova iz Odeljenja za javni red i mir Gradskog SUP-a Beograd: grafiti i plakati na sve strane, klinci se ponašaju na sasvim nove i nepoznate načine. Rokenrol na koji su službena lica već bila navikla sada je odjednom sasvim drugačiji, a idejnog vođstva i partijske linije o tome nema. Štaviše, oni pametnjakovići iz Državne bezbednosti prave se blesavi i ne primećuju ništa; ne mešaju se.

U takvom složenom kontekstu Odeljenje za javni red i mir GSUP-a Beograd preduzelo je, na osnovu uočenih fenomena, akciju bližeg upoznavanja novih muzičkih trendova među omladinom. Ta će akcija kasnije uroditi izuzetno zanimljivom "Informacijom o pank pokretu i pojavama vezanim za ovaj pokret u Beogradu", a o čemu kasnije.
ORGAN REDA: Dragiša Blanuša

Dana 20. oktobra 1980. u 14 časova, dakle, od Đorđa Obradovića, tada zvanog Đole i Zelenko, a danas poznatog kao Gvido (od oca i majke; sa adresom; učenika; itd.) oduzeta je izvesna količina predmeta (21 ukupno) na ovaj ili onaj način povezana sa fenomenom panka. O tome su uredno izdate dve potvrde, koje je potpisao stariji inspektor Dragiša Blanuša (kasnije, između ostalog, načelnik OUP-a Stari grad do 1991. i upravnik Centralnog zatvora 2001). Tu imamo: 41 komad raznih bedževa od pank grupa; više engleskih rok časopisa; tri fanzina "Bez naslova" (njih je Gvido pravio i izdavao); 16 listova sa tekstovima pank grupa; nešto postera raznih pank grupa; nekoliko raznih ličnih pisama i zabeležaka; jedna majica sa kratkim rukavima na kojoj piše "The Clash" i razne sitnice. Potvrda ima i zanimljivu primedbu: "Pretresanje nije izvršeno jer je vlasnik sam doneo tražene predmete." Od te primedbe i polazimo.

"Naravno da sam im sam dao te predmete, jer su znali šta traže. Išli smo više puta iz GSUP-a do moje kuće i natrag po njih", kaže Gvido Obradović za "Vreme". "Kako sam posle shvatio, policija je tada sprovela seriju informativnih razgovora sa raznim pankerima po gradu, njih tridesetak. Neko mora da im je sve ispričao i za mene. Zanimala ih je najviše veza panka i neonacizma, jer se kukasti krst javljao kao deo ikonografije izvesnih grupa. O tome je, sećam se, pisalo i ljubljansko 'Delo' tada. Ironično je upravo to što je tada u Engleskoj pank bio žestoko angažovan protiv rasizma i to nam je bila ideologija. Istina o tome teško se probijala, pa su i neki muzički urednici bili pod pritiskom da ne puštaju pank na radio stanicama."

Informativni razgovor sa Gvidom vukao se nekoliko sati; on kaže da je bilo "pretnji zadržavanjem i uobičajenih policijskih trikova", ali su ga na kraju pustili i – nisu se više nikada javili. Nikakav postupak nije bio pokrenut, ali ni privremeno oduzeti predmeti nisu nikada vraćeni. "Žao mi je, jer su to danas kolekcionarski primerci bedževa, postera, slika i časopisa. Moj fanzin mi posebno nedostaje. Pokušavao sam, ali nije mi uspelo... To je ipak deo kulturnog nasleđa Srbije, pa makar i pankerskog", kaže Gvido.
DOKAZNI POSTUPAK: Potvrda o oduzetim stvarima
(Uvećano)

U nekim drugim slučajevima, međutim, podnošene su i prijave, o čemu postoje podaci u "Informaciji o pank pokretu i pojavama vezanim za ovaj pokret u Beogradu". Jedan Đorđe (ne Obradović) i jedna Vesna pisali su 1979. po zidovima i liftovima parole na engleskom, stihove iz pesama grupe Sex Pistols: "Ukinimo trulu političku vlast, uništimo političku monarhiju, uvedimo najlepše rajsko bezvlašće, napravimo za sve novu anarhiju" (svi citati i prevod su iz GSUP-a). Ta Vesna je posle popila prekršajnu prijavu zbog sličnog grafita u jednom liftu, ali je bila još maloletna, pa ishod ne znamo. Kao pankerski aktivisti kroz evidenciju još prolaze i: Sava N. (PUNK preveo kao: pomozite ustanak naroda Kosova), Tatjana Č. (kreativni tekst na melodiju Maljčiki: "Krvave kame bude me iz sna, otvorim oči vidim četnika" i u tom pravcu, dosta nadahnuto), Srđan D. (kasnije uspešan filmski reditelj) i Aca Đ. jer su pravili i lepili plakate za svoje pank grupe i još razni. Teofil Pančić ne prolazi kroz evidenciju, jer je u to vreme živeo u Zagrebu.

Gvido Obradović zauzima nekoliko redova u "Informaciji": pravio je nacrte za bedževe raznih pank grupa, slao ih u London jednoj firmi koja pravi bedževe, dobijao gotove bedževe koje je kasnije prodavao i poklanjao. Njegovi bedževi čak su ušli i u katalog "Better Badges" koji je oduzet 20. oktobra od njega. U pank časopisu "Assassin" izašao mu je i tekst o jugoslovenskom panku. Pravio je fanzin "Bez naslova" putem makaza i lepka, fotokopirao ga je i delio pank grupama u Beogradu i Vinkovcima, stoji u "Informaciji".

Sama "Informacija" u koju je "Vreme" imalo uvid, zanimljiv je dokument, kad se setimo vremena u kome je nastala (1984). Na desetak strana prvo se iznosi sažeta i prilično precizna kratka istorija rokenrola do pojave panka. Istini za volju, vidi se jedan socijalističko-idejni pristup u tumačenju socijalne dimenzije rokenrola, ali to nije daleko od istine. Zatim sledi pregled važnijih grupa: od Stooges i Igija Popa, preko Sex Pistols, The Clash, Siouxie and the Banshees, pa do Elvisa Costella ("pravo ime: Declan Patrick McManus", dodaju milicajci) i Gang of Four. Pregled je utemeljen na ozbiljnom čitanju relevantnih izvora. Kad je reč o korišćenju fašističkih i nacističkih simbola u ikonografiji panka (ono što SUP svrbi), "Informacija" veoma objektivno i korektno citira relevantne sociološke analize i tumačenja koja fenomen prikazuju u ispravnom svetlu, ističući suštinsko i nesporno levičarsko opredeljenje panka. Osim već citiranih "preseka" viđenijih beogradskih pankera od interesa za javni red i mir, u "Informaciji" ima i jedno zanimljivo poglavlje sa procenama prometa i zarada najvažnijih menadžera i producenata na tadašnjoj rokenrol sceni.

Dragiša Blanuša, nekada policajac besprekorne karijere, a danas penzioner, kaže za "Vreme" da je sa "Informacijom" bio upoznat: "Bila je to prva studija ikad napravljena u policiji na temu takvih supkulturnih pojava među omladinom. Koliko se sećam, imali smo tri povoda da se time pozabavimo: kao prvo, grafiti i parole, tj. oštećenje tuđe imovine koje se tada javlja kao problem; kao drugo, sve češća pojava kukastih krstova, što je unosilo uznemirenje kod nas i kod prosvetnih radnika, jer se javljalo oko škola; i kao treće, tadašnji propisi o štampanim stvarima. Naime, po tadašnjem zakonu čak je i obična metalna značkica, a kamo li bedž, bila smatrana za štampanu stvar koja se obavezno dostavlja u tri primerka Okružnom javnom tužiocu. Vi se sećate: tri primerka svega za Tmušića (sećamo se). Kad je o grafitima reč, tu štete znaju da budu zaista velike: struganje, pa ponovno krečenje. Za kukaste krstove ne moram ni da vam tumačim. A za ove bedževe, fanzine i plakate, mogu da vam kažem da nikoga nismo prijavili za to što Tmušiću nije poslao tri primerka."

