The Crippled Corner

[crippled_avenger]

Prvi i za sada najuspešniji film iz Apollon serijske proizvodnje koji je stigao u bioskope bio je DŽEM OD KAVIJARA Ivice Vidanovića. Film je svoju premijeru imao četiri dana pre izlaska na platformi na televiziji, što samo pokazuje da je cela priča oko Apollona kao striming servisa potpuna farsa sa ko zna kakvom pozadinom.

Reč je o komediji u tradiciji Milorada Milinkovića Debelog koja u pogledu forme i izvedbe podseća na lažnu upeglanost i neuspeli pokušaj dobrog kroja ČITULJE ZA ESKOBARA a u pogledu same priče i njenog vođenja na njegova najgora ostvarenja kao što su POTERA ZA SREĆKOM ili ZDUHAČ.

Igor Đorđević je fizički nepodnošljiv u glavnoj ulozi. Taj stepen šmiranja degradira možda i nešto što je moglo od tog besmislenog lika da se napravi jer on je Šumadinac koji vodi dvostruki život sa ženom, ljubavnicama i sitnim prevarama. Uporedo postoje još dva zapleta koja deluju kao da će biti važna ali scenarista Božidar Knežević nije mogao da ih izvede do kraja.

U filmu ima dobrih glumaca. Deluje da su Zorana Bećić i Tamara Šustić mogle da pruže više, da su imale zanimljiviju i supstancijalniju rolu. Međutim, slično kao u LUČI imamo disbalans između dobrih i relativno poznatih i slabih te potpuno nepoznatih glumaca. I nažalost imamo Igora Đorđevića koji je verovatno iz najbolje namere na pogrešan način pokušao da "podigne" ovaj isprazan materijal.

Ako je suditi po špici na kojoj piše da je film dobio podsticaje za snimanje, ovaj naslov je imao respektabilan budžet za ovu vrstu žanra. On se nažalost ne vidi na ekranu i to je šteta.

[crippled_avenger]

G.I. JOE je veoma zanimljiva multimedijalna franšiza, ne samo zato što je jedna od poslednjih na koju sam se gasirao u detinjstvu, već i zbog toga što je Hasbro imao jako uspeo prvi film u svom pokušaju da je prebaci na film. Profilisani reditelj popcorn extravaganzi Stephen Sommers je tom prilikom snimio svoj najbolji film - ne samo zbog toga što je bio prepun visoke estetizacije i stilizacije, i dobre uklopljenosti high tech tajnih ratnika sa realnošću koju poznajemo, već zbog toga što je zaličio na jednu jako dobru, jako osmišljenu igru džojcima, u umu nekog jakog bistrog deteta.

Nažalost, Jon Chu je u drugom filmu sve što je bilo dobro pokvario, smestivši G.I. Joe u realnost kao jednu veoma opremljenu ekspedicionu jedinicu, i uveo ih je kroz borbe sa običnim, "realističnim" vojskama od kojih su naravno superiorniji, i to ih je učinilo antipatičnima, tako da ni Rock, ni Palicka ni Willis kao originalni Joe nisu mogli da spasu taj film, u kom ništa nije shvaćeno iz Sommersovog uspeha.

Robert Schwentke dolazi da režira SNAKE EYES u jednoj specifičnoj situaciji. Njegova nemačka faza pre odlaska u Ameriku bila je neupečatljiva, ali onda baš u Holivudu snima svoje najbolje filmove i nekoliko upečatljivih radova kao što je SF ljubavni triler TIME TRAVELER'S WIFE, retro-špijunski comic book akcijaš RED koji je potom dobio i nastavak i još ponešto, da bi se potom vratio u nemačku i snimio maestralni DER HAUPTMANN, jednu znakovitu crno-belu art house storiju iz Drugog svetskog rata koja je zaslužila mnogo veći uspeh od onog koji je imala. Praktično, tek posle Holivuda, Schwentke snima svoj najbolji nemački film, a možda i najbolje ostvarenje sveukupno.

Onda se Schwentke vraća u Holivud da snima treći G.I. JOE film što posle HAUPTMANNa deluje kao neka perverzna ironija sudbine. Međutim, ono što nam je pružio je nesvakidašnje.

SNAKE EYES: G.I. JOE ORIGINS je origin story o tome kako je stasao Snake Eyes i Cobre ima vrlo malo a Joe se pominju u tragovima. Rečju, ovde toga maltene nema, i više stoji kao neki Easter Egg.

Ono što imamo je savremeni nindža film, o mladom momku u potrazi za očevim ubicom koji pronalazi razumevanje među jakuzama, jednom grupom koja zna tajnu počinilaca i drugoj u kojoj mu se nalazi najbolji prijatelj. On je talentovan za borbu, ali uz njihovu obuku on postaje nindža, a sukob svakoga protiv svih postaje neizbežan.

Film je slikao Bojan Bazelli, Hercegnovljanin školovan u Pragu, i on donosi filmu jednu veoma specifičnu neposrednost,  puno pokreta kamere po uzoru na dalekoistočne filmove, možda ponajviše one novije indonezijske, ali svakako i japanske i honkonške, a ambijenti imaju onu neonsku, kišnu, sivu boju i atmosferu BLACK RAINa.

Film sjajno izgleda a scene borbe su zbiljna izvanredne. Jedna od uvodnih u magacinu zaista bez problema može imati svoje mesto u nekom 007 filmu. Schwentke i ekipa uspevaju da donesu sve, i dizajn i energiju i zdravu dozu smisla za humor.

Odlični glumci, vrhunska akcija, izuzetno upečatljive lokacije, nindže. Ovo je najviša klasa holivudskog akcionog eskapizma koja nastaje unutar franšize ali zapravo egzistira mimo nje, kao Loganov odlazak u Japan kod Mangolda u WOLVERINEu, što će kasnije prerasti u masterpis LOGAN.

SNAKE EYES je izašao u teškim korona uslovima, i ne smemo zaboraviti da je ovo treći deo G.I. JOE filma, dakle recepcija mu je ko zna kakva. Ali, ovaj film će sigurno živeti među ljudima koji nisu zalutali u bioskop.

* * * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

Meni je, čim sam video trejler, bilo jasno da je ovaj film ekstra loš!
Kriple, možda te morbidna radoznalost navede da overiš i PORNO PRIČU?

http://www.znaksagite.com/diskusije/index.php?topic=1352.msg761670#msg761670

[Васа С. Тајчић]

500 KADA je televizijska drama Gordana Mihića koju je Milan Jelić režirao u jednu veoma uspelu, komunikativnu i duhovitu mentalitetsku komediju sa jakom dozom socijalne kritike.

Jelić je imao priliku da u ovom projektu okupi zaista All-Star glumačku ekipu, a posebno se može izdvojiti Milan Gutović u ulozi Cajka, junaka koji se pojavio u isto vreme kad i Šojić, i uprkos tome što je restorater a ne rukovodilac, karakterisičan je po stavu i identičnom piroćanskom akcentu.

Kada je Gutović uveo to svojstvo Šojiću u odnosu na Cajka teško je utvrditi. Cajko je svakako izašao pre TESNE KOŽE i snimljen je pre ali Gutović već u LAFU U SRCU uvodi neke detalje koji će kasnije karakterisati njegov komičarski rad a to je ista godina kad i 500 KADA.

Nikola Simić igra privrednog inspektora koji dolazi na građevinsko stovarište na kom se enigmatično pojavilo nečijih pet stotina kada i sa kojima oni već dve i po godine ne znaju šta da rade. Na zboru radnih ljudi oni pokušavaju da dokuče šta i kako, i naravno otvaraju Pandorinu kutiju raznih samoupravnih idiosinkrazija.

Mihić se snalazi dobro na teritoriji koja u suštini nije njegova. 500 KADA je zapravo protipska Pavićeva drama. Iako je Mihić pisao SIROTE MALE HRČKE, određeni zlatni standard kad je reč o komedijama smeštenim u administrativne organe, ovo je ipak Pavićevski fah jer je on majstor i socijalističkog screwballa i socijalističkog slapsticka.

Pod "pavićevskim" naravno mislim na rad Siniše Pavića u najboljoj formi i u najboljem smislu.

Jelićeva režija je sigurna, i uspeva da kapitalizuje zaista prejaku glumačku podelu i sjajan tekst.

Можда би било интересантно упоредити драму "Канте или кесе" са овим.

[crippled_avenger]

500 KADA je televizijska drama Gordana Mihića koju je Milan Jelić režirao u jednu veoma uspelu, komunikativnu i duhovitu mentalitetsku komediju sa jakom dozom socijalne kritike.

