The Crippled Corner

[Meho Krljic]

Pa ni Dwayne Johnson nije loš glumac. Naravno nije Lorens Olivije ali Pain and Gain je demonstrirao da kada ga režira neko ko ume da režira, to bude sjajno.

[dark horse]

Ne preterujmo. Mislim da niko ovde ta njihova WWE glupiranja nije u stanju da shvati, pa samim tim da u potpunosti ukapira fenomen tih likova:

https://www.youtube.com/watch?app=desktop&v=Dhxgf3wOIqY

To je kao Elvis Prisli kad je snimao filmove, pa su pričali kako je sjajan. Ili Brus Vilis kad je pevao.

[crippled_avenger]

Imam 42 godine i svakako bi mi za razne metaboličke funkcije prijala injekcija testosterona.

Dobio je sam je od Jimenez doktora Cedrica, nenametljivog francuskog specijaliste koji je odmah krenuo dosta jako ali i radikalno, brzo našavši mesto u okvirima lokalnog mejnstrima.

Izlazak na Netflix je ipak dao globalnu priliku njegovom filmu BAC NORD, istinitoj priči o jednoj operativnoj trojci marsejske policije koja je hajdučki pristupila problemima narko dilera iz geta a onda herojstvo platila surovom istragom Unutrašnje kontrole.

Cedric Jimenez je odlično izučio playbook Davida Ayera iz STREET KINGSa i END OF WATCHa, i u tom smislu teško je prihvatiti da je istina bila baš ovako dinamična, ovako zabavna, da su svi ovakva momčadija koja se stalno zadirkuju ali bi rado umrli jedni za druge, kako ipak postoje kodeksi ulice čak i kad krene istraga Tužilaštva. Međutim, to nije ni bitno. Ovi likovi funkcionišu i uživao sam u filmu o njima, nezavisno od toga što je Jimenez izgradio jednu povišenu realnost.

Film je vibrantan, pun života, panduri su samostalni, očvrsli i depresivni, šefovi su ballbusteri, njihove žene su uz njih, a arapske bande u getu su jedna superorganizovana narko-intifada.

Dok ATHENA pokušava da bude jedan vizuelni spektakl koji se usput pravi da je reč o priči o tome kako su "very fine people on both sides", ovo je priča koja je "kao" kritika okoštale i birokratizovane policije koju zapravo istinski pravda i red baš i ne zanimaju, ali je srećom čini momčadija koja se ne obazire na pravila i red ne bi li uspostavila pravila i red.

Dakle, živimo u kontradikciji.

Isitnita priča ovde vodi ljubav sa raspojasanim policijskim filmom, i mislim da je dosta jasno ko je top a ko je bottom.

Jimenez pravi testosteronski akcijaš, uspeva povremeno da postigne istinski suspense, koketira sa rasizmom da razumne granice, naprosto zato što izgleda ko uđe u marsejski geto teško ostane liberal, ali povrh svega film u završnom činu ne ide ka velikom akcionom klimaksu već ka velikom karakternom klimaksu jer policajci završe u zatvoru. Sude im kao u Škorinoj pesmi, nepravedno. Dakle, emocija je tu i dalje jednostavna, ali teško je održati tenziju kad se sve preokrene. Iz velikih prostora gde se po zelenim površinama i igralištima jure s dilerima, policajci završavaju u samicama, izolovani od generalne zatvorske populacije da bi se izbegla osveta. To utiče i na estetiku i na sva do tada uspostavljenja lučenja dopamina.

I tu me je Jimenez možda i najviše prelomio. Film tu ne padne. Već uspeva da održi tonus iako nema tu neke lažno konstruisane akcije. Međutim, kada se emotivni intenzitet prebaci sa fizičke akcije na psihološki agonizam, on ne gubi tonus. A to je već ozbiljno znanje.

Otud BAC NORD po svojoj fizionomiji nije neki kapitalni film. Ima on svoje korene u francuskoj dramskoj produkciji, recimo u seriji BRAQUO. Ali, ovo je superioran primer toga i ozbiljan korak napred.

* * * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

THE KILLER bi mogao da bude odličan srpski film recimo Dejana Zečevića.

Ali, od Finchera, za ove pare, u ovim uslovima, očekuje se mnogo više.

Jean-Pierre Melville, veliki autor za ljude bez ukusa i oni koji ih sažaljevaju i neće da im kažu da taj čovek nije znao mnogo, imao puno fanova u Srbiji. Kako i da ih nema, kad je čak i u ovoj zaostaloj sredini njegov nivo inscenacije i zamisli zapravo dostižan.

Ali, kada neko u današnje vreme ovako nekritičku aproprijaciju Melvillea, a pritom je taj neko ipak znalac - iako već četvrt veka autorski mrtav - onda to stvara šum.

Čak i ovako mesečarski snimljen, Fincher ipak previše zna kao reditelj da bi sebe sveo na tu Melvilleovu fetišizaciju "radnog procesa", proisteklu iz toga što nije znao kako da napravi najveće majstorstvo na filmu - a to je elipsa, i mi ovde gledamo jedan mrtav, dobro realizovan - mada ne i impresivan sub B-film, koji bi bio okej kako rekoh za srpske uslove, i to za neki eto tako bajat al kao korektan film.

Ovo je film koji bi bez mnogo problema završio na DTVu a ne u Veneciji, da nije Fincherovog filma. Mogu u poslednjih nekoliko godina da nabrojim solidan broj sličnih a superiornih radova, počev od THE CONTRACTOR pa nadalje.

Kad je tu Fassbender nema razloga da se malo ne blamira i Tilda Swinton, međutim, srećom bar nema neke prestige ekipe da skroz utuče film.

Nije mi žao što sam ovo gledao. Žao mi je što se i dalje sećam vremena kad je tlo pucalo pod Fincherom.

* * / * * * *

[Truman]

Pa ni Dwayne Johnson nije loš glumac. Naravno nije Lorens Olivije ali Pain and Gain je demonstrirao da kada ga režira neko ko ume da režira, to bude sjajno.

Dwayne Johnson je glumac za avanture tipa Jumanji, za ozbiljnije uloge nije. Bautista je izmislio glumu za njega, nije ga slučajno M. Night Shyamalan angažovao nedavno. A i u tom Pain and Gain glumi nabildovanog majmuna.

The Killera jedva čekam da gledam zbog kombinacije Fincher - Fassbender.

[crippled_avenger]

Danas ću govoriti o jednom poučnom filmu za sve one koje zanima stvaranje u kriminalističkom žanru.

Reč je o filmu ORPHELINE iz 2016. godine koji je režirao Arnaud des Pallières. Na IMDB ovaj film nije ni upisan kao krimić ili kao triler, već isključivo kao drama, i to je veoma zanimljivo pošto nije greška stricto sensu ali sasvim sigurno smanjuje domet ovog naslova.

Naime, ORPHELINE jeste jedna kriptična psihološka melodrama o četiri žene čije su priče povezane, svaka od njih je u različitom životnom dobu, i na kraju filma možemo tumačiti da je ovo priča o četiri razlitičite osobe, ili o četiri različita životna doba jedne žene. Dakle, film ostaje otvoren za interpretaciju iako je zapravo u oba aspekta dosta jasan, i ostaje više na samom gledaocu da se opredeli kako će ga doživljavati. To rešenje da različiti glumci igraju istu osobu u različitim dobima i situacijama, svesno naglašavajući diskontinuitet i različitost nije novo, ali je retko davalo optimalne rezultate. Međutim, ovom odlukom da prepusti samom gledaocu da odluči kako će doživeti film, des Pallieres rasterećuje svoje delo.

Ono što je zaplet zapravo jeste kriminalistička priča, sa povremeno jakim iskrama erotskog naboja. I svaka od junakinja proživljava svoju malu kriminalističku priču iz domena zločina u koji bivaju umešani obični ljudi što je posebno zanimljivo jer nas vraća esenciji ovog žanra a to je istraživanje čovekove sposobnosti da počini transgresiju, pa samim tim i zločin.

Nijedan zločin u koji su junakinje umešane nije u potpunosti iznuđen, u svakom od njih postoji njihovo svesno učešće i taj deo ličnosti sklon transgresiji se iskazuje, stoga iako ovde ima napetosti, čak i one vrlo klasične, velika je šteta što ovaj film nije prepoznat i kao krimić.

ORPHELINE iako dominantno percipiran kao psihološka drama jeste zapravo mnogo više krimić od mnogih koji se prevashodno bave nekom zgodom sa kršenjem zakona i zločinom u klasičnom smislu.

Štaviše, ako ga posmatramo kao celinu u četiri sloja iste ličnosti, ORPHELINE na kraju krajeva pre svega stoji kao slojevita studija žene koja je sazrevala upravo kao neko ko će počiniti zločin. A tako se može razumeti i raslojen, kao četiri generacijske/ životne vizije te teme.

Ovde vidimo ogroman potencijal kriminalističkog žanra za istraživanje delikatnih psiholoških nijanski koje se u nekim drugim situacijama možda i ne mogu tako dobro istaći.

* * * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

Kad god pomislite koji sve veliki autori nemaju "oskara", setite se da ga Daniel Kwan i Daniel Scheinert imaju. U svom prvom filmu, SWISS ARMY MAN ovi momci su obećavali, ali su pokazali i neke mane koje će - što se mene tiče - potopiti njihov najuspešniji film, a što se drugih tiče učiniti ga remek-delom.

Kwan i Scheinert u svom prvom filmu pokazuju sklonost da pokušavaju da se naprave pametnijim nego što jesu i onda se preigraju. Dok je drugi film sav bio sazdan od preigravanja, prvi baš i nije jer je svedeniji.

