The Crippled Corner

[crippled_avenger]

Captain Marvel je prilično uspešan. Nadam se da sutra napišem opširniji osvrt ali za sada: ovo je film koji zapravo odlično spaja kvalitete "manjih" Marvelovih filmova poput Dr Strangea ili Ant-mana sa epskijom ambicijom nekakvih Thorova i slično. Zadovoljniji sam nego što sam očekivao.

Baš se radujem. Fleck i Bodenova su odlični reditelji, drago mi je da su se snašli...

[Meho Krljic]

Arnold Schwarzenegger Says James Cameron Is Heavily Involved in 'Terminator 6'

Ajde pa da vidimo u Novembru...

[Meho Krljic]

Captain Marvel je primer kako Marvelova produkcija inteligentno skalira svoje projekte tako da iako ovde na meniju imamo jedan od njihovih ,,manjih" filmova – poput Dr Strangea, Ant-mana, pa i, makar pre nego što je eksplodirao globalnom popularnošću, Guardians of the Galaxy – njegov značaj unutar MCU simulakruma je izdignut na jako visok nivo spretnim rukovanjem motivima i komadićima zapleta u velikom filmu kao što je bio Infinity War. Tako Marvel sada ima film koji je ubedljivo poharao blagajne tokom proteklog vikenda (150 miliona domaćih dolara i još više od 400 inozemnih), ali i ubedljiv kulturni artefakt koji se, uprkos tome što nije spektakl na nivou Infinity War pa ni Black Panther, tako snažno insertuje u zeitgeist i aktuelnu konverzaciju (o kulturi, politici, identitetima, bla bla bla) da nema više nikakve sumnje u to da svet superherojske filmove više ne posmatra kao komadiće kempi eskapizma već kao relevantan deo rasprave o ljuckom stanju, sa sopstvenim, prepoznatljivim kodovima i jezikom. A što smo mi koji čitamo stripove ionako govorili sve ove decenije. 


Pritom, naravno, Captain Marvel nije nekakvo remek-delo feminističke kritike ili akademske eksploracije socijalnih identiteta i konstrukata – naprotiv, u tom domenu on je sasvim na liniji dobronamerne  i dobro vođene, u krajnjoj analizi eskapističke fantazije – kao što nije ni remek-delo kinematografije. Ali opet, kao što ja to uvek ponekad kažem, kontinuitet je čudo i činjenica da Captain Marvel dolazi kao tek najnoviji iskaz u filmskom serijalu koji sada cela planeta prati više od jedne decenije, sa konverzacijom koja se u njemu razvija u različitim pravcima, naprosto amplifikuje poente i poruke ovog filma, rezonirajući snažno sa idejom da, ako su superheroji danas globalni mejnstrim (a, dajte da se složimo, očigledno jesu) onda oni imaju ne samo mogućnost već i praktično dužnost da govore različitim glasovima i osvetle različite aspekte herojstva. Ne da sad želim da zvučim kao neki ozbiljan akademik ali stripovska superherojština je, pogotovo od kada je šezdesetih godina prošlog veka Sten Li maltene svojeručno izmislio srebrno doba upravo bazirana na ideji da se više ne prikazuju idealizovani ,,ubermensch" modeli masama za divljenje već relatabilniji, konfliktniji i, za ovu priliku bitno, raznolikiji heroji sa diversifikovanim socio-političkim (i etničkim) pozadinama. Nije, naravno, da raznolikosti nije bilo i ranije, ali apsolutno bi pogrešno bilo ne prepoznati da su revolucionarne šezdesete proizvele drugačiji superherojski senzibilitet koji je išao u korak sa drugim društvenim promenama.

Razume se, lik Carol Danvers je i nastao šezdesetih, da, te fatalne 1968. godine ali, a ovo je takođe bitno, generacija koja je u šezdesetima upijala emanacije ondašnje revolucionarno inklinirajuće kontrakulture je generacija koja je sedamdesetih pisala superherojske stripove i dalje nastavila da menja senzibilitet, teme i ton konverzacije. Tako da, iako je Carol Danvers formalno kreirao Roy Thomas, tek kada su počeli da je krajem sedamdesetih pišu Chris Claremont i Gerry Conway, ona je postala to ,,čudo" koje i danas simboliše. Claremont je, naravno, scenarista koji je materijalizovao sve donekle latentne metafore o mutantima kao predstavnicima društvenih manjina pišući Uncanny X-Men, ali Conway je čovek koji je praktično svojeručno okončao srebrno doba ubivši Gwen Stacey u Spajdermenu i koji je bio veoma zainteresovan da od Carol Danvers napravi feminističku ikonu kakvu makar Marvel u to vreme nije imao.

Brz kviz: lik Carol Danvers postoji već pola stoleća i internet je, sigurno ste primetili, zatrpan feminističkim memima koji koriste njen predložak u liku Kapetana Marvela – šta mislite, otkada je Carol Danvers zapravo Captain Marvel? Od šezdesetih godina? Od sedamdesetih? Možda od dekadentnih osamdesetih? Ako ste rekli ,,od 2012. godine" ja vam čestitam na poznavanju savremenog Marvelovog kontinuiteta i vi ste sigurno svesni kakve zabavne komade pravnog balasta nosi sa sobom ova kombinacija titule i imena, ali o tome da su istorijski postojala dva Kapetana Marvela u dve konkurentske izdavačke kuće možemo da pišemo kada Shazam! Dođe u bioskope, to je svakako narativ primereniji tom filmu.

Za ovu priliku je bitno da ukažemo sledeće: originalni superherojski alter-ego Carol Danvers je bio Ms Marvel i ovo JESTE bio snažan napor Claremonta i Conwayja da strip ovenčaju feminističkim oerolom jer se, verovali ili ne ova kontrakcija krajem sedamdesetih smatrala feminističkim simbolom. ,,Ms", uostalom, implicira da samo znate da je osoba o kojoj pričate ženskog pola, bez prejudiciranja njenog bračnog statusa (i danas se zvanično koristi kao jedini prihvaćen način da se govori o ženama u zvaničnim dokumentima, recimo, Evropske unije). Ona je kasnije menjala superherojska imena (bila je i Binary i Warbird) pa se vraćala glavnom nadimku ali svo to vreme jeste bila deo važne konverzacije o ženama kao (super)herojima, sa jedne strane prikazujući asertivnost i set moći koji su je stavili u gornji ešelon Marvelovih likova, ali sa druge noseći različite vrste bagaža – od činjenice da je moći dobila direktno od (tadašnjeg) Kapetana Marvela (što su ženski čitaoci još tada zamerali ukazujući na trend da se ženski lik kreira prostom derivacijom iz postojećeg muškog), preko  seksualnog napada koji je pretrpela pa do alkoholizma. Jedno je sigurno – za sve ove decenije Carol Danvers je izrasla u višeslojan lik koji više nije prosta poster-devojka pop-feminizma nego karakter sa mnogo personalnih detalja i, pogotovo otkada jeste Kapetan Marvel, lik u kome se prelama mnogo aspekata politike (rodne i druge).

Hoću reći, za film od jedva malo iznad dva sata napisan i režiran od strane dva Sundance personalitija, Captain Marvel je imao zastrašujuće mnogo materije da sažvaće i zastrašujuće mnogo prostora da se naprave prestupi i greške. No, Bodenova i Fleck su se pokazali kao ne samo dorasli Marvelovoj formuli već i kao vrsne zanatlije koje komplikovanu priču o identitetu, moći i odgovornosti uspevaju da jasno i ubedljivo provuku na pozadini još komplikovanije priče o kosmičkom ratu, sukobljenim vanzemaljskim rasama od kojih svaka ima svoju politiku (pa i politiku tela) i istoriju i da to sve još bude i 1) period piece smešten u devedesete, kao i 2) prikvel za sve druge Marvelove filmove (sem za prvog Kapetana Ameriku, obvijsli).

Ovo uopšte nije mali uspeh i režiserski tandem je demonstrirao spretnost u urednom kompartmentalizovanju elemenata zapleta tako da se film razbije na prirodne celine a gledalac uvede u problematiku rata između Krija i Skrula, da dobije misteriozni glavni lik sa amnezijom i njegovu priču unazad i unapred kroz vreme, da se u sve uvežu mlađe verzije agenata Kulsona i Fjurija tako da događaji iz ovog filma dobiju težinu na osnovu onoga što već znamo iz ,,budućnosti", plus da na najprostijem nivou ovo bude jedna suštinski svedena drama između pola tuceta likova koji imaju jasne i ubedljive lične motivacije za učešće u radnji.

Nije ovo, naravno, sad neko kinematografsko čudo, film je prilično površan u mnogim svojim elementima – od toga kako se susret Zemljana sa vanzemaljskim kulturama brzo apsorbuje, preko klasičnih how-convenient momenata sa likovima koji se oportuno pojavljuju gde to zapletu najviše odgovara, pa do psihologije glavne junakinje koja uprkos dubini što je projektuje zapravo kad god zatreba ispada korisno prostačka (naročito vidljivo u prelomnom trenutku filma kada se razotkriva prava priroda rata) – ali opet, rečima mog kuma odmah posle projekcije: ,,u odnosu na Akvamena, ovo je Bergman!". *

*Imati na umu da je moj kum donekle sklon izražavanju u hiperboli

Verovatno je indi senzibilitet ovde bio presudan za to da mnoga rešenja koja su autori odabrali hvataju na šarm: često se komplikovani koncepti u filmu koji imaju potencijal da opterete radnju i uspore akciju gurnu u stranu uz neku simpatičnu šalu koja svojom energijom lakog apsurda premosti sumorni racionalistički pristup čitanju filma. U istom smislu, iako je ovo visokooktanska akciona priča sa scenama na nekoliko planeta, atraktivnim set pisovima dogfajtinga i čestom tučom pesnicama (i fotonskim snopovima), on jako uspešno prodiše kada likovi imaju priliku da stoje (ili sede) i pričaju – Bodenova i Fleck znaju kako da humanizuju praktično svakog od likova, uključujući negativce (pa čak i one negativce koji nisu, tehnički gledano, ljudi – Annette Bening je ovde raskošna u svojoj minijaturi) i mada je osnovna poruka priče veoma hipi, ona se lepo plasira.

Scenario ovde umešno kombinuje motive ratovanja, izbeglištva, sukoba kultura, potrage za superiornom tehnologijom koja može biti korišćena i za rat i za mir ali film glavni pančlajn pravi na vizuelnom planu kada Skrule, neprijatelje poznate po svojoj sposobnosti menjanja oblika i ,,simuliranja" drugih prikaže na gomili, u svojim osnovnim formama, ali i primetno međusobno različite. Scena sa skrulskim apatridima je tako uspela jer se ruši ideja o monolitnom ,,drugom" – koga smo do tada videli prevashodno baš kroz monolitnost vojne jedinice – i prikazuje da drugu kulturu (naciju, rasu...) zapravo čini skup više individualnih, međusobno različitih identiteta – a ovo se prikazuje vizuelno i kroz akciju, ne kroz ekspozitorno objašnjavanje.

Drugde je film ,,bukvalniji" ali ne manje efektan. Poreklo moći Carol Danvers (ovo je, na kraju krajeva i origin story) je odrađeno veoma vešto i ne samo da postoji jasna referenca na strip-predložak već je i manifestno raskinuto sa idejom da bi poreklo moći bilo vezano za prethodno postojećeg muškarca-sa-moćima. Moći ovde dolaze kroz kombinaciju superiorne tehnologije koju kreira  žena koja je a) vrhunski naučnik i b) levičar-idealista, te požrtvovane lične prirode druge žene celog života primoravane da dokazuje muškarcima kako zaslužuje da bude među njima i radi stvari koje i oni rade. Ovo je spoj vrlo low-level feminističkih ideja, sklopljen praktično programski i mada film u ovome nije nužno suptilan (imamo montažu najvažnijih momenata iz života Carol za svaki slučaj) on je opet efektan i rezonira, uostalom sa iskustvima koja je veliki deo gledateljki bez sumnje imao. Kao eskapistički iskaz kojim se ženama pokazuje da mogu da budu i moćne i uspešne i heroine u medijumu tradicionalno vođenom od strane muškaraca, on je veoma uspešan i snažan.

Naravno, na internetu imamo celu tu zamornu ,,kontroverzu" kako je film antimuški, kako su izjave Brie Larson mizandrične (jer je rekla da je boli kuras šta beli muškarci misle o filmu koji, očigledno, pravi jak napor da se obrati prevashodno mnogim drugim populacijama), pa onda rivju bombovanje (pre premijere, naravno, što je Rotten Tomatoes nateralo da promene svoj sistem ocena) i ultimativni čin pasivne agresije od strane alt-rajtovih uzdanica a u formi kampanje da se umesto Captain Marvel ide da se gleda Alita ,,jer taj film ne mrzi otvoreno polovinu svojih gledalaca". Naravno, ja razumem ideju da beli, muški gikovi sebe vide kao silu koja je ovaj medijum stvorila a onda godinama gledaju kako se taj medijum umiljava drugima a njih, eto, ume i da oštro prezre, ali, mislim, niggas please, koliko treba biti pun predrasuda i uostalom nesiguran u sebe pa u ovome videti nekakvu ugroženost... Kao beli muškarac koji celog života čita superherojske stripove mogu da kažem da mi je ideja da se ovaj medijum proširuje tako da zahvati i druge slojeve publike sasvim bliska i da zaista ne mogu da kažem da je sadržaj namenjen ,,meni" poslednjih godina postao deficitaran.