Jelić je imao priliku da u ovom projektu okupi zaista All-Star glumačku ekipu, a posebno se može izdvojiti Milan Gutović u ulozi Cajka, junaka koji se pojavio u isto vreme kad i Šojić, i uprkos tome što je restorater a ne rukovodilac, karakterisičan je po stavu i identičnom piroćanskom akcentu.

Kada je Gutović uveo to svojstvo Šojiću u odnosu na Cajka teško je utvrditi. Cajko je svakako izašao pre TESNE KOŽE i snimljen je pre ali Gutović već u LAFU U SRCU uvodi neke detalje koji će kasnije karakterisati njegov komičarski rad a to je ista godina kad i 500 KADA.

Nikola Simić igra privrednog inspektora koji dolazi na građevinsko stovarište na kom se enigmatično pojavilo nečijih pet stotina kada i sa kojima oni već dve i po godine ne znaju šta da rade. Na zboru radnih ljudi oni pokušavaju da dokuče šta i kako, i naravno otvaraju Pandorinu kutiju raznih samoupravnih idiosinkrazija.

Mihić se snalazi dobro na teritoriji koja u suštini nije njegova. 500 KADA je zapravo protipska Pavićeva drama. Iako je Mihić pisao SIROTE MALE HRČKE, određeni zlatni standard kad je reč o komedijama smeštenim u administrativne organe, ovo je ipak Pavićevski fah jer je on majstor i socijalističkog screwballa i socijalističkog slapsticka.

Pod "pavićevskim" naravno mislim na rad Siniše Pavića u najboljoj formi i u najboljem smislu.

Jelićeva režija je sigurna, i uspeva da kapitalizuje zaista prejaku glumačku podelu i sjajan tekst.

Можда би било интересантно упоредити драму "Канте или кесе" са овим.

To sam već uradio samo još nisam napisao post ali biće!

[crippled_avenger]

Gyorgy Mor Karpati snimio je film JOVO NYAR, jedan visokoestetizovai arty film o mladim ljudima koji dožive traumu u letnjem kampu kada im se jedan od drugova ubije.

Ovo je jedan od onih filmova koji su malo snimljeni kao reklama za Telenor, malo se junaci ispovedaju direktno u kameru, malo imamo scene koje nemaju veze sa pričom, ali pogađate, to je diskretan postupak, u stvari imaju veze s pričom i sve je to tako prijatno i lapidarno i na kraju se završi posle zbilja bezopasnih 73 minuta, bez mnogo žrtava.

Film je imao neko eksponiranje na festivalima, u suštini nebitno ali za naše uslove pristojno.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

FUNNY PAGES Owena Klinea je više nego uspešan rediteljski rad Owena Klinea, sina Kevina Klinea i Phoebe Cates. On pravi ovaj film u zaista klasičnom filmmakerskom maniru, režira, piše scenario, montira i igra glavnu ulogu.

A Owen Kline se izuzetno snašao u svim tim ulogama. Naročito jer je i film takav da se vrti oko glavnog junaka, mladog strip crtača koji želi da se usavrši i probije i da bi to postigao odlazi od kuće i kreće da radi bedno plaćene poslove i živi u uslovima koje je teško zamisliti.

Komične situacije proističu iz same postavke ali i iz veoma vešto izvedenih i uklopljenih gegova koje Kline dobro izvodi u svakoj od svojih funkcija.

Faktura slike evocira socijalne melodrame sedamdessetih, iako se film dešava sada i Kline to veoma zanimljivo koristi kako bi evocirao epohu u kojoj su ovakve filmove snimali Elliott Gould ili George Segal kao glumci, pa i Woody Allen kao kompletan autor.

Film je veoma moderan uprkos svojim retro zahvatima, i predstavlja jedan od najzanimljivijih debija protekle sezone i izbacivanje Owena Kleina u jednu benstillerovsku orbitu. Videćemo za koji put će se dominantno opredeliti.

Ljubitelji i poznavaoci indie filma i underground stripa nikako ne smeju da propuste ovaj film a ne treba ni ostali.

* * * 1/2 / * * * *

[Meho Krljic]

O, pa to zvuči vrlo primamljivo.

[crippled_avenger]

O, pa to zvuči vrlo primamljivo.

Film je neodoljiv. Ali, SNAKE EYES ovaj, to ima tvoje ime ispisano po sebi kao devojka u Tošetovoj pesmi.

[crippled_avenger]

Carlos Vermut je jedna od bitnih ličnosti španskog filma na ničijoj zemlji između žanra i arta, s tim što kod njega prevladava art. Deluje kao da je on jedan od onih kreativnih članova ekipe koji je zadužen za najekstravagantnije i neuspele projekte kome se ostali dive sa netfliksovskih, holivudskih ili siđesovskih Olimpa.

Posle scenarija za Plazin film ABUELA, Vermut nastupa sa jednim neobično smirenim i konvencionalnim filmom za svoje standarde. MANTICORA je priča o dizajneru igara koji posle traumatične situacije kada je od požara spasao dečaka, postaje čudan i nezadovoljan i negde tu film počinje da me gubi i slabo mi drži pažnju.

Kada krene, MANTICORA pokazuje da Vermut vlada ritmom, atmosferom i da uspeva da postavi ubedljive i zanimljive odnose među likovima ali onda postepeno kreće da deteriorira - ali nažalost ne u neku linčovsku iracionalnost već u gubitak fokusa.

Vermut je uvek zanimljiv, pa i sada, i žao mi je što se nije snašao u ovom projektu za koji mi se učinilo da bi mogao biti blizak mom senzibilitetu.

* * / * * * *

[Meho Krljic]

O, pa to zvuči vrlo primamljivo.

Film je neodoljiv. Ali, SNAKE EYES ovaj, to ima tvoje ime ispisano po sebi kao devojka u Tošetovoj pesmi.

Oh, svakako, ja sam voleo i prva dva G.I. Joe filma bez zadrške.

[crippled_avenger]

Tony King, poznat danas kao Malik Farrakhan je čovek kog sam upoznao pre ravno 20 godina na prvom beogradskom koncertu Public Enemyja. Ostavio mi je utisak zanimljivog lika, veterana raznih političkih procesa, rasnih trvenja i dešavanja. Sećam se da sam se raspitivao malo kod njega o nekim Blaxploitation facama koje volim i to je bilo manje-više to.

Tony King je šef obezbeđenja Public Enemyja od druge godine njihovog rada kada su ga upravo Farrakhanovi ljudi preporučili i ovaj film bez mnogo intervencija prikazuje njega i njegovog brata "danas" ali i u periodima ranije.

Ovaj film iz 2015. godine prikazuje trenutak kada su Tony i njegov brat Charles bili predloženi za ulazak u Hall of Fame kao prva dva rođena brata afroameričkog porekla u istoj ekipi, a zaigrali su za Buffalo Billse. Treba imati na umu da su oni u onom domenu rekorda, da ne kažem bizarnih dostignuća i da nisu bili bitni NFL igrači.

Posle NFLa, Brother Malik ulazi na film i igra epizode u nizu filmova među kojima su neki baš superkultni kao GANJA & HESS a on se posebno ponosi ulogom u SPARKLE u kom je rano pojavljivanje Irene Cara što je na neki način imalo refleksiju na Luhrmannovu seriju THE GET DOWN ali to je neka druga priča.

Brother Malik je čovek koji je bistriji nego što je prikazan u ovom filmu. Proveo je vreme pored sjajnih govornika ali on nije jedan od njih. Vrlo često izgovara opšta mesta i autor ga ne uvodi u zanimljivije segmente priče. Možda je to opservacioni momenat, možda nešto drugo ali do kraja ostaje utisak da se o Brother Maliku mogao napraviti artikulisaniji film.

Pa ipak, ako vas zanima Nation of Islam, Public Enemy, Blaxsploitation a pomalo i NFL, ovde opet ima za svakoga ponešto važno.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

Ne treba potceniti jednu veliku ciljnu grupu savremenog filma a to su glupi ljudi.

Mnogi autori su izgradili karijere obraćajući se upravo njoj a jedna od najciničnijih formi je svakako "pametan film za glupe ljude" na kojoj je recimo Christopher Nolan izgradio karijeru.

THE MENU je međutim uvod u novu eru filma za glupe ljude. Kao što je u svim aspektima došlo do trenda da se ukine apropriranje kulture, recimo gej ljude više ne igraju glumci koji to nisu i sl. tako je i ovaj film delo koje su glupi ljudi snimili za glupe ljude.

Rezultat je istovremeno nepodnošljiv za gledanje ali fascinantan za ljude koje fascinira ljudska glupost pre svega u odnosu samih autora prema filmu. Retko se sreće film u kom neko toliko ozbiljno shvata nešto toliko nebulozno kao u ovom filmu.

