The Crippled Corner

[Petronije]

Opet vas Mića dere u fantasy?

[crippled_avenger]

Zamisli izvede Đorđević petorku Teodosić, Bogdanović, Bjelica, Jokić, Marjanović. Jel bi ti bila previše američka?

Ja ni ne krijem da je Holivud za
mene ipak najznačajnije kinematografsko izvorište. Na moju listu se ne dolazi zbog teških festivalskih sadržaja...

Medalje ne bi bilo bez Mačvana!

Elle je bila iznad crte prošle godine!

Nije toliko ni "američka" stvar ovdje dilema, koliko Life, Okja ili Logan (bar meni) ni blizu nisu filmovima poput Accountant, Fury Road, Snowpiercer ili Batman vs Superman.

Nekako kao da su inercijom završili tu, ili što nisu imali bog zna kakvu konkurenciju u ovim teškim sušnim vremenima.

Ja se češće u tom slučaju okrećem robi s greškom, ali to je već moj problem.

I uopšte se ne šalim za Mačvana!

Mačvan MakLuan - "Lista je poruka"


Sent from my iPhone using Tapatalk

[Mica Milovanovic]

Ma, ne. Samo je Bata poslovično loš... 

[Krsta Klatić Klaja]

Premijer liga je namještena, to je opštepoznato!

[Ugly MF]

Ko ne gleda "Death Race 2050" nije dostojan ikada ista vise komentarisati o Ameriki.

[crippled_avenger]

THE DISASTER ARTIST Jamesa Franca je priča o Tommy Wiseauovom enigmatičnom životnom putu i snimanju njegovog kultnog filma THE ROOM. Odmah treba reći da se Francovo ostvarenje nije ni približilo snazi Burtionovog ED WOODa ali opet, nije ni imalo tu ambiciju da bude posveta jednom vremenu i kinematografiji kao takvoj. THE DISASTER ARTIST je više na nivou nekog Lifetime filma o zanimljivom slučaju, uprkos tome što su na špici potpisani potentni saradnici, recimo scenaristi Weber i Neustadter ili diretor fotografije Brandon Trost. Prosto, ono što se desilo THE ROOMu a to je taj neki prezupč u kome nešto besmisleno prerasta u kult, ovde nije postignuto - THE DISASTER ARTIST naprosto nije uspeo da postane išta više od relativno flah dokumenta o jednom zanimljivom događaju iz istorije filma, koji je limitiran i neinspirisan u mnogim aspektima, čak i površan.

No, opet Tommy Wiseau svojom harizmom probija iz pozadine jer ono što je napravio ima dovoljnu snagu da opravda i ovako mlaku ekranizaciju.

* * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

Ko želi da čuje Starog i Stoyu u akciji...

https://www.mixcloud.com/Nevergrin/nevergrin-33-stoya-voya-rising-03-01-2018/

[crippled_avenger]

THE DUFF Arija Sandela je pre par godina bio jedna od teen komedija koja je bila isticana kao savremeni CLUELESS. Svakako da ovaj film ne dobacuje do nivoa klasika Amy Heckerling, i uprkos tome što nije nezanimljiv, na kraju krajeva ostaje više ambiciozan nego u potpunosti uspešan izdanak žanra.

High concept ovog filma je da glavna junakinja shvata svoju poziciju u socijalnom okruženju i funkciju u odnosima okoline prema njenim lepšim drugaricama. U tom smislu, zanimljiva je postavka gde junakinja pokušava da prevaziđe svoje mesto u socijalnoj imaginaciji svojih školskih drugova i da preokrene svoj život, odnosno i sama potpada pod uticaj raznih podela i ne prepoznaje razne životne prilike.

Ipak, čini se da Sandel ne može da do kraja uskladi potrebu za pravljenjem gegova, potrebu za vizuelnim bravurama i vođenje osnovne priče, tako da film deluje kao da je sklopljen iz nekih raznh delova i ne uspeva da se postavi kao celina koja glatko teče.

Uprkos tome što bez ikakve sumnje THE DUFF napipava zanimljivu ideju, rezultat je dosta rutinski.

* * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

Posle wall-to-wall akcione opere TERMINATOR SALVATION, McG je pokušao da snimi svoj TRUE LIES, kao što je uostalom i Jim snimio TRUE LIES posle T2. U tom cilju, na filmu THIS MEANS WAR MfcG je rarađivao sa Cameronovim DPjem Russelom Carpenterom koji je snimao upravo TRUE LIES. Nažalost, THIS MEANS WAR uprkos All-Star glumačkoj podeli koju čine Chris Pine, Tom Hardy i Reese Witherspoon, jako slab film.

Scenario Timothyja Dowlinga i Simona Kinberga je vrlo mehanički, baziran je na potentnom high conceptu kome onimeđutim nisu dodali ništa sveže. Ipak, možda je najveće iznenađenje to što film zapravo jako loše izgleda. U dramskim scenama, estetika je više televizijska nego filmska. Film pomalo bolje izgleda kada krenu akcione scene ali ni tu nema nekog velikog bnapretka, i kada se sve uzme u obzir rekao bih da je ovo film koji je najslabiji upravo u onom domenu u kome bi McG trebalo da je najjači, ali isto tako i u onom domenu u kome se Kinberg prilično dokazao u filmu MR AND MRS SMITH. Dakle, sa sve Russ Carpenterom na poziciji DPa kao veteranom TRUE LIESa, neverovatno je da su svi ti ljudi podbacili baš u onome što su im dosta jake reference.

Par godina kasnije, u TAKEN-derivatu 3 DAYS TO KILL, McG je položio popravni, ali THIS MEANS WAR je svakako bio ozbiljnija prilika koja se ne otvara često.

* 1/2 / * * * *

[Ugly MF]

Ali je zato otkinuo The Babysitter za Netflix!
Kaaaaaaaakav majstor!

[crippled_avenger]

Ali je zato otkinuo The Babysitter za Netflix!
Kaaaaaaaakav majstor!

