The Crippled Corner

[crippled_avenger]

James D. Parriott pisao je i režirao HEART CONDITION, film u kom Bob Hoskins i Denzel Washington igraju uloge slične onima koje su imali u drugim filmovima, ali u zanimljivom high conceptu koji je rezultirao zanimljivim filmom, boljim nego što se priča.

Naime, Bob Hoskins je igrao gumshoea iz fantastičkog miljea u WHO FRAMED ROGER RABBIT a Denzel je već igrao sina, u rasnom buddy filmu CARBON COPY, gde se postavlja paralela između dva junaka koje vezuje sudbina ali ne i rasa.

Hoskins i Denzel ovde igraju debelog policajca rasistu i crnog advokata koji metodom "Orlacove ruke" postaju sudbinski vezani kada advokatovo srce biva presađeno policajcu. Advokat kreće da mu se ukazuje neprekidno i tera ga da reši slučaj njegovog ubistva, usput rešavajući i sudbinu svoje velike ljubavi koja je bila predmet njihovog sukoba.

U domenu krimića, HEART CONDITION se ponaša kao krimić. U domenu buddy odnosa, ponaša se kao komedija. I harizmatični glumci omogućuju da svi ovi aspekti budu prisutni, da bude i screwballa i slapsticka i žanrovske dekonstrukcije ali i ortodoksije ako treba i da to sve funkcioniše. Parriott je iskusan ali ne preterano važan reditelj koji od svega ovoga pravi pitom film zapravo, i on ima jako puno koristi od onoga što donose dva glavna glumca, obojica u prajmu svojih moći, koliko god Denzelov zenit dugo trajao.

Film je u vreme izlaska bio relativni promašaj, kritika ga nije prihvatila, i kritičarske primedbe stoje na akademskom nivou ali ne i na planu utiska jer glumci zaista neverovatno podižu ovaj materijal i objedinjuju stilsku raznolikost.

U vreme velike ekspanzije buddy cop filma, HEART CONDITION se nije nametnuo, doduše nije imao puno akcije u sebi i nije nudio spektakl. Međutim, uprkos mnogim temama koje Jarriott unosi i mnogim žanrovskim ambicijama, odličan osnov u star poweru pruža presudan doprinos i svemu daje neophodnu koheziju. Ovog tipa filmova je u nekim formama bilo i kasnije, i ne predstavlja kapitalno delo, ali ko je željan buddy krimića s prelaza iz osamdesetih u devedesete, ima šta da vidi.

* * * / * * * *

[Meho Krljic]

ko je željan buddy krimića s prelaza iz osamdesetih u devedesete, ima šta da vidi.

Pa, taj koji nije željan ovoga stvarno  ima problem u glavi. Nisam ovo gledao a deluje kao da bi trebalo.

[crippled_avenger]

HE WALKED BY NIGHT Alfreda Werkera nije sasvim nepoznat film, ali možemo reći da je veoma malo gledan u odnosu na značaj koji je imao za razvoj filmskog i televizijskog krimića.

Krajem četrdesetih godina, mnogi kriminalistički filmovi preuzimaju format reportaže u koju uokviruju priču. Sve bi kretalo iz nekog voiceovera koji bi u formi novinske vesti ili policijskog izveštaja krenuo da izlaže slučaj, a uvodne scene bi se koristile vizuelnim žargovom filmskog žurnala i u pogledu kadriranja i kad je reč o montaži. Potom bi priča postepeno krenula da se izlaže u konvencionalnoj dramskoj formi, gradi misteriju i suspense tada već klasičnim sredstvima.

HE WALKED BY NIGHT je jedan od takvih filmova, ali je specifično da je na njemu radio Jack Webb koji će samo nekoliko meseci kasnije započeti rad na seriji DRAGNET koja je tu formu dovela do krajnjeg stadijuma i definisala televizijski krimić svoje epohe.

Werkerov film jeste baziran na istinitoj priči iako uzima dosta slobodan pristup dokumentarnoj građi. No, za standarde fiilmove tog vremena možemo reći da je veoma posvećen rekonstrukciji događaja i potere za razbojnikom i ubicom koji je posle napada na policajca digao cele losanđeleske snage reda na noge.

Na ovom filmu neke delove režirao je nepotpisan veliki Anthony Mann. Ovaj velikan je na ovom filmu i krenuo da sarađuje sa svojim stalnim direktorom fotografije. Mann je iako nepotpisan danas svakako značajnije ime od Werkera koji je imao veliki ali danas mahom zanemaren opus.

HE WALKED BY NIGHT je jedan od filmova iz kojih će se razviti jedna od temeljnih kriminalističkih serija u istoriji ove forme. Samim tim je značajan za sve one koje interesuje prošlost krimića na ekranu.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

Ignacio Tatay snimio je film JAULA po scenariju koji je napisao zajedno sa redovnom saradnicom Rodriga Sorogoeyna Isabel Penom. Reč je o filmu koji se kreće ničijom zemljom između trilera i horora, s tim što bih ga ja ipak smestio u domen trilera, a argumente za to ovom prilikom ne bih iznosio da ne bih otkrio razrešenje filma.

Film počinje misterioznim susretom bračnog para u povratku kući, u sred noći, sa napuštenom, zanemelom i teško bolesnom devojčicom. Oni je odvode u bolnicu i posle nekog vremena, kada ne uspe nijedan pokušaj da shvati ko je dete i odakle je, prilikom jedne posete medicinsko osoblje zapaža da je devojčica u stanju da uspostavi neki odnos sa ženom koja ju je našla. Nude da je bračni par prihvati iz terapijskih razloga, kako bi bolje podnela oporavak.

Kada se devojčica nađe u njihovom domu, postaje jasno da je ona žrtva zlostavljanja ali možda i susreta sa nekim čudovištem čije poimanje možda čak nije ni racionalno objašnjivo, naročito kada veoma čudni događaji krenu da se zbivaju u njihovom domu.

Zanimljivost za srpske ljubitelje krimića jeste činjenica da početkom trećeg čina, Tatay i Isabel Pena koriste veoma slično rešenje kao Miroslav Terzić i Elma Tataragić u filmu ŠAVOVI. U oba filma rešenje je vešto izvedeno, a reč je o promeni vizure iz koje se posmatra i pripoveda. Kako u oba slučaja imamo temu nestale odnosno otete i misteriozno pronađene dece, isto bravura-rešenje je još zanimljivije.

U tom pogledu, interesantan je spoj dva postupka, dva čina izvedena u klasičnoj prospektivnoj naraciji gde se stvari ređaju od početka prema kraju, veoma atmosferično su realizovane sa kumulativnim efektima svih dešavanja, da bi se onda na početku trećeg čina otvorila nova vizura, priča se vratila unazad kako bi se iz tog drugog ugla rekapitualiralo gledanje na stvari, i onda došlo do jednog fuzionisanog razrešenja u kom se posmatra iz oba ugla.

U ovoj žanrovskoj formi ovakvo rešenje nosi rizike i u ovom filmu se isplatilo jer u stvari omogućuje da se ključni preokret desi na početku trećeg čina i sekundarni u fazi klimaksa. Film u tom smislu dakle nije hendikepiran, iako ključni preokret iznese malo ranije, onaj još zanimljiviji, iako ne temeljni, ostavlja za samu završnicu, dajuči joj nužni intenzitet. Rizik kod ovog pokušaja da se i sačuva suspense i detaljnije izloži jedan segment priče i da se postigne šok-efekat preokreta može biti u tome što film u toj intervenciji može izgubiti zamajac. Ovde se to nije desilo. Ista ova priča se mogla strukturirati konvencionalnije, sa paralelne dve vizure gde bi se sasvim sigurno izgubio primarni preokret ali bi se generisao suspense, ali bi povećani protagonizam negativnog činioca mogao proizvesti simpatiju. U tom smislu ni neki klasičniji pristupi nisu bili lišeni rizika, no ovde se pokušaj isplatio, na sličan način kao i u ŠAVOVIMA.

JAULA je sofisticiran španski triler, izuzetno vešto izveden u svim segmentima, sa punim doprinosom svih sektora ekipe, ali sa ključnim rešenjima koja dolaze sa papira, pa samim tim i može biti najzanimljiviji gledaocima koje interesuje taj prostor delovanja.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

STRANGERS IN THE NIGHT studija Republic stoji kao jedan od najboljih jednočasovnih filmova koje sam gledao. Anthony Mann uspeva da u 55 minuta trajanja uklopi zanimljiv triler o vojniku koji posle borbi na Pacifiku jedva čeka da se pridruži devojci koja mu je postala pen pal dok je bio u ratu.

Kada dođe u kuću njene majke zatiče jednu napetu situaciju. Devojka trenutno nije tu i nikako da dođe. Pre svega zato što ne postoji i samo je plod duševno obolele žene koja misli da je njena majka. A samozvana majka ne želi da dozvoli da se tajna sazna niti da vojnik ima neku drugu.

STRANGERS IN THE NIGHT funkcioniše kao jedan dobro skrojen komad, vezan za nekoliko lokacije, dobro glumljen, sa smislom za humor, energičnom glumačkom igrom i inscenacijom koja na mikro-planu ne zaostaje za ambicioznijim jednoipočasovnim filmovima.

Kasnije je ovaj format bio prisutan u televizijskim dramama i da je u tom ciklusu snimljen, ovaj film bi imao značajno mesto.

* * * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

T-MEN se smatra prvim istinski važnim krimićem u karijeri holivudskog velikana Anthony Manna koji je u svojoj jezgrovitoj karijeri, do prerane smrti, ostavio snažan i veoma ujednačen opus.

Ovaj film iz 1947. preuzima tada aktuelnu konvenciju dokumentarnog uokvirivanja krimića. Ovde čak na početku imamo obraćanje načelnika Treasuryja u kojima on predstavlja svojih šest bezbednosnih agencija i najavljuje da se film bavi slučajem koji je amalgam nekoliko stvarnih situacija.