Blanuša kaže da i sam sluša rokenrol i da po buvljaku traži stare LP ploče svakog vikenda. "Kad sam postao načelnik OUP-a Stari grad, zateknem u skladištu oduzetih predmeta pedeset gitara! Pedeset! Pitam magacionera odakle to, a on kaže: načelniče, mi to oduzimamo po Knez Mihailovoj po liniji prosjačenja od uličnih muzičara; predmeti kojima je izvršen prekršaj. Gledam, a jedna gitara džibsonka mnogo lepa; piše unutra Tomi Sovilj; setim se – onaj iz Silueta! Uzmem imenik i nađem prezime, javi se majka; Tomi na putu, pa će mi se javiti kad dođe. Javi se on, ja ga ljubazno pozovem kod mene, on dođe i vrpolji se: na policiji je, nije mu svejedno i kaže ajde načelniče, recite šta ste hteli, dosta više i te kafe i soka. Ja pozovem mog magacionera, on donese gitaru, a Tomi Sovilj se smrzne. Kažem potpišite mi ovde i nosite vašu gitaru, a on pustio suzu od sreće: nikad je nije prežalio, a pozajmio nekom drugaru da svira na ulici, pa mu milicija oduzela... A one preostale gitare sam poklonio muzičkoj školi. Toliko o rokenrolu."

Dragiša Blanuša setio se Gvida Obradovića, ali najiskrenije nije mogao da se seti gde su završili predmeti oduzeti od njega. Žao mu je, kaže, ali godine su prošle, on je ubrzo otišao iz Javnog reda i mira, a i sitnice su bile u pitanju, mada danas više i nisu takve sitnice, dopušta.

I posle neko kaže da je pank mrtav.

[Meho Krljic]

Lepo     Meni je i Loka u nekom intervjuu koji sam radio sa njim pre špetnaestak godina pričao da su i oni imali određene informativne kontakte sa organima jer im se bend zvao Berliner Strasse i tako to. Ali lepo je znati da je Milicija svoj posao radila ozbiljno i temeljito.

[Albedo 0]

moram ovo da postavim

Ловерњ, Журнал:

"Денвер ће увек понудити бољи уговор од Партизана. Нису паре у питању. У Партизану не играм за новац, већ због нечег другог. Због рада, љубави навијача, чињенице да волим Србију. Нисам тип који ће отићи у НБА само да би отишао. Наравно да нећу играти бесплатно било где. То само у Партизану, у Денверу сигурно не".

И још:

"Знате за проблеме. Имам довољно да живим добро у Србији. Није сада тренутак да се богатим. Не занима ме што нисам плаћен".



neka igra Dženkins, zna se šta je institucija!!!

[Albedo 0]

"Izvinjavam se Severnoj Koreji", dodao je Vujošević.

http://www.b92.net/sport/kosarka/vesti.php?yyyy=2014&mm=06&dd=16&nav_id=862638

[crippled_avenger]

Ako neko nije ispratio sinoć, ovo je svakako antologijsko ostvarenje srpske televizije...

Cirilica 16.06.2014. Mica Jovanovic vlasnik univerziteta Megatrend

[crippled_avenger]

UPDATE, 1:24 PM PT: Looks like there might be competing feature projects about recently freed POW Bowe Bergdahl. Just after breaking a story that Kathryn Bigelow and Mark Boal are working on a film about the Army private who left his base in Afghanistan and was captured, Deadline has learned that Fox Searchlight has acquired America's Last Prisoner Of War, an investigative article on Bergdahl by Michael Hastings, the late Rolling Stone reporter who died at age 33 in a car accident in Los Angeles last year. I'm hearing that Todd Field, the director of In The Bedroom and Little Children, is also involved. I will tell you more when I know it. Hastings was a hard-charging journo whose profile of Gen. Stanley McChrystal — who ran the war in Afghanistan and who was depicted in the article as openly mocking the White House— was brought home and resigned.

mark-boal-kathryn-bigelow-image__121126060622PREVIOUS EXCLUSIVE, 12:39 PM PT: Director Kathryn Bigelow and writer/producer Mark Boal, the team behind the Oscar-winning The Hurt Locker and Oscar-nominated Zero Dark Thirty, are in the early planning stage on another timely Middle East-set feature project. They are developing a feature based on the story of Bowe Bergdahl, the Army sergeant captured by the Taliban and held prisoner for five years after he left his base in Afghanistan. The project is taking root with Boal's recently launched Page One shingle, which has backing from Megan Ellison's Annapurna Pictures. She produced Zero Dark Thirty with Boal and Bigelow and will get first look at the script that Boal will write.

I'm not exactly sure what form the movie will take, but I've heard that the filmmakers quietly have been tracking the story for several years with a possible movie in mind. Bigelow and Boal have proved very changeable and able to adapt to developments in real time. They were ready to shop a script about a futile search for Osama bin Laden when President Obama announced that SEAL Team Six had killed the Al-Qaeda leader. Boal, a well-connected journalist who was embedded with troops in the Middle East, went back to his sources, altered course and he and Bigelow told the story of the painstaking but ultimately successful hunt for the 9/11 mastermind.

They also weathered the sting of three U.S. senators — including John McCain — who excoriated the film for its insinuation that torture rooted out intelligence that led to the location of bin Laden. It certainly hurt the film's chances for a Best Picture Oscar; Bigelow inexplicably was ignored by Academy voters in the Best Director category.

Bergdahl is certainly another hot-button topic, but rife with high drama. An idealistic young man who was home schooled by his religious parents in Idaho, Bergdahl tried to join the French Foreign Legion and spent time at a Buddhist monastery before joining the Army. Not long after being deployed in Afghanistan, he became disillusioned with the bureaucracy and what he saw as incompetence of those around him. He reportedly left the base, wandering around until he was captured by the Taliban. He spent five years as the lone U.S. soldier in captivity, until he was traded for five Taliban higher-ups held at Guantanamo Bay. Some military men have charged he was a deserter and should not have been swapped for five dangerous Taliban operatives. On Capitol Hill, McCain has been among the chorus of pols excoriating the secret deal negotiated by the White House. The drama is still unfolding as the freed soldier attempts to reintegrate into society.

Related: Pair Of Hunt For Bin Laden Projects Could Be Timeliest Movies In Hollywood Now

This becomes the second film in development on a topical issue still playing out. Oliver Stone is planning a feature about whistle blower Edward Snowden, who leaked reams of classified documents and is now in Russia.

[crippled_avenger]

Reprizirao sam THE GLORY BOYS Michaela Fergusona, ekranizaciju romana Geralda Seymoura, snimljenu sredinom osamdesetih za Yorkshire Television. Sećam se da sam ovu seriju gledao kao dete u nekom od, recimo, hrvatskih noćnih programa, i to u formi mini-serije. Sada sam se dokopao bitno kraćeg cuta u formi TV filma, od 104 minuta.

THE GLORY BOYS u formi TV filma ima samo jedan problem - glavni junak bi trebalo da bude agent MI6 alkoholičar kog igra Anthony Perkins, ali u ovom cutu on dobija znatno manju minutažu tako da THE GLORY BOYS pomalo zaliči na THE DAY OF THE JACKAL pošto likovi terorista izlaze u prvi plan jer su očigledno njihove radnje krucijalnije za funkcionisanje priče.

Ukoliko me sećanje ne vara, u formi mini-serije je Perkinsov lik bio ipak glavni i sa njim se gledalac više identifikovao.

Gerald Seymour nudi dinamičan predložak a reditelj Michael Ferguson gotovo da iznenađuje osećajem za detalj, sigurnošću i filmolikošću svog izraza. THE GLORY BOYS ne zaostaje za britanskim bioskopskim krimićima tog vremena.

Ruku na srce, Tony Perkins i Rod Steiger manje-više igraju rutinski ali zato Aaron Harris i Gary Brown nadoknađuju "srcem".

THE GLORY BOYS i u formi TV filma, spada u red classy hladnoratovskih trilera britanske televizijske produkcije.

[crippled_avenger]

Pogledao sam LA MER A' L'AUBE Volkera Schlondorffa. U ovom filmu, Schlondorff se vraća svojoj opsesivnoj temi Drugog svetskog rata i vraća se u Francusku u kojoj je stasavao kao filmmaker. LA MER A' L'AUBE je delimično inspirisan prozom Heinricha Boella, a delimično i dnevničkim zapisima jednog od najharizmatičnijih desničara dvadesetog veka Ernsta Juengera koji se u ovom filmu pojavljuje i kao jedan od protagonista.