Jesi video kakvo bećarenje...

[crippled_avenger]

MAJA IN VESOLJČEK Janeta Kavčića je slovenački naučnofantastični film za decu iz 1988. godine koji govori o superiornoj rasi humanoidnih vanzemaljaca koji dolaze na Zemlju kako bi je proučavali. Jedan vanzemaljski dečak se sprijatelji sa deojčicom iz Pirana i njih dvoje upadaju u razne zabavne situacije, izlažući čovečanstvu posetioce iz svemira koji su se dotle kretali neopaženi.

MAJA IN VESOLJČEK je dinamičan, epizodičan dečji film, koji je prevashodno namenjen baš najmlađoj publici, pa je njima verovatno i najzanimljiviji i oni mu mogu oprostiti povremene neveštine u raznim aspektima. Jane Kavčič je bio ozbiljan reditelj ali je potpuno jasno da je svoj rukopis podredio atrakcijama, da je karakterizaciju zbog dečje publike maksimalno pojednostavio, i da film nije sniman sa prevelikim budžetom.

Ipak, Kavčič suštinski prevazilazui budžetska ograničenja pre svega dobrim izborom lokacija. Film se dešava na primorju, u okolini Pirana a ima deonicu u Postojnskoj Jami. Rekao bih da je film možda bio nešto više profilisan za izvoz pa je imao cilj da pokaže slovenačke prirodne lepote. U tom smislu, treba naglasiti da jednu numeru u filmu, u ulozi animir-orkestra u restoranu izvodi Videosex sa Anjom Rupel.

U pogledu mitema kojim se koristi, MAJA IN VESOLJČEK spada među ortodoksnije SF radove nastale u SFRJ, a svakako je značajan doprinos podgrupi SF filmova namenjenih deci. Po dometu nije ni blizu GOSTIJU IZ GALAKSIJE, ali fanovi žanra ne smeju da ga propuste.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

CALL ME BY YOUR NAME Luce Guadagina je film za koji ja svakako nisam ciljna grupa. Ne isključivo zbog osnovne premise, već pre svega zbog pogleda na film, pa i na život koji Guadagino gaji u ovom ostvarenju. Naime, ovo je film koji pokušava da evocira uspomenu na pikantne francuske melodrame u kojima se intelektualci iz više srednje klase okupljaju na imanjima i onda prolaze kroz razne ispoljavanja. To je čehovljevski, to je u redu, ali čini mi se da ge Guadaginov rediteljski postupak ipak suviše konvencionalan da bi u potpunosti mogao da transponuje tu vrstu ritma, odsustva priče itd. u savremeni film. Naprosto, CALL ME BY YOUR NAME je istovremeno previše konvencionalan u rediteljskom postupka da bi mogao da opravda ovoliko trajanje i oskudnost radnje.

Ekranizaciju romana Andre Acimana, pisao je James Ivory, respektabilni stvaralac čije viđenje britanske imperijalne istorije umnogome predstavlja okosnicu prestige kinematografije kakvom je danas znamo. Kako Ivoryja nisam nikada previše zavoleo, osim u nekim njegovim kuriozitetima, to je samo još jedan argument više da CALL ME BY YOUR NAME zaista nije film za mene.

Armie Hammer i Timothee "Od gledanja nema Chelameta" Chelamet su se prepoznali da su ovo make or break uloge i postarali su se da budu upečatljive. Međutim, Michael Stuhlbarg mi je bio ne samo nepodnošljiv već je naročito podvlačio jednu iritantnu dimenziju a to je taj zapravo malograđanski prikaz akademske elite koji liči na neki roman srpskog pisca iz sedamdesetih, recimo UNU Mome Kapora, samo sa gejevima. Ali, isto tako, film UNA koji je po mnogo čemu sličćan bih radije reprizirao od CALL ME BY YOUR NAME.

* * / * * * *

[Ugly MF]

Ali je zato otkinuo The Babysitter za Netflix!
Kaaaaaaaakav majstor!

Jesi video kakvo bećarenje...

Kiss the girl scena je za oskara!

[crippled_avenger]

DESORDRE je post-punky omladinska melodrama i prvi igrenjak Oliviera Assayasa u kome on, tipično debitantski, kombinuje sve ono što ga zanima u tom trenutku, a to su post-punk, melodrama i ubistvo. Ovim filmom, Assayas nije postao novi Godard ali je pokazao šta ga zanima i kroz opus će svaku od tih tema na ovaj ili onaj način razrađivati, često razdvojeno ili koherentnije nego ovde. Međutim, debitantska energija uspeva da odvede ovaj film prilično daleko, tako da i to što povremeno zaliči na neki "beogradski" film osamdesetih nije toliko problematično kao što zvuči kada se kaže.

Na ovom filmu, Assayas je otvorio ne samo nukleus svojih autorskih preokupacija već je započeo i saradnju sa ljudima koji će se ispostaviti kao ključni saradnici u kasnijim najslavnijim danima.

* * * / * * * *

[Meho Krljic]

 Rumor: Matt Reeves' Batman Movie Won't Be In DCEU; Affleck To Get Last Hurrah

[crippled_avenger]

THE SHAPE OF WATER Guillerma Del Tora je venecijanski pobednik koji bi se mogao posmatrati kao 50s creature feature dignut na nivo savremenog art house filma. Spoj AMELIE i brojnih izvornika iz pedesetih smešten je u epohu Hladnog Rata, u vreme MAD MENovske dinamike moći na radnom mestu, straha od nuklearnog rata i potpuno potčinjenosti žena i manjina.

Nema čistačica tajnog hladnoratovskog istraživačkog centra se zaljubljuje u mermana kog su doneli iz amazonskih vodenih tokova i postepeno dolazi na idjeu da ga izbavi iz zatočeništva.