T-MEN su dva Treasury agenta koji se ubacuju u lanac falsifikatora dolara i akciznih marki i u jednoj minucionzoj akciji uspevaju da dođu do mozga ove hobotnice. U sat i po, Anthony Mann uspeva da ispriča dosta kompleksnu kriminalističku priču, izvede ceo zaplet sa ubacivanjem agenata, proverama koliko su verodostojni, i da 75 godina kasnije njegov film ne izgleda nimalo naivno, iako smo u međuvremenu temu ubačenih agenata gledali u vrhunskim interpretacijama vrhunskih autora.

Međutim, Mann sa svojim redovnim saradnikom Johnom Altonom pravi jedan zategnut, precizan, tenzičan film, sa dramaturgojim u scenariju John C. Higginsa (po priči Virginie Kellogg) ali sa dramskim nabojem unutar same slike, po rasporedu svetlosti i senke, uglovima snimanja i svim drugim elementima ritma koji se mogu postići unutar slike.

T-MEN je bitna preteča unutar veoma poznatog varijeteta kriminalističkih priča - onih o policajcima koji se tajno ubacuju kao pripadnici kriminalnih grupa. Mann se ne bavi iskušenjima koje ti zadaci nose u pogledu zavodljivosti podzemlja u odnosu na policajcu već se drži njihove obazrivosti da ne budu razotkriveni, ali zato u tom domenu ima jednu od najmoćnijih scena ikada snimljenih na tu temu - scenu kada kolega mora da učestvuje u egzekuciji svog partnera bez mogućnosti da mu pomogne i ovoga koji mu dok umire još pojačava "legendu".

Jacques Rivette je ubrajao Manna među četiri najznačajnija američka posleratna reditelja. Kada gledamo format filma T-MEN koji isprva deluje kao rutinski narudžbenjak službi bezbednosti kod holivudskog studija a posle se pretvori u nešto snažno i umetnički vredno, sasvim je sigurno da se teorija autora na primeru ovog filma može objašnjavati.

* * * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

James D. Parriott pisao je i režirao HEART CONDITION, film u kom Bob Hoskins i Denzel Washington igraju uloge slične onima koje su imali u drugim filmovima, ali u zanimljivom high conceptu koji je rezultirao zanimljivim filmom, boljim nego što se priča.

Naime, Bob Hoskins je igrao gumshoea iz fantastičkog miljea u WHO FRAMED ROGER RABBIT a Denzel je već igrao sina, u rasnom buddy filmu CARBON COPY, gde se postavlja paralela između dva junaka koje vezuje sudbina ali ne i rasa.

Hoskins i Denzel ovde igraju debelog policajca rasistu i crnog advokata koji metodom "Orlacove ruke" postaju sudbinski vezani kada advokatovo srce biva presađeno policajcu. Advokat kreće da mu se ukazuje neprekidno i tera ga da reši slučaj njegovog ubistva, usput rešavajući i sudbinu svoje velike ljubavi koja je bila predmet njihovog sukoba.

U domenu krimića, HEART CONDITION se ponaša kao krimić. U domenu buddy odnosa, ponaša se kao komedija. I harizmatični glumci omogućuju da svi ovi aspekti budu prisutni, da bude i screwballa i slapsticka i žanrovske dekonstrukcije ali i ortodoksije ako treba i da to sve funkcioniše. Parriott je iskusan ali ne preterano važan reditelj koji od svega ovoga pravi pitom film zapravo, i on ima jako puno koristi od onoga što donose dva glavna glumca, obojica u prajmu svojih moći, koliko god Denzelov zenit dugo trajao.

Film je u vreme izlaska bio relativni promašaj, kritika ga nije prihvatila, i kritičarske primedbe stoje na akademskom nivou ali ne i na planu utiska jer glumci zaista neverovatno podižu ovaj materijal i objedinjuju stilsku raznolikost.

U vreme velike ekspanzije buddy cop filma, HEART CONDITION se nije nametnuo, doduše nije imao puno akcije u sebi i nije nudio spektakl. Međutim, uprkos mnogim temama koje Jarriott unosi i mnogim žanrovskim ambicijama, odličan osnov u star poweru pruža presudan doprinos i svemu daje neophodnu koheziju. Ovog tipa filmova je u nekim formama bilo i kasnije, i ne predstavlja kapitalno delo, ali ko je željan buddy krimića s prelaza iz osamdesetih u devedesete, ima šta da vidi.

* * * / * * * *

Gledao sam taj film. On je u suštini obrada filma GHOUST stim da je Denzel u toj varijanti karakter koga je glumio Patrik Svajzi a Hoskuns je karakter koga je glumila Vupi Golberg.

Izašli su iste godine.

[crippled_avenger]

PARADISE CITY sasvim sigurno nije poslednji geezer teaser u kom se pojavljuje Bruce Willis jer je nasnimao puno toga pre povlačenja iz zdravstvenih razloga. Da jeste, ovo bi mu bio verovatno ponajbolji film u toj fazi karijere i jedan dobar throwback na vremena kada su buddy cop filmovi vladali blagajnama.

O tom vremenu mnogo toga zna Chuck Russell, reditelj koji je u tom periodu bio na obodima holivudske prve lige, blizak i redovan saradnik Franka Darabonta koji je stekao mnogo veću slavu. Chuck Russell je uspevao da radi major filmove, ali uglavnom one manje važne, sa nekim od njih kao što je recimo MASK postizao je izuzetan uspeh i vremenom se specijalizovao za ekonomično realizovan pulp.

Kada više nije bilo mesta za Russella u mejnstrimu, snimio je jedan TAKEN derivat sa Travoltom i nije se snašao. PARADISE CITY međutim izgleda kao da je Russell u međuvremenu naučio dosta o žanru koji do sada nije uspešno radio.

Bruce Willis, Stephen Dorff i John  Travolta igraju u ovom filmu. Geezer teaser napon je jak i sva trojica su dobri, s tim što je Dorff i najvitalniji ali glavni junak je Blake Jenner koji igra Willisovog sina koji pristiže na havajsko ostrvo da osveti oca lovca na ucene i vidi da li za potrebe osvete može da pronađe tog Moby Dicka odbeglih optuženika, i time istraži da li je poslednji slučaj imao veze sa očevom smrću.

Film je pre svega energičan, a zatim i duhovit, što bi se i dalo očekivati od Chucka Russella. Ipak, ne treba zaboraviti da je on režirao i ERASERa sa Arniejem i da se snalazi u situacijama kada vrag treba da odnese šalu. I PARADISE CITY je među karakterima duhovit. Junaci stupaju u zanimljive dijaloge i upadaju u dobre situacija.

Russell je doprineo scenariju koji su pisali stari Willisovi saradnici iz ove faze i očigledan je njegov doprinos u pogledu vitalnosti dešavanja, maštovitih detalja i smisla za humor. Isto tako u samoj egzekuciji, Russell ipak izvlači više od ekipe koja je navikla da se eventualno malo više potrudi kad se zapuca, i sa relativno pristojnim mada daleko od prvoklasnog snimatelja, isporučuje film koji dobro izgleda i koji jedino ne zvuči dovoljno dobro da bi bio realan substitut za buddy cop film, kakvi se u suštini više ne snimaju.

Doduše ako imamo u vidu da je na odjavnoj špici na ključnom mestu ostao jedan template možda je greškom pred javnost pušten neki workprint, ko će ga znati, pa postoji i verzija koja bolje zvuči-

U ovom filmu Willis ne igra junaka kakvog je igrao nekada ali igra njegovu ostarelu verziju i uprkos svim mukama koje ima, dobar je. I dalje su taj osmeh i pogled nezamenjivi. U ovom filmu su se svi rekao bih potrudili i rezultat nije izostao. Kako god bilo, PARADISE CITY je iznad nivoa koji se ovih dana očekivao u toj kući i lepo je da sav taj pozni rad ipak nije bio uzalud.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

Iste godine kada je snimio T-MEN Anthony Mann je imao i RAILROADED.

Reč je o sedamdesetminutnom filmu koji se po formatu kreće negde između B-radova od sat vremena i standardnog jednoipočasovnog formata. Film je zanimljiv i nije postao arhaičan uprkos pipavoj temi koja je sklona zastarevanju - govori o pljači male bookie operacije koja se odvija u zadnjem delu kozmetičkog salona, i pokušaju počinilaca da sve svale na nedužnog mladića.

Mladi pomoćnik tućioca stiče utisak da su dokazi nekako previše zgodno usmereni protiv momka i uz pomoć njegove sestre kreće da istražuje ali i počinioci rade na tome da "ojačaju" svoju priču.

Film nije procedural u klasičnom smislu ali se bavi istragom. Prebacujući je van institucija u lični angažman glavnog junaka da je radi van dužnosti izbegava sve one sputavajuće formalne stvari koje su na kraju krajeva i učinile privatne detektive i suspendovane inspektore tako popularnim filmskim junacima.

Sa dobrom B-podelom, i eventualnom zamerkom da su se glavni muški junaci mogli više razlikovati u fizičkom izgledu, Mann pravi dinamičan film u kom se likovi i priča izlažu lako, sa upadljivom dozom crnog humora.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

Svi Španci u jednom oblačiću.

https://stripblog.in.rs/2022/11/15/spanske-serije-po-stripu/


Sent from my iPhone using Tapatalk

[crippled_avenger]

HOLLYWOOD CONFIDENTIAL je bio naslov poslednje, dvanaeste, epizode serije PRIVATE EYE koju je Anthony Yerkovich radio kao odgovor na Mannov CRIME STORY kada su se razišli posle MIAMI VICE.

