The Crippled Corner

[crippled_avenger]

MARJORIE PRIME Michaela Almereyde je ekranizacija pozorišnog komada Jordana Harrisona. Nažalost, škripa pozorišnih dasaka je baš jaka u ovom filmu i načelno zanimljiva ideja sećanja prelomljena kroz prizmu fantastike i veštačke inteligencije, na kraju se svodi na kamernu raspričanu polemičku melodramu u kojoj nema filma. Almereyda je poznat po svom čestom tretmanu "pozorišnih" tekstova kao i tema iz psihologije, dakle ovaj materijal bi trebalo da mu bude jača strana, međutim uprkos tome što je okupio Jona Hamma, Tima Robbinsa i Geenu Davis, ne uspeva da sve to pretvori u zanimljiv film.

* 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

МАРШРУТ ПОСТРОЕН Оlega Asadulina je ruski horor koji je distribuirao Fox u Rusiji a nastao je u pokušaju da se napravi lokalna varijatna Blumhouse high concept filma. U tom pogledu, МАРШРУТ ПОСТРОЕН je dosledno izveden i ima koncept koji nije inovativan ali u načelu bi mogao biti funkcionalan da je realizovan sa više mašte. Junaci su kupili SUV koji je pripadao počiniocu gnusnog zločina i taj SUV je očigledno proklet. To prokletstvo dobija razne manifestacije i one se samo gomilaju a sve do samog finiša, paradoksalno, nijedna od njih nema nikakve posledice na kontinuitet radnje. Junaci idu od set-piecea do set-piecea i koliko god da je svaki šokantan i napet za njih (zapravo pre za njih, nego za publiku) sve to kao nema neke posledice na razvoj junaka sve do neumitnog kraja kad se otprilike dese stvari usled kojih se film završi.

Asadulina znam po filmu FOBOS koji je takođe imao solidan koncept ali sa njim na kraju ništa nije uradio. I to je manje više bilo i sa МАРШРУТ ПОСТРОЕН koji je glossy slikan, sa lepim ljudima i zanimljivim lokacijama ali nekog pravog suspensea tu nema, pa onda na kraju i tehnička veština sa kojom se sve izvodi ostaje krajnje upitna.

Ne mogu da kažem da mi je smetala "internacionalnost" premise jer je ovo film koji bi mogao da se dešava bilo gde, pa zašto ne bi i u Rusiji. Problem je u tome što kada se reditelj opredeli za takav pristup onda mora da bude mnogo bolji od američkog proseka da bi se iole nametnuo a ovaj film nema taj nivo.

* 1/2 / * * * *

[Meho Krljic]

U Dizniju poludjeli:


The showrunners behind 'Game of Thrones' have signed on to write some 'Star Wars' movies


A ima i ovo:


'Black Panther' gets 100 percent approval rate on Rotten Tomatoes

[Meho Krljic]

https://youtu.be/xZNBFcwd7zc

Domino se vidi na ukupno jedan sekund ali to je veličanstven jedan sekund!!!!!!!!!

[crippled_avenger]

THE CLOVERFIELD PARADOX Juliusa Onaha je još jedan realizovan scenario Orena Uziela u kome ovaj scenrista smišlja high concept a onda sa njim ne zna šta da radi. Netflix je platio 50 miliona Paramountu da im uzme ovaj film i rekao bih da je Paramount tu napravio posao jer bi THE CLOVERFIELD PARADOX po mnogo osnova zaista zalutao u bioskop.

Iz današnje vizure deluje apsurdno strah Paramounta da bi THE CLOVERFIELD PARADOX imao tešku konkurenciju u LIFEu Daniela Espinose jer je Espinosa doktor Daniel za ovo nedostižan nivo kinematografije. Dok je LIFE crossover ALIENa i GRAVITYja, THE CLOVERFIELD PARADOX je na nivou televizijskog filma iz STAR TREK univerzuma u kome Uziel ubacuje gomilu zamisli i nijednu ne uspeva da kapitalizuje. Tu su i klaustrofobični horor, i paranoja koja se useljava u posadu, i triler o tome ko će da nastrada, i multiverzumi i još trista čuda, a na kraju je sve to jedno veliko ništa koje barem delimično uspeva da objasni odakle dolazi monstrum iz CLOVERFIELDa, kao da to nekoga zanima.

CLOVERFIELD kao serijal nema mnogo smisla iako je zanimljiva ideja tih sidequela u kojima se okolnosti tog događaja koriste za različite žanrovske egzibicije. I onda i ta mogućnost da na bazi CLOVERFIELDa piggybackuju do nekog uspeha. Međutim, kvalitet tih naslova nije bio naročito visok a plašim se da posle ovakvog dumpovanja drugog sidequela možda više ni nema života u toj franšizi.

Onahova režija je rutinska ali je imao glumačku podelu za nešto dobro pa je šteta što to nije iskoristio. Space-set žanrovskog sadžraja nikada dosta, pa i ovo može da se pogleda, ali nažalost nije dobro.

* 1/2 / * * * *

[Meho Krljic]

Majkl Bej će možda režirati Lobo:



https://www.cbr.com/michael-bay-lobo-movie-dc/

[crippled_avenger]

Bay koji radi Lobo je prilično jak proposal. Brian Taylor bi bio super opcija takođe, premda ne znam da li je u vreme JONAH HEXa poremećen odnos DCa s njim...


Sent from my iPhone using Tapatalk

[crippled_avenger]

Koliko je ovo epic diskusija, Lazanski u Severnoj Koreji -

Ове године навршава се тачно 70 година откако су СФРЈ и Демократска Народна Република Кореја, односно Северна Кореја, успоставиле пуне дипломатске односе. У Пјонгјангу, у Министарству спољних послова, високопозиционирани друг, који је желео да остане анониман, упитао ме је хоће ли барем бити размењене међусобне поруке честитања. Нисам знао шта да кажем високопозиционираном другу из Министарства спољних послова.

– Знате, ми високо ценимо Србију, схватамо вашу позицију и ми вас подржавамо у свему. И око Косова у УН и око Косова у Унеску. Увек гласамо за Србију, имате увек наш глас, али нас боли то што сте ви почели да у УН гласате против нас када су у питању резолуције УН о људским правима у нашој земљи. Пре седам година нисте гласали против нас, сада јесте. Зар нисте могли барем да изађете из сале када се гласа против нас? Видите, ми нисмо изашли из сале када се гласало о уласку Косова у Унеско, ми смо гласали против Косова.

Покушао сам да објасним да наш глас за Северну Кореју ионако не би променио резултат гласања, а ми бисмо од стране Запада вероватно имали штету.

– То је ствар принципа, у односима између држава обично треба да влада реципроцитет. Косово није ушло у Унеско захваљујући гласовима три земље. Једна је, наравно, Србија, друга је Северна Кореја, а трећа је Сирија.

Било ми је неугодно, али високопозиционирани друг кренуо је са другим и лакшим темама. Мало о медијима, посебно о телевизији. Северна Кореја има пет канала државне телевизије.

– Да ли код вас, на телевизији, имате ријалити емисије? – упитао сам друга са највећом значком.

– Не, наша телевизија прави програм за нормалне људе.

[crippled_avenger]

MY FRIEND DAHMER Marca Meyersa je ekranizacija grafičke novele o srednjoškolskim danima jednog od najozloglašenijih američkih serijskih ubica. Film se ne bavi njegovim ubistvima, odnosno zakljulčuje se situacijom koja će dovesti do prvog ubistva, i od njegovih kasnijih ekscesa vidi se samo to da voli da mu se ljubavnici ne pomeraju.

