The Crippled Corner

[crippled_avenger]

Postoje mnogi filmovi za koje mi je jasno da nisu postigli uspeh kada su izašli a u stvari su vredni pažnje. Ipak, veoma je malo onih za koje to niko kasnije nije shvatio.

THE NAKED RUNNER je jedan od njih.

Onako kako je nastao možda ponajbolje objašnjava njegove kvalitete. U potrazi za hitom posle par manje uspelih filmova, Frank Sinatra gleda THE IPCRESS FILE i poziva Sidney J. Furieja da snimi sa njim jedan stilizovani loopy špijunac. Biraju roman Francisa Clifforda i ukratko rečeno, Sinatra je dobio ono što je želeo.

Publika je donela filmu solidan uspeh ali ga je kritika jednoglasno odbila. Međutim, moguće da je razlog za to neke druge prirode, recimo bio je neki drugi sličan koji im se više dopao, estetika na koju se Furie oslanjao je tada bila aktuelna i odlučili su da podrže neke njene druge zastupnike, smetalo im je kako se Amerikanac ugurao na hiper-britanski teren...

Ko zna šta je po sredi? Ipak, možda THE NAKED RUNNER pre 56 godina prosto nije bio dobar film ali danas je impozantan.

Sinatra igra industrijskog dizajnera koji je tokom Drugog svetskog rata radio za OSS a potom se naselio u Londonu. Danas je udovac i živi miran život. MI-6 ga se seti kada dođe dotle da u Istočnoj Nemačkoj moraju da ubiju jednog prebega. Problem je u tome što u dizajneru treba probuditi ubicu.

Stanley Mann je adaptirao Cliffordov roman - i uz ogradu da TV rip koji sam gledao možda nije kompletan - postoji jedna nedoumica koju do kraja nije razjasnio, a to je priroda odnosa britanskih i istočnonemačkih obaveštajaca. Međutim, to mi nije smetalo jer je filmu dalo naročitu dijaboličnu dimenziju u tretmanu kontinentalne Evrope kao sive moralne zone u kojoj se etički i politički uzusi menjaju kao kompas kada poludi u blizini pojedinih geoloških formacija.

Otto Heller, briljantni Furiejev saradnik, iskusan, star ali u punoj formi radi ovaj film kombinujući radikalne kompozicije kadra, veoma široke planove koji čine da se junak izgubi u ambijentima ali i ekstremno krupne planove u situacijama tenzije. Kao i THE IPCRESS FILE, THE NAKED RUNNER je stilizovan za popizdeti i izgleda fascinantno već samo kao vizuelni zapis i artefakt te vrste.

Priča je neobična i ima metafilmsku dimenziju, prvo jer je Sinatra igrao shootera atentatora u ranom filmu SUDDENLY, a zatim jer je zbog svojih veza i sa mafijom i sa Kennedyjevima pominjan kao epizodni protagonista događaja u Dallasu. Jako je otud zanimljivo gledati priču o tome kako specijalne službe čoveka postepeno, korak po korak, pretvaraju u ubicu raznim tehnikama manipulacije.

Isto tako zanimljiv je sam glavni junak koji zapravo nikada ni ne uspe da sagleda celovitost zavere iako pokušava. On ima protagonizam ali sile koje su iznad njega nikada ne gube kontrolu, pa film nosi izvesnu dozu specifične egzistencijalne teskobe koja ga izdvaja od tipičnih priča o tajnim agentima koji uprkos uključenosti moćnih službi i tajnih udruženja uspevaju da urade nešto "svoje".

THE NAKED RUNNER je apsolutno neophodan, nezaobilazan naslov za ljubitelje špijunskog filma, naročito iz ove epohe i još jedna potvrda koliko je Sidney J. Furie bio opasan reditelj kad je bio u snazi i nije potonuo u potpuno tezgarenje.

Ovo je svakako film čijoj ću se vizuelnosti i atmosferi vraćati.

* * * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

I'M STILL HERE Caseya Afflecka je zanimljiv mockumentary sa elementima performansa u kom Joaquin Phoenix igra samog sebe u fazi egzistencijalne krize kada bi da napusti glumu i postane reper. Kako bi snimio ovaj film, Phoenix je imao nekoliko javnih nastupa u kojima je plasirao tu ideju tako da kad je film izašao bilo je dilema da li je ovo dokument ili fikcija.

Međutim, ovo je jako dobro izvedena fikcija u kojoj Joaquin Phoenix bespoštedno igra i kao ko-scenarista sa Affleckom tumači sebe, prikazujući se kao pretenciozna karikatura koja ne zna više šta će sa sobom i želi da pobegne od površnosti statusa filmske zvezda a onda postepeno postaje sve estradniji i tablodiniji. E sad, ima u svemu tome onoga kako znamo Joaquina i inače, pre ove intervencije, i ako je nekome - kao recimo meni - bio dosta odbojan inače, sada se za to nalazi još jača potvrda i samim tim jači utisak "istinitosti".

Međutim, činjenica da je Joaquin uspeo da igrajući dekonstruisanu verziju sebe stvori dosta ubedljiv utisak da je ovo istina, pokazuje da je on ipak veliki glumac naše generacije. On je od početka karijere nastojao da bira projekte, a sada naravno može da igra šta god poželi i igra s kim god poželi, međutim u ovom radikalnom samoupravljačkom projektu snimio je nešto vredno, svakako u ravni starih mavericka iz šezdesetih i sedamdesetih koji su voleli da odvoje malo vremena za sebe i umetnost.

Casey Affleck je prilično darovit za režiju. Ovo je formalno opservacioni dokumentarac bez talking headsa, sa malo intervencija arhivom, ali ono što uspeva da uhvati u dugim neprekinutim kadrovima drži pažnju a Joaquin zaista daje sve od sebe. Veliki je Affleckov podvig to što je uspeo da isprati estetiku praćenja čoveka kamerom u nekom home video/ reality ključu ali da to opet bude film i da se tako prati.

I'M STILL HERE je nenametljiv komentar celebrity kulture i ideje umetnosti i stvaralačke ostvarenosti koji se i u najradikalnijim formama daju komodifikovati. Međutim, sve to je prisutno u filmu baš na onaj način kako treba, proističe iz priče a ne iz predavanja.

* * * 1/2 / * * * *

[Meho Krljic]

Casey Affleck je prilično darovit za režiju.

Priroda i njemu i bratu dala i dobar fizički izgled i dar za režiju A ŠTO NIJE FER PREMA NAMA OSTALIMA. Ali svakako ovo zvuči kao da treba da se pogleda. Joaquin jeste neko ko je pokazao da biranjem projekata može da pokaže i range i dubinu.

[crippled_avenger]

Ne žalim se. Izgled mi otvara mnoge dveri.


Sent from my iPhone using Tapatalk

[crippled_avenger]

Sidney J. Furie je zagazio duboko u fazu tezgarenja kada je snimio THE TAKING OF BEVERLY HILLS, praktično DIE HARD rip-off koji je kupila Columbia a onda odlučila da ga ni ne pusti u bioskope kako treba, u kome glavnu ulogu Ken Wahl, velika televizijska zvezda koja nikako nije uspevala da iskorači u svet filma.

Ken Wahl igra kvoterbeka lokalnog tima koji dolazi na Beverli Hils povodom humanitarnog skupa na kom se skupio krem ovog naselja, da bi potom ostao zatečen tokom pokušaja lokalnih policajaca da isprave nepravdu što čuvaju bogataški kraj u kom oni sami ne mogu da priušte život, i da pod krinkom lažne ekološke katastrofe evakuišu stanovnike i poharaju im imovinu.

Međutim, Wahl propusti upozorenje da je nastupila tobožnja opasnost zbog izlivanja hemikalije i sa policajcem koji se predomislio kreće da mrsi konce pljačkašima.

Imamo dakle sve DIE HARD momente osim što je sandbox ceo deo grada, ali ostalo je tu - počev od diverzije koja prikriva pravi karakter akcije negativaca.

Nažalost, Wahl pokazuje dobru volju i dosta energije, ima nekoliko prigodno goofy akcionih prizora ali ovo nije film koji bitno odskače od nečega što bi koju godinu pre snimio Cannon, i Furie, tada već na pragu sedme decenije pokazuje jednu efikasnost, ali ne i majstorstvo koje krasi njegova najbolja dela iz druge polovine šezdesetih. Naprosto ovo je ipak poprilično garden variety akcijaš svog vremena, sa manje para nego što ambijent u kom se dešava zaslužuje ali opet ne i bez sredstava.

Furie je barem u svemu ovome efikasan. Nije ni senka onog majstora koji je bio, ali pokazuje da je B-akcioni film preduzeće koje može da vodi s dve leve ruke.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

Peter Segal je početkom dvehljaditih bio u samom vrhu prve lige reditelja studio komedija i taj status je zaslužio sa nekoliko izuzetnih naslova. Kasnije, počinje da luta, što je šteta.

Na početku karijere, sredinom devedesetih, krenuo je vrlo brzo da gradi ozbiljnu reputaciju, pritom moramo imati na umu da je on reditelj sa solidnim formalnim obrazovanjem. S početka njegove karijere, najznačajniji i najuspeliji naslov je MY FELLOW AMERICANS u kom su glavne uloge ostvarili Jack Lemmon i James Garner.

U ovom filmu, njih dvojica igraju bivše predsednike i stare rivale, Lemmon je Republikanac a Garner Demokrata koji se odjednom nađu u sred nameštaljke i pokušaja odmetnutih NSA agenata da ih likvidiraju o ime aktuelnog predsednika koji želi da prikrije neku aferu.

Njihovo bekstvo i pokušaj da skupe dokaze kojim će objasniti šta im se dešava pretvara se u road movie u kome će se oni - naravno - susresti sa rezultatima svog minulog rada i videti kako ih ljudi zaista doživljavaju.

Segalova režija je sigurna ali konvencionalna, kao i sam scenario. Sve je moglo biti napetije i smešnije, ali ovako kako jeste je taman kako treba za jedan lagani mejnstrim što i jeste osnovna pretenzija ovakvog projekta sa vremešnim zvezdama.

