The Crippled Corner

[Meho Krljic]

Čak i ja koji sam znatno stariji od obojice sam imao solidnu reakciju zbunjenosti (ne BAŠ traume) i blage nelagode na prvo gledanje Tommyja. Ali jeste u pitanju prava filmčina, čak i narativno, ali svakako vizuelno. Russell je ovde održao predavanje.

[crippled_avenger]

Neznani junak iz sveta američko-kanadske akcione komedije Michael Dowse posle vrlo solidnog STUBERa, režirao je COFFEE & KAREEM, Netflixovu buddy komediju o uniformisanom policajcu i sinu njegove devojke koji upadaju zajedno u nevolje kada mališa pokuša da namesti i spreči da mu postane očuh a onda se nađu na meti korumpiranih policajaca i lokalnih kriminalaca iz detroitskog geta.

Ed Helms kao uniformisani policajac je korektan ali ne više od toga u naslovnoj ulozi i klinac koji igra Kareema je simpatičan ali ne više od toga, i kad se na to doda da Dowse sve to nije onako pedantno izveo u domenu akcije, onda prljavi humor kome se neprestano pribegava gubi na efektu jer se film i pripovedački i čisto tehnički raspada po šavovima.

Uprkos tome što u podeli ima još sjajnih faca kao što su Betty Gilpin i Taraji Henson, film ne uspeva da to kapitalizuje i mnogo više deluje kao kavez u kom su zarobljene potencijalne ili ostvarene zvezde nego išta drugo.

Koncept jednog dana sa policajcem od TRAINING DAYa do danas je jako uspešno zaživeo u komediji, i priča sa belim policajcem i crnim dečakom koji gunđaju što su zajedno u nevolji deluje kao nešto što ne može omašiti. Ali, na kraju utisak gradi baš silom žanrovskog deficita na tržištu.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

Bonelli se mudro opredelio da napravi svoju filmsku produkciju i da svoje IPjeve plasira na tržište. Prva dva filma koja su proizveli u tom aranžmanu nažalost nisu na očekivanom nivou a rekao bih da ni ne pomažu održivosti tog poslovnog modela.

Braćallax i ja smo svojevremeno pokušavali da obradimo temu Bonellija na filmu koja je vrlo specifična. Naime, možemo reći da postoji jedan istinski dobar film po njihovom IPu, Soavijev DELLAMORTE DELAMORE, ima filmova koje su radili ozbiljni reditelji kao što je ekranizacija TEXa Duccio Tessarija, ima logičnih pokušaja sa solidnom ekipom i lošim ishodom kao što je američka ekranizacija Dylana Doga, ima čak i turskih knock-offova i finskog art house inspirisanog Bonellijem, ali to su skromni rezultati spram potencijala.

Bonelli je pravio neke groteskne strip crossovere sa DCjem koji nisu obilovali logikom, i to su sve neke strategije kako da se globalizuje brend koje meni nisu bile skroz logične.

DAMPYR je drugi film koji su uradili u toj vlastitoj produkciji i nažalost uprkos tome što su u Rumuniji uspeli da naprave neki solidan štimung Bosne tokom rata, kad krene ono što je strip, nastupa preveliki treš koji se prosto loše prevodi na film, bez neke ozbiljne rediteljske a i budžetske intervencije. Mada se za DAMPYR ne može reći da je film kom je falilo para, nesporno je da bolje izgleda kad su stvari "mirne" i "karakterne" nego kad krene obračun sa natprirodnim bićima.

DAMPYR u režiji Riccarda Chemella sanja o započinjanju franšize a o tome u ovom filmu nema govora. I to je samo još jedna od grešaka koju su produkciono napravili Bonellijevci jer su već klimav domet učinili još dodatno odbojnim takvom intervencijom na kraju.

Nažalost, italijanska kinematografija nije ono što je bila. Nema tu kadrova iz špageti vremena kad su tom kinematografijom hodili knock-off krojači koji su umeli i da prevaziđu holivudske originale. Ovi danas nažalost nisu čak ni u evropskim okvirima prva liga i rekao bih da su problemi same italijanske filmske industrije završni argument zašto ovaj inače dobro zamišljen Bonellijev pokušaj za sada ne daje rezultate.

* 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

Sve do filma MY SALINGER YEAR nisam znao za kultni status književnice Judy Blume, a do filma ARE YOU THERE GOD? IT'S ME, MARGARET nisam znao ni za njegov značaj.

Reč je dakle o kultnoj i veoma značajnoj generacijskoj knjizi, omladinskom romanu koji se ostavio dubok trag na odrastanje generacija Amerikanki.

James L. Brooks kao velikan američke melodrame, producirao je ovaj film u kom Kelly Fremon Craig adaptira i režira.

Adaptacija je vrlo upmarket i skrupulozna, i čini se da je Kelly Fremon Craig sve vreme vodila računa da ova priča, uprkos tome što govori o devojčicama podivljalih hormona ostane u domenu dobrog ukusa, što filmu daje jednu dozu akademizma koji mi nije smetao, ali može biti percipiran i kao strah da se autori do kraja upuste u sve pore ove teme.

Međutim, očigledno je ARE YOU THERE GOD? IT'S ME, MARGARET formatiran kao akademski prestige picture i Brooks može samo biti garant toga sa svojim veoma cenjenim minulim radom.

Posle vrlo zanimljivog filma o odrastanju EDGE OF SEVENTEEN, Kelly Fremon Craig uspešno odgovara na sve izazove - dakle, priči o odrastanju; ekranizaciji klasika koja je dovoljno upmarket da se literarni status predloška ne dovodi u pitanje i ne kompromituje; pronalaženju balansa između komedije, studije karaktera i melodrame.

Abby Ryder Fortson u naslovnoj ulozi Margaret je senzacionalna i svojom decentnom a opet komičnom rolom uspeva da ovaploti sve ove namere filma, da sve bude ipak u znaku činjenice da je klasik klasik i da ćemo se zezati lepo i s ukusom. Iako je njena uloga lako mogla skrenuti u grotesku ona je istinski emotivni ali i humoristički centar filma.

Rachel McAdams je drugi ključni oslonac kao majka koja dok kćer odrasta mora da razreši svoju temeljnu traumu a da usput servisira turbulentan period u životu porodice.

Rekonstrukcija epohe je detaljna i pažljiva ali ne ometa narativ i nije nametljiva ali jeste vidljiva kao intervencija i doprinosi tom vajbu ekranizacije klasike. U vizuelnom pogledu film je vibrantan i ima veoma izgrađenu dinamiku u kojoj to što je gluma i odnos među likovima primarna stvar ne znači da se ostalo zanemaruje.

Strahopoštovanje ekipe prema knjizi Judy Blume jeste u izvesnoj meri sapelo ovaj film na načine koji se teško mogu jasno artikulisati kao nedostatak. Ipak, jasno je da bi recimo isti ovaj sadržaj, da je snimljen po savremenom delu koje još nije kanonizovano bio možda još slobodniji i usled toga efektniji. Ne kažem da ovaj film kao takav neće funkcionisati sa ciljnom grupom Margaretinih godina danas, ali čini mi se da je previše uzeo u obzir njene vršnjakinje iz 1970. godine kada je filmska Margareta imala 12 godina.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

Producent Fred Roos i reditelj Monte Hellman napisali su filmsku priču po kojoj je Jack Nicholson napisao scenario za niskobudžetni krimić FLIGHT TO FURY snimljen na Filipinima uporedo sa još jednim ratnim filmom koji je ista kreativna ekipa snimila u tamošnjim džunglama.

FLIGHT TO FURY nažalost ne može da prikrije svoju produkcionu oskudicu ali opet ima Jacka Nicholsona u jednoj od glavnih uloga što je kapital koji jeste neprocenjiv jer je već tada pokazivao da je vanserijski glumac i svaka scena sa njim - a ima ih dosta - bolja je od neke bez njega.

Nažalost, iako po minutaži nije dug, film je razvučen tako da su i brojna vrlo zanimljiva rešenja iz scenarija na kraju razvodnjena, i uprkos tome što je Hellman pretendovao da bude jedan snažan i tvrd pomalo novotalasovski noir, na kraju postaje arhaičan u postupku jer nije bilo dovoljno materijala da se u montaži izgradi neka dinamika. Otud paradoksalno uvodna sekvenca ostaje daleko najbolje inscenirani i najmoderniji deo filma.

Ipak, tu je Nicholson, tu jeste nukleus nečega što je moglo biti dobro, hardkor fanovi Nicholsona ili Hellmana mogu tu nešto i da vide.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

Posle pauze od šest godina tokom kojih se fokusirao na televiziju, Garner se vratio u bioskope sa Altmanovim filmom HealtH. Verovatno je mislio da će mu za karijeru biti dobar potez da sarađuje sa velikim rediteljem, ali na kraju rekao bih da je Garner više pomogao Altmanu nego ovaj njemu.

Naime, HEALTH je jedna vrlo ambiciozna ali lenja satira o izborima u udruženju proizvođača zdrave hrane i ideologa zdravog života koji sebe vide kao "državu u državi" i kao uvod u istinski politički uspon na mesto "pravog predsednika". Glenda Jackson igra ambicioznu reformatorku koja želi zaista da se kroz zdraviji život ozdravi i društvo a Lauren Bacall ostarelu šarlatanku koja je već blago dementna i želi da nastavi da vlada tim svetom. Carol Burnett je savetnica Bele kuće poslata da uveliča procesiju a Garner njen bivši suprug, nekada politički lobista i strateg a sada to isto samo na mikronivou ovog esnafa.