Nažalost, MY FRIEND DAHMER ne deluje kao naročito personalizovana priča o mladićiu iz kog će izrasti Jeffrey Dahmer. Štaviše, meni je MY FRIEND DAHMER delovao ikao još jedan indie film o quirky odrastanju nekog misfita, i da je neko stavio naslov MY FRIEND COBAIN ili MY FRIEND MUSK, verovartno bih prihvatio isti ovakav film. Dakle, Meyers pokušava da nam predstavi Dahmera kao nekoga ko je možda mogao biti običan mlad čovek, ali nije, ko je mogao postati građanin a ne psihopata ali nije. Međutim, u svemu tome, nažalost, ne vidim ništa novo ili autentuično kao uvid.

Štaviše, loši porodični odnosi, problemi sa roditeljima, neuklapanje u zajednicu, nisu bili preterano drastični kako pokazuje ovaj film, čak naprotiv. Rekao bih da je Dahmerova okolina bila vrlo senzibilizirana za njegove idiosinkrazije i da su ga tretirali čak i bolje nego što je njegovo besmisleno ponašanje zasluživalo.

U tom pogledu Meyers je snimio film koji na neki način, pokušava da pronikne u patologiju i da prepozna njene korene, ali nažalost njih nema, odnosno njegova patologija je upravo to - patologija, nije ga niko naveo da prezupči i postane to što je na kraju postao. Ipak, čini se da MY FRIEND DAHMER ne želi da se pomiri sa tako "jednostavnom slikom" situacije.

Glumačka ekipa se maksimalno trudi da oživi ove likove, mada ne u meri koliko su mistifikovali u raznim medijskim nastupima tokom promocije filma. Meyersova rediteljska egzekucija je korektna, u ravni solidnog indie dometa.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

BECOMING CARY GRANT je Showtimeov dokumentarac o Cary Grantu koji je išao na filmskim fgestivalima ali je obrni-okreni ipak više reč o televizijskoj emisiji nego o punokrvnom filmu. Naravno, reditelj Mark Kidel je imao priliku da pravi film o jednom od najvećih holivudskih starova, o čoveku koji je bio ideal za jednu vrstu filmske glume i bila mu je dostupna izuzetna arhiva, ali na kraju krajeva nije uspeo da se mnogo izdigne iznad naivne i tabloidne percepcije Cary Granta.

O odnosu Archibalda Leacha i Caryja Granta pokušava da napravi neku mistifikaciju ali od toga ne biva ništa naročito. Predugo je Cary Grant bio Archie Leach da bi sada zaista to morao ili uopšte morao da zakopa bilo gde. Zatim, pitanje njegove seksualnosti, Kidel ne nudi nikakav odgovor, nudi samo pitanje a kao argumet postavlja hnačin na koji je Hawks tretirao Granta, čak ne ulazi ni u neke od fakata o zajedničkom bachelor padu sa Randolph Scottom i drugim "Hollywood Babylon" pričama. Konačno, naivan psihoanalitički odnos prema majci i tobožnje objašnjenje usled kog straha se Grant više puta ženio, opet zanemaruje neke dobro poznate činjenica, razmišljanja iz štampe onog vremena, a na kraju dolazi do usiljenog i banalnog zaključka.

Kidel pokušava da sve smesti u nekakav okvir. Jedno je Grantova LSD seansa tokom koje je uplivao u iracionalno, i gle čuda došao da savršeno objašnjive slike čiji se elementi lako i logično uklapaju. Drugo je postupak u kome koristi home videose koje je Grant sam snimao, i ilustruje svoje teze insertima iz filmova, kao da je Grant u doba studio-sistema, kada je igrao, mogao da na takav način ispoljava svoje iracionalne strahove i skrivene osobine.

Sve u svemu, i posle BECOMING CARY GRANT ovaj velikan ostaje jedna zdrava misterija a emisiju vredi pogledati jer i dalje nije smišljeno ništa bolje od gledanja sat i po čega god sa Cary Grantom.

* * / * * * *

[Meho Krljic]

Koliko je ovo epic diskusija, Lazanski u Severnoj Koreji -

Da, ceo putopis je sjajan, vintage Lazanski na granici mašte, perverzno precizne informacije i diplomatskog zamagljivanja.

[Krsta Klatić Klaja]

To što kod Kima nema Parova je veliki minus!

[Krsta Klatić Klaja]

To što kod Kima nema Parova je veliki minus!

[crippled_avenger]

HEBECTA Svjatoslava Podgajevskog je jedan od onih horora koji se toliko izgube u vlastitoj priči da zaboprave da budu strašni a nažalost priča je ovde potentna jedino u slučaju da je snimljen uzbudljiv film sa dosta ripper sekvenci. Mađutim, ne, HEBECTA nam na početku iznosi premisu filma i ono što je pretnja a onda gledamo glavnu junakinju koju čeka ista ta sudbina kako je na kraju ta sudbina i sustigne. Nažalost, napetosti skoro i da nema a razrada priče naprosto nema nekog smisla u ovim okolnostima. Za film kao što je HEBECTA žanr se ispostavio i kao blagoslov i kao kletva, dakle film nije toliko loš ali ima premisu koja funkcioniše samo unutar žanra, a kao žanrovsko ostvarenje nije dovoljno dobar. Na kraju, HEBECTA je ipak promašaj...

* 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

Posle DAGONa Stuarta Gordona, Španija je ponovo pružila utiočište posrnulom horor autoru da snimi svoj comeback sa lovecraftovskim elementima. Doduše, Xavier Gens još nije u fazi za comeback jer on sa svojim polovičnim filmovima nije bog zna koliko daleko ni stigao ali COLD SKIN je njegov do sada najzaokruženiji film i ostvarenje posle kog zaslužuje onu pažnju koji je dobio posle svog celovečernjeg debija.

Gens je bio deo onog talasa francuskih horor reditelja koji su po prvi put istinski stavili ovu kinematografiju na horor mapu sveta. Međutim, on je ubrzo otišao put anglosaksonskih produkcija, okušao se i u pokušaju blokbastera i uprkos tome što ni u čemu nije bio neuspešan, nažalost nedostajalo je nešto po čemu bi se izdvojio i po čemu bi bio uspešan.

Paradoksalno, koliko god da je ima sreće kada mu je izašao film LES FRONTIERE(S) da nastupi unutar jednog šireg talasa, toliko COLD SKIN izlazi u nepovoljnom trenutku - naime, pojavio se na VODu baš u vreme kada je Del Tororv THE SHAPE OF WATER nominovan za silne oskare. Teme su slične, ovde opet imamo neku dinamiku između ljudi i humanoida iz mora.

Nazvati ovaj film lavkraftovskim u tom pogledu nije sasvim tačno. Biće iz mora jesu nešto što reprezentuje Drugo, emaniraju tu arhetipsku užasnutost nad nečim što je drugačije a opet vrlo blisko, i uznemirujuće slično, i nisu ni približno na liniji te egzistencijalne strave kojom se Lovecraft bavio. Dakle, more i bića iz mora su tu, tu je i užas. ali kontekst te strave je ipak drugačiji.

COLD SKIN je snimljen po romanu Alberta Sancheza Pinola, a vidim da je taj roman objavljen i kod nas. Više bih ga posmatrao na liniji Mathesovovog I AM LEGEND sa kojim čini mi se deli mnogo više suštinskih sličnosti. U tom pogledu, Gens ovde tretira dosta poznate i dosta ekranizovane okolnosti pa scenarista Jesus Olmo zaslužuje priznanje što film vrlo brzo cuts to the cahse i na ono što je u ovoj priči atraktivno, sveže i zanimljivo. A takvih stvari itekako ima.

COLD SKIN ne donosi samo jako dobre jump scareove, jako dobar suspense, već i dosta zanimljiv vizuelni koncept. sveden i efektan odnos među karakterima i fine doze dramske i svake druge ironije. Neke od stvari na kojima Del Toro kapitalizuje u THE SHAPE OF WATER ovde su date usput i vrlo zanimljivo, no da ne spoilujem dalje, ovaj film treba pogledati.