Deceniju i po kasnije, Tom Cruise je pokušavao da mobiliše Jacka Nicholsona da zaigra u filmu EL PRESIDENTE, za isti studio, i da u režiji Douga Limana ispriča priču o telohranitelju koji štiti život bivšeg predsednika kog želi da ukloni aktuelni kolega.

Taj scenario pisali su Jesse Armstrong i Paul Attanasio, a Armstrong je kao što znamo deo ekipe koja je u Americi obradila politički sistem u seriji VEEP. Još jedna njuška iz ovog filma koja će kasnije imati posla s predsednikom je Bradley Whitford koji je par godina kasnije krenuo da radi WEST WING.

Dakle, MY FELLOW AMERICANS jeste na neki način bitan rasadnik ideja za kasnija ostvarenja na ovu temu (nisam čitao EL PRESIDENTE, ali sinopsis kao da je preslikan, recimo).

Garner i Lemmon su naravno sjajni. Ko ih voli, ovo je već gledao. Ali, ako ima neko ko nije, svakako treba.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

U svojoj 69. godini, Sidney J. Furie snimio je zanimljivo glumljen film PARTNERS IN ACTION čiji je osnovni problem scenario koji deluje kao da smo ga toliko puta videli da ni elementarno ne može da nam zadrži pažnju. Uprkos tome što ovo nije povratak Furiejevoj briljantnosti iz tzv. wide lens faze, ovo je film koji dobro izgleda, i daleko nadilazi ipak polutelevizijsku sudbinu koja mu je namenjena.

Glavnu ulogu enigmatičnog bezbednjaka koji je osumnjičen za ubistvo policajca iako je on zapravo probao da spreči neke narko dilere igra Armand Assante. Assante radi ono svoje i sad to je stvar ukusa, ali okej, znali smo u šta se upuštamo. Međutim, Kanađanin Furie ovde sjajno koristi talent pool Kanade koji pravi čudo po serijama i u ranoj roli kastuje malog Douglasa Smitha i Mpho Koahoa. Douglas je sjajan u praktično nosećoj ulozi kao klinac koji je pronašao onesvešćenog Assanteovog junaka i uz dosta sumnji pomogao mu da stane na noge.

Film provodi previše vremena baveći se negativcima i njihovim pokušajima da nađu izgubljene narkotike, to dovodi do lutanja u priči, i to je šteta. Gluma u filmu je odlična, kao i produkcioni dizajn i opšta vizuelna artikulacija. PARTNERS IN ACTION je film uspelog modernog izgleda, i ako je to bio izazov Furieju, uspeo je da se iznese sa njim.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

Kad se neko upusti u snimanje filma sa namerom da snimi nešto kultno, to obično ne rezultira očekivanim dometom.

Nick Cassavetes u ekranizaciji Bostona Terana GOD IS A BULLET radi upravo to i ne mogu isključiti mogućnost da će mu akcija ipak uspeti. Naime, film nije ni izašao u širu distribuciju a već ima dva cuta, jedan od 120ak minuta i drugi od 156. Nick nikada nije bio štedljiv na minutaži ali je 36 minuta velika razlika.

Gledao sam ovaj kraći cut i nisam siguran da li ću gledati duži. Jednim delom jer mi nije jasno šta li se zbiva u tom dužem kad je i ovaj dvočasovni sa dosta praznog hoda, dosta komotnog tempa i redundantnosti. No, u redu, ima ko želi da vidi pun materijal pa ko preživi neka ispriča.

GOD IS A BULLET je baziran na istinitim događajima iako je teško zamisliti da se nešto ovako zaista desilo. Naime, Cassavetes je snimio film koji je otprilike kao Cosmatosova COBRA samo napravljena kao da je smrtno ozbiljna akciona drama.

Dakle, ovde seoski policajac uz pomoć kolebljive članice satanističke bande, tetovirane od glave do pete, pokušava da nađe svoju otetu ćerku i na tom putu sreće razne sataniste koji su manje ili više tetovirane nakaze sa raznim formama izopačenosti.

Film odlično izgleda, i da je ritmički malo jasniji, da je prosto dinamičniji u pogledu akcenata i intervala bio bi znatno uspešniji. Međutim, Cassavetes ovde izgleda namerno spušta loptu kako ovo ne bio jedan rutinski old school film o satanističkim bandama u flyover statesima kao što je u staro vreme snimao Jack Starrett već jedan krupan artefakt za sva vremena po uzoru na S. Craig Zahlera.

Da li je u tome uspeo potpuno je individualno. Meni je ovaj film bio zanimljiv za gledanje cela dva sata ali nije uspevao da me u potpunosti investira u priču jer je ona iz daljine jasna i iz daljine se može sagledati. Otud je moj utisak negde oko * *. Ipak, lako mogu da zamislim nekoga ko je skroz kupio Cassavetesov postupak i kome film doseže i do * * * po ukupnom dometu jer ima i niz nespornih aduta - recimo dobro izgleda, fotografija je dobra, lokacije i scenografija su izuzetne, atmosfera je sugestivna.

Međutim, unutar toga dosta je tu idi mi-dođi mi momenata, opštih mesta razvučenih kao da nam se prikazuju prvi put itd.

Ako imamo u vidu Cassavetesov opus, nije njemu nasilje sasvim strano na filmu. Spadam u manjinu kojoj je ALPHA DOG bio dobar, uz sve mane. Međutim, ipak mi se čini da je njegova reputacija malo limitirala status ovog naslova kao Exploitation Magnum Opusa što on objektivno jeste ali ga kritika ne gleda baš kroz tu optiku.

U tom smislu, preporučujem da svako pogleda film jer jurenje vidno izopačenih satanista po američkoj provinciji nikada ne izlazi iz mode. Za utiske ne garantujem ali slutim da će mnogima ovo biti mnogo bolje nego meni jer se meni COBRA sviđa baš onakav kakav jeste.

[Meho Krljic]

otprilike kao Cosmatosova COBRA samo napravljena kao da je smrtno ozbiljna akciona drama.

Što je, da budemo fer, onako kako smo mi videli Cobru kada je ušla u bioskope. Bili smo mladi i nismo još shvatali domete kempa Džordža Pana Kosmatosa.

[crippled_avenger]

Apsolutno. Meni je COBRA uz RAMBO 2 i ROCKY IV bila i ostala ponajbolji Stalloneov film. Ljudi ne razumeju koliko je dara i osećaja za lepo potrebno posedovati i uložiti da bi se snimio takav film koji gradi potpuno koherentan svet u kom je sve na svoj način logično i uverljivo itd.

Kad pročitam neko onako otpisivanje tog filma na keca, zaista se zgranem.


Sent from my iPhone using Tapatalk

[Meho Krljic]

Sećam se da sam išao sam da ga gledam, pre škole jednog zimskog dana, toliko sam voleo Stalonea. Dobro, i Brigit Nilsen.

[Petronije]

Odlična je Cobra, nego, zašto je R2 ispred R1?!?

Sent from my SM-A715F using Tapatalk

[crippled_avenger]

Iskreno, meni je on dosadnjikav, nikog ni ne ubije, to mi je neuverljivo...


Sent from my iPhone using Tapatalk

[Petronije]

Pošteno. Mada, ubije jednu osobu.

Sent from my SM-A715F using Tapatalk

[Krsta Klatić Klaja]

Apsolutno. Meni je COBRA uz RAMBO 2 i ROCKY IV bila i ostala ponajbolji Stalloneov film.

Đe OSCAR!?!?! 

[crippled_avenger]

Ovu vrućinu provodim u nekoj vrsti delirijuma tako da je bilo zanimljivo šta ću učiniti kad je na televiziji naišao film THE FAMILY STONE koji sam gledao davnih dana i malo je reći bio užasnut njime.

Odlučio sam da ga pogledam opet jer je reditelj Thomas Bezucha u međuvremenu snimio odličan film LET HIM GO, koji je otprilike sve suprotno od ovoga, pa sam hteo da vidim da onomad nisam nešto propustio. I nažalost, izgleda da nisam.

Bezucha jeste pokušao da uzme strukturu prazničnog All-Star romcoma i da onda izvrši subverziju žanra time što će likovi biti manje idealni nego inače u ovom formatu, uvodeći i neke "ozbiljne teme i probleme" i ironično postaviti romantične ishode, mimo očekivanja.

Nažalost, izmena formule ostala je mehanička koliko bi bila i sama formula tako da nema tu istinske subverzije koja bi organski stigla. Sve transgresije koje učine likovi u suštini mogle bi da se dese i oproste u običnom romcomu pa kad se ovde dese i promene junake, nema neke posebne težine.

Žanrovi su veoma specifične zveri i ne treba olako pokušavati subverziju čak i kada deluju kao "laka meta".

* 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

THE APPALOOSA Sidney J. Furieja snimljena je po romanu Roberta MacLeoda. Scenario su pisali iskusni Roland Kibbee, kog znamo po sjajnom VERA CRUZu i James Bridges koji se sa uspehom hvatao u koštac sa raznim žanrovima. Reč je sporom, blago kontemplativnom vesternu o sukobu rančera i lokalnog bandita koji kreće krajnje prozaično, oko naslovnog konja ali se onda pretvara u borbu na život i smrt.

Film je namerno spor čemu doprinosi i Marlon Brando u glavnoj ulozi i on traži "umetnost" i tamo gde je ima i tamo gde je nema. Međutim, ulozi prilazi sa punom posvećenošću pa ko to voli dobija Branda u kanonskoj formi.

Furie u pojedinim trenucima nudi bljeske svog stila ali u principu pre svega nudi svoje, veoma artikulisano viđenje relativno klasičnog vesterna, apdejtovano u skladu sa dešavanjima iz 1966. kada je film izašao.

Lično, voleo bih da je film brži, ali jasno mi je zašto nije i verujem da će naći receptivnu publiku.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

THE SNAKE WOMAN Sidney J. Furieja iz 1961. godine je B-horor o misterioznim ujedima zmija u britanskoj varoši gde takvih stvorova ne bi trebalo da bude i razvija se teorija da je čudovište u stvari žena koja se zbog prokletstva pretvara u reptila.