Yerkovicheva serija PRIVATE EYE bila je izvanredna i nije se imala čime postideti ni pred seminal workom kakav je bio CRIME STORY, no HOLLYWOOD CONFIDENTIAL nastao je deset godina kasnije i nažalost ovo je samo televizijski film izvorno nastao kao backdoor pilot kod kog je jasno zašto nije usvojen.

Mudre odluke u glumačkoj podeli jesu mladi Charlize Theron i Thomas Jane kao vamp detektivka i haker, a Edward James Olmos u glavnoj ulozi je potpuni promašaj, i deluje apsurdno kao leading man pored toliko harizmatičnijih lica.

Sam slučaj koji se obrađuje u ovom pilotu o holivudskoj detektivskoj agenciji nije loš ali milje je prikazan veoma naivno što nije bilo svojstveno Yerkovichevoj slici Holivuda iz serije PRIVATE EYE.

Sve u svemu, ovo je možda bitno za fanove nekog od glumaca da vide šta su radili na samim počecima, ili za ljude koje zanima Yerkovichev pozni rad. Za ostale nije nimalo.

[crippled_avenger]

Anthony Mann se smatra rediteljem koji nije grešio kada se bavio žanrovima kojima dobro vlada - noirom i vesternom pre svih. Međutim, to nisu bili jedini žanrovi u kojima je radio. Muzički film, čisti mjuzikl i muzička komedija su takođe neke forme kojih se dotakao.

U ranoj fazi snimio je NOBODY'S DARLING. Ova muzička komedija iz 1943. godine nosi elemente mjuzikla ali su oni vezani samo za glavnu junakinju pa nerado koristim ovaj termin.

Reč je o filmu snimljenom za vreme rata u kome postoji svest o ratu koji upravo traje iako sam sukob nema nikakvu ulogu u zapletu. Zanimljivo je da ga junaci usput pominju, kao okolnost, ponekad i da bi se našalili.

Glavni junaci filma su klinci čiji su roditelji holivudska aristokratija a oni se susreću u školi tokom pripreme školske predstave. Nadalje priča se razvija po modelu ružnog pačeta.

Uprkos tome što ovo nije Mannova specijalnost, u ovom filmu se vrlo solidno snašao. Opet bez jakih zvezda i velikog budžeta izgradio je uverljiv svet, humor je uspeo u potpunosti u odnosu na ono što su projektovali pisci, tranzicija iz govora u pevanje ne smeta utisku o filmu.

NOBODY'S DARLING nije bitan mjuzikl svog doba ali jeste jako dobro izveden B-rad.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

Verujem da je SHADOW ON THE LAND trebalo da bude backdoor pilot za seriju koju je kreirao Sidney Sheldon - tada još uvek poznatiji kao holivudski scenarista - a režirao ga je Richard C. Sarafian, reditelj koji nikada nije ušao u prvu ligu ali je ostavio dubok trag i na filmu i na televiziji.

SHADOW ON THE LAND nema ni kvalitet ni produkcione okvire da bude bioskopski film, ali uprkos tome što nije, svakako jeste veoma solidna televizija.

Akcija je jako energično i vešto izvedena u orkestraciji Sarafiana starijeg. Izvedena je sa puno pozicija kamere, puno pokreta kamere, veoma energičnim kretanjima u kadru i montažom. Akcije nema mnogo ali kad je ima, odlična je.

Glumci su takođe odlični. Epizodnu ulogu igra Gene Hackman i iako to nije glavna uloga, veoma je važna za celinu a on je opet za klasu talentovaniji od ostatka podele i to se bez problema vidi. No, svi su na svom nivou, samo je Hackman prosto bio klasa za sebe.

World-building je diskretan i tu je najmanje urađeno i na nivou scenarija i na nivou produkcionog dizajna. Naime, premisa je SAD kojom su zavladali fašisti a njihova geneza je zapravo odluka naroda na izborima da im treba čvršća ruka. Predsednika svi nazivaju The Leader i po uzoru na MEIN KAMPF, u knjižarama se prodaje njegova knjiga MY STRUGGLE. Međutim, osim malo "nacifikovanih" nacionalnih simbola i ponekog detalja na uniformi, Amerika deluje isto kao i inače. I to je skroz dobro rešenje. Stvar je samo u tome da se ne insistira na tome koliko je sve isto a potencijalno veoma različito. Opšti imaginarijum je sterilan. Dakle, sama premisa se ne razrađuje detaljno ni na jednom nivou ali je opšti ton jasan.

Televizijski film izašao je krajem 1968. godine, kada je i Amerika bila pogođena raznim nezadovoljstvima i neredima.

[crippled_avenger]

Reći za film BLACK ADAM da je najgori film godine ili najslabije izdanje DCEU je veoma nepravedno.

Jaume Collet-Serra je snimio film u kome ima puno problema koje deli sa masom drugih superherojskih filmova, i onih iz DCEU i onih iz MCU. Međutim, u njemu je prikazao i nešto novo i nešto dobro.

Ono što su problemi pre svega se tiču obaveze da se prikaže origin, i da se oko origina stvori drama koja u suštini nema nekog opravdanja jer se film zove Black Adam i da samim tim znamo da će se on pojaviti i biti protagonista, onda nema razloga da se Rock aktivira maltene tek posle 15-20 minuta. Što subjektivno, što objektivno junake koje gledamo dotle posmatramo kao sporednjake i uprkos tome što i oni kasnije dobiju protagonizam, nije baš da smo zbog njih došli.

Zatim, naravno tu je neka razna tehnika iz stripova, avion kojim putuje Justice Society koji je ludikrozan i prosto na filmu izgleda nefunkcionalno i besmisleno te samim tim bez ikakve uverljivosti u bilo kom kontekstu. Srećom, sva ostala tehnika iz stripova je dobro integrisana u priču i pre svega akciju pa u tom pogledu samo je jedan krupan promašaj.

Ono što je dobro jeste odlazak na street level kao u MCU Spider-Manima, iako imamo posla sa junakom kog igra jedna od najvećih filmskih zvezda našeg doba i što je reč o junaku čija je moć uporediva sa Supermanom. Dopada mi se način na koji Collet-Serra definiše subalternost junaka i miljea iz kog dolazi (mada imperija u kojoj je nastao u dalekoj antici doduše nije bila tako erodirala kao sredina koja živi "danas" na istom mestu). Collet-Serra naravno ne može da ode predaleko u tom ispitivanju, ali onoliko koliko može odlazi. Nije sad to samo stvar značenja, nove lokacije u geopolitičkom pogledu već i celog imaginarija. Od društvenog uređenja do arhitekture sve je svežije nego u Gothamu ili Metropolisu.

Zatim, ono što veoma volim jeste Collet-Serrino okretanje second-tier i third-tier herojima kao što su Hawkman, Dr. Fate, Cyclone i Atom Smasher. Za Atom Smashera iskreno čak nisam ni znao da nije Atom himself, što naravno više govori o meni. Uprkos tome što smo iste ove likove pod nazivom Falcon, Doctor Strange i Ant-Man videli u MCU, pošto su second i third-tier heroji godi taj exploitation momenat i odličan su spoj sa subalternim miljeom, kao što uostalom recimo Hawkman dobro funkcioniše u TITANSima doduše kao Hank Hall tj. Hawk.

Igraju ih sjajni glumci kao Aldis Hodge i Pierce Brosnan, nudeći svoj line reading za Falcona i Doctora Strangea.

Akcija je odlična. Film je fokusiran na jednu situaciju i nekoliko zadataka unutar nje plus origin. Dakle, vrlo slično Ayerovom SUICIDE SQUADu. Sama akcija je briljantno izvedena, i u koreografiji i u dramskoj dimenziji, sa dosta smisla za humor koji pokazuje da ovaj film mogu pogledati fanovi THE BOYSa i DEADPOOLa bez problema.

U ovim reformskim danima DCEU, BLACK ADAM u sebi ima dobar spoj Snyderovog Legacyja i novog vedrog duha. Za razliku od Gunnovog filma za koji mi je bilo teško da odredim šta mi to smeta jer sve je u suštini dobro, ali ne uživam, ovde sam mnogo lakše prepoznao šta nije dobro, i uživao mnogo više. Dok se Gunnu ne može prebaciti da je u svom SUICIDE SQUADu imao te redundantnosti u pripovedanju, isto tako se toliko zaigrao sa narativnim tehnikama da film nikada nije počeo. Iako je kako rekoh veoma dobar u svemu, sem u utisku. Ovaj po mnogo čemu ima nedostatke ali je u utisku na kraju ipak dobar.

Sad u ovom tranzicionom periodu, veoma osetljivom, videćemo kako će ta agresivna polarizacija stvorena BLACK ADAMom, bez nekog razloga uticati na dalja dešavanja. Rezultat na blagajnama je bio okay-ish, ništa naročito ali sve je to post-Covid depresija box officea. U svakom slučaju, Collet-Serra se nije osramotio, šta god dalje da se desi.

* * * / * * * *

[milan]

Odavno nisam gledao ložačkiji superherojski film od Black Adama.

[dark horse]

Odavno nisam gledao ložačkiji superherojski film od Black Adama.

Ni originalni Shazam!? Ipak je ovo samo Shazam! 1.5 u iščekivanju Shazam! 2 iduće godine.

Ali da, ovo jeste nafurano, skoro kao da gledaš neku bolivudsku ili hongkongošku produkciju...

[crippled_avenger]

Verujem da je SHADOW ON THE LAND trebalo da bude backdoor pilot za seriju koju je kreirao Sidney Sheldon - tada još uvek poznatiji kao holivudski scenarista - a režirao ga je Richard C. Sarafian, reditelj koji nikada nije ušao u prvu ligu ali je ostavio dubok trag i na filmu i na televiziji.

SHADOW ON THE LAND nema ni kvalitet ni produkcione okvire da bude bioskopski film, ali uprkos tome što nije, svakako jeste veoma solidna televizija.

