The Crippled Corner

[Meho Krljic]

Eh, gledaćemo za vikend, toliko im dugujemo.

[milan]

Ja obozavam Man of Steel i BvS, tako da cu jednostavno sebe ubediti da je JL fenomenalan, kako bih sve ovo preziveo.

[crippled_avenger]

Spadam među one kojima je MAN OF STEEL bio izvanredan i one kojima je BATMAN VS SUPERMAN bio odličan i uzbudljiv, pa je samim tim teško da zamislim gledaoca koji je imao bolju predispoziciju za dobar prijem JUSTICE LEAGUEa. Nažalost, ono što smo dobili nije film koji je u stanju da polarizuje publiku zbog svog stilskog ekscesa, ili zbog svog generalnog mračnog ili radosnog pogleda na temu - dobili smo nešto što bi se najmilostivije moglo definisati kao usputni cash-in dok se čeka neki sledeći film.

Naravno, ekranizacije stripova po definiciji jesu cash-in, to i jesu filmovi čije je osnovni cilj da naplate postojanje fandoma i da valorizuju intelektualnu svojinu izgrađenu u drugom mediju, ali JUSTICE LEAGUE deluje kao jedan pokušaj da se na brzinu naplati interesovanje publike za ove ekranizacije i da se na ekranu pošto-poto skupe svi junaci koji su do sada izgrađeni u DCEU kako bi se privukli svi njihovi fanovi, ali ne da vide nešto već u klopku, da plate i ne dobiju ništa.

Koliko god da je meni Ben Affleck u BvS bio jača strana tog filma, toliko se u JUSTICE LEAGUE zaista oseća da je on zalutao u sve to. Odjednom ponovo na ekranu imamo onog pre-TOWN Afflecka, nezainteresovanog, pomalo odsutnog koji i kad deluje da je angažovan, zapravo ne nudi nikakvu emociju. Henry Cavill, otkrovenje iz MAN OF STEEL, ovde prvo zaista postaje žrtva digitalnog uklanjanja brkova koje se itekako oseća u nekim kadrovima što je za major film ove cene NEDOSPUSTIVO, i samo sugeriše jedno opšte rasulo kojim ovaj film odiše u tehničkom pogledu. Cyborg se ovde po prvi put ozbiljnije uvodi i tehničko "rešenje" ovog lika je krajnje diskutabilno, podjednako problematično kao full-CGI Steppenwolf koji je možda i najveća žrtva ovog filma jer ima nezahvalnu ulogu bledog negativca koji je vrlo generic na svim nivoima plus je ispodprosečno realizovan.

Akcija je krajnje oskudna, nemaštovita i nema je previše. A kada je ima, vidimo jednu čudnu mešavinu raznih transformacija filmskog pokreta usled moći junaka u čemu na kraju kao rezultat dobijamo opštu konfuziju u kojoj nije jasna čak ni bazična "fizika" tih situacija. U vizuelnom pogledu, JUSTICE LEAGUE deluje kao ambicioznija televizija i Snyderovog stilskog ekscesa više nema, ima tek ponešto što liči na imitaciju Snydera iz ranijih DCEU filmova.

Whedonov doprinos je vidljiv u formi nekoliko šaljivih scena koje donose onaj sterilni infantilni humor prepoznatljiv iz Marvelovih filmova koji je ovde potpuno deplasiran. Nikakav superioran vid kontrole nad stripovskim sadržajem ovde nije donet, naprotiv. Za razliku od Kryptona u MAN OF STEEl pa čak i uvodnog dela u WONDER WOMAN, ovde su svi origin svetovi junaka jako slabo i neinventivno prikazani, po čemu JUSTICE LEAGUE generalno predstavlja izuzetak unutar DCEU.

Sada možemo da licitiramo ko je kriv, da li Snyderova porodična tragedija, da li studio, da li želja da film ne trajwe duže od dva sata, ali za razliku od BvS koji prodiše u družoj verziji ali nam je i iz bioskopske jasno zašto nam se gleda ta duža verzija, ovde takvih atributa naprosto nema.

Neko ciničan bi mogao da kaže da nisam ni imao prava da očekujem išta bolje posle MAN OF STEEL, BvS, SUICIDE SQUAD i WONDER WOMAN ali jedini film među ovima za koji bih mogao da kažem da je delovao "obično" i bez autorskog pečata bio je WONDER WOMAN. I u određenom smislu, WONDER WOMAN sa video kao obeshrabrenje ali i to je bio zabavan tentpole film. JUSTICE LEAGUE je silom sveden promašaj kome se jedino ne može prebaciti da je poklekao pod teretom stilskih ili pripovedačkih ambicija.

* 1/2 / * * * *

[milan]

Neko ciničan bi mogao da kaže da nisam ni imao prava da očekujem išta bolje posle MAN OF STEEL, BvS, SUICIDE SQUAD i WONDER WOMAN ali jedini film među ovima za koji bih mogao da kažem da je delovao "obično" i bez autorskog pečata bio je WONDER WOMAN.

Potpuno se slazem sa ovim. Bio sam zapanjen koliko je WW bio dobro prihvacen, a meni je bio eto, zabavan, ali nista preko toga.

[crippled_avenger]

Morten Traavik je dugogodišnji saradnik Laibacha i sa Ugisom Olteom je snimio dokumentarni film LIBERATON DAY o čuvenom gostovanju benda u Severnoj Koreji. Traavik je bio domaćin i inspirator gostovanja u Severnoj Koreji, on je aranžirao celu stvar i sebe je postavio u centralnu ulogu u ovom filmu. Uprkos tome što u većini slučajeva nisam fan dokumentaraca čiji je glavni protagonista sam reditelj, Traavik se u toj ulozi dobro snašao i nije pretvorio LIBERATION DAY u "film o sebi" već je sebe i svoj protagonizam iskoristio da kanališe sve one informacije koje su neophodne i da usmeri pažnju gledalaca na važne detalje.

Film je dobro strukturiran. Prevashodno se može tretirati kao muzički dokumentarac jer mu je paradoksalno muzika u prvom planu. I to ne samo muzika kao sadržaj već i muzika kao izvođačka umetnost. Kroz priču o tome kako je Laibach koncipirao svoj koncert u Pjongjangu u pogledu odabira i pripreme repertoara, a zatim i na koji način je prilagođavan njihov scenski nastup, Traavik vrlo dobro prikazuje "širu priču" a to je priča o severnokorejskoj ideologiji i o tamošnjoj svakodnevici. Otud je sama priprema Laibachovog muzičko-scenskog nastupa iskorišćena kao "mala priča" koja otkriva "veliku priču" na izuzetno živopisan način.

Ko će nego baš Laibach ponuditi jedan dosta uravnotežen pogled na Severnu Koreju i razumevanje za njihovu retro-utopiju i to radikalno ishodište "komunizma koji najbolje funkcioniše od svih ostalih". Uostalom, ako je Laibach uspeo da preživi pad komunizma bolje od ostalih umetnika sa prostora bivše SFRJ, nema dileme da su oni danas ipak jedan retro fenomen, vrlo sinhronizovan sa vremenom u kome živi Severna Koreja.

LIBERATION DAY je imao težak zadatak da se uklopi u kanon dokumentaraca o Laibachu koji je možda i najbogatiji u istoriji filmova o rokenrolu, a svakako estetski najupelčtaljiviji. I u tome definitivno uspeva. Kao što Laibach uspeva da ide iz reinvencije u reinvenciju tako i filmovi o njima uspešno prolaze isti proces.

* * * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

MONTENEGRO ROAD MOVIE Petra Kubika je češki film sniman u Crnoj Gori o dve srpske turistkinje koje preko interneta upoznaju dva Čeha i sa njima polaze na putovanje po šumama i gorama u njihovom reli džipu. Tokom putovanja dešavaju se neki mali ljubavni trouglovi, neke netrpeljivosti među drugaricama, i na kraju krajeva sve se završava klimaktičnim krajem koji dodaje na melodramskom ekscesu a tokom razvoja priče se nije mogao naslutiti.