Međutim, još je zanimljivije nešto svojstveno glupim ljudima a to je da zaborave da su nešto negde ranije videli i pomisle da su to sami izmislili što je drugo veoma snažno obeležje ovog filma.

Kroz celo trajanje filma THE MENU, čovek u priličnoj neverici pokušava da se seti da je li je isti ovaj film - ranije već gledao ali ga je zaboravio jer kako drugačije objasniti taj osećaj da sve vreme znate sve unapred, sve unazad, sve po dubini i sve po širini. Ne samo da znate svaki sledeći deo zapleta, nego znate svaki sledeći kadar koji ide, zvučni efekat, komad odeće koji će poneti glumci i sl.

Stoga, kada je film za glupe ljude konačno predat u ruke glupim ljudima dostigao je neku vrstu transcedencije koju Nolan kao cinik ipak nije mogao da dosegne.

* 1/2 / * * * *

[dark horse]

Srećom da se sve zaustavilo na tom Nolanu i filmovima za glupe ljude.

Gde bi smo bili danas, da je neko pre samo par hiljada godina smislio religije za glupe ljude?!?? 

[crippled_avenger]

Denis Rovira Van Boekholt režirao je adaptaciju Ramseya Campbella pod naslovom LA INFLUENCIA. Ramsey Campbell je liverpulski pisac koji je najviše ekranizacija imao u Španiji i ovaj film je jedna od njih, ali nažalost i najslabija - premda nisam naročit poštovalac ni ostalih.

Reč je o jednoj relativno uobičajenoj priči o nekom entitetu koji zaposeo baku na umoru i porodici koja se sa njim bori a povremeno biva i posednuta.

Denis Rovira Van Boekholt tehnički vlada situacijom ali naprosto nikada ne uspeva da istinski pokrene film, da nas veže za likove i na kraju imamo dosta truda koji nekako samo prođu pored nas.

* 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

Nadia Tass snimila je OLEG. THE OLEG VIDOV STORY po autobiografiji samog Oleg Vidova nudeći veoma zanimljivo viđenje njegovog veoma uzbudljivog života, gde se otvara puno pitanja, ostaje još nekih nedovoljno istraženih rukavaca koji su se mogli dotaći ali se filmu nikako ne može prebaciti što nisu.

Film je urađen veoma pedantno, sa sjajnim arhivskim materijalom, bogato opremljen raznim insertima, sa veoma pedantnim i diskretnim rekonstrukcijama, sagovornicima od kojih je samo par esencijalno zaista ali nijedan nije slab i nažalost jednom velikom manom - a to je ipak jedan slavljenički ton u završnici filma gde se prosto bez nekog velikog razloga poslednje godine njegovog života postavljaju maltene kao neki hagiografski polupromotivni film što unekoliko pojeftinjuje sve što je do tada viđeno.

Film je doduše pravljen za najširu publiku, možda i više za televiziju nego za bioskop i namenjen je gledaocima sa Zapada koji ne znaju baš sve o SSSRu kao mi. Međutim, uprkos tome što ima infodumpovanja ono je dobro urađeno, maltene školski po svojoj efikasnosti.

Vidovljeva sudbina je neobična i u izvesnom smislu tragična. Da ovaj film nije nastao pod velikom kontrolom njegove porodice, rekao bih čak da je ovde dosta nekih očiglednih detalja ostalo nepreispitano a to je da su bar dva, ako ne i sva tri Vidovljeva braka bila iz koristi - jedan ga je koštao svega a druga dva su poslužila da se izvuče.

Isto tako za nas je zanimljivo to da je značajan deo svoje karijere proveo radeći u SFRJ, od gostovanja u Bulajićevoj NERETVI, pa nadalje, SFRJ je bila maltene jedina strana zemlja u koju je mogao da ide da radi a na kraju ju je iskoristio kao odskočnu dasku za svoj prebeg na Zapad.

Priča o prebegu na Zapad je jako uzbudljiva, sa sve utakmicom Zvezde i Dinama koja igra značajnu ulogu. Cela ta priča zaslužuje maltene zaseban film i bilo bi dobro čuti i neku drugu verziju osim Olegove.

Ukupno uzev, ovo je luksuzan, dobro opremljen biografski dokumentarni film napravljen u spomen na značajnog glumca, pod pokroviteljstvom porodice. Kao takav ima određena ograničenja ali je i dalje veoma inspirativan za diskusiju.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

PSYCHOPHONY Xaviera Berraondoa je loš španski horor iz 2012. za koji sam po svim najavama i video da je đubre ali sam ga ipak pogledao zainteresovan čisto zanatski za to kako je autor prišao toj svedenoj priči o pet šizofreničara dovedenih na ispitivanje u kući koju su pohodili neki natprirodni činioci.

Nažalost, u ovom filmu gotovo da ništa dobro, a svakako ništa novo nisam video, pa samim tim mislim da može da ga zaobiđe apsolutno svako, čak i onaj zainteresovan za industrijsku špijunažu.

[crippled_avenger]

CORTEN Marca Ferrera je film iz žanra "da li su oni budale što ovo snimaju ili ja što ovo gledam", ali u svoju odbranu moram reći da je ovaj queer slasher imao kritike koje nisu ni približno nagoveštavalo o kakvoj je orgiji diletantizma reč.

Queer film jeste underground forma a underground jeste dom užasnog filma, ali kritika bi trebalo ako ne da ispravno vrednuje a onda bar da opiše šta nas čeka. Od CORTENa sam očekivao queer giallo koji će biti no budget underground varijacija na žanr.

Ono što sam dobio radije ne bih komentarisao. Ne verujte kritikama ovog filma. Ovo je jedna statična jezivo loše izvedena kolekcija predugih dijaloških scena snimljenih iz jedne pozicije kamere, i pevačkih numera u queer klubova i malo još nešto pride.

[crippled_avenger]

Veronica Roth pisala je YA distopiju DIVERGENT i uprkos tome što nisam veliki fan tih kontinuiranih filmskih serijala gde nijedan film nije napravljen da stoji zasebno, i generalno ih izbegavam, ovaj serijal je imao tu privilegiju da se u njemu u raznim fazama zaista skupio veliki broj autora koje cenim.

Prvi film radio je Neil Burger, žanrovski delatnik sa integritetom koji funkcioniše po obodima studio sistema odnosno snima studio-sized filmove za nezavisne producente i kao vodeći scenarista njegovog filma potpisan je Evan Daugherty, čovek koji je radio brojne studio franchise projekte.

Burger pre svega okuplja sjajnu glumačku ekipu oko Shailene Woodley i u njoj se nalaze njuške kao Theo James, Zoe Kravitz, Miles Teller ili Ansel Elgort i zasenjuju odrasli kast u kom je glavna Kate Winslet. I u tom pogledu danas je ova podela zaista who's who te holivudske generacije.

Film je solidno dizajniran, čak i više u atmosferičnoj fotografiji Alwina Kuchlera nego u scenografiji, a glumačka podela je očekivano fotogenična.

Problem nastaje u naraciji. Naprosto, ovaj film je malo relaksiran u ritmu. Nije dosadan ali nije ni dovoljno tenzičan. Deluje da je spor, mada nije. Problem je u samom postupku. Naime, nije nužno da se u filmu dešavaju neke neverovatno inovativne stvari da bi bio interesantan, čak i skroz predvidiv narativ može biti efektan ako se uradi sa ubeđenjem, svežinom autora itd. No, u tom slučaju je bitno da se junaci bore, imaju cilj, prolaze transformaciju a ne da se ih autor prenosi iz jedne do sledeće tačke.

Ovde Burger i mi sa njim, znamo da nas čeka sledeća stanica i da bismo do nje stigli, nema te borbe, nema te energije i dinamike. Naprosto junaci prolaze kroz nešto što liči na borbu, nešto što je više obavezna figura nego transformacija. I to je u redu, ali ne čini veliki film, a naročito je film od 140 minuta što je dosta ozbiljan obim.

Film ima kraj, ali je po duhu priče, jer mi ovde ipak pratimo samo formiranje junakinje i tek treba da je vidimo u akciji, jasno da je on deo neke veće celine. Čini mi se da je ceo ovaj sklop događaja mogao biti drugačije obrađen kao celina a da ostavlja bolji utisak celovitosti.

Nažalost, čini se da su i producent i Burger znali da je ovaj film ipak samo uvod da nas zainteresuje za sledeći film, a sledeći za onaj film i to će dovesti do neprijatnog ishoda - najavljeni četvrti film koji zaokružuje priču nije snimljen jer je treći propao na blagajnama i saga je tako ostala nezaključena.

* * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

INSURGENT je na istom mestu okupio Roberta Scwentkea i Briana Duffielda, međutim u njemu se spoj jednog od vrlo preciznih i zanimljivih reditelja mejnstrima koji ume da pronađe smisao u franchise pictureu i scenariste koji je svojim smislom za humor i kreativnošću obeležio proteklih pet godina, naprosto ne oseća.
Nota bene, Duffield je prvopotpisani ispred Akive Goldsmana i Marka Bombacka, obojice iskusnih kadrova u ovoj vrsti filma ali i drugačijih pisaca od njega. Međutim, ova adaptacija romana Veronice Roth je isprazna, preočigledno napravljena kao "spona" između dva nastavka i ne uspeva da ima ništa slično integritetu samostalnog filmskog ostvarenja.
Schwentke je režirao ovaj i sledeći film pa je njemu možda to imalo nekog smisla, inače teško je objasniti kako je sebi dozvolio režiranje jednog ovakvog naslova.
Što se Duffielda tiče, njegov rukopis se ni u jednoj jedinoj replici ili odnosu ne prepoznaje.
Posle INSURGENTA usledio je ALLEGIANT koji je bio promašaj i četvrtog, zaključnog filma nije ni bilo što je na neki način i najavilo lagano odumiranje YA ciklusa za Summit i Lionsgate.
Kasnije su snimili CHAOS WALKING sa idejom da počnu franšizu, film je iz više razloga bio težak flop ali je barem bio odličan.

[crippled_avenger]

Drugi Schwentkeov film u serijalu DIVERGENT je zanimljiviji od INSURGENTa, zaista bitno interesantniji i maštovitiji. Nosi u sebi nešto goofinessa SF spektakla sedamdesetih jer se u ovom filmu Triss i ekipa upoznaju sa nekim novim slojem mitologije i kontrolorima iznad postojećih kontrolora.

Schwentke se dobro zabavlja uvodeći neke goofy SF detalje. Ima zanimljivog dizajna, zanimljivih rešenja, ali sada već zaista postoji zabrinjavajuće odsustvo strukture i bilo kakve zadovoljavajuće priče. Nema ni iluzije o građenje celine, tako da je posle propasti ovog filma, serijal u bioskopskoj formi obustavljen a onda je zamro i kao televizijska serija ili film jer glumci nisu bili voljni da se vrate za taj format.

Burgerov početni film, uz sve nedostatke ostao je nedostižan, čak i većem majstoru od njega.

[crippled_avenger]

Kevin Williamson je odigrao izuzetno znajčajnu ulogu u novoj popularizaciji i omasovljenju horora koji je zahvaljujući njegovom scenariju za SCREAM izašao iz krize. Kasnije, on se vraćao žanru, nikada sa značajnim uspehom, pa ni dometom koji bi iole dosezao do SCREAMa. Ipak, radio je svašta na televiziji, ostao je produktivan ali važan isključivo kao autor SCREAMa koji opet pa i dan-danas utiče i baca svetlo daleko.

Da ne postoji SCREAM kao film, već da je on samo na nivou apstraktnog uticaja, i da u njemu nema tog izvanrednog scenarija, moglo bi se reći da je Kevin Williamson više uticao nego što je pisao. Ali eto, ima to što je napisao i to stoji.

U tom pogledu film Johna Hyamsa SICK donosi scenario u kom je Kevin Williamson jedan od scenarista. Reč je o slasheru smeštenom u vrhunac kovid-pandemije, i uprkos tome što ima motivaciju ubica, odnosno preokret baziran na toj infekciji, reč je o jednom čisto tehničkom kamernom filmu potere.

Williamson se nije pretrgao od kreativnosti. Čak naprotiv, da on lično nije pisao prva stvar koju bismo rekli je da se ovo može gledati kao knock off SCREAMa. Ali, eto isti je pisac pa onda nije.

Elem, John Hyams je režirao. Pokazao je veliku perspektivu kad je radio DTV, onda je prešao na televiziju i ušao u neki manirizam sa tim fluidnim kretanjima kamere, tim nekim kadar sekvencama koje su postajale sve manje bravurozne i sve razvodnjenije jer više nisu bile akcenat nego jedino što postoji. Dakle, Hyams sada radi ovaj film za Blumhouse što pokazuje da - iako je ovo Peacockov film - ovde ima nekog napretka u karijeri, ali realizacije je tek korektna, ništa mnogo više od toga. I to je u redu, nije ni to malo. Naročito, ako imamo u vidu sadašnjeg Williamsona i sadašnjeg Hyamsa. Ali, za Williamsona u peaku i za Hyamsa u peaku, ovo je ipak premalo.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

Kyle Edward Ball snimio je film SKINAMARINK, i sa budžetom od 15 000 kanadskih dolara ostvario vrlo brzo prihod od skoro milion u američkim bioskopima, uprkos tome što je usled greške na striming sajtu festivala u jednom trenutku i procureo.

Ovo možemo uzeti kao još jednu potvrdu priče o tome da je horor žilav i veoma isplativ žanr.

Međutim, ideja da film ima priču je deklarativna i postoji samo u sinopsisu koji se objavljuje u medijima. Zapravo je reč o jednom ideativnom filmu radikalnog postupka koji bismo mogli nazvati čak i eksperimentalnim da taj naziv odavno nismo prepustili pripitim penzionerima koji se prisećaju kako su ih progonili komunisti na nekim poselima.

U filmu praktično nema likova, ljudske figure se vide veoma retko, sve je izvedeno kroz kadrove mahom "mrtve prirode" i veoma maštovit tonski zapis.

Da li je SKINAMARINK postao fascinantniji kako je postao uspešan, ne znam, ali svakako je reč o delu koje zaslužuje da mu se barem pruži prilika.

Međutim, to što bi SKINMARINK verovatno kod nas bio prikazan na Festivalu autorskog filma a čak možda ne bi ni tamo, ne menja na stvari da je publika zapravo dosta masovno otišla da ga gleda.

Da li su oni znali šta ih čeka, da li su izučili kritike i klipove ne znam, ali slutim da je bilo veselo kad su shvatili da će gledati verovatno najradikalniji art house ikada prikazan u njihovim malim mestima i da od nekog uobičajenog horora, pa i horora kao takvog - jer i žanr je ovde samo deklarativna stvar - nema ništa.

Scene bez ljudi iz PARANORMAL ACTIVITY su kao GONE WITH THE WIND po konvencionalnosti i pitkosti izraza u odnosu na ovo. Medutim, kad je narod već zalutao na art house bar je gledao jedan upečatljiv i dobar primerak.

SKINAMARINK ponekad deluje kao segment nekog konvencionalnog horor filma, neki od onih snimaka od kojih junaci polude ili im se javi japanska devojčica i kaže da imaju još nekoliko dana života.

Te posledice ni u našoj realnosti nisu isključene.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

U filmu RYSOPIS iz 1965. godine, Jerzy Skolimowski snima energičan ali u suštini uobičajen film o mladom i nezadovoljnom istočnoevropskom mladom čoveku kakav smo u isto vreme sretali na mnogim mestima, kod nas recimo po stilu u filmovima Kokana Rakonjca.

Kod Skolimowskog stil i jeste najzanimljviji. On igra nezadovoljnog mladog čoveka koji posle studija koje je upisao da bi odložio vojsko konačno mora na odsluženje. Poslednji dan pred odlazak vozom za kasarnu, provodi razilazeći se sa svojom ženom, zavodeći neku drugu, sa prijateljima koji su takođe u nekim svojim formama snalaženja, beznađa i praznih očekivanja.

Skolimowski u pogledu stava snima film koji nije "konstruktivna kritika". Njegova slika celog društva a naročito poljskog socijalizma je potpuno i isključivo demistifikatorska i nepovoljna. Nema nikakve sumnje da je bio svestan kako ta poetika nema budućnost u Poljskoj a ubrzo je i otišao na Zapad, a dela su mu zabranjivana. Međutim, stav koji nudi je beskompromisan i nonšalantan. To jeste slika sveta koja ima svoj integritet i njemu stvaranje tog utiska zaista ide od ruke.

Skolimowski prikazuje svet ispražnjenih, poluočajnih ljudi koji za nečim čeznu, nešto im nedostaje, u ambijentima koji su neprijatni čak i kada su novi, i samim tim opravdava svog junaka i njegov gnev koji se manifestuje kroz potpuno ležernost prema svemu jer živi u svetu bez vrednosti, u kom ne veruje ni u šta.

Skolimowski je energičan u glavnoj ulozi. Ova uloga je naravno integralni deo njegovog filma, ali mi znamo da je on kasnije uspešno glumio i kod drugih reditelja.

