The Crippled Corner

[Meho Krljic]

Pogledali Bright sa više od dva meseca zakašnjenja i mislim da je kritika bila nepravedna prema ovom filmu. Daleko od toga da je Ayer snimio remek-delo ili da je ovo njegov najbolji film, ali ovo je jedan energičan, zabavan i, actually, na neki način bajkovit film koji uspeva da spoji high fantasy i gritty policijski akcijaš i da to uglavnom vrlo solidno funkcioniše.

Prvo da kažem da ono što u filmu legitimno može da se kaže da ne radi sasvim dobro jeste upravo vizuelna stilizacija i celokupni dizajn. Ne zato što stvari nisu ikonički prepoznatljive ili komunikativne, već naprosto što se gledaocu većinu vremena šalje konfuzna poruka. Naime, orci koji nose "colors" umesto war painta je jasna intelektualna metafora ali vizuelno, barem onako kako je to ovde odrađeno u saradnji kostimografa i ekipe koja je radila maske, sve je na ivici kempa. I elfi su kempi u svojoj kombinaciji skupih dizajnerskih odela/ kostima i disko-šminke, ali orci koji izgledaju kao ekipa klasičnih čolo gengbengera iz LA meni su zaista delovali kao postavka nekog humorističkog skeča.

Sve drugo u filmu meni prilično dobro legne. Lendis je ispisao školski skript kojim se stiže od tačke A do tačke Z kroz nekoliko dobro definisanih set-pisova sa jasnim prelomnim tačkama odnosa dvojice protagonista i mada su dijalozi prilično on the nose u svom tretmanu rasne problematike, oni su istovremeno brzi, sočni i šarmantni i doprinose energiji koja ovaj film vrlo dobro nosi. Landis ni slučajno ovde ne ruši neke specijalne zidove ili istražuje neke neviđene filmske domete, Bright je by-nymbers pandurski akcijaš, ali Ayerova režija je mišićava, čak malo i drčna i legitimno me je podsetio na svoje najbolje trenutke u kojima su akcione scene žestoke i krvave a i scene razgovora su nabijene napetošću, energijom i kreću se brzo. Fak mi, gledajući ovo setio sam se koliko smo potonuli kao čovečanstvo kad je McTiernan sklonjen sa Die Hard franšize...

Zapravo, kako je i Cripple primetio, pošto je danas buddy cop akcijaš prilično retka pojava a svakako i kad je ima, pomalo uštrojena jurnjavom za PG-13 rejtinzima, Bright legitimno može da se hvali svojom gritty fasadom gde su heroji zaista uprljani svojim postupcima, akcione scene su krvave, svi psuju, a na likovima se dobro vide tragovi te jedne najgore noći u životu kroz koju prolaze.

Naravno da je Alien Nation prva asocijacija koju sam ja imao kada je Bright najavljen, no, ovaj film je, čini se, uvek imao relativno soft ambicije, umekšavajući jasne tenzije i protivrečnosti koje mu je postavka nametala, krećući se ka kraju decenije koja je definisala ekstremni buddy cop akcijaš, a što je kasnije i jasno realizovano kroz seriju. Bright je zato mnogo bliže ikoničkim buddy cop filmovima osamdesetih i mada je Cripple, pretpostavljam i zbog Big Willieja pronašao sponu sa devedesetima, ja bih rekao da je Bright actually najbliži donerovoskoj formuli iz 1987. godine i onome što je kasnije sa Blekovim likovima isti režiser radio u devedesetima. Naime, kasniji nastavci Lethal Weapon čak i imaju tu kempi komponentu koja se vidi i u Bright, a iako reklo bi se Bright nema tako zaoštrenu pregnantnost likova na početku (Ward je porodičan čovek, nema suicidalne tendencije), kada shit hits the fan oba glavna lika pokazuju potisnute frustracije sopstvenim životima u odnosu na koje smrt deluje kao oslobođenje. Takođe, rasna tenzija i njeno razrešenje su drugačiji u odnosu na "klasični" buddy cop balans (epitomizovan Hillovim radovima) jer "drugi" u dvojcu u ovom filmu zapravo na kraju biva prepoznat od svoje zajednice umesto da kao kod Hilla dobija priznanje od belog mejnstrima u rušenju rasne barijere koja dolazi sa "naše strane" (48 Sati, ali i Red heat).

Kako rekoh, rasni (pod)tekst je prilično gurnut u prvi plan, ali je elegantno i dosledno provučen, a u drugom planu se zapravo nalazi činjenica da su Elfi očigledan stand-in za Jevreje i činjenica da se ova dimenzija filma zapravo ne istražuje onoliko koliko potencijala daje je jedna od zamerki koje mogu da stavim. Opet, to je posve druga konzerva crva i jasno je zašto to možda Aškenazi Jevrejin poput Lendisa nije želeo da dalje raspakuje.

U svakom slučaju, ovo je film nošen sasvim očiglednim mekgafinom (misilim, čarobni štapić, jelte) i Ayer ga tako i tretira igrajući se sa pravilima kako poželi da bi kreirao uzbudljive set-pisove. Rezultat je jedna sasvim "nelogična" potera kroz noć u kojoj dva glavna junaka moraju da prežive, spasu svet i, naravno, izađu na drugu stranu izmenjeni i ovo Ayer provlači bez greške, dajući pouke kad je to potrebno, humorističke predahe kada su neophodni, ali onda i vrlo visceralne i jake akcione scene u kojima ginu i dobri ljudi. U nekoliko momenata u filmu su rasni prezir, strah i neshvatanje sa kojima se Jakoby suočava toliko uverljivi i jaki da ovo u mnogome opravdava veliki deo scena u kojima se ovakve stvari verbalizuju za publiku sa jeftinijim ulaznicama.

Tako da sam ja Brightom uglavnom prilično zadovoljan i nadam se da Netflix nastavi sa ovakvim poduhvatima jer ih sasvim sigurno u bioskopu nećemo skoro viđati.

[crippled_avenger]

THE ADMIRABLE CRICHTON Lewisa Gilberta je adaptacija pozorišnog komada J.M. Barrieja na kojoj je sarađivao sa svojim redovnim scenaristom Vernonm Harrisom. Ovaj komad je pre toga više puta ekranizovan, i kao nemi film i kao holivudski mjuzikl,

Ova ekranizacija pozorišnog komada je duhovita, ima u sebi pomalo vodviljskog ali je za početak ovo film u kom Gilbert pokazuje neobično visok nivo veštine u rešavanju "fizičkih izazova" produkcije, i u situacijama napetosti i brodoloma uspeva da očuva smisao za humor koji je potreban ovom filmu kao komediji.

Sama ideja komada da bogataška kuća odlazi na put i dožive brodolom a na pustom ostrvu na koje su dospeli sa slugama moraju da se suoče sa slomom klasnog sistema vrlo je subverzivna i potentna. U tom pogledu, Gilbert uspeva da je uspešno razradi.

Ali iznad svega nešto što se moglo svesti na kamerni i mizanscenski sveden rad, kod Gilberta postaje kudikamo razigraniji film sa upečatljivim likovima i dobro vođenom pričom.

Tako do kraja ovo postaje vrlo snažna disekcija britanskog klasnog sistema i međuljudskih pa i romantičnih odnosa koji iz njega proizilaze.

U ovom filmu Gilbertova veština izlaganja likova i priče dolazi do izražaja. Rediteljski izraz je jednostavan i precizan, humor koji je Barrie baštinio je očuvan i uspešno prenet na ekran.

* * * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

Mehmete, odlično si živopisao BRIGHT. Dok je ljudi kao što si ti, biće takvih filmova... Dakle, sudbina sveta je ponovo u rukama Srba...

[Meho Krljic]

Kako je Bog i zamislio kad ga je dizajnirao.

Nego:


Deadpool 2 Testing Very Poorly, Fox Stunned By Audience Reactions

[дејан]

слажем се скроз, мени је брајт баш легао

[lilit]

ne znam da li je do srpstva, al i meni je bright baš baš prijao.

[Ugly MF]

Nekako i ja koji imam averziju da mesam fantazi svetove sa nasim sam fino odgledao Brajt, nije mi smetalo, cak su mi neki likovi nedovoljno exploatisani, teo sam vise.

E, da Kriple je 100% bijo Upravu da je Mute jedna prevara, tako da ako niste gledali, postedite sebe i nemojte.

Veceras Natali sa Anajalejshnom!

[Ugly MF]

Anajalejshn je...okej, za mladji populus, maaalko razvucen za moj ukus, ne volem kad mi polucasovnu epizodu zone sumraka razvuku na skoro dvasata, ali izmedju pogledati i ne pogledati, bolje pogledati, u svakom slucaju.
Ima zrna originalnosti i misterije, okej.
Svidja mi se sto je sajfaj, bez fantazija, samo plus.

[Meho Krljic]

Vidim da ga po Americi hvale iz sve snage, al oni s verovatno pogubili kriterijume. Al planiram da gledam.

[crippled_avenger]

CAST A DARK SHADOW Lewisa Gilberta je adaptacija komada Janet Green. Dirk Bogarde je izuzetan u ulozi Black Widow manipulativnog ubice sredovečnih dama od kojih potom nasleđuje imovinu. Posle jednog uspelog ubistva ali i neuspelog nasleđivanja, sav imetak ulaže u zavođenje nove žrtve. Međutim, na putu do novca mu se ispreči nekoliko nerešenih "repova" iz prethodnog slučaja.

Osnovni problem filma CAST A DARK SHADOW je što nema dovoljno razrađen i interesantan zaplet kako bi odličnu glumačku igru i neke nekonvencionalne karakterne postavke kapitalizovao u formi istinskog trilera. Otud i ono što Dirk Bogarde pruža i zanimljiva postavka gde je "lady in peril" zapravo brbljiva screwball figura sklona crnom humoru ne mogu da ispune svoj potencijal.