Ono pto usledi je mešavina gotske melodrame, heist filma i 50s throwback pulpa i ono što se Del Toru mora priznati jeste da prevazilazi žanr, kombinuje stvari tako da melodrama na kraju izlazi na prvo mesto a pulp se potiskuje i suspense nije presudan što sve ovo definitivno odmiče od nekog tipičnog glavnotokovskog ugođaja.

Naravno, šta god Del Toro mislio, uprkos genrebendingu ovo definitivno nije art house, ali jeste u film u kome je presudno ono što autora zanima a to je starcrossed lovers dimenzija nego potere itd.

Nažalost, ono u čemu Del Toru nema pomoći jeste sama realizacija. Dan Laustsen je vrlo solidno slikao film, sa dosta artikulisanih pokreta kamere koji nažalost ponekad više deluju kao stvar pretencioznosti nego neophodnosti. U tom smislu, film ima ujednačen ritam koji se ne menja u skladu sa dinamikom same priče, tako da na kraju THE SHAPE OF WATER deluje kao prilično "ravan" film iako po samom scenariju to definitivno nije. Čak naprotiv, scenario donosi dosta jasnu i ritmički uzbudljivu postavku. Ne mgu reći da je film bio dosadan ali je u pogledu filma dosta monoton i stvara lažni utisak da se ništa ne dešava iako radnje ima više nego dovoljno.

THE SHAPE OF WATER je Del Torov "autorski" projekat u holivudskom ambijentu, na linii središnje faze rada Tima Burtona, sa kojim mu nije izbeglo ni priznanje establišmenta. Šteta kao što ni sam Del Toro ovo nije onoliko dobro koliko tvrdi da jeste.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

THE POST Stevena Spielberga je priča o Pentagon Papers aferi koja je uzdrmala američku javnost 1971. godine i bila prvi ogromni leak te vrste u istoriji. U ovoj priči fokus je na Bena Bradleeja i Katherine Grahama, urednika i vlasnicu Washington Posta, iako je New York Times bio prvi koji je objavio ova dokumenta. Njihov slučaj je jedinstven po tome što su oni odlučiči da nastavljaju sa objavljivanjem tih dokumenata posle zabrane koju je sud izrekao Timesu i tako zapravo izvršili pritisak na sud da dopusti dalji pritisak na medije.

Naravno, sledeće novinarsko i filmsko remek delo oko Washington Posta je ostalo poznatije a to je slučaj oko afere Watregate obrađeno u Pakulinom remek-delu. Ovaj film je nažalost na kraju krajeva uprkos svemu onome što donose Spielberg i izuzetna glumačka podela a o tehničkim sradnicima da ne govorimo, ipak prilično mlak.

U odnosu na BRIDGE OF SPIES, THE POST nema ni jedan atriut po kome bi mogao da se poredi. Na kraju krajeva, pojedini elementi kojima pokušava da se poveže u našoj sadašnjosti deluju prenametljivo, pa u idejnom pogledu i konfuzno - kao da film zapravno ne zna šta mu je primarna agenda, priča o slobodi novinarstva i hrabrosti novinara da udare na establišent ili o ženskim pravima. Naravno, te dve stvari su se mogle spojiti u jedno, ali takvo suptilno kalemljenje je nažalost izostalo.

THE POST je korektan film, a to je premalo za Spielberga a rekao bih čak i za savremeni bioskop. Ovo je sve vrlo lepo urađeno ali sa ovoavom pričom i interpretacijom, mali ekran deluje kao optimalnije ishodište.

* * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

Reprizirao sam REPULSION Romana Polanskog, i pomalo mi je krivo zbog toga jer mi je bio u mnogo boljem sećanju. Danas nažalost, kao i mnogi klasici, ovaj film više izgleda kao delo koje je adekvatnije reprezentovati kroz inserte najpoznatijih scena nego kroz gledanje celine. Ti inserti su svakako vrlo ekspresvne deonice u kojima lik Catherine Deneuve tone u psihoze, halucinacije i sl. Međutim, kada se dešavaju scene sa drugim junacima, REPULSION gubi snagu. Koliko god u njima bio quirky i sporadično neobičan, deluje krajnje rutinski u odnosu na onu moćnu subjektivnu viziju koju gradi kada je junakinja sama - i bukvalno i figurativno.

Stoga, REPULSION ostaje delo koje zaslužuje izučavanje, ali možda i više strpljenja nego što sam mislio, dok se ne dođe do scena koje su za izučavanje.

* * * / * * * *

[Krsta Klatić Klaja]

Meni je Rozmerina bebica najgore ostarila. Obožavam Polanskog ali taj film ne mirišem mnogo. Stanar je najbolji!

[crippled_avenger]

ACTS OF VIOLENCE Bretta Donowhoa je jedan od onih DTV radova koji su na jednom mestu okupili face poput Bruna i Cole Hausera a nekako ne dobacuje do onoga što bi se očekivalo da u istom filmu nastupaju "Bruce Willis i sin Wingsa Hausera". Naime, ova priča o trgovcima ljudima koji otmu nevestu pogrešnog ratnog veterana ima sve predispozicije da bude old school exploitation film i na nekom nivou on to i jeste. Međutim, nedostaje mu ta spontanost i jednostavnost izraza. Čini se da je Brett Donowho s jedne strane dobro shvatio šta treba da uradi ali da prosto nije imao dovoljno kreativnosti da svemu doda nešto novo i ACTS OF VIOLENCE se kreće nekim tehničkom minimumom željenog ugođaja, gde je najveći kompliment koji mu se može dati što ispod tog minimuma barem nikada ne pada.

Bruno je prisutniji u filmu nego što bi se očekivalo ali nije naročito iskorišćen. Opet ni Cole Hauser nema neophodni protagonizam i ansambl glavnih junaka je previše bled da bi se izvukao taj rudimentarni žanrovski ugođaj. Međutim, ACTS OF VIOLENCE je ona vrsta DTV rada koji bi mogao imati efekta na malom ekranu, kada se na njega naleti prilkom menjanja kanala.

* * / * * * *

[Meho Krljic]

Ide li se da se gleda Debeli? Pitam se kakav će mu ovaj film biti.