U nekom tehničkom pogledu, činjenica da je ovo ,,manji" film se možda ogleda u tome da su specijalni efekti relativno kičasti a scenografija relativno jeftina. Nakon poslednjih nastavaka Thora i Guardians of the Galaxy, da ne pominjem Black Panther i Infinity War, Captain Marvel deluje svedenije i manje raskošno u ovim domenima. Opet, ne bih rekao da je standard kvaliteta ovde umanjen koliko da film naprosto ima manje ambicije da gledaoca obara s nogu scenografijom, kostimima i specijalnim efektima. U neku ruku ovo je dakle, više Star Trek nego Star Wars pristup, gde su kostimi i tehnologija prisutni ali najveći deo posla ipak imaju da obave glumci, mada sa druge strane moramo da imamo i atraktivne akcione scene pa onda tu bude puno CGI šareniša, letenja i kojekakvih zraka koji lete unaokolo. Opet, akcija je sasvim korektno snimljena. Fleck i Bodenova zapravo bolje rade te neke ,,nemoguće" scene letenja, borbi u vazduhu i lasera koji piče nego klasičnu tuču. Tuče su ovde ipak, sasvim korektne i mada se priklanjaju standardnoj holivudskoj montaži u kojoj gledalac stalno biva podsećan u kom momentu se zamenjuju glumac i kaskader, sve to bude dinamično i brzo proleti tako da je u skladu sa tim nekim lakim tempom filma i ispunjava svoju svrhu. Takođe, kako je ovo film o ženi sa supermoćima, borbenu koreografiju ne moramo optuživati da je nemaštovita i da nisu napravljene pametne korekcije za razliku u masi i konstituciji.

Glumački, Larsonova je daleko od neke veličine, ali je dobro vođena od strane režisera i uspeva da projektuje tu personu kojoj je na prvom mestu akcija, delanje i asertivnost a da istovremeno pristojno proda i te neke humorističke momente što služe da premoste moguće nelogičnosti u scenariju. Koliko je neophodno da ona ovde dramski glumi – a ima scena drame i traume – ona to odradi korektno, ali je možda važnije da ima dovoljno hemije između nje i Jacksona koji opet, veoma uspelo igra mlađeg i zelenijeg Fjurija. Opet, pomenuta Annette Bening i pogotovo Ben Mendelsohn služe da pokažu i malo ,,dublje" glume i ovo su solidni hajlajti filma koji se u njima priseća indie pedigrea svojih autora.

Captain Marvel je dovoljno nenametljiv period piece – ima ovde gomile referenci na grandž, flanelske košulje, video klubove, CD ROMove i ostali asortiman devedesetih (uključujući aluziju na Mall Rats od koje se Kevin Smith rasplakao, kako smo videli pre neki dan) da se ljudi svako malo gurkaju u bioskopu i smeškaju, ali ovo na kraju dana nije toliko bitno što se tiče glavnih likova – niti iko od njih nosi frizuru koju bismo refleksno povezali sa 1995. godinom, niti su tu neke bitne sociopolitičke opservacije koje bi opravdavale smeštanje u ovu deceniju. Film, ako ništa drugo, zapravo mene određenim rešenjima i aluzijama podseća pre svega na Terminatora (prvog i drugog) ali ponovo ne na neki napadno nostalgični način. Dobro, izbor muzike na soundtracku me je instant podsetio koliko sam mrzeo MTV devedesetih i tu neku klasu bendova koji su se pojavili na razmeđi nezavisne muzike i globalnog mejnstrima ali to je mnogo više problem sa mnom nego sa filmom.

U sumi svih stvari, Captain Marvel je mala i uredna cigla u Marvelovoj decenijskoj građevini, film koji uspešno povezuje neke ljude sa nekim mestima (ako ste se ikada pitali kako je Fjuri izgubio oko, imate sreće!) dok istovremeno legitimizuje prvog ženskog superheroja sa najvišom klasom supermoći (Official Handbook of the Marvel Universe još u izdanju iz 2009. godine Carol svrstava u istu klasu sa Aresom, Black Boltom i Sivim (dakle mirnijim) Hulkom) i daje mu da igra na centru pozornice. Naravno, kao stari ljubitelj Crne Udovice donekle žalim da njen lik nije taj koji je prvi stigao do solo-filma, ali do sada se pokazalo da Kevin Feige zna šta radi i Marvelova formula još nije proizvela neuspeo film. Captain Marvel je suštinski nebitna epizoda ako sebe smatrate samo kežual gledaocem koga najviše od svega zanima kako će se završiti Avengers: Endgame ali nemate mnogo apetita za pojedinačne likove, no ako ste do sada shvatili da Marvel iznova uspeva da vas privuče dobro sklopljenim pričama čak i kada ide u ekscentrične strane (Dr Strange) ili se iz pozadine bavi političkim iskazima (Black Panther), Captain Marvel bi trebalo da vam se dopadne. Gotovo nepotrebno reći, ali ako imate neku sitnu decu u blizini koju na bilo koji način zanimaju superheroji, ovo je film koji treba da vide, ma kog da su pola.

[crippled_avenger]

CONDORITO: LA PELICULA Alexa Orrellea i Eduarda Schuldta je ekranizacija čuvenog Pepeovog stripa koji je nadrastao korene u Čileu i postao popularan i značajan u čitavoj Južnmoj Americi. Ovaj strip je meni bio nepoznat ali sam se zahvaljujući ovoj ekranizaciji zainteresovao i obavestio o njemu.

Dakle, reč je o komičnom stripu čiji je glavni junak humanoidni kondor naseljen u svetu zajedno sa ljudima. Strip je smešten u čileansku provinciju i bavi se mahom mešavinom mentalitetske komedije, satire i parodije pop kulture. Film ima zaplet koji polazi iz stripovskog osnova ali ga potom proširuje u jednu SF pustolovinu koja je vrlo duhovita i tehnički solidno realizovana.

CONDORITO je realizovan kao panamerički projekat. Strip je čileanski ali animacija je peruanska. Peruanci su inače poslednjih petnaestak godina ušli ambicioznije u 3D animaciju, a CONDORITO je do sada njihov najambicionzniji projekat, sa budžetom od osam miliona dolara, višestruko skuplji od dosadašnjih pokušaja koje je režirao jedan od dvojice reditelja ovog filma Eduardo Schuldt.

U nekoliko sekvenci CONDORITO parodira INDIANA JONESa, TITANIC i INDEPENDENCE DAY ali to radi efektno i sa merom, nikada ne gubeći svoj identitet.

Ova skromna produkcija naravno dosta zavisi od toga koliko gledalac može da prihvati uslovnosti Pepeovog izvornog stripa. Meni one nisu smetale. No, koliko vidim po kritikama, ceo SF element upravo nije odgovarao ortodoksnim Pepeovim fanovima. Na blagajnama se to nije osetilo i CONDORITO je na kraju bio i panamerički bioskopski uspeh.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

BRIGSBY BEAR Dave McCaryja je vrlo neobična indie komedija o mladom čoveku koji je godinama živeo zatočen u improvizovanom podzemnom skloništu u pustinji dok su ga otmičari ubeđivali da su mu roditelji i da se napolju desila apokalipsa. Otet još kao beba odrastao je u paralelnom svetu između ostalog gledajući lutkarsku dečju seriju BRIGSBY BEAR koju su otmičari snimali samo za njega.

Po izlasku iz zatočeništva i upoznavanja sa roditeljima koji su ga tražii decenijama, ovaj man child odlučuje da sam nastavi snimanje BRIGSBY BEARa koji u međuvremenu stiže na YouTube i stiče kultni status među stonerima i hipsterima.

BRIGSBY BEAR ima dosta indie softvera u svojoj uvrnutosti ali Dave McCary ne podleže indie afektacijama u odnosu prema likovima ili pripovedanju. Priča je čvrsto postavljena, likovi su konkretni i konzistentni sa opštom atmosferom koja se gradi, tako da je McCary odmerio pravu dozu Spike Jonzea koju treba uneti u film. Stoga, BRIGSBY BEAR na kraju ostaje kao quirky indie priča sa jasnom razradom tezom o terapijskom karakteru stvaranja i kinematografije u celini.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

J.C, Chandor je na kraju dobio režiju filma TRIPLE FRONTIER koji je godinama razvijala Kathryn Bigelow sa Markom Boalom kao svoj rediteljski projekat. Na kraju je zbog drugih stvari, ona odustala od filma i potpisala se kao izvršni producent a Chandor je prepravio Boalov scenario i snimio svoj film.

Dok je Kathryn Bigelow trebalo da režira, u opticaju su bile zvezde poput Will Smitha, Toma Hanksa i Jonhhy Deppa, ali na kraju ni Chandorov film nema zanemarljiv star-wattage sa Ben Affleckom, Oscar Isaacom i Charlie Hunnamom u glavnim ulogama. Međutim, ono što ovom filmu nedostaje je rediteljski pečat. Naime, u Chandrovoj varijanti, ovo se pretvara u niskooktansku varijaciju na EXTREME PREJUDICE Waltera Hilla.

Podelu čine glumci koji se u pojedinim slučajevima čak i nedovoljno izdvajaju, recimo Affleck i Isaac, a dijalozi su ravni, manje-više stalno na jednu i po temu o kojima svi govore isto i misle vrlo slično. Ima nečeg strašno jednoličnog, ispraznog, jednodimenzionaslnog u ovom predlošku. I ta svedenost u centru ove priče koju Chandor ne uspeva da uzdigne na neki viši nivo na kraju potapa film.

Naime, TRIPLE FRONTIER kao da u početku možda i želi da bude nekakav film koji će prevazići okvire heist filma, ali se ubrzo pretvara u relativno mlaku varijaciju na temu, u jedan mediokritetski heist picture koji zahteva mnogo veštijeg akcionog maestra i mnogo veštijeg pripovedača da bi se nametnuo na svaremenom tržištu.

Ovo je Netflixov film, ali svakako da nije tipičan DTV, međutim, čini mi se da realizovan na ovakav način ne bi baš zapalio bioskopske sale.

Ako imamo u vidu da Chandor umišlja da je u suštini art house reditelj, da je lumetovska figura koja i kad radi mejnstrim može da napravi da taj film bude nešto više, TRPLE FRONTIER pokazuje koliko je on daleko od toga.

Ako uzmemo u obzir kakav pičvajz je u heist filmu radeći upravo to napravio Steve McQueen u filmu WIDOWS i taj, inicijalno potcenjeni film, neprijatno često dolazi na um tokom gledanja TRIPLE FRONTIERa, između ostalog i u pogledu toga kako su rešeni obračuni i akcija.

Sve ovo bi naravno bi bilo daleko bolje da se studio držao inicijalnog plana, i provbitne rediteljke, to je jasno, ali u svakom slučaju, jasno je Chandor sa svojim miljenikom Isaacom nije bio pravi izbor za posao.

Na kraju, TRIPLE FRONTIER ostaje žestok podbačaj ako imamo u vidu umešana imena. Srećom, ta imena i sama tema su takvi da je teško snimiti negledljiv film, pa će se tako i ovaj nekako švercovati.

* * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

THE MERCY OF THE JUNGLE ruandskog reditelja Joela Karekezija je priča o dva izgubljena vojnika iz ruandskog konflikta koji lutaju kongoanskim krajolikom. I manje-više to je to.

Zanimljivo je videti film ruandskog reditelja. Afrički konflikti se ne viđaju često na filmu. Ali sve to nije dovoljno da se ova ravna priča, prepuna opštih mesta isprati sa pažnjom.

* * / * * * *

[Meho Krljic]

Dakle, samo da notiramo, Dizni se samo zajebavao u vezi Džejmsa Gana:

Holy Rocket Raccoon! James Gunn Is Back on Guardians of the Galaxy Vol. 3 [Updated]

[crippled_avenger]

THE KID WHO WOULD BE KING je drugi reditelkjski film učenika i prijatelja Edgara Wrighta - Joe Cornisha u kome on praktično ponavlja recept kako iz Wrightove Cornetto trilogije tako i iz svog prvig filma ATTACK THE BLOCK koji je ovaj producirao. Naime, on uzima ortodoksnu žanrovsku postavku sa sve ikonografijom i prenosi je u vrlo savremeni, vrlo britanski milje. Wrightu je to dva i po puta savršeno uspelo, Cornishu jeste jednom ali nažalost u drugo pokušaju on snima ipak jedan limitiran film.

U THE KID WHO WOULD BE KING Cornish prenosi legendu o Kralju Arturu, Merlinu i Morgani u milje londonskih đaka gde mali buca shvata da je on savremeni naslednik Artuta i čuvar Albiona. I onda se naravno pojavljuju modernizovane ili vaskrsnute verzije Morgane, Merlina itd.

Nažalost, Cornish snima film koji nije naročito maštovi iako je tehnički prilično vešt, mada ne i senzacionalan. No ipak, ovo je Foxova produkcija, direktor fotografije je legendarni Bill Pope koji radi sa Edgarom od kada je dobacio do Holivuda, ima tu iskustva i znanja napretek. Međutim, čini mi se da Cornish u svojoj transpoziciji arturijanske legende ostaje dosta linearan i mehaničan.