Ono što u sledi je neujednačena komedija, bez tačke i zapete, sporadično simpatična, mahom zahvaljujući glumcima i Dicku Cavettu koji igra samog sebe, ali ukupno uzev, ovo je ostvarenje koje nikoga istinski ne može da zadovolji, ni one koji su usput naleteli na film a naročito ne Altmanove poštovaoce koji su od njega uvek imali visoka očekivanja. Ovim filmom kreće njegov pad iz kog se - uz sporadične pogotke kao što je HBO serija TANNER '88 - izvukao tek sa PLAYERom i započeo svoj uspešan završni čin. Naravno, fanovi misle da je pad krenuo i pre HEALTHa, ali ovde je pad baš ozvaničen.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

James Garner je sa braćom rediteljima McEveety snimio dva komična vesterna za Disney pre šestogodišnje pauze kada je napravio trijumfalni povratak na televiziju.

U to vreme, paradoksalno sličnije današnjem stanju nego što želimo da priznamo, snimanje filma za Disney značilo je raditi neki potencijalno loš, svakako šematizovan i sterilisan film za celu porodicu. Otud etiketa Disney filma iz tog vremena obično znači da je to nešto bezveze, šablonski, proizvedeno na nekoj pokretnoj traci bezbednih porodičnih proizvoda, nešto kao što se danas kaže za "Hallmark filmove". Doduše, kod Disneya barem nije bilo tog sektaškog-religioznog prizvuka kao kod Hallmarka.

Dakle, odluka da snimi dva Disney filma bila je nešto što velike zvezde prosto ne rade ili ako rade to nisu dva "mala" vehicle komična vesterna.

Ipak, THE CASTAWAY COWBOY je zapravo iz današnje vizure jedan vrlo pristojan i čak zanimljiv komični vestern u kom Teksašanin - kog igra Garner - dospeva na havajsko ostrvo i pomaže lepoj udovici - koju igra Vera Miles - sa dobroćudnim sinom da svoju plantažu krompira pretvori u stočarski ranč, uprkos zlim planovima lokalnog kontrovernog biznismena - kog igra Robert Culp.

Film je duhovit, donosi jedan blag i pitom sudar kultura. Nema tu nasilja, obračuna, ali ima pustolovine, zanimljivosti sa životinjama, prirodom i društvom, Garnerov šarm je odvrnut na maksimum, kauboj je u vreme Divljeg Zapada na Havajima, nema tu šta puno da ne prija gledaocu.

THE CASTAWAY COWBOY bi mi verovatno bio mnogo manje zanimljiv da sam mu savremenik, ali nisam tako da sada mogu u njemu neopterećeno da uživam dok kompletiram Garnerov opus.

McEveetyjeva režija je precizna, nema tu velike nauke, sve je urađeno akademski i taman kako treba, i kako se očekuje od jednog prevashodno televizijskog profesionalca.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

Nedavno sam pogledao Sinatrin THE NAKED RUNNER kojim je završio ugovor s Warnerom i smatra se lošim filmom, i ispostavilo se da je reč o odličnom, maltene vizionarskom filmu koji je čak studiju doneo i prilično solidan prihod. Taj mit "poslednjeg filma za studio" prati i SHOOT-OUT AT MEDICINE BEND kao film posle kog je Randolph Scott izašao iz ugovora sa Warnerom, uz obaveznu primedbu da ništa ne valja.

U redu, ovo nije Anthony Mann i THE MAN FROM LARAMIE, složiću se, ali osim jednog tonalnog nedostatka, ovo je zapravo film kome ništa ne fali.

Richard L. Bare koji jeste bio Warnerov sporedni reditelj napravio je jednu krupnu grešku. Film počinje za ona vremena nasilnom scenom indijanskog napada na varošicu i smrti brata glavnog junaka posle koje ovaj utvrdi da je do pogibije došlo zbog loše municije koju je kupio u Medicine Bendu i odluke da ode tamo i rasturi bandu.

Film odmah posle toga postaje znatno relaksiraniji sa dosta komičnih odmorišta koja su dosta uspelo i vitalno izvedena pa čak i Randolph Scott koji je izgradio karijeru svojim underplay pristupom uspeva da se dobro zabavi, a mladi James Garner - veoma svež pod ugovorom u Warneru - postaje dinamo priče, pa joj diktira stil čak i kad nije na ekranu.

Dakle, ovde imamo dve Warnerove zvezde, Randolpha Scotta koji izlazi iz ugovora i Jamesa Garnera koji se u njemu dokazuje. Richard L. Bare je kasnije uostalom režirao Garnera u čak jedanaest epizoda MAVERICKa.

Dakle, film stilski prelazi i randolphscottovskog uvoda i jamesgarnerovsku razradu i postaje vrlo zabavna priča o isprepadanom gradu kojim vlada jedna relativno white collar banda uglađenih revolveraša-trgovaca koji kradu lokalne preduzetnike, pljačkaju poneku kočiju, reketiraju i određuju cene roba te prodaju bofl.

Scott i ekipa dolaze u grad prerušeni u religioznu gospodu, misionare, te polako počinju da sprovode osvetu i ruše tu korumpiranu imperiju.

Film je veoma domišljat i dinamičan, tako da se bazični konflikt iz kog se kreće i koji je vrlo dramatičan vrlo brzo zaboravi kao stilska nedoslednost i do kraja sve ovo je dosta duhovit vestern u kom se zahvaljujući dobrom društvu čak i Randolph Scott zabavlja.

Iako film kreće kao kanonski Boetticher ubrzo postane kao TWO MULES FOR SISTER SARA koji je - ne zaboravimo - takođe on pisao, a njega pominjem zbog ikoničnog glumca, ne zato što je bio uključen u film. Uostalom, i sam Boetticher je voleo da se zabavi, režirao je recimo prve epizode samog MAVERICKa.

Na kraju, Garner se pokazao kao timski igrač. Nametnuo se kao zvezda u usponu a da nije ni na koji način unizio Randolpha Scotta kao zvezdu na izlasku. Tu je još i Angie Dickinson u vrlo harizmatičnoj roli.

Bareova egzekucija je dinamična, odlično se snalazi u crno-beloj fotografiji i spoju tipičnog i atipičnog u ovom vesternu koja ga čini dovoljno istim i dovoljno drugačijim da se uklopi u ono što su reperoarske potrebe studija.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

HEART OF STONE je pokušaj Netflixa da izgradi bondoliku franšizu oko Gal Gadot. Zamisao je dobra, Gal Gadot itekako može da bude nosilac franšize mada njena uključenost u više njih može dovesti do izvesne potrošenosti u tom pogledu.

Ovog puta filmski i strip scenarista Greg Rucka napisao je scenario koji koncipira priču o supranacionalnoj tajnoj službi sastavljenoj od najsposobnijih agenata čiju pripadnicu igra Gal Gadot. Zadatak njene službe je da se bavi protivnicima kojima "obične" tajne službe nisu dorasle, i ona je infiltrirana u MI-6. Kada se ekipa kojoj je dodeljena suoči sa neuspehom na zadatku ali i sa mladom indijskom hakerkom koja je opasnija od ikoga koga su dotle sreli, ispostavlja se da je glavni negativac jedna "krtica" iznutra.

Film je režirao Tom Harper kome je calling card verovatno bio precenjeni AERONAUTS, iako iza sebe ima nesumnjivo upečatljiv rad na televiziji i serijama kao što su MISFITS. U rediteljskom pogledu ovo deluje kao ispisivanje vizit-karte za novog Bonda. Da li ju je Harper ispisao? Tehnički, da ali suštinski ne. Svakako da ovde možemo da vidimo dva set-piecea koji jesu Bond-like, mada ipak ne na onom nivou logističke složenosti koja karakteriše filmove o agentu 007. I činjenica je da to sve izgleda kako treba, ali ne i mnogo više od toga.

Harper uspeva da stvori svet koji je relativno konzistentan, i u kom postojanje junakinje koja je superagent i izgleda kao Gal Gadot ima smisla. Ipak, nije uspeo da me ubedi u karakter te supranacionalne službe za koju radi, taj element je vrlo generic, glumačka podela oko Gal je vrlo mlaka, pristojna u mogućnostima ali sa vrlo malo ili nimalo upečatljivosti i harizme.

Otud, HEART OF STONE na kraju sve vreme šalje neki opšti vajb knock-offa koji jako liči na Bonda pa i MISSION: IMPOSSIBLE ali nije to-to i uprkos tome što ovde nema one patologije preozbiljnosti iz Craigove inkarnacije lika i ovo je definitivno kopija "zdravog" Bond-tkiva, najjednostavnije rečeno ovaj film ne uspeva da ga odmeni. I to je nekako na kraju krajeva neki zapravo i krajnji zaključak. I osnovna mana. HEART OF STONE zapravo ne uspeva da bude zamena, metadonska terapija za 007-zavisnike.

Film je pritom u pogledu tretmana likova urađen u maksimalnom odbojnom franchise-filmmaking stilu. Znači naglašava se kako počinje serije.

Kao da zaboravljaju da serija ne kreće od želje producenata nego od želje gledalaca. Međutim, istini za volju, i u pravu su - na Netflixu franšiza jeste više piranje dobre volje ove korporacije nego gledalaca.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

George Roy Hill je jedan od najuspešnijih američkih filmskih reditelja šezedesetih i sedamdesetih i autor koji je potpisao neke od naslova koje najviše volim u toj eri a i inače. Međutim, uprkos tome što se mnogi njegovi filmovi veoma visoko rangiraju i niko ih ne osporava, on kao autor nije toliko prepoznat jer je praktično od same "autorske" kritike  ostao neprihvaćen, a od samog Sarrisa i oklevetan.

No, George Roy Hill iako se jeste izražavao u raznim formama koje jesu dovele do utiska da je on reditelj-kameleon koji ume svašta ali nema ništa svoje, ipak sasvim sigurno jeste autor jer se u toj raznolikosti itekako mogu prepoznati autorski kontinuiteti.

Otud SLAUGHTERHOUSE-FIVE kao ekranizacija izuzetno cenjenog romana Kurta Vonneguta spada u njegova zapravo cenjena dela i on ima kontinuitet prilazaka tim "teškim" i "nefilmabilnim" romanima, kao što je kasnije bio WORLD ACCORDING TO GARP, pa i sam le Carre istini za volju.