I AM LEGEND je stoga možda i doslovna mustra kojom se Sanchez Pinol vodio, s tim što u filmu imamo i alegorijski tretman Velikog Rata ali i romantičarskog pogleda na svet u kome junaci čak i bukvalno, fizički, beže od stvari koje ih tište i bole.

Ta potencijalna višeslojnost o psihološkim motivima unutar junaka na kraju dovode do možda i nekih od minimalnih ali ipak spornih nijansiranja u finalu filma. Međutim, to svakako ne remeti celinu, premda je ne obogaćuje na nivou na kome su autori mislili.

U opusu Xaviera Gensa, ovo je svakako daleo nabolji i najznačajniji film. On se nikada nije našao u opasnosti da prestane da snima ali iskreno voleo bih da mu ovaj naslov donese uspeh jer bi bilo lepo da nastavi kretanje ovom zrelom linijom i u ovako ambicionim produkcionim okvirima.

Proteklih godina, Španci prave sjajne stvari u domenu English-speaking horora i fantastike i moram priznati COLD SKIN je jedan od tih naslova. Paradoksalno, kod španskih producenata Gens je pokazao više nego kod francuskih ali i američkih.

* * * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

EXCLUSIVE: Twentieth Century Fox has hired Brian Michael Bendis to develop a script for Deadpool helmer Tim Miller to direct. The movie is shrouded in secrecy, but I have confirmed it is a new feature that is set in the X-Men universe and it has a
Bendis is one of comic's most prolific writers. He created the Miles Morales character in the Ultimate Spider-Man comic and Jessica Jones, which became the basis for the streaming series. Bendis recently moved from Marvel to DC Comics, and this feature will be a return for Bendis to characters in the Marvel X-Men universe. JR Young is the exec for Fox.


Miller is currently in pre-production on the latest installment of the Terminator franchise for Paramount and Fox, with James Cameron godfathering the effort. This comes after the VFX wiz Miller's feature directing debut Deadpool grossed over $783M globally for Fox.

WME and Anonymous Content rep Miller, and Bendis is Circle of Confusion.

What could 143 refer to? No one at the studio is saying.


Sent from my iPhone using Tapatalk

[crippled_avenger]

SiREN Gregga Bishopa je niskobudžetni američki horor koji je dobacio do nesto šire DTV distribucije pre svega zahvaljujući smislu za humor i spremnosti kreativne ekipe da jednu relativno uobičajenu BORDELLO OF BLOOD premisu začini nekolikim prijatnim iznenađenjima. U pogledu realizacije Bishopov film nije perfektan, i pomalo je čak i ispod standarda savremenog horora, čak i onog koji je generic, izuzev u par scena kao što je set-piece u dineru u kome odlazi klasu iznad ostatka filma.

Međutim, SiREN je pošten low budget filmmaking koji koristi maksimalno svoje resurse u svakom pogledu i tu mu se može oprostiti određeni nedostatak "upeglanosti" u vizuelnom pogledu.

Film govori o momačkoj večeri koja polazi nizbrdo kada junaci odluče da odu u jednu underground javnu kuću gde se za neopisivo zadovoljstvo mora platiti neopisiva cena.

Premisa je viđena puno puta, ali Bishop sa saradnicima uspeva da je osveži i da od nje napravi sasvim solidan duhoviti B-film. Svakako da ću sa pažnjom gledati sledeće radove ove ekipe jer sam se posle ovog filma zainteresovao. Ponavljam, voleo bih da je ovo jedan od filmova koji čine "prosek" savremene horor ponude. Nažalost, koliko god on bio po sebi "prosek" u ovim okolnostima je natprosečan.

* * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

ASSHOLES Petera Vacka je vanity rediteljski debi jednog od lepotana američkog indie filma. Počinje kao naizgled intirgantan mumblecore međutim onda prerasta u jednu orgiju apsurdnog neukusa i budalaštine koja ruku na srce možda i ima svoju ciljnu grupu, samo ja nisam njen deo. Film prosto u jednom trenutku iskače iz koloseka, to je momenat prizivanja demona i posle toga na kolosek ne uspeva da se vrati.

Kad je reč o preterivanju, u ovom filmu ga ima, ali nisam to prepoznao kao umetnički iskaz, mada neko verovatno hoće. Uostalom, koliko se sećam ovaj film je dobio neku nagradu na SXSW i među svojim producentima ima i Maxa Landisa.

Dakle, onih kojima se sviđa ovako nešto ima, pa verujem da oni mogu mnogo bolje da objasne šta je zamisao Vackovog celovečernjeg ostvarenja. Svakako daleko bolje nego ja...

[crippled_avenger]

LE REDOUTABLE Michela Hazanaviciusa je povratnički film za francuskog velemajstora u kom se on vraća onome što najbolje zna a to je preispitivanje filmskog stila. Birajući vrlo fokusiranu fazu Godardovog života, jedan brak i jedan vremenski period, od 1967. do 1969. godine, Hazanavicius obrađuje ključnu tačku njegovog života i rada a to je momenat kada odlučuje da se oprosti od onoga što ga je učinilo jednim od najvećih reditelja u istoriji filma i da svesno ode put marginalizacije.

Anne Wiazemsky je autor autiobiografske knjige na kojoj se Hazanavicizus bazira, no građa od Godardu i Anne Wiazemsky je naravno samo deo celine koja zanima ovog reditelja. Naime, njegov cilj je da krene od fakata, njihovog odnosa koji uokviruje fazu u političkom životu Francuske i Evrope, pa i sveta, i da kroz to napravi omaž Godardovom rediteljskom stilu, naročito onom segmentu koji ga je, kako rekoh, učinio jednim od najznačajnijih reditelja u istoriji.

I u tom pogledu Hazanavicius naravno briljira, i snima Godardov film o samom Godardu. Međutim, pored Hazanaviciusovog dara iza kamere, svemu tome doprinosi i Louis Garrel čiji je Godard pravi filmski heroj, pritom sa očuvanjem svih neuorza i nesigurnosti koje su činile ovog velikog autora u tom periodu. U tom pogledu, Hazanavicius uspeva da postigne ono što je činilo Godardove najbolje rane filmove a to je da pored ekscentričnog stila proizvede i istinskog heroja na ekranu.

LE REDOUTABLE je ljubavno pismo jednom periodu u istoriji filma, i u tom pogledu svakako da nosi snažan mejnstrim potencijal jer se ne obraća samo filmofilima već maltene kao udžbenik pokazuje šta je sve film mogao da bude u rukama autora kao što je Godard a to je već nešto sa čime treba da se upoznaju i usputni posetioci bioskopa. 

* * * 1/2 / * * * *

[Meho Krljic]

BAYWATCH Setha Gordona je otprilike ono što je i zaslužio svako ko je otišao u bioskop i dao pare da gleda bioskopsku varijantu poznate serije iz devedesetih. Dakle, film je glupost. Nažalost, u tome je vrlo pitom, mlak, suštinski nije preterano duhovit i ostaje prijatan zahvaljujući seriji gross out gegova koji mahom ne proističu iz cele ideje BAYWATCHa.

Seth Gordon je u filmu HORRIBLE BOSSES pokazao da itekako zna šta radi, i BAYWATCH je verovatno bio njegov pokušaj da "proširi svoje područje borbe" i na akcionu komediju. Nažalost, u ovom filmu on je podbacio na polju komedije, a akciju je samo načeo i nije se njome suštinski pozabavio iako je sa budžetom od 69 miliona dolara itekako imao kapacitete za tako nešto.

STARSKY & HUTCH Todda Phillipsa ostaje nedostižan uzorr na polju prekempiravanja relativno serioznih televizijskih izvornika. BAYWATCH nažalost nije dobacio ni blizu toga.