Naime, SWISS ARMY MAN izgleda kao jedan od onih edgy scenarija koji se pojave na tržištu, uđu na Black List, i nikada se ne snime jer prosto inovativna umetnička vizija pisca nije u dodiru sa realnošću onoga kakvi filmovi zbilja jesu, ali isto tako autoru donese neke "pitomije" poslove.

Kwan i Scheinert su međutim uspeli da ekranizuju svoju "radikalnu" viziju i ovo na neki način jeste veoma specifičan film. Naime, bazira se na jednoj bizarnoj premisi - čovek izgubljen u pustoši, pronalazi leš i koristeći ga kao fizičko pomagalo, naročito u pogledu gasa koji se skuplja u njemu, ali i kao psihoterapeutsku lutku umesto prijatelja, kreće na put kući gde ga čeka ljubav njegovog života.

Način odnosa sa lešom, od raznih kojima su mogli da pribegnu, jeste komičan, sa dosta groteske i gross outa, i sa jasnom namerom da se poigraju sa našim poimanjem glupog i neukusnog.

Isto tako, u vizuelnom pogledu ovo je estetizovan, dinamičan, atmosferičan i vizuelno ekspresivan film koji donosi jedan praktično cinema-ready izgled, pa na neki način i princip egzekucije.

Dakle, ovo je mešavina nedozvoljenih elemenata i najsugestivnijih i najpitkijih tehnika mejnstrima, i teško mu je zameriti da taj spoj izvodi dosta vešto, i da to na nekom nivou funkcioniše.

Međutim, onda ipak u svemu tome ispliva jedan višak ironije, jedan preokret više nego što treba, i cela stvar se obezvredi. Srećom, količina ironije i ispitivanja terena je tolika da u suštini teško da ikome to mnogo kvari utisak jer se za ovog junaka i njegovu priču gledalac vrlo teško može istinski vezati.

No, ovo je film koji svakako treba videti, mnogo pre od onog koji im je doneo "oskara" jer se ovde zbilja ispituju neke stvari, i ispod te ogromne količine ironije i šuplje pameti, ima i neke emocije.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

Pritisak urodio plodom...

https://deadline.com/2023/11/coyote-vs-acme-amazon-apple-streamer-acquisition-1235601190/#recipient_hashed=0fa06e1ac665910ecd53e66374939f4855e7f1563c849e730dda9266acd481ac&recipient_salt=c8d579f9b0c5f43bb5287a37395b2043e0b3677c9101bfab63c0dfb23e553c28&utm_medium=email&utm_source=exacttarget&utm_campaign=Deadline_BreakingNews&utm_content=477033_11-13-2023&utm_term=312205

[Meho Krljic]

Pa jebem mu mater, ako im film koji je producirao James Gunn i koji je dobio dobre ocene na test skrininzima nije dovoljno dobar da ide u narod onda koji kurac rade...

[crippled_avenger]

Pa jebem mu mater, ako im film koji je producirao James Gunn i koji je dobio dobre ocene na test skrininzima nije dovoljno dobar da ide u narod onda koji kurac rade...

Ovo za Jamesa Gunna razumem. Ali, prosto moraš da uzmeš u obzir da je film sam za sebe koštao 70 miliona, da treba da ulože još toliko ili dvaput toliko u marketing itd. a ne veruju da može da vrati tu investiciju. E sad, ni strimeri više baš ne gađaju parama studije da uzimaju filmove u turnaroundu. Nisu ovo vremena kad je studio film bio zlata vredan strimerima kao pre. Imaju strimeri svoje načine da prave studio-level film.

Tako da onda njima da izvuku 30 miliona klot na uloženih 70 nije loša opklada jer npr. 30 miliona bi izvukli na 60 miliona box-officea. A jebiga, aj ti dođi druže do 60 miliona box-officea sa Looney Tunes filmom... SPACE JAM 2 tokom pandemije imao 70 miliona u Americi, 163 u celom svetu a koštao 150 miliona gde bi breakeven bio (bez dinara troška za marketing) oko 300 miliona.

E sad to je bio vrhunac pandemije, išao je day and date, skor čak nije ni loš, ali se bioskop nije dovoljno oporavio od tada.

Pritom, LOONEY TUNES bez NBA zvezda, recimo BACK IN ACTION - režirao Joe Dante, po meni genijalan film - koštao onomad 80 miliona, zaradio 68 recimo.

Tako da ti uzmeš ekvivalent box officeu od 60 miliona sa tih 30 od otpisa poreza je realno dobar dil.

Sad naravno, ja kao autor nemam tu logiku, želim da vidim film i smatram da treba da izađe. Ali cifre su surove. Uostalom, James Gunn day and date njegovog SUICIDE SQUAD - na budžetu od 185 miliona, rezultat 168. To je apokaliptičan flop, opravdan/ objašnjen pandemijom ali svejedno. Ako imamo u vidu njegove akrimonične odluke oko DCEU, nisu mu akcije previsoke, rekao bih.

[Meho Krljic]

Turobno je to. Baš turobno.

[crippled_avenger]

Eva Vives napisala je i režirala moćan indie film ALL ABOUT NINA u kom je Mary Elizabeth Winstead slično filmu SMASHED ostvarila centralnu rolu oko koje se gradi ceo film.

Ovaj film bi se žanrovski mogao odrediti kao melodrama ali obiluje smislom za humor, jednim delom jer ga u postupku Eva Vives prosto ima, ali pre svega zato što je junakinja stand up komičarka i voli da se zeza na sceni i van nje. Međutim, ovde je humor profesija junaka, a kako ćemo kasnije u priči videti i odbrambeni mehanizam kojim se bori sa veoma ozbiljnom traumom i problemima.

U tom pogledu, ALL ABOUT NINA je veseo i energičan film, s tim što najveći deo veselja i energije proizlazi iz ponašanja junakinje ali zapravo ne i iz onoga što je radnja. Ovo je vrlo ozbiljan i rekao bih "tragičan" film o duhovitim i veselim ljudima.

Slično svojim junacima, ALL ABOUT NINA krije suočavanje sa traumom iza humora i to je jako zanimljivo rešenje. Teško je ne biti veoma galvanizovan i veseo gledalac ovog filma, ali na kraju kad se pomisli o viđenom, malo šta je zapravo veselo tu.

Film je dakle studija karaktera i u sam izraz prenosi ono što je suština tog karaktera, dakle ne samo da ovde imamo naslovnu junakinju već je ona u svakom smislu suština ovog filma.

Mary Elizabeth Winstead je impresivna u glavnoj ulozi. Common je pozvan da joj parira i uprkos dosta dobro zamišljenoj podeli, povremeno se oseća disbalans između dva nivoa igre, i to ne zato što Common ne ume da se snađe na ekranu već upravo zbog pokušaja da se izbaci na njen nivo, a to mu ne ide lako. Ipak, hemija među junacima uspeva da se ispostavi.

Naravno, tu uvek možemo da govorimo o paradoksu Angele Winkler i KATHARINE BLUM, dakle, da li je glumica nadrasla film koji nije dorastao izgrađenom liku ili ga je lik prosto demolirao. Međutim, ovde se to srećom ne dešava na nekom drastičnom nivou.

No, činjenica je da u raznim žanrovima, Mary Elizabeth Winstead ima takve nastupe u kojima nosi i nadrasta filmove, setimo se recimo Netflix akcijaša KATE. U svakom slučaju, veliko je zadovoljstvo biti savremenik jedne glumice u tako vrhunskoj formi.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

Thomas Cailley snimio je film LE REGNE ANIMAL vrativši se formatu koji odavno nismo imali u evropskom, naročito ne francuskom filmu - ambiciozan žanrovski high concept film koji u sebi kombinuje elemente melodrame o odrastanju, fantastike i body horrora i rezultira nečim veoma ozbiljnim i zanimljivim.

Thomas Cailley nije Bong i LE REGNE ANIMAL nije HOST, ali na neki način možemo reći da je ovo film sličnih ambicija.

Smešten u svet u kom su ljudi počeli da mutiraju u pojedine životinjske vrste i samim tim postaju nesposobni za život u zajednici, film prati oca i sina koji se sele van grada da bi živeli blizu sanatorijuma/ logora/ zoo vrta u kom žive ljudi posle transformacije - jer će tamo biti smeštena supruga/ majka. Kada tamo stignu, dešava se nekoliko prelomnih događaja - prvo transport u kom je majka prevožena doživljava nesreću i ona beži u šumu a zatim i sin kreće sa transformacijom u vuka.

Verujem da će holivudski rimejk pročistiti malo stvari u ovom filmu jer Cailley ne propušta priliku da to postane film o mnogim stvarima. Ali, LE REGNE ANIMAL uprkos izvesnoj raskomoćenosti u svoja dva sata ipak ostaje dovoljno tenzičan i bez digresija koje bi ga formalno razorile.

Cailleyeva inscenacija je vešta. Ne donosi ništa novo ali pokazuje da je dosta dobro savladao lekcije raznih američkih prehodnika ali i ponekog iz Azije. Maska je izvanredno izvedena i stvorenja na prelazu iz ljudskog u životinjski oblik imaju jako sugestivan izgled i bude emociju mnogo veću od puke groteske.

Paul Kirchner je u suštini glavni junak - on igra dečaka koji je u centru priče iako Romain Duris koji igra oca ima top-billing i taj dečko je zaista senzacionalan.

LE REGNE ANIMAL ne treba propustiti na Festivalu autorskog filma koji predstoji, pošto je kao i sa svakim evropskim filmom, dolazak u bioskope obično neizvestan.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

https://deadline.com/2023/11/coyote-vs-acme-early-screening-reaction-lord-miller-paul-scheer-1235612560/


Sent from my iPhone using Tapatalk

[crippled_avenger]

Hrvatski teoretičar umetnosti Matko Meštrović zastupao je ideju funkcionalnog spomenika kao objekta koji bi imao spomeničku ulogu ali i funkcionalnost u životu zajednice. Gareth Edwards u filmu THE CREATOR napravio je upravo to - funkcionalni spomenik Jamesu Cameronu koji istovremeno ima spomeničku ulogu ali je istovremeno i film koji služi da bi publika imala šta da gleda.