Ovaj film bi se svakako mogao o(t)pisati kao starački, ali u njemu ima ponešto što do sada nismo na ovaj način viđali na filmu. Prvo, Ernst Juenger kao junak pokazuje neprikrivenu fascinaciju Francuskom i oficiri kojima je okružen nevoljno organizuju streljanje kao odmazdu jer smatraju da će takav gest odbiti Francuze od kolaboracije. Međutim, iza iskrene želje nacista da stvore "ujedinjenu Evropu" i divljenja francuskom "umeću življenja", krije se zaporavo jedan duboki sistemski rasizam jer osnovni argument zašto ne treba streljati Francuze jeste to što "ovo nije Poljska".

Dakle, jedna od tajni Hitlerovog poraza u Drugom svetskom ratu biva eksplicitno otkrivena u ovom filmu a to je zverstvo nacista i njihovih kvislinga na mestima gde su mislili da žive manje vredni ljudi i gde nije bilo ničega što bih ih fasciniralo. Naravno, Juenger je dosta kompleksnija ličnost od nekoga ko je samo fasciniran francuskim "umećem života", on se ubrzo otkriva kao "realni nacionalsocijalista" i Hitlerov protivnik, ali Schlondorff ne može da se odmakne i od nečega što je karakteristično za reditelje njegovih godina a to je "potkačinjanje" velikih figura iz istorije kulture. Tako recimo Juenger u jednom trenutku zakazuje ručak sa Guitryjem, a u nekoliko detalja se prikazuje i Juengerova desničarska dekadencija koja će se sigurno dopasti njegovima fanovima.

Inače, ovi prvi masovni zločini, streljanja i odmazde su i ranije obrađeni na filmu i Juenger se i ranije pojavljivao kao lik na filmu, upravo na ove teme jer su njegovi ratni dnevnici jedan od značajnih izvora o ovim događajima.

U stilskom pogledu Schlondorff je vrlo konzervativan. Oseća se njegov realistički postupak ali je sve, ruku na srce, bliže televizijskim kapacitetima nego onoj vibrantnosti po kojoj je on bio poznat. Međutim, važno je naglasiti da u jednom trenutku kada junaci iz relativno lagodne internacije bivaju povedeni na streljanje, Scholondorff uspeva da stvori "nelagodu" uprkos raznim sentimentalnim oblandama u koje umotava ovaj događaj. Takvi detalji su ipak potvrda da je reč o delu velikog majstora, iako minornom i bez sposobnosti da bude zanimljivo onima koji ne vole njegov rediteljski rad ili ih ne zanima tema.

Međutim za te dve grupe, ovaj film je svakako obavezno gledanje.

* * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

Stari tone u sve dublju gorčinizaciju. Drugi mundijalski specijal za Mondo.

http://mondo.rs/a702930/Mundijal/Kolumnisti/Iza-kulisa.html

[crippled_avenger]

Pogledao sam PROJEKCIJE Zrinka Ogreste, ekranizaciju pozorišnog komada Lade Kaštelan, koja čini sve osim scenarističke adaptacije da prevaziđe svoje pozorišne korene. U izvesnom smislu, takva intervencija je za poštovanje, uspeva da očuva ono što je emocionlni i psihološki integritet pozorišnog izvođenja, a pokušava da ga nadoknadi na druge načine.

Ipak, rekao bih još koju reč o scenariju, odnosno dramskom predlošku. Paradoksalno, on nije jača strana PROJEKCIJA ne zbog svoje teatralnosti već pre svega zato što naprosto nije dovoljno zanimljiv, ali kao i sam film ostaje vrlo kriptičan, i na nivou namere i na nivou utiska, pa ga opet nije lako ni odbaciti.

Tema filma je skup polaznika kursa psihoanalize i rediteljsko rešenje koje vodi ceo film jeste kombinovanje subjektivnih planova svih junaka, odnosno found footage materijala. U jednom trenutku, nesumnjivo znakovito, kamera iskoči iz "subjektivca" ali na kraju nisam uspeo da u potpunosti rastumačim taj znak, mada bih na nivou sklopa događaja mogao da rekonstruišem šta se zapravo desilo i do te mere poremetilo okolnosti da vizura iskoči van posmatrača.

Ideja da se dramske scene režiraju kroz sukcesiju subjektivnih planova je vrlo zanimljiva, i znakovitost je jasna, ovo je susret grupe egoista od kojih svako ima svoj pogled na stvari i gledaoci moraju da ga podele. U pogledu korišćenja simbolike i visokokonceptualnog rediteljskog izraza, PROJEKCIJE ponekad zaliče na dobro osmišljenu pozorišnu predstavu, i u intelektualnom pogledu to može biti kompliment, naročito u regionalnim okvirima gde se filmovi mahom snimaju metodom "kako padne".

Zrinko Ogresta je uostalom moju pažnju i privukao perfektno režiranim filmom IZA STAKLA, dakle ne čudi me da je kod njega sve na svom mestu i sve ovako precizno. Iako se ni IZA STAKLA nije odlikovao nekom neverovatno uzbudljivom pričom, ipak je to bila pristojna melodrama unapređena dobrom režijom. U PROJEKCIJAMA je osnovni utisak da je ovo film koji na mnogim nivoima zaslužuje poštovanje iako na kraju, kada se sve sabere, ipak nije baš "dobar".

* * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

North Korea is not amused by the upcoming James Franco-Seth Rogen comedy "The Interview."

The regime has already condemned the film, which won't open until Oct. 10. Kim Myong-chol, executive director of The Centre for North Korea-US Peace and an unofficial spokesman for the regime in Pyongyang, was dismissive and said in an interview with The Telegraph.

"There is a special irony in this storyline as it shows the desperation of the US government and American society," he told The Telegraph.

Franco portrays the host of a nighttime talk show "Skylark Tonight," with Rogen as his best friend and producer, and secures an interview with Kim Jong-Un, the mysterious and ruthless dictator of North Korea. The duo is then approached by the CIA and asked to assassinate Jong-Un, played by Korean-American actor Randall Park.

Rogen reacted to the story with a tweet on his account.


Myong-chol told The Telegraph that the dictator would probably watch the film despite the government's opposition.

"A film about the assassination of a foreign leader mirrors what the US has done in Afghanistan, Iraq, Syria and Ukraine," he added. "And let us not forget who killed [President John F.] Kennedy – Americans. In fact, President [Barack] Obama should be careful in case the US military wants to kill him as well."

Kim Myong-chol also told the newspaper that James Bond movies are better than Hollywood films.

Sony released its first trailer for "The Interview" on June 11.

[crippled_avenger]

Ko daje deci imena po Toniju Bleru?

http://www.theguardian.com/politics/2014/jun/20/kosovan-albanians-name-children-tony-blair-tonibler

[crippled_avenger]

Stari zastupa manjinsko mišljenje ali u korist većine, na duže staze.

http://starikadar.blogspot.com/2014/06/kosarka-u-vreme-mundijala.html?m=1


Sent from my iPhone using Tapatalk

[Albedo 0]

tačno, nema ljeba od privatizacije klubova, al moram napomenuti da su Spursi teksaški Partizan!!!

[crippled_avenger]

Pa pazi, tako ispada kada čitaš tekst, ali ti znaš da nisam tako mislio...

[iwasateenagewerewolf]

Cripple, voleo bih jednom da pročitam tvoj osvrt na Lekićev "Dogodilo se na današnji dan", ili bar tvoj kratak sud o istom. Nemam veliki respekt prema ostatku njegove filmografije, ali ovaj rad mu je tako beskrajno dopadljiv, uprkos jednostavnoj režiji. Vredi li ga pokazivati strancima? Primećujem da ko god ga je gledao, ostavio je prilično snažan utisak.

[crippled_avenger]

Pa pazi davno sam gledao i tada mi se dopao. Ja od Lekića respektujem i BOLJE OD BEKSTVA.