Uprkos produkciji koja potencira potrebu za snalažljivošću, Gilbert u deonicama rastrojstva glavnog junaka pribegava nekim ekspresionističkim stilizacijama na koje se oslanjam i američki film noir u scenama prikaza silaska sa uma. Takve sekvence otvaraju i zatvaraju film na vrlo energičan način.

* * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

ANNIHILATION Alexa Garlanda je zaključenje epohe blaženopočivšeg Brada Greya u Paramountu i možemo reći da je otišao u velikom stilu. Bez ikakve sumnje, Garlandova ekranizacija Jeffa Vandermeera je sve sem tipičan blockbuster materijal i ovaj film u sebi nosi jako puno ortodoksnog, proznog SF štimunga i zaista deluje kao "ekranizacija romana". Gledajući ANNIHILATION mogao sam da zamislim jedan zanimljiv SF roman, čak možda i jugoslovenski. U tom pogledu, ANNIHILATION zaslužuje puno poštovanje ljubitelja žanra i punu pažnju.

E sad, ono što se javlja kao problem ovog filma upravo i jeste to što ga izdvaja. Naime, ta atmosfera SF romana, ne samo u pogledu dramaturgije i očuvanog imaginarijuma već i efekta na gledaoca, pre svega ogleda se u nedostatku drame. Okosnica filma je ulazak pet naučnica/ vojnikinja u neki prostor koji je pod nepoznatim uticajem verovatno vanzemaljskog porekla.

Tu petorku jedva da sam zapamtio od sinoć kada sam gledao film do sada, barem dva lika su vizuelno i dramski duplirana, i tu su da bi imao ko da gine kada se susretnu sa malevolentnim pojavama na tom prostoru. I taj cannon fodder je u redu za film koji je neki rutinski slasher ali film ove ambicije ne podnosi takav lazy writing, ali i lazy casting.

Kada se tome doda izrazito jednoličan "svet sećanja" na izgubljenog supruga koji ima glavna junakinja u interpretaciji Nathalie Portman dobijamo jedan low-key rehash mase SF filmova iuz poslednjih godina u kojima je jedno od osnovnih pogonskih goriva junakinje gubitak drage osobe KAO DA VANZEMALJSKI UTICAJ U SRED AMERIKE nije dovoljno jak motiv.

Em je to sećanje na izgubljene drage ofucano, em je urađeno sa slabim idejama, sa nulom kreativnosti pa ono što osećam je potreba za malo zdravog hawksovskog osećaja dužnosti i profesionalizma. Gde su nestali svi oni junaci koji nisu motivisani gubitkom dragih koji mora da nam se razlaže u generic flashbackovima.

Ono što je takođe vrlo prozno jeste ambivalentan odnos junakinja prema onome što istražuju. Naime, pojava sa kojom se sreću je sporadično vrlo malevolentna ali one su iznad toga i shvataju njenu ambivalentnu prirodu, pa ako je među junakinjama pristuna neka generic drama onda je u odnosu na problem praktično i nema. To daje simpatičnu SF atmosferu istraživanja i upoznavanja neke pojave, ali opet radije bih to čitao u prozi nego gledao kao film.

ANNIHILATION je prijatno snimljen, specijalni efekti su začuđujuće površnu realizovani, dizajn je korektan ali nedovoljno interesantan da bi se film gledao samo zbog njega. Međutim, sve to ipak ne remeti generalno prijatan osećaj proznog SF ugođaja i jednog filma koji pokušava da bude ozbiljan sve do same završnice kada zakoketira sa ozbiljnim trešom, ali i to je negde OK.

* * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

FILM STARS DON'T DIE IN LIVERPOOL je biografski film o poslednjim danima koje je Gloria Grahame provela u Liverpulu, u kući majke svog ljubavnika Petera Stonea, manje poznatog engleskog glumca. Stone je bio njen skoro 30 godina mlađi ljubavnik i poslednja velika ljubav koju je imala u životu u kom se udavala četiri puta i rodila četvoro dece. Jedan od tih brakova bio je sa Nicholasom Rayom, a jedan sa njegovim sinom iz prethodnog braka Anthonyjem. Sasvim je sigurno da su je takve afere koštale i karijere. Peter Stone, mladi bi-curious engleski glumac se uklapao u prototip mlađeg muškarca kakve je volela Gloria kako je starila.

Doduše, ako imamo u vidu da je Nick Ray navodno zatekao Gloriu u postelji sa trinaestogodišnjim Anthonyjem, Peter nije ništa ekstremno. No, kada imamo u vidu da je ovaj film producirala kuća Eon koja radi Bondove i da je ovaj slučaj pet project Barbare Broccoli, ne možemo a da se ne setimo razlika u godinama između Bondova i Bond-devojaka koja se inače nikada ne dovodi u pitanje, dočim se ovde to nekako ne može zaobići.

Annette Bening je izvanredna kao Gloria Grahame na samrti a poznata je anegdota da kad je Frears kastovao za GRIFTERSe, da je rekao da u njoj vidi novu Gloriu Grahame. Na svu sreću, Annette je izgradila neuporedivo uspešniju karijeru i sada je jedna od najuglednijih karakternih glumica. Gloria je s druge strane mlada dobila oskara i potom samo tonula.

U osnovi FILM STARS DON'T DIE IN LIVERPOOL je vešto postavljen isečak iz njenog života u kome se kroz njene poslednje dane rekonstruiše period veze sa Peterom Stoneom a kroz tu vezu se prepoznaju ključne tačke njenog uspona, pada, njenih strahova, nesigurnosti i načina na koji je sve to dovelo do njenog ličnog, profesionalnog pa na kraju i zdravstvenog sloma.

Jamie Bell je odličan u ulozi Petera Stonea. Njih dvojica dele jednu filmofilsku sponu. Stone je igrao epizodu jednog od terorista u filmu WHO DARES WINS a Jamie Bell je igrao jednog od SASovaca u filmu 6 DAYS koji je pokazao istinitu priču koja je nadahnula Sharpovu desničarsku fantaziju.

Sa Annette Bening i Jamie Bellom u centru ovakve priče, sužen je bio prostor za grešku. Međutim, Paul McGuigan je u svom maniru uspeo da sve ovo realizuje na maestralan način. Nadam se da će mu ova saradnja sa Barbarom Broccoli otvoriti moguć
nost da režira Bonda je u ovom filmu koji nije akcioni ili kakav drugi spektakl, pokazuje neverovatno veštinu da estetizuje stvari, čak i na mestima gde se ne bi očekivalo. Neki McGuiganovi prelasci u flepšbek u ovom filmu su zreli da služe kao školski primeri kako se te stvari rade i kako se prevazilaze neke "vidljive mehanike" pisanja.

McGuigan nije nužno morao biti zvezda ovog filma pšored Beningove i Bella ali je postao, učinivši ovo ostvarenje i poslasticom za ljubitelje vrhunskog filmskog pripovedanja ali i suptilnih filmofilskih posveta.

* * * / * * * *

[Meho Krljic]

Annihilation je jedan usporen mumblecore film koji sasvim slučajno ima naučnofantastični roman kao podlogu. Likovi izgovaraju najveće nebuloze i najplitkije filozofske opservacije sa tako ozbiljnim izrazima lica da sve na momente deluje kao parodija.

Annihilation je Alex Garland koga je neko ozbiljno ubedio da je Tarkovski.

Alex Garland, ako je to potrebno naglasiti, nije Tarkovski.

Alex Garland je solidan zanatlija, vazda bio, i čovek koji je dobar sa dijalozima i karakterizacijom. U Annihilation je, na našu nesreću, rešio da se okuša u umetnosti i metafizici i sve bi to bilo nepodnošljivo pretenciozno da nije istovremeno striktno B-movie nivoa i trashy.

To ga, naravno i donekle spasava. Set dizajn je šarmantno jeftin a "akcione" scene su jednostavne i uspevaju da posreduju ideju da ovo nije knockoff Event Horizona već verzija Odiseje 2001 za publiku bez ulaznica ali sa Netflix pretplatom.

Annihilation je Netflix koji nastavlja sa ulaganjem u naučnu fantastiku a od SyFy pristupa se izdvaja autorskijim rukopisom. To od srca pozdravljam. No, Annihilation je užasno neambiciozan u svojim metaforama, a imajući u vidu da na momente otvoreno očijuka sa Tarkovskim, to je previše očigledno. Alex Garland želi da ne ispiše pančlajn nego da gledalac sam popuni praznine ali, c'mon, ovo nije Kubrik i finale Odiseje 2001. Alex garland nije režiser vizije već, a to isto treba umeti, solidnog zanata i dobro mu ide montaža flešbekova. Naravno, uglavnom nepotrebnih jer film bezrazložno psihologizira onda kad treba da metafizikališe. Edit: sad pročitah Kriplov prikaz, da, motivacija likova preko "gubitka", pogotovo ovako generički, je suviše lenja alatka, Garland je obično bolji od toga.

Annihilation sasvim sigurno nije ni Solaris iako prepisuje od Lema i Tarkovskog, i ne poentira na iste načine kao Solaris već samo malko zapišava tu teritoriju.

Anihilation je pre Stalker sa M-16ticama i belim fosforom jer Alex Garland misli da Netflix publika ne bi mogla da ZAISTA izdrži da dva sata gleda likove koji bi bili prave naučnice.