Vonneguta je snimio u periodu najvećeg uspeha za Universal kao očigledan ustupak studija da ga pridobije za dalje i on kod njih jeste ostavio dubok trag. Međutim, taj film jeste ostao negde uklješten između bitno uspešnijih i važnijih radova sa Redfordom i Newmanom.

Što se mene tiče, s razlogom. Gledao sam ga i pre i posle čitanja Vonnegutovog romana i evo reprizirao sam ga i sada, i jedino što mogu reći je da u ovom filmu inače inteligentni i analitični Hill zapravo nije uspeo da razume čak ni osnovnu stvar da se film mora isključivo sagledavati iz Pilgrimove vizure. Ne kažem da je film loš zato što se fokus često pomera na vizuru sporednih likova, ali da, u čistijem postupka gde je Pilgrim uvek u fokusu, nebulozni sadržaj bi barem bio povezan.

Ovako je Hill snimio puno toga iz romana ali nije zarobio njegov smisao jer on nije u radnji već u misli, a misli nema jer se prati sve i svašta a Pilgrim nedovoljno. Za mene ovo i dalje ostaje Hillov najteži promašaj u karijeri u kom je otišao par klasa ispod svog rukopisa.

[crippled_avenger]

KO ŽIV KO MRTAV Radeta Ćosića je do sada najvredniji doprinos Apollona srpskoj kinematografiji baš zbog toga što je film zahvaljujući autorovom potpisu uzeo i porušio apsolutno sve konvencije od kojih su patili filmovi iz ovog produkcionog ciklusa.

Naime, Ćosić je poslednji iz one ekipe starih grindera iz naše kinematografije su spremni da snimaju filmove na parče, bez para u etapama i da metodom pabirčenja dođu do nečega što znatno prevazilazi uložene resurse, ako ih je i bilo. U svoja ranija dva produkciona rada, AFTERPARTI a naročito u EKIPI, Ćosić je manifestovao te veštine, i u KO ŽIV KO MRTAV prevazilazi sebe.

Naime, KO ŽIV KO MRTAV je buddy cop film, ni manje ni više. Slikao ga je Igor Marović, jedan od naših najaktuelnijih snimatelja, ni manje ni više. Sve to deluje da su svojstva skupog filma. Ali, Ćosić to uspeva da izvede u okolnostima Apollon budžeta.

I KO ŽIV KO MRTAV tako i funkcioniše kao istovremeno pandurski buddy film sa jakim uplivom komedije, a zašto ne reći i parodije žanra. Kod Ćosića sve to funkcioniše na način kako samo on to ume, sa nepredvidivošću postupka koja umnogome nadilazi nepredvidivost radnje.

Dva glavna junaka su stariji policajac Beograđanin, kog igra Rade Ćosić i njegov mladi partner Crnogorac kog igra apsolutno otkrovenje Stevan Jevtović koji je jako simpatičan kao goofball sa veoma visokim mišljenjem o sebi i neverovatnom sposobnošću da se nađe u ponižavajućoj situaciji.  Njih dvojica kreću da istražuju slučaj ubistva striptizete (cue LETHAL WEAPON) tokom kog otkrivaju zaveru koja seže do vrha gradske vlasti, mafije, a usput će da se nađu rigovani za bombu (cue LETHAL WEAPON 2), poslati u zatvor (cue TANGO & CASH) i u poteri za ubicom kroz bolnicu.

U filmu ima dosta lokacija i donosi jednu u suštini retro estetiku goofy buddy cop filma. Beograd je sasvim dobar grad za ovakve akcije i to kretanje između krimića i komedije ja jako zanimljivo i klatno se - u najboljem smislu - kreće mimo očekivanja. Ovo je žanr koji trpi low budget i Ćosić to obilato koristi, do tačke da ponekad nije jasno gde je to svesno a gde nesvesno.

Glumačko otkrovenje je ipak Stevan Jevtović. Nažalost, ovaj film neće biti adekvatno eksponiran da bi ga učinio zvezdom ali siguran sam da će on to na neki drugi način postati. Njegov lik Zeja, policajca iz Crne Gore je odlična glumačka kreacija i jak komični dinamo.

Ovo je vrsta filma i prilike mladim autorima za koje je Apollon mogao da posluži, ali do toga nije došlo - istini za volju i zbog samih mladih autora koji su pogrešno shvatili ono što dobijaju i s malim parama su krenuli da snimaju nešto kamerno. Ćosić je pošao drugim putem, ušao je u rizik, pretrpeo je na mnogo mesto gubitak ali je snimio film koji predstavlja veliko osveženje ove sezone.

* * * / * * * *


Sent from my iPhone using Tapatalk

[crippled_avenger]

Ko je gledao komedije osamdesetih je neumitno morao da zakači opus Chevy Chasea ali iskreno za mene je ostao jedan prevashodno "američki fenomen", neko ko je nekom drugom smešan, neka vrsta brenda i institucije koju nikad nisam u potpunosti razumeo. O tome svedoči i njegova kasnija karijera gde on ide iz komedije u komediju više kao neka potvrda da to što gledamo pripada tom žanru a on je neko ime u svemu tome nego što doprinosi.

Takav utisak je meni ostavljala i njegova kanonska faza. Naravno, on i danas ima neki status na bazi serije COMMUNITY kod ljubitelja te neke "nove komedije", znači on već 40 godina egzistira u tom žanru, razumeo ja to ili ne.

FUNNY FARM je vehicle Chenvy Chasea koji je režirao George Roy Hill 1988. kao svoj poslednji film. Nikada mi taj naslov nije bio zanimljiv pa sam ga ostavio za kasnije, i to "kasnije" je došlo.

Film je imao relativno korektan box-office, bio je to Warnerov major film, kritika ga nije ukopala ali ga nije ni slavila. Ali, nažalost, ovde jedino što zaista vredi je zavšrni čin priče, dakle klimaktički događaj u kom doseljenici iz grada plate meštane da se ponašaju kao meštani sa slika Normana Rockwella a ne simpatizeri Lincolna Rockwella kao inače. Sve pre toga je krajnje mediokritetska, stupidna i bolno spora komedija o gradskom paru koji se doselio na selo.

George Roy Hill i direktor fotografije Miroslav Ondricek na neki način dodatno utupljuju sve to jednim dosta "ozbiljnim" pristupu izgledu filma, pošto ono što snimaju sve do te završnice nije baš na nekom nivou da se ambicioznije realizuje.

Chevy Chase je bio učesnik nekih upadljivo nevažnih filmova ozbiljnih reditelja, primer je Michael Ritchie čiji je FLETCH bitan za Chasea ali je smešan za Ritchiejeve standarde, a ko ceni Carpentera - nek ima na umu da je Chase i njega ocarinio. George Roy Hill u tom smislu može da se pridruži kolegama.

U svakom slučaju, ne bih rekao da je Chase u ovom vehicleu išta značajno dobio. George Roy Hill svakao nije sem što se ispisao filmom koji je korektno prošao.

* 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

Prvi igrani film Georgea Roy Hilla bio je adaptacija pozorišnog komada Tennessee Williamsa PERIOD OF ADJUSTMENT iz pera Isobel Lennard. Reč je o komediji što je atipično za Williamsa i ovaj film je svakako nešto što se ne bi očekivalo na pomen ovog pisca.

Reč je o bračnoj komediji, zanimljivoj, mada korak iza nečega što su nam recimo pružali Billy Wilder i drugi majstori. Međutim, ovde imamo solidan tekst, jako vešto realizovan u kamernim uslovima.

George Roy Hill je poznavao ovaj tekst jer ga je režirao na sceni sa drugim glumcima, ali ovde se pokazao kao filmski reditelj i snašao se u nekoliko objekata sa izvrnim glumcima od kojih se najpre nametnula Jane Fonda kao medicinska sestra sa američkog Juga koja se udala za ratnog veterana sa čudnom neurološkom tegobom. Tony Frnaciosa igra najboljeg prijatelja tog mladoženje i alfa mužjaka u tom odnosu a Jim Hutton igra junaka čiji će se poremećaj do kraja filma ispostaviti kao psihosomatski.

Ovaj crno-beli film kreće u stilu George Roy Hilla, jednom višeminutnom deonicom bez dijaloga, datoj samo u vizuelnim rešenjima, praćenim muzikom. U tome ima ironije jer sledi Tennessee Williams, dakle mnogo žvake.

Williams je veliki pisac ali je ovde Hillu bilo komplikovano jer je režirao tekst koji je bolji od mnogih komedija ali opet veoma daleko od kanonskog rada slavnog pisca čiji rad baca ogromnu senku.

George Roy Hill se sa ovim materijalom jako dobro snašao. Ovo je period kada su pozorišne drame dosta ekranizovane, ali malo koja ovako uspešno.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

THE WORLD ACCORDING TO GARP je drugi pokušaj George Roy Hilla da ekranizuje kultni a nefilmabilni roman i ovog puta mu to uspeva, neuporedivo bolje nego u slučaju SLAUGHTERHOUSE-FIVE.

Uprkos. tome što verovatno deo gledališta može imati teškoće da shvati šta je svrha ove priče o životnom putu jednog neobičnog čoveka u neobičnim okolnostima, a to je nasleđe romana Johna Irvinga koje se ne može zaobići, ovo je jedna skrupulozna adaptacija koja pre svega pravi poučne poteze na polju dramaturgije.

Naime, George Roy Hill raznim filmskim sredstvima, počev od scenarija Stiva Tešića, preko ritma, vizuelnih i glumačkih rešenja uspeva da izgradi celinu od jedne suštinski epizodične strukture. THE WORLD ACCORDING TO GARP tehnički jeste sastavljen od hronološki poređanih epizoda iz života svog naslovnog junaka ali suštinski radi kao celina u kojoj je svaka epizoda organski povezana sa celinom. Dok je u SLAUGHTERHOUSE-FIVE taj osećaj da je junak "unstuck in time" gradio agresivnom epizodičnišću i fragmentacijom gde na kraju ništa više nije imalo veze ni sa čim, ovde radi suprotnu stvar - iz vremenski razdvojenih epizoda i životno separatnih situacija gradi osećaj celine, pre svega kroz junake i kontinuitet njihovih odnosa i međusobnih osećanja.