[crippled_avenger]

Pogledao sam SENSATION Toma Halla, irsku crnu komediju, sa elementima melodrame, o usamljenom, nezrelom mladom stočaru koji posle očeve smrti rasprodaje farmu i sa novostečenim novcem prvo prolazi kroz inicijacijski ritual sa jednom prostitutkom a zatim se zaljubljuje u nju i odlučuje da pokrene bordel u kooperaciji sa njom.

Domnhall Gleeson igra glavnu ulogu i ovde nagoveštava harizmu koju će do maksimuma dovesti Richard Curtis u ABOUT TIME. Međutim, SENSATION je komičan više u ključu Roddyja Doylea, i u pojedinim deonicima je iznenađujuće mračan, i najbolji je onda kada se bavi odnosom dva glavna junaka, odnosno najstereotipniji je onda kada prikazuje irski milje, čija se pitoresknost nagoveštava ali na kraju zapravo ne igra značajniji ulogu.

Međutim, sa "otkrićem" kao što je Gleeson, osnovna melodramska osovina između seljačića i seksualne radnice savršeno funkcioniše, a ishod priče donosi dobrodošao dah "realizma" koji je sprečio da se sve pretvori u irski seoski PRETTY WOMAN.

Tom Hall kao reditelj i scenarista, ni pre ni posle ovog filma nije imao projekte većeg kalibra i mahom se vezao za televiziju. Gleeson s druge strane je odlično upravljao svojom karijerom sve do sadašnje delikatne tačke kada se upustio u STAR WARS. Ipak, nadam se da ga franšiza neće progutati jer mislim da ima puno kvaliteta za filmove koji mogu preneti indie senzibilitet do nekog crossover uspeha, što zapravo radi i sam SENSATION.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

Stari razmatra šta smo sve mogli da naučimo da je neko osnovao katedru za Menadžment u istoriji.

http://starikadar.blogspot.com/2014/06/istorijski-menadzment.html

[crippled_avenger]

An impressive international cast of mostly strong genre television talent have hopped onboard "Sens8," the upcoming Netflix ten-episode series which is being created and produced by both the Wachowskis and "Thor" and "World War Z" scribe J. Michael Straczynski.

The cast includes Daryl Hannah ("Blade Runner"), Naveen Andrews ("Lost"), Brian J. Smith ("Stargate Universe"), Freema Agyeman ("Doctor Who"), Tuppence Middleton ("Jupiter Ascending"), Doona Bae ("Cloud Atlas"), Aml Ameen ("The Maze Runner"), Max Riemelt ("The Wave"), Alfonso Herrera ("El Diez"), Tena Desae ("The Best Exotic Marigold Hotel"), Jamie Clayton ("Hung"), Terrence Mann ("All My Children") and Miguel Silvestri.

The story follows eight individuals scattered across the globe who find themselves inexplicably linked after a tragic event. Suddenly, their minds are linked, allowing them to communicate directly with one another, while also sharing their deepest and darkest secrets to the entire group.

Much like he did with "Babylon 5" almost two decades ago, Straczynski has mapped out a five season plan for the serial drama which will debut in late 2014 or early 2015.

[crippled_avenger]

Pogledao sam THE UNDERGROUND MAN, adaptaciju istoimenog romana Rossa Macdonalda koju je za televiziju režirao Paul Wendkos. Ovo je roman o Lew Archeru i tog junaka igra iskusni televizijski veteran Peter Graves.

Graves je odigrao stotine uloga u karijeri ali je ostao verovatno najpoznatiji po pilotu iz filma AIRPLANE. U toj ulozi se ismevao svojoj strejtaškoj, sterilnoj screen personi, orud je svima jasno da Graves ni na jednom nivou nije dobar izbor za ulogu Lew Archera.

Wendkosova adaptacija jeste televizijska i jeste sterrilnija od filmskih, međutim Graves je ipak previše pogrešan čak i za tu sterilizovanu verziju Archera, junaka koji neprestano prolazi kroz određenu vrstu životnog brodoloma.

Lew Archer je jedan od onih detektiva koji često bivaju udareni nečim u potiljak i nokautirani (u THE UNDERGROUND MAN čitava tri puta). Igrajući Harpera, Newman je iznad svega umeo da dobro gradira lik i da posle svakog nokauta njegov Harper bude drugačiji, povređeniji, iskusniji. Graves međutim igra Archera vrlo ravno i posle svakog nokauta je potpuno isti kao pre.

Misterija koju obrađuju roman i TV film je zapravo vrlo zanimljiva ali bez dobre centralne uloge Archera, sve ostalo deluje prilično rutinski. Otud, ne čudi što Gravesova interpretacija Archera nije zaživela.
Posle neuspeha ovog Wendkosovog pilota sa Gravesom, snimljena je serija o Archeru sa Brian Keithom u naslovnoj ulozi. I tu seriju je režirao isti reditelj i bila je kratkog daha.

Nažalost, još uvek nisam uspeo da nađem seriju sa Keithom ali za THE UNDERGROUND MAN sa sigurnošću mogu reći da bi bio sasvim fina televizijska celovečernja misterija, dostojna Macdonalda, da je imao drugog glumca u glavnoj ulozi.

[crippled_avenger]

Pogledao sam UNDER THE SKIN Jonathana Glazera. Ovaj film je otprilike ono što sam očekivao od Von Trierovog NYMPHOMANIAC diptiha. Naravno, kao i svi reditelji koji žele da snime nešto "različito", novo redefinišuće i sl. na kraju završe baveći se muzejskom avangardom, pa u tom pogledu ni meni vrlo dragi Glazer nije izuzetak. Ipak, to ne znači da nije snimio snažan, zanimljiv, intrigantan, beskompromisan film, u kome je Scarlett Johansson uspela da malo predahne od svojih epizoda u "zvezdama Marvela". Glazer je puno obećavao svojim radovima, pre svega mojim favoritom BIRTH u kome je želeo da se bavi neobičnim formama melodrame, dočim je u SEXY BEASTu bio jedan od ranih restauratora britanskog gangsterskog filma, i spadam u manjinu kojoj je to tada bilo nekako nedorečeno. Ipak, BIRTH je potvrdio da Glazer nema nameru da troši ni svoje ni naše vreme.

UNDER THE SKIN je baziran na romanu Michaela Fabera. Pošto sam čitao roman još pre nekoliko godina, upravo saznavši da Glazer želi da ga ekranizuje, znao sam i šta je osnovni twist u ovom filmu koji doduše u romanu nije tako tretiran. Za početak važno je naglasiti da se Glazer ne drži Faberovog romana i da je film potpuno drugačije strukturiran, ali čini mi se da Faber nema razloga za preveliku ljutnju, Glazer ga je više zaobišao nego što ga je izdao. Ipak, upadljivo je da su i strukturalne razlike, pa i neki elementi fabula toliko različiti da se UNDER THE SKIN čak i teško može nazvati ekranizacijom, pre bih rekao da je nastao po motivima.

Glazer uspeva da uspešno integriše frenetičnost nemačkog Novog filma, sa slikovitošću italijanskog art housea i estetikom video klipa, što je njegov teren, a rezultat je film koji se ipak pretežno kreće teritorijom art housea iako sporadično zalazi i u domen sirovog exploitationa sedamdesetih. Scarlett Johansson ima nezahvalnu ulogu i mali arsenal glumačkih rešenja na raspolaganju zbog same prirode svog lika i pravi izvanrednu ulogu.

U vizuelnom pogledu UNDER THE SKIN moćno izgleda, pre svega kroz izbor lokacija, naravno i zbog radnje na nekim od njih. Glazer ima razvijen osećaj za ritam i u nekim od svojih dugih kadrova uspeva da dovede percepciju gledaoca do tačke u kojoj mu neki svakodnevni predmeti, lokacije i detalji dobijaju novu dimenziju, i time produbljuje identifikaciju sa glavnom junakinjom.

UNDER THE SKIN ne nudi puno toga novog ali nudi osvežavajuću mešavinu tekovina iz muzeja filmske avangarde. Reč je o promišljenom filmu koji drži svoj izraz do tačke da danas deluje radikalnije nego što zapravo jeste.

Otud i poređenje sa Von Trierom sa početka, iako bi neko prepoznao da je ovo nešto čime bi se rado bavio i Refn. Ipak, mislim da je Von Trier u svom opštem odnosu prema temi približniji onome što radi Glazer.

* * * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

Mehmete, metal gearovi konačno na tržištu!

Japanski zmaj oslobođen stega

Ilja Musulin, dopisnik RTS-a iz Tokija

Japanska vlada nedavno je liberalizovala izvoz oružja i sada svetsko tržište trese groznica za tehnološki sofisticiranim japanskim naoružanjem. Među najpoželjnijim proizvodima japanske vojne industrije su podmornice, razarači, tenkovi, hidroavioni, ali i sistemi za upravljanjem vatrom, telekomunikacioni i radarski sistemi.

Tokio se nada smanjenju troškova proizvodnje vojne opreme, otvaranju novih radnih mesta, tehnološkim inovacijama i tome da će, unapređenjem vojne industrije, moći da parira rastu kineske moći.
Sinzo Abe.jpg
Japanski premijer Šinzo Abe


Japanska vlada donela je odluku o uklanjanju strogih ograničenja na izvoz naoružanja, čime su od aprila ove godine širom otvorena vrata za prodaju naprednih proizvoda japanske vojne industrije.

Kao poražena strana u Drugom svetskom ratu i kao država koja se svesrdno okrenula politici miroljubive međunarodne saradnje nakon rata, Japan se decenijama uzdržavao od prodaje najvećeg dela svojih borbenih sredstava.

Sve do ove godine, on je uglavnom izvozio oruđa kakva ulaze u sastav inženjerijskih jedinica ili formacija poput obalske straže.

Složena istorija

U godinama neposredno nakon Drugog svetskog rata, američke okupacione snage u Japanu planski su nastojale da kadrovski oslabe i fizički razgrade ostatke japanske armije i vojne industrije koji nisu bili uništeni u teškim bombardovanjima tokom 1945. godine.

Međutim, zatezanje odnosa sa Sovjetskim Savezom i, naročito, Korejski rat naveli su SAD da promeni politiku i dozvole ponovno uspostavljanje japanskih oružanih snaga i delimično reaktiviranje japanske vojne industrije.

Zbog svoje militarističke prošlosti, brutalnih osvajanja u istočnoj i jugoistočnoj Aziji i vojnog izazova koji je uputio SAD, Japan je morao da se odrekne posedovanja ofanzivnog oružja velikog dometa kao što su balistički projektili i nosači aviona, odnosno ograniči svoje ambicije u oblasti razvoja naoružanja i stavi se pod zaštitu američkog "nuklearnog kišobrana" i Pacifičke flote.

U tim uslovima, 1967. godine, japanski zvaničnici su formulisali tzv. "tri principa" o zabrani izvoza oružja, po kojima se Zemlja izlazećeg sunca uzdržavala od prodaje naoružanja komunističkim državama, zemljama protiv kojih postoji embargo Ujedinjenih nacija na izvoz oružja i nacijama za koje postoji verovatnoća da će učestvovati u međunarodnom oružanom sukobu.

Smatralo se da su ti ograničavajući principi u skladu i sa posleratnim ustavom Japana u kojem se ta država odrekla upotrebe sile u rešavanju međunarodnih pitanja. Oni su verno sprovođeni, između ostalog, i zbog želje da se izbegne kritika od strane azijskih država koje je Japan okupirao tokom Drugog svetskog rata o tome da on ponovo nastoji da ubrzano ojača vojnu industriju i tako pripreti regionu.

Očekivanja iz inostranstva

Sledeće godine, međutim, navršava se već sedam decenija od okončanja Drugog svetskog rata, a zemlje duž obala Pacifika poput Vijetnama, Filipina, Bruneja i drugih sada više brine rast kineske vojne moći i njena sve učestalija projekcija na vode južnog Pacifika.

Zaokret u politici koji je napravila vlada premijera Šinzo Abea sada Japanu konačno omogućava izvoz svih vrsta naoružanja i zajedniči rad sa drugim državama na razvoju novih borbenih sistema, mada i dalje stoji zabrana izvoza u zemlje koje se nalaze u ratu.

Najave promena u državnoj politici u vezi sa naoružanjem koje su počele još od dolaska na vlast Liberalno-demokratske partije premijera Abea u decembru 2012, prouzrokovale su jagmu u azijsko-pacifičkom regionu za japanskim vojnim proizvodima. Sada kada je zabrana u velikoj meri uklonjena, pred vratima vojnog arsenala dalekoistočnog tehnološkog zmaja formira se dugi red mušterija.

Tako je australijska mornarica zainteresovana za kupovinu nekoliko japanskih podmornica klase "sorju" koje su poznate po svojom izuzetnom sonaru i elektronskim sredstvima za izviđanje i nadgledanje, te svojoj fantastičnoj bešumnosti. Ove dizel-podmornice, vredne između 550 i 600 miliona dolara po komadu, pored torpeda i mina, nose i protivbrodske rakete, a opslužuje ih posada od 65 ljudi.
Podmornica-Sorju.jpg
Podmornica klase "sorju"

Uz ove podmornice koje mogu da se neotkrivene protivniku približe znatno više i elektronski osmatraju znatno dublje u njegovu pozadinu nego aparati u posedu kineske, južnokorejske i severnokorejske mornarice, prednost japanskoj mornarici u regionu Istočne Azije daju i sofisticirani razarači, takođe opremljeni najsavremenijom tehnologijom za izviđanje, ometanje, integraciju i upravljanje vatrom.

Japanske razarače, makar i polovne, traže države poput Malezije, Tajlanda, Indonezije i Bruneja koje se suočavaju sa sve većim izazovom od strane kineske mornarice u južnom Pacifiku, dok kupovinu japanskih hidroaviona priželjkuje Indija.

Posebnu pažnju svetskih oružara privlači tenk "hitomaru" čije je uvođenje u upotrebu počelo 2009. godine, a koji odlikuje neverovatna preciznost i lakoća.

Taj guseničar pogađa mete iz pokreta u velikoj brzini, čak i kada se kreće cik-cak poput skijaša u slalomu. Opremljen je i nanaprednijom elektronikom koja omogućava umreženje, odnosno trenutnu razmenu podataka i izuzetnu koordinaciju sa drugim tenkovima, komandnim mestima i centrima veze.

"Megakompjuter na gusenicama" težak je 44 tone, dok slična oruđa najnovije generacije teže od 50 do 60 tona.
Tenk-Hitomaru.jpg
Najsavremeniji japanski tenk "hitomaru"

Pored država Jugoistočne Azije, izlasku Japana iz, relativno, svojevoljnog pritvora kada je u pitanju izvoz naoružanja raduje se i SAD i ekonomski bogate države Zapadne Evrope koje su zainteresovane za transfer japanske tehnologije u oblasti osmatranja, nadzora, upravljanja vatrom, telekomunikacija, proizvodnje legura i kompozitnih materijala i avionskih motora.

Japanska vlada već je potpisala sporazume sa Velikom Britanijom i Francuskom o zajedničkom razvoju naoružanja, a prvi razgovori su obavljeni i sa mnogim drugim tehnološki naprednim zemljama među kojima su Italija, Nemačka, Norveška i Izrael.

Reakcija na vojno jačanje Kine i nastojanje da se stimuliše ekonomija

Japan izdvaja manje od jednog procenta državnog budžeta godišnje za naoružanje. I dok je to izdvajanje iz godine u godinu smanjivano u periodu od 2002. do 2013, vojni budžeti država u neposrednom okruženju dalekoistočne carevine su u istom periodu rasli. Tako je Rusija, javljaju japanski mediji, u proteklih deset godina povećala potrošnju za vojne potrebe više od pet puta, dok se kinesko izdvajanje za vojsku uvećalo četiri puta.

Po sumi novca koju izdvaja za opremanje, snabdevanje i obuku svoje profesionalne vojske od 220.000 pripadnika, Japan je sedmi u svetu, iza SAD, Velike Britanije, Francuske, Kine, Rusije, ali i Saudijske Arabije.

Nemogućnost da izvozi naoružanje do sada je predstavljalo veliki ekonomski teret za japansku državu, jer su troškovi za razvoj i proizvodnju ograničenog broja primeraka složene vojne opreme kao što su avioni, tenkovi i brodovi – basnoslovni.