Annihilation takođe sadrži i verovatno najgluplje "naučno" objašnjenje za naučnofantastičnu fikciju koje sam video na filmu. Pritom potpuno nepotrebno jer metafora do kraja filma uopšte ne zahteva tu vrstu objašnjenja. Lemovština koju ovaj film priziva je primamljiva ideja i čovek bi očekivao da pet naučnica sedi i teoretiše do besvjesti o stvarima koje im se događaju. Umesto toga one stoje zagledane u vječnost i izgovaraju potresno banalne opservacije koje su suvišne i samo nam troše vreme. "Zamisli da si poslednje trenutke života proveo vrišteći u agoniji i da je to sve što je ostalo od tebe. To mi se ne bi dopalo. Uopšte." Ovako postdoktorant, fizičar opisuje jednu traumatičnu scenu sa jakim horor vajbom u kojoj Garland priziva Karpenterov The Thing (ali zatim nema šta da kaže na scenu koju je prizvao), a u kojoj je ona (fizičar-ka) prelomila i napravila stvar koju nikada do tada u životu nije.

Annihilation bi bio bolji kao video-igra jer bi  kontemplacija koju zaziva bila efektnija ako bi čovek "stvarno" bio u Shimmeru i sam ga istraživao, makar ne našao ništa.

Poslednjih 20 minuta su dramski prilično dobro vođeni ali tu sam se već ozbiljno borio sa snom.

Annihilation je verovatno bolji nego što se meni čini, ali sam ja verovatno suviše bio zaveden referencama na Tarkovskog i jeftinim korišćenjem istih. Sorry.

[crippled_avenger]

LIGHT UP THE SKY! Lewisa Gilberta iz 1960. godine je ekranizacija pozorišnog komada Roberta Storeya. Nažalost, ovaj film je digresivna, slabo koherentna, krajnje epizodična dramedija sa slabo diferenciranim likovima u posadi jednog protivavionskog osmatračkog gnezda tokom Bitke za Britaniju.

Iz današnje vizure ovaj film je zanimljiv zbog relativno seriozne i većim delom dramske uloge Benny Hilla koji će najveću slavu steći čistom komedijom, često u formi skečeva.

Pored svih strukturalnih problema, jedan od problema je i to što se komične situacije slabo uklapaju sa snažnijim melodramskim okolnostima.

* 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

Posle YOU ONLY LIVE TWICE a neposredno pred THE SPY WHO LOVED ME, Lewis Gilbert se vratio u Japan sa pričom o britanskom princu koji tokom državne posete Japanu luta Tokijom u civilu, zaljubljuje se u jednu lokalnu turističku vodičkinju i pomalo beži od ubica koje žele da likvidiraju. Michael York je sav ukočen u glavnoj ulozi što bi bilo čak i OK da je film sposoban da proizvede bilo kakvu emociju osim osećaja da je sve ovo jedna isprazna razglednica Japana koja čak ni u tom domenu nije uspešna. Sličnu priču smo gledali i u Mangoldovom WOLVERINEu pa je na svakom nivou bila visokooktanska, doćim je SEVEN NIGHTS IN JAPAN u najčistijem smislu jedno veliko ništa koje izgleda kao neka sudbinska protivteža u odnosu na Bond filmove koji su se u odnosu na njega lokacijski i vremenski dogodili.

[crippled_avenger]

Ava DuVernay režira NEW GODS za DCEU. Baš da vidim tog koji sme da napiše negativnu kritiku...


Sent from my iPhone using Tapatalk

[Meho Krljic]

Hahah, da, to sam i ja došo da napišem 

Mada, da ne bude zabune, New Gods su zaprao bili veliki komercijalni neuspeh za DC i Kirbija i taj originalni njegov rad na njima nije ni završen u to vreme jer su se stripovi slabo prodavali. Štaviše, mislim da bi danas New Gods bili uglavnom zaboravljeni da se Morrison nije opsedao njima u vreme kad je bio dosta odgovoran za smer u kome stripovi idu u DC-u.

[Meho Krljic]

Danny Boyle says he is directing the next James Bond film

[crippled_avenger]

A CRY FROM THE STREETS Lewisa Gilberta je adaptacija romana Elizabeth Coxhead o mladoj socijalnoj radnici koja se vezuje za decu o kojoj brine i to joj otežava da podnese njihove mahom teške sudbine. Vernon Harris je adaptirao scenario u jednu solidnu mešavinu tvrde socijalne melodrame i romantične komedije sa optimističnim ishodom uprkos vrlo mračnim deonicama, i Lewis Gilbert uspeva da očuva balans koji takva mešavina žanrova zahteva. Samo u nekoliko situacija, i to čak u formi dijegetičkih paradoksa, Gilbert neznatno iskoračuje iz ovkira onoga što bi takvu celinu držalo na okupu i na kraju A CRY FROM THE STREETS deluje kao vrlo solidan film kome ni zub vremena nije uspeo da ozbiljno naudi.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

QEDA Maxa Kestnera je švedsko-dansko-finski naučnofantastični film koji se bavin relativno zanimljivom temom, bliskom Gilliamovom 12 MONKEYS o putniku kroz vreme koji ima zadatak da predupredi ili olakša smak sveta koji se desio kada su se otopile polarne sante i dovele do poplave na celoj planeti i uništenja flore i faune od trovanja solju.

Međutim, metod putovanja kroz vreme je specifičan i bazira se na dupliranju pojedinca koji nastavlja da postoji u dva vremena i komunicira kroz misli. Kada jednog dana, junakov dvojnik iz 2017. prestane da se javlja, on mora da napusti 2095. i da ga locira. Međutim, tada se promene prošlosti polako otimaju kontroli.

QEDA otvara nekoliko intrigantnih nivoa, i u svom ekološko-apokaliptičnom domenu ali i u SF domenu hromnomocije, međutim na kraju kao da ne može da se odluči između ova dva i na sve to dodaje pokušaj nekakve studije karaktera i film na kraju nikuda ne ode.

Film je snimljen vešto, sa minimalnim budžetom potrebnim za ovu vrstu spektakla i sve pohvale idu Rasmusu Videbaeku koji nije sada slučajno postao i holivudski snimatelj. Međutim, QEDA ostaje na nivou jednog neispunjenog potencijala.

Našoj publici može biti zanimljivo što se u bitnim rolama pojavljuju skandinavski glumci našeg porekla Dragomir Mršić i Marijana Janković.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

FERRY TO HONG KONG je atmosferična, duhovita i sporadično napeta adaptacija romana Maxa Cattoa koju su 1959. godine napravili Lewis Gilbert i Vernon Harris. Gilbertova režija je sigurna, izvlači maksimum iz Curda Jurgensa u glavnoj ulozi šarmantnog austrijskog lutalice na privremenom lutanju po Dalekom Istoku i Orsona Wellesa u ulozi namoćorastog kapetana naslovnog broda koji saobraća na liniji Hong Kong-Makao.

FERRY TO HONG KONG počinje situacioom u kojoj austrijski lutalica biva proteran iz Hong Konga a Makao mu uskrati gostoprimstvo. Primoran je da boravi na brodu sa kog kapetan želi da ga izbaci. Ubrzo, njihov sukob postaje sukob dva mangupa a ubrzo ih nevolje sa olujom i piratima nateraju da se nađu na istoj strani.

Neobično je gledati Curda Jurgensa u ulozi heroja ali izuzetno je harizmatičan i ne samo da privlači simpatije gledalaca već i uspešno parira prekaljenom Wellesu koji sasvim sigurno nije bio u najboljoj životnoj fazi kada je ovo snimao, ali kada pa jeste.

Gilbertu u ovom slučaju baš leži spoj humora, psihološkog nadigravanja, akcije i generalno zahtevne "fizičke produkcije", slično filmu THE ADMIRABLE CRICHTON. Ovaj u suštini avanturistički film smešten na Dalekom Istoku je jasan showcase za brzi ulazak Gilberta u svet filmova o James Bondu nekoliko godina kasnije.

Maxu Cattou, specijalisti za pisanje avantura na egzotičnim lokacijama, ovaj film stoji kao jedna od najboljih ekranizacija.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

Konačno sam uspeo da nabavim Richetov MA 6-T VA CRACKER sa prevodom i da najzad prodrem u njegovu najraniju fazu karijere kada je još bio mladi marksistički reditelj i snimao filmove za koje ekipa sa pariskih pločnika tvrdi da su ono što gledaju junaci LA HAINE. MA 6-T VA CRACKER jeste tvrd geto film, sa dosta razbarušenim realističkim pristupom, malo marksističkog dogmatizma ubačenog da oboji dijaloške razmene likova i obiljem kritike državnog aparata a naravno pre svega policije.

Policiju će Richet kritikovati i u svom sledećem filmu koji se na neki način, ne samo preko Virginie Ledoyen može posmatrati kao diptih sa MA 6-T VA CRACKER. U njemu on produbljuje temu policijskog pritiska na mlade stanovnike geta.

U MA 6-T VA CRACKER Richet prati nekoliko "društava" u jednom pariskom predgrađu, njihovo uličarsko lutanje, gubljenje vremena, istine i laži, ali i tuče među sobom i sa policijom koje postepeno eskaliraju u krvavi rasplet.

U osnovi Richetove priče je da su njegovi protagonisti samo klinci bez jasnog cilja i da je za njih kriminal praktično jedino što im se nudi. Stoga ovo je film u kom nema nekog kriminalnog mastermajnda koji ih uvlači u svoje kombinacije i koristi. Ovde je osnovni krivac višak slobodnog vremena i izolacija od "normalnih" društvenih tokova koji nude emancipaciju.

Richetova režija je visceralna i ne treba da čudi što je kasnije postao uspešan reditelj trilera i akcijaša, a glumačik stil je realističan sa dosta karakternih bravura i improvizacija. MA 6-T VA CRACKER donosi kontrolisanu raspojasanost mladog debitanta iz koje će izrasti reditelj bitno disciplinovanijeg izraza.