[Meho Krljic]

Nego, da se spremimo za Black Lightning sledeće nedelje:


   Netflix's new series 'Black Lightning' goes where other superhero shows fear to tread

[Ugly MF]

Nego, da se spremimo za Black Lightning sledeće nedelje:


   Netflix's new series 'Black Lightning' goes where other superhero shows fear to tread

Phih, vec skinuo i odgledo,
najbledja retoricka propaganda Black Rasizma, gde su svi belci zli policajci ali i 'alfred'.
Genericko,propagandno,sjw smece.
Nula.

[Meho Krljic]

Dobro, ali izvan toga, valja li?

[Ugly MF]

Pa...ruku na srce,nijedan crnja nije harizmatican, zena lici na muskarca, jedini dobri belac 'alfred' je ooonooo, kopi pejst text,
sa urusavanjem kredibiliteta glumca kojeg iiiizuzetno cenim,
fajtovi su nerazumno nelogicni, treba iskljuciti muziku i pustiti u pozadini 'Motor Breath( Metallica za neupucene,i to kad je valjala)', da bi dobio spot i gledljivost, iii na kraju naaaaaaajveca mana,
nigde ni jednog uspotnog nagovestaja originsa njegovog powera, sto je blasfeminija kad se radi o Super-herojstini....
Vilansi su...hmmmmm...mozda jedini u najavi zanimljivi u nekim buducim epizodama ( sta mislite, da li su svi belci?
jesu svi, a poneki je i crnac
Naravno, gledacemo, nadamo se negde u najavi nekom liku koji ce makar malo liciti na Loba, jedinu nadu,utehu i spas stripovskih univerzuma.
Zato pomno pratimo sve superherojske serije, pa cemo i ovu!
Ne mogu bre oni meni da uniste stripove kol'ko ja za inat mogu da uzivam u njima!!!

E, da obratiti paznju na stariju cerkicu u seriji, razlog plus da se serija gleda
I da se razumemo ne misim na prostacki vajb, jer ga nema, vec superherojski....

[Meho Krljic]

Dobro, gledaće se, ja sam ionako u zaostatku sa Netfliksom (žena insistira da gledamo Dark a ja nisam ni Panišera pregledao) tako da, neće meni ovo odmah da naleti.

[дејан]

Nego, da se spremimo za Black Lightning sledeće nedelje:


   Netflix's new series 'Black Lightning' goes where other superhero shows fear to tread

Phih, vec skinuo i odgledo,
najbledja retoricka propaganda Black Rasizma, gde su svi belci zli policajci ali i 'alfred'.
Genericko,propagandno,sjw smece.
Nula.

претпостављам да је гори од лук кејџа, који је био до пола добар од пола очајан (и захваљујући тој првој половини једва био бољи од трагикомичних дефендерса и анемичног ајрон фиста)

[crippled_avenger]

PATULJCI SA NASLOVNIH STRANA Milorada Milinkovića Debelog je dragojevićevski film o svetu savemenog srpskog showbiza. Debeli nažalost ne uspeva da napravi jasan balans između onoga što je parodija u ovom filmu, onoga što je satira, elemenata farse i ozbiljne emotivne priče o iskupljenju. To je recimo jedno od obeležja Dragojevićevih filmova, sposobnost spajanja raznovrsnog i naizgled nepodudarnog i neuklopivog. Naravno, ni Dragojeviću to ne uspeva uvek, ali Debelom do sada to nije uspevalo pa nije ni u PATULJCIMA.

U ovoj mešavini žanrova, komedija nije dominantna a rekao bih da u filmu čak i nema previše gegova. U tom smislu, onaj ko očekuje laugh out loud komediju u ovom filmu je neće naći. U njegovoj osnovi je maltene beigbederovska priča o Nikoli, magu reality emisija, zatim sledi sloj parodije našeg medijskog sveta u kom se ismevaju ličnosti u rasponu od Željka Mitrovića i Peconija do Goše Stamenkovića, same emisije, i kriminalno podzemlje koje koketira sa svim tim a koje je dato u maniru rediteljevih krimi-komedija.

Ono što se međutim ispostavlja kao drugi ključni problem pored neuspelog pokušaja da se prožme nespojivo jeste sam svet koji Debeli osuđuje i satirično obrađuje. Naime, svet realityja i tabloida prikazan je kao jedna aktivno dijabolična Sodoma i Gomora u kojoj se ljudi ponižavaju sistematski i studiozno. Ali, zapravo, čak i ako to možda jeste tačno u polazu, nije tačno u rezultatu. Naime, svi ti high concepti raznih reality emisija kod nas na kraju, izuzev par ektresmnih slučajeva poput TRENUTKA ISTINE gde je high concept zaista i pružioo dijabolične rezultate, na kraju sve pretvaraju u dosadne shouting matcheve pet i po istih osoba koje idu iz emisije u emisiju. Debeli prikazuje junake koji smišljaju sve luđe reality formate ali istina je da zapravo svake sezone po nekoliko takvih biva najavljeno i da nijedan ne zaživi, a ostaju ti već opisani shouting matchevi koji su potpuno nevezani za pravila, scenografije i sl. Dakle, reality koncept i cela ta subkultura su zapravo u žešćoj defanzivi. U tom smislu, ideja da će eto kao neko poginuti zarad televizijske zabave je u suštini ekstremno retro i maltene više ima mesta u sedamdesetim u Americi nego dvehiljaditih u Srbiji.

Dok marketinška kampanja forsira PATULJKE SA NASLOVNIH STRANA kao pučku zabavu, rekao bih da autorova namera uopšte nije bila takva. Tehnički nemar svakako govori da je pučka komedija ovde format ali PATULJCI SA NASLOVNIH STRANA jesu duboko autorski film, sa dosta jakom mizantropskom crtom u čemu bih ga pre grupisao recimo uz ATOMSKI ZDESNA nego uz STADO. U domenu filmova koji govore o aktuelnoj medijskoj sceni PATULJCI su svakako autorskiji i samim tim zanimljiviji od STADA ali čini mi se da još uvek treba da se desi film koji će da dopre do suštine problema našeg showbiza.