Petr Kubik je reditelj koji dolazi iz efektaškog miljea tako da je njegov postupak pun vizuelnih ukrasa i tamo gde im jeste i tamo gde im nije mesto, ali film zahvaljujući njima nije dosadan. Reklo bi se da se Kubik za ovaj materijal više odlučio zato što mu je delovao jednostavan za realizaciju nego zato što je on sam po sebi neki ljubitelj melodrame među malim brojem likova, a o tome svedoči i jedno radikalno strukturalno rešenje a to je voice over glavne junakinje koji se proteže kroz celo trajanje filma.

Svojom potrebom da vizuelnom atrakcijom oživi film paradoksalno smeta priči koja bi u protivnom mogla biti jedna od onih lapidarnih jednostavnih melodrama, na tragu onoga što snima Nejc Gazvoda u Sloveniji ili Mina Đukić u Srbiji. Međutim, Kubik očigledno nema art house nerv i ne veruje u tu vrstu filma, pa stoga ne bi trebalo u to ni da se upušta.

Da je malo suzbio svoj ukus, i pustio da stvar ide "svojim tokom", sa dosta predanom glumom dve srpske glumice Ivane Vuković (kojoj je ovo prva iskorišćena meč-lopta na filmu do sada) i Milene Nikolić, mogao je da napravi čistije i jasnije ostvarenje. Njih dve su svakako snažnije od čeških partnera koje su potisnule u drugi plan.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

Нашла коса на камень Anje Kreis je film snimljen u koprodukciji sa kelnskom filmskom školom. Po državbljanstvu se vodi kao koprodukcija Rusije, Belorusije i Nemačke. Reč je o filmu koji u sebi sadrži mnoge predispozicije diplomskog rada. Dakle, Anja Kreis želi da snimi socijalnokritičku priču u kojoj želi da obuhvati apsolutno sve što joj smeta u ruskom društvu i uprkos relativno energičnoj realizaciji i efikasnom trajanju od 80 minuta, možemo reći da je mnogo htela i mnogo započela. U toj masi turobnih situacija ima duha, ima humora, ima čak i nečeg autentičnog ali prosto previše je tu motiva za ovako sveden i jezgrovit film. O broju tema koje načinje da i ne govorimo. No, ako je reč o diplomskom filmu a po svemu sudeći jeste onda je to jedna od onih "dečjih bolesti" kada mladi reditelj želi sve da sažme u prvom filmu, i kako bi pokazao šta sve zna ali i kao da strahuje da neće biti sledećeg.

Nažalost, ovo je jedan od onih nesigurnih filmova posle kojih baš i nema izvesnosti da će biti sledećeg. Ali, videćemo.

* 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

BOY Taike Waititija iz 2010. je nostalgična priča o odrastanju dečaka u maorskoj zajednici. U ovom filmu ima humora, premda je reč o klasičnijoj melodrami o odrastanju u specifičnim etničkim i samim tim socijalnim okolnostima. Waititi i u ovoj formi koristi svoje autorska obeležja kao što je uvođenje oniričkih deonica, animiranih detalja, i ukupno uzev primenjuje sav svoj stilski arsenal na jednu bitno drugačiju priču od one iz debija EAGLE VS SHARK.

Rezultat je nostalgični film o odrastanju koji igra po svojim pravilima, a pored Waititijeve atipične poetike i postupka, donosi i specifičnu etmo-ornamentalistiku maorskog miljea koji je doduše bio prisutan na filmu i pre Waititija ali je u ovom filmu dobio jednu svežu intepretaciju.

Waititijev film nema snagu DOMA ZA VEŠANJE sa kojim zapravo deli čitav niz tematskih preokupacija i stilsku otvorenost jer Waititi nema taj fatalizam premda ne izbegava sentimentalne tonove, ali u pogledu tog etno-ornamentalističkog izraza svakako može da se u nekom pregledu ubroji u tu grupu filmova.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

MATILDA Alekseja Učicelja je prilično slobodna intepretacija istorijskog događaja - ljubavi ruskog prestolonaslednika i poznate balerine koja je, po onome što prikazuju autori filma, u jednom trenutku pratila da ugrozi njegovu budućnost na mestu cara. Učicelj je vešt reditelj koji je pokazao u ranijim filmovima da je sposoban da radi ambiciozne filmove velikog budžeta, ali nažalost MATILDA pokazuje samo njegovu sposobnost pukog rukovođenja ambicioznom produkcijom i ništa više. Ovo je krajnje mediokritetski, šaren i neubedljiv film u kome reditelj ne uspeva da uspostavi osnovne odnose među likovima, usled čega i čitav melodramski eskces više liči na parodiju nego na pravi punokrvni zaplet.

Na kraju se MATILDI dešava ono što je neoprostivo za ovu vrstu filma a to je da glavni junaci tonu u senku pred sporednim, i glumački i na nivou razrade karaktera. Stoga, iako me raduje interesovanje naše publike za ovaj film jer definitivno otvara mogućnost za budući uvoz filmova koji dolaze izvan major okvira, i uprkos tome što je MATILDA baš ono što publika očekuje od ruskog filma a to je spektakl, romansa, prikaz istorije itd. ovde ipak imamo inferioran primer takve produkcije, ako ne u budžetskom a ono svakako u autorskom pogledu.

Verzija koja se prikazuje kod nas traje 108 minuta. Nailazio sam i na podatke o verziji od 130 minuta i ona verovatno nudi bolju razradu likova. Pa ipak, uveren sam da taj film nije fundamentalno bolji po onome što je materijal kojim se raspolagalo ali da verovatno ubedljivije izlaže likove i zaplet.

* 1/2 / * * * *

[Meho Krljic]

Justice League Zacka Snydera (uz malu pomoć Jossa Whedona) je, reklo bi se testament Warnerovoj neodlučnosti u pogledu toga šta bi DCMU po svom identitetu trebalo da bude, ili šta bi želeo da kaže. Marvel, u kontrastu ovome, treba da napravi spomenik Kevinu Feigeu, a takođe, koliko god se unaokolo pričalo da je Ike Perlmuter psihopata, fakat je da je pustio Feigea da produkciju vodi sa jasnom vizijom i čvrstom rukom, da pusti krv gde se to vidi kao neophodno (Ant Man...), ali da nađe formulu koja očigledno radi već skoro punu deceniju i njihov je filmski univerzum po tonu i "poruci" vrlo jasno definisan. Na komentare da bi možda i "cenjena konkurencija" trebalo da nađe svoju "formulu" iz Warnera i DC-ja smo čuli da oni nemaju nameru da filmove prave po formuli, da je DCMU fluidniji ambijent u kome se ne traži "jedan" narativ i u kome autori pojedinih filmova imaju slobodu da kreiraju svoje priče onako kako to odgovara likovima i zapletima.

Justice League je, nažalost, veoma jasan pokazatelj da ovo nije tačno i istovremeno demonstracija toga koliko je vremena Warner izgubio meandrirajući i premišljajući se kako bi to njihovi superherojski filmovi zapravo trebalo da izgledaju.

U prvom, dakle, redu, Justice League je film koji sasvim manifestno nije ni priča za sebe ni nekakav autorski iskaz umetnika koji ima svu slobodu ovog sveta da glinu taloženu tokom osam decenija superherojskih stripova oblikuje onako kako ga inspiracija ponese ne bi li rekao nešto o ovom svetu i čovekovom mestu u njemu. Suprotno, Justice League je veoma eksplicitno direktan nastavak filma Batman vs. Superman: Dawn of Justice u toj meri da se u njemu apsolutno sve vrti oko Betmenovog osećaja krivice što je Supermen u tom filmu umro i zapitanosti sme li se čovek igrati boga kada je to jedini način da se korupciji suprotstavi sama srž plemenitosti, makar i po ogromnu cenu.