* * * / * * * *

[eddie coyle]

Ava DuVernay režira NEW GODS za DCEU. Baš da vidim tog koji sme da napiše negativnu kritiku...


Sent from my iPhone using Tapatalk

Mislis da ce i stare glave Reks Rid i Armond Vajt izdati ?

[crippled_avenger]

MAYUMI: VIRGIN TERRORIST je prvi film koji je Shin Sang-ok snimio posle bekstva iz Severne Koreje. Ovaj film upravo govori o Severnoj Koreji i o akciji severnokorejskih obaveštajaca da podmetnu bombu u avion Korean Airlinesa na letu iz Bagdada i obore ga u novembru 1987. godine ne bi li destabilizovali režim u Seulu pred Olimpijske igre 1988.

Shin Sang-okov film traje 130 minuta po onome što navodi literatura. Ja sam gledao cut od 80 minuta. Otud saki komentar o zapletu i tokovima priče koji ću navesti treba uzeti sa rezervom.

Isto tao mislim da su kritike koje otpisuju ovaj film takođe preterane. Da, ovo nije izuzetan film ali čak i surovo skraćen na 80 minuta ima smisla.

Film prati dva paralelna toka - jedan je akcija grupe južnokorejskih kamiondžija koji rade u Iraku i žele da zarade novac prevozeži robu od Barselone do Iraka pred povratak kući. Oni će se naći na fatalnom letu 858 a na vožnji od Barselone od Iraka će im se ukrstiti putevi sa severnokorejskim obaveptajcima poslatim iz Pjongjanga preko Moksve, Budimpešte, Beča i Beograda na put za Bagdad.

Film provodi deo vremena u Beogradu i u Beogradu su snimljeni neki eksterijeri u kojima se vidi Sava Centar odnosno Hotel Metropol u koji su severnokorejski operativci smešteni i gde su navodno primili eksplozivni materijal.

Prikazana je i scena ulaska u avion na Surčinu. Naši carinici nažalost nisu verdostojno kostimirani ali su svakako stručniji od iračkih jer nisu dozvolili severnkorejskim operativcima da unesu detonator u obliku tranzistora sa baterijama u sebi.

Elem, u Bagdadu su stavili baterije...

Kada bomba eksplodira, film počinje da se vraća svom naslovu i prikazuje Mayumi, lažnu japansku turistkinju a zapravo lingvistkinju iz Severne Koreje koja je prošla obuku i još pre ove akcije učestvovala u nekim akcijama. Film prikazuje njene grčevite pokušaje da se posle neuspelog pokušaja samoubistva u Bahreinu pravi da je iz Japana, i konačno suđenje na kome se pokajala zahvaljujući čemu je na kraju i pomilovana posle smrtne presude.

Film je dinamičan i iznenađujuće autentičan u odnosu na one informacije koje su nam dostupne o ovom slučaju. U ovom cutu doduše deluje potpuno nepotrebno ovo humanizovanje kamiondžija koji su bili među stradalima, osim kao metafore dve grupe ljudi iz istog naroda kojima su se ukrštali putevi uprkos potpuno suprotnim namerama.

Otud trebalo bi videti širu verziju ne bi li se prepoznalo ima li nekog šireg okvira u kome te dve priče imaju neko jače preplitanje i postoji li recimo i neka treća priča. U odnosu na neki prosek tadašnje južnokorejske produkcije, ova koprodukcija sa SAD deluje sasvim pristojno u tehničkom pogledu.

Shin je kroz čitavu karijeru radio u dobrim uslovima, čak i kad je bio kod Kima pa ne čudi da je i ovde u suštini imao neke benefite snimanja van Koreje, zapadnih glumaca u ulogama Zapadnjaka i nekih drugih stvari koje su njegove kolege često videle kao luksuz.

George Kennedy, specijalista za disaster filmove a naročito za one na temu avionskih nesreća, pojavljuje se u ovom filmu u maloj ulozi američkog istražitelja u Bahreinu. S jedne strane smešta MAYUMI u korpus air disaster filmova, s druge strane, to nije tačno jer ovo nije film blizak AIRPORTu i sličinm serijalima.

Sama eksplozija je realizovana vrlo zanimljivo u zamisli i spordično vešto mada je rad sa maketama u pojedinim detaljima goofy. Međutim, sama priroda oštećenja koje je bomba napravila napravljena je jasno i objašnjava do čega je došlo.

Shin Sang-ok je u ovom filmu sebe verovatno pomalo i želeo da positoveti sa Mayumi jer je ipak dobrih osam godina bio Kimov operativac i u zapadnoj javnosti tvrdio kako je tamo boravio dobrovoljno. Otud se MAYUMI: VIRGIN TERRORIST dosta potcenjuje kao jedno par exellence lično i zapravo ispovedno delo.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

Svakako je bizarno porediti film Lewisa Gilberta sa Davidom Hamiltonom ali njegov film FRIENDS iz 1971. godine itekako može da se smesti na liniju meke erotike hamiltonovskog profila koja je konačno dobila svoju legitimaciju ove godine uspehom filma CALL ME BY YOUR NAME.

FRIENDS je bio veliki internacionalni hit za Paramount a pošto su protagonisti tinejdžeri i nisu ih mogle igrati zvezde, na soundtracku se pojavljuju Elton John i Bernie Taupin kao autori što je pomoglo globalnom plasmanu filma.

Elem, FRIENDS je napravljen poprilično po modelu eksploatacije kako seksualnosti puberteta u punom jeku tako i određenih stereotipa o romantičnim navikama pojedinih naroda.

Sean Bury igra sina engleskog biznismena koji je nezadovoljan bogatim ocem koji se ženi pošto ih je majka napustila. Anicee Alvina igra francusku nimfetu siroticu bez iikoga svog koja beži od rođaka i zeta koji je neprimereno gleda.

Njih dvoje odlaze u kuću u provansi a tamo provansalski vazduh, sugestivna priroda itd. raspaljuju njihovu ljubav, strast i dovode do toga da Michelle zatrudni. Odlučuju da dobiju dete i igraju se odraslih.

Iako se za ovaj film ne može reći da obiluje scenama erotike, nema sumnje da je vrlo dirty u zamisli, a tome svemu doprinosi i Anicee Alvina koja je ovim filmom dostigla malu internacionalnu slavu koja sriče svoje rečenice i deluje kao devojčica iako je u vreme snimanja filma imala sedamnaest godina.

Otud, današnjem gledaocu deluju pomalo uznemirujuće kratki ali opet prisutni detalji njenog frontal nudityja i uopšte ceo taj seksualni aspekt. Doduše, moramo imati na umu da je FRIENDS film koji je nastao u periodu kada je seksa u javnosti bilo relativno malo i kada je on zaista mogao biti ozbiljan exploitation hook.

To otprilike i objašnjava uspeh ove dosta mlake i razvodnjene melodrame sa kratkim erotskim ispadima.

Gilbert je u ovom filmu bio i autor priče koju su u scenario uobličili njegov redovni saradnik Vernon Harris i Jack Russell.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

THE GOOD DIE YOUNG je ekranizacija romana Richarda Macaulaya koju je Lewis Gilbert režirao u scenarističkoj adaptaciji sa Vernonom Harrisom. Macaulay je pisao brojne scenarije i romane, mahom u žanru krimića, socijalne melodrame ali i drugim popularnim formama. THE GOOD DIE YOUNG je strukturalno vrlo sličan Gilbertovom filmu EMERGENCY CALL u kome se traži krv za bolesnu devojčicu i onda gledami tri životne priče davalaca. Ovo bi pak trebalo da je film velike pljačke ali maltene dve trećine filma provodimo upoznajući se do detalja sa životnjim pričama junaka i okolnostima koje su ih navele na zločin.

Krajnji rezultat je opet film koji ne funkcioniše ni u žanrovskom ali ni u melodramskom okviru, niti je krimić, niti je studija karaktera. Šteta jer u principu, realizacije je solidna a na ekranu ima zanimljivih faca kao što su Laurence Harvey, Gloria Grahame i Joan Collins. Ipak, na neki način to opterećenje autora da ispriča sporedne storije junaka i da njihovu motivaciju dovede u prvi plan, danas deluje vizionarski jer je masa savremenog heist filma preopterećena tim pravdanjima junaka. Maltene su u tom pogledu angažovane društvenokritičke melodrame postale prohodnije od heist filmova.

U svakom slučaju, THE GOOD DIE YOUNG je produkciono solidno realizovan ali struktrualno manjkav film.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

Posle THE BABYSITTER, ovo se nestrpljivo iščekuje...

Director-producer McG ("Charlie's Angels," "Terminator Salvation") is set to begin production in May on "Rim of the World," a sci-fi adventure feature that would mark his third film with Netflix.

The story is described as an epic adventure involving four misfit teenagers who become unlikely allies when their summer camp experience is cut short by an alien invasion. The teens must work together, overcome their fears and insecurities and work as a team as they attempt to save the world.

Zack Stentz ("Thor," "X-Men: First Class") penned the script while Mary Viola, Susan Solomon and Matt Smith produce. McG previously helmed "The Babysitter" for the streaming giant, along with producing "When We First Met".

Source: Variety

[crippled_avenger]

U sklopu pripreme za proslavu desetogodišnjice od izlaska izuzetnog diptiha Jean-Francois Richeta, pogledao sam film MESRINE Andrea Genovesa. Jacques Mesrine je bio velika inspiracija za francuske reditelje još od kada je 1977. izdao svoju autobiografiju. Zanimala su se za njega i imena poput Godarda, a žanrovski specijalista Michel Audiard je pisao scenario za film koji na kraju nije realizovan. Belmondo je želeo da ga igra a Yves Boisset i Alain Corneau su se interesovali za režiju. Na kraju je Langmann započeo svoj monumentalni projekat, prvo sa Barbetom Schroederom a na kraju sa Richetom, i u odabiru reditelja nije pogrešio.