Ceo power dynamic među junacima gde Artur kreće iz pozicije žrtve bullyinga deluje prežvakano, a onda na kraju malo uspe da se spase kada se mali kralj ujedini sa bullyjima ne bi li pobedio Morganu. Na neki način to da bullyji postaju vitezovi ostaje i politički najzanimljiviji komentar ovog dosta aseptičnog filma jer ko su vitezovi bili ako ne oni koji su jači i raspoloženi da to pokažu.

S druge strane, činjenica da mali junak odrasta bez oca, i pokušava da se nosi sa tim, nosi u sebi taj tropey momenat bajke ali u suštini nema apsolutnu nikakvu emotivnu težinu i deluje nakalemljeno silom, kao jedan od onih obaveznih a zapravo lažnih melanholičnih momenata koji je tu ne bi li suspregao opšte puštanje mašti na volju.

Šteta je što u nizu "modernizovanih" likova koji su arturijanski junaci ali se kriju in plain sight, nije uvrštena i Morgana. Nažalost, ona jedina ostaje nemodernizovana, zarobljena pod zemljom i prisutna u nekim pasivnim paralelnim radnjama sem do samog finala kada se pojavi u obiličju zle pretendentkinje na presto a potom i zmaja.

Cornish nije glup i sve ovo je upakovano u jedan  solidan produkt, međutim nijedan element koji je ovde sakupio nije dovoljno snažan da izdigne materijal iznad zbira unetih delova. Tome delom doprinosi i glavni junak koji je najmanje harizmatičan od sve dece kojom ga je Cornish okružio, ali ne može se krivica svaliti na dete—glumca u ovakvoj produkciji.

Kao produkt a to je osavremenjivanje arturijanske legende namenjeno deci, THE KID WHO WOULD BE KING funckioniše. Propao je u bioskopima ali ne sumnjam da će ovaj film živeti, pa čak možda i naići na neke veće simpatije među ljubiteljima fantasyja koji uostalom nemaju visoke kriterijume, pogledajmo samo uspeh serijala LORD OF THE RINGS.

Međutim, ovaj film pada daleko ispod očekivanja od Cornisha za kog se očekivalo da će biti Wrightov učenik sa velikim potencijalom, što ne mislim samo ja već i holivudski studiji.

Dok mehaničnost transpozicije arturijanske legende verovatno neće smetati deci, definitivno hoće onima koji su navikli od ove produkcije da pomera barijere i donosi najmaštovitije žanrovske hibride. Trenutak u kome u finalnoj bici škola biva tretirana kao tvrđava ostaje verovatno najuzbudljivije i najinventivnije rešenje koje je Cornish doneo.

U drugom činu, priča im tendenciju da se malo zavrti u krug i sa puna dva sata trajanja možemo reći da je THE KID WHO WOULD BE KING svakako mogao biti i kraći.

U svakom slučaju, Fox nema na šta da se šali, dobio je film koji možda nije doneo novac na mostu ali će se naplatiti na ćupriji, međutim Cornish sasvim sigurno nije iskoristio svoju prvu meč loptu.

* * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

Gracia Querejeta snimila je filma OLA DE CRIMENES, simpatičnu špansku crnohumornu krimi komediju koja govori o majci spremnoj na apsolutno sve kako bi svog sina spasila krivice za ubistvo oca koji je bio neprijatni kabadahija.

U većem delu trajanja Querejetin film je standardna crnohumorna komedija o ubistvu i pokušaju da se prikrije ali linija priče sa simpatijom koja se razvija između MILFy glavne junakinje i drugara njenog blentavog sina izdvaja se kao nešto što je dosta atipično za današnje uslove.

Querejeta dobro vlada ritmom. Film je solidno iako neupečatljivo insceniran ali sa svešću o tome da se humor može estetizovati. Ukupuno uzev OLA DE CRIMENES jeste ono zbog čega volimo španske komedije iako nije njen vrhunski predsednik.

* * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

Reprizirao sam McQueenov SHAME u sklopu pisanja jednog teksta u kom sma želeo da ga ubrojim u uelbekovske filmove. Prilikom reprize teorija se nije održala u potpunosti, premda bi Michel morao biti zadovoljan ako dobije ovakvu ekranizaciju.

SHAME je film čiji je osnov u reditelskom izrazu. Scenario Abi Morgan i reditelja ima svakako svoju ulogu ali je u suštini to ipak samo predložak za McQueenov postupak. I on je najbolji kad je nem, bez dijaloga, u prikazu tela i njegovoj jukstapoziciji u odnosu na ambijente, naravno i u odnosu na druga tela, u razmeni pogleda itd.

Film karakteristično "zaškripi" kad krene dijalog i to ne zato što je tekst slab ili glumci ne umeju nego zato što u tim scenama McQueen mora da pritisne kočnicu u onome u čemu je najbolji i čime nas je dotle "hipnotisao". Ali, ako analiziramo dijaloške scene parcijalno, izvučene iz celine, utisak o njima mora biti povoljan, po svim parametrima.

Ta diskrepanca između "nemih" i govornih scena čest je problem u savremenom art house filmu, pa ne zaobilazi ni najbolje, premda kod McQueena ona na kraju ipak ne remeti sklad filma.

SHAME je film o seksualnoj adikciji kao odgovoru na traumu. Traumatsko jezgro se naslućuje ali do kraja ne biva definisano što nekim gledaocima može biti plus nekima minus. Meni je na prvo gledanje to smetalo, na drugo naprotiv, dakle zavisi i od raspoloženja.

Ono gde se SHAME ne uklapa u ideju ekranizacije Houellebecqa je naprosto u tome što su likovi maltene antiintelektualni iako su visokoobraozvoani i kreću se kroz sofisticiran milje. Međutim, njihove potrebe, pogled na život, svedene su na krik, mnogo više nego na inteletualnu raspravu o tome kako se do toga stiglo.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

PASKAL Adriana Teha  je malezijski akcioni film koji se može ubrojati u nekolike dalekoistočno filmove koji predstavljaju njihove oružane snage i njihove operacije, često antiterorističkog karaktera. Kinezi su najdalje otišli u radu na toj vrsti filmova sa naslovima kao što su WOLF WARRIOR i OPERATION RED SEA.

PASKAL je izašao za Netflix i tako došao do internacionalne publike. U principu, film ipak ima jači lokalni smisao pre svega zbog toga što je reč o promotivnom ostvarenju za lokalne potrebe, kao što su kod nas bili NAJBOLJI Dejana Šorka ili danas VOJNA AKADEMIJA. Isto tako u filmu nema mnogo akcije koja bi zabavila strane gledaoce i opravdala vreme koje moraju da investiraju u ovu priču.

Međutim, koliko god film bio "lokalan" po svojoj temi, svrsi i konačno po tome što nema dovoljno akcije da bi bio grindhouse izvozni produkt, reč je o sasvim solidno realizovanom ostvarenju ko je je lepo slikano, solidno inscenirano, a verujem i da je karakterni rad koji je u njemu izgrađen, dovoljno zanimljiv za malezijsku publiku kojoj je do ovakvih likova stalo.

Otud, PASKAL stoji kao solidan puff piece za malezinske oružane snage koji je eto uspeo da dobaci i do Netflixa.

* * / * * * *

[Meho Krljic]

[crippled_avenger]

BALKANSKA MEĐA ne može posmatrati isključivo kao film već pre svega kao do sada najuspelija operacija ruskog vojnozabavljačkog kompleksa, posle koje je potpuno jasno zašto se moraju fuzionisati ministarstva odbrane, kulture & informisanja i Savet za kreativne industrije.
Sovjeti su posle poraza Nemačke zaplenili zavidnu količinu nacističkog filma, neke mjuzikle su čak vrteli u svojim bioskopima ali izgleda da su iz njih nešto i naučili. Goebbels je prezirao funkcionalnost i svedenost američkog filma iako se divio njegovoj industrijskoj proizvodnji pa tako i BALKANSKA MEĐA svesno nije efikasan žanrovski film koji govori o definisanoj grupi likova i jednoj temi, uprkos tome što dominantno jeste Guys on a Mission flick. Naprotiv, ovaj film pravi znatne digresije i obrađuje događaje koje Amerikanci nikada ne bi uvrstili u neki svoj film, pa čak ni u scenario, ali istovremeno time stvara utisak da ovo nije tipičan akcioni "movie" već "film". Otud scene domaćeg života koji podseća na Kusturičine filmove pa čak i pojava Kusturice lično što bi trebalo da garantuje kako ovo ipak nije neka puka pucnjava između dobrih i loših momaka, s tim što negativce teško možemo nazvati momcima jer nemaju ni trunku ljudskosti.
Naravno, ovakva smeša ne bi mogla da funkiconiše bez Andreja Volgina koji mi već nekoliko godina stoji na nišanu kao kompetentan šuter koji nije dobio pravu priliku ali ovo sad je šansa koju je ščepao za gušu i nije je pustio. Volgin se izvanredno snašao u pravljenju tog filma koji svesno krši pravila kako bi proširio svoje polje uticaja. A uticaj je ključna reč za ovaj film.
Najpre, tu je cilj zamajavanja Srba u čemu će definitivno uspeti jer ko može da odoli jednom filmskom poselu za celu porodicu sa smejanjem i pucanjem i gledanjem razaranja Beograda u ravni INDEPENDENCE DAYa. Verujem da će naša publika dosta lako prihvatiti činjenicu da ovaj film ne govori o Srbiji već konstituiše svoj prostor kao što to rade holivudski filmovi. Kao što se Rusi u ovom filmu neminovno postavljaju u odnosu na zapadne filmske konvencije, tako će se kroz njih i srpski gledalac odmeriti u tome, uz uživanje što srpska patnja bolna i neizreciva predstavlja osnovno pogonsko gorivo.
U Rusiji, ovaj film može imati nešto zanimljiviji efekat, naime on prikazuje jednu državu koja se raspala po nacionalnim šavovima a Rusija šalje u akciju multietničku jedinicu koja inistora na svojoj multietničnosti. Za publiku za jeftininim kartama oni čak u jednom momentu naglase da su oni funkcionalna multietnička jedinica i kažu ko je odakle. Dakle, ta izmišljena Srbija iz filma stoji kao upozorenje Rusima šta su izbegli i šta može da im se (opet) desi.
S treće strane, činjenica da se na Twitteru film dosta prilježno preporučuje alt.rightovcima sa engleskog govornog područja preko kremaljskih trolova objašnjava vrlo precizno poigravanje etničkim stereotipima. Neprestano se u opasnosti nalazi plavokosa srpska medicinska sestra koja deluje kao uzor nordijskog izgleda, i čijoj čistoti prete crnokosi negativci, pa je čak i lik lojalnog Albanca riđokos a ne crnokos. Verujem doduše da bi verzija kraća za nekih 1389 sekundi bila prikladnija za zapadnu publiku i to upravo sa izbacivanjem tih ornamentalističkih detalja kroz koje Srbi dobijaju orijentalni prizvuk. Ne treba da čudi što je redak istorijski detalj koji je verodostojan susret ruskih vojnika i britanskog bataljona Gurka kao predstavnika dve imperije koje imaju najizraženiju veštinu kreiranja funkcionalnih multietničkih zajednica. Nažalost, u toj sceni se ne sreću sa ovom ekipom "tajnih" operativaca već sa etničkim Rusom.
U svakom slučaju, BALKANSKA MEĐA je prava poslastica i pokazatelj da barem na ekranu "istorija ne da nije doživela kraj već radi punom parom"

* * * / * * * *

[Meho Krljic]

Hmmm, ali... kakav je kao akcioni film? Pretpostavljam da je produkcijski pristojan, ali ja sam se gadno razmazio sa recentnim Kinezima i ako ovo preterano smara sa "atmosferom" meni bi to bilo dosadno.

[džin tonik]

nedavno bijese iscrpna recenzija na jutarnjem.

RUSKI RAMBO NA KOSOVU Pogledajte ruski propagandni spektakl o NATO-ovom bombardiranju Beograda i ratu na Kosovu. Koštao je tri milijuna eura

[crippled_avenger]

Hmmm, ali... kakav je kao akcioni film? Pretpostavljam da je produkcijski pristojan, ali ja sam se gadno razmazio sa recentnim Kinezima i ako ovo preterano smara sa "atmosferom" meni bi to bilo dosadno.

Pa vidi, odličan je kao akcioni film. Razlikuje se od Kineza jer to sad nije opšti cirkus koji je njima svojstven. Ovo je više gritty, kad je akcija, to je kao neki Pete Berg, kao recimo filmovi poput četvrtoga RAMBA, LONE SURVIVOR ali ima i akcije, recimo bombardovanje porodilišta je set-piece u ravni bilo kog Bonda recimo (ne climaxa ali otvaranje svakako da). U svakom slučaju, meni je on bolji od Kineza jer ipak ima jasne likove i nije toliko cartoonish. Neće ti biti dosadan.

[crippled_avenger]

DRAGGED ACROSS CONCRETE je film koji treba napraviti na dve bioskopske kopije, na filmskoj traci, i jednu odneti na grob Samu Fulleru a drugu Samu Peckinpahu. S. Craig Zahler je u ovom filmu napravio art house spomenik ovoj dvojici autora i njihovom nihilističkom pogledu na svet, filmovima u kojima su ga ispoljavali i umetničkom naboju koju su diskretno provlačili kroz svoje radove.