Japanske privatne kompanije propustile su puno prilika za zaradu. Najveći proizvođači za potrebe vojne industrije u Japanu su postrojenja teške industrije "Micubiši Đuko", "Kavasaki" i "Komacu", te fabrike elektronskih uređaja "Micubiši Denki", "Hitači", "Tošiba", NEC, "Fudžicu" i "Tamron".

Međutim, zbog ograničenja izvoza naoružanja koje je trajalo sve do ove fiskalne godine, najprofitabilniji japanski proizvođač naoružanja "Micubiši Đuko", na primer, u 2012. godini je zauzeo tek 33. mesto na svetu po prihodu ostvarenom od prodaje naoružanja, dok su se četiri najuspešnije američke firme koje rade za potrebe vojne industrije: "Lokid Martin", "Boing", "Rajteon" i "Dženeral Dajnemiks", uz britanski BAE, našle među prvih pet u svetu.

Japanska vlada se nada da će veća potražnja za japanskim naoružanjem iz inostranstva i kooperacija sa zapadnim silama koje imaju veliko znanje u oblasti vojne industrije stimulisati tehnološku inovaciju u zemlji i obezbediti profit i nova radna mesta za japanske kompanije i radnike.

Ekonomski, osim dobitka stečenog prodajom, Japan očekuje i da izvoz vojne opreme u inostranstvo, odnosno veće narudžbine, omogući smanjenje troškova njene proizvodnje i tako olakša pritisak na budžet države koja je glavni naručilac te opreme za potrebe japanske armije.

Možda još važnije, vlada u Tokiju se, takođe, nada da će unapređenje japanske vojne industrije i moći delovati kao sredstvo odvraćanja prema sve agresivnijem nastojanju Kine da proširi svoj vojni uticaj na Istočno kinesko more, da prigrabi njegove resurse i sporna ostrva Senkaku (kineski "Dijaoju"), koja Japan drži pod svojom kontrolom.

Prodaja japanskih borbenih sredstava zemljama Jugoistočne Azije, Australiji i Indiji, vojnim jačanjem tih država, indirektno deluje i kao brana širenju kineskog vojno-političkog uticaja na prostore dalje od japanskih obala – u Azijsko-pacifičkom regionu i Južnoj Aziji.

[Albedo 0]

http://www.b92.net/zivot/vesti.php?yyyy=2014&mm=06&dd=26&nav_id=868159

[crippled_avenger]

Pogledao sam JACK STRONG Wladyslava Pasikowskog, ekranizaciju istinite priče o izdaji Ryszarda Kuklinskog. Kuklinski je mogao da bude spinovan kao svojevrsni Snowden Hladnog rata, ali Pasikowski nažalost nije imao dovoljno razvijen rediteljski nerv da prepozna sve slojeve ličnosti o kojoj govori a ni hrabrosti odnosno ideološkog opredeljenja, da prikaže njegovu konačnu dramsku ironiju - Kuklinski je izdao Varšavski pakt jer je tobože smatrao da oni ukidaju poljski suverenitet a na kraju je njegova rehabilitacija bila uslov za ulazak Poljske u NATO.

Čak i u periodu najveće antikomunističke histerije, u Poljskoj je prevladavalo mišljenje da je Kuklinski izdajnik, iako je izdao Varšavski pakt a ne Poljsku, i tamošnja levica smatra kako je reafirmacija njegovog čina jedan od ciljeva pro-NATO političkih snaga. I zbilja, iako je danas Poljska u NATOu, ovaj film deluje kao još jedan pokušaj da se Kuklinski "zabetonira" kao heroj.

U tom pogledu, Pasikowski kreće iz jednog lecarreovskog miljea ali ga na kraju tretira krajnje površno, naročito izbegavajući bilo kakve "sive" unutar samog Kuklinskog, i zapadajući i istu grešku kao i ARGO kada zanimljivu situaciju iz stvarnosti transformiše u potpuno nepotreban akcioni triler. U pogledu tretmana likova, ponavlja grešku Olivera Hirscbiegela iz UNTERGANGa u kome su svi oni koji su "negativci" ružni i bahati a svi koji su "dobri", lepi i moderni. No. činjenica da u nalaženju problema aludiram na Afflecka i Hirschbiegela samo znači da je JACK STRONG film koji je snimljen sa velikim ambicijama.

Međutim, mnoge vrlo bitne stvari u slučaju Kuklinskog, čak i one koje su deo njegove "zvanične priče", su prećutane ili znatno izmenjene, a u pojedinim fazama je teško pratiti hronologiju događaja. Paradoksalno, kroz odnos između Kuklinskog i oficira GRU Ivanova, Pasikowski kao da načinje ali nimalo ne razvija ključnu teoriju u vezi sa Kuklinskim a to je njegov eventualni položaj "dvostrukog agenta", odnosno čoveka preko koga su Sovjeti senzbilizirali Amerikance za svoje "ekstremne" poteze.

Amerikanci su takođe izuzetno pozitivno prikazani, iako su oni u zbilji neke od najhumanijih gestova Kuklinskog (kao što je recimo prenošenje informacije da se sprema hapšenje vođa Solidarnosti) opstruirali i recimo nisu preneli informaciju onima kojima je bila potrebna.

Taj izrazito pozitivan prikaz američke tajne službe deluje krajnje neobično jer ih ovako "lepo" ne prikazuju čak ni američki filmovi, i uopšte daje celom filmu jednu perverznu auru - naime JACK STRONG je "državni projekat" jedne kinematografije u kojoj se glorifikuje čovek koji ju je izdao.

Naravno, sada su prisutni trendovi sagledavanja društvenih kontradikcija iz vizure izdajnika ili petokolonaša kao u HOMELANDu, AMERICANSima ili južnokorejskim filmovima, ali JACK STRONG je vrlo tup u svom angažmanu i nema puno veze sa sofistikacijom jednih AMERICANSa.

U tehničkom pogledu, JACK STRONG je pristojno realizovan, premda mi nedostaje prikaz teškog života u Poljskoj sedamdesetih po kome je ona bila poznata i koji je imao mitske razmere.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

Treća epizoda gorčinizacije Starog

http://mondo.rs/a705189/Mundijal/Kolumnisti/Grcka-prodje-Spanija-nikako.html


Sent from my iPhone using Tapatalk

[crippled_avenger]

WHEN HARVEY MET BOB je izvanredan i dinamičan televizijski film BBCa o dešavanjima iza održavanja Live Aida. Dunlop je verovatno mnoge stvari pojednostavio a po svom priznanju neke je i preuveličao kako bi WHEN HARVEY MET BOB bio uzbudljiviji, ali sa rediteljem Nicholasom Rentonom postigao je sjajan rezultat jer ima deonica koje divno rekonstrušu epohu, ima onih koje funkcionišu kao triler a ima i nekih koje su kao komedija.

Naravno, mi danas znamo koje su konsekvence te "kulture humanitarne intervencije" i da je danas podsaharska afrika isparcelisana među javnim ličnostima koje zastupaju njihove humanitarne katastrofe, vršeći novi vid perverzne kolonizacije.

No, WHEN HARVEY MET BOB pomaže da potisnemo to sadašnje znanje. Boba Geldofa izvanredno igra Domhnall Gleeson a Harveya Goldsmitha Ian Hart. Ipak za Gleesona je ovo zaista mnogo veći proboj i čini da Geldof oživi kao lik uprkos evidentnim razlikama u crtama lica.

Internacionalni doprinos Live Aidu je natuknut na nivou fusnote, nažalost nema i uključenja iz Beograda.

Uprkos svim nedostacima koji su vezani za same činjenice, recimo potcenjen je Midge Ure kao činilac, WHEN HARVEY MET BOB je izvanredan TV film i primer kako su televizija i rokenrol sada već bez ikakve sumnje postali zrela "istorijska" tema. Isto tako, zanimljivo je koliko su se okolnosti u svetu muzike i televizije u međuvremenu promenile, i koliko je sistem radikalno drugačiji danas.

No, sve to na stranu, WHEN HARVEY MET BOB je iznad svega odlična a poučna zabava, spoj lepog i korisnog.