[Meho Krljic]

Hm, dakle, očekivano. Debeli, čini mi se, ima problem sa dužom formom gde treba da ponudi tematsku i izražajnu zaokruženost. Opet, intrigira me da ovo pogledam zbog tog haj konsept pristupa reality programu koji, očigledno, ne korespondira sa realnošću ali bi mi mogao biti zanimljiv kod njega.

[crippled_avenger]

Film je undersold u trejlerima kao neka pučka zajebancija što definitivno nije bila autorska namera. E sad, po meni da bi se plasirao taj nivo ogorčenosti i mizantropije mora da se snimi za klasu bolji film. Ali, da, za forenzičare poput nas, nije nezanimljivo ostvarenje...

[crippled_avenger]

MOM AND DAD je povratnički film Briana Taylora. U ovom trenutku on radi seriju HAPPY koja je verovatno najsnažnije novo televizijsko ostvarenje 2017. godine, i ovaj film izlazi uporedo sa serijom, da dodatno ojača naše žaljenje zbog godina što su prošle uzalud. Kao i Neveldine, i Taylor u svom solo prvencu bira horor ali za razliku od svog nekadašnjeg saigrača generalno ostaje veran rukopisu iz CRANKa i GAMERa. Dakle, tu su ekstremni uglovi snimanja, agresivni rezovi, razne digresije, crni humor, nasilje, ludilo i pizdarije raznih vrsta.

Za razliku od GAMERa i CRANKa koji su kao sandbox uzimali čitav grad, MOM AND DAD se prevashodno dešava u kući u kojoj Nicolas Cage i Selma Blair polude i odluče da pobiju svoju decu. Epidemija ludila u kome roditelji žele da pobiju svoju decu prikazana je efektno i na vrlo sugsetivan način uprkos evidentno skromnom budžetu sa kojim je ovaj film sniman. Taylor vešto kombinuje nekoliko incidenata van kuće, jedan veći set-piece u školi i uključenja preko medija.

Međutim, ono što je zanimljivo kod Taylora jeste jedna specifična dimenzija u tretmanu tog ludila. Iako je bolest koja napadne ljude tretirana sui generis, on ipak nmalazi psihološki mehanizam koji budi ta bolest a tio je sećanje roditelja na život koji su "žrtvovali zbog dece". To je svakako mimo Taylorovog snažnog rediteljskog rukopisa zapravo verovatno ključni element po kome će se ovaj film izdvojiti jer pokušava da psihološki objasni izbijanje jedne groteskne kolektivne psihoze koja bi u svakom drugom filmu ostala neobjašnjena.

U određenom smislu, MOM AND DAD je sličan MAYHEMu u kome bolest samo dovodi do gubitka inhibicija, dočim ovde biva pojačana jedna snažna neuroza prisutna među roditeljima. Taylorov pogled na stvar je u tom smislu crnohumoran, ali i pesimističan u odnosu na sagledavanje međuljudskih odnosa.

MOM AND DAD je snima Tobe Hooperov veteran Daniel Pearl koji je potpisao izvorni TEXAS CHAINSAW. Ovde kod Taylora primoran je da snima kao mladić i on to i radi. U pogledu vizuelnog ekscesa, MOM AND DAD je nepogrešivo delo Briana Taylora, tu nema nikakvih dilema i po tom horor-komičnom štihu spada u istu grupu sa McGjevim THE BABYSITTERom.

Cage je maksimalno iskorišćen i odvrnut je na desetku a Lance Henriksen ima ljupku epizodu. Taylorov film je prava potvrda da profilisan i talentovan autor može da napravi mnogo sa ekipom koja je nažalost uspela da se ofuca u neinspirisanim projektima i da ih reinventuje baš unutar forme koja obeležava njihov sunovrat.

MOM AND DAD i HAPPY! su znak da je Taylor i samostalno spreman za velika dela. Nadam se da će ona uskoro i uslediti.

* * * 1/2 / * * * *

[Krsta Klatić Klaja]

Koliko shvatam, film rijalitije shvata bukvalno, a ne nešto suštinski namješteno, kao američko rvanje?

Jer onda ne shvata osnovnu stvar o rijalitijima.

  https://en.m.wikipedia.org/wiki/Kayfabe

[Josef K.]

Moram priznati da sam se slatko nasmijao na ovo Debeli

kako ono reče Njegoš jednom o majmunu i zrcalu

[crippled_avenger]

KOHBEPT Vladimira Markova je ruski horor koji pokušava da pomeđa mistiku nekog dnevnog prokletstva sa doživljajima savremenog kurira jedne građevinske firme u Moskvi. Nažalost, Mnarkovljev film ni u jednom trenutku zaista ne počne niti generiše bilo kakvu autentičnu opasnost za glavnog junaka te do kraja ostaje više kao ilustracija jednog potencijalnog horor zapleta koji čeka da se tek ozbiljno dramatizuje nego razrađen punokrvan film.

[crippled_avenger]

Koliko shvatam, film rijalitije shvata bukvalno, a ne nešto suštinski namješteno, kao američko rvanje?

Jer onda ne shvata osnovnu stvar o rijalitijima.

  https://en.m.wikipedia.org/wiki/Kayfabe

pa pazi, film ne ulazi u suštinu rijaliti kompeticije jer zapravo na nivou mehanizma razlaže samo jedan talent show ali tretira ih kao high concet u kome je ishod unapred determinisan, u onoj meri kojom se njima bavi...