THE CREATOR je proizveo Fox ali ga je nasledio Disney kao uostalom i sam AVATAR, tako da je Gareth Edwards završio u Cameronovom domu i kao da mu je to dalo carde blanche da se osloni na opus velikog majstora.

Vizuelni žargon, postavka priče, elementi zapleta, sve to je na Cameronovoj liniji sa samo jednim pitanjem - da li uzima ono što je radio Cameron ili ono što je od Camerona rimejkovao Blomkamp. Svemu tome daje svoj pečat, ali u suštini nema mnogo kod Edwardsa što ne vuče korene iz Camerona.

Ono što je u ovom filmu najedwardsovskije jeste zapravo dramaturgija filma putovanja kroz egzotičnu Aziju, kao u njegovom prvom filmu, ranom remek delu MONSTERS, ostalo dolazi iz Cameronovog šinjela - fizički invalidan junak unapređen mehaničkim pomagalima koji dolazi iz radničke klase ali je mobilisan od strane vojske i duboke države da uzme ulogu u tajnoj misiji strateškog značaja, njegov susret sa neprijateljem kog gleda kao nešto subhumano da bi na kraju ne samo shvatio ideju transhumanizma već i prešao na njihovu stranu i prelomio rat na štetu zapadnog establišmenta i SAD. Susret čoveka sa surogat-potomkom koji to i jeste i nije, odnosno možda nije biološki ali transhumano mora biti. Sve su to Cameronovi motivi najpre iz AVATARa sa kojim THE CREATOR ima ogromne sličnosti, i u odnosu na koji može biti tumačen bukvalni kao rimejk.

I u tom pogledu, THE CREATOR poprima obrise ozbiljnog spomenika - naime, rimejkujući AVATAR, film poznat po rudimentarnoj priči pokazuje koliko je to višeslojno delo koje nudi brojna čitanja.

Od Camerona preuzima i punu uverljivost tog naučnofantastičnog sveta u kom imamo utisak da se u njemu živelo, da se on već pomalo ofucao i potrošio, i gde je najviša tehnologija postala ne samo svakodnevica već i način na koji subalterne zajednice pokušavaju da izbore svoje mesto u svetu.

Ovde je AI ekvivalent današnjem nuklearnom oružju. AI u rukama dalekoistočnih naroda je fobija zapadnih sila i SAD ih progone zbog toga. S druge strane, Amerikanci misle da su svi kao oni i ne razumeju da je na Istoku, AI spregnut sa duhovnošću, tako da i dete-robot s velikim AI moćima kada kontroliše aparate pravi gest molitve.

Film je izuzetno ekspresivno slikan. Greig Fraser potpisuje novu majstoriju u saradnji sa Orenom Sofferom. Edwards je pohvaljen kako je ovakav spektakl snimio za "samo" 80 miliona dolara što je naravno mala cifra samo u današnjim dekadentnim uslovima, ali da, film zaista izgleda jako ozbiljno, vrhunski izrađeno, sa sjajnim rešenjima gde se puni utisak brojnih specijalnih efekata gradi tako što ih redielj smešta u drugi plan.

Jedini istinski problem filma osim toga što bi neko možda loše reagovao na reference spram Camerona, jeste zapravo pripovedanje u par deonica koje je za moj ukus moglo biti ne toliko efikasnije koliko veštije, ali to su zaista one mane koje čine dobar film.

Dok se na akademskom nivou ovde mogu izricati zamerke, ono što je specifičnost ovog dela jeste uživanje, a ono je u mom slučaju bilo zaista enormno.

* * * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

SHE CAME TO ME Rebecce Miller je film u kom igraju Marisa Tomei i Anne Hathaway. Znači, trebalo je baš ozbiljno unerediti motku da mi se ne dopadne.

Rebecca Miller je međutim dorasla zadatku. Snimila je film koji ima dovoljno uslova za realizaciju i dobrih glumaca u kadru da nikada nije neprijatan za gledanje, i dovoljno tu ima neke konsekventnosti da se ne može nazvati nebulozom, no odavno nisam gledao besmislenije ostvarenje od ovoga. Ovako nešto isprazno, besmisleno, žanrovski i idejno nejasno, odavno nisam video u izvedbi ljudi sa tako jakom reputacijom.

Činjenica da je ovaj film prikazan u Berlinu samo pokazuje koliko je glad festivala za zvezdama velika jer realno ovo pas s maslom ne bi pojeo. Film je toliko uzaludan da je kritiku zbunio. Niko ga nije u potpunosti pljunuo ali ga je malo ko pohvalio.

Svaka čast onome ko je uopšte dokučio šta su autori uopšte želeli da postignu u ovom filmu. Iskreno, ja baš i nisam.

[crippled_avenger]

Luna Gualano režirala je film LA GUERRA DEL TIBURTINO III, italijansku SF komediju o nekoj backdoor maloj invaziji vanzemaljaca sa velikim ambicijama, i po svojim premisama, ali nažalost ne ni po humoru ni veštini, a naročito ne po nivou glume, podsetila me je na seriju BRAINDEAD koju sam tek nedavno gledao.

Dakle, vanzemaljci rade po body snatchers postupku, ljigava su bića koja ulaze u ljude kroz nos i menjaju im ponašanje, a cilj im je da kroz agitovanje ljudi oko raznih problema izazovu nered i pokore zemlju.

Kako su se pojavili u Tiburtinu III kreću sa lokalnim problemima.

Dakle, deluje da je BRAINDEAD koji se bavi komedijom na temu vanzemaljaca koji radikalizuju čovečanstvo da bi ga iscrpili u političkoj borbi i pokorili bio veoma bitna referenca za ovo. No, Luna Gualano prosto nije dovoljno vešta i njena ekipa nije dovoljno talentovana da izvuče takav domet.

Ovde se dešava sve ono što treba, imamo čak i specijalne efekte sa tim ljigavim bićima, ali ničemu nije nađena prava mera i svrha. Nije dovoljno smešno, nije nimalo napeto, a priča uprkos tome što je vrlo svedena u svakom pogledu, opet uspeva da bude digresivna.

Pa ipak, ovo je jedan od onih slabih filmova koji ipak ostavlja utisak da vam je milo što ste ga pogledali, verovatno najpre zahvaljujući samom žanru koji vrti gde talenat neće.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

Nolwenn Lemesle režirala je Adele Exarchopoulos u prvoj značajnoj ulozi pre proboja sa Kechicheom u Kanu. Reč je o filmu DES MORCEAUX DE MOI, priči o odrastanju jedne devojke iz unutrašnjosti koja živi u komplikovanim uslovima - majka joj boluje od MS, otac je tu ali ne može dovoljno da pomogne a sestra je napustila kuću godinama ranije i odjednom se vraća, trudna.

Svi ovi izazovi u kući dešavaju uporedo sa sazrevanjem same junakinje koja voli da kamerom beleži svoju svakodnevicu.

Za film koji pretenduje na spontanost i neke verite detalje, Nolwenn Lemesle se zaista oslanja na čitav niz konvencija, povrh ove o junakinji koja voli da snima svoj život, međutim film funkcioniše i nikada se ne pretvara možda u nešto čudesno i autentično čemu je verovatno stremio ali se ni ne raspada po šavovima otkrivajući svoju mehaniku.

Otud, za DES MORCEAUX DE MOI možemo reći da je po mnogo čemu generic film o odrastanju i socijalna melodrama ali da je sve to uradio sa punim ubeđenjem i prevazišao je dosta očigledan kroj po kome je oblikovan. Tu velike zasluge ima Adele Exarchopoulos za koju je već neposredno pre Kechicheovog filma, recimo po ovom ostvarenju jasno da je karijera pred njom. Ona uspeva da u svojoj harizmatičnoj roli objedini sve elemente koje Lemesle želi da dotakne. S druge strane, sama Lemesle ima osećaj za ritam i za meru. Film je zahvaljujući tome dinamičan i svestan svojih kapaciteta pa ni nivou scena ni na nivou celine ne očekuje previše od gledalaca već traje baš onoliko koliko i pruža.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

Lowell Sherman je 1933. snimio pre-code film SHE DONE HIM WRONG po pozorišnom hitu Mae West u kom je ona zaigrala glavnu ulogu sa Cary Grantom.

Nažalost, ovaj značajan film, makar po mestu u kvizovima jer je najkraći kandidat za Najbolji film u istoriji "oskara", nije uspeo da očuva tu svežinu devedeset godina kasnije.

Naprosto, ovaj film nema fizionomiju dovoljno razvijene dramske strukture i to je početak i kraj njegovih problema. I pored nekih jasnih žanrovskih odrednica i sinopsisa koji možemo da pročitamo u literaturi, to se iz samog materijala, iz gledanja samog filma jako teško može shvatiti.

U tom pogledu, SHE DONE HIM WRONG treba ipak da ostane u svom vremenu jer naprosto nije ilustrativan ni za šta, pa ni za to kako su Pre-Code filmovi inače izgledali.

[crippled_avenger]

Federico Actis i Romina Tamburello snimili su upečatljiv film VERA Y EL PLACER DE LOS OTROS, argentinsku priču koja umnogome zaobilazi žanrovsku definiciju jer uspešno kombinuje melodramu, komediju i erotsku ljubavnu priču u jednoj celini koja se u suštini bavi odrastanjem.

Glavna junakinja je devojka koja iznajmljuje svojim vršnjacima jedan od stanova za čije je rentanje zadužena njena majka. Njeno organizovanje njihovih ljubavnih susreta vremenom dovodi do seksualnog buđenja i radoznalosti i pitanje je trenutka kada će se i ona uključiti u živote svojih klijenata.