MESRINE iz 1984. godine je jedan od dva rediteljska ostvarenja čuvenog producenta Andrea Genovesa. I uprkos tome što je ovo danas već zaboravljeni film, nije uopšte za potcenjivanje. Naime, Genoves je svestan zbog čega Mesrine nije uobičajeni šarmantni sociopata i prepoznaje njegov spoj tipičnog razbojničkog delovanja i širih političkih pretenzija. Nicolas Silberg koji igra Mesrinea nije harizmatiočna zvezda kao Belmondo ali ima neki specifilčan šarme, premda, ruku na srce, nije dovoljno upečatljiv da bi bio noseća uloga u filmu a naročito ne za ovako upečatljiv lik. No, Silbergova rola ima svoj integritet i poput celog ovog filma ima svoje mesto.

Dok je Richet podelio ovu priču na diptih u trajanju od četiri sata, Genoves je sve sabio u 104 minuta pa u tom pogledu ovaj film pomalo liči na jednu montažnu sekvencu u kojoj se "protrčava" kroz mnoge situacije. Film se otvara montažnom sekvencom Mesrineovog minulog rada pre nego što dođemo u period njegovog života u poslednje dve godine života ali ni u toj "dramskoj" fazi filma ne opada u pogledu tempa. Otud je meni možda pomoglo predznanje o Mesrineu koje sam stekao iz Richetovih filmova i novinskih članaka.

No, MESRINE po svom duhu ima nešto od one energhije i jednostavnosti Warner Bros gangsterskim melodrama iz tridesetih, a opet ima i onu direktnost francuskog političkog filma. Na kraju taj pakleni tempo u kom se sve izlaže, u spoju sa željom autora da uprkos ograničenjima osvetli sve aspekte priče, daje neki poseban integritet ovom ostvarenju.

Za razliku od Richetovih filmova, MESRINE nije klasik, nije film za sva vremena, ali jeste jedno vrlo zanimljivoi ostvarenje koje ima svoj autentični duh i ne može se zaobići kada se govori o filmovima o evropskim gangsterima.

* * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

WALL OF DEATH Lewisa Gilberta iz 1951. je verovatno najuspešniji među socijalnim filmovima o potonuću u svet kriminala koje je ovaj reditelj snimio sa Laurence Harveyem u glavnoj ulozi. Po originalnom scenariju Jamesa Raisina i Guy Morgana, Gilbert je snimio jednostavnu i efektnu priču o dvojici gunitnika sa ambicijama, motociklisti sa zida smrti i bokseru koji pokušavaju da napuste vašar na kome nastupaju ali na tom putu ulaze u ljubavni trougao sa jednom plesačicom.

Uprkos tome što sama premisa nosi potencijal za potonuće u potpuni senzacionalizam i sentimentalnost, Gilbert vrlo diskretno i vizuelno vrlo uzbudljivo vodi ovu priču oslonjen na izvrsnu glumačku podelu koju čine Susan Shaw, Maxwell Reed i Laurence Harvey. Oni su u centru pažnje ali je sam vašar na kome nastupaju, kao lokacija ali i kao stanje duha ravnopravan karakter.

Ovo je konačno primer najvišeg dometa koji je Gilbert uspeo da dostigne u ovom smeru, po kome zapravo na kraju i nije bio previše poznat. Međutim, već u ovom filmu prepoznaju se određena svojstva njegovog kasnijeg opusa, pre svega efektno izlaganje likova i dobra upotreba lokacije i vizuelno atraktivne fizičke akcije u funkciji priče.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

ES IS NICHT LEICHT EIN GOTT ZU SEIN je adaptacija Strugackih na čijoj špici su kao scenaristi potpisani reditelj Peter Fleischmann i čuveni francuski scenarista Jean-Claude Carriere u određenom pogledu može da se smatra i kao prva, nezvanična ekranizacija Mezieresovog i Christinovog stripa VALERIAN. Naime, ponegde literatura navodi Christina kao saradnika na scenariju, ali ono što je nesumnjivo jeste da je Mezieres bio angažovan kao dizajner i da je uticao na izgled ovog filma nastavlog u svojetsko-nemačko-francuskoj koprodukciji.

Strugacki su roman napisali i objavili 1964. dočim je strip VALERIAN ET LAURELINE krenuo 1967. no ostaje pitanje kada je prevod Strugackih postao dostupan na francuskom. Christin i Mezieres u svakom slučaju nisu Strugackim mogli biti inspiracija. No, u ovoj ekranizaciji, možemo prepoznati strukturu uobičajenih epizoda VALERIANa, recimo LES MAUVAIS REVES koji govori o putovanju agenta Valeriana u 11. vek gde treba da pronađe odbeglog stručnjaka za rekreativne snove. Dakle, i ovde imamo svemirtskog putnika koji sa Zemlje budućnosti dolazi na planetu gde ljudi žive kao u ranom Srednjem veku i dobija zadatak da beleži istoriju bez intervencija u njoj. Međutim, suočen sa nepravdama i sukobima svojstvenom tom stupnju razvoja, svemirski putnik se uključuje u trvenja potlačenog naroda.

Dizajn junaka je vrlo stripovski, odmah se po izgledu prepoznaje ko je kakav i koja mu je uloga u priči. isto važi i za interpretaciju srednjevekovnih kostima - oni su samo polazište da bi se napravilo nešto cool i sexy.

Međutim, sam film nije naročito cool i sexy. U pojedinim segmentima, fizička produkcija u pogledu lokacija pre svega, jeste impresivna i jasna je ozbiljnost produkcije, ali borbe su slabo realizovane, a ima ih i tempo je mogao biti jači. Kada se tome doda relativno jednostavna priča koja povremeno zbog određenih narativnih propusta postaje nejasna, onda je ovo mogao biti zanimliv spoj SFa i meidevalističkog fantasyja sa evropskim šmekom ali je ta prilika na kraju propuštena.

Roman Strugackih je iznova ekranizovan 2013. godine jer ovaj film očigledno nije prepoznat kao definitivna ekranizacija.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

Babak Najafi se svojim sequelima SNABBA CASH 2 i LONDON HAS FALLEN nametnuo kao vrlo potentan profesionalac za kog ima mesta u Holivudu. Nažalost, njegov prvi američki non-sequel je PROUD MARY, sasvim neoriginalna varijacija Bessonovog LEONa u blaxploitiaion okolnostima.

Film je surovo underbudgeted, dešava se na tri i po skromne lokacije, a Taraji P. Henson kojoj je ovo i producnetski i glumački projekat nažalost nije dovoljno ni harizmatična ni fizički spremna da bi iznela film uprkos limitima onoga što u ovom filmu okružuje glumce.

Scenario je stupidan i ide iz klišea u kliše, vrlo je simplifikovan ali nažalost ta rudimentarnost pisanja ne rezultira nekom arhetipskom jednostavnošću.

Babak Najafi to sve dosta bezvoljno i neinspirisano realizuje pa PROUD MARY više vuče na televizijski nego bioskopski rad. Nažalost, mislim da je to negde i krajnja sudbina ovog filma. Prava je šteta što Najafi u ovom potencijalno snažnom projektu ako imamo u vidu koliko Holivud računa na Taraji nije mogao da pokaže više.

* 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

THE SEA SHALL NOT HAVE THEM Lewisa Gilberta je adaptacija romana Johna Harrisa koju je napisao sam reditelj u saradnji sa svojim redovnim piscem Vernonom Harrisom.

Ovaj film prati nekoliko paralelnih priča i govori o akciji spasavanja oborene posade britanskog bombardera među kojima je i jedan obaveštajac sa tašnom punom poverljivih dokumenata.

Film je u osnovi survival triler iako bi po samoj tašni sa poverljivim dokumentima više vukao na špijunski film. Ona međutim ovde nije McGuffin, ona je ovde samo jedan detalj koji doprinosi urgenciji spasavanja.

Gilbert je tokom rata bio u RAFu a u svojim filmovima se poslovično dobro snalazio u zahtevim akcionim prizorima, pa tako i ovde, sama vojna tehnika i akcija sa njom donose nekoliko blistavih scena. Međutim, čitav niza priča varira po svom značaju za opšti zaplet i u dužini od 90 minuta pati od digresija koje na kraju rezultiraju potpunim gubitkom gledsaočeve koncentracije.

Pa ipak bez sumnje, nekoliko situacija, kao recimo ona kada britanski hidroavion spasava oborenog nemačkog pilota i danas deluju upečatljivo.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

ДВИЖЕНИЕ ВВЕРХ Antona Magerdičeva je najkomercijalsniji film u istoriji ruskih bioskopa. Film govori u sovjetskoj košarkaškoj reprezentaciji koja je renovirana posle poraza 1970. u Ljubljani i pripremlana za nastup na Olimpijadi 1972. godine. Naslednik Gomeljskog - Vladimir Kondrašin, doneo je nove metode rada, i uspeo da dovede SSSR na kraju i do zlata u Minhenu uprkos kontorverzama koje su pratile Olimpijadu i samo finale protiv SAD.