Ovaj film je višeslojan, ali u osnovi funkcioniše kao jedna bildungs komedija, sa slojevima satire i društvene kritike ispod toga.

Robin Williams je glumac prema kome imam averziju a nisam ljubitelj ni Glenn Close, no oni nose film na impresivan način. Nema sumnje da bih neuporedivo više uživao s nekim drugim glumcima, ali ovima se ne može osporiti da su uradili ozbiljan posao.

Film je tehnički impresivan. George Roy Hill je u Warnerovoj produkciji snimio klasičan prestige picture u kom se nije štedelo da bi se cenjeni literarni izvornik preneo na ekran, i svojim raznim sposobnostima je učinio da sve funkcioniše, od glume do pada aviona na kuću u kom reditelj (inače pilot) ostvaruje kameo.

THE WORLD ACCORDING TO GARP je najviše u pogledu glumaca "film svog vremena" jer danas Robin Williams i Glenn Close znače mnogo više i nose neke dodatne konotacije ali postupak i sam izgled su veoma sveži.

* * * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

Jack Boyle je bio autodestruktivni pulp pisac koji je tokom boravka u San Quentinu zbog izdavanja čekova bez pokrića osmislio lik Boston Blackieja. Iako Boston Blackieja nema mnogo u proznoj formi, zaživeo je kasnije u serijalu B-filmova Columbia Picturesa odnosno u radio dramama.

ONE MYSTERIOUS NIGHT je jedan od tih filmova, značajan pre svega po tome što ga je režirao Budd Boetticher dok se još potpisivao kao Oscar. Film ima visok tempo i smisao za humor u izvesnoj meri, pa ipak u ovoj jednočasovnoj pustolovini Boston Blackieja nije se desilo ništa epohalno. Iako Boetticherovi filmovi nisu operisani od humora - uostalom čovek je pisao TWO MULES FOR SISTER SARA, ovo ipak nije žanr u kom se on sjajno snalazi, premda imajući u vidu krimi komedije o Boston Blackieju, ovaj naslov spada među bolje iz Columbijine kanonske faze.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

SUBMARINE RAIDER je film koji je Lew Landers, veoma produktivni holivudski hack iz studio ere snimio i pustio u bioskope praktično pet mesec posle Pearl Harbora. Dakle, film nosi patriotski naboj i prikazuje ljude sa jahte koju je potopio japanski nosač aviona jer su ga videli da ide prema Pearl Harboru ne bi li očuvao tajnost napada i podmorničkoj posadi koja ih spasava i na kraju završi potapanjem nosača.

Ovaj jednočasovni ratni triler nije ni po čemu zanimljiv i značajan izuzev po tome da je na njemu posao reditelja u nekom obimu radio i Budd Boetticher.

[crippled_avenger]

Na premijeri tokom Berlinala, SENECA: ON THE CREATION OF EARTHQUAKES je bio ismejan kao pretenciozan rad Roberta Schwentkea u pauzi nastanka dekadentnih IP-based blokbastera i njihovih uveoka.

Međutim, SENECA: ON THE CREATION OF EARTHQUAKES je vrlo zanimljiv film nastao po scenariju samog Schwentkea i Matthewa Wildera koji mu je izgleda sada postao stalni saradnik.

Film govori o poslednjim godinama Senekinog života u Neronovoj blizini, od faze punog autoriteta i potom kada Neronov odnos prema njemu posle uklanjanja majke i brata postaje negativan a uticaj opada.

Međutim, ovo nije biopic, ovo nije ni film epohe. Ovo je teatralni ali i teatralistički prikaz te priče.

Schwentke praktično snima pozorišnu predstavu u kojoj Seneka ima neke inscenacije vlastitih dela dosta bitne za celinu pa možemo da kažemo da je film teatralan jer je sadržaj pred kamerama pozorišno kodiran odnosno teatralistički jer imamo "pozorište unutar pozorišta" koje na znakovit način doprinosi tumačenju teme.

Schwentke snima jednu modernu ali u suštini klasicistički postavljenu pozorišnu inscenaciju u tom smislu da se film dešava u svedenoj scenografiji koja nagoveštava ambijent ali ga ne rekonstruiše. Isto važi i za kostime koji su rimski ali sa detaljima iz drugih ekipa koji stilizuju likove u skladu sa namerom autora, te možemo reći da Schwentke tom pozorišnom dešavanju daje dubinu i mogućnost da se gleda u svih 360 stepeni.

Možda bi taj postupak bio još čitljiviji da je inače izuzetnom snimatelju Benoit Debieu, koji je najpoznatiji po radu sa Gasparom Noeom, bilo naglašeno da sve snima u neprekinutim kadrovima, ali Schwentke ipak nije hteo da se odrekne prednosti montaže i krupnog plana, koji postoje i u pozorištu ali na drugi način.

Samim tim i scenaristička, ili da suvlje kažem tekstualna postavka ovog komada/ filma je pozorišna, dakle efemernija od onoga što bi bio film. Dok bi film pretendovao na ful biografiju, na rekonstrukciju epohe, na definitivnu sliku istorijske ličnosti, Schwentkea Seneka zanima pre svega kao jedan "primenjeni" mudrac koji plaća skupu cenu služenja bogatašima pa i Neronu samom, i u tome svemu traži paralelu sa savremenim dobom, sa Trumpom i inteligentnim harizmatičnim misliocima koji su mu služili.

Ta "efemernost" i angažovanost teksta su naročito teatralni detalj.

Međutim, John Malkovich je Seneka, a tu ima još odličnih glumaca u širokom rasponu od Juliana Sandsa do Andrewa Kojija (kog je Schwentke prekomandovao sa G.I. JOEa) i ta masa teksta je savladana i zanimljiva.

SENECA: ON THE CREATION OF EARTHQUAKES  definitivno zahteva posebnu vrstu strpljenja i formalne otvorenosti pa me ne čude veoma zastupljene negativne reakcije.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

FATUM je rediteljski film Juana Galinanesa koji potpisao jedan od najboljih filmova u inače odličnom opusu Luisa Tosara - QUIEN A HIERRO MATA Paca Plaze.

Nažalost, u FATUMu kao reditelj pruža jednu od malobrojnih mrlja u Tosarovom opusu. Ovo je nažalost stupidan film u kom ni elitna reputacija Juana Galinanesa i Luisa Tosara ili Sorogoyenovog snimatelja Alexa De Pabla ne uspevaju da se potvrde ni elementarno. Naprosto, ovo je slab film sa zapletom baziranim na slučajnostima i stupidnim dilemama, koje bi pre mogle naći mesto u filmu jednog našeg uglednog art house autora a ne nekoga ko zna išta o filmu, životu, prirodi i društvu.

Zaplet se tiče oca čije dete čeka transplantaciju, inače policajca i oca čije će dete poginuti u obračunu u kom sudeluje ovaj prvi, inače neizlečivog kockara i njihove ideje da ubiju počinioca koji je jednom ubio dete da bi dete ovog drugog dobilo organ.

Zvuči moronski, ispalo je još moronskije i statičnije ako je ikako moguće.

[crippled_avenger]

Pre nego što je krenulo lov na veštice i strah od komunista, a krenuo je ubrzo, postojali su filmovi koji su kanalisali strah od nacističkih špijuna i agitatora. ESCAPE IN THE FOG Oscarra Budda Boettichera je jednočasovni B-film studija Columbia u kom on, koristeći se jednim kamernim pristupom, sa vrlo malo eksterijera ali uz sugestivnu upotrebu naslovne situacije - a to je bekstvo u magli u luci San Franciska, uspeva nekako da smeša jedan vrlo korektan triler.

Teško je reći zbog čega je ovo jedan od malobrojnih jednočasovnih trilera iz te ere koji funkcioniše jer su se i mnogi veliki autori - pa i sam Boetticher - saplitali u ovoj formi, ali rekao bih da je ključ u konzistentnosti i kondenzovanju dešavanja tako da se ni u jednom momentu ne simulira budžetski i vremenski raskošniji film.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

Alessandro Tonda snimio je film koji zanimljivo izgleda, sa dosta pokreta kamere i utiskom propulzivnosti i kadar-sekvence čak i kad je nema, ali sem dobro izvedenog povišenog realizma, ubedljive scenografije i opšteg produkcionog dizajna i vešte fotografije, ova priča o terorističkom napadu u Briselu, ne nudi puno.

THE SHIFT je priča o napadu dvojice mladih islamista na svoje drugove u srednjoj školi. Posle pucnjave, jedan se detonira a drugi pada ranjen i završava u hitnoj pomoći gde posada otkriva da je uvezan sa bombom i on ih konfuzno ucenjuje ni sam ne shvatajući šta da radi dalje kada je prvi plan propao.

Tonda ima film koji odlično izgleda, i koji čak ima efektnu premisu oslonjenu na realnu bezbednosnu pretnju i sa tim upadljivo ne uspeva da uradi ništa. Kao da je prestao da razmišlja kada je smislio osnovnu situaciju svog filma i ponovo se uključio kad je to sve trebalo da se snimi.

Šteta, solidan rad niza filmskih autora i saradnika u suštini ostao je neiskorišćen zbog grešaka u pripremama koje se nisu mogle rešiti u snimanju i postprodukciji.

* 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

Bilo je neizbežno da se snimi i drugi film o Meg kad već prvi nije bio fijasko. Međutim, bilo je jasno da će drugi biti lošije primljen jer naprosto milost prema MEG se završava na jednom izdanju.