Vizuelno film sjajno izgleda. Crno-bela fotografija je veoma uspela ali ključna stvar je kadriranje, pokreti kamere, zanimljivo izabrani uglovi snimanja u nekim montažnim rešenjima, i film je veoma propulzivan, i dinamičan ne samo na planu priče već i vizuelnog izraza i kretanja u kadru u svojih sedamdesetak minuta trajanja.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

Beth De Araujo snimila je film SOFT & QUIET za Blumhouse i reč je o filmu koji se delom uklapa a delom ne u ono što se tipično očekuje od njihovog repertoara, iako Jason Blum zapravo producira razne stvari.

Reč je o trileru koji je napravljen tako da se dešava u realnom vremenu i sa utiskom da je izveden u neprekinutom kadru što svemu daje jednu određenu dozu unikatnosti, iako je to veoma čest postupak. Pa ipak, filmova koji to rade nema baš prečesto i svaki na bazi toga nekako privuče pažnju. Ovde je neprekinut kadar izveden dobro jer je nenametljiv i vešt ali se ne prenaglašava i ne postaje sam sebi svrha.

S druge strane, sama priča ima određene elemente koji tom rešenju daju znakovitost. Naime, ovo je film o grupi žena iz jednog ilegalnog rasističkog kružoka koje posle incidenta koji su izazvale s nekim imigrantkinjama, odlučuju da ih malo potpraše i tako u afektu upadaju u nevolje kada sve eskalira u pravcu ubistva...

Beth De Araujo zanimljivo prikazuje glavne junakinje. One su deo arijevskog tajnog bratstva ali i dalje afektiraju kao obične domaćice sa svim onim performativima na koje smo navikli od najbenevolentnijih žena. Sama delatnost njihovog tajnog društva data je pomalo plakatski ali zanimljivo, obuhvatajući širok spektar motivacija takvih ekstremističkih grupa.

Ovo svakako nije film na osnovu kog se može tumačiti raskošni eko-sistem američke ekstremne desnice ali je zanimljiv za one koje ove tema zanima. Isto važi i za one koje zanimaju bravura-kadrovi.

Međutim, ovo je film koji zaslužuje i širu publiku jer iako suštinski nije ništa naročito, postupak i milje čine da se izdvoji.

* * * / * * * *

[mac]

Pošto si izgovorio čarobnu reč (Mel Gibson) možda su ti sada otvorena neka vrata koja ranije nisu bila...

[crippled_avenger]

THE SCARY OF SIXTY-FIRST Dashe Nekrasove je osvojio jednu od nagrada u Berlinu, ali nažalost posle ovog filma imam utisak da je ona ipak zanimljivija podkasterka nego rediteljka.



THE SCARY OF SIXTY-FIRST je jako zanimljivo zamišljen kao film na liniji arty De Palme i ranog Polanskog o dve devojke koje se useljavaju u čudno projektovan njujorški stan za koji se ispostavlja da je navodno korišćen za Epsteinove orgije. One ulaze u istraživanje teorije zavere a istovremeno ih progone razni neumireni duhovi tog stana i nažalost sve tone u nešto nejasno i nevešto izvedeno.



Dobrodošla doza retro-amaterizma sa početka kasnije biva nastavljena mučnim spojem pretenzije, neveštine i nedovoljne promišljenosti. Šteta.



* * / * * * *

[crippled_avenger]

Kriple, ja znam da ti, kao i mnogi drugi na ovom forumu, iz nekog meni nepoznatog razloga, neceniš naročito ni mene ni moje mišljenje, ali ipak ću ti dati jedan savet:
Pogledaj, ako možeš ON THE LINE (sa Mel Gibsonom) i POKER FACE (sa Rasel Krouom). Oba filma su na mene ostavila vrlo povoljan utisak, iskreno verujem da će se i tebi dopasti!

http://www.znaksagite.com/diskusije/index.php?topic=1352.msg763229;topicseen#msg763229

[crippled_avenger]

GETTING IN je nezavisno producirana komedija relativno mejnstrim senzibiliteta koju Doug Liman označava svojim debijem na kom se opekao i "platio" ulaznicu za ulazak u ozbiljniju ligu reditelja. Međutim, ovaj film uopšte nije loš iako iz današnje vizure deluje dosta pitomo u odnosu na propulzivnost Limanovog rediteljskog postupka inače.

Liman je kao old money lik relativno uspeo da zadrži imidž indie lika u major produkciji, i ovaj film na kom je on samo reditelj se bavi upravi old money likom koji želi da upiše medicinu na Johns Hopkinsu ali je ispod crte i postaje glavni osumnjičeni kada neko krene da ubija one koji su iznad njega.

Zaplet je zanimljiv, izvedba je energična, početak filma, prvih pet do deset minuta su briljantni i ima tu još bljesaka izuzetne veštine i inspiracije ali film je overall dosta pitom, duhovit ali ne u meri da time oduševi i jako zasmeje gledaoca.

Uprkos nekim Limanovim bravurama ovaj film je mlak. Međutim, ako je istina za kako je malo para snimljen, onda zaslužuje pohvale da tehnički, u pogledu fotografije, produkcionog dizajna pa i okupljene glumačke ekipe izgleda sasvim pristojno. Za ceo poduhvat, i rešavanje jednog neinspirativnog projekta, ovaj film zaslužuje čak možda i * * * ali konkretno gledalačko iskustvo, za one koje ne zanima ceo fenomen je ipak * * 1/2.

[crippled_avenger]

INVISIBLE je šestodelna serija koju je za Lexus proizveo Doug Liman. Sama serija je triler sa kratkim epizodama u kojima ima po četiri-pet minuta krtine i više je showcase za VR kao zanimljivu tehniku koja otvara mogućnosti za neke specifične estetske zahvate, pre svega jer je pokriven prostor pod uglom od 360 stepeni, znači vidi se sve, i svaki kadar u sebi ima svojstva zanimljive kadar sekvence.

Takvi kadrovi su naravno najinteresantniji kada se dešavaju dve radnje uporedo a nisu obe u vidokrugu pod jednim uglom gledanja i takvih scena u ovoj web-seriji ima nekoliko.

Liman pravi jednostavnu trilersku priču kao producent-pokrovitelj projekta i reditelj prve epizode ali nije smisao ovog projekta naravno u priči već upravo u mogućnostima pripovedanja koje otvara VR.

I ono što se nameće kao paradigma jesu dugi, neprekinuti kadrovi, sa dve ili više radnji u različitom vidokrugu. Kada se stvari tako postave VR postaje jako ekspresivan i interesantan, kao kadar sekvenca najvišeg nivoa.

[crippled_avenger]

Evo nešto pre svega za Mehmeta ali i za druge ljubitelje i poznavaoce...

https://www.rts.rs/page/magazine/sr/story/411/film-i-tv/5102214/.html

[crippled_avenger]

THE BAIT je zanimljiv televizijski film Leonarda J. Horna u kom William Devane igra serijskog silovatelja i ubicu kog policija pokušava da namami tako što policajku oblači i doteruje da se uklopi u profil njegovih žrtava. Međutim, kada se njih dvoje upoznaju, i kada se uđe u realizaciju zločina ispostavlja se da je njegovo ponašanje znatno kompleksnije od onoga kako su očekivali detektivi. THE BAIT ne odlazi mnogo dublje od površine ali nudi sedamdesetak minuta relativno sveže policijske zabave za standarde 1973.

[crippled_avenger]

DUAL Rileya Stearnsa je veoma simpatičan komični SF triler u kom glavne uloge igra Karen Gillan.

Karen Gillan se skroz "poništila" i nije seksi kao inače. Veoma insistira na tome da je ovde goofy žena, sa manama, i zapuštenošću, i to ima funkciju u priči. Naime, ona igra junakinju koja saznaje da umire od neizlečive bolesti i radi toga kupuje klon koji će je odmeniti da porodica ne bi patila. Ali, kada se klon pojavi, to je jedna veoma fit verzija nje koja ne samo da ne želi da nauči njene manire kako ne bi odudarala od dosadašnjeg ponašanja i lakše je odmenila već time što je drugačija prvo pridobija njenog partnera pa njenu majku.

Kad se ispostavi da junakinja ne umire, želi da baci klon u đubre ali to može samo ako izađe na dvoboj sa njom u kom samo jedna može da preživi.

Neko će reći da DUAL nudi premalo i da je sve ovo u stvari jedna epizoda BLACK MIRRORa proglašena za film. Ali, to malo je meni bilo itekako dovoljno jer je Riley Stearns ovde izuzetno duhovit, jednostavan u naraciji i okružen glumcima koji su veoma motivisani da se dobro provedu.

U tom pogledu, DUAL mi je čak i čistiji od svakako ambicioznijeg THE ART OF SELF-DEFENSE.