Kada su se susreli Godard i Siegel, holivudski velikan je pozavideo Francuzu na slobodi a ovaj njemu na budžetima. Zahler je uspeo da stekne slobodu i da verifikuje svoj dar u Evropi na festivalu u Veneciji, a da pritom i dalje snimi koji nije skup ali nije ni zanemarljiva investicija, uvodeći grindhouse u zonu tvrdog art housea.

U odnosu na Zahlera, Tarantivo je crowd pleaser koji itekako razmišlja o tome kako će se publika osećati dok gleda film. Njegov spoj grindhousea i art housea je ipak u krajnjoj liniji populistički. Zahler s druge strane, u teoriji radi istu stvar, spaja grindhouse i art house ali od festivalskog filma uzima gorčinu i beskompromisnost. Otud svaka diskusija o tome da se DRAGGED ACROSS CONCRETE mogao skratiti je bespredmetna. Ovo je konceptualni film koji se nimalo ne razlikuje od scenarija koji sam pre nekih godinu dana čitao. Neke stvari su očigledan višak, neke stvari su očigledno spore, ali sve to je višak i sporost u odnosu na standard repertoarskog filma i holivudski kanon.

U tom pogledu Zahler je autor u bordvelovskom kanonskom smislu reči. Njegovo autorstvo je izraženo kroz razbijanje konvencija, odnosno kroz odstupanje od standardnih formalnih rešenja unutar vrste filma kojom se bavi. A u ovom slučaju to je hardboiled krimić o policajcima koji tokom suspenzije izlaze izvan okvira zakona.

Da se Zahler, u bilo kom momentu povinovao racionalnim argumentima o oblikovanju filma, DRAGED ACROSS CONCRETE bi postao odličan žanrovski film ali ne bi bio arty magnum opus kakav je zamislio.

U tom smislu, zanimljivo je uporediti ga sa još jednim sličnim slučajem koji je overio prošlogodišnju Veneciju - WIDOWSom Stevea McQueena u kome ovaj britanski autor na drugi način radi istu stvar. On naime, drži ekonomiju izraza, ali tematski i idejno širi polje koje pokriva film i time izlazi iz okvira žanra.

U svakom slučaju, zanimljivo je da su se na istom izdanju festivala našla dva filma koja na takav način kombinuju art house i komercijalni film, s tim što je WIDOWS u krajnjoj liniji ipak mnogo više multiplex friendly od DRAGGEDa.

Mel Gibson i Vince Vaughn su i po imidžu i po glumački sposobnostima nepogrešiva podela za dva suspendovana policajca koji odlučuju da iskorače izvan zakona kako bi dobili ono što zaslužuju. Ovo nije film u kome Mel Gibson igra policajca kako bi konačno dobili Old Man Riggsa, to smo čini mi se dobili u BLOOD FATHERu više nego ovde, već se vraća jednoj drugoj ulozi - HAMLETu. Zahlerov mametovski dijalog a povremeno i mizanscen su svesno teatralni, od hardboiled razmena on pravi male beckettovske deonice, uporedo sa pripovedački funkcionalnim dijalozima. Svet socijalne determinisanosti, sličan je kao u WIDOWSu, svako ima svoju priču i svoju muku i svaka je naglašena i podvučena. Isto kao i WIDOWS, rasna dimenzija je itekako prisutna i igra važnu ulogu, a kod Zahlera ona je data iz vizure ljudi koji razvijaju rasistički pogled na svet dok se McQueen bavi uglom žrtve.

Podela crnih likova je možda i najsilniji throwback na sedamdesete sa dva glumca koja jako volim, Tory Kittles i Michael Jai White su dobili priliku da glume, dva tvrda crna heroja koja su na televiziji i DTVu naučila da svaki dinar mora da se zaradi. Ovakav spoj, činjenica da su baš njih dvojica upareni, intimno me je jako obradovao jer sam tako nešto oduvek želeo da vidim.

Sličan throwback su i Euro-negativci sa specifičnom metodičnošću, brutalnošću i bizarnom agendom, igraju ih Udo Kier i Thomas Kretschmann.

U pogledu inscenacije, ovo je Zahlerov urbani film koji "diše" u gradu na istočnoj obali, sa dosta eksterijera, u čijem imenu Bulwark dobijamo ideju da je to njegov Gotham, izmišljeni grad, snimljen u Vankuveru ali sa idejom da bude sličan i Njujorku po urbanoj infrastrukturi ali i Los Anđelesu po prostranstvu. U svakom ambijentu, Zahler se snalazi sa svojim redovnim snimateljem Benji Bakshijem. I dalje snima filmove za veliki ekran, iako ih nažalost većina ljudi gleda na malom, ali ovde nisu dominantni iritantno široki fordovski planovi kao u BONE TOMAHAWKu, premda kadrovi jesu dugi i dvoplani su češći od krupnjaka, kao i statični mizansceni od potera.

Moralna siva zona u kojoj se junaci nalaze, zaista je siva. Zahlera inspirišu junaci iz sedamdesetih koji su spremni da iskorače izvan zakona da bi radili pravu stvar. Ali ovde u nekoliko navrata i to vrlo značajnih, junaci ne rade pravu stvar, i takve odluke imaju ozbiljne konsekvence i po njih ali i po ostale ljude među kojima su mnogi bespomoćni. Međutim, to što Zahler očekuje od nas da "jašemo" sa takvim junacima ne znači da na kraju film nema vrlo snažan moralni kompas kada svakoga stigne adekvatni metak odgovarajućeg kalibra.

DRAGGED ACROSS CONCRETE je pikantan film koji nije za svaki dan, sa dosta neporavnanih ivica i ljutih delova koji sprečavaju da bude pitak. Ali, isto tako ovo je još jedan korak dalje u prožimanju art house i grindhouse gde je ovaj drugi neumitno morao da se preseli.

* * * 1/2 / * * * *

[Meho Krljic]

Malopre mi kum šalje link za IMDB i zavetuje me da overim neki novi film, ja i bez gledanja znam da je Dragged Across Concrete.    Čini mi se da ću posle svega morati.

[crippled_avenger]

Hmmm, ali... kakav je kao akcioni film? Pretpostavljam da je produkcijski pristojan, ali ja sam se gadno razmazio sa recentnim Kinezima i ako ovo preterano smara sa "atmosferom" meni bi to bilo dosadno.

Pa vidi, odličan je kao akcioni film. Razlikuje se od Kineza jer to sad nije opšti cirkus koji je njima svojstven. Ovo je više gritty, kad je akcija, to je kao neki Pete Berg, kao recimo filmovi poput četvrtoga RAMBA, LONE SURVIVOR ali ima i akcije, recimo bombardovanje porodilišta je set-piece u ravni bilo kog Bonda recimo (ne climaxa ali otvaranje svakako da). U svakom slučaju, meni je on bolji od Kineza jer ipak ima jasne likove i nije toliko cartoonish. Neće ti biti dosadan.

Znači braća Rusi, koji su se kada smo bili bombardovani kukavički držali po strani i pravili Englezi više od pravih Engleza, su sada napravili film u kome je prikazano da su tada bili potpuno na našoj strani i vršili junačka dela. I plus glumi Biković. E neću da gledam taj film, iz principa

Razumem te i slažem se.


Sent from my iPhone using Tapatalk

[crippled_avenger]

Ode nam Larry Cohen.


Sent from my iPhone using Tapatalk

[crippled_avenger]

CAPTAIN MARVEL je neobičan izbor za reditelje kao što su Anna Boden i Ryan Fleck čiji su dosadašnji rad obeležavale karakterne indie melodrame poput izvanrednog HALF NELSONa. Ako imamo u vidu da su u tom periodu njih dvoje dopunjavali svoj budžet režirajući na televiziji, potpuno je jasno da su imali dodira da industrijski proizvedenim igranim programom i da nisu baš neprekidno bili u kuli od bjelokosti.

Pa ipak, grind rada za Marvel jeste opet sasvim neočekivan. No, obrni-okreni tu smo gde smo, snimili su CAPTAIN MARVEL.

Ovaj film spada u red "manjih" Marvel filmova kao što su DOCTOR STRANGE ili ANT-MAN u kojima nisu veliki ulozi, u kojima se ne rešava sudbina sveta i u kojima nije sve rešeno kroz bezlični klimaks ogromnih razmera, i to je svakako profil MCU radova sa kojima sam do sada imao dobra iskustva.

Nažalost, CAPTAIN MARVEL ne uspeva da se nametne jer preveliki deo svog trajanja provodi na generic lokacijama, u generic akcionim situacijama, u nećemu što smo već puno puta videli a ni tada nije bilo preterano zanimljivo.

Filmu nedostaje malo više SF fascinacije. Odlazak u galaktičku laboratoriju jedne od junakinja urađen je u maniru razgažene space opere a jurnjava koja usledi kroz svemirsko postrojenje deluje kao da se dešava u vrlo jeftinom i bajatom SFu iz šezdesetih nego u modernom filmu, naročito posle VALERIANa, GUARDIANSa, pa i RAGNAROKa koji su malo redefinisali taj space comic book pristup.

Film ima duha, ima zdravog humora, glumačka podela je odlična, ali limiti stripa su vidljivi. Recimo likovi Skrullova izgledaju bezveze kao i svemirski brodovi, ali to je očigledno stvar koja se kroz film nije mogla menjati u odnosu na izvornik.

U ovom konretnom slučaju imamo strip ekranizaciju koju je film idejno odavno prevazišao a ona je ostala u čeljustima arhaičnog stripa.

Fleck i Bodenova nude neke zanimljive strukturalne koncepte, recimo način na koji se fokusiraju na glavnu junakinju i najveći deo filma izlažu kroz nju i njeno prisustvo, bez onih raznih usiljenih paralelnih radnji u kojima sporadično ridikulozno našminkani negativac drži monologe i najavljuje buduće okolnosti.

Naravno, to je omogućeno i kroz odluku da se film dešava u 1995. kada se MCU još uvek nije dogodio narodu.

Ben Mendelsohn, saradnik Flecka i Bodenove iz filma MISSISSIPI GRIND je nažalost dosta umoran blokbuster glumac, previše trošen u poslednje vreme a isto važi i za Jude Lawa koji sve vreme deluje potpuno odsutno, kao da je u ovaj spektakl zalutao iz ko zna koje tezge sličnog profila.

CAPTAIN MARVEL je film kome ovakvi reditelji nisu uspeli da daju dovoljnu dozu svežine da bi izbegao superhero fatigue. Naprotiv, gledanje Mendelsohna i Lawa izaziva upravo to.

Svi recepti koje je MCU do sada po nekoliko putu reciklirao iznova su iskorišćeni, i kada se to spoji sa neinventivnošću koja krasi ogroman deo trajanja ovog filma, ne treba da čudi što je CAPTAIN MARVEL jedan od MCU filmova iza čije gledanosti ne stoji baš unisono zadovoljstvo fanova.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

TRIPLE THREAT Jesse V. Johnsona je jedan od onih filmova koji još od THREE THE HARD WAY uspevaju da nas razočaraju u koncept B-filmova sa team-upovima akcionih zvezda američkog B-filma sa dalekoistočnim majstorima.

U ovom filmu sastaju se Iko Uwais, Tony Jaa i Michael Jai White sa Scottom Adkinsom, međutim rezultat je manji od zbira ponuđenih elemenata.

Prvo i prvo, u filmu ima suviše pucanja za jedan akcijaš u kom su skupljene ovakve šibadžije. Naprosto, zaista me ne zanima briljantno realizovana pucnjava kada su tu ovakvi borci. A pucnjava pritom nije briljantno realizovana.

Ono što me zanima su borba i fizički stuntovi koji mogu i ne moraju uključivati pucnjavu, i ono što dobijamo u tom segmentu je nažalost krajnje mediokritetski.

Ovo je u osnovi kineski film, dakle nije ovo delo i Indonežana, ni Tajlanđana i Isaaca Florentinea i akcija je OK ali svakako ne na nivou koji očekujemo od ovakvih imena. Svako od njih ovde nažalost nudi tek pomalo svojih obeležja i nijednu moćnu scenu kakvu su radili u svojim najboljim ostvarenjima kada su ih vodili gurui i mentori poput Kima Stamboela i Tima Tjahjanta, Prachye Pinkaewa i Panne Rittikraija ili Isaaca Florentinea i J:J: Perryja. Naprosto, ovo je sve subpar za svakoga od njih pojedinačno, osim možda za Michael Jai Whitea koji nažalost odavno nije deo akciono uzbudljivog DTVa što je velika šteta jer on uz Wesleya Snipesa nudi redak primer ozbiljne borilačke i glumačke kompetencije.

No, koliko god da je sve to bezveze, ne znači da na kraju akcioni fanovi ovo neće pogledati jer prosto nada umire poslednja.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

THE DIRT Jeffa Tremainea je biopic o grupi Motley Crue i po svojoj nepretencioznosti predstavlja osveženje u odnosu na BOHEMIAN RHAPSODY ali je na kraju tako i prošao, izašao je na Netflixu i izgazila ga je kritika.

THE DIRT nastao je po tabloidnoj autobiografiji koju su napisali sami čkanovi benda gde su opisivali svoje najbizarnije doživljaje usput se kao kajući. I to je manje-više suština ovog filma gde Tremaine, veteran JACKASSa prikazuje ovu ekipu kao grupu frikova puštenih s lanca koji su našli jedan kič-muzički recpet, pravili posao sa tim a onda svoj način života i raspojasanost pretvorili u umetničko delo.