Možda je Snyder zaista i želeo da snimi jednu karakternu dramu sa Betmenom koji sumnja u sebe, sa čovekom u kostimu šišmiša koji očne kapke maže crnom senkom da bi izgledao manje smešno kada ga navuče, a koji vidi kako se svet oko njega menja, kako pljačkaše banaka koje je nekada tukao zamenjuju bića koja mogu da lete i pesnicama ruše zgrade, stari bogovi i novi bogovi kojima je rat način života a svetovi su im samo šahovsko polje, Betmenom koji se u ovakvom svetu očajnički bori da ne zaboravi srž sopstvene humanosti, identiteta, da prevaziđe dečaka u sebi koji i dalje plače nad mrtvim roditeljima što leže na gotamskom pločniku i zaštiti svet koji je nekada arogantno smatrao svojim.

Možda je Snyder zaista ovo želeo da snimi jer su svi ovi motivi prisutni u tekstu ili podtekstu Justice League, ali taj film je zakopan ispod jedne neobično lapidarno izvedene priče o pojavljivanju velike zloće iz svemira koja bi Zemlju da naprosto sprži i regrutnih aktivnosti koje Betmen onda mora da obavi ne bi li se toj zloći pružio častan otpor.

Dosta toga ovde deluje kao nabacano u poslednjoj ruci drafta, možda neposredno pred snimanje, a verovatno i tokom samog snimanja, bez nijansiranja i podteksta koji je, kakvi god drugi njihovi gresi bili, svakako postojao u Man of Steel i Dawn of Justice. Utoliko, sam negativac u filmu, Steppenwolf je možda njegova najslabija tačka na kojoj se mnogo toga slomi. Mislim, za Marvelove filmove se s pravom godinama priča da su im negativci bledunjavi i nikakvi (kakva je bila i Hela u poslednjem Thoru), ali posle Suicide Squad i Dawn of Justice moglo se s jednakim pravom reći da je DC brzo nadoknadio deficit bledunjavosti. Nažalost, Steppenwolf je kao da ste uzeli teatralne karikature iz Suicide Squad i mutavu CGI animaciju iz Dawn of Justice i onda ih samo fotošopovali jedno na drugo.

Jack Kirby je sa DC-jem imao veličanstveno neuspešnu saradnju kada je prvi put otišao iz Marvela početkom sedamdesetih godina prošlog veka. Njegov koncept "Četvrtog sveta", mešavina originalne mitologije i naučne fantastike bio je spekatakularno ambiciozan ali se slabo prodavao i bio izotkazivan pre završetka ijednog od serijala. Ipak, njegovi koncepti su s pravom prepoznati kao potentni od strane raznih scenarista i urednika i tokom godina su prodrli u ostale kutke DC-jevog univerzuma, pretvarajući se u sve važniji i važniji njegov deo do mere da su Darkseid i njegovi Apokolips čauši sedeli u temelju mnogih najvažnijih DC-jevih događaja od osamdesetih godina pa do danas. Grant Morrison, kao jedan od najvećih i najkreativnijih Kirbyjevih poštovalaca i nastavljača je obilato koristio fourth world/ new gods podlogu za mnoge svoje velike priče tokom rada na DC-ju pokazujući da ovi - možda malo starinski - koncepti ljudski mogu da se udenu u savremeni DC senzibilitet.

Nažalost, Snyder (i Whedon) izgleda nije čovek koji bi prepoznao mitološku veličinu Kirbyjevih raskošnih spejs opera, a u filmu za koga je Warner insistirao da bude kraći od dva sata i potroši nešto vremena na humor i šegu, bilo je mesta samo za najgrublji sažetak motivacija i istorije Apokolipsa. Rezultat je da je Steppenwolf izuzetno neubedljiv i tanak negativac - simbolizovano već time da se Snyder nije potrudio čak ni da zaposli glumca na njegovom oživljavanju, odlučujući se umesto toga za suvu animaciju - da je cela ideja o postojanju Darkseida i nekog drugog sveta koji actually ima duboko utemeljenu motivaciju da napadne Zemlju, da su parademoni zastrašujuća armija iz više razloga, sve to smuljano u bukvalno par rečenica ekspozicije i mada, naravno, ne smatram da film od dva sata treba da ima još tri sata dokumentarnog apendiksa  koji bi činile anotacije vezane za Kirbyja i fourth world, nesumnjivo je da je ovakav sažetak ponudio negativca koji ni na mišiće ne može da bude interesantan (ne pomažu ni abismalno pisani monolozi koje S'wolf ispaljuje) a kamoli da nosi film onako kako bi nam valjalo u filmu koji pokazuje kako se tim najvećih heroja na planeti okuplja iz velike nužde.

Opet, jasno je da je Steppenwolf samo mekgafin koji služi da Betmen i Wonder Woman okupe Ligu pravde (ili da je "udruže" kako veli naš, pomalo nezgrapan prevod slogana Unite the League) i ja bih sve ovo lako izopraštao da su regrutacija tima i njegova hemija valjani. Uostalom, Thoru sam velikodušno oprostio Helu na ime superiorne svemirske vožnje u ostatku filma.

Međutim, stvari ovde stoje ne sasvim loše ali ipak polovično. Problem filma ostaje što je ovo iznad svega priča o Betmenovoj krivici i žudnji da ispravi neispravljivo i Zemlji vrati Supermena koji je simbol nade, ne puke moći pa su tako regrutacijske scene neujednačene po tonu a srastanje grupe individua u tim koji treba da odbrani planetu je odrađeno uzgredno, veštački, bez te neke pomenute "hemije".

Individualno, Jason Momoa je zapravo sjajno iskoristio mesto pod reflektorima i pružio harizmatičnog i grubim potezima slikanog ali višeslojnog Akvamena. Ko je TO očekivao??!?!?!? Ezra Miller je nerdy/ fanboy i očigledno oblikovan po uzoru na Kida Flasha radije nego na "stvarnog" Barryja Allena. On služi i kao comic relief i ne mogu da kažem da je u tome loš, ali film ovde ima neugodne tonalne skokove između duboko ušutane emotivne drame i lakog big bang theory zajebavanja.

Ta raspetost filma između pokušaja da istovremeno bude i Millerov Dark Knight Returns, ali i Super Friends na kraju najviše ošteti Cyborga. Neću lagati, radi se o jednom od meni najdražih DC superheroja, komplikovanom liku koji je iz pera Marva Wolfmana uspeo da izađe kao interesantna i višeslojna ličnost sa svešću o rasnoj determinisanosti ali i jasnom ambicijom da je prevaziđe, kao i stigmom osobe sa invaliditetom koja se upinjala da prvo sebi dokaže da je i dalje "able" ili, ako hoćete "validna".

Film ovom poslednjem daje bukvalno jednu rečenicu vremena da se gledaocu sugerišu protivrečnosti u Cyborgovoj duši i posle toga on nažalost postaje token negro u timu koji odrađuje šta treba (ume da hakuje, ume da puca) ali ne nosi nikakvu posebnu dramsku tenziju. Ray Fisher za ovo nije kriv, on i izgledom i glumom radi sve što treba, rekao bih da je problem ponovo što je ovo ansambl film koji nema vremena da ide u kojekakve dubine. To je svakako bilo za očekivati, ali opet, kako je osnovni mekgafin u filmu jurnjava za mother boxovima, a čiji je i Cyborg produkt (i u aktuelnom stripovskom kontinuitetu), bilo je za očekivati da ovaj lik ima ključniju ulogu i bolji tretman.

Wonder Woman je pristojna, mada Gal Gadot već kreće da vidno šmira u nekim scenama, verovatno ni sama sigurna da li treba da bude stripovski teatralna ili malo zajebantski opuštenija.

Najgori je, avaj, Cavillov Supermen koji je potpuno ispušten i prosto mi je nejasno da je Geoff Jones pustio ovakve scene u film. Ako je u prethodna dva filma Cavill pokazivao Supermena koji (bolno) sazreva i Supermena koji se bori sa konceptom zrelosti (i moći koju mu je ona donela) i bio prilično dobar, ovde deluje kao da mu je režiser dao upustvo "Sve vreme si naduvan. Okej? Razbijen si ko bulja i sve ti je kul i opušteno te boli kurac jer si razvaljen." Povratak Supermena ne samo među žive već među heroje, povratak simbola nade i borbe u kojoj nikada nema predaje bi trebalo da bude emotivni vrhunac filma, ali nažalost Cavill u ovim scenama deluje kao da učestvuje s pola pažnje dok u glavi vrti neke do jaja scene iz reklame za Cipiripi koju je sinoć šest sati na ripit gledao na Jutjubu cimajući petnes kila iz nargila.