Akcija je jako energično i vešto izvedena u orkestraciji Sarafiana starijeg. Izvedena je sa puno pozicija kamere, puno pokreta kamere, veoma energičnim kretanjima u kadru i montažom. Akcije nema mnogo ali kad je ima, odlična je.

Glumci su takođe odlični. Epizodnu ulogu igra Gene Hackman i iako to nije glavna uloga, veoma je važna za celinu a on je opet za klasu talentovaniji od ostatka podele i to se bez problema vidi. No, svi su na svom nivou, samo je Hackman prosto bio klasa za sebe.

World-building je diskretan i tu je najmanje urađeno i na nivou scenarija i na nivou produkcionog dizajna. Naime, premisa je SAD kojom su zavladali fašisti a njihova geneza je zapravo odluka naroda na izborima da im treba čvršća ruka. Predsednika svi nazivaju The Leader i po uzoru na MEIN KAMPF, u knjižarama se prodaje njegova knjiga MY STRUGGLE. Međutim, osim malo "nacifikovanih" nacionalnih simbola i ponekog detalja na uniformi, Amerika deluje isto kao i inače. I to je skroz dobro rešenje. Stvar je samo u tome da se ne insistira na tome koliko je sve isto a potencijalno veoma različito. Opšti imaginarijum je sterilan. Dakle, sama premisa se ne razrađuje detaljno ni na jednom nivou ali je opšti ton jasan.

Televizijski film izašao je krajem 1968. godine, kada je i Amerika bila pogođena raznim nezadovoljstvima i neredima.

To je nešto poput The Man in the High Castle ?

Ne baš jer se dešava u sadašnjosti/ bliskoj budućnosti. Nema iskliznuća u prošlosti i alternativne istorije. I sve je još uvek Amerika samo malo drugačija.

[crippled_avenger]

INTRIGUE Davida Druryja je televizijski film u kome Scott Glenn igra CIAša baziranog u Briselu, poslatog u Rumuniju da organizuje prebeg već ranijeg prebega kog igra Robert Loggia.

Pored njih dvojice u filmu se pojavljuje i William Atherthon, i manje-više ta tri imena su sve dobro što ovde ima da se vidi. INTRIGUE je sniman u Jugoslaviji, i slikao ga je čuveni hrvatski snimatelj Tomislav Pinter, ali nažalost on nije dao neku naročitu klasu ovom površno osmišljenom i slabo izvedenom televizijskom špijuncu u kom ni tri dobra glumca ne mogu mnogu pomognu, osim što je svako za sebe na neki način dobra faca.

Ipak, to što je neko dobra faca možda čak deluje i kao hendikep jer nas samo podseća da smo te iste ljude gledali u nekom boljem materijalu, već i tada, danas davne 1988. godine kad je ovo izašlo.

Od naših glumaca, malu upečatljivu rolu agenta Sekuritatee ima Slobodan Lobi Dimitrijević koji je veliki deo svog opusa vezao upravo za usluge snimane kod nas i zapadnoevropske filmove.

Drury nije nepoznat reditelj, pre ovoga snimio je DEFENCE OF THE REALM a i potom je radio neke ozbiljnije produkcije, međutim ovo nije ni po čemu uspeo rad.

[crippled_avenger]

Sean Anders je proširio područje borbe snimanjem filma SPIRITED na jedan zanimljiv način. Upario je dvojicu velikih komičara našeg doba u jednom prazničnom mjuziklu i ostao dosledan u praćenju forme, kako same priče CHRISTMAS CAROL tako i žanra u kom se izražava.

Praznični format donosi nešto svečanog duha, i ponegde krutosti, i uz neka rešenja u podeli koja mi nisu bila bliska, ali to je pitanje mog ukusa, SPIRITED nije film kome ću se često vraćati, međutim to ne znači da u mnogim aspektima ovog filma nisam uživao, i kao gledalac i kao profesionalac.

Anders pravi mjuzikl u klasičnom smislu, i uprkos tome što pokazuje ironiju prema formi jer junaci imaju svest u tome da je čudno i možda cringy to što u bitnim scenama zapevaju, ovde muzika zaista zauzima krupan deo minutaže i ima u sebi ne samo svojstvo akcenta već i izlaganja likova, njihovih rasploženja, životnih priča, preokreta u životnim stavovima, kao u starim klasičnim primerima.

Dakle, ovo nije muzički film ili film u kom se konvencija mjuzikla koristi kao interesantan akcenat. Ovde mjuzikl zaista jeste osnovno gradivo, i u SPIRITEDu se peva isto a možda i više nego u onome što nam se danas nudi kao mjuzikl. Na svu sreću ovo nije film o muzičarima, i nema konfuzije oko dijegetske funkcije pevanja. Peva se "iz čista mira", sa dramskom funkcijom, veoma old school.

Čini se da je ironija data u ponašanju likova u nekim okolnostima uspela strategija približavanja ovog postupka publici kojoj je on dalek, ali uprkos tome ne možemo reći da se autori distanciraju od forme.

Još je interesantniji način na koji se Anders i Morris, kao scenaristi, sasvim sigurno u saradnji sa Reynoldsom i Ferrellom sklonim da se mešaju u sve, odnose prema Dickensovoj priči u kojoj još uspešnije subvertiraju klišee, i rekao bih na isti način uspešno grade odnos ironije i verovanja u priču. Kao i u slučaju mjuzikla.

Dakle, SPIRITED je film koji istovremeno deli nepoverenje svoje publike prema dve veoma kodifikovane dimenzije svog izraza, žanru mjuzikla i Dickensovoj priči, i oba kroz ironijske odmake uspeva da iznova reafirmiše, i to je veliki uspeh.

U zavisnosti od toga koliko vas ovo zanima, uživaćete i u ovom filmu. Ja sam se tamo gde treba od srca smejao, tamo gde je trebalo da budem impresioniran bio sam, i povremeno sam samo osećao kako bi sa malo manje svečane atmosfere u postupku film mogao biti efikasniji u pripovedačkom pogledu.

No, savremeni Holivud voli da kada priča bajku stvori malo tu arhaiziranu atmosferu i ovaj film nije izuzetak. Isto tako u ovom osavremenjenju dva edgelorda kakvi su Reynolds i Ferrell rade dosta na tome da približe Dickensa svojoj publici koja je navikla na dekonstrukciju, pa u pojedinim deonicama ima utiska da nam malo drže čas.

Ali, za film koji traje dva sata i donosi zaista puno raznih stvari, takve primedbe su minorne. Uprkos tome što sve ovo deluje kao sigurna koncepcija porodičnog filma, Anders rizikuje u mnogo aspekata i u svakom postiže manji ili veći uspeh.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

BILLION DOLLAR BUBBLE je BBCjev televizijski film inspirisan slučajem Equity Funding Corporation of America koja je doživela kolaps 1972. godine kada se ispostavilo da je svoj ogroman rast bazirala na nepostojećim polisama osiguranja koje je štancovao kompjuter.

Ovo je britanski televizijski projekat sa američkim glumcima. Glavnu ulogu kompjuteraša koji je osmislio celu stvar ali je i prvi shvatio da se otišlo predaleko igra James Woods a u filmu se pojavljuju i njuške kao što je Sam Wanamaker.

Brian Gibson je tada još uvek radio britanske projekte ali se odlično snašao i ne samo da je izvukao odličnu glumačku igru već je u relativno kamernoj postavci raznih kancelarija, restorana i bogatih kuća, uspeo da napravi utisak mnogo "šireg" sveta nego što je realno imao lokacija.

Kasnije je Gibson napravio značajnu karijeru kako u svetu MTVa tako i američkog televizijskog i bioskopskog filma.

Woods je odličan u glavnoj ulozi. Tada je već ušao u fazu igranja u zanimljivim "problemskim" filmovima baziranim na istinitim pričama a ovaj rad iz 1978. je pravi primer tako nečega. Scenarista Tom Clarke je materijalu prišao klinički, Woodsov lik privlači najveće simpatije jer je u suštini autsajder u celoj ekipi i to se iskazuje kroz nekoliko lepo zamišljenih i izvedenih detalja.

Film je dobio jednu BAFTA nominaciju.

[crippled_avenger]

Joe Dietsch i Louie Gibson snimili su film HAPPY HUNTING, indie žanrovski rad u kome se dosta uspešno iznova postavlja THE MOST DANGEROUS GAME.

Louie Gibson je sin Mela Gibsona, ali svoj debi nije ostvario u očevoj produkciji. Naravno, danas ni samom Melu nije lako da snimi režiju, ili producira film, i Louie nije imao sreće da doraste za režiju kada mu je otac bio golden boy. Međutim, ovaj film je nastao bez ikakvih veza sa Melom, nema ga ni među glumcima ni na špici. Ipak, činjenica da je Louiejeva supruga Annet Mahendru (koju znamo kao Ninu iz AMERICANSa) odigrala Bogorodicu u filmu FATHER STU, sugeriše da njihovi odnosi ipak nisu poremećeni već da Louie svoju karijeru gradi sam.

I u tom pogledu, ovde nema Mela ni na jednom delu špice, ali ima njegovog osećaja za crni humor, i sklonosti ka visceralnom nasilju, ali i nečeg mnogo bitnijeg - glavni junak je neupotrebljivi, skroz erodirali alkoholičar koji u stanju delirijum tremensa, odlazi da pomogne prijateljima u nevolji, a uskoro se u njoj i sam nađe - u mestu koje je nekada bilo čuveno lovište, preostali hillbillyji jednom godišnje organizuju lov na ljude. Jer su tako u mogućnosti.

U uvodnom delu imamo postavljanje glavnog junaka i njegove nevolje. Preostala dva čina pratimo epizdočne zgode iz lova, snimljene veoma efektno, duhovito i kreativno, sa nasiljem koje prebacuje ovaj film duboko na teritoriju horora.