[crippled_avenger]

FINAL PORTRAIT Stanleya Tuccija je crtica iz života čuvenog švajcarskog umetnika Alberta Giacomettija, adaptirana iz zapisa Jamesa Lorda, čuvenog biografa velikih umetnika. Armie Hammer igra Lorda i na neki način time nastavlja svoj dirkdigglerovski redemption ali što je još zanimljivije sličan je imaginarij kao u CALL ME BY YOUR NAME, s tim što ovde junak ne dobiaj priliku da ispolji svoju seksualnost. Naime, Lord je bio homoseksualac ali su doživljaju sa Giacomettijem bili lišeni seksualne interakcije između njih dvojice. Međutim, ako je CALL ME BY YOUR NAME bio jedna infantilizovana slika intelektualnih krugova onda je FINAL PORTRAIT ista takva, pojednostavljena slika umetničke genijalnosti gde je umetnik naravno nesigurni, razbarušeni, poptuno rasejani genije koji je poštuje rokove i uništava svoja dela kojima hronično nije zadovoljan.

Stanley Tucci je okupio odličnu ekipu. Armie Hammer ima funkciju straight mana (pun intended), Geoffrey Rush igra Giacomettija, i film je smešten u krajnje kamerne okolnosti, pa po mnogo čemu podseća na neki prilično sterilan biografski televizijski film. To samo po sebi nije ništa loše, i da je ovo neka BBC produkcija, bila bi na nivou njihovog proseka. Ipak, čini mi se da je Tucci želeo da snimi film, a u toj areni FINAL PORTRAIT nema šta da pokaže.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

Pogledao sam TRAGEDY GIRLS Tylera McIntyrea. Ovo je bila žestoko hajpovana slasher komedija koja je najavljivana kao mešavina SCREAMa i HEATHERS međutim, jedino što možemo da zaključimo jeste da je ovo jedna inferiorna kopija ta dva klasika. Međutim, čak i kao kopija TRAGEDY GIRLS je mogao biti bolji film. Naime, osnovni problem je u tome što u ovom filmu nema simpatičnih junaka. Naslovne junakinje su površne i u tome antipatične, a njihov obračun sa okolinom nije ciničan, nije čak ni sociopatski, on je potpuno besmislen, a njihova agenda, osim neke najšire ideje šta one hoće nije bogznakako ni razjašnjena.

McIntyre pokušava da snimi atraktivan film na skromnom budžetu i TRAGEDY GIRLS uspeva da bude šaren ali nema tu nekih bravura sekvenci koje mogu da prenebregnu nedoroečenost i derivativnost inicijalnog koncepta i predloška. Na kraju krajeva, najbolje što se može reći za ovaj film jeste da je dobro što je pokušano nešto drugačije. Problem je u tome što to "drugačije" zapravo je odavno svojevrsni standard.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

THE SQUARE Rubena Ostlunda je film koji bi bio simpatičan da je trajao sat i po vremena. U Ostludnovom duhu ovo je jedna blago apsurdna komedija sa skandinavskim humorom koji nije previše smešan, oslonjen je na paradoks, osećaj neprijatnosti, ismevanje problema junaka u pogledu socijalne imaginacije. Međutim, film traje dva i po sata i ima rediteljski postupak koji u toj formi naprosto nije održiv. Film pokušava da ismeje svet savremene umetnosti, i odvojenost ljudi iz tih najviših ešelona kulture od života u nižim slojevima, i u svakodnevici sa kojom se susreću samo onda kada je tematizuju.

Za razliku od FORCE MAJEURE koji sam istinski teško razumeo a i to što sam razumeo nije bilo bog zna šta, ovde su stvari jasnije i čitljivije i sve to, iako nije ništa naročito, u određenoj razumnoj dozi može da postoji. Međutim, dvoipočasovno trajanje je odluka koja je ovaj film učinila teško gledljivim, jednim delom i zbog krajnje teatralnog postupka u mizanscenu i odlukom da se film mahom radi u kadar-sekvencama, delom i zbog toga što inače zanimljive lokacije i glumci prosto nisu filmični za to trajanje. Pa ipak na kraju, ostaje pitanje da li je ova odluka bila baš takvo autorsko samoubistvo kako ja mislim jer možda baš zbog tog ekscesa ovaj film može da se danas pohvali kanskom Zlatnom palmom. I možda baš zato što nije umeren danas biva tretiran kao velika umetnost.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

A FUTILE AND STUPID GESTURE Davida Waina je biopic o Douglasu Kenneyu, čoveku koji je osnovao National Lampoon magazin i na kraju čak doveo i do revolucije u domenu filmske komedije proizvevši ANIMAL HOUSE, u pomogavši razvoj karijere čitavom nizu ključnih komičara iz sedamdesetih i osamdesetih koji su krenuli kod njega a onda se dodatno afirmisali kroz SATURDAY NIGHT LIVE. Kenney je u svemu tome bio bitna gonzo figura, pokretač i vizionar.

Nemoguće je snimiti nezanimljvi film o ovoj temi, tako da je i Wainov film interesantan a u podeli je skupljena odlična ekipa sa imenima kao što su Domnhall Gleeson i Emmy Rossum, a Will Forte je vrlo sličan po izgledu i intenzitetu samom Kenneyu. Ipak, ukupno uzev, celokupann ugođaj je ipak bliži televizijskom biopicu nego bioskopskom fllmu a sve je na kraju završilo na Netflixu.

Wain pokušava u svemu tome da napravi i neki meta-ugođaj u kome pokušava da bude duhovit, subverzivan, parodičan prema formi, kao što je uostalom bio i sam Kenney. Međutim, svi njegovi zahvati tog tipa su nažalost generic, potpuno očekivani i nisu ni približno sveži i subverzivni kao Kenneyev rad.

Ipak, sve u svemu, za one koje zanima istorija američke komedije i filma, ovaj film svakako ima šta da ponudi.

* * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

dupli post

[crippled_avenger]

24 HOURS TO LIVE u režiji nekadašnjeg kaskadera Briana Smrza je kod nas išao u bioskope ali je u Americi završio kao DTV. Reč je o filmu koji je evidentno proifisan za bioskope što deluje prilično neverovatno ako imamo u vidu da je praktično reč o rip-offu premise filma 3 DAYS TO KILL, koja je onda realizovana pod naslovom 24 HOURS TO LIVE. Sličnost naslova sugetiše kao da je reč o Asylum knock-offu ili barem delu iste franšize, ali ne ovde imamo posla sa filmom koji je snimio neki potpuno drugi studio i producent.