Premisa je trashy, sam film je mahom u dijalozima i puno se mlati prazna slama o raznim sumnjama, pretpostavkama i saznanjima. Horora praktično nema. Niti bilo čega drugog vrednog pažnje.

[crippled_avenger]

U sklopu industrijske špijunaže pogledao sam MIDNIGHT IN PARIS, film koji je snimio Woody Allen u fazi kad više nisam pratio njegove filmove jer se sve pretvorilo u manirističku hiperprodukciju.

I čini mi se da se nisam prevario jer je ovaj film, nagrađen "oskarom" za scenario, sa tradicionalnom Allenovom All-Star postavom u suštini na nivou školskog programa, i formalno i suštinski.

Priča o piscu koji šetajući pariskim ulicama posle ponoći prelazi u staro vreme u kom upoznaje svoje uzore, nažalost ne dobacuje dalje od jako puno naknadne pameti i služi kao katalizator za razrešenje jedne relativno prozaične ljubavne priče, koja je opet pa mnogo zanimljivija od tih deonica i da je ceo film o njoj bio bi bitno bolji.

Oni koji nisu digli ruke od Allena hvale kako se Owen Wilson snašao kao njegov alter-ego ovom prilikom, meni je iskreno i to izmaklo.

* * / * * * *

[Meho Krljic]

Ima taj film šarma ali je, zaista, prilično nepotreban i, kako si primetio, daje razrešenje za romansu koja je zanimljiva samo nama koji smo se ložili na izgubljenu generaciju u osetljivom životnom dobu, ali mu treba previše vremena da dođe do te poente i ako trepneš, promakne ti. Što i jeste pomalo u duhu The Lost Generation proze, ali filmu daje jedan opipljivo nebitan kvalitet.

[crippled_avenger]

Kada je THE FLASH doživeo potpuni kolaps na blagajnama, osetio sam izvesnu prijatnost iako nisam od onih koji se raduju tuđem neuspehu. Međutim, u tom trenutku iz ovih ili onih okolnosti bio sam osam MCU filmova zaostatka i cela dva DCEU, i to je pokazalo da prosto više ni šira javnost ne može da se nosi sa prenaglašenim kulturnim kapitalom strip ekranizacija koje su postale temeljna stvar i glavni oslonac najvećih holivudskih studija a to objektivno ne zaslužuju.

Od jedne forme koja zaslužuje poštovanje, koja ima društveni značaj, ali se ipak nalazi u okvirima trivijalne kulture mladih, strip ekranizacije su odjednom počele da dobijaju dvestamilionske i veće budžete, da se pretvaraju u tročasovne filmove, u epopeje koje se dele u dva dela da bismo obuhvatili njihovu enormnu širinu i epski zamah, a da pritom prosto nisu mogle da iznesu ambicije kojima su autori tih ekranizacija pokušavali da ih obremene.

Zvezde i reditelji podjednako počeli su da lažu sebe kako arhetipske priče koje obrađuju sa ljudima obučenim u helanke zapravo imaju bogznakakav civilizacijski temelj i postepeno nas doveli do toga da u dvadeset godina imamo četiri SPIDER-MANa 2.

Sada je obim promašaja sa kojima se suočavaju stripske ekranizacije daleko izvan onog da nisu dostigli očekivanja. To su debakli kao da je neko pustio blokbaster a zaradio od natrprosečno uspelog award-season filma.

Ono zbog čega sam osetio prijatnost jeste osećaj da ovi promašaji neće uticati na autore jer je prosto samo reč o promeni paradigme, i konačno zato što je gledalački organizam tako radikalno odbio debilizaciju blokbastera koja je poodmakla.

Uostalom, to se ne tiče samo stripskih ekranizacija, pogledajmo petog Indiana Jonesa, film koji nikog zapravo ne zanima, koji nema reditelja - Spielberg ga ne režira, nema glumca - Harrison Ford ima 80 godina i prosto nije više taj heroj i nema publiku jer je to sve ispričano i ljudi neće da se pojave u tolikom broju da opravdaju budžet od 300 miliona dolara. E sad, ko uopšte da 300 miliona dolara za nastavak pulp avanturističkog akcijaša sa osamdesetogodišnjakom bi verovatno bio zanimljiv nekom psihijatru svuda sem u savremenom Holivudu.

Za to vreme, opet, nije sporno da je ogromni kreativni pool povučen za nečega verovatno "boljeg" da bi se bavio ovim stvarima i da ti ljudi mogu mnogo da pruže. THE FLASH je primer toga.

Uprkos tome što je potpuno kolabirao na blagajnama, THE FLASH je odličan film. Andy Muschietti, čovek koji je zadužio Warner trošeći godine svog života na snimanje diptiha po trashy romanu Stephena Kinga IT, ovde je pokazao da nema ništa loše u reditelju Kingove ekranizacije što dobra zamisao ne može da izleči.

Mnogi reditelji su prodefilovali kroz ovaj projekat, najzvučnije ime je Robert Zemeckis, a jasno je i zašto. Naime, on je ključna referenca u ovom filmu, kao uostalom i u finalnom AVENGERS diptihu, pošto Holivud još uvek nije uspeo da smisli nijedno bolje razrešenje od njegovog remek-dela od pre skoro 40 godina. Kasnije su to bili scenaristi Daley & Goldstein (uz Jody Harrolda i sada potpisani kao autori priče), Rick Famujiwa koji je kastovao Iris i konačno Muschietti, meni lično najmanje zanimljivo ime od svih ali nesporno čovek koji je uradio dobar posao.

Scenario je pisala Christina Hodson, a ona se već dokazala sa veoma duhovitim skriptom za BIRDS OF PREY, i uz evidentan doprinos Daleya i Goldsteina koji su oni posle preneli na HONOR AMONG THIEVES, možemo reći da je ovde prevladao princip "udaranja brige na veselje". Dakle, film je mudro našao humor u premisi i našao je mustru izvan stripa, pre svega kod Zemeckisa u BACK TO THE FUTURE i pre svega funkcioniše kao jedna zgoda o vremenskom putniku zaglavljenom u prošlosti u kojoj je stvorio krupan poremećaj i izgubio moć da to ispravi.

Isto tako, ne smemo zanemariti da su Daley i Goldstein bili umešani u SPIDER-MAN: HOMECOMING koji je doneo osvežavajući street level odnos prema junaku. Ima toga i ovde.

Naravno, postoji nešto što se u ovom filmu zove fan service, ali ja bih to radije nazvao korporativnom hagiografijom. Dakle, ima jako puno in-jokesa o DCEU filmovima, popularnoj kulturi, stripovima itd. Međutim, film funkcioniše mimo toga. Kad se pojavi Michael Keaton kao Betmen, stvari se ne svedu na to da sala kolektivno uzvikne "To je jedini Betmen", kako su ih kondicionirale korporacije, već on ipak tu postoji i kao lik. Naravno, ne može svaki fan service detalj da zaigra na taj način niti treba, ali autori zaslužuju pohvalu da iako nas zasipaju hrpom takvih stvari barem priča zaista funkcioniše, a i neki pop kulturni razgovori deluju uverljivo - tipa logično je da se mladi ljudi međusobno prepoznaju pričajući o kultnim filmovima.

S druge strane, Flash ovde ima moći koje su nama kao ljubiteljima stripa poznate a filmski su relativno jasne jer sad on istovremeno može da se munjevito brzo kreće ali ponekad kad pređe brzinu svetlosti može i da putuje kroz vreme. Muschietti stoga koristi i tehniku filmskog trika gde on prosto nestane iz kadra jer je otrčao, a naravno ima i obiljna slow motiona. U par scena ta fizika ipak postaje malo nejasna, ali to je najkarakterističnije u najmaštovitijem set-pieceu, a to je rušenje bolnice na početku filma. Muchietti dakle Flashove sposobnosti prikazuje kao relativno beskrajne, ali gledaoci će imati dobre volje za to.

Gubitak moći u spoju sa dolaskom Zoda na Zemlju, koji smo imali u MAN OF STEELu (i ovo je iznova ta situacija) naravno referiše na Lesterov SUPERMAN 2 koji je meni veoma drag. Uključivanje raznih Flasheva u raznim iteracijama je takođe karakteristično i za strip i za seriju baš zbog sposobnosti da se kreće kroz dimenzije, pa ipak treba priznati da je to uradio SPIDER-MAN u trećem delu. Ipak rekao bih da je Muschiettijeva ekipa to uradila efikasnije, bez mnogo dijaloga i razjašnjavanja. U tom smislu, fan service je ovde ogroman ali fundamentalne stvari bolje funkcionišu.

Grant Gustin je meni bio savršen Flash, ali znamo da tog crossovera nema. Međutim, i Ezra Miller je odličan. Šteta što je uspeo da potpuno uništi svoju karijeru pre izlaska ovog filma, a onda ga ni blagajna nije naročito "pogledala". Snalazi se dobro sa dve verzije istog junaka, bez građenja nekih "jeftinih" razika među njima, kao i ozbiljnim dramskim scenama koje ima sa "samim sobom":

THE FLASH se dugo pripremao, na kraju Ezra Miller je implodirao a film je na blagajnama propao, sve je praktično bilo uzalud. Ali, umesto uspelog projekta u Excelu, dobili smo odličan film u VLCu. Rekao bih da je ovo slučaj gde je publika zapravo bolje prošla.

* * * 1/2 / * * * *

[Meho Krljic]

Ja ću ovaj epski prikaz sa zadovoljstvom iščitati kad pogledam film, ali evo da avansiram zahvalnost Crippleu na ovolikoj analizi.

[Meho Krljic]

Ovo se nekako prirodno nadovezuje:

Can Warner Bros. just put out a normal DC superhero movie?


Ali, mislim, stvarno. Aquaman bi trebalo da je jednostavan, samorazumljiv koncept, za koji kurac ga komplikuju mutiverzumom? Mislim, znam za koji kurac ali, evo im ga sad...

[crippled_avenger]

THE VOW Michaela Sucsyja je inspirisan istinitom pričom ali ono što sam dobio gledajući ga, po scenariju prekaljenih romcom veterana koje veoma cenim Abby Kohn i Marca Silversteina je nažalost jedna prigodna praznična verzija te zgode namenjena Danu zaljubljenih.