U ovom filmu sam veoma uživao. I ako vam njegova veličina ne smeta, prijaće vam.

* * * / * * * *

[Meho Krljic]

Evo nešto pre svega za Mehmeta ali i za druge ljubitelje i poznavaoce...

https://www.rts.rs/page/magazine/sr/story/411/film-i-tv/5102214/.html

"Ako tvoj lid ne ščepa čitaoca za gušu, ili testise, čemu pisanje"

PREACH SISTER!!!

[ridiculus]

"Lid" kao "poklopac"? Ili  "lid" kao "protagonista"?

Ne znam za testise, ali mnoge bih piliće udavio za takav nemar prema jeziku. Mislim, figurativne piliće, figurativno udavio. Čemu inače služi kritika?

[Father Jape]

https://en.wikipedia.org/wiki/Lead_paragraph

[ridiculus]

Ma ne pitam ja za to, već što se ne prevodi na srpski...

[crippled_avenger]

Ma ne pitam ja za to, već što se ne prevodi na srpski...

Ne prevodi se jer se tako govori u našem novinarstvu... E sad, što se tako govori u našem novinarstvu moraš sam da saznaš...

[crippled_avenger]

ACT OF REPRISAL je veoma zanimljiv i dugo "izgubljen" film o poslednjim danima britanske kolonizacije Kipra. Film je bio prisutan po televizijama ali se nije mogao videti u bioskopima pa se recimo u Americi pojavio tek 1991. godine, kada je već bio potpuno kinotečki.

Reč je o crno-belom filmu iz 1964. godine a treba imati na umu da je Kipar 1960. postao nezavisna država a da je 1959. izašao iz britanske vlasti.

Dakle, snimljen je posle "oslobođenja" ali na njemu je radilo dosta Britanaca. Ipak je Kipar jedna od onih britanskih kolonija koje su ostale u dobrim odnosima. Film su režirali Errikos Andreou i Robert Tronson, a potpisi variraju od kopije do kopije. Najbitniji i nama najzanimljiviji dodatak ekipi je mladi Jeremy Brett koji će mojoj generaciji dve decenije kasnije postati kanonski Sherlock Holmes.

Brett igra britanskog oficira kog otimaju grčki pobunjenici kako bi ga razmenili za brata jedne pripadnice, da bi se tokom njihovog kretanja i iabegavanja patrola razvila ljubav između njih dvoje, uprkos dubini konflitka. Jasno je da potom slede jaki melodramski obrti, ljubomora njenih saboraca, dobrohotni sveštenik koji staje na stranu zaljubljenih itd.

Brett izgleda fantastično kao mlad, i pravo je čudo da nije postao veća zvezda ali izgleda kao da su njegovi problemi već tada bili dovoljno vidljivi da mu se nisu otvorile one najveće prilike. No, sa materijalom koji ima, on donosi jednu posebnu vrstu elegancije u nešto što je message movie, estetski na nivou solidnog partizanskog filma tog doba.

* * 1/2 / * * * *

[ridiculus]

Ma ne pitam ja za to, već što se ne prevodi na srpski...

Ne prevodi se jer se tako govori u našem novinarstvu... E sad, što se tako govori u našem novinarstvu moraš sam da saznaš...

Hvala na odgovoru.

Razlozi me ne zanimaju, objavljujem rat odgovornima. (Koji verovatno ne postoje, jer će svako da odbija odgovornost.)

[crippled_avenger]

FAULTS Riley Stearnsa je moćan debi ovog reditelja. Ponovo je reč o crnoj komediji sa jasnim slojevima trilera i horora. Reč je o crnohumornoj priči o propalom deprogrameru sektaša kog igra Leland Orser. On je pao na najniže grane, luta flyover državama i drži predavanja, razočaran u sve, mučen propalim brakom ali i traumom jedne žrtve sekti koja je umrla posle deprogramiranja. Kada mu nestane para a mora da isplati svog menadžera, prihvata ponudu starog bračnog para da deprogramira njihovu kćer koju igra Mary Elizabeth Winstead.

Kada deprogramiranje krene, ispostavlja se da on ima više problema nego ljudi kojima pomaže, a da je žrtva verske sekte manje u krizi od njega a da je bitno normalnija od svojih roditelja.

Leland Orser je savršen u ulozi propalog deprogramera i uprkos tome što nije zvezda u klasičnom smislu, uspeva da pruži ugođaj kakav bi u toj roli optimalno davao recimo Billy Bob Thornton. Naravno, Mary Elizabeth Winstead je na nivou, tu neke dileme nema, a Riley Stearns sve režira jednostavno, efektno, precizno, vlada ritmom iako ima scena koje su se lako mogle oteti kontroli i sve vezuje u jednu malu kompaktnu celinu.

FAULTS je pravo uživanje i debi posle kog Stearns, kao što znamo, nije izneverio.

* * * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

SA'RANA BIŽUTERIJA I PO KOJI KAPUT Petra Pašića je relativno neupadljivo pušten na Apollon. Ovo je prvi Pašićev film za strimera, a biće ih još nekoliko. Film je slab ali zanimljiv i otvara mogućnost da se razgovara o njemu iako gotovo da ni u čemu nije uspeo.

Naime, SA'RANA BIŽUTERIJA I PO KOJI KAPUT dobro izgleda, u domenu produkcionog dizajna i generalnog looka filma, atmosfere i šire ambijentacije. Pašić je ovaj film potpisao i kao scenograf i moram priznati da mu je to najuspeliji deo angažmana na ovom filmu. Ta određena estetizacija, likovi koji zanimljivo izgledaju, na ničijoj zemlji između realizma i neke jeunetovske stilizacije, zaista ima zanimljiv efekat i možda ponajbolje sugeriše ono što je planirani smisao film.

A smisao je čini mi se urbana parafraza i kritika seoskih komedija Radoša Bajića koja će biti različita u tonu a slična po sadržaju kao njegovi izvornici. Od Bajića se preuzima taj karikirani izgled sela gde su junaci svojeglavi, imaju teškoće u međusobnoj komunikaciji, svi govore sa nekim teškim lokalnim naglaskom, i preuzima relativno jednostavan, gotovo prozaičan kriminalistički zaplet o dvojici braće koji dolaze na majčinu sahranu sa idejom da joj ukradu medaljon.

I manje-više ta mehanika Bajićevog filma se prati u samoj osnovi, s tim što film vizuelno i tehnički izgleda znatno bolje i to mu samo po sebi ne smeta. Dakle, taj bajićevski segment nije kompromitovan time što film izgleda bolje što je jako zanimljivo jer je ponekad delovalo da onaj njegov haos funkcioniše između ostalog i zato što je jezivo snimljen.

Međutim, Pašićev film za razliku od Bajića nema ujednačenu glumačku podelu. Kod Bajić sve igraju glumci, a poslednjih godina to su uglavnom naši vrhunski glumci, ali i kada nisu to su uglavnom poznate face. Kod Pašića ima poznatih ali ima i nekih ljudi koji s razlogom nisu stekli slavu i to malo stvara disbalans. Kad se pojavi Boris Milivojević, delimično ponavljajući govorni manir iz Pašićevog A3, deluje kao da je došao Jack Nicholson lično među ove ljude, a nije. I onda se na kraju postavlja pitanje, da li poznati i "dobri" glumci smetaju ovom ujednačenom timu.

Zatim, Pašić nema stav prema likovima. Sve ih podjednako prezire. U filmu postoji jedan polusimpatičan lik ali on nema protagonizam. Film meandrira od jedne scene nekog seoskog freakshowa ka sledećoj i ne dozvoljava da se na pravi način uspostavi protagonizam. Rezultat je film sa likovima koje autor prezire a gledaocima je naprosto odbojan.

Nijanse među likovima su minimalne, imamo one koji lažu i kradu jače i one koji to rade malo slabije, i imamo one koji ponižavaju i vređaju sve i one koji to isto rade malo glupljima. Tako da generalno, film istovremeno robuje priči, a ne pripoveda osnovni sklop događaja kao nešto glavno, i bavi se likovima ali među njima ne gradi jasnu hijerarhiju pa ni odnose.

Neko će reći da sam previše ozbiljno prišao analizi seoske komedije, relativno rutinskom formatu u našoj kinematografiji sa veoma bogatom praksom, ali ja na kraju ipak nisam skroz siguran šta sam gledao. Da li je ovo zaista seoska komedija ili je ovo jedna urbana vizija seoske komedije u kojoj se žanru pridaje jedna dark dimenzija? Ima dosta argumenata za oba ova pogleda na stvari, ali usled slabosti autorskog postupka, snaga žanra prevladava i ovo ipak ostaje dominantno seoska komedija i mislim da u ovom filmu ka kraju ta publika može više uživati.