Ethan Hawke igra junaka iz naslovne situacije i pokušava da se nekako nametne kao da je u TAKENovskom điru ali nažalost, propast tog junaka, oličena u ličnoj tragediji i alkoholizmu deluje generic i kao nešto što Hawke očajnički pokušava da glumački prevaziđe u odnosu na klišee iz scenarija. Dramske scene u ovom filmu su stoga prevashodno karakteristične po tome što Hawke nekako pokušava da se trudi više nego što je neophodno.

Međutim, ono kada film živne je akcija i tu Smrz pokazuje zašto je doveden. Britanski televizijski veteran Ben Nott nudi dosta dobar doprinos u scenama akcije koje su energične i vešto realizovane u jednom pokušaju da se na B-nivou ponove neke stvari koje je Espinosa radio u SAFE HOUSEu recimo.

I u tom pogledu, 24 HOURS TO LIVE definitivno ima mesto među jardkor ljubiteljima akcionog filma. Međutim, ono što je Hawke pokušao a to je karakterni crossover definivitno nije postignuto.

* * / * * * *

[Meho Krljic]

New 'Passion of the Christ' will be 'the biggest film in history,' Jim Caviezel promises

[crippled_avenger]

BARBARIANS AT THE GATE Glenna Jordana je HBO televizijski film iz 1993. godine, nastao u periodu kada je HBO polako profilisao svoju dramsku produkciju i između ostalog stavljao veliki akcenat na formu televizijskog filma. Ovo je istinita priča i svojevrsna preteča WOLF OF WALL STREETa. Headliner je legendarni James Garner koji je ostavio dubok trag u ranim danima HBO produkcije.

Ovo je istinita priča o preprodaji velike duvanske kompanije u kojoj je trgovina toliko zahuktala da je cena kompanije bila višestruko preuveličana a na kraju su oni koji su osmislili prodaju bili ti koji će opstati kratkih rukava. Osnovna tema filma je razotkrivanje kako je na kraju u Americi sama firma počela da se tretira kao roba i kako su finansijske špekulacije daleko nadišle realnu ekonomiju.

Jordanov film prikazuje svet bogataša, menadžera i finansijskih magnata koji su praktično izgubili dodir sa realnošću i koji licitiraju milijardama dolara, delom kako bi postigli poslovni cilj a jednim delom i radi vlastite sujete. U tom pogledu BARBARIANS AT HE GATE vrlo rano donosi svoju poentu i ne produbljuje je previše, izuzev što sa dozom dramske ironije prati priču o prodaji kompanije Nabisco do kraja.

Scorseseov film je ponudio višeslojniju sliku ove epohe i sličnih događaja ali ako imamo u vidu kada je BARBARIANS AT THE GATE snimljen, ovo je fina preteča tog filma, i još jedna izvanredna i značajna pozna Garnerova rola.

[crippled_avenger]

DRUŽINICA Jana Cvitkovića je nažalost jedan od onih filmova koji pokazuju potpuni sunovrat reditelja koji ga potpisuje. Cvitković je dosta lutao u svojoj karijeri, od početkog uspeha u Veneciji sa filmom KRUH IN MLEKO. Uprkos tome što je meni sve to što je radio smrdelo na žestoku konvencionalnost, pa i amateriam, Cvitkovič je izgradio imidž svojevrsnog mavericka slovenačkog filma i stekao čak i nekakvu reputaciju.

Ukoliko je ŠIŠKA DELUXE kao nekakva bizarna džanki komedija, i to džanki po rasturenosti i nefunkcionisanju a ne po maštovitosti i šarmu, onda je DRUŽINICA maltene parodija problemska melodrame s tim što ne izgleda kao da se reditelj šali.

Čak naprotiv, Cvitkovič deluje smrtno ozbiljan u svom prikazu finansijskog sunovrata jedne porodice koji se desi na apsurdno brz i potpuno neuverljiv način, bez doticanja mase mogućih načina kako da se taj sunovrat zaustavi.

Čak i da je DRUŽINICA parodija problemske melodrame, ona na funkcioniše jer one su retko kada ovako stupidne. Međutim, pošto bih rekao da nije reč o parodiji, pre je reč o ostvarenju koje izaziva sažaljenje jer je stadijum u kome neko snimi ovako nešto zaista duboka kriza, autorska i ljudska.

[crippled_avenger]

Ponekad u želji da objasnim sagovorniku koliko je neki strani, naročito američki film slab kažem "Izgleda kao srpski film..." Ali šta da radimo kada neko snimi američki film koji zbilja izgleda kao srpski film?

To se desilo na televizijskom filmu MY DAUGHTER IS MISSING Tamar Halpern koji je snimljen u Beogradu a u Beogradu se i dešava. MY DAUGHTER IS MISSING izgleda kao studentski film snimljen pre petnaest godina što je inače apsurdno ako imamo u vidu da je isti direktor fotografije snimao jedan studentski film Momira Miloševića koji je bolje izgledao nego ovaj dugoemtražni televizijski rad. Da apsurd bude veći, ovaj televizijski film je emitovan n Lifetimeu, kanalu koji nije poznat po nekom visokom kvalitetu ali opet pa drži nekakav nivo.

Izuzev Jovane Stojiljković i jedva četiri strana glumca u glavnim ulogama, ostale likove igra B-glumačka ekipa čak i za srpske standarde. U odnosu na ovaj televizijski film srpske serije deluju kao Scorsese, naročito one bolje kao UBICE MOG OCAl. Ali, čak i Radoš Bajić izgleda kudikamo bolje.

MY DAUGHTER IS MISSING je koncept koji obećava. Priča koja se snima u Srbiji, dešava u Srbiji, ima priču koja dozvoljava da se uposle naši glumci. Nažalost, problem je u tome što takvi filmovi ne treba ovako da se rade.