[crippled_avenger]

Pogledao sam X-MEN: DAYS OF THE FUTURE PAST Bryana Singera i moram reći da je moj utisak negde između Willovog i Mehmetovog. Utiska, naravno. Odnosno da sam signurno ugnežđen između njih.

DAYS OF THE FUTURE PAST bih ipak rangirao kao treći najbolji X-MEN film, daleko iza superiornog FIRST CLASSa i tik iza drugog WOLVERINEa, iako sam stav prema Mangoldovom filmu bitno revidirao posle Mehmetovog kratkog predavanja u kome me je ubedio da je zapravo ovo loša ekranizacija lika, odnosno da nije dobacila do izaziva koje taj karakter nosi. Pa ipak, dobacivao WOLVERINE ili ne, opet mi je daleko bolji od Singerovih i Ratnerovog X-MENa odnosno Hoodovog WOLVERINEa.

No, vratimo se na DAYS OF THE FUTURE PAST. Ovaj film kombinuje sve ono što je bilo dobro kod Vaughna i sve ono šti je bilo loše kod Singera. Dakle, posle Vaughnove razigrane, maštovite reinvencije likova i sjajno upotrebljene epohe za te svrhe, dolazi mešavina toga i Singerovog opterećenog angažmana koji je gušio X-MENe podtekstom. Singer je, kako sam već ranije govorio, shvatio da je X-MEN bogat podtekstom i onda se posvetio tome da to stavi u prvi plan i zato su njegovi radovi bili pretenciozni, a bez snage u karakterima i egzekutorske veštine u domenu akcije da to nadoknadi.

Međutim, sada i dalje postoji Singerova pretenzija, ali postoji u ekipi Josh "Zulu" McLaglen, kumče Johna Waynea, potpisan kao izvršni producent za kog slutim da je orkestrirao upadljivo bolju akciju nego u bilo kom Singerovom filmu, a kad je reč o scenama opšteg uništenja kojih ovde NA SREĆU nema previše i od bilo kog Marvel/Disney filma. Štaviše, čini mi se da u ovom novom aranžamnu, Singerova pretencioznost daje filmu jednu gotovo uzbudljivu notu u domenu akcije, a to je da imamo duge deonice bez dijaloga u kojima se dešavaju maštovite stvari. Toga nije bilo tako često u Marvelovim ekranizacijama i to je recimo arty touch za koji je Singer odgovoran.

Drugi fundamentalni problem jeste da film pored dva tonalna utiska, dakle da je dobar kad je razigran i da je slab kad je propovednički, ima i blage strukturalne probleme. Scenario je istovremeno komplikovan u pogledu događaja o kojima govori, uvodi motiv hronomocije i sl. a istovremeno je vrlo jednostavan, gotovo rudimentaran u realizaciji tih postavki. Čini mi se da je scenario u samoj svojoj strukturi mogao biti življi, i da u nekoliko faza naprosto gubi narativni zamajac, recimo kada se Xavier vrati u Cerebro a junaci se nađu u specijalnom efektu i krenu sa solilokvijima.

No, ukupno uzev ako je za sada ovoga leta EDGE OF TOMORROW vrhunac zabave, onda je DAYS OF THE FUTURE PAST zlatna sredina. To je nekoliko koraka napred u odnosu na Singerov prvi mandat, ali je i korak nazad u odnosu na 2011. i FIRST CLASS.

Što se mene tiče, Fox i dalje bolje radi Marvel od Marvela samog.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

Stari se bavi pitanjima zamajavanja naroda Vol. X

http://starikadar.blogspot.com/2014/06/inuve.html

[Джон Рейнольдс]

4. мај:

Slutim da RTS nije spremio nikakav prigodan igrani program za ovogodišnji Vidovdan, kada se obeležava 100 godina od atentata u Sarajevu. Ipak, biće skandal ako za taj dan ne obezbede prava za prikazivanje filma "Atentat" Andreasa Prohaske, koji su austrijski producenti upravo i proizveli kao optimalan televizijski sadržaj povodom ovog jubileja.

27. јун:

http://www.rts.rs/page/tv/ci/story/17/%D0%A0%D0%A2%D0%A1+1/1633667/%D0%90%D1%82%D0%B5%D0%BD%D1%82%D0%B0%D1%82.html

[Albedo 0]

stvarno je čudno bilo gledati ono sinoć, nisam gledao kompletno pošto me sestrić dofatio sa Blejdom, ali ono što sam vidio je srpskije od srpskih filmova

vidim ja odosmo mi ponovo pod austrijske skute, južni tok potpisan i te fore

[crippled_avenger]

Johne, taj tekst je bio deo medijske pripreme za "atmosferu atentata", mislim da je RTS odlično obeležio jubilej, a naročito u tvom segmentu. Inače, poslaću ti neke zanimljive reakcije na program od sinoć. Bio sam prilično zaprepašćen agresivno negativnom reakcijom Roberta Nemečeka, i na tebe i na ATENTAT i na 37 DANA koji su, objektivno gledano, sjajan programski potez. No, na mejl ti stižu detalji...

[crippled_avenger]

Stari se spaja svoje dve omiljene teme, kinematografiju i izdaju u novom tekstu za Novosadske...

http://starikadar.blogspot.com/2014/06/dva-lica-izdaje_28.html

[Джон Рейнольдс]

Johne, taj tekst je bio deo medijske pripreme za "atmosferu atentata", mislim da je RTS odlično obeležio jubilej, a naročito u tvom segmentu. Inače, poslaću ti neke zanimljive reakcije na program od sinoć. Bio sam prilično zaprepašćen agresivno negativnom reakcijom Roberta Nemečeka, i na tebe i na ATENTAT i na 37 DANA koji su, objektivno gledano, sjajan programski potez. No, na mejl ti stižu detalji...

Роберта нисам ни видео ни чуо од 2007. године, тако да што се мене тиче може да прича и ради шта хоће, док није јавна клевета. То терам на суд без најаве и сличних кмечања.

[Meho Krljic]

Ja sam, da malo promenimo temu, upravo na televiziji НВО pogledao Pain & Gain i mada je poznato da ja imam predrasudu - naime, smatram da je Michael Bay genije koji ne ume da napravi ni jednu grešku i u trećim Transformersima sam uživao kao prase u blatu - mora se reći da je ovo svejedno zanimljiv (relativno) niskobudžetni pokušaj snimanja crne komedije koja se herojski nosi sa idejom da su glavni junaci em psihopate em ne preterano inteligentni. Koliko se sećam, Bayju su omiljeni režiseri Spilber i Lukas (i pominjan je - hilerijsli - Kjubrik), ali za moj novac, u njegovim filmovima se uvek video treći iz te generacije, naime Scorcese. U trećim Transformersima scene sa Džonom Turturom kanališu tu scorceseovštinu, a Pain & Gain je prvi Bejev film u kome se Scorcese stavlja u temelj filma. S obzirom da je i izašao iste godine kad i Wolf of Wall Street, Pain & Gain demonstrira mnoga identična rešenja ovom filmu, od first person naracije (mada Bej ide mnogo dalje od Scorcesea, stavljajući je u usta gotovo svim likovima, verovatno u pokušaju da se malo odmakne od sociopatskih protagonista i da nam uporište za nekakvu empatiju), preko čestih freeze-frameova, pa do apsolutnog napuštanja ikakve građanske i ljudske etike, ali pod plaštom kvazipatriotskog življenja američkog sna. Scorcese, međutim, u svom ekscesu ipak pokušava da kanališe satiričnu oštricu i sociopolitičku kritiku - mada bezuspešno - dok Bej pravi samo par simboličnih poteza u tom smeru (koji su i potpuno impotentni) i radije se fokusira na stripovsku karakterizaciju likova - baziranih, takođe, na živim ljudima - pa time uspeva da na površinu izvuče dinamičan i, ako ste ljubitelj njegovog kič-preterivanja, svakako zabavan eksces, dok se eventualna filozofska ili čak politička poenta, povlači u podtekst, gde joj je i mesto.