Dietsch je takođe doprineo ovom filmu, pa nije fer tumačiti ga samo iz vizure Louieja Gibsona i eventualnog odlaska iveri od klade, ali kad smo već tu rekao da bih da bi Tata Gibson bio generalno zadovoljan mnogim stvarima u ovom filmu. On bi dakako poradio na skladnosti strukture, svi znamo da je to segment u kom je on jak, i dao bi neku jaču idejnu celovitost ovom filmu. Ali na mikro planu, a ako imamo u vidu i novac s kojim je raspolagao. Gibson i kolega potpisuju jedan jako dobar film koji nije samo indie showcase koji vodi ka nečem boljem već je u pravom smislu zaokruženo ostvarenje koje ima svoje mesto.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

U trećoj sezoni, Malotru prolazi Čističište zbog svoje izdaje, u direktnom produžetku finiša druge sezone. Monica ispituje granice svoje izdržljivosti i pitanja da li je one hit wonder. Nadia El Mansour ispituje koje sve mogućnosti nude Pariz i Francuska. U izvesnom smislu možemo reći da je treća sezona praktično produžetak tema i problema iz prve dve, i da u svoje slučajeve unosi vrlo malo novog. U tom pogledu gradi se jedna vrsta meta-kontiniteta koji serija ni ne pokušava da zaobiđe - rečju može da se gleda ako je publika skoro gledala i jako dobro zapamtirla prethodne događaje iz LE BUREAU DES LEGENDES.

Kada imamo u vidu sam princip prudužetka ranijih sezona, bitno je naglasiti da iako ova sezona ne uvodi nijedan bitan novi slučaj, iako novi zadatak formalno postoji, ona jeste zaokružena, kalorična i sa možda dve epizode od deset koje malo padaju ispod nivoa stoji kao veoma respektabilan televizijski rad.

[crippled_avenger]

PARTING SHOTS Michaela Winnera je njegov poslednji film i testamentarni rad, priča o čoveku koji saznaje da umire od raka i odlučuje da pobije sve ljude koji su ga povredili ili nervirali, i u toj epizodičnoj strukturi okupljeni su razni glumci s kojima je ovaj autor radio ili ih je cenio.

Nažalost, spoj priče o životnoj satisfakciji i pronalaženju mira kroz ubijanje ljudi što je Winnerovo obeležje u serijalu DEATH WISH i glumačkih zvezda kao što su Diana Rigg, Bob Hoskins, John Cleese itd. rezultira jednim skromno realizovanim, stagnantnim filmom u kome nema nijednog Winnerovog rediteljskog obeležja, kao što su dinamika, smisao za humor, osećaj za filmsko nasilje, ništa od toga ne postoji.

Pevač Chris Rea igra glavnu ulogu, i nezavisno od toga što imam averziju prema njemu kao muzičaru, rekao bih da se nije dokazao kao glumac. Ali, daleko je od toga da je samo zbog njega ovaj film loš. Naprotiv, teško bi ga i bolji glavni glumac učinio boljim.

PARTING SHOTS je snimljen s dosta poštovanja ispred kamere prema Winneru, ali s malo novca i malo truda iza nje. Šteta, bilo je u ovom konceptu nešto zaista winnerovski senzacionalističko i moglo je biti ispraćaj u velikom stilu. Ništa od toga nije stiglo na ekran, ni u jednom segmentu izraza.

[crippled_avenger]

THE DELTA FACTOR je adaptacija romana Mickeya Spillanea, snimljena dve godine posle njegovog izlaska, u režiji čuvenog noir reditelja Tay Garnetta. Garnett je režirao originalnu verziju POSTMAN ALWAYS RINGS TWICE i kao holivudski profesionalac snimio je još štošta a ovo je njegov pozni, pretposlednji film iz 1970. godine.

Nažalost, iako je ovaj film producirao sam Spillane, Garnett ne uspeva da posloži smislenu priču oko pokušaja da Mike Hammer kao saradnik CIAe sa latinoameričkog ostrva izvuče otetog naučnika. Film počinje zanimljivo ali onda postaje stagnantan bez jasnog definisanja ko je ko, šta se tačno želi, gde se sve tačno dešava, šta su prepreke itd.

Otud, ovo predstavlja neslavnu završnicu Garnettove karijere ali i neuspelu ekranizaciju Spillanea koji je imao neke vrlo snažne filmske vrhunce.

[crippled_avenger]

Različite su teorije kada kreće pad Camerona Crowea. Za mene se on desio kada je snimio VANILLA SKY, film koji mu u svakom pogledu nije odgovarao i pokazao da on nije reditelj za pravljenje priča koje mu ne odgovaraju jer to naprosto ne ume. Njegova reakcija na to je bila ekstremna, usledio je ELIZABETHTOWN koji je nažalost bio drastičan povratak na ranije forme, ali potpuno neuverljiv, iznuđen, i to je po mišljenju većine zapravo ta tačka kada je Crowe izgubio korak i nije se vratio.

ALOHA je film koji je bio percipiran kao potpuna katastrofa, film posle kog nema nazad i gde nema povratka za Crowea, i u vreme izlaska mi je nekako promakao a potom sam zbog velikog broja elemenata koji mi se potencijalno dopadaju u ovom filmu odlagao suočavanje sa time da su loše iskorišćeni i obezvređenji.

No, eto sedam godina kasnije, kucno je čas da pogledam film ALOHA i moj prvi utisak je da zapravo ovo uopšte nije loš film. Štaviše, prilično je dobar, i mogao bih čak reći u nekim stvarima predstavlja zanimljiv korak za Crowea.

Film jeste natrpan mnogim motivima, i jeste dosta oslonjen na scene i situacije koje je Crowe već režirao u svojim uspelijim filmovima, ali ovo nije Best Of kompilacija, i nekakav nesigurni pokušaj da se nešto ponovi. Ima stvari tu koje nisu skladne, ovo nije perfekcionizam kakav pamtimo iz JERRY MAGUIRE ali jeste jedan zanimljiv hibrid romantičnih priča iz vojnog života pedesetih i šezdesetih sa indie romantičnim filmom našeg doba.

Na sve to, film jako dobro izgleda, ne samo zbog lokacija na Havajima, i neba kao bitne teme, već zbog vrlo zanimljive propulzivnosti u kadriranju direktora fotografije Erica Gautiera koji snima ovaj film ako ne kao akcioni film, a ono kao veoma ozbiljno izvedni indie film u kom se prostor pokriva u 360 stepeni, nema one distance u odnosu na realnost koja je svojstvena romantičnim filmovima, već se sve dešava u povišenom realizmu u kom bih mogao da zamislim da se stvari pomere u pravcu nekog TOP GUNa ali i Terry Malicka, zašto da ne?

Zvuči haotično, ali Crowe savladava ovaj materijal. Glumci glume, kamera se kreće, stvari se dešavaju, sve funkcioniše, postoji emocija, postoji skladno uveden humor koji ne opterećuje i ne kvari balans.

Sigurno su se neki glumački nastupi mogli poravnati - Emma Stone emituje za nijansu više screwballa nego što treba, dočim Danny McBride i Bill Murray svojim persifllažama tačno dočaravaju likove unutar "povišenog realizma". Bradley Cooper, Rachel McAdams i John Krasinski galvanizuju stvari u punom saglasju, i oni na kraju uspevaju da spakuju sve ostale u adekvatnu sredinu.

Ako imamo u vidu da se paralelno dešava ljubavna priča, jedna nostalgična evokacija stare veze i jedan trilersko-vojni zaplet srednjeg intenziteta, u suštini Crowe to dobro vodi. Možda je trilersko-vojni zaplet mogao biti integrisaniji u ranijem toku da bi se u potpunosti shvatilo kakvu će ulogu imati u klimaksu, ali ostajem upitan nad time jer bi to filmu moglo dati drugi predznak. Ovako postavljen, kao McGuffin kroz koji sagledavamo sazrevanje lika, takođe ima smisla.

ALOHA je film koji je u mnogim aspektima mogao biti skladniji, mogao je biti i drugačiji, te samim tim i čistiji. Ali, baš ovakav kakav je zanimljiv i plašim se da bi bio manje interesantan, da je akademski gledano bolji.

* * * / * * * *

[mac]

Dobar je Aloha. Mislim da je kritika više usmerena whitewashing. Ema Stoun glumi mešanku, a onako plava nema šanse da čovek u to poveruje.

[crippled_avenger]

Richard T. Heffron režirao je televizijski film OUTRAGE u kom Robert Culp igra zabrinutog porodičnog čoveka koji kreće da reaguje na teror grupe mladih osionih i nevaspitanih "tatinih sinova" i kada šerif ne može da ga zaštiti, na kraju uzima stvar u svoje ruke.

Ovo nije vigilante film, čak je baziran na istinitoj priči, tako da se junakova osveta dešava tek na kraju, a dotle se problem eskalira kroz institucije koje ne reaguju. U tom smislu, ovo je pre svega priča o ostrvljenoj omladini i o sistemu koji je neefikasan, mada je Heffron sklon da sve režira kao žanrovsko delo, iako sama priča to nije.

Uprkos Heffronu ispred i Culpu ispred kamere, OUTRAGE ne prevazilazi neki solidan prosek televizijske produkcije "filma nedelje" iz 1973. godine.

[crippled_avenger]

Dobar je Aloha. Mislim da je kritika više usmerena whitewashing. Ema Stoun glumi mešanku, a onako plava nema šanse da čovek u to poveruje.

da, bre. dobar film. nejasno mi je to ostrvljavanje...

[crippled_avenger]

ESCAPE je neuspeli pilot za seriju iz 1971. godine u kojoj je Christopher George trebalo da igra escape artista. U prvom izdanju koje je režirao John Llewellyn Moxey, John Vernon je igrao ludog naučnika koji je izmislio virus za potpuno erodiranje čovekove ličnosti i mind control.