ДВИЖЕНИЕ ВВЕРХ je slično MONTEVIDEU krajnje slobodno u interpretaciji činjenica, pa sve što vidimo u ovom filmu možemo tumačiti krajnje uslovno, neki događaji su ispremetani, neki su izmišljeni, neki su pojačani radi izgradnje tenzije, međutim vredi naglasiti da je ovo do sada unikatan film po tome što govori o sportskom uspehu ostvarenom 1972. u Minhenu. Većina drugih filmova na temu ove Olimpijade govorila je o masakru. Magerdičev se dotiće masakra, i on igra značajnu ulogu u ovoj priči, ali krajnja tema je ipak sportski uspeh.

Iskusrvo koje sam imao na MONTEVIDEU koji je imao vrlo slične estetske zahteve i komercijalne aspiracije, čini da ДВИЖЕНИЕ ВВЕРХ vidim kao izuzetno uspelo urađen posao. Ruku na srce, iako faktografija nije do kraja ispraćena, ovaj film je "suštinski" istinit, i uprkos trajanju od 132 minuta vrlo dimaničan, sa sve rekonstrukcijom finalne utakmice play by play. Uprkos tome što ljubitelji košarke znaju ishod finalne utakmice, ona je i dalje uzbudljiva za gledanje i ne kvari je činjenica da je košarkaška akcija malo urađena na steroidima po uzoru na stare Nike reklame koje su donosile estetiku sportiste koji dominira. Tako i ovde Rusi povremeno kucaju kao što to radi Lebron a ne kako su to radili igrači onog doba, ali svakako je sve mnogo autentičnije urađeno nego što smo navikli.

Ljubitelji NBA će se obradovati tome što prominentnu ulogu u utakmici sa Amerikancima ima tada mladi koledž igrač, kasnije čuveni trener Doug Collins. Doug je poznat kao ljubitelj tvrde igre i verujem da bi bio srećan da vidi sebe u ovom filmu gde je prikazan kao tvrdi ljubitelj prljave igre koji ima dosta talenta.

U tom smislu interesantno je kako ДВИЖЕНИЕ ВВЕРХ ne podilazi rasnom stereotipu da Amerikanci dominiraju jer imaju fizički superiorne crnce. Čak naprotiv, jedna od najsimpatičnijih scena jeste susret ruskih reprezentativaca sa uličnim hustlerima u Njujorku koji ih naravno oderu i kasnije imaju komičnu funkciju u filmu.

Magerdičev gradi spomenik sovjetskoj školi košarke sa naročitim akcentom na Sergeja Belova, Modestasa Paulauskasa i Aleksandra Belova čija je tragična sudbina detaljno antivipirana u ovom filmu.

Pri početku filma ima jedna scena u kojoj Sovjeti brišu pod sa našom reprezentacijom na Eurobasketu 1971. i to su bili oni "prvaci sveta" iz Ljubljane godine. Na sličan način i ДВИЖЕНИЕ ВВЕРХ briše patos filmom Darka Bajića BIĆEMO PRVACI SVETA i uprkos svim poetskim nadogradnjama i istorijskim improvizacijama, Magredičev snima nedostižno ostvarenje u odnosu na to.

Magerdičev se pokazuje kao pouzdan realizator i rukovodilac jedne ambiciozne produkcije. Film je visokoestetizovan, sa dosta napadnih ali efektnih rešenja, krajnje konvencionalnim dramskim scenama koje funkcionišu u ovoj vrsti populističkog izraza. Za Magerdičeva ne možemo reći da je u ovom filmu izgradio osobeni autorski izraz ali ДВИЖЕНИЕ ВВЕРХ je svaako jedan glamurozan i solidan "narodni film".

ДВИЖЕНИЕ ВВЕРХ je opravdano razvalio ruske blagajne a završna špica na kojoj se nepozvano pored košarkaša pojavljuju i drugi ruski olimpijski šampioni sugeriše da je možda ovaj film imao zadatak da se obrati frustriranoj publici koja zbog doping afera gleda svoje sportiste bez nacionalnih obeležja. Naravno, film nije mogao biti snimljen radi tog sentimenta ali špica je mogla biti korigovana i ne bi me čudilo da je Nikita Mihalkov kao producent filma prepoznao takvu potrebu.

Voleo bih da čujem reakcije USA Basketballa na način kako su prikazani u filmu ali naročito me zanima izjava Douga Collinsa o tome kako je prikazan. Čak i ako se ispostavi da negoduje, uveren sam da mu se smeška brk.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

SEQUENCE BREAK Grahama Skippera nažalost spada u red onih žanrovskih filmova koje sa žanrovskih festivala prati nerazuman hajp. Ovog puta, reč je o nekakvom arcade game rip-offu Cronenbergovog VIDEODROMEa koji ne samo što neprikriveno pozajmljuje od velikog maestra nego u tome nije naročito kreativan. Naime, film je jedino dobar u scenama kada dvoje glavnih junaka komuniciraju o svom odnosu i drugim temama nevezanim za priču ali iskazanim u sklopu razrade karaktera. Kako se međutim film lati neke vrste horora i fantastike tone u duboku nemaštovitost i treš.

To je šteta, ali opet temelj koji glumci postavljaju u izgradnji nije toliko superioran da bi se smatralo da smo puno izgubili neinventivnošću horora. Naravno, kada se neinventivnost spoji sa mlakom realizacijom i živim sećanjima na ono što je Cronenberg snimio dobijamo ovaj slab rezultat.

Ne žalim što sam pogledao SEQUENCE BREAK, ali mi je krivo što sam oper naseo na neosnovani hype.

* 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

TAILSPIN: BEHIND THE KOREAN AIRLINER TRAGEDY je izuzetna saradnja HBOa i Granade na temu rušenja Korean Airlinesovog leta 007. David Darlow je reditelj i producent specijalizovan za teme avionskih nesreća i snimio je nebrojene dokumentarne serije na tu temu. TAILSPIN je zapravo jedna od njegovih retkih režija igranog materijala. Tim pre je impresivnije kako su Daarnow i scenarista Brian Phelan uspeli da obrade katastrofu pada aviona koncipirajući sve kao kamernu dramu, a pritom na kraju bez izbegavanja da prikažu i samo rušenje aviona.

Film se fokusira na američku prislušnu stanicu u Pacifiku koja je bila zadužena za nadgledanje sovjtskog i kineskog radio saobraćaja. U njihovoj neprospavanoj noći kreće ovaj film gde se otkriva da je nepoznati avion ušao u sovjetski vazdušni prostor i da je verovatno oboren.

Sledeća faza je analitički rad američkih službi koje konstatuju da su akcije špijunskih aviona u toj oblasti verovatno dovele do toga da Sovjeti greškom obore KAL 007.

I završnicu čine pokušaji "jastrebova" iz američke administracije da spinuju priču u svedočanstvo o sovjetskoj svireposti.

Konačno, završnica prikazuje dramsku ironiju situacije iznoseći okolnosti pod kojima je avion zalutao u sovjetski vazdušni prostor i kako je oboren.

Ovaj film iz 1989. godine je relativno brzo reagovao na ovaj događaj iz 1983. godine i ponudio je balansiranu sliku onoga što se desilo na obodima sovjetskog vazdušnog prostora. Ako imamo u vidu da je ovo bio period završnice Hladnog rata ali da je on još uvek trajao, Darlow i Phelan zaslužuju pohvale za ono što su napravili.

Glumačku podelu čine izuzetni profesionalci poput Michaela Murphyja, Michaela Moriartyja, Chrisa Sarandona i Harrisa Yulina a u jednoj ranoj ulozi vidimo i Michaela Shannona. Darlowljev rediteljski postupak je minimalistički, evocira atmosferu britanske televizijske drame ali je vizuelno začuđujuće efektan i TAILSPIN je vrlo atmosferično ostvaenje.

Iako su estetski dometi ta dva ostvarenja potpuno suprotni, TAILSPIN može biti zanimljiv double bill sa MAYUMI: VIRGIN TERRORIST. U ta dva ostvarenja obrađene su dve ključne avionske tragedije koje su obeležile istoriju Južne Koreje u toj dekadi.

[crippled_avenger]

TIERRA UTOPIA Jelene Stolice je dokumentarni film o jednoj andaluzijskoj varošici u kojoj je na vlast došao jedan anarhista u periodu post-frankističkog previranja i kroz proces protesta, skvotovanja, eksproprijacije zemlje, kolektivizacije i sl. napravio jednu utopijsu zajednicu ljudi koji obrađuju zemlju, žive od svog rada, mimo bankarskog sistema i uspevaju da prežive oslonjeni na svoju proizvodnju i neke svima dostupne državne subvencije.

Film je olako otpisati kao propagandu ovog koncepta i događaja koji ga dokazuje kao moguć, ali sasvim je sigurno da TIERRA UTOPIA kao film pokušava da sa simpatijama pokaže ovaj proces. Dok sama istorija generiše izvesni stepen drame jer ovaj projekat ulazi u krizu, ipak jako nedostaje "druga strana", odnosna strana koja se opirala ovoj ideji. Iako se verovatno iz vizure autora otpori ovakvim stvarima gledaju kao nešto samopodrazumevajuće, nije ipak sasvim tako. Nisu svi potezi andaluzijskih buntovnika nešto što može da iritira samo zle kapitaliste i ekstremne desničare,

Film jako lepo izgleda i zvuči, kao "strani film", i u tom pogledu ovo ostvarenje ima posebno mesto u našoj produkciji.

* * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

READY PLAYER ONE Ernesta Clinea je jedna od retkih knjiga koje sam započeo da čitam i nisam mogao da ih završim. Moguće je da je bio problem u prevodu ali ja bih rekao da je do sadržaja, ovaj sastav hrabro nazvan romanom nije mogao da nađe svoje mesto u SF žanru kao "literaturi ideja" jer je uspeo da se isključivo bazira na nabrajanju tuđih ideja. Uprkos tome što sam ne samo spreman da uživam u dobroj reinterpetaciji stare ideje, Clineov imaginarijum me je iritirao time što je ne samo baziran na nekim već ovepštalim konceptima već što u najbukvalnijem smislu svodi svoj narativ na nabrajanje referenci što sve rezultira jednom zastrašujućom spoznajom koja se prenosi i u Spielbergovu ekranizaciju.