NIje Srbija prva zemlja u kojoj su se radili ovakvi filmovi. Ali sada, u vremenu digitalne fotografije i opšteg pojednostavljivanja i pojeftinjenja realizacije javlja se rizik da se umesto "zdravog" povećanja production valuea snimanjem u zemlji gde dolar vredi više, dobije nešto što je bitno ispod bilo kog standarda.

[crippled_avenger]

EGZORCIZAM Dalibora Matanića je film koji pripada žanru strave i užasa s tim što je u njemu Matanić tradicionalno jači u domenu užasa nego strave. Osnovni užas u ovom filmu je scenario koji je evidentna adaptacija nekakvog pozorišnog komada, koji je opet pa na nivou studentskog rada, i to vežbe jednočinke.

EGZORCIZAM je film o televizijskoj ekipi sa nekakve konzervativne mreže koja dolazi da snima egzorcizam u pratnji psihijatrice koja smatra da je isterivanje demona zapravo samo neuk pokušaj lečenja psihički obolele osobe. Na licu mesta se međutim ispostavlja da stvari nisu tako jednostavno i da će svi zajedno biti žrtve jednog demona, a to je demon svačije pojedinačne krivice za ponešto u životu.

EGZORCIZAM evidentno nije pravljen kao nekakav generic horor i očigledna je Matanićeva potreba da bude rediteljski bezobrazan - odnosno da pakuje jednu polemičku dramu u formu ortodoksnog horor filma prilično modernog izraza, ali istovremeno i da "produbi" moderni horor ozbiljnom pričom.

Problem nastaje u tome što je priča na nivou studentske jednočinke i što se u pogledu poimanja sveta Matanić vraća na nivo FINIH MRTVIH DJEVOJAKA, dakle ovo je pretenciozni pokušaj društvene kritike date kroz jednu priglupu intelektualističku vizuru. Matanićevi junaci su plakatski a njihovi gresi iz prošlosti su stupidni kliše do tačke da je to pomalo uvredljivo za odraslog čoveka.

E sad, kad je reč o "modernom hororu", tu je ovaj film više hrabar nego uspešan. Naime, EGZORICZAM ne pokušava da se pravi da je horor a u stvari je nekakav atmosferični art. Da, ovde ima sekvenci koje pokušavaju da se nadovežu na found footage i taj tip ripper sekvneci, kao i na klasične situacije iz egzorcističkih filmova. Matanić se ne krije iza "umetnosti", iza Romana Polanskog i sličnih velikana art housea koji su obeležili istoriju žanra. Ovaj film kada krene da bude horor, to zaista i jeste, i to na liniji nekih stvari viđenih u RECu i sličnim delima.

U tom pogledu, Matanićev film je korektan, ne možemo reći da je on velemajstor žanra ali definitvno jeste dovoljno hrabar da se lati nekih stilema koje su donedavno bile baš aktuelne u horor žanru. Naravno, REC više nije all the rage, ali to je problem reditelja koji prate trendova u našem regionu, tradicionalno dosta kasne. No, hrabrtrost jednog mejnstrim reditelja sa kanskom nagradom da uzme da radi nešto što je obrni-okreni horor vredna je hvale.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

DEATH RACE 2050 G.J. Echternkampa je povratak cormanovskim korenima serijala. Otud se 2050 unutar "kontinuiteta" rebootovanog serijala i posmatra kao sidequel. Naime, 2050 je mnogo više u duhu Bartelovog originala. Reč je o prevashodno o satiri koja je izašla upakovana u DTV ruho akcionog serijama. Otud Echternkampov film ni ne pretenduje da bude akcija, ovo je campy low budget satira koja napada sve aktuelne teme. Ismeva se Trump, Bible Belt, reality emisije. U tom smislu, nije ovo ništa novo ali je barem respektabilno što je ovakva devijacija dopuštena unutar jednog ortodoksnog DTV serijala, jer to i jeste Cormanov duh, i prvi film je bio baš takav.

Ponovo naravno, imamo taj rizik od javašluka proisteklog iz napretka tehnologije. 2050 je tehnički namerno nemaran ali povremeno ume da zadeluje bezveze. Ono što na kraju možemo zaključiti o simpatičnom Echternkampovom filmu jeste da su njegovi kvaliteti pre svega konceptualni, mnogo više nego suštinski. No, i to treba nagraditi.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

Krenula na turskoj televiziji serija ALIJA, nažalost prva epizoda je već na YT ali bez titla... Samo me izaziva...

[crippled_avenger]

SCORCHED EARTH Petera Howitta je postapokaliptični vestern koji je pretendovao na nešto više od DTV sudbine ali nažalost plašim se da je ova sudbina bila neizbežna. Howitt je reditelj koji je imao period rada za Working Title, imao je čak i filmove koji su stekli kultni status u Srbiji, kao što je SLIDING DOORS, ali je na kraju završio kao svaštar. Gina Carano je kastovana nasuprot Johna Hannaha, što pokazuje da je SCORCHED EARTH imao veće ambicije. Nažalost, osnovni problem filma je što mu se priča nemoćno vrti u krug, a karakteri pretenduju da budu ikonični ali naprosto nisu. Film istovremeno ima nedostatak efektne priče i višek zapleta bez ikakvog payoffa. Iako je film u osnovi jednostavan, i bavi se žanrovskim obrascima koji su pitki, jako teško održava pažnju. Takve greške ne bi trebalo da su svojstvene Howittu, međutim, eto upravo je "ozbiljan reditelj" podbacio u tim fundamentalnim elementima.

Howitt nije specijalista za akciju, pa samim tim akcija ovde nije naročito uspela i više deluje kao neki neinspirisani second unit nego autorski rad. Sa zvezdom kao što je Gina Carano, upravo je akcija mogla biti adut ali nažalost ostali smo uskraćeni za ono čemu smo se nadali...