Luciana Grasso u glavnoj ulozi je čarobna. Kanališe energiju mlade Vicky Luengo u spoju topline i enigmatičnosti kojim ovaj glavni lik približava publici. Uspeva da uživanje svoje junakinje podeli sa publikom i da tu perverziju učini ne samo bliskom gledaocima već i da ih uključi u to. Naročito je efektna činjenica da ona nije seks simbol u klasičnom smislu, nema fizionomiju tipične glumice kakvu srećemo u ovoj vrsti zapleta što svemu daje jedan potpuno drugačiji predznak.

Actis i Tamburello vrlo jasno i efikasno vode priču, sa finom dozom estetizacije i funkcionalno iskorišćenim aspektima produkcionog dizajna, naročito scenografije i kostima koji zapravo i jesu osnovni deo priče o mestima za tajne susrete i raznim formama "pretvaranja" kojima se bave junaci ovog filma.

VERA Y EL PLACER DE LOS OTROS je nepretenciozan, precizan film, sa izvrsnom glumačkom podelom i veštim rediteljskim vođenjem koji zaslužuje veliku pažnju, i nadam se da će je dobiti.

* * * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

OURA EL JBEL Mohameda Ben Attie je prilično besmislen pokušaj da se napravi nekakav lirski metafizički film o čoveku koji je prezupčio u okolnostima moderne civilizacije, doduše u Tunisu, napravio incident na poslu, završio u zatvoru a onda po izlasku na slobodu otima sina i vodi ga u planinu da mu nešto pokaže. I da, izgleda da može da leti.

Mislim, to su onako sve manje-više neke stvari iz domena studentskog filma, izvedene relativno osrednje, iako je film snimao francuski direktor fotografije i moram priznati sve to mi nije baš držalo pažnju. Film doduše nije moguće gledati dijagonalno ali da jeste, verujem da se ovde ne bi puno propustilo.

[crippled_avenger]

Felipe Carmona snimio je film PENAL CORDILLERA, zanimljiv film o grupi čileanskih generala zatvorenih u planinskoj vili, u nekoj vrsti luksuznog zatvora za mučitelje iz vremena Pinochetove diktature. Takav objekat je zapravo i postojao svojevremeno i oni su u njemu boravili sve dok jedan televizijski intervju nije privukao pažnju na njih i doveo do toga da im se beneficije ukinu i film se zapravo bazira na toj zgodi, ali se onda i širi u raznim smerovima od kojih su neki ispravni a neki baš i ne.

S jedne strane, blaziranost i dekadencija generala koji smatraju da im pripada apsolutno sve je jako dobro prikazana. Njihovo ponašanje u kom su oni u najgorem slučaju nepravedno zatočeni a u najboljem, prosto dovedeni na isto mesto kao veliki umovi i gospoda je vrlo zanimljivo i stvara finu grotesknu atmosferu.

Međutim, film onda iz te groteske odlazi i u neke meni nejasne sporedne epizode, neke digresije koje nisam baš do kraja shvatio a koje se tiču najpre serijskog ubice aktivnog u okolini njihovog zatvora i sl.

U svakom slučaju, malo kontrolisaniji obim priče i eliminisanje digresija mnogo bi pomogli ovom dobro zamišljenom i inače solidno realizovanom filmu.

Kao da mu ono što je već imao nije bilo dovoljno, Carmona je onda započeo i nešto više a bez preke potrebe.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

Carolina Markowitz režirala je brazilski film PEDAGIO, zanimljivu brazilsku melodramu sa elementima socijalne kritike i krimića koja na kraju uspeva da uspešno preplete dve naizgled nepovezane linije priče.

Jednu čini priča o ženi zaposlenoj na naplatnoj rampi i njenom sinu koji je queer i ona ne zna šta da radi sa njim, i želi da ga pošalje na "lečenje", a uporedo je u vezi sa jednim sitnim kriminalcem i da bi skupila novac odlučuje da mu pomogne u njegovoj kombinaciji.

PEDAGIO je film u kome junaci prolaze mahom kroz neprijatne situacije i žive u krajnje depresivnim okolnostima, međutim i dalje su puni energije i film uspeva da ima jednu vitalnu dimenziju uprkos tome što je sve u osnovi pesimistično.

Carolina Markowitz je sve ovo u pogledu inscenacije, ritma i estetizcije veoma dobro spakovala.

Naplatna rampa je sjajna lokacija i ona maltene dobija status lika sama za sebe. Imajući sve to u vidu, PEDAGIO je film zasnovan da dobrim odlukama, od kojih su neke možda i slučajno nadrasle svoju osnovnu funkciju.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

Neil Burger je jedan od reditelja koje cenim. Ima eklektičan opus u tom nekom B+ i A- miljeu i uprkos tome što se pojavljivao u raznim korelacijama, naročito sa Nolanom gde maltene ima tri slična filma s njim, čini mi se da je izgradio veoma zanimljiv i kredibilan opus, i to u raznim žanrovima, sa raznim pristupima.

THE MARSH KING'S DAUGHTER je nažalost slab film iako je verovatno profilisan da bude "A minus" ostvarenje jer glavne uloge igraju Daisy Ridley i Ben Mendelsohn. Ona igra odraslu ženu koja danas ima svoju porodicu ali je kao dete sa majkom bila oteta i držana u močvari. On igra psihopatu koji je možda njen otac kog je volela ali danas je opasnost i upravo je pobegao iz zatvora.

Možda bi neko očekivao da bi ovo mogao biti CAPE FEAR ili nešto slično, ali u suštini ovde nema zaista ničega vrednog. Čak ni direktor fotografije Alwin Kuchler nije uspeo da pruži nešto naročito iako je reč o potvrđenom majstoru.

Neil Burger je dosta puta u svojoj karijeri uspevao da istrošene pripovedačke matrice učini svežim. Ovde u tome nije uspeo. Ne samo da publika ima znanje kako se unapred sve odvija već nažalost izgleda kao da ga imaju i likovi, ako ne likovi a ono glumci koji ih bez mnogo ubeđenja igraju.

Na kraju, ovo ostaje jedan krajnje tanak, apsolutno predvidiv film ispod nivoa svih koji su bili umešani.

* 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

INFINITE je pravljen kao potencijalni bioskopski hit a onda ga je Paramount, studio koji je verovatno najveći majstor turnarounda i tax writeoffa pustio na svom streaming servisu Paramount Plus.

Bila je korona, filmovi koje je Paramount čuvao za bioskope kao što je TOP GUN MAVERICK ispostavili su se kao dobar poslovni potez ali je svaki mesec odlaganja enormno koštao i takva odluka je zapravo imala poslovni smisao.

Ipak, do te odluke ne bi došlo da je film bio dobar.

Međutim, nije.

Iako je bolji film od UNCHARTED, sličnog Wahlbergovog vehiclea iz tog perioda koji je ušao u bioskope i tamo napravio nekakav rezultat, INFINITE je zapravo uprkos sudbini na streamingu ozbiljan primer onoga što ne valja u studio filmmakingu.

U filmu su akcione scene prilično dobre. Antoine Fuqua za kog sam u REPLACEMENT KILLERSu mislio da će biti bog akcije pa se ispostavilo kasnije da nije, ovde se pokazao dosta solidno. I akcioni set-pieceovi su razrađeni i dobro osmišljeni. Osmišljeno je i to o čemu se radi u filmu. Jedino što nije urađeno jeste da se to što su smislili o čemu se radi prenese u neku narativnu celinu i formuliše u priču, nego je ostalo na nivou prepričavanja toga o čemu se radi. I onda film odaje utisak permanentne ekspozicije sa ponekom scenom akcije.

Sam koncept nije ništa novo, ima tu polovnih delova iz raznih franšiza, od HIGHLANDERa, pa nadalje, ali sve to nije moralo biti loše da je Ian Shorr to nekako pretvorio u dramski tekst. Međutim, nije.

Stoga, INFINITE ostaje jedna velika ekspozicija, jedno prepričavanje o čemu se u filmu radi sa jednom ozbiljnom masom solidne akcije. Šteta. Te scene između akcionih tački ga jako degradiraju. Da je ikakva smislena drama tu izgrađena, film bi bio neuporedivo bolji, čak i sa manjim high conceptom od ovog koji kao juri.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

Onaj postoskarovski period od desetak godina učinio je da pomalo zaboravimo koliko je Jonathan Demme jeben reditelj. Krenuo je sa samog dna Cormanove delatnosti, ispod onog nivoa sa kog su kretali Coppola ili Scorsese, da bi onda posle zanimljivog i energičnog opusa, zaokružio sve svojim najvažnijim filmom SILENCE OF THE LAMBS. Posle njega sledi tih desetak godina kad je bio pod presijom da snima nešto "važno" i po tome ga ljudi najpre pamte.

A to je nepravedno jer je Demme stvarno prošao jednu novoholivudsku putanju a i pre te "prestige" faze a i posle nje je snimao vrlo zanimljive stvari. Uostalom, ni u tom "oskarovskom" periodu ne treba zanematiri činjenicu da je SILENCE OF THE LAMBS klasik koji je izmenio Holivud kao i da je PHILADELPHIA važan film svog vremena.

Elem, 2002. Demme se i zvanično oslobodio oskarovskih bukagija i snimio THE TRUTH ABOUT CHARLIE, bukvalno lepršav "pariski" triler u kom rimejkuje Donenov CHARADE i moram reći znatno ga prevazilazi.

E sad, ja generalno nisam među onima koji misle da je CHARADE neponovljivi klasik, iako mislim da je jako dobar i važan film. Međutim, nisam od onih koji misle da je blasfemija rimejkovati CHARADE kao što ne mislim da tu i ima per se šta da se rimejkuje. Demme je ovde pošao težim putem i izložio se pritisku kritike bez prekog razloga jer je i sam CHARADE bio jedna hičkokovska egzibicija bez nekog supstancijalnog zapleta.