To samo po sebi nije loše. Niti je film loš, ali svakako da su mu izmakle neke interesantne etičke implikacije koje nosi sama priča.

Tema amnezije je čest motiv u ljubavnom filmu i tu THE VOW ne čini izuzetak. Međutim, ne otvara neka dublja etička i identitetska pitanja koja nosi priča o ženi koja doživi automobilsku nesreću, od nje zadobije amneziju usled koje se ne seća svog braka i celokupan doživljaj sveta joj vraćen u vreme pre nego što je donela neke bitne životne odluke koje će dovesti i do upoznavanja muža i braka.

Ono gde film THE VOW drži rezon romantične komedije jeste upravo vezivanje za činjenicu da brak među glavnim junacima dolazi u krizu i raspada se jer se ne znaju i među njima nema više to jest nema uopšte onog romcom nivoa ljubavi koji je prethodno vladao. I to je osnov za zanimljiv eksapistički repertoarski film sa talentovanim zvezdama kao što su Rachel McAdams i Channing Tatum uz podršku Sama Neilla i Jessice Lange.

Kada se na doda jedna priča sa dosta snažnih melodramskih obrta i skrivenih tajni, sa snažnim motivacijama da pokrene ili obustavi stvari, sve se iscrpljuje u kvalitetnom repertoarskom filmu.

Sucsy je specijalista za estetizovane ljubavne priče i ovoj se izvanredno snašao. Film jako lepo izgleda, ima odličan ritam i zvezde nose sve što treba, čak i kada zaplet postane artificijelan.

No, tema kojom se bavi dobije na samo dva mesta dodir sa životom - kada na početku filma ispiše da je film baziran na istinitom događaju i kad na kraju ispiše šta je bio epilog.

Otud ovde je tema uspešno i sa dosta ukusa eksploatisana, ali nije ni približno obrađena.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

Sada sam na sedam filmova zaostatka u odnosu na MCU jer sam pogledao DOCTOR STRANGE IN THE MULTIVERSE OF MADNESS. Mislim da mi neće biti lako da smanjujem zaostatak posle ovog iskustva.

Sama Raimija sam jako uvažavao i voleo kao reditelja sve negde dok ga nisu progutali SPIDER-MANi i tu sam negde i zaboravio na njega kao reditelja, mada posle toga nije mnogo ni snimao, a iskreno to što je snimio mislim da nisam ni gledao. No, ovde se Raimi posle Arada pridružuje Feigeovom Marvelu i potpisuje film posle kog bi mu se mogao preporučiti neki sanatorijumski smeštaj.

Teško je objasniti koliko je ovo užasno gledalačko iskustvo. Nisam voleo AVENGERSe, jedva sam izdržao ona dva poslednja, ali sve to nije ni blizu toliko zastrašujuće kao ovaj film. Tamo su barem glumci bili motivisani, delovali su koliko-toliko zainteresovano za to što rade. Ovde su to letargična, umorna lica, zarobljena u seriji dijaloških scena tutorijalske funkcije presečenih povremeno nemaštovitom akcijom koja je nemaštovita, loše osmišljena, bez ikakvog žara, bez suštinske dinamike, bez ubedljivosti, bez ikakve narativne funkcije i vođenja priče od neke do druge tačke.

Neverovatno je kako jedna rudimentarna, poptuno simplifikovana priča koja se bavi pokušajem da se ode od jedne do druge tačke ne uspeva i da se artikuliše u to i kako se sve pretvorilo u jedno beskrajno mlaćenje prazne slame sa nekim generic dijalozima u kojima nema ničega supstancijalnog, pa ni dosetki nema - ni u pokušaju.

[Truman]

Hoće li se ikada ekranizovati Silver Surfer, moj omiljeni superheroj. Tragičan kao niti jedan drugi bilo da surfuje kosmosom ili pokušava da se razume sa Zemljanima.
Šteta što producenti ne vide potencijal u ovom liku jer je kompleksniji i zanimljiviji od velike većine superheroja iz stripova.

Što se Fleša tiče voleo sam kao klinac onu staru seriju s početka devedesetih. Ovog Fleša ću odgledati kad mi dune van bioskopa.

[crippled_avenger]

SMRT DJEVOJČICE SA ŽIGICAMA Zorana Ferića je jedan od meni omiljenih romana i rado ga proglašavam za najbolji krimić napisan na prostoru bivše Jugoslavije. Nije pisan kao isključivi krimić već kao jedan maštoviti, dijabolični i crnohumorni roman visoke književnosti ali je koristio kao okosnicu priču o ubistvu.
Izbor da Ferićev roman ekranizuje Goran Kulenović je zanimljiv, po meni neobičan i u startu pogrešan, ne zbog njegove sposobnosti da snimi film već zbog toga što izbor ovog reditelja umnogome određuje format tog ostvarenja.
SMRT DJEVOJČICE SA ŽIGICAMA je mogao biti film za Kan, film koji bi snimali autori u rasponu od Lanthimosa ili Braće Coen do nekoga poput Jacquesa Audiarda. Ipak, u izvedbi Kulenovića to je postao film koji će se teško izboriti za neko mesto na srednjeevropskim festivalima.
Naprosto, Kulenović je sjajan televizijski autor. Neko ko je potpisao seriju CRNO-BIJELI SVIJET svakako da ima iza sebe da kaže da je postigao mnogo. Međutim, on je reditelj koji misli u televizijskom formatu, skučeno, efikasno ali nemaštovito, on snima na Rabu ali film deluje kao da je sve fejkovano u Dubravi a onda opaljen poneki kadar na moru. Ima tu prosto jednog suženog filmskog mišljenja koje je ovaj film veoma limitiralo u dometu.
E sad, ako vidimo šta je domet filma, i za kakav obim se opredelio Kulenović, onda je ovo koherentno i smisleno delo. Adaptaciju romana su izveli Kulenović i sam Ferić. Adaptacija je redukcionistička, ističe osnovni zaplet i stavlja u prvi plan glavnu priču, isključuje digresije i adaptacija je u tom pogledu jasna i korektna. Međutim, neke stvari ostale su na papiru, pre svih stara ljubav koja prati glavnog junaka i koju vidimo da je napisana jer je dobijamo odigranu u scenama li nažalost ne dobijamo pravu emociju od svega toga.
Ta Ferićeva melanholija je bitan element koji je Kulenoviću izmakao iako je postojao ne samo na Ferićevom već i na njegovom papiru.
I to je najveći nedostatak Kulenovićeve vizije, ako se odlučimo da film cenimo po njenim vlastitim propozicijama i prestanemo da žalimo za velikim svetskim filmom koji je mogao nastati.
Drugi krupan nedostatak je Ozren Grabarić u glavnoj ulozi Fera. On je odličan glumac, sjajan izbor na papiru, ali ima teškoće da se nametne kada je okružen sa prekaljenim kolegama koje imaju iskustva sa glavnim rolama kao što su Bojan Navojec, Slavko Subin ili Nikša Butijer. On nije sporan ali prosto u kadru, energetski biva zasenjen.
Sve ostalo je u ovom "kalibru" koji imamo uglavnom dobro, duhovito koliko treba, napeto koliko može, ne mnogo maštovito ali efikasno i ukupno uzev u redu.
Priča je zanimljiva. Ona je živa klana-nedoklana. To nije taj film, ali priča i kad je redukovana je mnogo dobra. Otud ovaj film dobacuje do nekog dometa daleko ispod STRICA ali tu negde oko OSMOG POVERENIKA, koji je takođe ekranizacija poznatog pisca Renata Baretića, u odnosu na koji je ipak kompaktniji i zanimljiviji.
Otud, nisam dobio film koji sam u ovom romanu video ali Kulenović je snimio šta je mogao. Pa ćemo u Kulenovićevim propozicijama i ocenjivati.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

AKO KIŠA NE PADNE je filmska adaptacija pozorišnog komada po ideji Slobodana Šuljagića, iz pera Božidara Kneževića. Scenario je napisao Ivan Velisavljević i reč je o praktično duo drami o udovcu i udovici koji se upoznaju na groblju gde odlaze u svaku nedelju, ako kiša ne padne. Između njih se rađa zainteresovanost, pa na kraju simpatija i ljubav.

Tekst je mahom oslonjen na govornu radnju, i ako imamo u vidu priču koja vas ili zanima i nadražuje ili ne, osim ako se ne pravi nešto drugačije, ne znam da li se moglo drugačije napisati.

Nažalost, inače pouzdani Marko Sopić je ovaj scenario veoma loše realizovao. Bez ideje, bez autoriteta, bez dinamike bilo koje vrste, on prilazi svemu što u spoju sa slabošću svih sektora ekipe svojstvenom novosadskom kraku Apollon produkcije rezultira filmom koji znatno podbacuje u odnosu na potencijal.

Naime, za razliku od novosadskih Apollona koji su obično imali i nepoznate te uglavnom slabe glumce, ovaj film zapravo ima Radoja Čupića i Gordanu Đurđević Dimić koji iza sebe imaju i karijere i dovoljno talenta da dobro izvedu ove role. Međutim, svaka ideja koja je uneta u njihovu igru je na prvu loptu, svaka emocija je dočarana na najklišetiziraniji način, igraju sporo, dijalog nije savladan u potpunosti da se konvertuje sa stranice na ekran.

Konačno, scenaristički pokušaji da nešto o čemu se priča vidimo su jedna od najvećih grešaka jer je Sopić toliko jezivo realizovao njihove oniričke scene i flešbekove da je to direktno strašno. To ne da nije pomoglo filmu već ga je povuklo za klasu nadole.

Šteta, predložak i glumci bi u sigurnijoj i kreativnijoj realizaciji mogli biti veoma zanimljiv materijal za romcom sa starijim likovima namenjen staračkoj publici koja je kod nas ionako najmasovnija publika.