S druge strane, Spielbergov film je zapravo dobar, jednim delom jer je od loše proze moguće ili čak i lakše napraviti dobar film. Dinamičan je, šaren, fino produkciono dizajniran, udahnut je život u Clinenov koncept. Međutim, kako rekoh zastrašujuća spoznaja iz Clineovog romana nije uklonjena. Naime, READY PLAYER ONE je film o distopijskoj budućnosti u kojoj se nije desila nikakva nova kulturna produkcija. Činjenica da su artfekati popularne kulture osamdesetih dobili status Da Vincijevog koda i samim tim ušli u panteon nekakve klasike, nekih remek-dela koja se moraju poznavati, nimalo ne menja na stvari. Svet budućnopsti je svet u kome nema kreacije. Glavni junak je rođen devet godina od danas ali za njega je popularna kultura i ono što ga oblikuje nastalo tridesetak i više godina pre danas. U filmu čak ima ui jedna potpuno apsurdna situacija koja jako dobro ilustruje ovu poentu. Kada junak rođen 2027. istražuje ljubavni sastanak koji se dogodio 2025. godine pokušava da utvrdi koji su film gledali ti ljudi i shvata da su izabrali Kubrickov SHINING. Ono što usledi je bravura sequence u kojoj junaci ulaze u SHINING i to je na nekom nivou genialno ali voleo bih da sam barem tu video "film budućnosti".

U određenom smislu, glavni junaci ovog filma su kulturni arheolozi koji istražuju stravi koje su skoro vek pa i više stare, i na neki način ovo je INDIANA JONES novog doba, s tim što je u Spielbergovom i Lucasovom filmu Indiana bio arheolog dočim je ovde ceo narod deo iste te arheologije jer je pop kultura postala arheološka.

Stiga, Clineov roman je možda bezveze, Spielbergov film je možda stagnantan, ali je poenta jasna. Naime, vizija sveta bez nove kreativnosti je zastrašujuća i upozoravajuća a Cline i Spielberg na to istovremeno upozoravaju i to perpetuiraju.

Sam film ima u sebi nekoliko zanimljivih elemenata. Naime, motiv Indiana Jonesa i arheologije kao osnovnog pokretača avanture jeste Spielbergovski, ali junak u distopijskoj budućnosti, dečak iz blue collar okoline koji ulazi u pustolovinu koja utiče i na život u virtuelnom i na opstanak u stvarnom svetu je zapravo Cameronovski tako da pored dva bitna naklona Big Daddyju ovaj film pravi i jedan suštinski naklon kroz postavku likova.

Isto tako, ovaj film je svojim najvećim delom animirani jer se dešava u VR ambijentu i u tom pogledu spada u red onih "pentzinerskih" motion capture projekata koje su stari holivudski lisci napravili kako ne bi morali da idu na set. Prvi je s tim krenuo Zemeckis, nastavio je Cameron, potom se uključio i Spielberg. Međutim, na svu sreću, ako ova vrfsta filma ne iziskuje puni angažman reditelja uspeva da u punom obimu angažuje publiku.

Neko reći da film pati od lazy writinga jer masu situacija konvencionalno rešava ali to mi je smetalo u samo jednoj instanci - naime, glavni negativac je mogao biti zanimljiviji, ravnopravniji protivnik, i to ne toliko u vrednosnom pogledu koliko pre svega u dramskom.

U krajnjoj liniji u ovakvoj pustolovnoj strukturi ključnu razliku ne čini neki bravura wrinig već pre svega kontekst i on je uglavnom jako dobar i duhovit u oslanjanju na razne reference.

Da Lord i Miller nisu napravili svoj Lego film ovaj nivo nesputane pop kulturne mašte sa detinjim entuzijazmom za igranje bi bio svež. Međutim, Lord i Miller su paradoksalno u svom korporativno ciničnom proizvodu bolje sakrili korporativni cinizam od samog Spielberga koji je ovim filmom napravio nešto neobično - naime ovaj film je istovremeno podsetnik na sve ono što u njegovim filmovima nije bilo novo, podsetnik na sve ono što u njima jeste bilo sveže i maštovito, istovremeno je autoreciklaža, autorefleksija ali jedan od najzabavnijih filmova koje je snimio poslednjih godina, a svakako najzabavniji među onima koje je u tom periodu namenio "zabavi".

Neko ko samo želi da se dobro provede u bioskopu ovog puta dobija film sa kojim je ipak nemoguće ne uključiti mozak i zauzeti nekakav stav prema stvarima jer se ovaj film zapravo bazira velikim delom na tome da aktivira naša sećanja. To ga ne čini nužno produbljenom ili prosvetljenom zabavom, ali ga čini filmom za koji mi je jako teško da zamislim da će proizvesti gledaoce koji su samo hteli da se zabave pa ni o čemu nisu mislili. Sva je prilika da je ta duboka kontemplativnost nad time gde se naša kultura nalazi neočekivani nusprodukt pokušaja da se napravi šarena laža, ali očigleno su ikone kojih se autori dotiču do te mere snažne da neprestano stvaraju potrebu za iščitavanjem i preispitivanjem.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

DUGO PUTOVANJE U RAT Miloša Škundrića je dvočasovni dolumentarni film o okolnostima i događajima koji su doveli do Prvog svetskog rata. Film je sveobuhvatan i zahteva strpčjivog gledaoca. Međutim, kad je reč o informacijama koje film nudi, ovo je svakako vrlo blisko definitivnom dokumentarističkom obuhvatanju teme.

Ono što bi se moglo izneti kao ključna strukturalna primedba jeste obim informacija koje su date. Film zahteva vrhunski zainteresovanog i vrhunski koncentrisanog gledaoca pošto ulazi baš u korene političkih procesa koji su doveli do Velikog rata a zatim samim tim blikovali i ostatak dvadesetog veka.

Zahvat je dakle dubok, obim materijala je veliki a na taj izazov Škundrić nije uvek odgvorio na najveštiji način u pogledu dramaturgije. Za početak, problematika oko Bosne se mogla reducirati u pogledu detalja, i tu je verovatno bilo dovoljno izneti samo osnovne premise. Zatim kroz ceo tok filma, iznosi se veliki broj imena iako je u mnogim slučajevima dovoljno reći samo funkciju ljudi o kojima se govori jer zapravo vrlo mali broj ličnosti, imenom i prezimenom ima protagonizam. Ona publika koja voli da upamti ime u nadi da će kasnije "zaigrati" u najvećem broju slučajeva ostaje uskraćena za payoff.

U pogledu praćenja hronoloogije film je najefikasniji. Naravno, u pokušaju da logično izloži poziciju svih sila, povremeno trokira ali to je dramaturški najupešnije savladan izazov.

Sve moje primedbe su prevashodno usmerene na estesku zaokruženost filma kako bi postigao maksimalan efekat. Međutim, u svakom slučaju materijal koji je ovde skupljen i predstavljen jeste dragocen.

Koncentrisanijem gledaocu mogu zasmetati ilustracije vremena u kojima nije bio izmišljen film urađene korišćenjem arhivskog filmskog materijala, dakle dokumentarnih snimaka iz nekog kasnijeg vremena ali verujem da taj "deretićevski" zahvat običnoj publici koja ne misli o takvim detaljima neće smetati.

* * 1/2 / * * * *

[Meho Krljic]

Netflix is reportedly close to buying Luc Besson's movie studio

[crippled_avenger]

Netflix is reportedly close to buying Luc Besson's movie studio

Njuše se oni već neko vreme...

[crippled_avenger]

NOT QUITE PARADISE je jedna od nižih tačaka u rediteljskoj karijeri Lewisa Gilberta. Ova omladinska romantična priča smeštena u kibuc u Izraela potpuno je oslonjena na sve moguće klišee, ne samo u pogledu međuljudskih odnosa, ljubavnih zapleta već i etničkih stereotipa i Izraela samog. Na kraju, čak imamo i susret kibucnika sa arapskim teroristima u potpuno nepotrebnom suspense finalu.

NOT QUITE PARADISE se kreće na granici komedije u letnjem kampu, i da je prešao tu granicu, bio duhovit ili ne, imao bi nekog smisla. Nažalost, nekako je ne prelazi pa ostaje na ničijoj zemlji između omladinskog ljubića i summer camp komedije.

Gilberzova egzekucija u tehničkom pogledu je sigurna, kako bi se od reditelja njegove reputacije i očćekivalo, međutim digresivnost koju je pokazivao na početku karijere pokazuje i u ovom poznom filmu.

* 1/2 / * * * *

[Ugly MF]

Cekam Kriple da objasni kako je Netflixov Titan sa onim Sam Worthlessingtonom jos jedan cajper prevara bez ikakvog smisla i svrhe postojanja....

[crippled_avenger]

Skup je to film da bi se sveo na fan fiction i dopisivanje među fanovima. Ali, da i meni se dopao. Samo moramo razumeti civilizacijsku tačku u kojoj se nalazimo.