Kada se ovome u kontrast stave emotivni momenti sa Lois Lane i majkom Kent stvari deluju kao da gledamo dva različita filma. Jedan je halmarkova melodrama odrađena po ugovornoj obavezi bez mnogo truda da se prevaziđu uobičajeni klišei, a drugi deluje kao trejler za narednu igru iz serijala Injustice.

Čime hoću da kažem da su akcione scene na momente iznenađujuće nemaštovite. Ima tu i sjajnih momenata, da ne bude zabune. Scena sa Wonder Woman u Londonu je vrlo dobra mada Snyder ne može da izdrži da ne odradi bar malo slo-moa, ali je režirana promišljeno i sa ukusom. No, kako film odmiče, akcione scene počinju da bivaju sve veći CGI eksces sa sve manje propisne akcije. Ima tu ikoničkih momenata i kada se Wonder Woman i Aquaman bore protiv Steppenwolfa, ili kada Amazonke pokušavaju da odnesu mother box van njegovog domašaja ima tu dobre montaže i solidnih kadrova. No, problem je svakako to što se veliki deo akcije u filmu oslanja na CGI parademone i potpuno veštački naslikane ambijente u kojima se borba odvija pa stvari zaista deluju kao osrednja video-igra. Samo jedna scena na sekund podseti da smo u Dawn of Justice imali goddamn Batmana protiv pune sobe ljudskih bokserskih džakova i mada ja zaista volim da gledam Wonder Woman kako se tuče sa bogovima, moglo je to bolje.

I generalno, film je vizuelno neobično nemaštovit. Već je Dawn of Justice sugerisao da dizajn Snyderovih DC filmova kreće silaznom putanjom, pa je posle makar vrlo lepo dizajniranog Watchmena i Man of Steel koji je makar jasno komunicirao šta želi u ovom domenu, ovaj film imao kreativno ispuštenog Doomsdayja. Sa Justice League idemo sledeći korak na niže pa se finale filma odvija u sasvim artificijelnom okruženju koje više asocira na nekakvu Xbox 360 igru napravljenu u Rusiji pre deset godina nego na bilo kakvu Rusiju u kojoj čovečanstvo očajnički brani planetu od invazije iz svemira.

Da ne grešim dušu, Betmenova oprema izgleda dobro a i mother boxovi su pristojni i, mada se ni jednom u filmu za Steppenwolfove teleporte ne upotrebi termin boom tube (ZLOČIN!), na drugoj strani mi je dizajn Cyborga bio okej - vrlo sličan onome kako on izgleda u aktuelnim stripovima. I kada se na kraju u post kredits sceni pojavio i glavom i BRADOM Slade Wilson u vrlo solidno urađenom kostimu, priznajem da sam ciknuo kao devojčica. Dakle, ima ovde i dobrog dizajna, ali je i on možda malo žrtva za DCMU karakteristično agresivne kolor-korekcije koja sve farba u plavičasto-sive nijanse i bespotrebno umiruje i one elemente filma koji treba da budu nemirni.

Whedonovski humor je tu i ne mogu da kažem da ne funkcioniše, ali problem jeste u toj tonalnoj razuđenosti i neuspehu da se pomiri Snyderov emotivni Betmen i njegov napor da stvari ispravi, sa Aquamanom punim života sa jedne strane i nervoznim Flashom sa druge.

Opet, ako je ova priča konačno odrađena a tim okupljen, to ipak znači da za sledeći film (pa makar u njemu ne bilo Afflecka koji kao da najavljuje bekstvo) najzad imamo podlogu da dobijemo "story" koji neće biti "origin" i u kome će hemija tima moći da bude u centru kreativnih napora. Pa onda... da čekamo neku 2020. godinu?

[Meho Krljic]

Pixar's John Lasseter taking a six-month leave of absence amid reports of inappropriate behavior

[crippled_avenger]

laku noć, deco


Sent from my iPhone using Tapatalk

[Ugly MF]

Amerika je brate otisla u zesci k...c.
Viva Europa!

[mac]

Naprotiv, američka kultura ophođenja prema ženama je oduvek bila loša, a sada se to menja, i Amerika zbog toga postaje bolja. Tramp je svojim izjavama i izbegavanjem odgovornosti izazvao takvu reakciju žena, tako da možemo i njemu delom da zahvalimo zbog pozitivnih promena koja se dešavaju.

[crippled_avenger]

Mislim da sada Tramp sprovodi svoju osvetu nad Holivudom. Krenuo je od najjačih finansijera Demokrata.

[Krsta Klatić Klaja]

Pa da, ovo samo padaju Demokrate u rupu koju su sami iskopali

http://www.cnn.com/2017/11/21/politics/franken-sex-senate-silence/index.html

Ne zaboravimo da je sve počelo sa Klintonovom optužbom da je Sanders seksista.

[crippled_avenger]

U poplavi oskarovskih screenera pre nekoliko godina pogledao sam i WHAT WE DO IN THE SHADOWS ali nisam stigao da ga živopišem. Jemaine Clement i Taika Waititi su režirali ovaj odličan film u formi komičnog mockumentaryja o vampirskom leglu u savremenom Velingtonu. Rezultat je vrlo efektan showcase-film koji je po svom profilu zapravo na liniji onoga čime se novozelandski reditelji tradicionalno afirmišu a to je horor komedija. Doduše, za razliku od Jacksona, Clement i Waititi nisu išli na gore i tu vrstu ekspresije, njihovo osnovno oružje je komedija, a horor im je u drugom planu. Međutim, treba naglasiti da je horor element vrlo zanimljivo i maštovito urađen, da dosta humora proističe iz situacija a ne samo iz gegova, i da uprkos tome što ovo nije velika reinvencija bilo čega u ravni Petera Jacksona ili Edgara Wrighta, film ima izvesnog šmeka i za one koji vole horor.

U pogledu dinamike među likovima, WHAT WE DO IN THE SHADOWS preuzima ponešto od britcom uticaja iz SHAUN OF THE DEAD, a neke elemente prepoznajemo iz BBCjeve serije BEING HUMAN i kada tome dodamo strukturu mockumentaryja koja je prisutna u raznim formama u hororu i komediji, možemo reći da su Clement i Waititi umnogome samo iskombinovali već korišćene elemente unutar istog konteksta. Ipak, milje Velingtona, smisao za humor i neki efektni momenti vampirske akcije rezultiraju odličnim filmom koji prevazilazi sporadično prisutne uticaje televizijskog skeča i kratkometražnog filma (iz kog je zapravo izrastao).

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

In a series of tweets by filmmaker Neill Blomkamp ("District 9," "Chappie"), it has been revealed that his OATS Studios is developing the remake of the 1986 sci-fi feature "Flight of the Navigator" currently in the works.

Randal Kleiser ("Grease") helmed the original. which follows a twelve-year-old boy who is abducted by a UFO and reappears eight years later, at the exact same age and with no memories of what happened. When NASA officials spot a connection between the boy and a recovered UFO and try to ensnare him, the kid tries to unravel the intergalactic mystery while trying to reunite with his family.

At last report two months ago, The Henson Company and Lionsgate were developing the new take with "Lucifer" showrunner Joe Henderson penning the script.

It looks like (but hasn't been confirmed) that Blomkamp will helm the project himself, the tweet indicating that this will be the first official feature length project of his OATS

[crippled_avenger]

SLOVENIJA, AVSTRALIJA IN JUTRI VES SVET Marka Naberšnika je film koji prikazuje slovenačku tranziciju i iskušenje u koje je dovela radničku klasu. U Mariboru, industrija polako zamire, u trgovinama se ljudi zapošljavaju na privremeno i bračni par sa takvom situacijom dolazi u kontakt sa prodavcima kozmetike koji se bave "direktnom prodajom". Naravno, "direktni prodavci" nisu samo poslovni ljudi već i kvazi-filozofi liberalnog kapitalizma. Ubrzo porodica iz jednog stabilnog stanja, ne samo u poslovnom već i u vrednosnom i u idejnom pogledu dolazi na udar raznih šarlatana, od direktnih prodavaca do istočnjačkih gurua.