Čini se da je ovom filmu pre svega nedostajala jasnija rediteljska vizija kuda se ide. Iako je film nastao u tim svedenim Apollon uslovima, to se izuzev glumačke podele zapravo ne vidi. Film ima sve što mu je potrebno.

Veoma sam radoznao da vidim kako će Bajićeva ciljna grupa reagovati na ovaj film, ako on do njih uopšte dođe ako imamo u vidu maltene tajnovitost njegovog ulaska u eksploataciju.

* 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

Adam Salky režirao je triler INTRUSION po scenariju Chrisa Sparlinga, sa odličnim parom u glavnim ulogama - protagonisti su Freida Pinto i Logan Marshall Green. Sparling nudi jedan high concept scenario koji se kreće od jedne do druge poznate situacije, i sam koncept iako je veoma bajat, nije neprihvatljiv. Međutim, u međufazama između velikih  plotpointa nema razrađenije drame, odnosa i sve deluje kao da na bazi magnetizma glavnih glumaca nekako vegetira u iščekivanju sledećeg preokreta.

Rezultat je film koji dobro izgleda, sa glumcima koji dobro izgledaju, iako Logan malo jače gazi svog junaka i u igri i u izgledu, ali na kraju ne uspeva da postane punokrvni triler. Međutim, ukupno uzev dosta je korektan pokušaju da se ispuni repertoarska potreba gde žanrovski koncept i star power i na suvo uspevaju da pokriju stvar.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

Cedric Nicolas-Troyan u produkciji Davida Leitcha snimio je "mali" akcijaš KATE koji se može ubrojati uz naslove kao što je bio Naishullerov NOBODY.

Dok je u NOBODY Naishuller bio glavna zvezda svog filma, i podigao na mnogo viši nivo u osnovi jedan banalan scenario i jednu zanimljivu i neobičnu podelu, kod Nicolas-Troyana glavni adut je Mary Elizabeth Winstead koja ovde daje jednu od najboljih post-MATRIX rola karakternih glumaca kao akcionih heroja.

Nicolas-Troyan nije epizodista u ovom filmu, ali ono što postižu on i direktor fotografije Lyle Vincent jeste solidan hitman akcijaš smešten u Japanu. Ali, Winstead sve diže na viši nivo kao iscrpljena hitwoman, dok na umoru, u poslednjim časovima života želi da se osveti za ono što ju je zadesilo kad je odlučila da se povuče. Ona sjajno igra i licem i telom, i uz pomoć kostimografa i opšteg dizajna filma, sjajno mapira brzo kretanje junakinje prema smrti filovano akcijom protiv savremenih jakuza.

Ovaj film je daleko od savršenog, ali svakako nije rutinski zahvaljujući ovom glumačkom ostvarenju koje je u njegovom centru. U tim okolnostima ni Woody Harrelson u ulozi mentora/ nalogodavca nije uspeo da nagazi koliko je mislio, iako je pokušao.

Desi se ponekad da glumac podigne film, ili da ga dobrom glumom čak i ugrozi. Ipak, to se u ovoj vrsti filma retko dešava. Na kraju jedino što ostaje sporno ostaje jedna scena auto potere koja poprima malo live manga formu i to se delimično može pravdati stanjem glavne junakinje. Sve ostalo je jako dobro, osim Mary Elizabeth Winstead koja je čudesna.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

Ko pogleda film BABYLON i ne shvati da je u najmanju ruku prisustvovao nečemu nesvakidašnjem, zalutao je u bioskop.

Reč je o filmu koji za temu starog Holivuda ima isti značaj koliki i UNDERGROUND za temu istorije Jugoslavije. Ova referenca na Kusturicu nije slučajna, on je prisutan u ovom filmu. BABYLON deluje kao film koji bi Kusturica u najboljoj formi snimio na temu starog Holivuda, a spona koja se u finalu desi sa današnjim vremenom umnogome podseća na ono odvajanje zemlje koje se zbiva na kraju UNDERGROUNDa.

Međutim, isto kao i UNDERGROUND iza jednog impresivnog postupka, neverovatne logistike, jedne visoke dinamike, odlaska u jednu veoma subjektivnu viziju sveta u svakom pogledu nalazi se film koji će sigurno podeliti i publiku i struku.

Priča u suštini govori o mladom Meksikancu koji se 1926. afirmiše sa bednih asistentskih poslova na neke manje bedne i ulazu u orbitu najveće zvezde svog vremena koja je u zenitu i bliži se padu, i mlade starlete koja ulazi u puni sjaj.

Između jednog sjaja koji gasne i jednog koji se raspaljuje, on traži svoj put, Holivud prolazi tranziciju u tonski film, ali to je i dalje grad a ne stanje uma, tako da se prepliću Holivud i ne-Holivud na jednom mestu.

Brad Pitt i Margot Robbie su zvezde u ovom filmu i igraju zvezde iako Diego Calva zapravo jeste glavni junak. Calva bi mogao postati zvezda, ima energiju mladog Javiera Bardema, i prototip je momka kakvog Holivud može da lansira.

Međutim, Brad Pitt i Margot Robbie su zvezde u filmu o anatomiji zvezda. Pittova uloga je briljantna. Za "oskara". Ta erozija jednog čoveka u padu, koji se ozbiljno brine i pati, i sve vreme to radi sa osmehom, stilom, kao zvezda. To je fantastična rola. Deluje lako a veoma je teška. Margot pak je na drugom delu spektra. Ona slavu ovde hvata za gušu i nameće se kao prva zvezda savremenog Holivuda, spremna na rizik, spremna da igra u velikom i važnom flmu, spremna da se preda ulozi i u svakom frejmu bude zvezda. Način na koji ona samo svojom pojavom gradi protagonizam u svakoj situaciji u kojoj se pojavi je impresivan ali to je to - zato je neko zvezda.

Linus Sandgren sa ovim filmom zauzima mesto među vodećim snimateljima ove generacije, a Damien Chazelle odlazi korak iznad onog statusa koji je do sada imao - što se mene tiče - mada u holivudskim okvirima ovo se sigurno gleda kao nekakav sophomore slump, mada mu to nije tehnički drugi film. Da li će se on oporaviti od ovog pada, ne znam, ali bilo bi šteta ako on poveruje da BABYLON nije jedan veličanstven film.

Šteta je što su se akademski postulati odjednom volšebno uspostavili baš kad je Chazelle kredibilno odlučio da ih prekrši, i da snimi jedno bioskopsko iskustvo koje ima jak ritam i puno vizuelne senzacije a nije namenjeno deci. Isto tako, jako je bitno da je njegov postupak ne samo autorski principijelno već autentično njegov, to se pre svega tiče načina na koji koristi muziku kao veoma bitan činilac u pripovedanju.

Ako bi se to poredilo sa nekim drugim autorima, onda je zaista Kusturica jako referentan zbog uloge muzike ali i zbog načina na koji koristi životinje, kao i zbog frenetičnog ritma i lika sa margine, čak i rasno različitog. Jer Manny Torres jeste na neki način Perhan, s tim što se ovde veliki Ederlezi momenat desi na ekranu.

Hteli to da priznamo ili ne, ali to pitanje Kusturičinog uticaja će definitivno morati da se otvori.

Moguće je da sam naravno prema ovoj temi pristrasan kao neko ko se bavi filmom. Ovo je ipak film o toj temi. Ipak, čini mi se da je i kod laika ovo iskustvo ostavljalo sličan utisak.

Svakako da je BABYLON film koji svako treba da pogleda barem jednom.

* * * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

Jean-Francois Richet nije snimio nijedan slab film u Americi gde se snašao natprosečno dobar kao Francuz na privremenom radu. Čovek koji je potpisao BLOOD FATHER uostalom može da kaže da se ozbiljno upisao u kanom američkog žanrovskog filma, a o njegovom rimejku Carpentera da ne govorimo. PLANE sa Gerardom Butlerom je nažalost film u kom je on nastupio kao najamnik i nažalost nije postigao ono što se od njega očekivalo.

Film je sam po sebi prosečan Butler, bolji od mnogih, lošiji od izabranih, i ukupno uzev to je korektno do tačke - da se može reći, u redu, film jeste slab ali opet to je ono što Gerry Butler radi i šta se od njega traži, u čemu je problem?

Problem je to što scenario za film potpisuju J.P. Davis koji je radio Salehovog CONTRACTORa i u poslednje vreme cenjeni pisac špijunskih romana Charles Cumming. CONTRACTOR kao scenario je vrlo lako mogao poći nizbrdo i Saleh ga je sigurno kao reditelj neizmerno unapredio, u to nema nikakve sumnje, ali čudi kako je to izostalo u PLANEu, i uostalom na koji način je Cumming doprineo.