Demme uzima tu ideju žene koja se upliće u misteriju i poteru u Parizu i istovremeno pravi jedan lepršav, dinamičan triler ali i omaž Novom talasu. I sve to sa veštinom prekaljenog američkog reditelja koji je savladao sve od Cormana do visokog mejnstrima. Ovde je imao budžet, ali Demme i Tak Fujimoto biraju jedan grungy stil možda najbliži ranom Godardu, usput izvlačeći najbolju rolu u karijeru Thandiwe Newton koja nas ovde podseća na vreme kada nije bila totalna smaračica.

Tu je i Mark Wahlberg u ulozi Cary Granta i Tim Robbins kao Walter Matthau, iako njih dvojica naravno nisu današnja korelacija ovih ikona, dočim Thandie jeste u izvesnom smislu naslednica Audrey Hepburn.

Sa kameo rolama ikona Novog talasa kao što su Anna Karina ili Charles Aznavour, sa odličnim epizodnim nastupima faca kao što je Ted Levine, sa Parizom koji je junak za sebe, sa Pierre Morelom kao švenkerom tada već vremešnom Fujimotu jer je bilo potrebno imati mladalačku energiju, Demme je snimio film pun energije, smisla za humor, spontan a opet bez ikakve sumnje savršeno planiran.

Tih godina kod nas je pokušano nešto slično u JUGU JUGOISTOKU Milutina Petrovića. Kakav Demme takav i pokušaj.

* * * / * *.* *

[Truman]

https://www.imdb.com/title/tt0270707/

Kako je onda moguće da je to film koji ima ocenu 4.7 na IMDB-u i metascore 55 što znači da se ni kritičarima baš nije dojmio. Baš su ga napljuvali u poređenju sa Šaradom.

[crippled_avenger]

Pa dobro ali kad uđeš na Metacritic vidiš isto tako da ima dosta jako visokih ocena kod bitnih kritičara...


Sent from my iPhone using Tapatalk

[crippled_avenger]

Posle dužeg vremena, živa reč, živa slika...

https://m.youtube.com/watch?v=yYM43OR_IVw&si=WwBd0Gek1fepAFl3&fbclid=IwAR3O1Hp4lJ8Oyy-LWA4AtDdSqSHmReTgX3MekJYmsNawuzftM_vjAH6GIAw_aem_AWScOjHoQk2NpaaffzmghALKMQznuhdyaxLzhBgxyoCfH9SgIIvchz4zWOeDpKiPQzY


Sent from my iPhone using Tapatalk

[crippled_avenger]

Ridley Scott je imao potentnu priču i izvanredan budžet da u filmu ALL THE MONEY IN THE WORLD ispriča bizarnu zgodu iz života Johna Paula Gettyja kada mu je otet unuk a on nije hteo da plati otkup, već je poslao svog specijalistu za bezbednost da sa bivšom snajom pokuša da ga nekako oslobodi, "za male pare".

Ovo je mogao biti triler, mogla je biti psihološka studija o neobičnoj filozofiji najbogatijeg čoveka na svetu, mogla je da bude priča o majci koja ne odustaje u borbi da spase sina, ali na kraju je - slično filmu AMERICAN GANGSTER - od svega toga pomalo i ništa zapravo.

Priča i glumačka podela su land grab, teško je ne gledati ovaj film sa izvesnom dozom pažnje, ali imajući u vidu snagu priče i okupljenu ekipu, ne samo da ima scena koje su ispod nivoa i to pre svega dramski, već na neki način i pomenuta pažnja vrlo često padne i odluta.

Velika je šteta što scenarista David Scarpa nije bolje intelektualno utemeljio ovu priču i što je Ridley Scott nije pripovedački fokusirao. Čak i ovoj formi, ALL THE MONEY IN THE WORLD nagoveštava dobar film koji se nije desio.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

Katia Lewkowicz snimila je veoma zanimljivu francusku varijaciju na BRIDGET JONES čija je glavna junakinja debela mlada žena arapskog porekla koja ide iz ljubavnog brodoloma u ljubavni brodolom i shvata da mora nekako da se oslobodi i pobedi svoje strahove, a to pokušava da uradi kroz okretanje pole dancingu.

Međutim, ovo nikada ne postane COOL RUNNINGS o pole dancingu ili KUNG FU PANDA, dakle razrešenje nije u tome da ona sad zaista postane vrhunska igračica na šipci nego da se kroz to oslobodi svojih inhibicija.

Film ne donosi ništa novo, ali to staro na šta se oslanja radi vrlo dobro i što je najvažnije nepretenciozno i jednostavno. FORTE jeste u osnovi komedija ali se bazira na karakterima i tu odstupa od tipičnog postupka koji gaje Francuzi ka nečemu čemu su skloniji Britanci.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

TETE DE TURC Pascala Elbea pokušaj je da se napravi socijalno angažovana melodrama o nekoliko ljudi povezanih kroz jednu nesreću koja se odigrala u jednom arapskom getu u Francuskoj.

Mustra na koju se oslanja Pascal Elbe je jasna ali nažalost njegov rediteljski postupak a naročito osećaj za ritam nisu na adekvatnom nivou. Film je stoga dinamičan ali zbrzan, bez adekvatnih smirenja i sa jednoličnim ređanjem događaja.

Ni sama dešavanja nisu superzanimljiva ruku na srce, pa bi film i da ima bolju fizionomiju bio krajnje beznačajan. Izuzev nekih zanimljivih glumaca u podeli, TETE DE TURC nema puno stvari po kojima danas može privući pažnju.

* 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

John Cena i dalje uspeva da ređa dosta zanimljive vehicle na nivou ideje, i onda kada to ne rezultira dobrim filmom a FREELANCE je jedan od njih.

Pierre Morel koji posle TAKENa ne uspeva da se vrati na taj nivo, snimio je ovu Amazonovu akcionu komediju sa zanimljivom premisom na jedan prosto nedovoljno dobar način, i to je šteta, pošto su i John Cena i Alison Brie doneli dosta dobro raspoloženje i predanost materijalu.

Film ima premisu iz koje može da se izrodi i akcioni fim i komedija. Međutim, kada treba da se izrodi akciona komedija očigledno treba ipak neka posebna doza alhemije koju Morel prosto nema. Ovaj film nije duhovit, nije smešan, i jedino što ga drži u životu upravo jeste akciona mustra koja pokreće stvari.

A opet u tom akcionom domenu, film nije dovoljno ozbiljno urađen. Da, ima akcionih scena, neke su čak i solidne, mada nijedna više od toga, ali prosto oseća se da Morel ne ide do kraja je ovo i nije straight akcijaš već jedan hibrid.

Akciona komedija je oduvek bila osetljiv žanr koji zahteva rad majstora baš zbog toga da bi se pronašao balans između humora i akcije i kako bi se očuvao ton filma. Ovde tog problema gotovo da nema jer komedije zapravo gotovo da nema.

Međutim, priča o military contractoru koji odlazi da obezbeđuje novinarku tokom intervjua sa latinoameričkim diktatorom da bi ih na licu mesta zatekao puč i usput se otkrilo da je stav diktatora samo poza i da je on u stvari čovek koji čuva svoju zemlju od multinacionalnih korporacija, nudi zaista razne zanimljivosti. Ali ono što dobijamo na kraju je to što sam prepričao i ništa više od toga.

Cena je dobar i on je prosto već kao pojava film sam po sebi, i uspeva da sam za sebe bude pomalo i smešan. Alison Brie je solidna ali nema materijala. I njih dvoje ipak ne mogu sami od sebe da naprave to to treba. Međutim, ono što uspevaju je da sve vreme drže dobru volju kod gledalaca, a ni to nije malo.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

David Winderfeld napisao je roman po kom je snimljen film LES ENFANTS DE TIMPELBACH i Nicolas Bary u njemu našao osnov za jednu visokoestetizovanu holivudsku bajku o deci iz steampunkinčne ali ne i steampunk prošlosti koja zbog svojih nevaljalstava bivaju kažnjena time što će svi napustiti njihov naslovni gradić.

Prepuštena sama sebi, deca regulišu svoj život, kako u pogledu snalaženja za opstanak tako i u pogledu prevaspitavanja onih najbezobraznijih među njima.

Nicolas Bary zaista postiže mnogo u pogledu dizajna i izgleda filma, u koji moram ubrojati i način kako je odabrao i decu i odrasle glumce. Ja sam jedan od onih koji vide film pre svega i iznad svega kao vizuelnu formu pa je meni akcenat na vizuelnosti ne samo o opštem dizajnu već i u izboru glumaca vrlo značajan, no verujem da se i oni koji ne dele to viđenje mogu složiti da je gluma svih učesnika a naročito dece jako dobra. Jednu od ključnih uloga starije dece igra tada još uvek mala Adele Exarchopoulos.

LES ENFANTS DE TIMPELBACH je vrsta ambicioznog francuskog dečjeg filma kakav ne predstavlja retkost. Dečji film je zapravo jedini žanr u kom je evropski film i spreman na ovako ambiciozne stilizacije. Međutim, ovo je redak primer takvog interesovanja koje je i uspeo film.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

Ako izuzmemo ono što je očigledna ideja ovog filma, veoma je zanimljivo da je novi film koji je proizveo Daily Wire ponovo u žanrovskom pogledu jedna od onih deficitarnih roba - goofy sportska komedija kakve je u vreme naslova poput SEMI-PRO za New Line radio Will Ferrell. Takvih filmova danas nema onoliko kao pre, a Daily Wire to inače jako dobro prepoznaje i pokušava da nastupi baš u tim formama.