[crippled_avenger]

Martin Bourboulon dobio je priliku da režira ambiciozni diptih o musketarima sa imenima kakva su Vincent Cassel, Eva Green i Romain Duris. Nažalost, prvi deo naslovljen LES TROIS MOUSQUETAIRES: D'ARTAGNAN nudi jednu zanimljivo zamišljenu koncepciju sa kojom ne uspeva ništa da uradi. Dumasov zaplet je praktično isti ali je u naraciji sproveden nekako zatupljeno, ravno, pripovedački film ne diše. Na sve to napravljena je jedna radikalna stilska intervencija. Naime, ideja je da se napravi realističniji prikaz sveta musketara, blizak onome što je radio Richet u filmu L'EMPEREUR DE PARIS ali to sam zaplet jako teško trpi jer je pun ekscesa, spektakla, vodviljskih rešenja i to jači realizam slabije trpi.

Međutim, ta direkcija da je sve malo realističnije, uprkos navodno visokom budžetu i ambicijama, u najboljem slučaju dobacuje do neke skuplje evropske serije - kada govorimo o vizuelnosti. LES TROIS MOUSQUETAIRES: D'ARTAGNAN ne uspeva po spektaklu recimo da dosegne prvu sezonu španske serije LA PESTE. Borbe su energične ali swashbuckling urađen na "realističniji" način kao ovde ne pruža ništa naročito osim što nema akrobacija, uzbudljivih kaskaderskih nastupa i sl.

Teško mi je da se setim adaptacije musketarskih priča koja mi nije na nekom nivou bila zanimljiva i pružila neku vrstu uživanja. Ovo je film koji je ugušen, u kom nikakvog uživanja nema, samo jako puno podsetnika na neostvareni potencijal, i da 36 miliona dolara budžeta nisu doneli ni blizu onoga što je trebalo.

Samim tim, ni slavni glumci kao Cassel nisu pružili ništa naročito. Eva Green ovakvu ulogu do te mere igra bez ikakvog ulaganja da povemeno mislim kao da je gledam izrezanu iz nekog drugog filma gde je igrala nešto slično.

Šteta je što je ovaj film krenuo sa ambicijom da bude reprezentativni tradcionalistički spektakl iz Francuske za ovu godinu a zadatku nije ni približno dorastao.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

Juel Taylor je za Netflix snimio film THEY CLONED TYRONE po scenariju koji potpisuje sa Tony Rettenmaierom. Na scenariju bi svakako trebalo da bude potpisan i Jordan Peele jer GET OUT a naročito US bukvalno struje kroz ovaj film, ali to sada ulazi u neke sfere meta-pozajmice, odnosno počinje da liči na priču koja je naprosto postala arhetip i više sama po sebi nije originalna tvorevina.

Naravno da nije tako. GET OUT a naročito US veoma su konkretni filmovi i način na koji ih THEY CLONED TYRONE preuzima su veoma problematični ako sagledavamo iz okvira "originalnosti". Međutim, ako to ne smeta Peeleu, pretpostavljam da ne treba da smeta ni nama, naročito jer je film odličan, premda nije masterpiece kao US.

Iako ne spadam među one koji mnogo pate od potrebe da film bude originalan i aproprijaciju u nekim filmovima ponekad vidim kao adut a ne manu, ovde me svakako Peeleovo prisustvo jeste ispunjavalo nelagodom po svom intenzitetu i malo mi je "pojeftinjavalo" utisak. Ipak do kraja sam prestao da brinem i zavoleo sve ovo.

THEY CLONED TYRONE pored elemenata zapleta - a to je još važnije i najdragocenije - pokazuje da jako dobro razume Peeleov rediteljski postupak koji je od US pa nadalje sve sem šematizovan, i vrlo zanimljivo kombinuje visoku estetizaciju, uvođenje kontra-ritma u scene nečega što je u osnovi dinamičan žanrovski film visokog tempa, te kombinuje humor među likovima i u sceni sa ironijom u postupku unutar tenzičnih situacija. Juel Taylor svakako nije površno preuzeo Peelea i oko toga nema sumnje, zakopao je duboko u analizi njegovih filmova.

Film prati tri klišetizirana i vremenski blago neodređena odnosno vanvremenska lika uličnog pushera, pimpa i prostituke koje igraju John Boyega, Jamie Foxx i Teyonah Parris, od kojih je bar Teyonah overila i Peeleovu reimaginaciju CANDYMANa. Gledajući njih osećamo neku čudnu vremensku izmeštenost, neču čudnu tipiziranost tih likova i to je prvi nagoveštaj opšte zavere koju vlada sprovodi u jednom crnačkom getu.

Ova tri lika, kao naravno potpuni autsajderi udružiće se da svojim veštinama tu zaveru ne samo razobliče nego i da je poraze, iako na suprotnoj strani stoji drugi - takođe vanvremenski vladin specijalista u roli Kiefera Sutherlanda.

THEY CLONED TYRONE bi se žanrovski mogao odrediti kao duhoviti akcioni triler sa sporednim dodacima naučne fantastike i horora i ovo nesumnjivo jeste žanrovski film. Međutim, za razliku od sličnih radova Jordana Peelea ili recimo Edgara Wrighta nije toliko okrenut jednom žanru već više jednoj supkulturi i njenoj tradiciji prikaza na ekranu. Ovo nije reakcija na žanr, već je više reakcija na jednu kulturu kroz dobrodošao melanž raznih žanrova, sa ciljem da se dekonstruiše slika izgrađena o jednoj populaciji više nego se njeni likovi uključe u žanrovski narati.

Otud fokus ovog filma su karakteri. I uprkos tome što ovo jeste film o pusheru, pimpu i kurvi koji treba da se snađu u žanrovskim okolnostima nesvojstvenim njihovim likovima, mnogo je više film o tim likovima koji idu na zadatak a usput moraju da se posluže putanjama koje otvaraju razni žanrovi.

Iskusni snimatelj Ken Seng je jako dobro razumeo šta Tayloru treba i film je veoma estetizovan, opet umnogome iskaćući iz onoga što su tipični fotografski standardi žanra.

Činjenica je da preuzimanje Peeleovih elemenata dovodi do toga se junaci vode svoju borbu da oslobode sebe a gledalac da nekako emancipuje film iz okova rip-offa, ali na kraju svi uspevaju da pobede. Na određeni način.

* * * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

Gledalo mi se nešto veselo sa Annom Faris što ranije nisam gledao pa sam pustio THE HOT CHICK koji onomad nisam ispratio jer je imao abismalne kritike. Nisam pogrešio što sam ga pustio, naročito jer se u ovom filmu Anna Faris pojavljuje dosta ali se nažalost veoma malo zeza. Jedino što mi je pružalo neki utisak "zanimljivog" jeste queer aspekt priče kojim se film poigrava a danas Rob Schneider komičar u polu-cancelu a možda i u celom cancelu baš zato što je protivnik Woke talasa.

Ova produkcija Adama Sandlera donosi i njegov neinspirisani cameo, i zaista ništa vredno pažnje.

[crippled_avenger]

Jonathan Tropper je po pisanijima Bruce Leeja, postavio seriju WARRIOR, priču o kineskim doseljenicima u Ameriku na prelazu u 20. vek, u Kineskoj četvrti i pomalo van nje. Ovo nije prvo Leejevo delo koje su neki drugi pisci adaptirali za veliki ekran posthumno. James Coburn je sa Stirlingom Silliphantom uradio CIRCLE OF IRON, i rezultat je bio pretenciozni arty hippy film u potrazi za borilačkim. Serija WARRIOR je s druge strane nešto što bi Lee verovatno voleo da vidi ali i da radi, praktično akciona gangsterska saga sa rivalitetima među trijadama ali i između belaca i Kineza, Iraca i svih ostalih, progresa i političke korupcije koju su istovremeno u ljubavi i mržnji sa kineskim organizovanim kriminalom, i kung fu tučama kao najčasnijim načinom da se to reši.

Sve je jednostavno, u najboljem smislu banalno i arhetipski. Jedino Bruce Lee više nije živ i ono što je on radio nije više toliko revolucionarno. Ali i sad kad je bajato postalo je zlatni standard poimanja filma a kod nekih ljudi i života.

Tropper je svestan svih ovih aspekata i pravi vrlo solidnu kombinaciju jedne priče u epohi sa kineskom stereotipnom emigracijom i organizovanim kriminalom te policijom nasuprot koja često podseća na najbolje trenutke serije COPPER.

Energija je na visokom nivou, likovi su u jakoj žanrovskoj tenziji a Andrew Koji kao Leejev alter-ego, kao doseljenik kroz kog upoznajemo svet i sa kojim zajedno "jašemo" pruža sve što treba da bude temelj serije. Joe Taslim kog znamo iz indonežanskog krila savremenog žanrovskog filma igra njegovog glavnog takmaca i jedinog koji po veštini može da mu se suprotstavi dok Tom Weston-Jones, Dean Jagger i Kieran Brew brane čast bele ekipe i batinaju kako znaju i umeju. U Weston-Jonesu naravno zasnovana je i direktna veza sa serijom COPPER.

Tropper je sa Ballom kreirao BANSHEE i on je definisao Cinemax estetiku, sada je to sve HBO Max doduše. Njegovi scenariji su jasni i čvrsto postavljeni, reditelji su znalci i južnoafričke lokacije služe svrsi bez ikakvih teškoća.

WARRIOR sve što započinje radi dobro, ne kažem da ovo svakoga zanima, ali ko voli trebalo bi da proba.

[crippled_avenger]

alt.fantasy

https://ironage.media/post/the-daily-wire-gambles.html


Sent from my iPhone using Tapatalk

[crippled_avenger]

Jedan od Svetih Gralova srpske kinematografije o kom se stalno priča a pronalazi se retko ili skoro nikad jeste građanska ljubavna melodrama. Apollon je proizveo čak dve, TROJE Petra Pašića i MANJU Nikole Končarevića, i kada se podvuče crta od ta dva se moglo sklopiti jedno izvanredno delo jer svaki ima ono što drugom nedostaje.