SF/horor aspekt priče nimalo nije razrađen, ovaj televizijski film mahom čini istraga - ne naročito uzbudljiva i ne naročito ubedljiva i jedina stvar vredna pažnje na kraju jeste završni obračun u luna parku na šinama roller coastera koji je zanimljivo zamišljen i pristojno realizovan.

[crippled_avenger]

Britanski reditelj Robert Bierman za HBO napravio je televizijski film APOLOGY u kom Peter Weller i Lesley Anne Warren igraju glavne uloge a za film look zadužen je iskusni Phil Meheux, koga znamo po fotografijama za takve velikane kakvi su John Mackenzie ili Martin Campbell.

APOLOGY stoga za početak sjajno izgleda, a sam zaplet je zanimljiv, i najveći problemi filma tiču se konfuznih odnosa između dva glavna junaka - umetnice koja je napravila rad gde je ljudi zovu telefonom i na snimku se ispovedaju i izvinjavaju za nepočinstva i policajca koji traži serijskog ubicu homoseksualaca koji je ostavio jednu od poruka.

Film naprosto u nekim fazama ne zna kuda bi, da li da se bavi njenim konceptom, da li da bude procedural i jurenju ubice i pretnji koja se nadvila nad junakinju, da li je to kritika medija i društvenosti koja je došla na te grane, tako da na kraju, sa trilerskom okosnicom postaje od svega toga po malo. Međutim, televizijski format to bolji trpi nego što bi podnosio bioskopski, i u svojim propozicijama APOLOGY jeste uspešno ostvarenje, mada ne i najbolji "psiho" triler koji je HBO proizveo.

[crippled_avenger]

TIDY ENDINGS je jednočasovna ekranizacije jednočinke Harveya Fiersteina u kojoj glavne uloge glume on sam i Stockard Channing. HBO je snimio ovu ekranizaciju u formi televizijskog filma, u osnovi je reč o duo drami, u kojoj Harvey igra homoseksualca koji je živeo sa bivšim suprugom junakinje koju igra Stockard, i brinuo o njemu sve dok nije preminuo od AIDSa, a ona sada dolazi da se raskusuraju oko imovine.

Međutim, raskusuravanje oko imovine dovodi i do drugih tema koje treba zaključiti i tu ova psihološka ali u suštini polemička drama ispada sasvim solidan materijal za jednočasovni film, u režiji iskusnog britanskog profesionalca Gavin Millar.

HBO je snimio neke ključne filmove na LGBT teme, neke pre svega jako bitne istinite priče. Ovo nije jedna od njih, ali jeste ekranizacija bitnog dela iz korpusa umetnosti nastale u periodu epidemije AIDSa.

[crippled_avenger]

Niz bitnih novinara bili su tema i protagonisti HBO televizijskih filmova. Winchell se nametnuo kao logičan izbor a HBO ga je već ranije i prikazao u filmu o Josephine Baker. U ovom televizijskom filmu Paula Mazurskog dobijamo nešto što je nesvojstveno HBOu, isprazan film koji ne uspeva da iskoristi odličnu glumačku ekipu. Stanley Tucci igra Winchella i harizmatičan je, Paul Giamatti je njegov ghost writer, i tu greške nema. Međutim, Mazursky uopšte ne uspeva da prikaže tu višeslojnu dimenziju Winchellove životne i profesionalne priče. Naprosto, on je ovde prikazan kao jedan brzomisleći tabloidni novinar iz screwball filma koji baveći se prljavštinom istovremeno zajedno sa ozbiljnim političkim temama postao značajan faktor u američkoj javnosti.

Međutim, to nije ni blizu svega onoga što je Winchellova zaostavština. Njegov novinarski rad imao je dubok trag, gurnuo je novinarstvo u pravcu zabave jer je i on sam krenuo iz sveta vodvilja, nastupao je ne samo u pisanoj reči već i na radiju, na kraju i na televiziji. Njegov završni saldo je vrednosno ambivalentan jer jeste među prvim prepoznao pretnju od Hitlera ali je potom gorljivo zastupao McCarthyja, i ne bi se reklo da je na kraju bio sinonim za dobrog novinara.

To se sve ne vidi kod Mazurskog. Film je površan, ideja mu se iscrpljuje na konceptu da se Winchell smesti stilski u screwball eru ali onda se ni to ne izvodi na neki briljantan način.

Otud, uprkos dobrim glumcima i zanimljivoj temi, ovo je propuštena prilika.

[crippled_avenger]

THE COLD ROOM je psihološki triler Jamesa Deardena koji je adaptirao roman Jeffrey Cainea o američkoj devojci koja tokom posete ocu u Istočnom Berlinu biva posednuta duhovima Jevreja nastradalih u Holokaustu. Nesposobna da razluči šta je stvarnost a šta halucinacija, ona luta gradom, doživljava razna traumatična iskustva ali mi kao gledaoci znamo da će se sve razjasniti onda kada pravda bude zadovoljena.

Ovo je dakle relativno jednostavan ghost story koji ima političko-istorijski detalj u sebi, izveden je relativno korektno ali bez jasne ideje na kom aspektu insistira. Da li je ovo melodrama o istorijskim traumama ili je ovo horor sa ideološkim podtekstom nije razjašnjeno do kraja.

Lokacije u Istočnom Berlinu i glumci poput Georgea Segala i Renee Sautendijk daju određeni prestige ovom filmu, i Deardenova režija je u najmanju ruku seriozna, ali THE COLD ROOM na kraju ipak ne uspeva da se nametne kao nešto važno i uspelo.

[crippled_avenger]

SHACK OUT ON 101 Edwarda Deina je zanimljiv Red Scare krimić koji je izveden sa dosta smisla za humor, iako je sama fabula veoma trilerska. U jednom malom slabo posećenom dineru rade gazda ratni veteran, privlačna mlada kelnerica koja stremi velikim stvarima i bahati priglupi kuvar.

Jedan od redovnih gostiju dinera je naučnik iz obližnjeg pogona za atomska istraživanja. Ubrzo shvatamo da je priglupi konobar u stvari komunistički agent.

Konobara igra Lee Marvin i lako se nameće kao najharizmatičnija figura u solidnoj podeli. Film je u suštini veoma sveden i kamerni, u izvesnom smislu čak i arhaičan za 1955. godinu, ali je s druge strane duhovit i dinamičan, sa likovima koji su aktivni i interesantni.

Ovo je B-rad unutar podžanra koji je imao ogromnu amplitudu kad je reč o kvalitetu, i plasirao se među zanimljivije naslove.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

Za ljubitelje i poznavaoce, sa naročitim fokusom na DC i televiziju -

https://stripblog.in.rs/2022/11/30/evolucija-serije-pennyworth/


Sent from my iPhone using Tapatalk

[crippled_avenger]

THE ENDLESS GAME je bila dvodelna i tročasovna špijunska serija u režiji i po romanu Bryana Forbesa. Postoji međutim i u verziji TV filma od dva sata koja je emitovana na Showtimeu, i to je ovo o čemu sada pišem.

Glavne uloge igraju Albert Finney kao penzionisani agent MI6 čije kolege neko počinje da ubija u mirovini i George Segal kao egzekutor. Istraga vodi jednog prema drugom sve do susreta u kom se misterija razrešava i razotkriva njihov odnos.

Forbesov film snimao je Brian Tufano, kasnije ćemo ga upamtiti po TRAINSPOTTINGu i fotografija je solidna ali klasična. Skor je pisao Ennio Morricone i za njega je to rutinska stvar, ni po čemu se ne izdvaja. Konačno, Finney i Segal su rutinski uradili svoj posao na solidnom nivou, i u svom duhu.

Priča je zanimljivija od postavke kako je izložena. Ima mnogo priče a premalo akcije, i to ne u smislu obračuna i potera jer ovo i nije akcijaš, već generalno, oskudeva se u aktivnostima junaka. Investigativni deo se zaključuje dužim klimaksom koji je zapravo i najaktivniji i najzanimljiviji deo, pa rekao bih i daleko najunikatniji.

Atipičan kraj je možda i najjači adut ovog solidnog ali ipak neupečatljivog televizijskog rada koji je okupio ekipu od koje se očekuje mnogo veći domet.

[crippled_avenger]

Walter Matthau u svojoj karijeri ima jednu jedinu režiju i to je kriminalistički film GANGSTER STORY iz 1959. godine. Reč je o B-filmu oko kog producenti nisu pokazali neku naročitu ambiciju, međutim Matthau se pokazao kao i više nego kompetentan reditelj. Naravno, pored svojih signature komičnih uloga, Matthau je obeležio i krimiće, odigravši glavnu ulogu u remek-delu Dona Siegela CHARLEY VARRICK, a GANGSTER STORY u sebi ima nešto propulzivnosti i smisla za humor kakav je krasio Siegela, pre svih.

Film je u B-formatu, traje sedamdesetak minuta i govori o veštom i šarmantnom lopovu koji posle izuzetne uspele pljačke banke kreće da radi za Sindikat, a onda kad poželi da se povuče, to može, ali samo ako je mrtav.

Pljačke u filmu su maštovite i veoma dosetljive, dijalozi su direktni i duhoviti, Matthau je temelj filma ali ne čini da se sve vulgarno vrti oko njega. U pogledu kadriranja, film je sveden, jednostavan, ali efikasan. Nema prostora za estetizaciju ali pripovedanje je efikasno i jasno, a likovi se veoma lako uvode.

Reklo bi se da Walterov sin Charles, koji se u ovoj familiji opredelio za režiju, nikada nije dostigao ovaj nivo u nekom od svojih radova. Imajući u vide teške B-uslove nastanka, film dobija povlašćeniju ocenu.

* * * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

Kad vidim ime Eda Bianchija na spisku reditelja neke serije, obradujem se jer znam da ću bar u njegovoj epizodi naći ozbiljnu naraciju, filmmaking sa puno stila koji ne narušava ozbiljnu glumu.

Nažalost, Ed Bianchi je snimio samo jedan celovečernji film i to je uradio pri početku karijere sa veoma slabim THE FAN u kom ludi ubica progoni Lauren Bacall. Potom je snimio još dva TV filma. Jedan od njih je OFF AND RUNNING po scenariju Mitcha Glazera u kom glavne uloge igraju Cyndi Lauper i David Keith.

Cyndi igra podvodnu plesačicu i epizodistkinju iz MIAMI VICE koja upoznaje nekog džokeja, spetlja se s njim a onda on pod misterioznim okolnostima gine a Keith golfera kog sreće potom i s njim polazi na put da umakne od ubica i razjasni misteriju ljubavnikove smrti.

Nažalost, za razliku od Bianchijevih serija koje su precizne i konkretne - on je bio među rediteljima HOMICIDE, ni manje ni više, ovde dobijamo jednu razglobljenu priču koja luta od incidenta, teško se prati i što je još veći problem gubi se svest o ciljevima likova što svakako nije dopustivo u nečemu što jeste američka televizija.

Ako imamo u vidu kako Bianchi radi televizijske epizode, reklo bi se da izvesna haotičnost ovog filma nosi u sebi njegov autorski pečat, odnosno da je ovo on kada dobije suvišnu slobodu.

[crippled_avenger]

LIP SERVICE je ekranizacija drame Howarda Kordera koju je za HBO režirao William H. Macy i to u produkciji svog mentora Davida Mameta. Ovde drama dobija tretman televizijskog filma ali nažalost ne nudi dovoljno novog u priči o najavljivaču iz teleshopa koji nalazi posao na "pravoj" televiziji i kreće da rovari protiv postojećeg anchormana, plasirajući svoj neobavezni humor i degradirajući pokušaje ozbiljnijeg novinarstva.

Nažalost, LIP SERVICE je zanimljiviji kad se priča o njemu nego kad se gleda, i rekao bih da je problem u tekstu. Naprosto ni Macy kao reditelj ni Griffin Dunne kao glumac nisu imali naročit osnov u scenariju, a mimo njega nisu previše intervenisali.

[crippled_avenger]

Javier Ruiz Caldera odlučio je da snimi svoj grown up movie, svoj WAR DOGS izabravši životopis Lucia Urtubie, španskog anarhiste koji je kao gastarbajter u Francuskoj počeo kao falsifikator dolara a zatim ozbiljno ugrozio rad Citi Banka krivotvoreći travelers čekove.

Nažalost, ni scenario koji potpisuje Patxi Amezuca, ni Calderina koloritna inscenacija ne uspevaju da spasu ovaj film od utiska da postaje repetitivan i površan. Uprkos tome što nije dosadan, događaji se ređaju, zanimljivosti ima, filmu nedostaje unutrašnja dinamika, ona koja se dešava ispod inscenacija. Likovi nemaju prave konflikte, nijedan pad nije pravi pa onda nije ni jedan uspon, i ubrzo Caldera ulazi u domen veoma zanimljivog televizijskog filma koji nije imao ni nameru a ni snagu da nam ispriča nešto bitno.

Uprkos što je sam trend o velikim prevarantima i privrednim kriminalima odavno zanemoćao, posle vrhunca u WOLF OF WALL STREET, sa kojim ovaj film ne bih da poredim, ovakve priče imaju svoje mesto. Otud, UN HOMBRE DE ACCION stoji kao simpatičan dodatak žanru koji je nudio više potencijala od onog koji je na kraju realizovao.

* * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

KILLING 'EM SOFTLY je snimljen u Kanadi ali se dešava u Njujorku. Režirao ga je Kanađanin s nizozemskim vezama Max Fischer, a priča je u najmanju ruku neobična, a reklo bi se i u izvesnoj meri determinisana bankrotiranjem producentske kuće dok je sniman film.

Film govori o mladoj pevačici i njenom matorom namćorastom komšiji čije se sudbine ukrste kada matorac u afektu i samoodbrani ubije lokalnog narko dilera a pevačicin momak zbog toga ode u istražni zatvor.

Irene Cara igra pevačicu i film donosi nekoliko njenih numera, sa pevanjem uživo, dakle kapitalizuje njen muzički status u tom trenutku, ali film nije ni mjuzikl ni u užem smislu muzički, niti muzika išta suštinski determiniše. George Segal igra komšiju ubicu iz nehata. I njih dvoje su dobri, međutim, sama priča je zamršena, i praktično nema razrešenje, kao da je nestalo trake u jednom trenutku posle dva čina.

Segal i Cara uspevaju da na harizmu, uz saradnju dobrih epizodista kao što je recimo multitalentovani Clark Johnson, naprave simpatičan 80s ugođaj, i ovaj film vredi videti kao vremensku kapsulu s nekim dragim ljudima. Međutim, kao priča, kao celina, nema gotovo nikakvog smisla.

* 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

Reporteri emisije World in Action naišli su na sumnjive okolnosti hapšenja i suđenja Birmingemskog šestorci koja je izvršila podmetanje paklenih mašina u pat tamošnjih pabova. Ponukani idejom da pripadnici IRAe koji su uhapšeni i osuđeni zapravo nisu odgovorni za taj napad, krenuli su da istražuju, locirali počinioce, neke žive, neke mrtve, i mahom izbegle u Republiku Irsku, ali spor pred sudom nije otišao dalje od ponovnog otvaranja.

Dokumentarista Michael Beckham, inače jedan od reditelja emisije WORLD IN ACTION, snimio je film THE INVESTIGATION: INSIDE THE TERRORIST BOMBING za televizijsku kuću Granada koji je u Americi preuzeo HBO, u kom po scenariju Roba Ritchieja sistematski i klinički prikazuje istragu, sa sjajnim glumcima kao što su Martin Shaw, John Hurt i Roger Allam u glavnim ulogama.

Beckham ne pokušava da veštački stvara emociju i napetost, oni proizlaze iz samih dešavanja. Film je jednostavno ali efektno realizovan, sa upečatljivom i sugestivnom atmosferom britanske dokudrame koja je veoma karakteristična i ostavlja jak utisak kada se dobro izvede, kao ovaj put.

[crippled_avenger]

Barry Shear je zbog filma ACROSS THE 110th STREET uspeo da se nametne kao jedan od najuzbudljivijih televizijskih reditelja sedamdesetih, što se mene tiče. Njegova bioskopska filmografija je veoma zanimljiva a televizijska, iako uklopljena u žanrove koji su dominirali tim formatom tog vremena, takođe nije za potcenjivanje.

SHORT WALK TO DAYLIGHT kao jedan od scenarista potpisuje nama dobro poznati Gerald DiPego koji ima potpise na raznim filmovima među kojima je i LITTLE MURDERS Predraga Antonijevića. Ovaj televizijski film govori o grupi Njujorčana koje u noćnom metrou zadesi zemljotres i oni moraju da se izvuku iz zatrpanog tunela i susreću se kako sa raznim opasnostima tako i sa rasnim, socijalnim i karakternim razlikama među sobom.

Film je dinamičan, fizički vrlo solidno produciran i izveden sa solidnim scenografskim i tehničkim rešenjima. Manje impresivan od sovjetskog bioskopskog filma na istu temu - ali i bez potapanja metroa kao jedne od pretnji, SHORT WALK TO DAYLIGHT uspeva da sprovede sve što treba.

Shearova režija je precizna, angažovana maksimalno, sa jasnim stavom prema priči i likovima, bez uopštenosti koja ume da karakteriše takve produkcije.

[crippled_avenger]

THE ASTRONAUT iz 1972. godine je svojevrsna anticipacija Hyamsovog CAPRICORN ONE. Reč je o televizijskom filmu u kom junaci moraju da lažiraju rezultate svemirske misije. U ovom slučaju, pronalaze dvojnika poginulog astronauta kako bi očuvali utisak da je misija na Mars uspela, a nije.

Međutim, dvojnik uspeva da se dosta solidno snađe u svojoj ulozi. Čak i astronautova supruga koja je imala određene teškoće sa mužem u njemu nalazi partnera koji joj postaje oslonac.

Nevolje kreću kada Sovjeti najave svoju misiju na Mars, ne sluteći da će i njihova posada nastradati isto kao i američka, a dvojnik ne želi da to dopusti iako je establišment prema tome ravnodušan.

Film kao sva televizijska produkcija tog vremena traje sedamdesetak minuta ali je vrlo zanimljiv i vešto izveden u relativno kamernim uslovima. Tema lažiranja svemirskih putovanja i sletanja na planete je dobro poznata i temelji razne teorije zavere, pa ne čudi da je ovo plodna tema za razne autore.

Astronauta i dvojnika igra Monte Markham koji je u ovom filmu dobra faca. Kasnije će se on vratiti ovom tipu lika i u RIFTu Dejana Zečevića, nažalost bez reference na ovaj televizijski film iako bi to bilo veoma zanimljivo, pošto se bave komplementarnim temama.

[crippled_avenger]

Rupert Wyatt je po scenariju Williama Monahana snimio superioran rimejk filma THE GAMBLER koji je po scenariju Jamesa Tobacka režirao Karel Reisz. Čini se da je između Tobacka i Reisza postojao i generacijski i stilski jaz, i njihov film iz 1974. godine je ostao pre svega zanimljiv. Rimejk nastao četrdeset godina kasnije, i što je zanimljivo isprva najavljen kao režija Todda Phillipsa, takođe unosi neke neuobičajene elemente ali uspeva da ih uspešno integriše.

Najmanje zanimljiv aspekt ovog rimejka je priča, iako je menjana u odnosu na original, koji je pak inspirisan Dostojevskim u određenoj meri. Snaga rimejka je u načinu kako je realizovan, i pre svega kako je neke neočekivane i moćne energetske kapacitete uklopio i iskoristio.