S druge strane, naravno, ovo je potpuno programski jasan rad. LADY BALLERS je komedija čiji je cilj da kritikuje fenomen transseksualnosti u sportu gde u pojedinim američkim koledž konkurencijama biološki muškarci počinju da dominiraju u ženskim sportovima jer su prosto fizički superiorniji. Ideja muškarca koji ulazi u ženski sport nije nova u svetu američke sportske komedije, setimo se filma JUWANNA MANN gde imamo sličan zaplet, muški košarkaš se doduše zbog ljubavi ubacuje u žensku ekipu.

Ovde je politička komedija naravno osnovna stvar, a ideja je da se kritikuje ulazak trans sportista u žensku konkurenciju, ali i generalno Woke kultura i sve druge stvari koje ekipa sa Daily Wire vidi kao sporne.

Film je režirao Jeremy Boreing, promoćurni bogataš i suvlasnik Daily Wire koji je ušao u svet biznisa preko zabave gde je radio kao producent ali i kao reditelj. On igra i glavnu ulogu i vrlo svesno odmiče film od neke tipične "filmske estetike" prema skeč-komediji, počev od toga što on igra glavnu ulogu. Verovatno je ideja da se ovaj film kao neki "specijal" ipak izdvoji od DW produkcije koja zapravo ima poprilično filmske ambicije i gde ideologija igra sporednu ulogu. Njihove ambicije na tom polju su velike, dočim je opet pa prostor politički angažovane komedije takođe veoma zasićeno, od samih alt-right simpatizera u bazi do samih medija koji ulažu u to.

Međutim, LADY BALLERS na kraju ipak jeste mnogo više film nego što su i sami producenti očekivali. Da, ovo jeste vrlo jednostavna, angažovana parodija jednog aktuelnog društvenog fenomena sa dosta elemenata estetike televizijskog i YT skeča, ali ovo nije ni blizu skeč kolekcija kakve je nekad recimo snimao Landis. Ovo je film koji ima priču, i koji - koliko god to neverovatno zvučalo ima centralnu ulogu Jeremy Boeringa koja celu stvar drži na okupu.

Ako imamo u vidu da Boreing zapravo nije ni reditelj u klasičnom smislu, prosto njegov osnovni posao je nešto drugo i režija mu je sporedna stvar, a da naročito nije glumac - on se odlično snašao u glavnoj ulozi trenera koji smišlja ideju da momcima iz svog srednjoškolskog tima ode na nekakve Global Games što je aluzija na Olimpijadu.

Johnny Knoxville je postigao neke ozbiljne vrhunce u tom smeru kroz film RINGER i LADY BALLERS ih ne dostiže jer se zapravo ne bavi na taj način karakterima i ne bavi se tom vrstom fizičke komedije. Ovde je košarka realizovana krajnje rudimentarno jer film i nije o tome. Imamo samo prvu petorku nekadašnjih high school šampiona koji se prave da su žene, nema celog rostera, a na terenu se dešavaju samo gegovi u kojima se pokazuje apsurdnost cele trans postavke.

Film je koncipiran kao aktuelni specijal ali ono što ja vidim jeste zapravo poprilično temporalno izmešten rad u kom se autori ne bave partikularno košarkom, a glavne poruke su zapravo vezane za teme varanja u sportu i životu i kako svako može naći svoje mesto i bez trenutnog Woke ludila i onoga što autori ovog filma percipiraju kao diktaturu te Cancel kulture i svega što ide uz nju.

Dakle, da, film je kritičan na prvu loptu ali srećom po film, to mu nije osnovno gradivo i neki moralni okvir u kom se dešava je zapravo dosta konvencionalniji. Otud, mislim da je ovaj film krenuo kao specijal o aktuelnostima a može ostati da živi kao još jedna goofy sportska komedija koju će gledati ljudi bez predrasuda odnosno pre svega ljudi van SAD, gde ovaj film može da se prikazuje manje-više bez teškoća.

Štaviše, počev od JUWANNE MANN u američkoj komediji se ideja muškog košarkaša savremene ere ubačenog među žene već tematizovala a sama tema pola u sportu je prisutna već čitav vek. Imamo već na berlinskoj Olimpijadi kontroverznog takmičara koji je bio intersex a nastupao kao žena (i o njemu takođe postoji film).

Otud LADY BALLERS želi da bude aktuelan ali zaptavo bi na duže staze mogao opstati baš kao klasičan primer goofy sportske komedije. Meni je recimo bitno slabiji od RINGERa ali bolji od SEMI-PRO, od kog sam doduše mnogo i očekivao.

Videćemo kakva će biti recepcija ovog filma i da li će se moja očekivanja ispuniti.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

John Hamburg je relativno značajan autor savremene američke komedije, sa učešćem u naslovima kao što su MEET THE PARENTS, ALONG CAME POLLY i saradnjama sa najvećim zvezdama američke komedije raznih generacija.

ME TIME je njegova komedija za Netflix koju headlineuju Kevin Hart i Mark Wahlberg.

Kada u filmu imamo dve takve zvezde, jasno je da film ne može biti skroz bezveze, a Hamburg je takođe čovek koji zaslužuju respekt. ME TIME doduše kao da pokušava da ispuni ovaj izazov kako sa takvom podelom i rediteljem napraviti skroz bezveze film i umalo uspeva.

Međutim, film je ipak zahvaljujući glumcima živ klan-nedoklan jer ipak gde god se pojavi Wahlberg krene da se dešava neka kinematografija, koliko god mediokritetska da je. Pa tako i ovde, nisam uspeo a da se bar jednom naglas ne nasmejem, kao i da na dosta mesta možda ne uspem da se nasmejem odam poštovanje za trud i pokušaj.

ME TIME je ona vrsta filma koja naprosto ima toliko nekih elemenata usled kojih ćete ih pre ili kasnije pogledati i na svu sreću, uprkos tome što nije dobar, dovoljno je efektan da prođete neozleđeni kroz celo iskustvo.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

Reprizirao sam PAIN & GAIN koji nisam gledao još od vremena kada je izašao i moram reći da mi je utisak isti kao onomad. Ovaj pokušaj grown up filmmakinga uz primenu njegovih tradicionalnih tehnika, meni nije bio potreban da shvatim kako je Michael Bay dobar reditelj. Međutim, u slučaju 13 HOURS trebalo mi je vremena da ukupno prihvatim njegove pokušaju grown up filmmakinga. Recimo, taj film mi je znatno napredovao u percepciji u odnosu na PAIN & GAIN.

U filmu PAIN & GAIN Michael Bay vrlo inteligentno pravi naličje svojih akcijaša. Smešten u Majami i sa junacima koje igraju Mark Wahlberg, Rock i Anthony Mackie, Bay praktično ima sve sastojke za nove BAD BOYSe ali umesto toga snima FARGO, manje-više istim tehnikama kao što je radio BAD BOYS, uz određenu intruziju post-skorsezeovskih postupaka.

Bayov testosteronski pristup savršeno odgovara ovoj priči čiji su protagonisti bodibilderi u manje-više neprekidnoj intoksikaciji kako vlastitim tako i veštačkim hormonima u svetu dekadentne niže klase bogataša u Majamiju prema kojima čovek nema puno griže savesti.

Kada čoveku kog su oteli, mučili i orobili, policija ne veruje, nema bolje ilustracije sive zone u kojoj su se ovi tupani našli, pokazavši se gorim utoliko što su tragajući za pametnom kombinacijom koja će ih obogatiti našli zlo.

Bay umnogome odstupa od istinite priče i prilagođava je svom senzibilitetu. Stoga film sebi može da dozvoli čak i mini-akcionu završnicu kakve u stvarnosti nije bilo. Međutim, istina o ovim ljudima i njihovom moralnom i ljudskom sunovratu je tu.

Sa ovim filmom nisam imao previše problema ni onda ni sad, a ostali su isti. Uprkos visokom tempu izlaganja u prvoj polovini, ona postaje zamorna i film zapravo dolazi "na svoje" tek u drugoj polovini. Trajanje je u odnosu na potencijale priče nešto duže nego što treba i ima par scena koje su otišle stepen više u karikaturalnosti nego što treba. Ali, u principu, da, ovo je dobar pokušaj Michaela Baya da snimi film Braće Coen.

Ono što je međutim meni fundamentalno smetalo, mada nema veze sa filmom jeste to što meni kako tekoh nije bilo potrebe da Bay dokazuje bilo šta, a naročito ne da je dobar reditelj. Tako da na kraju, uprkos tome što je ovo dobar film, ipak bih više voleo da je on ove glumce skupio za potrebe nečega "njegovog" i "karakterističnog" za njega.

13 HOURS je potpuno drugačiji slučaj. On je odmak od onoga čime se Bay bavi, iako u njemu ima mnogo više potera, pucnjave, borbe i sl. I taj film vidim kao "neophodniji", a danas i zanimljiviji, iako mi je isprva PAIN & GAIN ostavljao superiorniji utisak. Danas, prosto više nije tako. Ali, sve ostalo je isto kao pre.

* * * / * * * *

[Meho Krljic]

Jedna od komponenti dokazivanja je bila i to što je radio sa budžetom šest puta manjim od onog na šta je u to vreme bio navikao i film izgleda jako slick uprkos "jeftinoći" (od nekih 25 miliona dolara ako se dobro sećam).

[crippled_avenger]

Naravno, ali ti holivudski megabudžeti imaju veze sa nizom stvari i koje su van ekrana. THE CREATOR je film od 80 miliona a u intervjuima reditelju prilaze kao da ga je snimio od majčine penzije, tretiraju njegov čin kao istinsku hrabrost jer se bez 250 niko ni ne upušta u tako nešto.