Dakle, MEG je bila winningly stupid monster movie namenjen kineskim koproducentima i gledaocima, sa nekoliko skromnijih holivudskih elemenata kao što je Statham u ulozi koju igra Rock i Jon Turteltaub u rediteljskoj stolici koji bi inače zauzeo neki Brett Ratner recimo.

Međutim, Turteltaub snima svoj možda i ponajbolji blokbaster, Statham pokazuje da i dalje ima snage za veliki ekran a bogami i da je pojava i na kraju MEG je bila u suštini jezivo generic, stupidan film koji je svojih mana svestan, zeza sa njima i dovoljno dobro vlada hardverom da bi ispao kudikamo simpatičniji od mnogih "ozbiljnih" blokbastera te godine.

Za nastavak je doveden Ben Wheatley koji voli da se našali i u major filmu kad nije na svojim primarnim zadacima u festivalskom hororu i arty pokušajima. I on se snalazi dosta pristojno, možda u nekim deonicama želi da napravi horor gde se ne može napraviti zbog inherentnih nedostataka premise i ključa stilizacije pa time malo utupi film. Ali, to je manje više tu, sa dodatkom još nekih gigantskih plodova mora plus Skull Islanda na kom žive praistorijski "psi".

Sve je tu, ali je problem što je ipak sve ovo repriza. Nisam siguran i ne mogu da tvrdim ali formula se ponavlja sa možda malo manje uspeha. Doduše, možda i nije tako, ali nije ni važno.

Trik iz prve akcije i prve cirkuske tačke se nije mogao ponoviti bez posledica. Forma je nagrizla supstancu. I dalje je ovo simpatično, ali je sada glupo na način koji ipak nije tako simpatičan, i kada uspori onda je dosadno, te konačno nema dovoljno novog da nas ne bi gurnulo o sve one neprijatne dileme o sequelima.

* * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

Carlota Gonzalez-Adrio režirala je po scenariju žanrovskog veterana Paula Pena film LA CASA ENTRE LOS CACTUS, niskoenergetski triler o čoveku koji traži svoju sestru koja je nestala kao beba i onda ostane zatočen u domu ljudi koji su je pronašli i usvojili i koji pored svoje mračne tajne vode jedno zapravo uzorno domaćinstvo. I manje-više, film ne uspeva da bitno nadiđe tu osnovu premisu, niti da donese neki interesantan uvid a o preokretu da ne govorimo.

Film je u svim sektorima solidno realizovan ali taj aspekt je ipak nedovoljan da bi mogao da prikrije priču koja je prosto nedovoljno razvijena i zanimljiva.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

Reći da je Sidney J. Furie snimio film koji dobro izgleda je nepotrebno ako imamo na umu naslove kao što su IPCRESS FILE i NAKED RUNNER. Ali, kada se to kaže za film iz 1997. godine, onda to treba uzeti sa velikom pažnjom.

Štaviše, film THE RAGE donosi jednu jako dobro, maltene antologijsku scenu potere i "dvoboja" kamiona i automobila, kakvu u ovakvom mehaničkom efektu a i inače, nisam sreo ni posle ovoga. I generalno, THE RAGE je film koji definitivno izgleda kao da ima hardware kompetentnog srednjebudžetnog 90s akcijaša.

Tome je svakako doprineo Donald M. Morgan, direktor fotografije koji je 17 godina pre toga snimio Zemeckisov genijalni USED CARS, film čije bih pominjanje najradije zabranio jer kad god naiđem na pomen tog naslova zastanem i dugo mislim o tome šta su ti ljudi uspeli da snime. Potom, radio je još jedan sličan film - I WANNA HOLD YOUR HAND koji treba pridružiti na listi zabranjenih a zanimljivo je da je i za Carpentera uradio jedan automobilski i jedan rokenrol film - CHRISTINE i ELVIS. Uprkos, razlikama u poetikama, Zemeckis i Carpenter su delili i Deana Cundeya.

U svakom slučaju, ovde Donald M. Morgan više nije u zenitu poziva da radi skupe projekte ali je na THE RAGE uspeo da postigne look B-akcijaša kakav bi u to vreme mogao izaći i u bioskope, recimo za New Line sa Ice Cubeom u glavnoj ulozi.

Greg Mellott je napisao scenario po priči Sidneya Furiea i ova priča, da je recimo danas snimljena, verovatno bi bila senzacija na nekom žanrovskom festivalu. Ne toliko što je dobra, koliko što u njoj ima svega i svačega, recimo glavni junaci su agenti FBI koji jure serijskog ubicu a on je u stvari mentalno i fiziki osakaćeni ratni veteran i predvodnik desne terorističke grupe. Istovremeno unutar FBI postoji žestok kadrovski sukob koji takođe povremeno uzrokuje nasilje.

Roy Scheider igra tog nerazumnog FBI starešinu i solidan je, u svom standardu. Gary Busey igra negativca i ako je njegova karakterizacija bila suluda, onda je svakako ono kako je igra na nivou lika a i preko toga. Stoga, Busey ovde donosi jednu od svojih rola zrelih za parodiju što je šteta. Da je bio mirniji, ludost iz scenarija bi više došla do izražaja pa bi i njegov veteran kom su Vijetkongovci unakazili genitalije i koji je stasao u programu nastanka supervojnika a sad ubija random narod ali i diže ustanak, bila uspešnije

Na nekom hardverskom nivou, THE RAGE funkcioniše. Žao mi je što ova vrsta haosa u to vreme ipak nije mogla da se radi "ozbiljnije" kao što može danas u naslovima poput GOD IS A BULLET. No, šta je tu je.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

Carlos Alonso Ojea za Netflix je snimio slab slasher, mada tehnički i u pogledu kolorita  veoma ambiciozan, sa jasnom idejom da napravi franchise-starter o grupi tinedjžera koje progoni ubica po tekstu creepypaste koja izlazi uporedo sa ubistvima. Ideja je neoriginalna, ali je urađena loša kao da nije bilo već i previše uzora na tu temu, kao da se ipak nisu mogli videti bitno bolji primeri toga na filmu.

Stoga, sve se pretvara u jednu otužnu trećerazrednu kopiju koja pretenduje da bude literarni SCREAM, a da pritom za razliku od Cravenovog filma i Williamsonovog scenarija, ne nudi nijednu čvrstu referencu u odnosu na koju interveniše.

Na kraju, ne samo što ovako ne izgleda dobar film, nego ni horor romani ne izgledaju onako kako su prikazani u filmu.

[crippled_avenger]

THE WILD PAIR je film kog se sećam iz VHS ere s tim što ne mogu da lociram da li sam ga tada zaista gledao ili sam samo upamtio plakat koji je stajao u video klubu.

No sad sam ga definitivno pogledao i vrlo je zanimljiv detalj da je reč o buddy cop flicku koji je debitantska režija Beau Bridgesa koji i igra glavnu ulogu sa Bubba Smithom, i zanimljivo je da Bubba ima čak možda i malo jači protagonizam..

Bubba je bio veoma značajan koledž šampion američkog fudbala, kasnije osvajač Super Bowla sa Coltsima i značajan igrač na svojoj poziciji, koji se kasnije pridružio kontingetnu bivših NFL zvezda na filmu. Svakako da Bubba nije kalibar Jima Browna, pa ni Freda Williamsona ali jeste možda i poznatiji od njih kod nas po ulozi Hightowera u serijalu POLICE ACADEMY. Otud on je bio tu negde na granici da ima kompetenciju da bude lead u buddy cop filmu.

Posle veoma brutalnog napada na narko dilere kod jedne fiskulturne sale u getu, policajac kreće da to istražuje a potom mu se pridružuje i FBI agent kog igra Beau Bridges, te njih dvojica otkrivaju zamršenu rasističku zaveru u kojoj bivši vojni kadrovi finansiraju svoj građanski rat kroz tajnu saradnju s narko baronima.

Priča je zanimljivija kad je ovako složi nego kad se gleda, ali Beau Bridges snima korektan B-film, čist exploitation koji želi da se nakači na uspeh sličnih buddy cop naslova koji su u to vreme bili u ekspanziji posle 48 HRS itd.

Njegova egzenkucija žanrovskih obaveznih figura je korektna, a on kao glumac u njima donosi određenu dozu humora. Bubba Smith je objektivno veoma veliki i u startu je nezgrapan kao akcioni heroj ali opet njegove dimenzije nesporno mu daju "kredibilitet".

THE WILD PAIR nije mnogo doprineo žanru, ali kome se gleda ovako nešto, neće previše pogrešiti.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

Reprizirao sam YAKUZA NO HAKABA: KUCHINASHI NO HANA, jedan od onih yakuza filmova koji postaju zaista nešto drugo kada ih režira Kinji Fukasaku.

Ovaj film je sada na boljoj kopiji još moćnija energetska bomba od one koju pamtim. Sada sam konačno mogao da uživam u teksturi fotografije Toru Nakajime i nizu detalja koje ranije nisam mogao da percipiram, čak ima nekih koji su bitni za priču, barem na nivou vizuelnog izraza.

Kinji Fukasaku ne postiže propulizivnost samo energijom kretanja u kadru u spoju sa kretanjem kamere već ove 1976. godine ima ekipu koja mu gradi dinamiku u svemu. Lokacije, zvučna slika, opšta atmosfera na svim nivoima nude jednu generalnu dinamiku koju pokret kamere i pokret tela samo nose.

Svet u kom se film dešava je toliko važan da u jednom trenutku postaje nevažno o čemu se govori u filmu iako ima veoma zanimljivu i razgovetnu, vešto i lako izloženu priču. Kinji Fukasaku za razliku od svojih ranih yakuza filmova u kome se susreću hipertrofirano časni čvrsti momci sa onima kojima nisu dorasli do moralnog kodeksa koji je neophodan za bavljenje zločinom na industrijskom nivou, ovde imamo društvo ostvarenog amorala u kome glavni junak, izrazito pošteni ali nasilni policajac, ne može a da ne postane saradnik yakuza jer to je politika same policije, i na kraju poklekne zbog žene iz klana kome su dani odbrojani što ne zna par korejskih članova a to je znak za nevolju jer Korejanci su u yakuza filmu obično simbol srčanih, naivnih, primitivnih i nasilnih osoba.