Dakle, Motley Crue su muzički bili "običan bend" ali je njihova specijalnost bila život rok zvezde, i Jeff Tremaine to shvata. On se sa određenim poštovanjem odnosi prema njihovoj muzici, ali tu nema patetisanja kako se u ovoj ili onoj pesmi desilo nešto bitno. Naprotiv, glavna stvar u dinamici života tog benda je stadijum rasula u kom su se nalazili.

I ako to želimo od tilma, Tremaine nam to pruža, prikazujući njihov uspon, i surovi životni pad, praćen karijernim potonućem u sve ono što je obitavalo izvan visokotiražnog mejnstrima, usput zaokružujući character arcove njih kao ljudi kroz shvatanje da je svaki član benda nezamenjiv i da su oni zapravo braća i najbolji su zajedno.

Verujem da se o ovoj temi, kao uostalom i svakoj drugoj mogla snimiti i teška produbljena karakterna drama ali Tremaine snima film koji je u duhu benda, kao što je uostalom i BOHEMIAN RHAPSODY na neki način u duhu Queena i meni je to prijalo.

To je nešto više od sat i po dobrog zezanja is tvari koje ne treba pokušavati kod kuće, sa probijanjem četvrtog zida, ironijom prema sebi i prema formi i taman dovoljno para da se epoha rekonstruiše ali da to sve ne postane samo sebi svrha.

Potpuno suprotna mišljenja su takođe legitimna. Ali, možda je upravo moj odnos prema Motley Crue sličan onome koji gaji ovaj film.

* * * / * * * *

[Petronije]

^Meni je baš prijao, iako nisam nikad voleo MC. Dobro si ga opisao, nepretenciozan i zabavan, sa verno prenetom atmosferom osamdesetih. Ima dosta kul scena, kao recimo ona kad Sixx overi, a Slash mu bleji na gajbi na kauču. [emoji16]

[crippled_avenger]

MUTAFUKAZ je animirana ekranizacija stripa koji radi jedan od ko-reditelja filma Guillaume Renard Run. Nikada nisam čitao strip ali po likovima mi se čini da je reč o underground estetici kroz koju se parodiraju miteme SFa, mange i ghetto filma, sa likovima koji su redom antropomorfni ali često nisu ljudi. Shojiro Nishini i Guillaume Renard napravili su ambiciozan film ali što više MFKZ dobacuje do mejnstrim kvaliteta animacije, tako se pokazuje kokliko je njegov subverzivni underground potencijal dekonstrukcije žanra šupalj.

Isto tako, jedini preostali snažni element underground stripovske stilizacije jeste određena anything can go dramaturgija koja u principu odgovara animaciji ali u ovom slučaju prostor koji otvara nije naročito iskorišćen.

Sve u svemu, na osnovu trejlera očekivao sam više od ovog animiranog filma.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

Film kada se njime bavi Robert Zemeckis definitvno postaje nešto drugo. U slučaju potcenjenog i marginalizovanog filma WELCOME TO MARWEN, to se desilo i u bukvalnom smislu. Najavljivan kao nešto najoriginalnije što se može videti u prazničnoj sezoni 2018. godine, sasvim sigurno nije podbacio u poređenju sa tom bombastičnom etiketom.

Naime, WELCOME TO MARWEN je igrani film baziran na istinitoj priči o umetniku Marku Hogancampu, već obrađenom u izvanrednom dokumentarcu MARWENCOL, i u njemu Zemeckis dalje razrađuje Hogancampov slučaju dodajući mu nove slojeve, tumačeći pitanja identiteta, popularne kulture i političke korektnosti.

Mark Hogancamp je umetnik koji je prebijen zbog izjave da voli da oblači ženske cipele od strane grupe siledžija. Tom prilikom je izgubio sećanje, i sposobnost crtanja koja mu je bila od vitalnog značaja jer je radio kao ilustrator, i kad se vratio u život, posvetio se pravljenju makete izmišljenog belgijskog sela za vreme Drugog svetskog rata naseljenog lutkama vojnika i meštana, sa čudnom mešavinom osećaja za detalj i anahronizama.

Zemeckis pravi nekoliko značajnih opozicija. U pogledu identiteta, on prikazuje junaka koji zapravo ne zna ko je, i nema jasnu svest o svom životu, svojoj seksualnosti, potpuno je izgubljen, na lekovima i pokušava da svoj identitet izgradi kroz pulpy lik kapetana američke vojske kroz čije podjednako pulpy zgode sa nacistima i pin up ženama dramatizuje svoja emotivna stanja i o tome pravi foto-stripove.

E sad, tu nastupa Zemeckisov motion capture tako da su te dramatizacije urađene kao animacija, i prelasci iz sveta realnosti, u maštu, u retrospekciju i introspekciju su maestralni. U tom segmentu, Zemeckis koristi tehniku svojstvenu blokbasteru ali ne snima film koji je blokbaster i moguće je da su ovi segmenti koji deluju kao spektakl stvorili utisak da se od MARWENa treba očekivati ogroman uspeh na blagajnama i karakter nekog avanturističkog filma.

To je dakle, posle junakovog pokušaja da rekonstruiše svoju zbilju i ličnu istoriju kroz fikciju jedan drugi segment u kome Zemeckis gradi opoziciju između narativnih tehnika, dakle on pripoveda tenzičnu studiju karaktera realističkim sredstvima a onda prelazi u tehniku blokbastera da bi produbio tu analizu lika, međutim kod njega to deluje koherentno i sva rešenja koja vezuju tza dva segmenta su ništa manje nego ozbiljna lekcija.

U tim preplitanjima realnosti i fantazije, stvarnosti i pulpa, Zemeckis konačno dolazi do jedne od ključnih poenti a to je odnos prema nacizmu kao nečemu što se manifestuje u stvarnosti a postoji i u popularnoj kulturi. I to je možda i najzanimljiviji element ovog filma. Naime, jedan od ljudi koji su tukli Hogencampa je imao tetoviran kukasti krst i ta paralela između kafanske bitange i fetišizovanih nacista koje znamo iz filmova o Drugom svetskom ratu, a kojima se junak bavi u svojoj maketi sela, pokazuje vrlo zanimljivu spregu fikcionalne slike nacizma i onoga kako se on ispoljava danas, u stvarnosti. Naravno, te dve slike se prepliću i ako je Spielberg prvi pokušao da razbija tu sliku "naciste kao filmskog negativca" onda je Zemeckis tu temu razradio do kraja.

Scenario su pisali sam Zemeckis i Caroline Thompson koja ne piše često ali potpisuje značajne filmove. Možemo reći da film prati karakter, da nije dramaturški "zategnut" ali je na nivou scena vrlo jasan, maštovit i koliko okolnosti dozvoljavaju duhovit. Međutim, zbog samog stanja glavnog junaka kog je teško razumeti i sa kojim je teško postići identifikaciju, film jeste mučan. I to je jedan subjektivni efekat koji se dodaje u ceo spoj. Naime, od Zemeckisa se očekuje three act structure i priča koja ide od tačke A do tačke B. I ta neka transformacija se desi i u ovom filmu, ali WELCOME TO MARWEN je film o čoveku koji ima duševne tegobe a one su same po sebi vrlo teške i nisu lako rešive, vuku jednu cikličnost usled čega film može delovati pripovedački stagnantno iako nije.

Očigledno da unikatnost ovog filma nije nešto što se očekuje od brenda kakav je Zemeckis, i rekao bih da bi neki autor poput Gilliama ili Jonzea bolje kapitalizovao ovakav film od njega. Međutim, uveren sam da je ovo Zemeckisov rad koji će nekada biti iznova otkriven.

* * * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

John Lee Hancock je snimio film koji će verovatno biti proklinjan dok god na svetu bude ljubitelja Novog Holivuda i srednjoškolskih soba. Naime, snimio je THE HIGHWAYMEN, film o dvojici ražalovanih tekjsaških rendžera koji su angažovani da ulove i ubiju Bonnie i Clydea.

Dakle, ovo je film u kome su Bonnie i Clyde negativci i prikazani su vrlo malo, više kroz opise njihovih dela i histeriju među hiljadama obožavalaca nego kroz akciju na ekranu. Ali ono što vidimo ne daje laskavu sliku. Ruku na srce i Pennov film se bavio njihovim neurozama ali im je dao i protagonizam. Ovde su oni prikazani kao relativno distancirani, "anonimni" zločinci koji ubijaju bez milosti i udraraju na sve što je sveto našim junacima.

Glavni junaci su ljudi drugog vremena, predstavnici reda i zakona iz poznih dana Divljeg Zapada koje je država sklonila u zapećak kako bi mogla krenuti napred, ali  ovog puta je shvatila da ne može bez njih jer se duh desperadosa nije povukao zajedno sa njima.

THE HIGHWAYMEN u neku ruku jeste i neumitno mora biti elegija o poslednjim trzajima Starog Zapada u periodu Velike Depresije i industrijalizacije kada su mediji počeli da vrše uticaj bez presedana, a policija počela da se modernizuje brže nego sami kriminalci.

S druge strane ovo je buddy cop film smešten u prošlost o junacima koji su kao ostqareli bračni par, ne mogu da se podnesu ali samo zajedno daju rezultate. Kevin Costner i Woody Harrelson su ubačeni u kola i jure kriminalce ali ovo je mentalno toliko daleko od pretencioznosti prve sezone TRUE DETECTIVE. Ovo je old school kinematogrfija koja radi posao i ne pravi se pametna, iako zna da sa ovakvim sjajnim glumcima mora ostaviti prostora da svaki od njih dobije svoju ariju, i verbalnu i akcionu.

Direktor fotografije John Schwatzman i reditelj John Lee Hancock napravili su vizuelno zanimljiv film u kome se Teksas tridesetih ubedljivo rekonstruiše, ali dostojanstveno, kao uostalom i tela dvojice zaštitnika zakona koja stare ali samim tim stiču pouzdanost i neuništivost koja korespondira sa grubom prirodom kojom su okruženi.

Svet koji Hancock konstituiše je definitivno revizionistički u odnosu na žanrovske tradicije ali ih se drži kada treba uspostaviti osnovnu anatomiju filma. U tom pogledu, THE HIGHWAYMEN može stati uz rame sa Mannovim PUBLIC ENEMIES u pogledu ozbiljnosti tretmana jedne dosta eksploatisane true crime teme s tim što bih rekao da mi je Hanocckov film glumački konzistentniji jer nema sudar likova kao što su Depp i Bale.

THE HIGHWAYMEN je nešto više Costnerov šou, i on ga je na kraju krajeva nešto više i zaslužio a Hancockova režija je dovoljno mišićava da iza sebe ostavi ono što je ovakvom glumcu sada neophodno, zaostavštinu koja će trajati. Činjenica da se ovakav film pojavljuje na Netflixu, produktu efemernosti našeg doba koje se potpuno odreklo filma kao fizičkog artefakta, paradoksalno možda i najpre garantuje da će ovaj film živeti zauvek, barem u bespućima interneta.

* * * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

Todd raspoložen da objasni...

https://m.youtube.com/watch?ebc=ANyPxKofNuWFvrMSJ5XrlQXEHNsRFXrSDN7cPOZaKNV3X43YPtP_yC3GRsMbZoTJmNunkA5jp5h9m2yM1yHV09D1Wcxiwj5d0A&time_continue=144&v=t433PEQGErc


Sent from my iPhone using Tapatalk

[crippled_avenger]

SHAZAM! Davida F. Sandberga je zaokret u DCEU koji je dobio vrlo poziyvine kritike ali mi se čini kao u slučaju WONDER WOMAN da je prevratnička snaga ovog filma upravo u tome što se izdvaja od kanona DCEU i pravi nešto izrazito drugačije. SHAZAM je origin story u kome je negativac deo origina i u tom pogledu ovo je dosta elegantno sproveden spoj plota i izgradnje lika.

Međutim, u ovom filmu Shazam odnosno Billy Batson je u glavnoj ulozi i dominira filmom. Protivnik je tu samo kao prilika da sazri i ovlada svojim moćima i to je zapravo jedna bitna olakšica koju je dobio Sandberg. Dakle, ovo je slično "malim Marvelovim" filmovima na neki način "mali DC film" u kome nema high stakes zapleta, nema apokaliptičnog natrativa, stvari su sve vreme vrlo jednostavne, goofy i Billy-centrične.

Dakle, Sandbergu je posao olakšan na sličan način kao Wititiju u RAGNAROKu pa ne treba da čudi što je reakcija na SHAZAMa slična tezi da je ono najbolji film o Thoru. Film se dakle primarno bavi Billyjem i njegovim ovladavanjem moćima, i to je sve zabavno, kasting dece i naravno Zachary Levi su odlični, sve je to dosta cool, ali za početak na ekranu je zaista prisutan snažan vajb filma za decu. I to ne u smislu kako je HOMECOMING teen film već mnogo direktnijeg filma za decu kao što je recimo THE BOY WHO WOULD BE KING, dakle sa poukama o timskom radu i sličnim didaktičnostima.

Moram priznati, ako sam imao teškoće da se u potpunosti "uključim" u AQUAMANa, iako je teško reći da taj film nije dobar, onda ovde sam imao snažan osećaj da ovaj film ipak nekako nije za mene.

Još jedna od olakšica je da se SHAZAM! dešava u DCEU, dakle superheroji kao pojava nisu novina i junak čak ni ne mora da prevazilazi tu prepreku. Međutim, uprkos tome što se u cameo ulozi pojavljuje Man of Steel, i uprkos tome što postoje Batman i Superman i kao likovi i kao merch, sve ovo na kraju krajeva ne može baš da se sagledava u kontekstu Snyderove ili Ayerove zaostavštine.