U suštini, ni jedan ni drugi nemaju sreće s muškim glumcima i tu se ne bi usrećili ovom fuzijom. Međutim, Pašićev film izgleda dobro, ima neophodan dizajn da može javno da se prikaže na velikom ekranu bez zazora. MANJA međutim ima izvanredan scenario za koji bih iskreno voleo da jednog dana - kao ISKRA Gojka Berkuljava a to se opet desilo pod okriljem Apollona - dobije novu i bolju ekranizaciju.

Scenario Ivana Velisavljevića po ideji Galine Maksimović jedan je od najboljih realizovanih predložaka u srpskom filmu poslednjih godina. Ovo je film koji ima sve potrebne elemente za urbanu ljubavnu priču koja je psihološki i socijalno višeslojna, u kojoj se ne izbegava nijedna neuralgična tačka našeg filmskog pripovedanja i svaka se prevazilazi.

Ovo je scenario u kom nema scena za hvatanje za glavu u realizaciji, a Velisavljević se hrabro hvata u koštac sa mnogim koje u našem filmu upravo izazivaju takvu reakciju čim naslutimo kuda idu. Imamo junakinju sa kompleksnim porodičnim odnosima i traumom nasleđenom od roditelja koja funkcioniše i ne predstavlja balast i zaustavljanje pripovedačkog toka već naprotiv, njen katalizator. Jedna od stvari sa kojima i svetski scenaristi često imaju problem a to je meet cute baziran na postojećim elementima priče a što generalno ume da uvede u utisak mehaničnosti i konstrukcije, Velisavljević opet izuzetno vešto rešava, kasnije vrlo precizno razrešavajući sa dosta stila i osećaja za simetriju.

Odnos među likovima i transformacija koju prolazi junakinja dati su jasno, i sa minimumom onih klišetiziranih stvari kojima nam se dočarava da neko donosi odluku tipa sedi, ćuti, gleda a sutra uradi nešto drugačije, iako za publiku koja ima jeftinije ulaznice ima i toga.

Milje gig economyja je prikazan u punoj meri ali u drugom planu, nenametljivo, taman onoliko koliko igra ulogu u životu junakinje i dobili smo uvid u svet kojim smo okruženi već skoro deceniju ali ga ne gledamo mnogo filmu, kao ni druga pitanja radničkih prava i problema radnih ljudi pošto je srpski film tradicionalno još od Crnog talasa, film o osobama bez zaposlenja i profesije, eventualno kriminalcima.

Otud, Velisavljevićev scenario zaslužuje najviše ocene.

Čak i bačen u ralje novosadskog kraka Apollona, on uspeva da preživi i bitno unapredi i glumce pa i režiju u odnosu na druge projekte, ali i dalje ostaje ni približno adekvatno realizovan. Dok je podela ženskih likova korektna, a u slučaju Tanje Pjevac u ulozi majke čak i prilično inspirisana, muški likovi deluju skupljeno s koca i konopca, nedovoljno se razlikuju i izgledom i energijom, a neke glumačke veštine i bravure tu svakako nema.

Ambijenti u kojima se film odvija po običaju su oskudni i ne naročito sugestivni. Fotografija je ponovo ispod prelazne ocene.

Međutim, nesporno je da je reditelj Nikola Končarević razumeo da ima nešto posebno u rukama i na nekom fundamentalnom nivou rekao bih da je razumeo ovaj scenario i veoma se potrudio, međutim, sa slabostima u svim sektorima, koliko god se trudiš rezultat bude "kao i obično".

Film nema sreće kada mora da opstane samo na snazi scenarija. To je kao avion koji treba da izdrži let samo na bazi dobrog projekta nezavisno od toga kako je sastavljen. Međutim, ovde je predložan dovoljno snažan da stvari održi u letu.

Ne znam koji su krajnji dometi MANJE, ali verujem da će svakom iole stručnom gledaocu posle ovog filma postati jasno da je Ivan Velisavljević scenarista ozbiljnih mogućnosti.

* * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

LAWLESS Johna Hillcoata je nažalost prilično razočarenje posle gledanja TRIPLE 9 koji me je veoma zainteresovao za rad ovog reditelja. Ponovo je reč o All-Star postavi u nečemu što je žanrovska priča, s tim što ovog puta imamo samo priču o braći Bondourant i njihovom moonshine biznisu, i sukobima s korumpiranim predstavnicima države i zakona ali nemamo jasnu ideju o kom je žanru reč. Film je neozbiljan i naivan da bi bio istorijska hronika i priča sama po sebi. Dakle, morao je imati neki žanrovski naboj, međutim, uprkos tome što obračuna i neke kao akcije nominalno ima ovde, nije artikulisana na pravi način da bi bila zaista uzbudljiva i na kraju sve ovo deluje kao jedno veliko - i prilično zbrzano - ništa. Dok je u TRIPLE 9 baš u pogledu žanra, tenzije, napetosti među likovima iznutra, i napetosti u širem sukobu spolja, Hillcoat pokazao kako vlada stvarima - ovde baš toga nema. Samo hrpa relativno naivnih klišea urađenih u maniru jedne neinspirisane istorijske hronike.

* 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

Barbara Willis Sweete režirala je film PERFECT PIE, melodramu o dve prijateljice koje je u ranoj mladosti razdvojila teška trauma i sada se ponovo sastaju, trideset godina kasnije i uprkos tome što je izbegavaju, ne mogu izbeći da je iznova prožive.

Sama trauma je takođe i predmet misterije za same gledaoce gde kako film odmiče u tri vremenska toka saznajemo i kako su se događaji odvijali.

Film je zanimljivo postavljen kao studija karaktera, formalno oslonjena na misteriju kao žanrovsku mustru, međutim Barbara Willis Sweete ne uspeva da izgradi pripovedački tonus pa na kraju sve ostaje dosta blago i prilagođeno poluodsutno televizijskom gledanju gde paradoksalno ovo ostvarenje može imati veoma dug život kao naslov namenjen ženskoj publici.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

BARBARIAN Zacha Creggera bio je jedan od najhajpovanijih horora prošle godine a svog reditelja lansirao je u prvu ligu i otimačinu među studijima.

Ovde imamo film koji jeste u izvesnom smislu zaslužio hajp jer je dobar film. Ali, opet ne bih rekao da je ovde doneto nešto zaista novo i da bi - da imamo malo više sreće - ovo trebalo da bude neki standard uspelog mejnstrim horora. Teško mi je da ovaj film i posmatram kao nešto drugo već upravo jedino kao uspeo mejnstrim horor, a tu mi za pravo daje i činjenica da ga je pustio Fox.

U tom smislu, dakle, ko ne očekuje sad neku naročitu inovaciju i zadovoljava se dobro urađenim tradicionalističkim stvarima, može lepo da prođe.

Naime, BARBARIAN je film koji je temeljno urađen, i psihološki i dizajnerski, napet je i strašan u dobroj meri, glumci su izvanredni, naročito Georgina Campbell koja je putem televizije već postala žanrovska veteranka u suštini, ali ovde dobija i dobru priliku na velikom ekranu.

Priča o double-bookovanom Airbnbu koji se ispostavlja kao nešto drugo, a možda i kao nešto treće, jako lepo kreće da se poigrava strahovima modernog čoveka od ljudi koji ga okružuju, i Cregger se vrlo fino poigrava time dok ne pokrene mašineriju jednog arhetipskog horora.

Strukturalno film se poigrava tipičnim horor postavkama gde se krene sa uvođenjem junaka i njegove situacije a potom i potonućem u stravu. To se u ovom filmu desi dva puta, oba puta sa zanimljivim likovima, i na jedan nekonvencionalan način gde se pravi pauza u užasu da bi se priča proširila.

Flešbek o originu dešavanja u kući je takođe posebno upečatljiv i briljantan i on stoji kao treći neočekivani brejk u celini, opet strukturalno zanimljiv jer razbija stvari i na određeni način efektno odlaže puno potonuće u stravu i konfrontaciju.

Sama horor pretnja koju neću spoilovati je vrlo uspela u realizaciji, ali zanimljiva je konceptualno, i čak ideološki. Reč je o vrsti pretnje za koju smo navikli da se sreće u flyover statesima, u backwoodsima, ne u urbanoj sredini, ali ovde to i jeste tema - propali Detroit koji su napustili svi sem beskućnika i monstruma jeste na neki način divljina koju ljudi iz gradova treba da izbegavaju.

BARBARIAN je vešto izveden, tehnički i šminkerski, psihološki je ubedljiv i dobro je glumljen. Zach Cregger je pokazao da odlično vlada fundamentima i svakako treba videti šta dalje sprema.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

Kako je Paolo Virzi postao značajan reditelj jeste pitanje na koje nije lako dati odgovor i nećemo ga naći ni u njegovom ranom filmu MY NAME IS TANINO iz 2002. godine gde možemo reći da se radi o repertoarskoj komediji sa jakim satiričnim tonovima.

Istorija pamti ovaj film kao debi Rachel McAdams, gde se vidi u toplesu što inače nije baš njen modus operandi mada ne izbegava kad je jača umetnost po sredi, i ona igra dosta veliku ulogu američke devojke zbog koje naslovni junak i ode put Amerike.

Kad stigne u Ameriku, Virzi i Tanino su često nadomak nečeg dobrog i zanimljivog ali često baš zahvaljujući rediteljevoj aljkavosti stvar zataji i ne kompletira se. Čak i kad film nudi neke dobre opservacije ili kreacije, opet ostaje nedorečen jer je rediteljski prilično naivan u stilizaciji, iako nije bez dara u inscenaciji no i tu ostaje na pola puta.

Film ima dragocenih situacija koje se smenjuju sa glupostima i sve u svemu čini mi se da Virzi ovde još uvek bolje komunicira sa onima koji su raspoloženiji za raspojasanu italijansku bioskopsku komediju nego za tobože duhoviti art koji čačka danas.

Virzi se još uvek ovde kreće sferama komedije koja jeste smešna za razliku od današnje faze kad se okrenuo komediji koja nije. U tom smislu, tolerancija prema evropskoj komediji svakako umnogome može uticati i na vaš utisak o ovom filmu.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

Atipični profesionalac Scott Waugh i prilično cenjeni Arash Amel dovedeni su u Kinu da snime HIDDEN STRIKE, kinesku produkciju u kojoj se Jackie Chan uparuje sa zapadnom zvezdom. Dakle, posle Holivuda koji je radio na uparivanjima Chana sa holivudskim zvezdama od jednog trenutka to su krenuli Kinezi, i to dovođenjem zvezde i reditelja. Setimo se Harlina i Knoxvillea kad su u tom aranžmanu radili SKIPTRACE.