Šteta, iza kamere je bio potentan reditelj, na ekranu se pojavila odlična glumačka podela, međutim na kraju im scenario i režija nisu dali dovoljno materijala i dobar osnov koji bi opravdao ovakvu koncentraciju novca i kadrovskog kvaliteta.

* * / * * * *

Upravo pogledao na HBO-u. Meni su naravno kriterijumi bili preventivno spušteni tako da sam prilično uživao. Horrible Bosses je meni i inače besprekorno režiran serijal tako da sam se lako ubacio u dinamiku Baywatch. Problem je što film nema jasnu ideju o tome šta zapravo treba da bude i kome je namenjen. Što se tiče samog predloška, njegova obrada je parodična, ali film u ovome ne odlazi do neke mere koja bi se tumačila kao iskaz već se zadovoljava time da ono što je u startu bio visoki kemp samo pogura do linije apsurda i mami smeške publike pokazujući da uživa u gluposti.

S druge strane, većina humora počiva na gross out konceptima i, sad, ja sam svakako čovek koji se zakikoće svaki put kad čuje reč "kurac" a ova se reč čuje mnogo puta u filmu, a neki se kurčevi i vide, pipaju se, tema su diskusija i zapravo se ta akciona (i inkluzivna) buddy komedija koja bi trebalo da je ispod jedva nazire od poplave gross outa.

Tu negde film baš pokazuje da nije siguran koja mu je publika. Direktor fotografije i montažer misle da snimaju summer movie prepun plavog neba, sjajne površine okeana, savršenih preplanulih tela, pločica na stomaku i slou moušna, ali scenarista misli da radi garažni hardkor pa ne samo da se ovde psuje skoro kao da su osamdesete ponovo došle na red, nego, kako rekoh, ima eksplicitnih kadrova muških genitalija, muških genitalija zaglavljenih u ležaljci, povraćanja, muških genitalija dodirivanih u mrtvačnici, trupla iz kojih curi mast rastvorena u formaldehidu, tela sa ubodnim ranama i, u jednoj sceni, džibovanja kompletnog ljudskog tela.

Osećaj je kao da gledate epizodu Skubi dua u kojoj su mladi Sam Raimi, mladi Peter Jackson i Miroslav Lakobrija hajdžekovali montažnu sobu na jednu noć.

No, sve je to režirano veoma efikasno i Gordon obavlja hvale vredan posao sa glumcima koji su uhvaćeni na razmeđi parodije i ikoničnosti a nemaju ni prostora (ni znanja, da budemo iskreni) da se razigraju kao ekipa iz Horrible Bosses, tako da Johnsonova harizma radi solidan posao a Efronov pretty boy front biva iskorišćen do maksimuma (za zajebanciju, naravno, i Gordon uspeva da dokači i Top Gun, pa čak i Oficira i džentlmena relativno suptilnim referencama). Žene u filmu redom dobijaju empowered uloge mada je tim vidljivije da su muškarci parodirani a one postavljene na vrlo sejf pozicije, ali dobro, ipak je ovo Baywatch u kome Haselhof na kraju na blooper reelu pita da li pored Johnsona izgleda kao "tiny asshole". Šta bismo više smeli da očekujemo?

[Meho Krljic]

Čini mi se da ljudi tvrde da je Black Panther jedan od najboljih Marvelovih filmova prevashodno jer je ovo film koji, iako ima naglašenu naučnofantastičnu crtu u središtu zapleta, zapravo deluje kao da je najbliži "tlu" u odnosu na ono na šta nas je Marvel navikao. Ovde nema ni invazije iz svemira, ni interdimenzionih osvajanja, a ako postoji zavera da se pokori čitav svet ona je pomerena u drugi plan a u prvom je politički zaplet koji, zgodno, uspeva da se smesti u okvire jedne malo proširene porodice.

Naravno, Black Panther je pre svega vozilo kojim se (post)kolonijalni stereotipi o Africi izvrću naopačke i film je ovde veran stripu odnosno izvornom pristupu Stana Leeja u kome je država Wakanda tajno najmoćnije, tehnološki najnaprednije društvo na svetu a koje je istovremeno sačuvao snažnu sponu sa tradicijom.

Sad, o "Africi danas" je teško govoriti već utoliko i što je i afrička savremena kultura veoma infiltrirana od strane evropske i američke kulture, a zatim i jer ona, ponekad namerno, ponekad slučajno, projektuje jednu "africizovanu" masku prema nama jer se prilagođava našim očekivanjima, tako da je film Black Panther zapravo jedna dosta oprezna ali ipak i, u okviru superherojskog žanra, smela rasprava o tome postoji li odgovornost naprednijih i uspešnijih pripadnika rase da one manje uspešne, manje srećne, nekako povedu sa sobom u bolju budućnost.

Na platnu ove rasprave film je origin/ coming of age story za čoveka koji je rascepljen između uloge superheroja i kralja naroda koji je izuzetno socijalno osvešćen, ali koji ipak ne odustaje od tribalizma i mene ovo još jednom podseća kako je Marvelu zapravo prijatno da snima sve te relativno slične priče o ljudima koji tek uče razmere svojih moći i granice svojih odgovornosti, dok smo u stripovima navikli da ih gledamo kao iskusne veterane superherojštine. Tako i ovde Black Panther koga gledamo na filmu mora da pobedi i svoju nesigurnost u to je li dorastao predvođenju države, da nauči da živi sa političkim odlukama svojih prethodnika itd., sve za razliku od stripovskog Black Panthera koji je odavno jedan od najsamouverenijih i najmoćnijih likova Marvelovog univerzuma.

Tako onda i film, iako deluje kao da odstupa od Marvelove uobičajene formule, zapravo prilično dosledno nju isprati, čak i po cenu toga da se zaplet zapravo pomalja tek u trećem činu i da struktura filma zbog toga pomalo trpi. Ovde takođe stvari malo otežavaju vrlo programski elementi scenarija gde se afrofuturizam predstavlja na vrlo strejtforvard i, mislim, nedovoljno razrađen način. Da se razumemo, afrofuturizam nije izmislio Stan Lee i to nikada nije bila precizna nauka i u ovom filmu ga Coogler koristi koliko mu treba da pokaže taj spoj raznobojne panafričke tradicije sa visokotehnološkim maštarijama, sve uz eksplicitno objašnjenje kako sve to funkcioniše u univerzumu u kome imamo i Dr. Strangea i Asgard, i Avengerse i S.H.I.E.L.D., ali jeste neophodna solidna količina suspenzije neverice da se sve to lepo spakuje gde treba.

Opet, pošto je film pre svega jedna afrocentrična fantazija o osnaživanju i pronalaženju odgovornosti u toj snazi, sve se to može progutati i ovde ima mnogo lepih elemenata socijalnog komentarisanja koji su na mestu. Pogotovo je ljudski što je centralni konflikt filma zaista oko ideje toga koliko je onaj jači odgovoran da pomogne slabijem i ne može se reći da ijedna strana u potpunosti odnosi moralnu pobedu, posebno što su finalne izjave dvojice antagonista prilično memorabilne (jedna da su se robovi sami bacali sa brodova u okean preferirajući smrt nad životom u lancima, druga da mudri u vremenu krize grade mostove a ne ograde) i vrede da se pišu u spomenar ako imate 13-14 godina, a razrešenje koje Black Panther lično na kraju nudi je zapravo mnogo zrelije od bilo čega što su Avengersi do sada imali.