Međutim, za razliku od AQUAMANa, ovaj film je faktički i ne negira, drži je po strani i govori o jednom okviru koji nije ni stilski ni pripovedački otvaran. Za uslove DCEU, SHAZAM! je mali film i verujem da će biti zadovoljni njegovim skorom u odnosu na uložena sredstva, međutim, isto tako mi se čini da ova vrsta kritičarske rehabilitacije DCEU koja se desila sa ovim filmom nije zaptavo ono što je bilo neophodno franšizi jer se ovde DC krije ispod jedne meta-coming of age priče.

No, ako ostavimo po strani ovu kontemplaciju o raznim veličinama i ciljnoj grupi, SHAZAM! je dinamičan, duhovit i sporadično uzbudljiv iako je u suštini namenjen mlađim gledaocima. Zachary Levi je televizijska zvezda i odlično se snalazi u kontekstu ovog junaka. Naravno, nema sumnje da on poseduje baš onu vrstu harizme koja je neophodna da se glumac gleda u kontinuitetu. Otud, sve u tom pogledu je pun pogodak.

Kast dece je briljantan i pažljivo je urađen, pa u tom pogledu SHAZAM! može da se u kinematogafskom pogledu smatra svojevrsnim superherojskim HARRY POTTERom.

Sandberg je pokazao da može da vlada ovom vrstom holivudskog spektakla i posle nekoliko hitova kvalifikovao se za prvu B ligu. Međutim, SHAZAM! je prevashodno jedan dobro upakovan studio-proizvod koji paradoksalno što je "ličniji" deluje sve "kontrolisanije".

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

TOP KNOT DETECTIVE Aarona McCanna i Dominica Pearcea je australijski mockumentary o japanskoj seriji s kraja osamdesetih koja nikada nije postojala. U filmu se pojavljuje nekoliko prilično opskurnih australijskih buffova i fandom favorita koji nažalost ne znače previše iliti ne znače ništa čak ni u svojoj zemlji a nekmoli van nje.

Tema mockumentaryja je japanska serija koja je prepuna naivnosti, prenaglašenosti, budalaština, međutim, ovde već nailazimo na suštinski problem. Naime, ovakva serija nikada nije postojala, a mogla je, međutim niti je nje bilo niti mi u bilo kom trenutku imamo razloga da poverujemo da jeste. A ono što se značenjski može izgraditi iz ovakve fikcije zbilja nije ništa naročito.

Stoga, ovaj film deluje kao da je sam sebi svrha, i da ne govori ništa značajno o japanskoj televiziji ili bilo čemu drugom.

U tom smislu, lepo je reći da su scene iz naslovne serije fino urađene i deluju kao brižljiva rekonstrukcija trashy sadržaja tog vremena, ali ceo taj trud deluje blago uzaludno jer nema kapaciteta da se ostvari bilo kakva kopča sa stvarnošču i da se u tom smislu u bilo šta poveruje.

Stoga, momci zaslužuju sve pohvale za turd, ali ostaje žal što je on upekos svim simpatijama koje generiše ipak uzaludan.

* * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

A FULLER LIFE Samanthe Fuller je film u kome čuveni poštovaoci i saradnici sama Fullera čitaju odlomke iz njegove autobiografije solidno ilustrovnae dokumentarnim materijalima i insertima iz njegovih filmova i lične arhive.

Samantha Fuller pokušava da napravi nešto što ima performerski kvalitet i kreira se kroz manipulaciju materijalom ali u dubokoj suštini ovo je talking heads if there ever was one.

Sam koncept je zapravo vrlo dosadan i bio bi neizdrživ da nema zanimljivog i ekskluzivnog materijala, a to je meni kao Fullerovom poštovaocu bilo dovoljno da podnesem ovaj film. Ipak, oni koji ne cene Fullera previše, nemaju šta da traže u ovom ostvarenju.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

MOJ DIDA JE PAO S MARSA je rediteljsko delo Marine Andree Škop i Dažena Žarkovića. Žarković je već veteran aktuelne hrvatske produkcije namenjene deci jer je režirao u serijalu o Kokou. MOJ DIDA JE PAO S MARSA spada u sličnu estetiku skromno budžetiranog ali brižljivo realizovanog filma za decu.

Ova internacionalna koprodukcija ima svoje korene u jugoslovenskoj kinematografiji, pre svega u filmu MAJA IN VESOLJČEK sa kojim ima ponajviše sličnosti. U oba filma vanzemaljac dolazi na Zemlju ne bi li je istražvao i u oba slučaja imamo priču o prijateljstvu koje se rađa između gosta iz galaksije i devojčice.

Kratka priča Irene Krčelić poslužila je kao predložak za nešto kompleksniju priču od MAJE IN VESOLJČEKA jer ovde imamo posla sa dugotrajnim i iz vizure jedne porodice krucijalnim vanzemaljskim prisustvom na Zemlji. Kada se ravnoteža tog prisustva poremeti, devojčica mora poći u avanturu sa malim jajastim vanzemaljskim robotom i usput će oboje naučiti neke lekcije.

Film je dinamičan, šaren, edukativan i nepretenciozan u isto vreme, i što je meni naročito drago sve do završne deonice ne nosi onu melanholiju koja je krasila jugoslovenske dečje filmove i činila ih tak odbojnim za mene.

Međutim, i to malo elegije na kraju dato je kao jedna didaktička crtica pa ne čudi da je ovaj film dobio preporuku hrvatskog ministarstva obrazovanja da može poslužiti i u nastavi kao povod za razgovor o važnim značajnim temama.

Shvatam da je vršnjačko naslje bitan problem modernog doba ali mi je moram priznati malo zasmetala školska stratifikacija bullyja, popularnih i luzera koja mi je previše zalićila na američki film i nije mi do kraja zaigrala. No, koliko shvatam i to je tema koju ovaj film namerava da otvori kada bude korišćen u edukativne svrhe.

Ovo je internacionalna koprodukcija koja zapravo ima šanse da bude internacionalno gledana. Priča je univerzalna i smatram da če film imati solidnu prođu na mnogim tržištima, pa tako bih voleo da stigne i do Srbije, ako ne u bioskope a ono na televiziju.

MOJ DIDA JE PAO S MARSA nadam se neće ostati usamljeni incident jer je SFRJ imala jaku tradiciju tog SF filma "maskiranog" u formi dečjeg filma, od Vukotića do Tadeja. Hrvatska je u tome imala noseću ulogu i bilo bi lepo da se na njenom tlu sa time i nastavi.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

A VIGILANTE je intrigantan film koji potpisuje Sarah Daggar-Nickson. U značajnoj meri podseća na prošlogodišnji film Lynne Ramsey YOU WERE NEVER REALLY HERE, i sigurno da mu je to limitiralo prostor na tržištu.

Ovaj film je glumački showcase za Oliviu Wilde i što se mene tiče, nije joj bio potreban, verujem u nju kao glumicu, ali ovde je sada dobila priliku da se potpuno "poništi" i ukloni sa sebe slojeve igranja u vedrim filmovima, te sada nudi ogoljenu rolu jedne izmučene žene koja pomaže drugim žrtvama porodičnog nasilja kao svojevrsni "vigilante" na poziv, ne bi li kroz po uspela da se izbori sa vlastitom teškom traumom.

Slično filmu YOU WERE NEVER REALLY HERE, ovaj film je mučan, sveden, kriptičan, kada dođe do nasilja brutalan je ali ne i eksploatatorski i u tom postupku, uz glavnu rolu Olivie Wilde leži njegova najveća snaga i određene klopke u koje upada. Ponekad ta struktura odlazi u razbarušenost, pa i zbunjuje, ali sve u svemu ovo je delo sa integritetom i moćnom glumačkom interpretacijom u centru.

Ono što se na kraju nameće kao utisak pored svih ovih kvaliteta je da nekako ovaj film deluje redundantno posle YOU WERE NEVER REALLY HERE sa kojim deli određene sličnosti ne samo u tematici već i u postupku, i to negde limitira A VIGILANTE da ostane svojevrsni B-indie film. Bio sam u dilemi da li je ovo film za * * 1/2 ili * * * ali hajde da računamo da nije baš svako gledao sve da bi mu ovo bilo suvišno.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

Moram priznati da mi je posle filma GET OUT, Jordan Peele delovao kao reditelj čiji opus neću morati pažljivo da pratim. U GET OUTu sam video nešto što mi je ličilo na recept koji bi mogao biti zanimljiv srpskim rediteljima poput Stevana Filipovića koji žarko žele da prožmu žanrovska interesovanja sa dnevnopolitičkim angažmanom, ali za holivudsku produkciju sa globalim mogućnostima plasmana filma to je delovalo kao jedna potpuno diletantska ostrašćena budalaština.

Otud me je film US uhvatio potpuno nespremnog jer ovo je praktično remek-delo, jedan neobičan, ambiciozan, crnohumoran film i što je najvažnije istinski u dodiru sa stravom i užasom. Peele je snimio jedan od onih filmova koji svoj horor crpe iz nerazumljivosti, i to ne konfuzije ili nedorečenosti već iracionalnosti koja otvara mogućnost daljih interpretacija. Jasno je da će mnogi baš iz te iracionalnosti crpiti osnovnu primedbu na ovaj film, i formalnu i suštinsku jer će im smetati epilog koji objašnjava kao što će im i objašnjenje biti neorihvatljivo. Ali to je upravo ono gde US zaokružuje svoju stravu. on baš u tom epilogu dostiže onu tačku kojom zapravo postaje moderni kult i klasik u isto vreme.

US je film o doppelgangerima, temi koja se nije izbegavala i u visokoj i u žanrovskoj produkciji pisane reči i pokretne slike. Osnovna poenta ovakvih priča i filmova je da smo sami sebi najveći neprijatelj i da ličnost ima potencijal za razne vidove disocijacije, izopačenja, poremećaja percepcije stvarnosti itd. U filmu US, međutim, stvar se pretvara u dublje identitetsko pitanje - ulazi u ono čime se bavio Pascal Laugier u svoja dva prva, dva najbolja i dva jedina vredna filma a to je preispitivanje identiteta u okolnostima kada je čovek doveden do ekstrema i suočen sa krajnjom izopačenošću.

Peele nastavlja tamo gde je Laugier stao, s tim što njegov izbor nije torture porn već home invasion koji prerasta u širi apokaliptični narativ.

Ono gde Peele formalno podiže ulog jeste zapravo podizanje doppelganger priče na nivo apokalispe, podizanje toga sa nivoa ličnog na nivo opšteg, kolektivnog, podižući stvar sa ravni poremećaja jedne ličnosti na nivo poremećaja celog društva.

Ideja sistemskog kreiranja "dvojnika" sa ciljem da se vrši pritisak na pojedince može se čitati na razne načine, od političke do ekonomske kritike sistema koji ili stvara okolnosti da je moguće svakoga ukloniti ili stvara okolnosti u kojima je moguće svakoga zameniti. To su sve aktuelna ali istovremeno i dugotrajna pitanja koja proizilaze iz društvenih kontradikcija kako političkih tako i čisto tržišnih (koje su opet po definiciji političke).

U filmskom pogledu, Peele pravi visokoestetizovan film koji istovremeno uspeva da "diše", bude ubedljiv i vibrantan, sa smislom za humor koji proističe iz situacija bilo da su one iz domena porodične melodrame ili home invasion slashera.

US je pametan film koji namerno bira da bude otvoren za interpretaciju, dozvoljavajući sebi da bude glup. Ako je GET OUT bio recept za žanrovske provokacije u kinematografijama iz filmski pasivnih krajeva, onda je US jedan ozbiljan domet i slučaj vrsne žanrovske erudicije koja je autorski u potpunosti operacionalizovana.

U našoj tradiciji mi imamo preteču Jordana Peelea, to je bio Radivoje Lola Đukić koji je najpre bio prepoznat kao komediograf ali je onda napravio ozbiljne izlete u žanr sa BALADOM O SVIREPOM i OVCOM NA BULEVARU OKTOBARSKE REVOLUCIJE. Nažalost, Đukić uprkos vrlo zanimljivom žanrovskom rukopisu na filmu i u prozi nije postigao značajnije uspehe u toj formi i nije odlazio dalje u tom smeru. Međutim, naša kinematografija ima upadljivu povezanost komediografije sa hororom i SFom na filmu, ali isto tako nema ovakav domet. No, u tom pogledu čini se kao da smo na pravom putu, ukoliko je US bilo kakva smernica, naravno.

Stoga, US je još jedan podsetnik "gde su oni a gde smo mi", i koliki je procep između kinematografija koje svoje društvene tenzije "použasuju" kroz POSLEDNJEG SRBINA U HRVATSKOJ i US.

* * * * / * * * *

[crippled_avenger]

CAPTIVE STATE Ruperta Wyatta je igrani film koji se direktno nadovezuje na seriju COLONY a samim tim u izvesnoj meri i na FALLING SKIES. Otud osnovna premisa filma deluje u priličnoj meri deplasirano i praktično neodvojivo od COLONYja jer imamo istu postavku i iste dileme - vanzemaljci su pokorili Zemlju a onda su uspostavili kvislinšku vlast koja se bori protiv pokreta otpora koju čine nepripitomljeni pripadnici duboke države.