Teško je reći da kada krenu nevolje nasilje eskalira jer je nasilje loša navika glavnog junaka i njegov zaštitni znak, ali svakako postaje sistemsko kada se i policija priključi žrvnju istorije koji melje mali klan nesposoban da opstane usled ekonomske krize.

Fukasakuov depresivni marksizam rezltira maltene sartrovskim scenama rasprave u policiji, svi su samo tehničari u službi nevidljive ruke kapitala koju u ovim krajevima grada kontrolišu yakuze kao jedina društvena institucija koja funkcioniše.

U Fukasakuovim yakuza filmovima možemo uvek naći utočište. Neki su uz to i umetnička dela.

* * * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

BERLIN AFFAIR je televizijski film David Lowell Richa u kom Darren McGavin igra starog obaveštajca koji za privatnu internacionalnu detektivsku kuću iz Ženeve dobija zadatak da pronađe bivšeg prijatelja, inače pilota-švercera koji je radio za neke bogate i opasne klijente. Kada ga pronađe, shvata da ovaj ne želi da bude pronađen i da je umešan u nešto zlokobno.

Televizijski film nastao je kao neprodati backdoor pilot serije i očigledno je ta internacionalna kuća osmišljena kao neka firma koja će biti kontinuirano eksponirana. Otud u njoj ima disproporcionalno mnogo scena koje nemaju previše značaja.

No, uprkos tome što backdoor piloti umeju da budu sjajni televizijski filmovi, ovo nije taj slučaj, i ne uspeva da mu pomogne iskusna ekipa.

[crippled_avenger]

Cyril Frankel je prevashodno televizijski britanski reditelj, ali sa nekoliko iskoraka na filmu. PERMISSION TO KILL je njegova veoma cenjena ekranizacija romana Robina Estridgea koju ovaj žanrovski specijalista samostalno i adaptira.

Nažalost, PERMISSION TO KILL ne funkcioniše baš u onom delu po kom želi da se izdvoji, a solidan je u manjem delu u kom se nastavlja na uspele tradicije.

Dirk Bogarde je odličan kao misteriozni obaveštajac koji za neku - svima nepoznatu - obaveštajnu zajednicu pokušava da spreči povratak disidenta u jednu represivnu zemlju i na taj način mu spase život jer je prerano za pobunu koju sprema. Međutim, Bogardeov lik je rutinski, on to dobro igra sa jednim finim poigravanjem s njegovom homoseksualnošću kroz sitna podbadanja sa mladim Lordom kog uceni homoseksualnim životnim stilom a ovaj uzvraća da mu deluje kako se obaveštajac previše razume u tematiku za nekog ko ima porodicu i tobože je ne praktikuje. Bogarde je poznat po tome da je u Holivudu odbio da napravi kompromis i uđe u fabrikovane veze koje bi mu pomogle karijeru i da je vodio relativno otvoren homoseksualni život za ono vreme, ali ovakva intervencija je ipak nesvakidašnja, naročito jer Lorda igra Timothy Dalton, budući Bond, koji je ozloglašeno strejt.

S druge strane, imamo lik kog igra Bekim Fehmiu, to je disident kog zapadna obaveštajna zajednica želi da spreči u povratku i spase ga od diktature koju smatraju prejakom. Bekim Fehmiu je tada bio svetska faca, i to je ovde takođe evidentno. Međutim, njegov lik je upravo ponajviše opterećen tim "inovacijama" koje unosi Frankel jer je film zapravo u središnjem delu sačinjen od niza susreta ovog junaka sa raznim ljudima koji su zaduženi da ga iz raznih uglova ubede da ne ide. I onda su tu nagomilani i najslabiji dijalozi i sve moguće prilike za preglumljivanje, a mnogim od njih Fehmiu ne uspeva da odoli, i premda ne možemo reći da se takva rola ne može dopasti jednom delu publike, Bogarde deluje na kraju mnogo bolje.

Ostatak ekipe čini jedan mešani sastav u kom ima i jačih i slabijih tačaka, među kojima će opet mišljenja najviše biti podeljena oko Ave Gardner.

Film je slikao legendarni Freddie Young, redovni saradnik Davida Leana, znači čovek koji zna ponešto o spektakularnoj fotografiji i ovde ima umerenu priliku da se istakne, naročito jer je lokacija disidentovog skrovišta kao enterijer jedan od najmanje zanimljvih a najviše korišćenih objekata u filmu. S druge strane, Dunav u Austriji snimljen je bukvalno kao more, do tačke da deluje kao da se film možda i dešava na moru.

Nažalost, kada film uspori i otupi u tim dijaloškim scenama a one su jezgro filma, nema mu spasa, tako da iskreno danas nisam uspeo da prepoznam po čemu je onomad bio tako cenjen.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

Romolo Guerrieri režirao je SONO STATO UN AGENTE CIA, pokušaj akcionog trilera o penzionisanom agentu CIA koji posle povlačenja piše romane o svom radu i upada u nevolje kad se ispostavi da raspolaže nekim osetljivim informacijama zbog kojih mu se sjate razni protivnici u Atini.

Ovo je jedna od rola iz završnice karijere Davida Janssena i film je očigledno jedan od pokušaja da u Euro uslovima uradi cash-in svoje američke karijere. Nažalost, ovog puta nije naišao na špageti projekat koji je bolji od američkih već na suv pokušaj da se on nekako upotrebi, a već on sam za početak nije imao šta da pruži.

[crippled_avenger]

DOOR MOUSE Avana Jogie je film koji govori o strip autorki i oslanja se u velikoj meri na estetiku stripa, čak uvodi i neke animirane delove koje preuzimaju grafičku formu i vizuelni žargon stripa, sa agresivnim elipsama.

Hayley Law je u svakom pogledu izvanredna u glavnoj ulazi devojke koja radi u burlesque klubu a uporedo crta underground stripove. Ona ovoj ulozi odgovara ne samo glumački, inače je odlična glumica, već i vizuelno jer izgleda kao da je izašla sa stranica nekog stripa. Sličan kvalitet donosi i Kent Powers u ulozi njenog najboljeg druga i platonskog obožavaoca, dočim u ostatku podele i dizajna filma naprosto Avan Jogia ne uspeva da održi taj tonus.

Srce mu je na pravoj strani, i neke stvari je uspeo da izvede uspešno, ali da li zbog budžeta, da li zbog nepažnje, ne uspeva da izgradi adekvatno stilizovanu celinu, ne samo u produkcionom dizajnu već i u naraciji jer je film po ritmu bitno konvencionalniji nego što bi trebalo.

Tako DOOR MOUSE koketira da idejom košmara iz asortimana HAPPYja Granta Morrisona (doduše bez letećeg jednoroga) ali sve to snima na jedan dosta konvencionalan način i u ambijentima koji svemu tome uglavnom nisu dorasli.

DOOR MOUSE stoga ostaje film koji je bolji u nameri nego u ishodu, a to je šteta jer ima savršeno zaokružene protagoniste.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

Teruo Ishii je bio plodan japanski reditelj šezdesetih, sedamdesetih pa nadalje, ali ja pamtim samo jedan njegov rad, i to scenario za Norifumija Suzukija. Ipak, gotovo je nemoguće da još nešto njegovo nisam gledao ali je veoma moguće da sam zaboravio.

NARAZUMONO iz 1964. sa Ken Takakurom u glavnoj ulozi, ima odličan polazni osnov. Takakura igra ubicu u Hong Kongu koji želi da razjasni neke stvari i onda nailazi na lanac trgovine belim robljem, pa se tu malo vezuje za seksualne radnice zlatnog srca, malo nailazi na pimpove, dilere i krupijee. Dešava se mnogo toga, i postaje konfuzno a pomalo i dosadno.

Film odlično izgleda, i to ne samo zbog onoga što donosi Ken Takakura. Fotografija i lokacije su izvanredni, ali Ishii u pogledu priče ne zna tačno kako da popuni prostor između polazne tačke i završnice, a nažalost nerado pribegava akciji.

Ponekad lakonska jednostavnost postupka Kinjija Fukasakua koja kao i svaki rad velikog majstora, pre svega ume da deluje "jednostavno" i "lako", u ovakvom filmu tek dobijaju na ceni - kada vidimo kako sa istim a možda i boljim elementima, neko drugi tome ne uspeva ni da mu se približi.

Pa ipak, ima ovde dobrih faca, dobrih objekata, uspele atmosfere, ima šta da se vidi, ali nije to onaj najviši nivo.

* * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

Kevin Grevioux napisao je strip, scenario i režirao je KING OF KILLERS, veoma loš DTV film u kom gledaoce mame imenima Franka Grilloa i Stephena Dorffa iako se obojica vrlo malo pojavljuju i glavni teret nosi nesrećni Alain Moussi, neostvareni akcioni heroj kome dobre volje i upornosti ne manjka ali ostalo bolno nedostaje.

U filmu nema dovoljno ni akcije, ni smislene priče, ni razloga da ga čak i najzagriženiji ljubitelji i poznavaoci pogledaju.

[crippled_avenger]

STRANGE HOMECOMING je televizijski film starog majstora Lee H. Katzin u kom sarađuje sa Robertom Culp.

Culp igra ulogu negativca koji ima veći protagonizam od pozitivaca. U ovom slučaju reč je o nekada sitnom lopovu koji je sada krenuo da krade nakit i kada tokom prve pljačke slučajno ubije jednu ženu koja ga je zatekla, to mu pređe kao manir.

Stvar se komplikuje kada dođe u rodno mesto gde mu živi brat sa porodicom i radi kao šerif.

Katzin je kao i uvek efikasan. Culp je kao i uvek harizmatičan i slojevit ali film prosto ne uspeva da ni u sedamedesetak minuta trajanja unese dovoljno invencije u radnju.