Opet, na samom žanrovskom planu, film nema jednaku energiju onome što smo gledali u GOTG, Spider-manu ili Thoru prošle sezone. Više je okrenut slikanju Afrike-kakvu-želimo i građanskom sukobu u Wakandi nego što nas ozbiljno ubedi u Killmongerov plan, humora je nešto manje nego što smo navikli (mada je geg sa vegetarijancima na mestu) a akcija je, iako izvrsna kad je ima, vidno potisnuta u odnosu na politiku. I to ja ne mogu da kažem da nije na mestu, a vrlodobre kritike koje film dobija kao da opravdavaju taj izbor. Ipak, najmemorabilniji negativac koga film ima mora da nestane pre kraja da bi napravio mesta drugom koji se zbilja pomalja tek u trećoj trećini i to mu svakako oduzima malo vetra iz jedara.

Što se glumaca tiče, Džordan uobičajeno dobar, Bilbo i Golum odlični, Gurira meni najbolji ženski lik u vrlo jakom ženskom kastu, ako od nje ne nastane gomila action figura i ne dobije sopstveni strip-serijal ovaj svet stvarno ne treba spasavati, Whittaker i Kaluuya očekivano odlični, sam Boseman dobar mada, čini mi se, malo i omeđen time da treba da glumi mladog čoveka koji tek treba da prepozna te granice moći i razmere odgovornosti, Sten Lijev kameo prilično umeren.

Na kraju dana, ovo je svakako najskuplji film do sada snimljen sa prevashodno crnom glumačkom postavom i jakim afrocentričnim akcentima i on kao takav prilično dobro funkcioniše unutar Marvelovog filmskog univerzuma, nosi većinu temeljnih motiva stripa (makar i u uglavnom samo nascentnoj formi, ali prvina je) i uspeva da bude porodična politička drama koja kaže ponešto značajno o moći i odgovornosti, a sve to uz oklopljene nosoroge. Pa, da ga jebem, malo li je?

[crippled_avenger]

Mehmete, da li ćeš i dalje verovati da se ne spremam za ambasadorsko mesto u Trumpovoj Americi ako ti kažem da sam sinoć između novih releaseova 12 STRONG i BLACK PANTHERs izabrao 12 STRONG.


Sent from my iPhone using Tapatalk

[Meho Krljic]

Da se razumemo, Boseman i Jordan su lepi ljudi ali u 12 Strong ipak imamo samog Thora (plus simpatičnog sidekicka iz Ant-mana), tako da ja mogu da razumem taj izbor. Ja sam, naravno, u svojoj kući mogao da pronađem političku volju tek dovoljnu za Black Panthera. Ali valjali 12 Strong na kraju dana? Fuglsig nije baš neko komercijalno ime, a film deluje kao prilično komercijalno orijentisan, ne znam kako je to ispalo?

[Meho Krljic]

Očajno napisan tekst, sa sve gramatičkim greškama, ali doliva ulje na vatru glasina koje slušamo već nedeljama:


https://www.technobuffalo.com/2018/02/15/zack-snyder-reportedly-fired-from-justice-league-because-it-was-unwatchable/

[crippled_avenger]

 ЛЁД Olega Trofima je neobičan ljubavni film u kome se prožimaju socijalna i sportska melodrama sa elementima mjuzikla. Poprilično neuobičajeno za ruski film ovo je istovremeno žestok crowdpleaser ali i filmsi prilično sofisticiran zahvat i žanrovski spoj kakav se retko sreće.

U osnovi zapleta, ponovo imamo posla za Copywoodom. Naime, ЛЁД preuzima elemente američkog filma CUTTING EDGE iz 1992. o romansi i saradnji temperamentne umetničke klizačice i hokejaša, spoju elegancije i grubosti u miljeu zimskog sporta itd. U periodu Peak obrade umetničkog klizanja kroz film I, TONYA, ЛЁД donosi jedan bitno afirmaitvniji pogled na taj sport iako naravno u samoj osnovi ne negira sve kontradikcije koje ga prate kao i svaki pojedinačni sport koji iziskuje izuzetnu psihičku snagu i posvećenoat, čak i kada se eventualno radi u paru.

Taj spoj mistifikacije i demistifikacije sporta koji Trofim donosi u svom filmu na liniji je najuspešnijih američkih sportskih filmova, onih koji istovremeno afirmišu magiju sporta ali ga i dekosntruišu u meri u kojoj je prosečan gledalac upućen u njegovo naručje.

U samoj osnovi, ЛЁД je visokoestetizovan i fikcionalizovan prikaz sporta, međutim sasvim sigurno je bitan kao ostvarenje u ovoj grupi filmova jer se na kraju krajeva likovi upravo ispoljavaju kroz delovanje na klizalištu, kroz ono što je njihova sportska disciplina.

U osnovi svega je ljubavna priča, film implicira da su najbolji klizački parovi neumitno ljubavnici i sportska manifestacija tih ljubavnih vrtloženja izložena je upravo kroz nemogućnost jednog para da nastavi da nastupa onda kada je ljubav završena, odnosno kroz sposobnost drugog para da snagom svog odnosa nadoknade manjak svoje veštine.

U pogledu ritma, vizuelnosti, atrakcije, za Trofima nema tajni. ovo je izuzetno vešto realizovan film koji je izuzetno spektakularan i efektan za gledanja. Aleksandr Petrov radi ono što je već pokazao kao harizmatični lead u nekoliko ruskih blokbastera a Miloš Biković se pojavljuje kao glavni antagonista u trećoj najvažnijoj ulozi u filmu, i izuzetno je dobar. Konačno, ovaj film je star-making turn za Aglaju Tarasovu za koju verujem da će posle ooga postati značajna zvezda ruskog filma i zauzeti prostor koji je nekada imala Oksana Akinšina čije je vreme malo ipak prošlo. Ona je izuzetno šarmantna sa spojem girl next door emocije i sposbnosti da bude glamurozna u okolnostima melodramskog ekscesa.

ЛЁД je zanimljiv genrebending ruski blokbaster, koji uprkos copywoodskoj matrici pokazuje da ova kinematografija svoju autentičnost u domenu visoko gledanog filma postiže upravo spremnošću da ovakvoj temi da tentpole tretman.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

12 STRONG Nicolaia Fuglsiga je jedna od onih pametnih odluka mladih evropskih reditelja kada idu u Holivud. Naime, danski reditelj reklama se opredelio da snimi film u kome nema nameru da "uči Amerikance" kako se pravi film već uzima jednu njihovu formulu i pod sigurnom producentskom rukom Jerryja Bruckheimera sprovodi je u delo.

12 STRONG je film o jedinici američkih specijalaca koji suposlati u Avganistan odmah posle napada 11. septembra da kao vojni savetnici i kao skauti za navođenje strateških bombardera pomognu Severnoj Alijansi da svrgnu Talibane. Scenario koji potpisuju Ted Tally i Peter Craig prenbregava tradiciju filmova o Vijetnamskom ratu koji su iznedrili neke od najbitnijih klasika i ostaje strogio u domenu filmova o Drugom svetskom ratu. Dakle, ovo je priča o belim i crnim šeširima, visokomotivisanim junacima koji se nalaze u ratu koji ne samo da ima smisla već iz situacije u situaciju taj smisao postaje sve veći.

U jednoj replici "lojalni Taliban" objašnjava glavnom junaku kako ljudi u Avhagnistanu žive na mestu gde je zagrobni život privlačniji od ovozemaljskog. Fulgsigovi američki junaci žive u obrnutim okolnostima ali sve to nadoknađuju željom.

U tom pogledu, da, 12 STRONG u pojedinim deonicama deluje plakatski i simplifikovano i ovo nije ni vojno, ni politički, pa ni psihološki vrhunski film o ratu u Avganistanu. Ali ono što on jeste "talibanski vestern", sa Chrisom Hemsworthom koji kanališe mladog Jamesa Garnera i američkim specijalcima koji na konjima jurišaju na talibanske tenkove.