James Caan je bio mačo junak, sa emotivnom stranom, dočim je Mark Wahlberg u jednoj tobože nijansiranoj a zapravo vulgarnijoj eri, jedan od jačih simbola blue collar heroja koji ima moralni kodeks, ili ga stiče tokom priče, ima jaku emociju, ali cerebralan svakako nije. Caan je u tom smislu bio logičniji izbor za ulogu korodiralog profesora koji se bavi kockom od Wahlberga, ali na kraju cele priče, Wyatt uspeva da učini da i njegovom glumcu verujemo kao kockaru.

THE GAMBLER je film o onome što glavnog junaka, nesporno inteligentnog, harizmatičnog i najpre situiranog uvlači u svet kocke, a to nije samo hazarderski adrenalin već pre svega pitanje identiteta, samoviđenja, i konačno inspiracije. Umetnik po vokaciji, glavni junak ovog filma sebe jednim delom pretvara u umetničko delo, inspiriše se samim sobom za usmenu književnost kojom se brani i kojom opsenari.

Wyatt je okružio Wahlberga sjajnim glumcima, Brie Larson je tu kao studentkinja sa kojom ostvaruje poseban odnos, Jessica Lange je majka koja mu pomaže Xti put dok je on vodi iz razočaranja u razočaranje, John Goodman i Michael Kenneth Williams su tu kao zelenaši i svi su odlični, a Wyatt je ponovio potom uspešnu saradnju sa Goodmanom i u CAPTIVE STATE.

Međutim, ključni izazov je kako svet zelenaša i ilegalne kocke iznova učiniti svežim. I Wyatt to radi glumcima, a Monahan maštovitim situacijama i neočekivanim reakcijama glavnog junaka koje odstupaju od konvencionalnog ponašanja u gangsterskom filmu. Monahan je pisao puno ovakvih scenarija, a ovaj mu je možda i najuspešniji.

Tobackov motiv point shavinga u NCAA košarci o kom je snimio ceo film HARVARD MAN postoji i ovde, adaptiran za okolnosti savremene košarke, veoma psihološki ubedljiv.

Konačno, u saradnji sa Greigom Fraserom, sjajnim snimateljem, Wyatt diže sve na najviši mogući nivo vibrantnosti filma sedamdesetih ali izvedenog tehnikom dvehiljadedesetih, i kad je reč o dizajnu, sve je praktično bez premca. Ovo je inače jedan od retkih filmova u kojima junakinja vozi "jugo" a da se to ne naglašava kao nešto komično ili naročito karakteristično, iako nosi određenu znakovitost i diskretnu simboliku.

THE GAMBLER je old school film, nešto što se danas naziva grown up moviejem, iako nije prestige picture. Ako imamo u vidu na kako se osetljivoj ničijoj zemlji našao, zapravo dobro je i prošao. Kritiku je u svoje vreme zbunio ali verujem da je one koji su ga gledali obradovao.

* * * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

Richard Maibaum je bio najplodniji "kućni" scenarista serijala 007. Uprkos tome što je imao veoma bogatu karijeru pre ovog angažmana, kada je ušao kod Cubbyja u mašinu, u principu gotovo da nije radio. Ipak, jedna od stvari koje je napisao bio je pilot za seriju JARRETT sa Glennom Fordom. Maibaum je smatrao da je Ford bio prestar za ovog junaka koji je morao biti fizički spremniji, i da je zato pilot propao.

Danas je televizijski film JARRETT ostao kao backdoor pilot odnosno samostalno delo iz kog nije izrasla serija. Ford igra privatnog detektiva koji je veoma upoznat sa istorijom umetnosti i krađama umetnina. Uvlači se u slučaj nestalih biblijskih zapisa i borbe kou oko njih vode jedan mega church šarlatan i moćni kolekcionar.

Fordovog protivnika, kolekcionara, igra čuveni Anthony Quayle, i on je odlična podela. Nažalost, Barry Shear, inače vrlo vešt i na malom prostoru ovde nije pružio puno, stoga ovaj backdoor pilot opravdani nije izrastao u seriju.

[milan]

Za nedelju dana nam stiže Skyshowtime streamer, koji ima sve od paramounta plus i univezala i showtime-a i to... pa me zanima, da li da se upuštam u Yellowstone i ostale Sheridanove serije?

[crippled_avenger]

Za nedelju dana nam stiže Skyshowtime streamer, koji ima sve od paramounta plus i univezala i showtime-a i to... pa me zanima, da li da se upuštam u Yellowstone i ostale Sheridanove serije?

U MAYOR OF KINGSTOWN svakako, to je sjajna serija. U 1883 koji je spin-off YELLOWSTONEa smešten u prošlost, da, ako voliš vestern. Što se YELLOWSTONEa samog tiče, to je onako kaubojska sapunica režirana kao akcioni film. Meni je to bilo okej. Prijatno za neku sekundarnu seriju. Nikada je ne bih stavio na plejlistu kao glavnu stvar, ali bih je stavio kao predjelo. MAYOR je s druge strane, glavna stvar. Tako da, preporučujem.

Sa Showtime preporučujem od aktuelnih CITY ON A HILL, recimo. To je jako dobro.

[crippled_avenger]

SEBASTIAN Davida Greenea, reditelja iz Britanije koji je i posle selidbe za Kanadu i SAD još neko vreme snimao holivudske produkcije u domovini, u vreme izlaska dočekan je mlako. Takva reakcija je razumljiva jer je reč o veoma atipičnom špijunskom filmu koji se bavi raznim stvarima i kreće se u raznim smerovima.

Dirk Bogarde igra blaziranog i sto posto posvećenog oksfordskog profesora koji razbija šifre za britansku tajnu službu. Pripadnik viših klasa, prihvata ga establišment uprkos ekscentričnosti ali u "običnom" životu se slabo snalazi. Vodi tim žena-šifrantkinja, od kojih se u jednu zaljubljuje, a jednu toleriše iako je levičarka sve dok se ne otkrije da je predavala informacije svojoj benevolentnoj organizaciji. Posle sloma i sumnji u sve i svakoga, povlači se iz obaveštajnog rada a onda se vraća kada sovjetski satelit kreće da emituje nejasan signal...

Špijunski milje jeste prostor u kom se priča dešava ali ovde nemamo dominantnu temu koja je vezana za špijunske intrige. Imamo zapravo dve - dilemu da li je najbolja prijateljica i saradnica glavnog junaka krtica, i zaplet sa satelitom u trećem činu. Međutim, ono što je glavna tema filma jeste transformacija glavnog junaka, njegov character arc i put koji prelazi u ovim okolnostima i u ovom okruženju.

Film dolazi iz produkcije velikog Michaela Powella, jednog od najvećih reditelja svog vremena i veoma je atipičan, ali Powellovo ime bi trebalo da probudi poverenje kod gledalaca. Međutim, lako mogu ostati razočarani koji - s pravom - očekuju neku mnogo konvencionalniju špijunsku postavku koja se i nagoveštava u prvom činu.

Priču filma napisao je Leo Marks a scenario Gerald Vaughan-Hughes, i predložak je veoma zanimljiv, uprkos tome što izneverava očekivanja i krši pravila. U tom izbegavanju da se u potpunosti zakače za bilo koji pripovedački zamajac iz domena žanra, scenaristi ipak stavljaju ogroman teret na reditelja i glumce da u pojedinim stagnantnim fazama pokrenu stvari.

David Greene režira sa puno stila i kao što je Dirk Bogarde briljantan u glavnoj ulozi (a naše naknadno znanje o njegovoj seksualsnosti daje svemu još zanimljiviji predznak) i njih dvojica čine da film bude stylish do iznemoglosti što mi se izuzetno dopalo. SEBASTIAN nije jedini film koji uvodi motiv kontrakukture i psihodelije u špijunac, i to radi na vrhunski način.

Plašim se da će kvaliteti SEBASTIANa zauvek ostati nepriznati kod onih koji, kako rekoh, s pravom, očekuju nešto konkretnije. Ipak, reč je o filmu koji je jako zanimljiv i zauzima važno mesto u istoriji žanra.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

Barry Shear nije mnogo pisao ali jeste bio kreator ovog pilota koji nije usvojen ali je u Americi prikazan kao TV film nedelje a van SAD išao u bioskope.

Međutim, ovaj televizijski film on nije režirao. Taj posao je obavio David Greene, reditelj za kog sam se zainteresovao posle filma SEBASTIAN.

Ovog puta Greene se kreće klasičnijim bondovskim stazama. Robert Wagner igra rogue secret agenta kome po uzoru na američke private dickove nije ni do čega ali protiv svoje volje biva uvučen u zaveru nekih bizarnih high tech negativaca koje predvodi naslovna Madame Sim, ženska verzija Fu Manchua koju igra Bette Davis.

Ponovo je Greeneova inscenacija stylish i otvaranje u parku je u najboljem duhu tadašnjih para-Bond filmova u pogledu spoja špijunske intrige i psihodeličnog humora.

U središnjem delu, kada Madame Sim krene da kuva svoj plan sa otmicom Polaris podmornice, stvar ulazi u određenu repetitivnost i ne eskalira dovoljno u pogledu akcije, ali Greene je i dalje neprekidno stylish i to mu se ne može poreći.

Po ovome što sam video deluje da je Wagnerov lik trebalo da bude nešto kao Bond a Bette Davis nešto kao Moriarty i da bi taj rivalitet trajao kroz celu seriju. Sa ovakvom ekipom je to bilo održivo.

Nema sumnje da sam gledao bolje televizijske filmove u ovoj epohi, ali isto tako Greene je bez sumnje postigao pravi film look i evocirao utisak zanimljivog filma u svom kadriranju.