[crippled_avenger]

Lee H. Katzin se potrudio ali stupidni scenario Jerry Ludwiga mu nije dao mnogo prostora u televizijskom filmu SAMURAI, zapravo backdoor pilotu za seriju koji nikada nije usvojen.

Joe Penny igra advokata iz San Franciska, po majčinoj liniji potomka poznate samurajske kuće, i njegovoj borbi protiv zločina koju preko dana vodi u odelu po sudnicama a noću obučen kao samuraj po mračnim pločnicima i magacinima opasnog grada.

Sve to bi bilo skroz zaboravljeno da negativci nisu smislili mašinu za izazivanje zemljotresa kojom pokušavaju da - u već trusnom San Francisku - poruše neke kvartove gde bi da grade. To je onako zanimljiv curio ali i to je bezveze izvedeno.

[crippled_avenger]

BOSO PANIKKU: DAIGEKITOTSU Kinjija Fukasakua je uzbudljiv akcioni film o paru pljačkaša banaka koji veoma uspešno idu od grada do grada i neustrašivo pustoše ekspoziture. Kada jedna akcija pođe naopako i kada jedan od njih pogine, drugi ostaje sam i sve mu kreće nizbrdo, svaka sledeća akcija postaje komplikovana a razni sumnjivi likovi ga napadaju kao lešinari.

Ovde Kinji Fukasaku nije disciplinovan. Film ima dosta veoma atraktivnih digresija, među kojima je najistaknutija ona o vlasniku američkog sportskog auta i automehaničaru, i one su sve relativno povezane u celinu ali jasno je da iskaču iz glavnog toka priče.

Fukasaku pored svoje tipične akcije sa dosta visceralnih obračuna snimljenih sa puno pokreta kamere i što je krupnije moguće, u ovom filmu iz 1976. godine uvodi i jednu novinu - obilje automobilskih potera a film sa bukvalno završava punokrvnim demolition derbyjem u kom učestvuju, lopov, ljudi koji ga jure, policija, motorciklistička banda koja se slučajno našla tu i TV ekipa koja je radoznalo prišla da snimi šta se dešava.

Ovakve scene uvek mnogo zavise ne samo od reditelja već i od osposobljenosti same kinematografije za snimanje ovakvih sadržaja. I u tom pogledu, Kinji Fukasaku ne samo da se pokazao kao izuzetno vešt "tehničar" već uspeva da suštinski doprinese veoma bogatom kanonu car crash estetike na filmu sedamdesetih, iako se on praktično ne pominje po toj vrsti doprinosa.

BOSO PANIKKU: DAIGEKITOTSU ima energičnost i visceralnost najboljeg Fukasakuovog yakuza filma, ali sam predložak je veoma frivolan pa je i rezultat drugačiji i zanimljiv na svoj način. Verujem da je film profilisan kao ostvarenje sa najvećim bioskopskim ambicijama. Ipak, izuzev hepienda na samom kraju, mračni pogled na svet koji krasi Fukasakuov opus, pa i elementi socijalne kritike su i dalje tu, iako seciranje društvenog tkiva nije onoliko analitično kao u yakuza filmovima.

Sve u svemu, ovo je upečatljiv film koji energijom i idejama nadilazi svoje akademske "neravnine".

* * * / * * * *

[Meho Krljic]

Uh, to dobro zvuči. Moram da zabeležim da ga pogledam  čim prije.

[crippled_avenger]

A NAME FOR EVIL Bernarda Girarda je televizijski film izveden u formi jednog dosta ambicioznog horora, i uprkos tome što u formatu koji mu je dat ne uspeva da se u potpunosti razvije, ostaje zanimljiv eksces u ovom domenu produkcije.

Robert Culp igra arhitektu koji nezadovoljan poslovima i odnosima u gradu odlazi u provinciju te u kući koju je nasledio, sa svojom partnerkom upada u jedan okultni vrtlog, gde oni koji treba da su mrtvi nisu skroz upokojeni, ni on baš nije siguran da je živ a okolina je sklona okultnim delatnostima.

Girardov rediteljski postupak je iznenađujuće arty za ovu vrstu produkcije, a Robert Culp je dovoljno iskusan glumac da sa dosta magnetizma iznese ovu ambivalentnu glavnu ulogu.

[crippled_avenger]

Viesturs Kairiss snimio je letonski film JANVARIS o otcepljenju ove baltičke republike i mladoj generaciji koja treba da bude poslednja sovjetska sa tog prostora a već je odavno vesternizovana, okrenuta panku i borbi za izlazak iz SSSR.

Priča se dešava tokom afere "Riga OMON" i poslednjih trzaja sovjetskih vlasti da sačuvaju Letoniju u svom sastavu vojnom silom. Ipak, treba naglasiti da vojno-političke tenzije stoje u drugom planu ovog filma i da je osnovna priča zapravo ona o mladom kino amateru koji želi da postane akademski reditelj i kada upiše fakultet ulazi u gradsku punk/new wave ekipu, secesionizam ali i teškoće sa izbegavanjem vojne obaveze i fluidnim ljubvanim životom.

U jugoslovenskoj kinematografiji je snimljeno dosta filmova koji su na parče, a poneki i u celini - kao AUTSAJDER Andreja Košaka, tretirali ovakve teme na sličan način. Možda je ovaj film novost za druge filmske kulture, za nas svakako nije.

Međutim, u vizuelnom pogledu, ovo se ipak izdvaja kao vrlo artikulisan film, u kom se tehnički dometi našeg vremena koriste da evociraju epohu.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

Bunta Sugawara je glumac koji je odigrao jednog od najznačajnijih junaka u opusu Kinjija Fukasakua i GENDAI YAKUZA: HITO-KIRI YOTA se smatra naslovom koji je otvorio prostor za njihov serijal kojim su pokorili japanske blagajne.

Ovaj film me je pomalo inspirisao za MEZIMICU svojevremeno a sada sam odlučio da ga repriziram na boljoj kopiji i utisak mi se nije promenio.

Taj odnos između kriminalca širokog spektra i prostitutke je i dalje zanimljiv i nudi niz paralela oko njegovog odnosa sa majkom itd. Međutim, on je ipak sporedan u filmu i uprkos tome što se ona kao junakinja javlja u svim ključnim tačkama priče, film se zapravo ne bavi njihovim odnosom. Odnosi kojima se film s druge strane u kontinuitetu bavi jesu odnosi glavnog junaka Okite, sa drugim jakuzama i to je meni zapravo manje zanimljiv deo filma jer tu nema mnogo nijansi - imamo saveze, imamo sukobe, nove dogovore i tako u krug, U tom aspektu film ne nudi mnogo toga novog ali su karakteri zanimljivi, pre svega šef Yato bande.

Kinji Fukasaku u nekim uvodnim situacijama pravi rešenja koja će kasnije biti osnovno obeležje YAKUZA PAPERSa kako bi gledaoci uspevali da pokupe sve podatke, pa je film u tom smislu pored Sugware takođe bio anticipacija. Međutim, ostatak toka, ovo je kanonski energični visceralni Fukasakuov yakuza film, sa izraženim smislom za humor koji proističe iz smrtno ozbiljne radnje, dakle bez komičnih odmorišta kojima je umeo povremeno da bude sklon.

Ponovo jedan od Fukasakuovih yakuza naslova u kojima ovaj žanr postaje nešto posebno.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

HOKKAI NO ABARE-RYU Kinjija Fukasakua je film iz 1966. o mladom jakuzi koji se vraća u rodno mesto na primorju, saznaje da su mu lokalni ribarski mešetari koji su povezani sa tamošnjim jakuzama ubili oca i kreće u istragu i osvetu.

Priča zvuči jednostavno, kao postavka za jedan relativno jednostavan triler osvete, međutim, Fukasaku pravi istovremeno i porodičnu melodramu, priču o prekinutim i obnovljenim odnosima, o pokušaju da se ukalanjanjem zlokobnog pritiska jakuza oslobodi i izleči zajednica.

Fukasaku je u pogledu postupka ovde još uvek ispipavao koliko daleko može ići u visceralnosti i u propulzivnosti baziranoj na jump cutovima i pokretima kamere u vrlo krupnim planovima dešavanja punim kretnji protagonista. U tom smislu ovaj film je narativno konvencionalniji i izlaže priču klasičnim tehnikama, efikasno ali u jednom uobičajenom maniru.

Fukasaku ovde pokazuje da njegov rad i pre ulaska u prepoznatljivu kanonsku fazu, itekako vredi i bez radikalnih zahvata svog vremena po kojima će postati dodatno prepoznatljiv.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

Robert i Michelle King koji kreiraju serije smeštene u vašingtonske institucije i kuloare moći, kreirali su satiričnu SF komediju BRAINDEAD koja uspeva da profunkcioniše na čisto žanrovskom nivou i sve svoje parodične i angažovane elemente stavi baš tamo gde treba da budu.

Mary Elizabeth Winstead igra rediteljku dokumentarnih filmova koju otac, stara penzionisana siva eminencija Demokratske partije uceni da krene da radi u kabinetu njenog brata aktuelnog demokratskog senatora, sklonog progresivnoj politici ali i kenedijevskom razvratu, uprkos tome što čeka dete. Uporedo s tim dešavanjima, u Rusiju pada meteor i uskoro počinje da se širi vanzemaljska infekcija insekata koji ljudima ulaze kroz uši, jedu im deo mozga i preuzimaju kontrolu nad njima, sve sa namerom da pokore Zemlju.

Jasno je da će naša junakinja uskoro da se nađe u vrtlogu ove zavere i da se bori protiv vanzemaljskog pokušaja dok oni uspešno obuzimaju najmoćnije američke političare s obe strane partijske podele.