Dakle, dosta oko tih budžeta je stvar odluke. Bay uostalom prve BAD BOYSe nije snimao za neke velike pare. On tek od ROCKa ima te visoke, mada nikad enormne, budžete i samo na ISLANDu je to bilo bez svrhe, inače je uvek bilo dobro iskorišćeno.

Svakako da meni nije ništa morao da dokazuje ovim filmom.


Sent from my iPhone using Tapatalk

[Meho Krljic]

Ama ni meni. To je više bilo zanimljivo i, kao, smelo, jer ga je radio kad je već bio duboko zagazio u Transformerse.

No, ja ovaj film nekritički volim i mislim da je Bay pokazao kako se režira Dwayne Johnson da bude autentiično funny, a što skoro niko drugi nije uspeo da uradi.

[crippled_avenger]

Nije lako snimiti loš film o boksu. Gotovo je nemoguće sa solidnim budžetom i Michael B. Jordanom snimiti loš film o Adonisu Creedu. Ali, snimiti tri loša filma za redom o Adonisu Creedu sa Michael B. Jordanom je pravi podvig.

Treći loš film zaredom režirao je Michael B. Jordan. U trećem delu Adonis je već u onoj fazi kad se Rocky povukao ali je još dovoljno fit da se može vratiti u ring a da to nije groteska - a biće i toga. E sad, sam Jordan iako nije mlad nije baš ni u godinama u kojima bi se uspešan bokser povlačio tako da možemo reži da on ovde malo trči pred rudu. U filmu on deluje veoma fit ali u redu, Adonis je druga generacija šampiona i recimo da zna za jadac, da neće da se povlači kao olupina i mentalni odnosno fizički invalid.

Kada mu se pojavi drug iz detinjstva koji je upravo izašao sa duge robije, za koju je delimično odgovoran i sam Adonis, on mu pruža ruku i pomaže mu da postane bokserski profesionalac, iako kreće u poznim godinama. Jasno je da će ga prijatelj ugristi za pruženu ruku i da će Adonis posle tri godine morati da se vrati u ring.

Film je zaista užasan gotovo u svakom pogledu. Idejno, pa čak i produkciono je skroman, i jedini koji donosi nešto što liči na emociju jeste Jonathan Majors u ulozi verolomnog, frustriranog prijatelja koji dobro kanališe servilnost i socijalnu neprilagođenost čoveka koji je izašao posle duge robije. Nesrećni Majors je ubrzo posle ovog filma upao u nevolje koje ga mogu skupo koštati, a u ovom filmu je on jedini znak života.

Scene porodičnog života, melodrame, svaki odnos među ljudima, to je sve istinski užasno, čak i vizuelno. Borbe su mediokritetske. ROCKY je krenuo kao socijalna drama, pa je postao rutina, pa je postao camp, pa je postao groteskni bookend. CREED je od samog početka jedna užasna konfekcija, mediokritetska kad se biju, i telenovelistična kad se vole, jedan kolaps i izvrgavanje ruglu svega onoga što smo navikli da dobijamo zdravo za gotovo.

Nedavno sam gledao SOUTHPAW, film koji samo sa par zahvata uspeva da dovoljno osveži formulu kako bi je učinio relevantnom. Čak i taj film koji ne bih sad smeštao u neki panteon sporstkog filma, deluje kao Mannov ALI u odnosu na ovo.

CREED je serijal koji me posebno iritira svojim propuštenim prilikama a sad shvatam da mu se vraćam upravo zbog neverice da će autori i dalje uspevati nemoguće.

* 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

Da bih posle CREED 3 malo došao sebi, reprizirao sam TIGRA Milana Jelića, jedan od najrelevantnijih filmova u njegovoj rediteljskoj karijeri.

Po scenariju Gordana Mihića, Jelić je snimio dinamičnu socijalnu melodramu sa dosta crnog humora o bokseru koji u završnici karijere gubi svoju ženu, a potom i čast, da bi potom kao penzionisani sportista krenuo da radi skromne fizičke poslove koje mu pronalazi klub. Na tom putu upoznaje mladog delinkventa koji ga postepeno odvodi na svoju stranu pogleda na svet iako je inicijalno sportista hteo da ga prevaspita.

Međutim, u društvu koje truli, delinkvent je onaj koji deluje i zrelije i spremnije za životne izazove, i sportista ubrzo od prevaspitača postaje prevaspitanik, pošavši polako stranputicom sitnog kriminala.

Mihićeva slika jugoslovenskog društva poznog titoizma prikazuje svet razoren korupcijom, konzumerizmom i partokratijom, u njemu amaterski sport postoji kao poseban vid gladijatorske perverzije gde borci više nisu zaista kao rimske preteče tu da bi svojim nasiljem zabavljali publiku već da bi bili hobi partijske nomenklature srednjeg ranga.

Jedina instanca u kojoj sistem funkcioniše jeste kažnjavanje "malog čoveka" i onemogućavanje njegovih naivnih pokušaja da "izmuva" malo sreće za sebe.

Predrag Popović Pega je slikao ovaj film vibrantno u svom stilu. Kadriranje je energično, sa dosta pokreta kamere i snimanja iz ruke, koje je inače karakterisalo najbolje radove ovog direktora fotografije. Jelićev rad sa glumcima uspeva da izvuče maksimum iz onoga što donose zvezde a podela je ispunjena personality actorima dobro postavljenim u funkciju.

Zanimljiva je upotreba muzike sa radija koji igra važnu ulogu u životima ovih usamljenika, premda sama selekcija pesama ne deluje do kraja osmišljeno.

TIGAR je fina vremenska kapsula o početku kraja jednog društva kog više nema, ali je i dalje to dosta dobar i emotivno ubedljiv film o amaterskom boksu i onome što sledi posle njega, a ne razlikuje se puno od kapitalističke brutalnosti profesionalnog.

* * * / * * * *

[Meho Krljic]

Aaa, gledao sam ga skoro, pre godinu-dve, prilično jaka demonstracija moći Avala filma iz tog perioda. Godinu pre toga su imali Budimira Trajkovića i mada žanr nije isti (ni režiser), Jelić je taj film pisao i vide se spone i deljena estetika i super je što oba sada postoje u dosta dobrim remasterima.

[crippled_avenger]

Pre nekog vremena reprizirao sam film JOŠ OVAJ PUT koji je po scenariju Milana Jelića režirao Dragan Kresoja.

Dragan Kresoja je pre nego što je postao reditelj radio dugo kao vrlo pouzdan pomoćnik režije i deo te efikasnosti i poznavanja zanata je preneo i u svoje rediteljske radove. Međutim, rekao bih da su njime mogli biti zadovoljniji producenti nego estete. Njegovi filmovi su bili stabilno i pouzdano izvedeni ali nisu imali rafinman koji su zahtevali priče.

Otud fizionomija onoga što pamtimo kao jugoslovenski film osamdesetih koji volimo da mrzimo, zapravo definisao je Kresoja.

Jelić je od svojih scenarističkih radova najviše voleo JOŠ OVAJ PUT i zbilja to je zanimljivo postavljen predložak ali već 1983. kad je snimljen (ne znam kad je napisan) u priličnoj meri arhaičan jer kombinuje neke crnotalasovske prikaze kriminaliteta među totalnim kriminalcima i neke tada aktuelne forme kao što je prodaja narkotika.

U tom pogledu, Aleksandar Berček u najboljoj formi u glavnoj ulozi daleko nadrasta materijal koji igra i stvara zanimljiv disbalans. Film bi bio bolji sa slabijim glumcem jer Berček koji kao da je zalutao iz nekog boljeg filma, sa modernijim senzibilitetom od onoga što nudi ovaj scenario i režija, deluje kao način razotkrivanja slabosti umesto njihovog prikrivanja i prevazilaženja. Takve stvari se često dešavaju, "i u boljim kućama".

Bata Živojinović i Rada Živković se zato u ovoj vrsti crnotalasovske groteske snalaze sjajno, i deluje da su oni mnogo realnije shvatili kapacitet materijala. Bane Vidaković i Lane Gutović su elitni dodaci podeli, ponovo negde na razmeđi boljeg filma i onog što se zaista zbiva.

Kresojin rukopis nudi neku propulzivnost, stvari se ređaju, ali što su aktuelnije i društveno kritičnije, deluju sve apstraktnije i izmeštenije baš zbog te crnotalasovske dimenzije koja je u neskladu sa vremenom.

JOŠ OVAJ PUT je film u kome ima šta da se vidi. Zanimljivo je zapaziti par citata iz Jelićevog TIGRA, recimo kad prostitutka govori kako mora da prilagodi cenu rastu troškova života ili kad se robijaš zaklinje u slobodu, ali TIGAR ostaje mnogo "čistiji" film koji se bolje nosi sa svojim crnotalasovskim osnovama.

* * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

Spencer Folmar snimio je SHOOTING HEROIN, zanimljiv eksces, hrišćansku filmsku produkciju koja je po formi praktično vigilante film, izveden u estetici indie rada o životu u američkoj provinciji. Nažalost, SHOOTING HEROIN se nikada nije u potpunosti usmerio ni na jednu od tih linija, izuzev tog opšteg indie izraza i veoma uspele atmosfere života u tom malom mestu.

Šteta je što Spencer Folmar nije malo preciznije formatirao i usmerio ono čime se bavi jer je napipao dobru sabornu temu oko koje mogu da se skupe ne samo gledaoci nego i junaci filma, i da se pokrenu na akciju. Međutim, i sami junaci a onda i sam film neprestano variraju u načinu kako će rešavati problem pa je to malo čist vidžilantizam, malo šejmovanje, malo ovo, malo ono i na kraju to istopi gledaočevu pažnju i identifikaciju.

Jasno mi je da Spencer Folmar kao autor okrenut veri nije imao nameru da snimi film u kom se junaci okreću nasilju i postaju nezaustavljiva sila osvete, i ne impliciram da je to jedini put ovog filma, ali nije ni ovo vrludanje.