Naberšnik prikazuje jedno razaranje porodice koje nije bombastično ali jeste suštinsko, i uprkos celom tom tranzicionom miljeu, u filmu na kraju ipak junaka koji bira pravu stranu i na neki način postaje blue collar heroj. U tom pogledu film se nalazi na ničijoj zemlji između socijalno angažovanog art housesa i nečega što u našem "regionu" više ne postoji a to je mejnstrim melodrama. Štaviše, ovaj film bih možda i najradije definisao kao mejnstrim melodramu ali čini mi se kao da je to do te mere izmurla vrsta da je deplasirano koristiti se tom definicijom, jednim delom i zato štoi je teško naći kanal kojim bi se takav film plasirao a da nije kanal angažovanog art housea.

Film ima određene viškove i za nijansu sporiji tempo nego što je neophodno ali ima i odličnu glumačku ekipu i jasan vizuelni koncept. U pogledu dizajna, u filmu mi je zasmetao dom glavnih junaka za koji nikada nisam poverovao da tu neko zaista živi jer je naprosto previše zaličio na životni ambijent iz reklame.

U maloj ali efektnoj ulozi pojavljuje se britanski epizodista Julian Rhind-Tutt koji nam je izuzetno poznat likom a vrlo malo imenom.

* * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

ZABRANJENA LJUBAV Momčila Preradovića je amaterski celovečernji horor film koji je pre nekoliko godina bio redovan deo programa Festivala sropskog filma fantastike. Nisam ga gledao ranije ali evo sada je došao na red.

Ovaj film svakako nije imao mogućnost za njeki veliki crossover, proboj iz nekog mikrobudžetnog konteksta u neki tipičan mejnstrim, naročito ne onog vremena. Međutim, danas kada postoji selekcija Microwave na FESTu, u njoj bih ipak relativno lako mogao da ga zamislim na primer. Doduše, on opet ne bi toj selekciji dao smisao kao što joj je pre nekoliko godina dala OTVORENA Momira Miloševića, a to je film koji je imao kapaciteta za crossover, no svakako da ni po čemu nije gori od proseka koji se u njoj prikazuje.

Preradovićev film najveće probleme ima u domenu glumačjke podele u kojoj verovatno daleko najslabiji nastup ima Sonja Savić kojoj je ovo jedna od poslednjih filmskih uloga na filmu. Glumački dometi ostatka podele koju čine amateri i neafirmisani glumci je različit, povremeno goofy, povremeno sasvim podnošljiv.

Paradoksalno, najjači adut filma jeste upravo ritam i vođenje priče. Uz sve nedostatke koji su mahom površinski, ono što se Preradoviću ne može osporiti jeste da je ispričao priču od početka do kraja u jednoj prihvatljivoj strukturi i podnošljivom ritmu. Ono što ZABRANJENU LJUBAV može činiti odbojnom "običnom gledaocu" jesu pojedini glumci ili tehnička realizacija, ali sve fundamentalne pripovedačke odluke sa mahom na mestu.

Ako se posmatra u svom produkcionom kontekstu, ZABRANJENA LJUBAV je zapravo prilično uspešan no-budget debi, snimljen u kinematografiji u kojoj nažalost još uvek nije bitno ono šta si snimio kako bi se u njoj napredovalo. Tako ni ovaj film na kraju zapravo nije pomogao Preradoviću.

[crippled_avenger]

DON'T SLEEP Ricka Biebera je jedan od slabijih horora koje sam gledao poslednjih godina. Doduše, ne mogu da kažem da sam taj žanr pratio onoliko pasionirano kao pre, niti mogu da kažem da sam mnogo rizikovao sa potencijalno lošim filmovima. Međutim, DON'T SLEEP je poseban slučaj filma koji je naizgled ambiciozan i raspoložen da prevaziđe okvire žanra, a da rezultira nečim što deluje poptuno konfuzno i napabirčeno do tačke da ne samo ne mogu da opišem o čemu se radi, nego ne mogu da rekonstruišem ni koji vid pretnje tretira. Ovaj film treba zaobići u širokom luku.

[crippled_avenger]

Pogledao sam THE KILLING OF A SACRED DEER Yorgosa Lanthimosa, novo izdanje Greek Weird Cineme u holivudskom izdanju i mogu reći da ako imamo u vidu specifičnost svetonazora Lanthimosovih kanonskih radova, on se na angloamerički milje prilagodio iznenađujuće dobro, štaviše, možda možemo reći da je jedan od retkih evropskih art house favorita koji snima bolje filmove u Americi nego u Evropi.

THE KILLING OF A SACRED DEER ima atmosferu upmarket horor filma u pogledu toga da mu američki setting i glumci daju auru konkretnosti, a priča naravno ostaje onoliko metafizička koliko Lanthimos želi. Sam kraj je meni delimično sporan, ali više na nivou detalja, naprosto završio bih film ranije, što bi paradoksalno bilo više arty rešenje od onog za koje se on odlučio.

Porodična melodrama koja proističe iz misteriozbne bolesti koja udara na decu uspešnog kardiohirurga sprovedena je vrlo artificijelno, korak dalje od artificijelnosti tog tipa koju je imao Cronenberg, nadomak nečega što bismo na nivou dijaloga dobijali u teatru. Ipak, glumci su dovoljno dobri da čak i unutar toga izvuku punu ubedljivost i što je najvažnije da u sebi proizvedu puno ubeđenje, na liniji onoga koje je postigao Sam Mendes u AMERICAN BEAUTY. Bizarni i mračni tonovi u filmu su tretirani takođe cronenbergovski racionalno, i Lanthimos uspeva da izgura stvar dosta daleko u tom domenu. Istovremeno bori se da ne izađe iz stilizacije i upadljive distance koju je izgradio.

Njegove odluke u ovom filmu nisu za svaki ukus. Moram priznati da THE KILLING OF A SACRED DEER nije film kome ću se jaličnio mnogo vraćati. Međutim, reč je o zanimljivom i respektabilnom filmu koji deluje kao KLOPKA na esidu i baš zato i funkcioniše.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

Iste godine kada je imao izuzetni GALAXY QUEST, Dean Parisot je snimio i ATF, backdoor pilot za istoimenu seriju koji nije prošao ali je ostao u formi televizijskog filma. ATF je jedna od američkih policijskih agencija koja nije bila prviše poznata pre nego što se desio incident u Wacou, pa se tako i televizijski film ATF bavi grupom njenih pripadnika koji su nepovratno obeleženi fijaskom u Wacou ali nastavljaju dalje sa borbom. U ovom televizijskom filmu, case of the week je sličan Wacou, s tim što ovde nisu u pitanju sektaši u ravni "Davidijanaca" već grupa survivalista koja ima svoju manufakturu pušaka.

Scenario Patricie Cornwell ne otkriva ništa novo ali solidno kombinuje već dobro poznate klišee koji u Parisotovoj mišićavoj egzekuciji dobijaju obrise tvrdog, solidnog, televizijskog rada koji je mogao rezultirati solidnom serijom, nastalom u post-HOMICIDE svetu ali pod jasnim network pravilima igre.

Amy Brenneman kao hrabra operativka ATF sa traumom iz Wacoa i Kathy Baker kao njena ballbuster šefica dobra su osovina ove potencijalne serije, i sa solidnom ekipom koju je Parisot okupio oko njih, evidentan je potencijal. No, od serije nije bilo ništa ali je ostao ovaj solidan TV film, nažalost dostupan u nekim vrlo diskutabilnim izdanjima u pogledu kvaliteta slike.

U vreme izlaska, ATF je napadnut kao anti-gun propaganda, ali ja ga iskreno nisam tako shvatio.