Iako tako ne izgleda, 12 STRONG je zapravo B-film. Filmovi o ratu u Avganistanu vrlo retko prave pare osim u Bible Beltu ponekad i u principu snimaju se za budžete do 40 miliona dolara, vrlo retko u nekim in-house studio produkcijama. Fulgsigov film ne izgleda kao B-film ali on to jeste i obraća se prevashodno Bruckheimerovim istomišljenicima zdesna što ako imamo u vidu profil Bible Belta, military families itd. sve vodi u pravcu jedne arhaizirane mačo vizure.

12 STRONG stoga definitivno nije film za modernu hip publiku, naprotiv. Ovo je old school ugođaj za one kojima old school ne smeta. Hemsworth je sjajan u glavnoj ulozi. Iznova se potvrđuje da ako ti treba ozbiljan mačo, moraš ga potražiti u Australiji i on je svakako to i verujem da će nadoknaditi ono što je Sam worthington propustio. Michael Shannon i Michael Pena su prekaljeni overqualified sidekickovi i sa njima nema greške a Fulgsig pravi čudo na limitiranom budžetu.

Limitiranost budžeta je inače vrlo zanimljiva stvar. Naime, za naciju koja je opterećena idejom da se Amerikanci besomučno bave propagandom, vrlo je zanimljivo da Srbi proporcionalno ulažu mnogo više novca u svoje ratne epopeje od Holivuda.

Svakako da ima par cringe-inducing scena, ali toga je vrlo malo i ono što je kako treba daleko nadilazi ono što nije. Ako je HACKSAW RIDGE primer svega onoga što OVAKAV film može da bude, onda 12 STRONG to nije, ali opet s druge strane, Mel se samo jednom rađa.

12 STRONG je na kraju u Americi uspeo da napravi solidnu gledanost upravo tamo gde je bio namenjen i ostaće arhiviran kao fina herojska reaproprijacija vesterna kojima će se često vraćati ekipa sa članskom kartom NRA.

* * * / * * * *

[Meho Krljic]

Nemam tu člansku kartu ali meni ovo deluje kao pravljeno za moj ukus. Pitao sam se otkud Fuglsig u takvoj priči, ali možda je ovo zapravo vrlo pametan potez - relativno jeftin a relativno "bezbedan" ratni film sa sjajnim glumcima, bolje takav holivucki debut nego neki superherojski film, čini se.

[scallop]

Umalo da nastradam. Rekoh Urošu da si mi ponudio karte za EDERLEZY RISING i da sam se zahvalio. Digao dreku, a kad sam mu rekao koji je datum, ispostavilo se da će biti u Budvi poslom. Ipak, poručio ti je da je trejler "ubistveno dobar". Uz onu opasku, "ako se na njemu nisu izduvali".

[crippled_avenger]

Ugovorio sam Vaš dolazak sa Bobanom. A sa Bobanom nema diskusije.


Sent from my iPhone using Tapatalk

[mac]

Evo jedne male filmske mozgalice. Iz sale izlaze muškarci jedan po jedan, a žene ulaze u grupama. Šta se tu dešava?

[crippled_avenger]

Iako sam laik za stripove, prepoznao sam u Marvelovom BLACK PANTHERu jednu zanimljivu sličnost sa "Siege" storylineom u stripovima. U jednom trenutku tog storylinea dolazi do proliferacije vanzemaljskog oružja sa Asgarda među Marvelovim negativcima. I uopšte, mnoge preteće situacije koje dubinski menjaju percepciju sveta, od dolaska vanzemaljaca do teških razaranja, dopuštena su u MCU. Štaviše, u SPIDER-MANu u kome se Spidey vratio u MCU tema raščišćavanja ruševina i zloupotrebe vanzemaljske tehnike igra ključnu ulogu u grounded zapletu sa street-level negativcem.

Hajde da kažemo ovako, MCU se nije ustezao od prikazivanja sveta koji je dubinski promenjen nekim iskustvom i dodirom sa nekom tehnologijom. Ali u BLACK PANTHERu postoji grčevita potreba da se oružje iz Wakande nikako ne doturi crnačkim borcima za slobodu širom sveta.

Junak štaviše rizikuje život ne bi li sprečio da wakandansko oružje izađe izvan granica Wakande i dospe u ruke crnih pobunjenika. I u ovom politički intirgantnom filmu, i politički angažovanom filmu, bez ikakve sumnje taj detalj pokazuje koji su krajnji horizonti ideološke slobode u MCU.

Dakle, svet ne sme videti ozbiljno naoružane crnce, valjda je pitanje da li bi takva stvar mogla učiniti MCU nadalje neodrživim, iako a opšta afirmacija superheroja i vanzemaljske pretnje nikako nije ugrozila.

Šteta što je Cooglerov film tako ideološku sužen, da ne kažem kukavički, da ne kažem lišen hrabrosti kakvu imaju neke druge strip-ekranizacije kao što je recimo Vaughnov KINGSMAN koji bi se s tim verovatno sjajno zabavio, a usput bio i provokativan.

S druge strane, posle Egoa iz GUARDIANS OF THE GALAXY VOL. 2, BLACK PANTHER ima najboljeg negativca u MCU. Konačno je to grounded lik, konačno je uostalom to lik sa kojim se možemo identifikovati i čiji je pogled na svet uspeo da zarobi neke od geopolitičkih neuroza. Killmongerov greh u ovom filmu je u tome što smatra da Wakanda mora da izveze svoju "slobodu" i da pomogne antikolonijalnima pokretima.

U ovom filmu, uprkos vrlo toploj interpretaciji Sterlinga K. Browna, niko ne uspeva da objasni po čemu je "pax wakandiana" problem, osim što je Killmonger neko ko je učen da uspostavlja "pax americanu". Kada se tome doda da Killmongera igra Michael B. Jordan, daleko najharizmatičniji glumac u ovom filmu i zvezda koja nije slučajno u usponu, postavlja se pitanje da li je Black Panther poput Kraljevića Marka na kraju ubio boljega od sebe.

Ryan Coogler je bio ko-scenarista ovog filma i treba mu odati priznanje za to što ova strip-ekranizacija nosi dozu geopolitičke pregnantnosti. Iako je fantazija o deretićevskoj afričkoj Atlantidi vrlo retro, on uspeva da je apdejtuje i da isprojektuje neke kako trajne tako i aktuelne geopolitičke teme. Recimo, sam motiv Wakande koja je nekakva parafraza Konga, afričke zemlje koja je u paralelnom svetu uspela da maksimalno iskoristi svoje potencijale, nikada ne izlazi iz mode. Ali onda Coogler otvara i zanimljivo pitanje migranata, ali i solipsiszma zatvorenih i bogatih društava.

Ono što međutim Killmonger donosi jeste strah od situacije u kojoj bi svet mogao sustići Wakandu. To je izraelska tema akutno a američka hroničo. I u spoju sa njegovom idejom globalne pobune i pax wakandiane, ovo je politički najintrigantniji strip-negativac poslednjih godina, i u ozbiljnoj konkurenciji za tu poziciju u čitavoj istoriji podžanra.

Alternativna modernost Wakande je mnogo bolje rešena od Thora, i u stripu pa i sad u filmu, mada film je mogao biti dizajnerski zanimljiviji, kao što je to bio THOR RAGNAROK. Nekoliko značajnih elemenata za radnju su vrlo generic po dizajnu i performansama, a završni set-piece je nedovoljno spektakulrana, jednim delom baš zato što se fokusira na izbegavanje onoga što je zanimljivo.

Coogler je nažalost osrednji reditelj i to je pokazao i u FRUITVALEu i naročito u CREEDu. MCU je dobro podmazana mašina i njihovi filmovi su ako išta ujednačeni, odnosno jednolični ali Coogler definitivno ima problem ritma. U filmu nema puno akcije, i to mi ne smeta jer kad je ima, prilično je tanka i neinventivna ili u najboljem slučaju ima onu depersonalizovanost ozbiljnog second unit angažmana i CGIja u kojoj ljudski faktor ne igra bitnu ulogu.