Dakle, imamo na špici dva jaka štiha, a na ekranu imamo jednu rudimentarnu priču, sa ogromnim brojem naivnosti, i nijednim adutom da ih prekrije.

Zatim, imamo Butlera, a Richet bi trebalo da je majstor za rad sa zvezdama. Međutim, opet ni tu ne dobijamo ništa od Butlerovog proseka, a on kako postaje sve stariji sve više podseća na Dragana Šormaza i ne deluje kao prijatan prizor. Richet ga ovde (pun intended) drži na autopilotu, i Butler kao bivši vojni letač koji sada vozi putničke avione, deluje kao jedna od onih Seagalovih kreacija u kojima je baštovan u stvari nekada bio CIA-egzekutor. Doduše, logika da penzionisani vojni pilot leti na komercijalnim linijama zbilja postoji pa je to zapravo i uverljivo.

Negativci su prikazani kao musavi dugokosi gerilci iz nekog generic akcijaša snimanog na Filipinima iz davnih dana, i ima par zanimljivih akcionih situacija ali ništa zaista epohalno.

Film svakako funkcioniše i ciljnoj grupi pruža sve što treba, ali od Richeta se očekivalo mnogo više. Film nosi mnogo ograničenja na nivou priče. Od toga da se problem masovnosti putnika rešava time što avion leti za vreme praznika i baš je fora što je prazan, pa nadalje. Svaka od tih nategnutosti je upadljiva a reditelj Richetovog renomea bi trebalo da takve stvari prevazilazi. Međutim, on ih pušta da se gomilaju i rezultat je takav.

Nadam se da je ova letargičnost samo trenutna Richetova faza i reakcija na projekat sniman tokom Covida.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

Pablo Aragues i Marta Cabrera snimili su španski niskobudžetni horor PARA ENTRAR A VIVIR. Film je jednostavan i u veoma sveden, do tačke da se može reći da na kraju krajeva baš i ne uspeva da uradi ono što je cilj dobrog niskobudžetnog filma i da prevaziđe svoja finansijska ograničenja. Ali, na tom putu je dosta zabavan i mislim da itekako može imati smisla na malom ekranu.

Priča prati mladi par koji za relativno povoljnu kiriju uspeva da se useli u veoma lepu kuću koja ima čudnu prošlost u kojoj se pominju i masoni i odbegli nacisti ali i nestali stanari. U jednom trenutku kuća krene da im ispunjava želje i oni se isprva dobro zabavljaju s tim, ali kasnije kuća kreće i da im preti.

Film nikada ne postaje zaista strašan, ili uzbudljiv, ali je relaksiran i povremeno duhovit i kao mahom duo drama sa par scena s nekim "gostima" ipak funkcioniše što nije lako postići.

U završnici, Aragues i Cabrera kreću da izgrade i nešto više, i to je okej, ali nedovoljno da bi izdiglo film iznad nekog prijatnog maloekranskog nivoa.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

Patxi Amezcua ima dosta veliku amplitudu u svom nedavnom filmskom i televizijskom radu. Od produktivnog scenariste i reditelja još uvek nije postao pouzdan autor. INFIESTO je njegov film o serijskom ubici smešten u period pandemije, kom ponajviše pomažu fotografija Josua Inchausteguija i Iria Del Rio kao zamenica Vicky Luengo u ulozi mlade inspektorke sa iskusnim partnerom kog sa elanom TV detektiva u osmoj sezoni neke serije igra Isak Ferriz.

Sve ostalo je pre svega na nivou priče manje-više kao jednoipočasovni TV film o već uspostavljenim likovima detektiva u poteri za serijskim ubicom, gde njih poznajemo već nekoliko sezona a ni ubica nam nije sasvim nepoznat.

Karakterizacija zaista podseća na neku televizijsku seriju čiji se početak odigrao davnih dana. Pandemija kovida igra čudnu ulogu. Film se dešava u njenim prvim danima a znamo da su Italija i Španija tada bile pod najvećim udarom, da su bolnice bile prepune a ljudi umirali po hodnicima, i to se u ovom filmu ne samo ne oseća, nego glavni junaci u kolima i zatvorenim prostorima ne nose maske i uopšte maske se nose veoma selektivno, onako kako odgovara autorima. Sama pandemija ima vrlo malo, gotovo nikakvu ulogu u priči, naime ona je trigerovala ubicu da pomisli da je kraj sveta i da počne sa ubistvima.

Zašto je na njoj Amezcua toliko insistirao a onda ispao smešan sa junacima koji ne nose maske da bismo - jelte - mogli da ih prepoznamo, ostaje enigma. Njegov opus jeste neujednačen ali nije glup.

Josu Inchaustegui je vrhunski snimatelj i on čini da film jako dobro izgleda. Priča je izložena sa dozom pitkosti i solidnog tempa. Iria Del Rio se trudi više nego ostali, i ako sagledamo ponudu na Netflixu, čovek može da prođe i gore nego sa ovim filmom. Pa ipak, može da prođe i bitno bolje.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

Kad sam video da Ryuhei Kitamura ima novi film, iskreno, prvo sam morao da odem na IMDB i podsetim se zašto je on beše nešto bitan lik. Onda sam se setio da sam gledao njegov AZUMI i da mi je to bilo dobro, da sam gledao VERSUS koji nije i da je onda otišao da po Americi snima filmove koji su skroz neupečatljivi, i da sam neke od njih možda gledao i zaboravio a možda i nisam.

Malo koji reditelj mi je u toj meri otišao u zaborav da mu pamtim ime a ne mogu da se setim šta je radio. Godine čine svoje, ali i film kao THE PRICE WE PAY objašnjava zašto stvari tako stoje. Naime, ovaj film je jedna zaista bedna exploitation storija u kojoj su skupljeni nekad respektabilni glumci spremni na sve i Vernon Wells kao stara žanrovska ikona.

Stephen Dorff i Emile Hirsch igraju pljačkaše. Posle filma MOTEL LIFE gde su igrali zajedno, ovo je ozbiljan pad s konja na magarca.

Oni, u maniru FROM DUSK TILL DAWN posle poluuspešne pljačke zalagaonice odlaze da se sakriju u jednu kuću a u njoj se ispostavi da žive ludi ljudi mnogo opasniji od njih koji su naoružani. I film iz krimića prerasta u horor, što je nekada možda bilo preokret ali sada je definitivno postalo kliše. Ruku na srce, ni preokret iz krimića u horor nije baš dosledno sproveden jer je teaser scena na početku zapravo horor, tako da čak ni to nije dobro izvedeno.

Ono što gledamo je jedan skromno urađen, nemaštovit torture porn a pomalo i splatter, jedno u suštini veliko ništa, koje bismo mogli porediti sa raznim filmovima od pre, da to već nije toliko zamorno.

Dorff i Hirsch su sjajni glumci, i oni sve vreme uspevaju da održe jedan tonus i utisak kao da su koliko-toliko uključeni u dešavanja, ali na kraju krajeva, posle MOTEL LIFE, trebalo je da se sastanu u nečem mnogo boljem od ovoga.

Kitamurin interes da snima ovako nešto je tek misteriozan. Naime, dok su Dorff i Hirsch česti gosti kod Furle u Portoriku, i rade razno đubre za velike pare i malo utrošenog vremena, on u ovome svakako ne može imati bilo kakvu relevantnu dobit, čak i finansijsku, ako imamo u vidu da uporedo radi i u Japanu, dakle nije mu ovo isključiva karijera.

U svakom slučaju, Kitamura je na dobrom putu da od jednog pionira japanskog žanrovskog buđenja s kraja devedesetih i početka dvehiljaditih, postane zapamćen kao neupečatljiv potpisnik bezvrednih američkih DTV horora.

[crippled_avenger]

VENUS Jaumea Balaguera je njegov najslabiji film koji sam do sada gledao, slabiji čak i od onih privh koji su meni bili slabi, ali kod nekoga su imali neku prođu. Čak imali i neku podršku, i započeli mu karijeru. VENUS je međutim slab na način koji mi sugeriše da ovo nikome ne može biti dobar film i da ga neko može istaći.

Ovo je spoj neke veoma skromne i nemaštovite kriminalističke priče i okultnog horora u kojoj na kraju nije jasno šta je osnov cele postavke, ko su i na koji način protagonisti. Moram priznati da su slabi Balaguerovi filmovi ipak odisali nekim prestižnim detaljima, barem znacima da je reč o bogatoj produkciji, i da je on neki važan reditelj. Sada ni toga nema. Ovo deluje kao neka skromna španska opskurnost za koju je i Netflix predobar. Tim pre je jedino Sonyjev logo na špici nešto što deluje kao trag ozbiljnog filma.