[crippled_avenger]

THE FOREIGNER Martina Campbella je povratak ovog Novozelanđanina u Britaniju i u domen političkog trilera u kom je briljirao još od osamdesetih. Ponovo uparen sa svojim dokazanim saradnikom Pierce Brosnanom, i sa romanom Stephena Leathera kao osnovom, Campbell snima jedan od najboljih zapadnih projekata namenjenih i ozbiljno usmerenih prema kineskom tržištu.

U ovoj priči u kojoj odjekuju THE EDGE OF DARKNESS a pomalo i TAKEN, glavnu, naslovnu, ulogu igra Jackie Chan koji u ovoj ulozi insistira na svojoj starosti, oronulosti. On igra junaka koji drži londonski kineski takeaway. Kada mu ćerka nastrada u terorističkom napadu iznova aktivirane ćelije severnoirskih terorista, on odlučuje da ih nađe i ubije jednog po jednog. Međutim, on je stranac u tom svetu i jedina kopča koju uspeva da prepozna je severnoirski političar koji je prešao iz redova terorista u parlamentarce.

Političara igra Pierce Brosnan u jednoj izvanrednoj ulozi koja pokazuje da mu prijaju "šerifovske godine". U pojedinim trenucima, Chanov i Brosnanov lik postaju ravnopravni, čak Brosnan preuzima i protagonizam. Uprkos činjenici da je Chan producent, Campbellu su takvi zahvati bili dozvoljeni i ovo je jedan od onih filmova za koji je na svim nivoima evidentno da je kvalitet na prvom mestu.

Ako imamo u vidu vrlo jasan hook, a to je TAKEN sa Chanom, onda je jako bitno naglasiti da Campbell ne robuje toj formuli i da umnogome uspeva da kanališe Chanovu personu koja nam je pre svega poznata iz pitkog komičnog ključa u nešto mračnije. U svom opusu, Chan jeste igrao mračnije likove, njemu THE FOREIGNER nije potpuna novina u tom pogledu, ali mislim da je ovo svakako prvi njegov rad tog tipa koji je uspeo da crossoveruje. U akcionim scenama, Campbell pravi odličnu kombinaciju svog klaustrofobičnog gritty stila iz post-CASINO ROYALE faze sa nečim što evocira razigranost Hong Konga ali u jednoj vrlo ujednačenoj formi. Chan ima prilike da fizički zablista ali nikada ne iskoračuje izvan okvira žilavog čiče koji više ima u glavi nego u nogama. Znajući Chanovu fizičku spremnost, sigurno je morao da se dosta uzdržava u ovom filmu.

Na ničijoj zemlji između političkog trilera o terorizmu i akcijaša, Campbell i scenarista David Marconi uspevaju da prepoznaju svoj prostot i čine da film funkcioniše iako krajnja žanrovska definicija ostaje pomalo upitna.

Brosnan je proteklih godina ima više sreće sa filmovima u kojima je bio support od onih u kojima je bio lead, setimo se izvanrednog NO ESCAPE. THE FOREIGNER je načelno sličan slučaj, s tim što je u njemu Brosnanov protagonizam bitno veći i upečatljiviji.

Reći da je THE FOREIGNER Campbellov comeback ne bi bilo sasvim tačno. Vremešni žanrovski specijalista uostalom nikuda nije ni odlazio. Ali, ovo svakako jeste naslov koji nas podseća na njegove kako filmske tako i televizijske najveće hitove.

* * * / * * * *

[Meho Krljic]

Ovo mi je prilično uspalilo maštu. Film je dobio dosta osrednje kritike ali pripisaću to lobotomizovanosti američkih kritičara. Pogledaću ga sa velikim apetitom.

[crippled_avenger]

DETROIT Kathryn Bigelow je film koji sam nažalost gledao sa nešto rastresenijom pažnjom zbog privatnih obaveza i svakako da bi morao još jednom da ga vidim kako bih ocenio njegovo funkcionisanje na nivou celine. U ovoj fazi njene karijere kada realistički obrađuje značajne epizode iz istorije SAD, DETROIT stoji kao najkonvencionalniji film u pogledu teme, dočim u pogledu forme predstavlja nešto čime se Kathryn Bigelow do sada nije bavila. Za razliku od njenih ranijih filmova koji su se fokusirali na jednog ili par junaka, ovaj obrađuje tri krupna događaja u kojima je učestvovao veliki broj ljudi.

Osnovni događaj je velika pobuna afroameričkih građana u Detroitu. Potom se razrađuje policijski masakr u motelu Algiers i na kraju istraga i suđenje. DETROIT prikazuje sve slojeve problema rasizma u američkom društvu šezdesetih, i na kraju nudi zaokruženu sliku o tome kako se taj problem kretao i razvijao od ulice, preko državnih poluga sile pa sve do pravosuđa gde se ispostavlja da pravda nije mogla biti zadovoljena čak ni na "Severu" gde su afroameričke migracije vodile baš zbog toga što ima više prava.

DETROIT ima likove i priču u širem smislu koju prati kroz ceo film ali se definitivno da raslojiti na tri deonice, početak pobudne, Algiers i suđenje. Sva tri segmenta realizovana sa vibrantno, uzbudljivo, u scenografskom i mizanscenskom smislu izgrađen je sandbox u kome su sve zabeležili DP Barry Ackroyd i glumci koji su evidentno radili na nadogradnji scenarija i izvukli novi sloj autentičnosti.

Žanrovska prošlost Kathryn Bigelow vidljiva je u gotovo horor štimungu celog filma u kome je fatalizam proistekao iz socijalnih nepravdi gotovo opipljiv i nemoguće ga je izbeći, a traume ostaju zauvek. U DETROITu, Bigelow snima film koji je u Americi zapravo sada bitno aktuelniji nego kod nas jer su ovo neke informacije na kojima smo mi u SFRJ praktično odgajeni a potom nismo ni bili uveravani da je to prevaziđeno. Međutim, u američkim okolnostima, naročito ove godine, DETROIT se nametnuo kao superaktuelno delo.

Na početku karijere, Kathryn Bigelow je dobila veliku producentsku podršku Olivera Stonea. Sa DETROITom ona pravi onu vrstu filma koju je Stone nekada pravio. Na tom putu ona nije izgubila svoj identitet, ali definitivno jeste napravila film koji ne nosi njen pečat u onoj meri u kojoj smo navikli.

Međutim, ono što jeste njen pečat jeste upravo ta sposobnost da se izgradi tenzija koja je u pojedinim scenama meni bila možda čak i prevelika. Opsada u motelu Algiers je po stepenu neprijatnosti koji se generiše na granici podnošljivog za gledanje, i u tom pogledu DETROIT ima scenu strave unutar filma koji nije horor u ravni klanja iz autobusa u OKUPACIJI U 26 SLIKA. Taj promenljivi intenzitet košmara dovodi do izvesnog disbalansa jer ostale scene do toga ne mogu da dobace, s tim što je film u svakoj situaciji, bilo da je to incident na ulici, psihofizičko zlostavljanje u motelu ili suđenje izuzetno intenzivan. Međutim, centralni događaj neumitno nadilazi ostale. Otud Bigelow zaslužuje priznanje što na kraju film ipak nije antiklimaktičan ali svoju snagu na kraju crpi iz druge vrste tenzije.

Uprkos tome što su tematski bliski, GET OUT i DETROIT se suštinski ne mogu porediti jer je jedan žanrovska satira a drugi istinita priča. Međutim, u pogledu tenzije i strave, pa čak i dramske ironije, DETROIT svakako nadilazi ovaj drugi film koji je zamišljen kao horor komedija koja kritikuje rasizam. Ponekad je život očigledno bizarniji čak i od najekscentričnijeg pokušaja horor komedije.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

STEKLE LISICE Borisa Jurjaševiča je u načelu zanimljiv ali ipak slab slovenački film o šumaru, odnosno lovcu na besne lisice koji želi da odbrani svoju šumu od korumpiranih opštinara koji su dozvolili njenu seču. Film se kreće na ivici nekakvog ublaženog vigilante rada jer šumar ne preza ni od oružane akcije, ali Jurjaševič i scenarista Jure Ivanušič nikada ne iskoračuju izvan slovenačkog pastoralnog miljea i nečega što bi se u njemu moglo desiti. Dakle, zamisao je dobra ali je realizacija, uprkos solidnoj glumačkoj podeli, u svakom pogledu pre svega površna, pa i sam film najpre možemo zabekležiti kao zanimljiv pokušaj, bolji kada se prepričava nego kada se gleda.