Međutim, BLACK PANTHER je zapravo i najzanimljiviji u tim "mirnim scenama" u kojima se Killmonger gradi kao Charles Taylor MCUa, kao afrički tiranin koji dolazi sa američkom diplomom. U tom smislu, činjenica da se priča razrešava pučem, odnosno bratoubilačkim ratom, čini ovaj film geopilitičkim realizmom. Ono što mu međutim nedostaje jeste upravo ona mašta i nadogradnja koju bi strip morao da donese.

Ipak, očigledno je antikolonijalna borba i rasni rat terra incognita za Marvel osim ako kolonizatori nisu nordijska božanstba i vanzemaljci.

BLACK PANTHER stoga na kraju ostaje jedna dobrodošla slikovnica sa afrocentričnom temom i političkom korektnošću koja se ipak rve sa političkim promišljanjem. I to je vredno hvale.

MCU fanovi u ovom filmu neće dobiti bang for their buck ali će dobiti svakako više nego u prva dva Thora. Međutim, u odnosu na trećeg Thora priznajem upitan sam kako vrednosvati ovaj film. RAGNAROK je svakako bolji i zabavniji film, bolje i autorskije režiran, ali ima veliko olakšicu toga što je mogao da se odmakne od origina i limita junaka. BLACK PANTHER je časno odradio heavylifting origina, ali na kraju krajeva nije naročito zabavan film, ukoliko nisi gledalac sa maštom i širokim interesovanjima,

* * 1/2 / * * * *

[Meho Krljic]

Da, nije zabavan u skladu sa onim što se danas očekuje od MCU i, da, Coogler je više korektan nego inspirisan režiser (a što smo mislili da je MCU standard dok nam Ragnarok nije pokazao drugačije). Creed je meni bolji film od ovoga već na ime toga koliko Jordan u njemu ima više prostora da radi. Apropo zapleta, ali i likova, veliki deo toga je oslonjen na Black Panther serijal sa početka veka koga je pisao Christopher Priest, značajno pre Siege. Naravno, Priest je u svojoj priči mnogo višeslojniji i urnebesno duhovit, ali Priest je genije koji je uvek nekoliko koraka ispred ostatka industrije i normalno je da film uzima samo ono s čim može da radi. No i kod Priesta postoji ta ideja da je dvorski sukob prevashodno dvorska stvar i da borba koju vode protagonisti nije nužno očigledno i nesporno pravedna već da je pre svega borba za opstanak "naših" a tek onda ideološki "bolja" od onog što nudi opozicija. U stripu je ceo koncept izbeglica daleko oporije i realističnije prikazan (na primer, izbeglički kampovi u Wakandi su puni pripadnika različitih plemena koji su međusobno u sukobu a koji svi zajedno i dalje mrze Wakanđane iako su ih ovi primili na sisu, politička vrhuška u Wakandi vrlo ozbiljno plotuje rušenje T'Chale zbog njegovo stava da Wakanda mora da se otvori za izbeglice itd. Naravno, Everet Ross ima mnogo veću ulogu, Priest je njega koristio kao neku vrstu - izuzetno duhovitog - grčkog hora, da bude platno na kome će se slikati i rasne kontroverze... sve inspirisano likom Čendlera iz Friendsa    ).

[crippled_avenger]

Naglasio sam da sam laik za stripove ali u Siege Eventu volim onu digresivnu epizodu sa Deadpoolom i Walrusom...

[crippled_avenger]

EARLY MAN Nicka Parka je Aardmanova produkcija io kao takav je već zanimljiv. Doduše, svakako da ovaj film možemo smatrati "minornim Aardmanom" ali i dalje je to britanski Pixar, i to nešto znači. EARLY MAN je tematski koncipiran kao prigodni projekat za 2018. godinu kada pada Mundijal i govori o fudbalu. I spolja gledano, on se može gledati kao jedan visokokvalitetni tie-in proizvod. Međutim, ono što je backdoor u ovom filmu jeste zapravo svojevrsni nezvanični origin story Manchestzer Uniteda.

Naime, neandertalci iz naslova filma su iz okoline Manchestera i tamo su po predanju iz filma izmislili fudbal šutirajući užarene kugle posle udarca asteroida. Onda su tu veštinu zaboravili a fudbal je komercijalizovan u bronzanom dobu između ostalog zahvaljujući kovanom novcu. Najmoćniji klub bronzanog doba nosi plave dresove kao City ali se zove Real Bronzio, i naravno glavna stvar koja dovodi najbolje igrače sa raznih podneblja je novac. Kod Pećinaca koji igraju kako bi sačuvali svoju dolinu, glavni kohezivni faktor je odbrana svoje doline ali i sećanje na bogatu fudbalsku tradiciju koju žele da obnove.

Sve su to opšta mesta i EARLY MAN je u pogledu samog zapleta jedan od najkonvencionalnijih Aardmanovih filmova, međutim maštovitost zadržava za dešavanja unutar scena gde ima Parkovog prepoznatljivog humora. Međutim, paradoksalno ovaj film ima vrlo male šanse na američkom tržištu a motivaciona priča koja mu je u korenu je mentalitetski upravo najprilagođenija američkoj publici.

Nažalost, srpski dub je dosta neinspirisan iako ga je režirao Srđa Anđelić koji se razume u fudbal. Likove komentatora ne igraju pravi komenantori u cameo ulogama što bi bio no brainer niti fudbalere igraju fudbaleri što bi se očekivalo. Očigledno da EARLY MAN nije dobio punu pažnju u srpskoj adaptaciji iako su veze sa Unitedom tradicionalno duboke što Anđelić kao reditelj filma o Nemanji Vidiću najbolje zna....

* * * / * * * *

[Meho Krljic]

Naglasio sam da sam laik za stripove ali u Siege Eventu volim onu digresivnu epizodu sa Deadpoolom i Walrusom...

Nisam hteo da kažem da si u krivu, koliko da ukažem na strip koji svakako vredi potražiti ako ljudi posle filma imaju apetit za Black Panthera. Naravno, i Hudlinovi Black Pantheri su bili dobri, ali Priest je, ponavljam, genije.

A Deadpool jeste u vreme Siegea postajao ono što je danas - mirođija u svakoj čorbi koju svi vole. Nadam se da će drugi film opravdati hajp.

[crippled_avenger]

THE NILE HILTON INCIDENT Tarika Saleha je skandinavsko-egipatska koprodukcija o ubistvu u Kairu kroz koje se naravno razotkriva hipokrizija piznog mubarakizma. Film se završava razrešenjem slučaja u danima protesta na Al Tahriru i u tom smislu treba ga videti kako bismo se u jednom neo noir ključu upoznali sa savremenim Kairom. Nažalost, Tarik Saleh, skandinavski reditelj egipatskog porekla ne uspeva da napravi LA CONFIDENTIAL ili CHINATOWN iako Kairo takav film zaslužuje. U tom pogledu, Saleh kao reditelj ima preveliko iskustvo da bi mu se oprostila mnoga opšta mesta u pripovedačkom pogledu, kako scenaristička tako i rediteljska.

fares Fares u glavnoj ulozi je harizmatičan lead i drži film dobro na razmeđu između etno-ornamentalistike i noira, pa je samim tim šteta štp Saleh sve vreme pokušava da našpravi priču koja će biti nekakav big deal i doneti svežinmu novog settina a na kraju nam pruža drugorazredni krimić na lokacijama koje su relativno sveže.

No, taj spoj je ipak gledljiv i verovatno mnogo efektniji publici sa manjom kilometražom u pogledu poznavanja krimića i egipatskog filma.

* * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

HA-ROO Sun-ho Choa je južnokorejska parafraza škole nastale iz GROUNDHOG DAYa i 12:01, trilera u kojima se jedan dan ili situacija vrte unedogled sve dok se ne reše. Nažalost, u ovom filmu Sun-ho Cho pravi jedan tek kompetentan copywoodski rad koji je daleko ispod onoga što očekujemo od južnokorejskog filma. Naprosto, u ovom filmu nema naročito originalnih ideja i osim tehnološkog standarda, u koji spada i dramaturgija, ovde nema nekih naročito originalnih ideja. Otud me čudi da je ovako rutinski rad selektiran za FEST. Čak i u slučaju da nije bilo boljih i intrigantnijih naslova, onda je možda bilo zanimljivije uzeti neki film koji barem donosi više tog korejskog kolorita jer je u HA-ROO sve generic.

Ipak, kako je južnokorejski film napredovao tako su oni došli do onog holivudskog nivoa gde je sa njihovim filmom prosto teškopogrešiti. Tako neće pogrešiti ni oni koji odluče da gledaju ovaj film.

* * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

Over the weekend, "Black Panther" smashed box-office records. The Marvel tentpole starring Chadwick Boseman landed the fifth-biggest domestic biggest box office opening ever, with $192 million in ticket sales. That number also made the film the most successful movie to ever debut in February, passing "Deadpool."

A big-screen adaptation of "Black Panther" has been in the works for a long time. In 1992, Wesley Snipes tried to play T'Challa, before he went to make the "Blade" trilogy. In an interview for a Variety cover story on "Black Panther," Snipes shared what drew him to the character. And why he couldn't quite get the greenlight from Hollywood 25 years ago.


How did you first come up with the idea to make a Black Panther movie?
I had a good agent at the time who was sensitive to some of the artistic concerns that I had. We thought it would be very cool and atypical for a Marvel comic-book character. Something that would be appeal to white people, black people, Asian people, and have some martial arts in it and expose the world of Africa in a way that most people were unfamiliar with and very contrary to the stereotypes that are projected about the continent.


You were drawn to the depiction of Wakanda in the comic books?
That was part of it. In school, my primary studies were in acting and theatrical stage performance. My minor was in African diaspora studies. I had some history of Africa in its glory days and some of the kingdoms of old. When I read "Black Panther" and they had Wakanda on there, it immediately triggered those memories of studying the ancient empires lost in history. The coolest part of it is Wakanda was such a technologically advanced country that blended technology and ancient times quite effectively.

How far did you get?
I contributed to a script. There were maybe three different scripts that were penned for the project. It was quite challenging finding the right directors. We wanted to keep it true to the comic book. In the comic book, Wakanda is a mecca of sorts of diverse culture and beliefs and systems and skills and warriors and, of course, the martial arts. African martial arts was featured in our version, which most people in our world didn't know exist. It would have been a culturally diverse, shithole! [He laughs, referring to Donald Trump.] A very rich culturally diverse shithole.

What did your suit look like?
We never got to the costume part. We figured it was going to be a leotard tights. We never even got to a budget.

Why do you think Hollywood didn't see the potential in this idea back in 1992?
I don't think it was unique to me. There are so many ideas that were passed over by the majors that became iconic. At the time, there were no templates for it. Marvel was going through some restructuring. I was quite busy at the time. I don't recall it being that traumatic. We went on to do other interesting things. Within two years, the "Blade" opportunity came around, which was just as cool. Hey, it's good to be ahead of the game and being alive long enough to see the fruition.

Are you going to see "Black Panther"?
Oh, definitely. I'm going to see it in a regular theater. I'm going to sit with the folks and talk to the screen. It can be kind of funny to go see this one. "Why aren't you up there?"

"Black Panther" is the first Hollywood comic-book blockbuster with a primarily black cast and black director. Do you think we are at a turning point in the industry, where studios are realizing the need to tell diverse stories?
I don't know if it's enough yet to really assesse a shift. However, it is a big moment. Is it impactful? Is it going to influence change, break some stereotypes and inspire people? Absolutely. And will there be other business around [movies starring] African Americans and people of color? Absolutely. I think it's a great time. It's a great opportunity and a great seed that's been planted. Whether the film is fantastic or just ok, once people realize the economic upside of inclusive and diverse muti-cultural intellectual properties, there's going to be a greater appetite for it. The world has changed dramatically and the Internet has brought the divides closer. There's a lot more people who can get access to content than they were in the 90s. I think we'll see a very different landscape soon, with new product being produced all over the world featuring diverse talent, diverse stories and hopefully some of them are really good.

Do you think Donald Trump will see "Black Panther"?
Yes. I do. I absolutely do, because they're rich! They're rich they, are super rich. He's going to see the movie.


Sent from my iPhone using Tapatalk

[crippled_avenger]

INXEBA južnoafrično-panevropska koprodukcija je zanimljivo koncipiran kao LGBT melodrama smeštena u milje afričkih plemena modernog doba. Danas plemenski rituali igraju ulogu u rešavanju krajnje sekularnih nedaća u Južnoj Africi i magiji se pribegava onda kada su ljudi nečim nezadovoljni. U ovom konkretnom slučaju johanseburški otac dovodi sina u pleme ne bi li ga učinio mušakrcem ali on umesto rituala upoznaje još neke homoseksualce među svojim starešinama-vaspitačima. Ljubavna tenzija među njima dovodi do tragičnih posledica.

Deluje kao da ovako zanimljiva premisa ne može poći naopako međutim, ipak može tako da na kraju ovi junaci bivaju zarobljeni sa sve svojom vrlo atraktivnom i neobičnom situacijom u jednom mlakom i dosadnom filmu u kome da nema par muških obaranja, zbilja ne bi imalo šta da se vidi.

INXEBA je prošao brojne scenarističke laboratorije, radionice i konkurse, maltene minut špice prođe na nabrajanje raznih dobrotvora ali na kraju se čini da ih je sve privukao svojim konceptom a ne nekim suštinskim kvalitetom.

Ipak, ukupno uzev u okvirima LGBT filma prošle sezone, INXEBA po samom settingu ima nesumnjivu unikatnost. U odnosu na CALL ME BY YOUR NAME bio mi je interesantniji. Ali, opet Guadaginov film je meni bio krajnje nezanimljiv.

* * / * * * *

[дејан]

дал је могуће, и ако је могуће где, купити карте за едерлези (за премијеру)

[mac]

Takođe, gde je program u nekoj tabelarnoj formi, recimo u PDF-u? Takav mi je korisniji od onog interaktivnog krša na sajtu Festa.

[дејан]

јес вала крш...тучем се са њим данима

[дејан]

https://www.fest.rs/upload/document/program-fest-2018.pdf

[crippled_avenger]

Karte za EDERLEZI se mogu kupiti na blagajnama Sava cemtra i u Eventimu.


Sent from my iPhone using Tapatalk

[дејан]

хвала, не јавих да сам се снашао

[Meho Krljic]

Wesley Snipes Remembers Trying to Get 'Black Panther' Made in 1992: 'There Were Three Scripts Penned'

[Mica Milovanovic]

Samo da javim da sam kupio kartu za SC za 22:00 za nedelju.
Nisam godinama pogledao domaći film, pa se pomalo plašim... 

Hoće li biti predstavljanja ekipe?

[crippled_avenger]

Samo da javim da sam kupio kartu za SC za 22:00 za nedelju.
Nisam godinama pogledao domaći film, pa se pomalo plašim... 

Hoće li biti predstavljanja ekipe?

Biće. Dolazi cela ekipa.


Sent from my iPhone using Tapatalk

[Mica Milovanovic]

Super!

[crippled_avenger]

Biće razgovor sa ekipom posle reprizne projekcije u Sava centru, to je ponedeljak od 13:30, pa posle filma, znači negde oko 15:00 pa nadalje. Malo nezgodno vreme.

A biće razgovor i na promociji Stripoteke 28. februara u Domu omladine od 18h.