U tom smislu, prevod DUBOKA DRŽAVA zapravo iz greške uspeva da se nametne kao lucidno rešenje jer CAPTIVE STATE zapravo i govori o "dubokoj državi" odnosno njenim dvema zaraćenim frakcijama.

Drugi faktor koji poetički ugrožava ovaj film jeste WIDOWS Stevea McQueena koji nije SF i nema sličnosti u zapletu ali smešten je u Čikago i prikazuje neke "tajne akcije" dinamično, sa dosta čisto filmskog pripovedanja bez mnogo priče.

U tom pogledu, Wyattov film uprkos vrlo ozbiljnom integritetu koji nosi po spoju teme i stila zapravo deluje kao nešto što se ne može posmatrati kao samostalno delo. I to je šteta. CAPTIVE STATE nije novi DISTRICT 9 ali jeste zapravo jedan dobar žanrovski rad koji pokušava da se izmakne od ispraznog vizuelnog spektakla strip-ekranizacija i sličnih tentpole ostvarenja.

Wyatt izbegava da pravi star vehicle, izbegava isprazni spektakl ali se fino drži žanra dok ga osvežava. Sa naknadnom pameću možemo reći da je bordel kao mesto okupljanja "okupatora" možda prenaglašena paralela sa Višijem, kao i da pojavljivanje vanzemaljaca u fizičkoj formi nije bilo neophodno, to se bar moglo naučiti iz COLONYja, a naravno ako želote da se iznenadite završnim preokretom to se neće desiti ali će ponuditi prijatnu antcipaciju. No, sve to su zaista nedostaci koji nisu presudni.

Čini mi se da je CAPTIVE STATE izašao prerano u odnosu na slične televizijske sadržaje što je učinilo da čak i sporedni elementi zadeluju kao da su preuzeti (recimo, članica pokreta otpora je nastavnica istorije kao glavni junak FALLING SKIESa) ali vremenom će dobijati na prestižu i steći zasluženo priznanje.

Wyatt se od uspeha novog APES filma kretao sa projekat na projekat ali se na kraju nije nametnuo kao tentpole reditelj jer je nekoliko produkcija napustio. CAPTIVE STATE je bio njegov pokušaj da se žanrovski reaktivira. Zanatski je uspeo ali unutar žanrovske ponude baš i ne.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

BERSERK Rhysa Wakefielda je debitanski rediteljski i scenaristički rad jednog glumca o pokušaju glumca da napiše scenario u saradnji sa svojim prijateljem koji je filmska zvezda. Meta-momenat je da Rhys Wakefield to maltene realizuje sa Nickom Cannonom koji je svakako zvezda a ovde i igra zvezdu.

Dakle, BERSERK je tipičan primer onog "piši o onome što znaš" jer Wakefield i Cannon barem inicijalno ovde prave film u kome igraju "sami sebe". Odnosno, Wakefield preslikava njihovu hemiju ili barem stvara utisak da je preslikava. Dakle, BERSERK je poprilično meta ali se u tome ne iscrpljuje. I to je šteta.

Naime, ono što je okosnica filma jeste zapravo da se ispod meta sloja krije jedan ipak rutinski obrazac crne komedije gde jedan zločin vuče sledeći zločin i to se sve na kraju vrti u krug.

Nick Cannon i Rhys Wakefield sa Norom Arnezeder čine glumačku okosnicu ovog filma i solidni su, ali paradoksalno film je zanimljiviji kad je subjektivniji i pretenciozniji nego kada kreće putem VERY BAD THINGSa. Nažalost, ni kad je najbolji nije dovoljno dobar da ga na bilo kom nivou zapamtimo.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

AMATOERER Gabriele Pichler je zanimljiv švedski film o malom švedskom mestu koje želi da privuče nemačke investitore koji obećavaju gradnju velikog hipermarketa. Kako bi privukli Nemce, odlučuju da snime film o svom mestu i taj posao daju deci iz škole kao domaći zadatak i profesionalnom reditelju naručenih korporativnih filmova.

U principu film ne ide dalje od te premise i koristi tu situaciju kao povod da junaci bolje upoznaju sebe, svoju varošicu i da objasne kako su se obreli u Švedskoj jer su mahom emigranti sa egzotičnih destinacija.

Koga zanima ova vrsta simpatičnog i artikulisanog, ali suštinski lapidarnog art housea, svakako može da pogleda...

* * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

 Jedna od osnovnih razlika između srpske i hrvatske kinematografije je to što Hrvatska nema "bitne" reditelje sa jakim mejnstrim appealom. Jedan od reditelja koji pretenduje na to mesto i čiji se filmovi gledaju i važe za prinznate je Vinko Brešan. Međutim, uz svo dužno poštovanje prema Brešanovoj dugogodišnjoj karijeri. činjenica je da on nikada nije snimio neki groundbreaking film poput Srđana Dragojevića, recimo. SVEĆENIKOVA DECA su bila u stranim bioskopima, neki drugi filmovi su imali velike gledanosti itd.

Međutim, pošteno govoreći to su ipak sve drugorazredni filmovi, naročito u vizuelnom pogledu.

KOJA JE OVO DRŽAVA, najnoviji rad Vinka Brešana je zaista skoro po amatersko ostvarenje koje estetski izgleda kao studentski film nekog mladića kome je književnost u školi išla dosta dobro ali se na studijama režije nije snašao.

KOJA JE OVO DRŽAVA je film koji je anahran u vizuelnom i rediteljskom pogledu na jedan način koji ga maltene izdvaja od jugoslovenske filmske tradicije jer maltene u davnim epohama možemo reći da ni naši filmovi nisu ovako izgledali. Ne kažem da ovako zastarele filmove ne dobijamo i kod nas, ali stvari poput DOBRICE su kod nas retke i u suštini marginalne. Stoga, imati film koji ovako izgleda kao neku vrstu vrhunca hrvatskog mejnstrima je dosta tragično.

Međutim, nije tragično samo to, kada pogledamo da je OVAKAV film dobio podršku Eurimagesa, poljske televizije, srpskog Filmskog centra, mi u stvari dobijamo utisak o tome a nas smatraju totalnim kinemaotgrafskim Trećim svetom jer ovakve filmove oni više ne proizvode.

Po scenariju Mate Matišića, Vinko Brešan pravi satiru sačinjenu iz više priča o nekoliko slučajeva iz savremene Hrvatske, datoj u nekoj grotesknoj stilizaciji, sa prilično pretencioznim tobože apsurdnim zapletima i apsolutnom nesposobnošću da tu apsurdnu postavku realistički razradi. Ipak su i Dušan Kovačević i Miloš Radović nedostižan domet za Vinka Brešana, i teško da on može da dobaci do njih i te njihove sposobnosti da scenaristički privole apsurd na film.

Možda sam u poslednje vreme pogledao previše filmova koji pretenduju da budu cutting edge i uspevaju u tome ali KOJA JE OVO DRŽAVA mi je bio mučan podsetnik ne samo na to gde se nalazi naša kinematografija već i na to šta sve ovde kod nas može naići na priznanje.

* 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

HELLBOY Neila Marshalla je film koji mi ne deluje kao nešto neophodno. Del Torov film je bio underbudgeted i jako opterećen ograničenjima stripa, ali bio je takav da mu se ne može mnogo zameriti. Bio je na neki čudan način odličan u okvirima žestokih limita produkcije i materijala. Drugog filma se iskreno ne sećam ali u svakom slučaju, Del Torov film je došao u vreme kada se nismo našli u ovoj opštoj ekspanziji strip ekranizacija. U tom smislu, naglasio bih da su u tom periodu strip ekranizacije još uvek pokušavale da izbore svoje pravo na postojanje, da su se reditelji jako trudili da opravdaju činjenicu što uopšte biraju da rade takav materijal.

Stoga, HELLBOY po Mignolinom stripu koji nije baš neka mamipara, imao je puno ograničenja kada je nastajao. Marshallov HELLBOY izlazi u vreme kada je naišao zamor strip ekranizacijama, i kada je rediteljima teže da snimaju originalne scenarije nego stripove. U tim okolnostima, Marshall biva poptuno suprotan pristup od Del Tora i snima film koji je pre svega showcase njegovog ludila i egzibicionizma kao što je bio DOOMSDAY.

Dakle, Marshall je svoju ekranizaciju bazirao na razobručenju, sa idejom da svog HELLBOYa nadv eže na uspeh DEADPOOLa pre svega, i da naravno usput pokuša da izgradi neku strukturu.

U pogledu probijanja "četvrtog zida" i poigravanja naracijom ono se ne dešava na način kao u DEADPOOLu i svakako ne u tom obimu, ali ima ga, kao da ova količina cartoonish R-rated akcije podrazumeva i totalni odmak od uverenja ekipe u materijal.

Ta struktura gura Hellboya više u pravcu Johna Constntinea iz seriju koju je Neil inače uveo na ekrane, i to je neka pripovedačka osnova. Međutim, strip je tupav, nudi mešavinu motiva iz bajke, pulpa i okultizma i takvi su zapleti, konflikti, negativci, dakle to je na neki način osnov i ovog filma, neka half-assed fantasy zavera koja nema puno supstance ali nudi prostor Hellboyu da se pegla.

I tu Marshall dolazi do prvog problema svog filma, dakle sve ono što gledamo je hard-R, nekada samo cartoonish i ornamentalno, ali povremeno i zaista uznemirujuće, međutim, priča je PG. Efekat toga je da gledamo jednu dosta infantilnu priču sa dosta gorea i onda sve to deluje isprazno, usiljeno i kao da je samo sebi svrha. I to je legitiman pristup međutim bilo bi lepo da iza te kvi stoji neka priča za one koji su stekli pravo da se pred njima prospe.

Kažu da je Marshall nezadovoljan gotovim filmom. Ne bih da nagađam ali svakako da nezadovoljstvo ne može proizilaziti iz toga što mu je gore izbačen. Pre bi se moglo reći da ovaj film slabo "diše", da drži visok tempo i da nudi masu događaja koji vremenom postaju jednolični i ravni iako svaki po sebi pretenduje da bude uzbudljiv.

U svakom slučaju, HELLBOY u sebi ima dosta onog karakterističnog B-pristupa koji je oduvek krasio produkcije obitelji Lerner, kao što je na kraju krajeva usotalom i ova. London u studiju Nu Boyana je lepo iskorišćen po ko zna koji put i britanska lokacija mi je generalno prijala.

U odnosu na Del Tora koji se trudio da snimi film koji legitimisati strip, i datu mu A-polish, Marshall ide bez kompleksa prema B-ugođaju i u tome uspeva. Međutim, opet, i on ne uspeva da se izbori sa ograničenjima stripa.

David Harbour u glavnoj ulovi opet nije ono što želeli, oduvek, a to je Arnie kome ni ne treba šminka, a po glumačkoj igri je kudikamo manje pretenciozan od Rona Perlmana, ali sasmim tim i manje ikoničan. Milla Jovovich kao negativka, veštica, spada u onaj nit' se šije nit' se para domen.

Elem, HELLBOY je prijatan gorefest sa dosta stripovske akcije. Pa ipak, kada se nađe u bioskopu, u isto vreme sa SHAZAMom koji je izuzetno osmišljen ia potpuno PG, oseti se bitna razlika u studioznosti pristupa koja ipak pokazuje zašto je Warner to što jeste a Lerner nešto drugo. Međutim, HELLBOY na kraju krajeva jeste ipak dosta solidan predstavnik onoga što Lerner pravi i zbog čega je dragocen. Za pedeset miliona je snimio grindhouse comic book movie, i uprkos tome što nisam nužno oduševljen njima, voleo bih da uspe jer i je ovakav pristup stripu neophodan pošto ga vraća pulp korenima.

* * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

John R. Leonetti, snimatelj i reditelj koji se naročito afirmisao u saradnji sa Jamesom Wanom snimio je Netflixov horor THE SILENCE koji se može posmatrati kao rip-off A QUIET PLACEa, ali se u širem kontekstu nadovezuje i na Netflixov hit BIRD BOX. Netflixu idu od ruke postapokaliptične pirče sa najrazličitijim predznacima, bilo da je reč o zombijima, praistorijskim pticama ili bićima koja ne smeš da vidiš.

Elem, THE SILENCE je neprijatno sličan A QUIET PLACEu. Počinje situacijom sličnom Bowmanovom REIGN OF FIRE, prilikom nekog kopanja, neimari otkrivaju da ispod zemlje žive neke praistorijske price predatori koje praktično dovode do smaka sveta. Pošto su živele pod zemljom i u tami, one su navođene zvukom. Međutim, njihova anatomija nije ni približno zastrašujuća ili neprobojna da budu takva pošast koja će uništiti Ameriku.

Dakle, počev od premise koja je neuverljiva, THE SILENCE ne dobacuje do A QUIET PLACE a kad je o stilu reč, Leonetti ima baš mnogo da uči dok dobaci do Krasinskog. U filmu postoji par zabavnih detalja u obračunu sa ptičurinama ali nažalost, ovo je u najboljim fazama B-verzija A QUIET PLACE a česti nije ni to. Tim Lebbom je autor romana na kom je film baziran i moguće je da su se momci koji potpisuju Krasinskog inspirisali njime ali neke sličnosti poput nagluve kćeri u ovakvim okolnostima stvaraju gotovo nelagodnu sličnost sa sjajnim prošlogodišnjim filmom i blokbasterom.