Ovog puta, dovedena je ozbiljna zvezda sa velikom trenutnom karijerom i strogo kontrolisanim sledećim potezima - John Cena. On se profiliše u pravcu akcione komedije iako je kao WWF rvač krenuo pre svega kao čist akcioni heroj, setimo se MARINE ili Harlinovog 12 ROUNDS iz kojih su potom izrastale DTV franšize. Međutim, Cena je danas više komičar u suštini ali sa akcionom kompetencijom i pronalazi sve više prostora u tom post-Arnie svetu u kom Rock ne uspeva da odradi baš sve i previše robuje franšizama.

Cena je od Matta Damona na steroidima izrastao u dosta kul facu sa komičnim darom.

Otud kad je HIDDEN STRIKE krenuo kao jedan seriozan vojni akcijaš u kom sticajem okolnosti glume Jackie Chan i John Cena, svaki sa svojom melodramom i traumom i samo sa Cenom koji se zavitlava u kadru, delovalo je kako Scott Waugh ne prepoznaje šta tačno treba da radi. Ali, onda kada se Chan i Cena konačno posle par desetina minuta nađu na istom zadatku kreće buddy hemija i u sve ulazi neophodna doza komedije i stvari postaju bitno bolje. To naravno ne briše onaj drugi film, i to pre svega sa Chanom koji smo dotle gledali i ne objašnjava ga, ali nije ni važno, kad su Cena i Chan pokrenuli mašinu više se nije zaustavila.

Film je evidentno skup, i prilično maštovit ali je isto tako i dosta oslonjen na CGI koji ipak nije vrhunski. Kineska produkcija uprkos pedantnosti u ovom slučaju uvek ima nešto što je blago OFF u odnosu na ono kako stvar treba da izgleda i to prosto više nije stvar ni para nego know howa a verovatno i nekih dešavanja iza scene koja su dovela do toga da film bude shelved nekoliko godina i da duže počekamo na premijeru.

Međutim, nema razloga za to. Kad krene ono što treba film je vrlo reprezentativan. Uz pomoć CGI i žica, Jackie Chan radi nekoliko njegovih tipičnih komično-akcionih bravura. Cena mu pomaže a radi i isto to na svoj način. Doduše, ovo je film o prevozu ljudi i roba autoputevima smrti u Iraku, dakle svakako da njih dvojica previše voze za moj ukus i da je ključna klimaktička akcija vezana ipak za neki haos sa ogromnim vozilima a ne sa borbom, ali dobro. Waugh je u tri scene pokazao da razume ko je i šta je Chan i ponudio je neke od najboljih borbenih set-pieceova njegove pozne karijere.

Ceninoj karijeri ovaj film znači mnogo manje, on je kako rekoh sad u strogo kontrolisanom usponu, ali ovo definitvno nije blam, nije prevara, nije geezer teaser. Ovo je holivudizovan kineski blokbaster (barem u koncepciji ako ne u bioskopskom rezultatu) u kom on igra svoj kanonski lik i to radi pošteno.

Waugh je pokazao da ume da vodi jedno akciono preduzeće ovog formata. Ispoštovao je Chana iako bi se reklo da mu je dominantna inspiracija bio Millerov FURY ROAD, ali ukupno uzev sa tim finim neveštinama i nedorađenostima, ovog je ipak holivudizovan ali ne i holivudski domet.

Niko se u ovom filmu nije obrukao. Chan je možda nešto malo i dobio.

* * 1/2 / * * * *

[Meho Krljic]

Hmmm, to bi moglo da se pogleda. Meni je Cena skroz na mestu a ipak je Džeki Džeki.

[crippled_avenger]

Miguel Angel Vivas je žanrovski specijalista koji uvek zaslužuje pažnju i njegov novi film ASEDIO potvrđuje da je on uprkos uspesima i ozbiljnim projektima koje radi, na neki način ipak dobro čuvana tajna španskog filma jer nema naročito internacionalnu reputaciju.

ASEDIO nije film koji pati od prevelike originalnosti ali elemente koje uzima od drugih, čak i kada ih doslovno citira, veoma vešto inkorporira u novu celinu.

ASEDIO kreće kao serija ANTIDISTURBIOS i prikazuje prepad policije na zgradu punu sirotinje koju treba izbaciti iz stanova, mnogi među njima su ilegalni imigranti. Ovu napetu i haotičnu situaciju, grupa policajaca koristi kao masku da reketira lokalnog stanodavca koji drži migrante. Kada pretresajući prostor između zidova kroz koje migranti neopaženo prolaze, mlada policajka slučajno posvedoči ubistvo neposlušnog kriminalca, za njom kreću kolege, a jedinu pomoć mogu da joj pruže ljudi koje je do malopre šikanirala, a naročito porodica oko koje se naročito istakla tog dana.

ASEDIO tada prelazi na ENEMY TERRITORY i postaje estetizovan, tenzičan, visceralan akcioni triler sa jakom i eksplicitnom socijalnom dimenzijom. Vivas to sve radi u svakom smislu nepretenciozno ali ozbiljno i time na neki način pojačava utisak kako je sve to u stvari vrlo lako napraviti, čemu njegove evropske kolege nisu sklone.

Vivasov rukopis je dovoljno siguran da jedan solidan triler, vrlo atipično snimljen u dugim kadrovima i zanimljivim kretanjima kamere, učini nečim što je rutinski u najboljem smislu, iako nije.

Ovo je dobar, ozbiljno izveden film gde nam Evropa pruža ono što je nekada davao Holivud šakom i kapom.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

Yuval Adler je još jedan od Izraelaca limitiranog talenta i tehničkog znanja koji se obreo u američkom filmu, i u B-filmu sa A- ili B+ zvezdom i Nicom Cageom uspeva da naiđe na izazov kome ni neko mnogo veštiji ne bi dorastao.

Adler snima otužan rip-off COLLATERALa, po scenariju Lukea Paradisea u kome Cage otme Kinnamana i to je manje-više to. Sledi niz mahom monologa ili mlakih dijaloga, sa vrlo malo fizičke akcije bilo koje vrste, dok se odavno pročitani obrt i malo mlake konfrontacije ne nagomilaju na kraju.

Adlerov film je čudan utoliko što u njemu do te mere nema ničega, da ni Cageovo preterivanje ne uspeva da odjekne jer se dešava u praznini. Kinnaman deluje kao da je svoju ulogu razdužio još pre snimanja, i u filmu postoji kao jedan non-entity uprkos tome što je filmičan tip.

Potpuno je neverovatna tolerancija prema ovom naslovu kao nečemu što nije nužno dobar film ali jeste barem zabavan doprinos kanonu nekog Midnight Madness miljea naprosto zato što ovaj film nije ni zabavan, ni lud, jedva da je žanrovski a kao takav ni na jednom nivou inovativan ili transgresivan ili bilo šta.

Adleru ovo nije prvi film u Americi, i rekao bih da u njemu nije ostvario ništa, ali da je možda hype mašina oko ovog naslova, na bazi uključenih imena uspela da ostvari sve. SYMPATHY FOR THE DEVIL, da - tako se zove ovaj film, na kraju ima iza sebe kritike koje ga definišu kao nešto interesantno i kul za ljude koji bi da gledaju Cagea kako luduje.

Što se mene tiče, ovde nema ništa ni za koga, pa ni za njih.

* 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

TO THE WONDER je pozni rad Terrencea Malicka koji mi je proizveo podeljena osećanja pa i utiske a koliko vidim, nema mnogo sredine ni među kritikom koja je ili egzaltirana ili rezignirana.

U suštini, film je zaista takav, u njemu gledamo nešto što je istovremeno delo velikog umetnika i snalažljivog studenta, čak ne ni naizmenično, no ja sam sklon da gledam stvari sa optimističke strane jer mi je prosto fotografija Emmanuela Lubezkog legla i celo ovo iskustvo mi je bilo vrlo zanimljivo i prijatno na nekom audiovizuelnom nivou. Da mi nije bilo prijatno, verovatno bi mi sve ovo isto bilo jezivo umetničarenje i foliranje, što je takođe istina, i mnogima će tako biti.

Ono što je ovako delikatnom delu interesantno jeste njegova konstrukcija koja je kod Malicka ovog puta sasvim uhvatljiva i imamo prepoznatljivu mehaniku što je možda greh ako do daske "pušite" njegovu priču, ali ako ste uzdržani, može vam zapravo biti zanimljivo.

Naime, film je u samoj svojoj suštini pokušaj da se snimi "čisti film" u kome se nijedan bitan detalj priče neće desiti kroz verbalno rešenje. Otud je verbalnost gurnuta u drugi plan. Imamo voiceover glavne junakinje koji je više jedno auralno iskustvo, to što ona govori je maltene na nivou neke poezije koja ima veze sa dešavanjem i atmosferom ali ne utiče na percepciju priče.

Kada film ode u tako jak vizuelni izraz, uvek se otvara pitanje - i to je problem savremenog art house filma - a to je šta ćemo da radimo kada glumci budu morali da progovore. I većina filmova tog tipa na tom ispitu pada, naprosto sve je sjajno dok kamera prati junaka s leđa kroz zanimljive ambijente ali kad stane da popriča ne zna šta je gore, da li naturščici koji nešto sriču ili profesionalni glumci koji glume klasičnu dramsku scenu u nekoj vrsti konvencije. Malick to uspešno rešava time što klasične dramske scene zapravo nema. Ako se dođe do neke situacije gde se mora popričati, to se rešava tako što scena u tonskoj slici ostaje u dramskoj situaciji ali u slici ulazi u diskontinuitet, kreću neki kadrovi događaja koji će uslediti, neki kadrovi raspoloženja junaka i potpuno se razbija ta potreba za vizuelnom konvencijom verbalne konfrontacije, mada takvih scena sa nekim supstancijalnim sadržajem gotovo da nema. Drugo rešenje je visokokonceptualno a to je da samo jedan junak govori a drugi samo sluša i vrlo diskretno reaguje, to je veoma uspelo rešenje, i ne podrazumeva ulazak u ove diskontinuitete.