No, film je dosta solidan kako rekoh u pogledu atmosfere, ima generalno zanimljiv okvir, pa treba da ga vide oni koji bi da istražuju šta se dešava van američkog mejnstrima.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

Pre dvadeset godina, film koji snimaju Phil Noyce i Pierce Brosnan mogao je pretendovati da bude blokbaster, mogao je biti novi Bond ili ko zna šta.

Nažalost, poslednjih godina, Pierce Brosnan ponekad iznova susreće svoje stare autoritete ali samo sa ponekim, recimo Martinom Campbellom, uspeva da snimi nešto na očekivanom nivou.

NOVEMBER MAN sa Rogerom Donaldsonom je bio ispod Pierceovog nivoa, a isto važi i za FAST CHARLIE sa Noyceom. Srećom, Brosnan u šerifovskim godinama uspeva da održi određeni nivo relevantnosti kao sporedni glumac u naslovima u rasponu od MAMMA MIA do NO ESCAPE ili BLACK ADAM.

U FAST CHARLIE Brosnan ulazi na teritoriju koja mu nije nepoznata ali mu ne stoji. Ovo je nekakav Bayou akcioni triler o o ostarelom enforceru koji želi da osveti uklanjanje svog ostarelog i izlapelog ali u osnovi časnog gazde, i da porazi novopridošlog mladog kriminalca koji nema skrupule.

Ovo je poslednji film sa Jamesom Caanom koji je izašao i nažalost u njemu Caan i izgleda kao da polako odlazi. I otprilike činjenica da je ovde Caan igrao po poslednji put ostaje i jedino po čemu će se ovaj film pamtiti.

U filmu bez para, Noyce ne uspeva da napravi ništa bitno, i FAST CHARLIE izgleda rutinski, nije vizuelno zanimljiv, niti je naročito uzbudljiv. Pierce Brosnan i Morena Baccarin su raspoloženi za igru i to značajno doprinosi utisku, ali manje-više FAST CHARLIE bi se lako mogao otpisati kao čist Geezer Teaser da zapravo nije Brosnanov vehicle u klasičnom smislu.

Možemo reći da su i Brosnan i Morena ovde dobili reditelja koji je po reputaciji svakako iznad nekog proseka s kojim danas rade, ali isto tako su dobili produkciju koja je dosta ispod.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

U filmu JOUEURS Marie Monge pravi zanimljivu atmosferičnu melodramu koja prerasta u triler i ako se apstrahuje jedna stvar koja zahteva ozbiljnu suspenziju neverice (pored one opšte, naravno), gledaoce čeka nešto vrlo zanimljivo.

JOUEURS je dovoljno jak u atmosferi koju stvaraju Monge i Audiardov aktuelni direktor fotografije Paul Guilhaume, da noćni Pariz lako zavede i gledaoce i da pređu preko toga što junakinja relativno naglo od mlade žene koja preko momka koji joj se dopada otkriva kocku, postaje zavisnica što i sebe i okolinu uvodi u nevolje.

Kako film međutim zapravo nije preachy taj skok nekako prihvatamo prirodno. Sam milje ilegalnih kockarnica koje drži kineska mafija u Parizu je uzbudljiv, seksi na svoj način, a Marie Monge uspešno prenosi to na adrenalin i libido junaka, pa samim tim i na publiku.

Stacy Martin je u centru priče a Tahar Rahim je onaj koji je uvodi u porok, i u tom centralnom delu nema slabe tačke. Njena uloga je ekspresivna i zapravo kroz nju se prihvata cela priča, pa i ono što u njoj nije baš savršeno logično. Tahar Rahim je zvezda i nije mu problem da zavede junakinju i publiku.

Mislim da bi u ranim danima Audiard bio vrlo zadovoljan nekim ovakvim filmom jer ima sve što treba da postoji. Guilhaume njegov sadašnji, ali ne i tadašnji snimatelj uspeva da celom svetu da mešavinu jedne glam aure i "povišenog realizma", ali i utiska kako je taj svet mesto u kome se živi i koje je trošeno. Takvu energiju nose i glumci, Stacy Martin najpre jer je spremna na glamur ali vidimo da ima i kapacitet da nastrada i ostane jadnica.

JOUEURS nije ništa epohalno, ali u okviru onoga čime se bavi jeste nešto vrlo sveže i izvedeno sa punim ubeđenjem.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

Jake Gyllenhaal je dobio priliku da odradi jednu zakasnelu refleksiju na Boba Rafelsona u filmu DEMOLITION. To je ona vrsta o nezadovoljnom pojedincu koji na neki filmski atraktivan način prosto poludi i proba da prevaziđe svoju srednjeklasnu čamotinju.

Ovde je to mladi udovac kome je žena poginula u saobraćajnoj nesreći koji posle toga naprosto prsne i krene da ulazi u razne vrste avantura među kojima je i poznanstvo sa ženom iz korisničkog servisa firme koja opslužuje automate za jelo i piće u bolnicama.

Gyllenhaal je u fazi punog samoupravljanja, Jean Marc Vallee je zadužen da se vidi šta se radi i ko govori i da to sve lepo izgleda, i na tom nivou film uspeva. Nije dosadan, ima lepih ljudi, lepih kadrova, zanimljivih situacija.

Ali ukupno uzev, ako imamo u vidu da počinje kao neka psihološka studija a završava se kao egzibicionizam, sve je to ipak samo jedna atraktivno sprovedena nebuloza koja je zanimljiva za gledanje ali nema neke potrebe za razumevanjem.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

Nikada ne smemo zaboraviti kakva životinja od reditelja je James Foley.

Zato je jako važno povremeno reprizirati njegove radove. Recimo, sad sam reprizirao FEAR, jedan relativno kasni doprinos žanru home invasion/ stalker trilera u kom je tokom osamdesetih i početkom devedesetih temelje postavio Joe Ruben a face kao Adrian Lyne i Curtis Hanson definisali neke vrhunce. Foley dolazi na samom kraju talasa sa nečim što je stari lisac Brian Grazer definisao kao "FATAL ATTRACTION za tinejdžere".

Ali, opet i Brian Grazer je ozbiljna zver, i ovde te tinejdžere igraju Reese Witherspoon i Mark Wahlberg, dakle dve zvezde koje će uskoro doživeti apsolutni uspon i slavu koja ih danas već svrstava u holivudsku aristokratiju. Ona kao mlada mezimica koja se zaljubljuje a on kao pogrešan momak za prave devojke, mladi namazani grubijan, zaista imaju nešto maltene na nivou klasičnog Holivuda i već tada, kao mladi glumci i relativno neafirmisani, pokazuju da odskaču od svoje okoline.

Scenario Christophera Crowea nije neka nauka, čak kad se na kraju sve pretvori u poptuni home invasion mansonovskog tipa, možemo reći da ne spada u sofisticiranije primere žanra, ali Foley i dobri glumci prave jedan film koji je zategnut kao struna. Svaka scena je doterana pod konac, to je sve precizno, estetizovano, izgleda sjajno, lepi ljudi, lepi kadrovi, tenzično, sve kako treba.

Stvarno, ako imamo u vidu da je ovo jedan realno programmer od kog se nije sad nešto posebno očekivalo, koliko je sve to ozbiljno urađeno u rukama ozbiljnog profesionalca.

Kasnije je Foley snimio svoj, meni najdraži film, opet sa Wahlbergom, THE CORRUPTOR koji je nešto potpuno drugačije. A opet srpska publika ga najbolje zna po maestralnom filmu GLENGARRY GLEN ROSS. Dakle, ima tu bitnih filmova, ima tu i poznatih filmova, ali svakako da ime nije istaknuto onoliko koliko je znanja pokazao u svom opusu.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

Sasvim slučajno sam na televiziji uhvatio DATE NIGHT Shawna Levyja pa ne znam koji sam cut gledao, da li bioskopski ili kućni, duži. Ali koji god da jesam gledao, nažalost, reč je o jednoj akcionoj komediji koja pokušava da bude dinamična, da ima kad zatreba i fizionomiju blokbastera ali uprkos velikim zvezdama kako u svom centru tako i u epizodnim ulogama, nažalost nije dovoljno smešna.

Srećom pa u filmu ima dosta zapleta i to što nije smešan ga ne čini praznim, prosto uvek se nešto dešava, stvari se kreću, specijalista za akciju, australijski snimatelj Dean Semler nikada ne dozvoli da film izgleda kao neki televizijski skeč, ali u suštini prosto u svemu ovome vrlo glomaznom i ambicioznom naprosto fali duha.

Steve Carrel i Tina Fey su dobili priliku da iz svoje enormno uspešne televizijske karijere istupe na film i imali su uspeha. On više nego ona. I DATE NIGHT u sebi ima nešto onoga što je recimo nosio WHAT PLANET ARE YOU FROM kad je Garry Shandling kao jedan od najmoćnijih televizijskih komičara probao da se automatski vine u superstardom. Međutim, WHAT PLANET je imao Mikea Nicholsa i bio je odličan film zapravo, iako je bio jeziv promašaj.

DATE NIGHT je suprotan slučaj, postigao je pristojan uspeh na blagajnama, međutim film je prilično mlak, tako da za razliku od WHAT PLANET koji je satanizovan i skroz je propao, ovaj je tako nekako ipak prošao.

Ipak, u filmu koji je sastavio Levy, snimio Semler i čak i najmanje uloge igraju poznati glumci, stvari nikada ne postanu naporne, ili nepodnošljive, samo se redovnije podsećamo na ono što bi ovakva produkcija morala da pruža.

Nekoliko godina kasnije, GAME NIGHT je pokazao šta je ovo trebalo da bude, sa sličnom ali superiorno izvedenom premisom.

* * / * * * *