* * / * * * *

[Krsta Klatić Klaja]

Pročitah da je Slobodan Praljak dramaturg turned vojni general, a niko da ocijeni scenario i režiju skeča!

[crippled_avenger]

Pa čovek je režirao i igrani film. Tako da ima čitav opus koji tek treba da upoznaš...

[crippled_avenger]

ALIEN INVASION: S.U.M. 1 Christiana Pasquariella je nemačka produkcija snimljena na engleskom u koju je umešano dosta tamošnjeg A-talenta, snimao je Hagen Bogdanski a producirao Christian Alvart. Reč je o kamernom postapokaliptičnom SFu, praktično mešavini ratne psihološke drame i horora i vojniku koji na opustošenoj planeti Zemlji stražari na osmatračnici u svetu koji su pregazili vanzemaljci.

Glavnu ulogu igra Iwan Rheon koji posle serije MISFITS gradi žanrovsku karijeru i reputaciju i naravno solidan je u ovom liku. Pasquariello je takođe vrlo solidan u inscenaciji svega, međutim, obrni okreni, mora se priznati da scenaristi i reditelj ipak nisu došli do ključa kako da ovakvu kamernu postavku učine dovoljno dinamičnom ili produbljenom. Tako da na kraju ALIEN INVASION deluje kao pokušaj da se snimi nešto što parcijalno liči na blomkampovski SF ali bez ideje kako da se suštinski nadoknadi nedostatak budžeta. No, ko voli ovu vrstu postapokaliptičnog futurističkog imaginarijuma, svakako treba da pogleda i ovaj film.

* * / * * * *

[Meho Krljic]

Quentin Tarantino and J.J. Abrams Team Up for 'Star Trek' Movie

[crippled_avenger]

Mehmete...

https://twitter.com/brightnetflix/status/937773512160194560


Sent from my iPhone using Tapatalk

[Meho Krljic]

 

Čovek bi pomislio da Cannibal Corpse nikad nisu napisali ni jednu pesmu osim Hammer Smashed Face koliko samo nju turaju u filmove. 

[Meho Krljic]

Onomad kad smo Džejk i ja pred publikom pričali o Dedpulu, složili smo se da će najava filma Avengers vs. X-Men, kad se jednom neizbežno pojavi, skroz polomiti internet. Ta najava je, izgleda na dobrom putu:


Xmen, Fantastic Four will join Marvel movie universe with Disney Fox Deal

[crippled_avenger]

Mehmete, mislim da ćeš uživati u seriji HAPPY po Grantu Morrisonu. Prva epizoda esencijalna... Režirao autor CRANKa...

[crippled_avenger]

DRONE Jasona Bourquea je priča o Pakistancu koji uspeva da pronađe operatera bespilotne letelice koja ja ubila njegovu porodicu kao kolateralnu štetu tokom napada na nekog teroristu Al Kaide. On planira osvetu ali ni ne sluti svu kompleksnost operaterove životne situacije.

Bourque je snimio film koji naizgled ima partikularnu temu ali zapravo ona je paradoksalno univerzalna i maltene bi se mogao snimiti omnibus o ljudima koji odlaze u Ameriku da se osvete pilotima aviona i dronova. U tom pogledu, van Amerike na mnogim tržištima DRONE može da prođe kao wish-fulfillment fantazija.

Šteta što sam film nije kudikamo zanimljiviji i što se kreće u okvirima nekakvog televizijskog dometa.

* * / * * * *

[Meho Krljic]

Mehmete, mislim da ćeš uživati u seriji HAPPY po Grantu Morrisonu. Prva epizoda esencijalna... Režirao autor CRANKa...

Da, naravno, spremam se za konzumaciju.

[crippled_avenger]

INTO THE HOMELAND je televizijski film koji je Lorimar snimio za HBO. Scenario je napisala Anne Hamilton Phelan. Nažalost, Anne Hamilton Phelan je jedan od onih scenarista sa neverovatno poznatim filmovima u CVu i vrlo malo samostalnih radova, a ovo je jedan od njih i jasno je zašto nije pisala više sama.

Powers Boothe igra glavnu ulogu, penzionisanog i traumatizovanog policajca, specijalistu za undercover infiltracije koji se ubacuje u koloniju provincijskih nacista koji su mu oteli kćer. Powers Boothe je stekao slavu igrajući vođu kulta Jima Jonesa, ovde igra protagonistu koji se suprotrstavlja kultovima. Vođu nacista igra Paul Le Mat a njegovog sina C- Thomas Howell. Dakle, bilo je ovde ekipe sa kvalitetom za nadigravanje, međutim, scenario im nije dao mnogo prilike za to.

Lesli Linka Glatter je režirala ovaj televizijski film pre nego što je stekla svoj kultni status kao televizijski reditelj vrhunske reputacije, u vreme kada nije bilo Peak TVa pa ni takvih priznanja za televizijske reditelje. U njenoj ekipi bio je Robert Elswitt kao direktor fotografije i za INTO THE HOMELAND se može reći da ne zaostaje previše za bioskopskim filmovima ovog tipa iz 1987. godine.

Međutim, kako rekoh scenario je naivan i ne nudi neku višeslojniju sliku odnosa među likovima, niti imamo neke od tipičnih i neophodnih slojeva filmova o undercover infiltraciji. Štaviše, Anne Hamilton Phelan izgradila je svojevrsni katalog raznoraznih motiva koji bi se mogli razvijati, pa je na kraju INTO THE HOMELAND ne samo mlak i neinventivan, već i neodlučan u tome kakva vrsta osrednjeg televizijskog filma želi da bude.

Tako na kraju ikoničnost Powers Boothea nije kapitalizovana, a nacistički kult nije uspešno prikazan ni kao pretnja, ni kao sveobuhvatna organizacija. INTO THE HOMELAND je jedan od onih filmova za koje možemo reći da su dakako ispod nivoa elemenata koje su imali na raspolaganju, a delovalo je da nema greške.

[crippled_avenger]

EVERYTHING BEAUTIFUL IS FAR AWAY Peta Ohsa i Andree Sisson je naučnofantastični postapokaliptični film koji je koncipiran kao duo drama sa povremenim intervencijama robotske glave koja govori. Junaci lutaju kroz pustinju sa nadom da će pronaći mitske jezer na kome ima vode i vazduh je svežiji. I film je manje-više to.

Razgovori koje junaci vode su jednolični, prilično dosadni. Rećija je solidna ali ne uspeva da učini da se na bilo kom nivou prevaziđe inicijalna neatraktivnost koncepta.

U tom pogledu glavni glumci Julia Garner i Joseph Cross nemaju značajnijeg efekta i ne uspevaju da spasu film.

Šteta. Ono što se na mikro nivou dešava u pogledu realizacije dosta je solidno. Međutim, na nivou celine, film nema rezultata.

* 1/2 / * * * *

[Meho Krljic]

Joj, nisam siguran za ovo... Kameron i Rodrigez, svakako, ali... nisam siguran da znaju šta rade...


https://youtu.be/CqYfXOYqzy4

[Ugly MF]

Ja ruzniju kreaciju dosad ne videh...
Gledatcemo film, svakako, ima tu stosta se proprati, ali manga okice u hiperrealizmu...
to cak nisu radili ni u fajnlfantazi....
steta...obrukase se obojica....

[dark horse]

Gle, opet Rodrigezov 'perfekcionizam' i 'hiperrealizam' u preslikavanju stripova na film. 

[crippled_avenger]

FREAKS OF NATURE snimljen po scenariju Orena Uziela je jedan od onih filmova koji nisu dobri ali su poučni jer pokazuju kako nešto što zvuči jako uzbudljio kao pitch i deluje vrlo raskošno na papiru, ne mora nužno biti pretočeno u dobar film. FREAKS OF NATURE je režirao indie reditelj Robbie Pickering i suočio se sa izazovom da snimi mid-budget holivudsku teen extravaganzu o svetu u kome žive ljudi, vampriri i zombiji zajedno i onda se pojavljuju vanzemalji i remete teško postignuti balans.