Jedina i najvažnija razlika je nešto što ne ide u korist THE SILENCEu, barem ne nužno, a to je da ovaj film donosi i period pre apokalipse i naravno tropey situaciju u kojoj se ljudi ispostavljaju kao opasniji protivnik od monstruma.

Dakle, možemo reći da Leonetti nije propustio da "pokrije" nijedan od potencijalnih prostora delovanja, ali to bogatstvo nije naročito kapitalizovao. Glumačka ekipa i i određeno iskustvo autorske ekipe čine da film na neki način može proći kao podnošljiv B-ugođaj za one koje to zanima, ali nema razloga gledati ga kada sa istom premisom imamo istinski dobar film.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

 TERRA FORMARS Takashi Miikea je SF akcijaš koji me je po svom seting privukao da iznova pogledam neki film ovog reditelja posle dužeg vremena, možda i desetak godina. Miike mi se prilično ofucao kada je ušao u mejnstrim, i prestao je da me zanima ali je TERRA FORMARS delovao kao nešto što bi moglo biti subverzivno je zaplet mange Yu Sasuge i Kenichija Tichibane podseća na STARSHIP TROOPERS.

I zbilja, ima tu elemenata STARSHIP TROOPERSa kao i prostora da ovaj film bude zanimljiv hrvatskim fantastičarima, donosi uostalom ljude koji spajaju svoje gene sa insektima što je opsesivna tema kod Darka Macana u stripovima i romanu, a bogami i kod Aleksandra Žiljka.

Ovog puta mutacija se dešava sa insektima, ali neko veliko ludilo i body horor se ne dešava. Miike ima lakoću u vođenju priče i povremeno uspeva da čak iznenadi mejnstrim pitkošću izraza, međutim na kraju nema neke nadogradnje u ovoj priči o mutiranim insektima poslatim da teraformiraju Mars i ekipi ljudi spremnih da se automoutiraju kako bi ih uklonili i obavili misiju do kraja.

Mutacije čine da se ljudi pretvore u nekakve stripovske kreature i to je manje-više to. Psiholoških implikacija takvih intervencija, mutacija i deformacija praktično nema, a o nečemu što bi Miike ranije razrađivao u takvom zapletu da i ne govorimo. Stoga, nije ni čudo da je ovu live mangu u Japanu distribuirao Warner Brothers kao par excellence mejnstrim rad što ovo nesporno i jeste.

Bez dileme, Miike nije reditelj koji ima dovoljno mejnstrim senzibiliteta da dovede ovu priču do zadovoljavajuće ravni bioskopskog spektakla ali se trudi i za to mu treba skinuti kapu. Međutim, ovaj film neprekidno kombinuje mentaliltet i dramaturgiju "male" i "velike" priče, filma o svemirskoj misiji i horora o grupi junaka koji će ginuti jedan po jedan. Nema tu jasnog koncepta i ideje.

U odnosu na STARSHIP TROOPERS jasno je da Miike zna za Verhoevenov film jer u pojedinim deonicama koristi infomercial kao stilsku poštapalicu kao što je radio holandski majstor ali manje-više to je i jedina stvar koja sem delimične ikonografije povezuje ova dva filma. Miike naprosto nema iskutva i znanja u radu na ovako velikim projektima da bi u svoju perverziju uneo istinsku mišićavost pravog punokrvnog blokbastera.

* * / * * * *

[Meho Krljic]

Ja film nisam još pogledao, ali ako je Miike uspeo da napravi iole koherentan filmski narativ to je već uspeh s obzirom da je Terra Formars praktično martial arts manga sa ekstremno malo "prave" radnje.

[crippled_avenger]

OFFICE UPRISING Lina Oedinga je rediteljski rad prekaljenog kaskadera koji se opredelio za zombi komediju u kojoj ima akcije ali je akcenat ipak prvashodno na verbalnim gegovima.

Nažalost, OFFICE UPRISING deluje kao film od kogu su producenti delom ili potpuno digli ruke iz prostog razloga što je previše sličan nedavnim filmovima MAYHEM i BELKO EXPERIMENT i nažalost slabiji od oba.

OFFICE UPRISING ima odličnu glumaku podelu koju predvodi Brenton Thwaites, Karan Soni, Gregg Henry i Zachary Levi ali scenario naprosto nije dovoljno duhovit a realizacija nije dovoljno spektakularna da to prevaziđe. Međutim, isto tako film je dovoljno energičan da bude pitak i da se na kraju ipak dosta lako isprati.

Ono što je jedan krupan hendikep filma jestu produkcioni dizajn i fotografija. Robert Brinkmann je iskusan direktor fotografije koji je radio dosta komedija ali se doticao i drugih žanrova no u ovom filmu ne prebacuje iznad nivoa manje zahtevne televizije. Stoga film ima žestok DTV look u fakturi slike pa i u scenografiji koja je dostojnika nekog sitkoma nego filma.

Na ekranu jesu televizijski glumci ali su ipak imena i zaslužili su izraženiji film look od ovoga.

Akcione situacije, borbe i potere su solidno realizovane, nema tu nekih velikih prodora ali definitivno ima žara. Isto tako, odnos komedije, akcije i horora je solidan i film ima određenu konzistentnost.

Ipak, opšti utisak je da OFFICE UPRIISING deluje kao da je sniman za neki mali ekran bez većih ambicija u pogledu estetizacije i to ga stavlja na začelje sličnih projekata.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

DIAMANTINO je portugalski film što onima koji su se susretali sa ovom kinematografijom u startu govori dosta, dakle prilično je limitiran. Reč je o grotesknoj satiri čija je meta bez ikakve sumnje Christiano Ronaldo iličen u fikcionalnom fudbaleru Diamantinu, man childu koji je posvećen fudbalu u kome je postigao sve koji posle lošeg nastupa na Mundijalu u Rusiji doživljava slom i povlači se iz sporta sa svoje dve bizarne bliznakinje i pokušava da se oporavi od sportskog neuspeha i smrti oca.

Međutim, sestre bliznakinje nisu jedine koje mu rade o glavi. Tu su još i predstavnici ekstremno desne stranke koji hoće da ga kloniraju za potrebe svoje kampanje kao i poreska policija koja ga istražuje zbog pranja novca, a sve to u osvit portugalske kampanje za izlazak iz EU u kojoj nesrećni Diamantino ima pivotalnu ulogu.

DIAMANTINO je ona vrsta groteskne satire koja obično ostaje na nivou predložaka i ideja, podjednako među amaterima i profesionalcima ali se retko snima.

Svakako da film ima specifičnu težinu jer prikazuje jednu zemlju i društvo koji se kolektivno identifikuju i oslanjaju na jednog čoveka i to sportsku zvezdu, i u tom pogledu verujem da ova priča ima težinu u Ronaldovom Portugalu više nego u Novakovoj Srbiji. Međutim, sve ono što sledi kao nadgradnja te solidne premise jeste čitava lepeze raznoraznih motiva, tema i ideja, detalja i celina, i to sve u spoju sa nerafiniranošću portugalskog filmmakinga svakako unazađuje ovaj film.

Gabriel Abrantes i Gabriel Schmidt smenjuju vrlo pedantno snimljene scene sa aljkavim aisto važi i za scenario u kome nisu sve ideje podjednako dobre i zanimljive.

Stoga, DIAMANTINO ostaje kao potentna satira zarobljena u fizionomiji portugalskog filma koji na kraju malo šta ima da preporuči.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

Benoit Delepine i Gustav Kervern 2014. godine snimili su film NEAR DEATH EXPERIENCE koji ima sva svojstva Houellebecqovog romana uključujući i samog Houellebecqa u glavnoj ulozi kao protagoniste i naratora priče o sredovečnom Francuzu koji želi da se ubije, izuzev što nije zapravo roman i nije film baziran na njegovoj prozi.

Međutim, tehnički gledano, ima sva svojstva. Houellebecq lično kanališe tu Ich-formu u fizički zahtevnoj ulozi čoveka koji jednoga dana odlazi iz kuće u divljinu, odnosno obližnje izletište sačuvane prirode sa idejom da se tamo ubije ili umre od nečega.

Film je fokusiran na jednog čoveka, i nije prvi slučaj sličnih egzistencijalističkih radova, Kiarostami se ispoljavao u sličnim formama, međutim ovde imamo u glavnoj ulozi pisca koji je praktično ideolog najnovije iteracije takvog pogleda na svet i što je najneverovatnije - Houellebecq se u tome izuzetno dobro snašao.

U poslednje vreme, Francuska je iznedrila par bestseler pisaca (bez namere da poredim njihove domete) koji su se dokazali prvo kao solidni filmmejkeri a na kraju su smogli snage da se pokažu na filmu i kao glumci.

Tu naravno mislim na Beigbedera i Houellebecqa. Naravno, Beigbeder je kao pisac manje kompleksnih dela na filmu neposrednije i brže postigao veći uspeh. I lakše je stigao do kvaltetnih ostvarenja, međutim, Houellebecq takođe ima svoje domete koji nisu tako visoki u filmskom pogledu ali su hrabri na drugi način.

Tako je recimo ova rola izuzetno zahtevna, i jasno se nadovezuje na njegovo pisanje i kredo iz romana, a pritom svakako da je više od stunt castinga i da ovo što pruža Houellebecq u ovom filmu stoji kao domet i za vrsnog, predznanjem neobremenjenog glumca.

No, s druge strane Delepine i Kervern u svom houellebecqovskom materijalu ne nude previše i svakako ne više od očekivanog, nema iznenađenja a ni one emocije  koju na kraju neminovno budi piščeva hladnoća u prozi. No, na kraju, i ovde pisac ostaje ključna kopča gledaoca sa likom. Njegovo namerno deformisano lice je moćan filmski znak i on je toga vrlo svestan. Otud ovu ulogu Houellebecq radi kontrolisanim sredstvima, ne kao naturščik već kao profesionalac.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

HIGH LIFE Claire Denis je priča o ljudima koji sami borave na svemirskoj misiji, o ocu i kćeri koji su zarobljeni na svemirskom putovanju i sećanjima kako je do toga došlo. Film je pretenciozan i zbunjujući, ne samo u pogledu toga šta se dešava među junacima već i na planu samog toka priče, šta je na Zemlji, šta je u kosmosu, da li je u kosmosu i sl.

U svakom slučaju, Claire Denis nije preterano kapitalizovala izolaciju ljudi na svemirskoj misiji, i nije uspela da iz nje izvuče sve ono što je mogla u dramskom pogledu, niti da kroz mali broj likova izgradi radikalniji dramski sadržaj pošto je film mahom oslonjen na flešbekove sa čitavim nizom protagonista.

Sudeći po kritikama, ono što je Claire Denis pokušala bolje je komuniciralo sa drugima nego sa mnom. Stoga, svakako da ovaj film zaslužuje barem pokušaj da se pogleda.

* 1/2 / * * * *

[lilit]

endgejm soon!!!

[crippled_avenger]

SUPERLOPEZ Javiera Ruiza Caldere je uspešna ekranizacija Janovog stripa koji je koncipiran kao španska parodija na Supermana. SUPERLOPEZ je baziran na premisi da je malo dete sa nadljudskim moćima sa kriptonolike planete palo u Španiju a ne u Ameriku i da je odgajano u španskim vrednostima da se u suštini može pristojno živeti i ako se ne ističeš i ako si mediokritet. U tom pogledu SUPERLOPEZ je strip koji najdirektnije razrađuje premisu Supermana i film je tretira na sličan način, kao reakciju na filmove o Čoveku od čelika.

Na neki način filmski SUPERLOPEZ je odgovor na premisu Lesterovog drugog SUPERMANa i Snyderovog MAN OF STEEL, u tom smislu što imamo dolazak protivnika sa zavičajne planete koju kod DCa oličava General Zod.

U slučaju SUPERLOPEZa, sam diktator sa daleke planete pomalo asocira na Generalisimusa Franca ali se ne razrađuje dalje u tom smeru.

Caldera se odlično snalazi sa povećanim ulozima i sa većim budžetom u odnosu na svoju prethodnu strip ekranizaciju ANACLETO koja je bila spoof bondolikog špijunskog imaginarijuma. SUPERLOPEZ nema čega da se stidi u odnosu na ovakava sadržaj iz bilo koje druge kinematografije, i susšinki uvodi Španiju ne samo na tržište žanrovskog spoofa koliko mnogo više na tržište istinskog comic book filma.

Protagonista španskih romantičnih komedija Dani Rovira se odlično snašao u naslovnoj ulozi, i dao joj je svoj karakteristični komični pristup,  ali i šarm koji se ispostavlja kao vrlo snažan u pojedinim deonicama a naročito u odnosu na atipičan dizajn lika sa brkovima. U odnosu na stripski izvodnik koji je još parodičniji, Rovira mu daje auru Clark Kenta za nijansu pojačanu u komičarskom ključu.

Uostalom, u slučaju SUPERLOPEZa ono što je spoof proizilazi iz stripa a ne iz filmskog sadržaja. I Caldera upravo na tom nivou iznova potvrđuje da je jedan od zanimljivijih reditelja specijalizovanih za akcionu komediju i generalno za žanrovske hibride koji uključuju humor.

* * * / * * * *

[Meho Krljic]

Ang Lee i Will Smith prave Gemini Man, film koji je očigledno inspirisan Metal Gear igrama. Trejler upravo dropovao:


https://youtu.be/a1jaIFG-3eg