Marki Mark je odličan, uzevši u obzir da ne zna šta tačno treba da glumi, a isto važi i za Makija koji je ovde daleko zabavniji nego u Kapetanu Americi, dok je D Roku ovo najkompleksnija i najzabavnija uloga. Naravno, preterivanje je svuda, u dijalozima, u signature gestovima koje likovi imaju, u gomili veoma fizičkih gegova kojima film obiluje, ali pošto ovo JESTE film o sociopatskim bodibilderima, Bej ovde svakako može da upiše poene na ime uspešnog sprdanja sa kultom tela i uspeha, sa homoerotskim podtekstom ove priče koji je provučen ukusno i izbegava scorceseovsko preterano objašnjavanje koje je zagadilo WOWS. Sve u svemu - genije ostaje genije i jedva čekam da pogledam Age of Extinction.

[crippled_avenger]

Već se godinu dana kanim da ga pogledam, i stalno mi se neke sitnice ispreče. Sada si mi ga vratio u fokus.

[crippled_avenger]

Pogledao sam LE CAPITAL Coste Gavrasa- Reč je o ekranizaciji romana Stephanea Osmonta i najlakše bih je opisao kao Gavrasov WALL STREET. Nažalost, iako je izašao neposredno posle Svetske ekonomske krize, opet kasni u svakom pogledu za Stoneom.

Iako je Gavras na crnohumorni način i dosta dobro dotakao pitanje ekonomske krize u LE COUPERETu, ekranizaciji Westlakea, u LE CAPITALu nema šta da kaže jer neprekidno želi da se zgražava nad junacima ali on nije reditelj "negativne poetike", on se u suštini ne bavi antijunacima, on mora da ima skoro pa naivnog heroja za kog se navija i mora da ima jasan angažman, bez cinizma. Međutim, koketirajući sa idejom antijunaka kao u LE COUPERET, samo sa jednim koji je težak za identifikaciju, on postiže manje uspeha.

Isto tako, iako se od Gavrasa očekuje da po definicji ima socijalistički stav, ne mogu da kažem da sam ikakav stav uspeo da prepoznam u LE CAPITALu. On svakako nije proizveo karakter kao što je Gordon Gekko jer nije proizveo nijedan karakter vredan pamćenja .

U svakom slučaju, Gavras u sred ekonomske krize nudi film koji nije nimalo svež, i maltene je bliži po zapletu prvom WALL STREETu, i na svakom nivou ostaje irelevantan rad, uprkos pretpostavci da je ovo tema u kojoj bi se mogao odlično iskazati.

* * / * * * *

[Meho Krljic]

Ja sam pogledao premijernu epizodu The Leftovers pomislivši da je nakon što sam agresivno izbegao gledanje Tru Ditektiva i Gejm ov Trouns nekako red da ženi priuštim to zadovoljstvo da zajedno gledamo bar jednu HBO seriju.. ali...

...ali ne. Mislim da joj se (seriji, ne ženi) neću vraćati nakon pilota. Dejmonu Lindelovu svaka čast za minuli rad i sve to, ali ovo je toliko generički sastavljeno od prepoznatljive lindelovštine da nisam siguran da ću imati snage da gubim po sat vremena nedeljno na ovo. Kratak je život, ne treba ga trošiti uludo.

Ko nije kao ja ovako negativan možda ga zaintrigira priča o nestanku dva posto svetske populacije, nekakvim bizarnim kultovima koji puše a ne pričaju, nesposobnom šefu policije u malom američkom gradu, tinejdžerima koji su zapali u ponor nihilizma, kerovima koji proždiru jelene na ulici itd... Ali ja sam nekako mnenja da dve decenije posle Tvin Piks i pola decenije posle Lost stvari treba ipak podići na naredni, ne spustiti na prethodni nivo.

[crippled_avenger]

Da mi je neko rekao da ću istog dana kada leakuje prva epizoda THE LEFTOVERS i peta epizoda HALT AND CATCH FIRE, kao apsolutni prioritet prvo uzeti i pogledati HALT AND CATCH FIRE, rekao bih da je lud. ALI, to se desilo.

Ja imam jednu prednost u odnosu na one koji su gledali LOST a to je da ga ja nisam gledao jer mi je delovao jako nezanimljivo na osnovu nekog uzorka koji verovatno nije bio relevantan. U tom smislu, THE LEFTOVERS mi deluje zanimljivije od LOSTa, ali čak i meni koji sam gledao LOST ispod minimuma, neke stvari deluju vrlo prepoznatljivo.

Međutim, meni za THE LEFTOVERS ionako ključni draw nije Lindelof već Pete Berg čiji mi se način razmišljanja dopada. Serija mi je vizuelno, u pogledu energije, izraza i ritma, delovala obećavajuće, tako da ću joj pružiti priliku na nivou cele sezone.

No, da me je oduvala, definitivno nije, naročito jer ako nisam gledao LOST, jesam dosta HBO serija i jedna na koju me LEFTOVERS asocira je recimo BIG LOVE u pojedinim aspektima, s tim što je BIG LOVE realizam.

Naravno i referenca na TWIN PEAKS itekako ima smisla, s tim što sam uveren da Perrotta i Lindelof nikada neće dostićni ni vrhunac ali ni dno te serije. Mislim da su oni ipak previše disciplinovani za takav eksces.

Rečju, Mehmete, načni HALT AND CATCH FIRE i uživaj, vrati se u vreme kada smo svi bili srećni.

[milan]

Ljudi, pogledajte FARGO. Najbolja serija ove godine. Ozbiljno.

[Meho Krljic]

Međutim, meni za THE LEFTOVERS ionako ključni draw nije Lindelof već Pete Berg čiji mi se način razmišljanja dopada. Serija mi je vizuelno, u pogledu energije, izraza i ritma, delovala obećavajuće, tako da ću joj pružiti priliku na nivou cele sezone.

Svakako, Bergova režija i odlično montiranje su pomogli da ne odustanem već posle dvadesetak minuta, no, smeta mi taj osećaj da Lindelof ovo radi na autopilotu i mada nisam čitao roman, a ni gledao Lost, utisak mi je da je Perrotta presrećan što je ovo uvalio Lindelofu na adaptaciju & dramaturšku obradu, pa bih čak otišao tako daleko da pomislim kako je roman i pisan sa jednim okom uperenim prema HBO-u.

Rečju, Mehmete, načni HALT AND CATCH FIRE i uživaj, vrati se u vreme kada smo svi bili srećni.

Bilo smo, jer ipak nismo ništa znali a za ostalo se pobrinuo kokain. Ali, da, hoću! A možda zbilja valja proveriti i Fargo koga Milan preporučuje.

[Albedo 0]

Ljudi, pogledajte FARGO. Najbolja serija ove godine. Ozbiljno.

Jesi li ti gledo TRUE DETECTIVE, čovječe?!?!?!?

[Meho Krljic]

Divnih slika ovde ima:



http://news.distractify.com/people/celebrities/behind-the-scenes-of-old-movies/?v=1

[crippled_avenger]

Pogledao sam prvu epiyodu serije FARGO i meni je to u najboljem slučaju "'nako". Doduše, ja ne volim ni taj film. I uopšte ceo taj šmirantski setting provincijskih idiota koji se nadmeću za Darvinovu nagradu mi nije preterano blizak. Tako da ja mislim da Mehmet zbog svog zaostatka u odnosu na televizijske događaje ima mnogo preče programe da pogleda a to su pre svega HALT AND CATCH FIRE a zatim i AMERICANSi.

Inače, Mehmet je sjajno prepoznao Perrottinu tendenciju da profiliše roman za HBO. Naime, Perrotta je već ekranizovan ali koketirao je on sa televizijom i ranije i čini mi se da je sa LEFTOVERSima ubo ono što HBO voli i želi, a to je da se spoje začudna atmosfera kao u CARNIVALE sa elementima fantastike (a poželjno je da se zapapri biblijskom atmosferom), zatim porodična frikcija bazirana na neobičnim okolnostima (SOPRANOS & BIG LOVE) i vibrantna realistička rekonstrukcija sa obiljem opscenosti. I u LEFTOVERSu u principu svega toga ima. Moj problem je samo utoliko što su svi ti WTF momenti kao prepisani iz nekog nepisanog HBO playbooka. Teško je reći u epizodi koja se oslanja na apsurd i neočekivano "e baš sam to očekivao", ali na strukturalnom nivou to je utisak - baš sam to očekivao.