Sent from my iPhone using Tapatalk

[crippled_avenger]

THE ADVENTURERS Lewisa Gilberta je film koji je snimio u trenutku kada je dostigao najveći moć. Posle uspešnog i značajnog filma ALFIE i više nego uspešno ispunjenog zadatka u pravljenju Bonda sa YOU ONLY LIVE TWICE, Gilbert odlučuje da ekranizuje Harolda Robbinsa, bestseler pisca kome "dobar ukus" nije primaran i to čini u jednoj zanimljivoj mešavini davidelanovskog epskog pristupa, nasilja i cinizma špageti vesterna, efektne stripovske akcije i viskontijevskih euro zahvata sa upotrebom zumova, sugestivne montaže i naglašene erotičnosti koja se graniči sa perverzijom. Ovakav spoj sugeriše neko haotično i besmisleno delo kao katalog popularnih i uspešnih pristupa svog vremena, ali Gilbert za početak zaslužuje čestitke što je uspeo da sve to spoji u jedan zapravo vrlo koherentan film.

THE ADVENTURERS traje čitava tri sata ali mu se ne može zameriti da je dosadan. Štaviše, film je vrlo dimaničan. Naravno, ovakav ekskluzivni format svojstven spektaklima Starog Holivuda i obimnim porodičnim sagama delovao je priličmo deplasirano 1970. godine kada je Novi Holivud u usponu, a što je još važnije i primenjen na pulp iz pera Harolda Robbinsa. Gilberotva odluka da u formalnom pa i suštinskom pogledu Robbinsa radi sa punim ubeđenjem, kao priču koja zaslužuje A-tretman pretvorila je THE ADVENTURERS u vrhunski kič jer svako malo po stoji poneki melodramski eksces svojstven sapunskoj operi koji dezavuiše takav pompezan rediteljski postupak.

Međutim, film uprkos svemu tome ostaje spektakularan i moćan u svom zamahu jer obrađuje preko četvrt veka u životu jednog junaka a realizacija se graniči sa bondarčukovskim "nepitanjem šta košta". Film je sniman u Italiji, Americi i Kolumbiji, i koštao je toliko puno da se na blagajnama teško mogao isplatiti iako je zaradio tada oko sedam i po miliona dolara a to bi danas bilo oko pedeset miliona dolara. Za tročasovni spektakl koji ima i ljubavnu i akcionu i socijalnu i političku dimenziju to nije zanemarljiva zarada ali u odnosu na budžet to nije bilo dovoljno.

Komercijalna promašenost je naravno bila ispraćena i negativnim kritikama. Kritičari su se utrkivali u ukopu THE ADVENTURERSa pa je na kraju ovaj film završio i u antologiji "loših filmova" koju su priredili organizatori Zlatne maline.

Međutim, uprkos tome što se to može protumačiti kao geekovsko inaćenje, smatram da je ovaj film zapravo oklevetan. Naime, imao je Gilbert nekoliko što subjektivnih što objektivnih motiva da se na ovaj način okrene filmu.

Prvo, mi Gilberta pamtino kao rutinera, profesionalca ali on je u tom trenutku dobio nagradu žirija u Kanu za ALFIEja i snimio par izuzetno uspešnih filmova jedan za drugim. Nema dakle razloga da sebe Gilbert u tom trenutku ne sagleda kao kanskog laureata kome se može dopustiti ovako ekskluzivan pogled na film. Ako tome dodamo da je na početku karijere Gilbert snimao B-filmove, da je bio majstor za second feature, očekivano je da se odlučio za format u kome će zauzei čitavo veče u bioskopu - THE ADVENTURERS je puštan u dva čina - jednom dvočasovnom i jednom jednočasovnom.

David Lean je u DOCTOR ZHIVAGOu na Orijentu našao Omara Sharifa za glavnu ulogu, Lewis Gilbert je našao Bekima Fehmiua. U tom trenutku Gilbert je kanski laureat, Fehmiu je protagonista filma koji je pokorio Kan. Dosta logičan spoj, za ne? Kao kad bi Nolan pozvao Tahara Rahima da mu glumi.

Nijedan naš glumac ni pre ni posle ovog filma nije dobio priliku da bude headliner ovakvog internacionalnog spektakla. Fehmiu je kasnije glumio i u boljim i u poznatijim da ne kažem uspešnijih holivudskim produkcijama kao što je BLACK SUNDAY Johna Frankenheimera ali nikada nije dobio ovako veliku i dominantnu glavnu ulogu kao u ovom slučaju kada je Robbins praktično fikcionalizovao život Porfirija Rubirose.

Možda bi film bolje prošao da je headliner bio neko kao Paul Newman ili Steve McQueen ali Bekim Fehmiu je ispunio svoj glumački zadatak i šteta je što je kao holivudski leading man potonuo zajedno sa Gilbertovim filmom.

Na svu sreću reputacija totalnog trainwrecka omogućila je THE ADVENTURERSu da ima čak dva različita DVD izdanja tako da film ipak ostaje dostupan ljudima koji imaju hrabrosti da mu se podvrgnu.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

Mehmete, nisam znao da je K-Pop grupa, mislio sam da je žanr...

https://www.danas.rs/bbc-news-serbian/severnokorejski-lider-odusevljen-nastupom-grupe-k-pop/


Sent from my iPhone using Tapatalk

[crippled_avenger]

Pretposlednji film Lewisa Gilberta HAUNTED izašao je 1995. godine i značajan je po tome što ga je producirao Francis Ford Coppola. Time je Lewis Gilbert uspeo da uđe u onu grupu starih reditelja kojima su ikone Novog Holivuda odale poštovanje, bilo da je to prijateljstvo Martina Scorsesea i Michaela Powella ili angažman Freddie Francisa na filmu CAPE FEAR bilo da je reč o produciranju filma Akiri Kurosawi krajem osamdesetih.

Gilbert je u ovom filmu ekranizovao rman Jamesa Herberta i po tome je ovo još jedan od njegovih kvinstesencijalno britanskih filmova, priča koja uključuje dugove, spektralne pojave, istražitelje natprirodnog koji su skeptici a onda se najsnažnije uvere u postojanje onostranog itd.

Glavnina filma se odigrava 1923. godine u jednom aristokratskom domu i svi elemtni su kanonski. Film je režiran kruto ali angažovano, pa ne izgleda kao delo reditelja koji ima već 75 godina.

Aidan Quinn svakako nije Dirk Bogarde ali Kate Beckinsale je harizmatična kao i neke od njegovih najpoznatijih diva. HAUNTED je izašao sredinom devedesetih, dakle pre nego što je nastupila pomama za britanskim pričama o duhovima tokom dvehiljaditih sa uspešnim naslovima poput LOS OTROS Alejandra Amenabara. Otud ova ekranizacija

* * / * * * *

[crippled_avenger]

Mehmete, tekst o Eyesburnu bez pominjanja Svaroga, ali da barem što se mene tiče jeste obuhvatio nadanja koja sam imao i fandom koji sam gajio...

https://www.vice.com/rs/article/gympem/eyesburn-uspon-i-tragedija-snova-jedne-generacije


Sent from my iPhone using Tapatalk

[crippled_avenger]

THE TITAN je debitantski igrenjak nemačkog reditelja Lennarta Ruffa snimljen kao Netflix Original. Nažalost, uprkos tome što je Sam Worthington headliner ove priče, ovo nije ozbiljan i relevantan film. Najbolji Netflix Originalsi su do sada bili ili oni filmovi koji oživljavaju omiljene žanrovske formate koji su postali "premali" ili "preveliki", u zavisnosti od vizure za bioskopski film ili su pak bili transgresivni projekti koji su nadilazili ono što sebi studiji po hrabrosti mogu da priušte.

Nažalost, na tom putu Netflix je zapljusnulo i dosta nedostaslog materijala koji prosto nije dovoljno dobar za bioskopski format, a THE TITAN je jedan od njih. Doduše, ovo nije slučaj Duncana Jonesa koji prazni folder pa snima ono što mu niko ne bi dozvolio već jedna dosta generic reaktuelizacija priče o Frankensteinu.

Sam Worthington igra pilota koji se 2048. godine prijavljuje da učestvuje u programu koji je već na nivou same premise toliko sulud i nenaučan da bi čak i osobu bez elementarne naučne pismenosti, ali sa trunkom razuma. lako odbio. Naravno, eksperiment polazi naopako i briše se granica između žrtve i delata jer ljudi na kojima se eksperimentiše postaju agreisvni i mutiraju ali zato i naučnici koji ih proučavaju postaju brutalni monstruozni.

Dakle, sve ide kao da gledamo neki "normalan" film na ovu temu gde je moglo biti nekog smislenog "iskušenja", gde naučni eksperiment nije na nivou najgluplje striposve fantazije, i gde razrešenje nije - a to je i najgore od svega koncipirano kao da ovaj film nije žanrovski otpadak već kao da u svemu tome "ima nečega".

U filmu nema dovoljno pameti, ali nema ni dovoljno akcije, ni dovoljno krvi, u filmu maltene nema ništa sem Sama Worthingtona i lepih kanarskih lokacija koje obečavaju nešto lepo ali na kraju mi to ne dobijamo.

Da li je štednja razlog što se film nije malo ispoljio u akcionom ili horor pogledu, ne znam, ali samo je tako neki "spoljni efekat" mogao sapsiti ovaj film i dati mu nekakav smisao.

* 1/2 / * * * *

[Meho Krljic]

Millaru stvarno skidam kapu. Sa sve lošijim striupovima uspeo je da se prodaje sve bolje i sad je Netflixov službenik visokog ranga:

Mark Millar's first comic book after his big Netflix deal is a Harry Potter-meets-'Sopranos' tale

[Meho Krljic]

Ovaj tekst o Ajzbrnu je urnebes.    Mislim, ja volim Galeba, i BAŠ se potrudio ali fali ovde urednička ruka, a neke stvari svakako mogu da se dispjutuju iz pozicije savremenika. Ali opet, lepo je da se Galeb iscimao i da uopšte IKO ima volje da ovako nešto uradi.