Generalni vizuelni koncept baziran je na neprestanom kretanju kamere i neprestanom kretanju junaka u kadru gde god je to moguće. Kad nije moguće oba, dešava se jednom, kad ne može ni jedno, kadar je visokoestetizovan.

Od Malicka se može jako puno naučiti. Dakle, on u tom kretanju kamere kombinuje planove, uže i šire ali svaki je u kretanju i to daje jedan zanimljiv efekat životne rastrzanosti, i pokrivanja prostora u 360 stepeni. Lokacije su senzacionalne. Izabrane su zaista impresivno i druga stvar koja se od Malicka može naučiti jeste neverovatna perceptivnost, zapažanje detalja u ambijentu koje učini veoma uzbudljivim - odličan primer je scena na plaži na nestabilnoj peščanoj podlozi.

Ono što podseća na snalažljivog studenta jeste Malickovo rešavanje izazova dramske scene njenim izbegavanjem, dakle nije pošao "težim putem" i to nekako rešio, a ima određenih reditelja koji su sa time uspevali da se snađu, međutim, ovo je svakako dobra solucija za reditelje koji ne znaju drugačije da se izbore sa tim situacijama. Film nije slučajno imao čak pet montažera.

Ko očekuje da TO THE WONDER bude ono što piše u sinopsisu a to je ljubavna priča sa Benom Affleckom, Olgom Kurylenko i Rachel McAdams plus Javierom Bardemom u ulozi dobrohotnog sveštenika sa krizom vere, neće to dobiti u klasičnoj formi ali će dobiti u jednoj neobičnoj koja iziskuje specifični entuzijazam.

* * * / * * * *

[Meho Krljic]

Meni se kod njega u novijoj fazi zaista dopada ta beskompromisnost gde je u fazonu da zaista polomi kalupe, pa čak i kalupe koje je sam, jelte, napravio, ali onda i sposobnost da kad izađe iz kalupa, zapravo nađe rešenja kojih se drugi nisu do tada dosetili i stvarno bude i dalje na cutting edgeu filmskog izraza. Ne znači to da sve št uradi bude automatski dobro, ali jeste uvek autentično. Ovo nisam gledao ali zvuči dosledno.

[crippled_avenger]

David E. Kelley je ostavio dubok trag u network televiziji i prilično solidan u kablovskoj i među strimerima. Međutim, na filmu nije postigao ništa.

Iz ove vizure njegov prvi bioskopski neuspeh, FROM THE HIP u režiji Boba Clarka deluje mnogo respektabilnije nego u vreme izlaska kada je bio pregažen, od većine, mada je recimo Roger Ebert bio umeren.

Filmu se prebacivalo sve i svašta, od toga da je vulgaran i banalan do toga da je glavni lik previše antipatičan da bi mogao da nosi film, i kada režira Bob Clark, kanadski repertoarski specijalista koji se dokazao u mnogim žanrovima, i u svakom po jakom exploitation nervu i ne prezanju od konkretizacije stvari, onda ništa od toga nije isključeno.

Ovde Bob Clark svakako režira u svom stilu, svaki element koji postoji u materijalu je "nagažen", ako je nešto smešno onda ima da bude urnebesno (obično nije, ali ono što je važno za priču jeste), ono kad imamo Engleza u ulozi osumnjičenog za ubistva ima da se odigra negativac sa akcentom do daske (i nema preteranog efekta sem kad je bitno za zaplet) i takav je ceo film. Nije urađen sa mnogo ukusa ali sve što je bitno je dosta solidno.

Judd Nelson igra mladog advokata koji želi da se nametne u advokatskoj firmi i ubrza svoje napredovanje. Počinje da pravi bučne incidente prvo u kancelariji a posle u sudnici i kreće se ivicom između gubitka licence i posla i oduševljenja klijenata. Strategija se na kraju isplati, prevagne ovo drugo ali partneri iz ugledne advokatske kuće mu uvaljuju kosku, da brani blaziranog bogatog profesora koji je u neodbranjivoj poziciju u suđenju za ubistvo.

Osumnjičenog igra John Hurt i njemu nije teško da usmeri pažnju gledalaca i razvije sumnje koje deli glavni junak - da njegov branjenik možda jeste kriv i da će se izvući nekažnjeno što mu budi duboke etičke dileme.

David E. Kelley je kao bivši advokat ime izgradio pišući advokatske serije, i ovde je naravno sudnica centralni objekat. Slučaj koji obrađuje je zanimljiv, nalazi način kako da mu junak izbori protagonizam i kako da postane heroj, pa na kraju deluje da je Ebertov umeren stav oko ovog filma bio realan.

Bob Clark je sve uradio solidno. Neko suptilniji bi možda napravio i bolji film, ali teško da bi snimio efikasniji i jasniji. Glumci su na visokom nivou, atmosfera je tu. Možda FROM THE HIP ne uspeva da promeni način kako vidimo sudsku dramu u bioskopu a hteo je, ali doprineo je tom kanonu jednim pristojnim naslovom.

* * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

VACATION FRIENDS Claya Tarvera imao je pet scenarista među kojima su na začelju i Daley i Goldstein. To je već preporuka da je reč o nečemu potentnijem od rutinske romantične/ bračne komedije, i rezultat i jeste takav.

Lil Ren Howery i Yvonne Orji igraju potpuno običan par koji stiže na letovanje u Meksiku i upozna divlji par koji igraju John Cena i Meredith Hagner koji ih uvlače u odmor pun preterivanja, izazova raznih vrsta, droge, alkohola, seksa i venčanja pred vračevima. Po završetku letovanja, strejt par želi da zaboravi šta je radio sa ovim divljim ali se oni nepozvani pojave na njihovom venčanju i sve sluti na fijasko sve dok ne krenu neočekivani razvoji situacije.

Lil Ren Howery definitivno nije dovoljno glumački jak da bi izneo ovaj lik, ali na neki način njegova inferiornost u pogledu harizme u odnosu na ostale uspeva, verovatno nehotice da zaigra kao dodatni sloj u kom čovek koji je epizodista u vlastitom životu uči da postane protagonista.

Film ne donosi ništa originalno ali sve što radi izvodi s punim ubeđenjem i sa jakom energijom. Na kraju zapravo ni ne plaća preveliku cenu Lil Ren Howeryjeve mlake persone. Ne kažem da bi nužno ovakav lik morao da igra neki dinamo kao Kevin Hart ali recimo Jordan Peele iz dana kad je bio komičar bi bio solidno rešenje.

Clay Tarver je radio svašta u životu. Ovde ga sigurno nisu zvali kao koscenaristu Dahlovog JOY RIDEa već pre kao reditelja SILICON VALLEYa. Režija je solidna, inspirisana, sa dosta dara da se zabeleži i proizvede humor.

Film nije ništa epohalno ali je prilično solidan, u meri u kojoj vam legne Lil Ren i utisak će biti ili * * 1/2 ili * * *.

[crippled_avenger]

Bobane, molim te, ukloni ovog trola s ovog topika. Nek zagađuje na drugim mestima što se mene tiče.


Sent from my iPhone using Tapatalk

[crippled_avenger]

Reprizirao sam TOMMY Kena Russella, ekranizaciju čuvene rok opere grupe The Who. Da u filmu nema poznatih ličnosti za koje znamo da su danas stare ili da više nisu žive, ovaj film ima svežinu kao da je izašao jutros. Russell je veliki reditelj i jedan od onih koji se mogu reprizirati bezbroj puta.

TOMMY sam prvi put gledao kao dete i bio sam impresioniran. Drugi put sam ga gledao kasnije i bio mi je opet impresivan ali mi muzika nije prijala. Sada, prosto nije mi muzika postala prijatnija i zanimljivija ali mi je nekako manje važna.

Iznova sam impresioniran stilskom iščišćenošću filma koji je sav dat u muzičkim numerama, bez varanja, bez dijaloških scena, sa dramom koja se ispoljava bez kusura, isključivo kroz pesmu, kroz hiperestetizovane klipova koji idu iz teme u teme ali i dalje imamo celovitost filma, imamo ideju koja je monumentalna, i izuzetne izvedbe raznih ljudi, naročito onih koji se javljaju kroz ceo film, kao Ann Margaret u ulozi karijere i Olivera Reeda koji je takođe pružio nešto vrlo posebno. Glumačka karijera Rogera Daltreya me nije činila srećnim, ali kada vidite ovaj film shvatite zašto su reditelji verovali u njega.

Višeslojnost priče ispraćena je stilskom kompleksnošću, znakovitošću elemenata u kadru koji su na nivou složenosti neke sofisticirane pozorišne predstave. Propulzivnost i kinetičnost dešavanja su takođe na najvišem mogućem nivou - snimala su čak tri različita čoveka a ponovo je celovitost očuvana.

Lesterovi filmovi za Beatlese su nešto posebno i imali su sinergiju dve umetnosti, njihove i Lesterove. U slučaju The Who - govorim iz pozicije nekoga ko nije fan benda - imamo posla sa filmskim remek-delom koje čini karijeru benda i ne možemo taj film izdvojiti iz ukupne mase njihovog inače izvanredno istorijski važnog opusa. Malo koji bend je dobio ovakav film koji u spoju sa muzikom praktično postaje gesamtkunstwerk.

* * * * / * * * *

[Petronije]

Užasavao sam se ovog filma, prvi put kad sam ga gledao ozbiljno sam se istraumirao. Nemam pojma zašto, bio sam baš mali. Izvini što ti spamujem topik glupostima, ali vratio si mi traumu iz najranijeg detinjstva vezanu za televiziju.

Sent from my SM-A715F using Tapatalk

[crippled_avenger]

Sličan osećaj sam imao, trauma koja me impresionira. Odmah sam video da je to nešto posebno mada naravno ništa nisam mogao da artikulišem.


Sent from my iPhone using Tapatalk