Serija je izašla 2016. pred izbore na kojima je pobedio Trump. Čak joj je termin bio pomeran jer je u njega doseljavana serija izbornih debata. Međutim, u njoj ne samo da je jasno su Hillary i Trump glavni kandidati već je jako dobro dijagnostifikovan ekstremizam koji raste sa obe strane. Na neki način, serija kao da je juče snimljena, a zapravo izašla je pre nego što će Trump preuzeti zemlju i uvesti je u sadašnju fazu podela i ekstremizma obeju strana.

Očigledno smo mi u međuvremenu zaboravili da je seme razdora i novog načina komunikacije u američkom društvu počelo da daje plodove i pre Trumpa i sve ovo olako poistovećujemo sa njim.

Serija je išla na networku iako je reč o nečemu što je mnogo pre za nekog premium cablera. Samim tim ne čudi da je ukinuta posle prve sezone čim se našla na milost i nemilost ovih glavoseča.

To je šteta, serija donosi sjajnu podelu, veoma je duhovita, napeta je onoliko koliko treba i uopšte žanrovski miks se izvanredno sproveden i na nivou scenarija i kroz režiju.

Serija je imala plan da se seli iz miljea u milje po sezonama. Ne znam da li bi očuvala ovaj domet u više sezona ali ovo što imamo jeste briljantno. I to je, na kraju krajeva, dovoljno i jedino važno.

[crippled_avenger]

A GLIMPSE INSIDE THE MIND OF CHARLES SWAN III je drugi igrani film Romana Coppole koji je već nekoliko decenija aktivan filmadžija, najpoznatiji kao redovni scenarista Wesa Andersona. Međutim, njegov prvi film CQ bio je veoma zanimljiv iako nije dobro prošao, pa me je prirodno zanimalo kakav će biti i njegov sledeći celovečernji rad.

Nažalost, A GLIMPSE INSIDE THE MIND OF CHARLES SWAN III nije na nivou CQ. Nesumnjivo reč je o autorskom projektu ali isto tako boluje od prevelike relaksiranosti i na neki način prelazi iz domena ličnog u predele potpuno privatnog.

Charlie Sheen igra dizajnera i ženskaroša - mada lik nije sasvim alter ego već definisane persone samog Sheena - kog ostavlja devojka i sledi jedna kolažna forma njegove patnje, puna skečeva i fantazija koje prate eto njegovo mentalno stanje, razmišljanja i preispitivanja.

Film ima neki rudiment priče ali se kreće u jakom tempu, sa obiljem kameo rola nekih zanimljivih faca i interesantnom muzikom. Međutim, sve to ipak nije dovoljno da CHARLES SWAN III bude išta više od privatne zajebancije grupe drugara iz Holivuda.

E sad, film je dobroćudan pa njegov bazični problem ne vidim kao nešto odbojno. Ali razumem i one kojima jeste.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

James Ponsoldt je pre precenjenog filma SPECTACULAR NOW, snimio izvanredan indie pogodak SMASHED u kom Mary Elizabeth Winstead i Aaron Paul igraju mladi bračni par pijanaca koji se dobro zabavljaju samo kad su pijani ali u njenom slučaju to počinje da utiče na posao i ostatak svakodnevice.

Uz pomoć kolege sa kojim radi u osnovnoj školi, ona kreće u AA na lečenje i ubrzo shvata da je postala asinhrona sa svetom koji je okružuje i koji je bio prilagođen tome da je ona pijana.

Da bi izašla iz alkoholizma, ona mora da promeni sve oko sebe, uključujući i svog partnera na kog nema razloga da ima primedbe izuzev što jako loše funkcioniše u svetu treznih.

Ponsoldt pravi ubitačan, kratak, mali film, baziran pre svega na glumačkoj igri Mary Elizabeth Winstead koja je briljantna i tada u 28 godini pravi ulogu veoma visoke zrelosti, uspevši da izgradi junakinju koja može da transcendira svaki isktrošeni trop priče o zavisnosti.

Ponsoldt je visoko postavio krajnji domet i tek treba ponovo da ga dosegne.

* * * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

Filmovi o plesu koji pretenduju na veliki box office i na lansiranje novih zvezda veoma su slični filmovima o boksu. Imaju jednostavnu priču, intenzivnu i klišetiziranu melodramu koja okružuje glavnu junakinju i naravno u plesu se nalazi prostor za emancipaciju.

Darren Grant kao eminentan reditelj spotova a i aktivan televizijski reditelj snimio je MAKE IT HAPPEN po toj mustri. Međutim, čini se da film nije profunkcionisao na bazičnom nivou. Uprkos tome što su ga pisali scenaristi uspešnih plesnih blokbastera, sama igra kojom se junakinja bavi naprosto nije dovoljno zanimljiva pa ni spektakularna.

Naime, glavna junakinja pokušava da upiše neku školu gde će se baviti modernim estradnim plesom, nekim recimo hip-hop plesom, a onda sticajem okolnosti završava u nekom burlesque klubu kao računovođa a onda se oproba kao igračica i donosi novu vrstu senzualnosti kroz svoj fizički aktivan stil igre potekao iz hip-hopa, a usput ima iskušenja i ne zaboravlja svoje snove.

Film je producirao Weinstein Company pa je uvek malo osetljivo kad se sad tu nađe neka seksualizovana tema, ali da, ovde je burlesque klub tačka gde junakinja mora da spoji ples sa senzualnošću, no ovo je film za decu i omladinu, i neke prave erotike nema ni u nagoveštaju pa se postavlja pitanje čemu ovakav setting ako se to baš ne može realizovati.

Ipak, sasvim sigurno je baš to razlog ni što većina plesa u filmu ne funkcioniše jer se većina dešava u tom klubu.

Ne kažem da je ovo trebalo da bude SHOWGIRLS ali ne znam zašto smeštati film u taj milje ako nema potencijala da barem bude to.

U suštini možda je ovo trebalo da bude SHOWGIRLS koji mogu da gledaju deca, ali po rezultatu sa blagajne rekao bih da se to nije desilo. No, na kućnim formatima možda i jeste.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

KENKEI TI TAI SOSHINI BORYOKU Kinjija Fukasakua je jakuza film koji je po rediteljskom stilu blizak Fukasakuovom serijalu YAKUZA PAPERS, a scenario je pisao njegov saradnik sa tog projekta Kazuo Kasahara.

KENKEI TI TAI SOSHINI BORYOKU je baziran na istinitoj priči o korupcionoj aferi oko zemljišta u zapadnom Japanu u koju su bila umešana dva jakuza klana, korumpirani policajci i gradski večnici. U toj aferi učestvovale su čak i poznate korporacije kao što je Sanyo i ona se pominje u filmu snimljenom desetak godina posle događaja.

Ovo je film iz Fukasakuovog ciklusa o jakuzama koji je više namenjen i više zanimljiv japanskoj publici nego inostranoj. Međutim, on je izuzetan reditelj i uprkos tome što je ovo kompleksna gangsterska priča sa mnogo uključenih činilaca, on uspeva da ga napravi čitljivim i inostranoj publici, što kod takvih pokušaja u Aziji nije uvek slučaj.

Bunta Sugawara je tu, ali nema onaj protagonizam kakav mu je Kinji inače namenjivao, no ispunjava svoj zadatak i donosi neophodan autoritet.

* * * / * * * *

[Meho Krljic]

o korupcionoj aferi oko zemljišta u zapadnom Japanu u koju su bila umešana dva jakuza klana, korumpirani policajci i gradski večnici

Ovo je, po subjektivnom osećaju, zapet jedno 50% svih jakuza filmova u poslednjih pola veka  Upravo sam pogledao prošlogodišnji Bad City (prikaz u Petak) koji to isto stavlja u središte svoje radnje. Valjda scenaristima to nekako dobro dođe jer ima ugrađen sociopolitički komentar a i jeste blisko onome što jakuze rado rade...

[crippled_avenger]

Nadam se da sam ovaj intervju vodio pravovremeno.

https://serbiantimes.info/dimitrije-vojnov-najbolji-pisac-za-koga-nikada-niste-culi/?fbclid=IwAR2Y9e7uAL4BpZO4uHd9BozyXr5SEozAKbt43z8iJ49FoFJ2pSub7JYMLaE

[crippled_avenger]

MONSTER ISLAND je televizijski film koji je proizveo MTV kao jednu istovremenu parodiju svog programa i parodiju monster movieja, naročito onih koje proizvodi SyFy Channel i pokušava da neke goofy premise sa lošim efektima izvede kao savremene priče.

Nevolja je u tome što su filmovi SyFy produkcije već sami po sebi parodični prema žanru i prema samima sebi jer su autori svesni da rade u trashy uslovima ali malo koji uspeva da od toga napravi kapital.

S druge strane, Jack Perez ovde ima zanimljivu glumačku podelu na pojedinim mestima i što je još važnije nije pritisnut da pruži određeni kvantitet monster akcije jer ovo nije isključivo SyFy lookalike, no tu slobodu ne koristi naročito dobro, mada opet ne možemo za njega reći ni da je skroz besprizoran i da nema ideju šta bi tu mogla da bude priča.

Perez se u scenariju poigrava stereotipima, ali u malo likova uspeva da ih prevaziđe, a ključne situacije imaju baš neki od ukalupljenijih likova.

Otud MONSTER ISLAND nije ono što je trebalo da bude a to je verujem inteligentna parodija MTV programa i retro monster filmova. U tom smislu dobio je još jedan čudan minus ili plus - naime ovde Carmen Electra sa puno autoparodičnog elana igra samu sebe iz faze kad je želela da peva. A zapravo, mi smo zaboravili da je Carmen Electra pre BAYWATCHa imala respektabilnu pevačku karijeru kao klupska pevačica iz Princeovog rostera i da je tek kasnije postala ono po čemu je znamo. U ovom televizijskom filmu ona se šali sa svim aspektima svog rada pa i sa muzikom ali ipak izvede par numera.

[Meho Krljic]

Dogovor sa scenaristima je na pomolu:


Hollywood writers in deal to end US studio strike

[crippled_avenger]

Taman sam mislio da se zalenu granu uhvatim...


Sent from my iPhone using Tapatalk