Dakle, FREAKS OF NATURE je baziran na nekoliko spojenih high concepata i ukoliko imamo u vidu da je Pickering snimio dosta energičan i šaren film, logistički prilično složen, sa glumačkom podelom koja je odlična, prava je šteta što sve ovo ostaje na nivou jedne razne ljušture u kojoj karakteri i priča prosto ne mogu da se oslobode Uzielovog high concepta u kome su primarne ideje za film, ali ne i sam film.

FREAKS OF NATURE je dinamično realizovan, sporedično je vrlo zabavan ali i dalje ostaje taj efekat ispraznosti, i stavljanja čitavnog niza potentnih elemenata u službu jedne ideje koja nije onoliko pametna koliko Uziel misli a sasvim sigurno nije održiva kao film.

Kako iz nedelje u nedelju čitamo o kupovinama baš ovakvih pitcheva, romana, stripova i sl. lepo je imati ovakav film kao podsetnik zašto takve postavke mogu da ne funkcionišu.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

FOUND FOOTAGE 3D Stevena DeGennara je kod dela žanrovske kritike opisivan kao SCREAM found footage podžanra. Nažalost, sam film ipak ne dobacuje do tog nivoa, i sasvim sigurno bi za FOUND FOOTAGE 3D moglo da se kaže da pretenduje na neki sličan status kao što je NEW NIGHTMARE found footagea ili nešto slično.

Priča je jednostavna. Mi gledamo found footage o snimanju found footage filma, dakle sama postavka je vrlo meta u svom polazištu. U jednom trenutku, monstrum iz filma prelazi u making of odnosno realnost.

Film deluje sirovo, i to je dobro, mada zapravo nekih različitih slojeva realnosti u pogledu fakture slike pa na kraju sasvim sigurno imamo priču koja se omalo vrti u krug. Vrćenje u krug nije nešto što se nužno izbegava u found footage filmu, ali FOUND FOOTAGE 3D vrlo rano postaje konkretan u pogledu manfestacija "strave" i u tom pogledu nije klasičan slow burner, naprotiv, vrlo je preduzimljiv, međutim ne uspeva da održi tonus.

Posvećenost ekipe materijalu, pre svega u glumačkom pogledu je nesporna, samim tim je šteta što FOUND FOOTAGE 3D ne uspeva da dovoljno prevaziđe podžanr na koji se namerio. DeGennaro definiivno ima dobre namere ali ovaj film spada u red ostvarenja u kojima se čini da je reditelj pošao da snimi fenomenalan film a onda usput nekako zaboravio da snimi dobar.

Među producentima filma nalaze se i TEXAS CHAINSAW veteran Kim Henkel i filmski kritičar Scott Weinberg koji se pridružio svojim kolegama sa interneta u redovima producenata.

* * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

Paco Plaza ima novi film. VERONICA je jedna od onih "istinitih priča" kakve su odavno prisutne u horor žanru. Sve kreće kao rekonstrukcija istinitog događaja a onda se ubrzo ispostavi da je istiniti događaj nažalost jako sličan brojnim ranijim slučajevima pojava duhova, posednutosti i sl. Ovog puta, slučaj dolazi iz beležnice madridskog policijskog inspektora ali ono što vidimo na ekranu, nažalost, otkucao je krajnje neinspirisan scenarista.

Na dan pomračenja Sunca, tokom leta 1991. godine, nekoliko učenica katolička škole zasedne da priziva duhove. Čini se da jednu od njih tokom te akcije obuzme duh. I zbilja uskoro ta devojčica donosi nesreću i u svoj život ali i u život svojih nedužnih ukućana među kojima su maleni brat i sestrice.

Paco Plaza je reditelj kog odavno pratim i od kog mnogo očekujem. Konačno oslobođen opterećenja serijala REC, dobio je priliku da se lati originalnog materijala, odnosno nečega što nije nastavak ili rimejk, ostao je u Španiji i očuvao je autonomiju, ali osim određene tehničke veštine koja ipak nije dovoljna da ovaj film prevaziđe svoje limite, nažalost VERONICA ne pruža ništa naročito...

* 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

Pogledao sam TRANSATLANTIC COFFEE Erika Petera Carlsona, njujuoršku indie melodramu sa jakim evropskim uticajem u pogledu stila. Carlsonov stil je vizuelno vibrantan, dosta visceralan, i uzbudljiv u glumačkom pogledu, međutim stilska mešavina u samom korenu pripovedanja i postavke scena, za moju ukus previše luta po meandrima raznih evropskih ali i džarmušovskih uzora. Rezultat je film koji je jednostavan i u osnovi emotivan, ali stilski preopterećen i sa nekim nedomerenim akcentima koji remete njegove glavne kvalitete.

Donekle mi je jasno zašto su Requa i Ficarra bili podržavaoci ovog projekta u njegovom začetku. Ipak, reklo bi se da Carlsonova dalja karijera nije dobacila do reputacije njegovih fanova sa početka.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

LEGALESE Glenna Jordana je televizijski film snimljen po scenariju Billy Raya iz 1998. godine u kome glavne uloge igraju Edward Kerr, James Garner i Mary Louise Parker uz podršku Gine Gershon i Kathleen Turner. Ta druga polovina devedesetih je bila period kada je crni humor koji dekonstruiše tabloidni svet Amerike bio dosta aktuelan, setimo se filmova TO DIE FOR ili WAG THE DOG, i LEGALESE se uklapa u taj talas.

U post-OJ Americi, priča o celebrity advokatu koji brani poznate, bogate a verovatno krive biva ukrštena sa kaprijanskom, da ne kažem džerimegvajerovskom pričom o mladom pravniku koji tek ulazi u posao i biva iskorišćen kao paravan u odbrani starlete-ubice.

Gledaoci od početka znaju da je optužena, koju igra Gina Gershon, kriva i reditelj Glenn Jordan nam to otkriva i izuzetno duhovitoj uvodnoj sceni. Kasnije i dramaturgija i režija postaju old school kada mladi advokat kog igra Edward Kerr biva uvučen u zaveru iza koje stoji stari vuk, kog igra sa puno šarma James Garner. LEGALESE je upravo zahvaljujući odličnoj glumačkoj podeli old school na najbolji mogući način, možda čak previše old school i za godinu kada je nastao ali sa dovoljno šarma da to sve prevaziđe.

U tom smislu zanimljivo je da ovaj TNTov televizijski film kao direktor fotografije potpisuje Tobias Schleisser, čovek koji je kasnije bio ključni deo Bergovog rediteljskog ekscesa a ovde je vrlo pripitomljen Jordanovim rediteljskim postupkom.

Svi glumci iz ovog filma su napravili karijere izuzev Edwarda Kerra koji u njemu izgleda kao preteča Ryana Reynoldsa, ali na kraju nije uspeo da ispliva iz televizijskih voda u koje je uplovio.

Ako imamo u vidu da su televizijski filmovi mahom pravljeni sa idejom da će biti efemerni, LEGALESE ostaje naslov koji ima smisla pogledati pre svega kao zanimljiv dodatak filmografijama navedene podele ali i kao jedan vrlo šarmantan pravni triler u kome se susreću wilderovski i caprijanski elementi.

[Meho Krljic]

Dizni će uskoro posedovati ne samo vaše bubrege već i kamen koji ste iz istih ispišali pre deceniju i po.

Walt Disney buys Murdoch's Fox for $52bn



Naravno, ako stvari gledamo sa svetlije strane, taj Avengers vs. X-Men film je sada takoreći gotova stvar.

[crippled_avenger]

Tjah. Ne zna se šta je tužnije. Da li to što je ovo definitivno kraj jedne ere ili to što je glavna reakcija na kraj jedne ere na celom internetu to što će X-Men biti u Avengersima.


Sent from my iPhone using Tapatalk

[Meho Krljic]

You got to take the good with the bad, my mon.

Mada je ovo sad već istinski zastrašujući monopolski konstrukt.