The Crippled Corner

[crippled_avenger]

Eddie Alcazar je u produkciji Stevena Soderbergha snimio film DIVINITY u kom nažalost nije postigao ništa više od jedne muzejske avangarde koja niti je u bilo kom pogledu sveža u odnosu na savremeni film, niti je adekvatna rekonstrukcija one ranije. Naprosto, Alcazarov postupak na svaku relativno zanimljivu (jer istinski zanimljivih slabo ima) sliku nadoda jako puno zamorne i konvencionalne drame, i na kraju ovaj film je naratizovan do tačke da to ugrožava njegovu avangardnost.

Otud, koliko god da mi je drago što je u njemu Stephen Dorff posle nekog vremena uspeo da overi nekakav ugledan projekat, nema tu mnogo lepog da se kaže, pa i to što ima da se vidi nije kapitalno i realno, jedino može biti zanimljivo autorima u domenu industrijske špijunaže.

* 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

U slučaju filma THE MINISTRY OF UNGENTLEMANLY WARFARE najviše me je razočarao Jerry Bruckheimer. Od njega sam očekivao da će svojim producentskim autoritetom uspeti da izvuče maksimum iz Ritchieja i napravi film dostojan čoveka koji je snimio THE MAN FROM UNCLE.

Nažalost, izgleda da Drugi svetski rat nije njegova jača strana, setimo se PEARL HARBORa, a izgleda da i kad se radi s manje novca, onda promašenost ide u pravcu oskudice a ne ekscesa kao kod Baya.

MINISTRY je film u kom zaista nije imalo šta da pođe naopako. Henry Cavill predvodi ekipu koja treba u Drugom svetskom ratu da izvrši diverziju. Guys on a Mission flick je stvarno forma koja nam je uvek pružala mnogo zadovoljstva, osim ako je svojom pretenzijom ne potopi Tarantino, i sve je delovalo dobro.

Nažalost, na kraju smo dobili film koji u povremenim beskrajnim dijaloškim scenama evocira neke od najgorih elemenata baš iz INGLOURIOUS BASTERDS, sa dosta kreveljenja pod teškom maskom, ali jasno je da su predznaci ovde ipak drugačiji.

Ritchie zbilja nije hteo da se pravi pametan već da snimi svoj doprinos ratnom Guys on a Mission žanru. Ali, za razliku od Tarantina koji je hteo isto to ali da se stavi veliko A u reč autor i da se isforsira maksimalna "masnoća" inkorporiranjem svega i svačega, pa i pogrešno shvaćene tradicije, ovde Ritchie kao da je uzor imao u onim manje poznatim generic naslovima tog tipa.

Ne samo da Ritchie ovde ne iskoračuje u neke pobočne tradicije tog tipa filma kao Tarantino sa Italijanima već kao da se potpuno obrnuto drži relativno slabog poznavanja žanra. MINISTRY ponajpre liči na neki marginalan film nekog poluuspešnog profija kao što je Val Guest u kom su se obreli David Niven, Roger Moore i Sophia Loren i proizveli neki napabirčen odgovor na nešto superiorno tog tipa.

Dakle, ovo ne deluje kao da je neko gledao DIRTY DOZEN ili WHERE EAGLES DARE, o KELLY'S HEROES da ne govorimo a tek ne o nekom iskopavanju Krvavca ili Castellarija.

S jedne strane, manjak filmofilakog znanja i referenci je mogao biti osvežavajući, da je bilo ičega autohtonog da se ponudi. Na kraju, ne da nije čudo šro ovaj film nigde ne ide u bioskope sem u SAD zbog ugovorne obaveze. Cudo je da su ga ozbiljni strimeri uopšte kupili.

* 1/2 / * * * *


Sent from my iPhone using Tapatalk

[crippled_avenger]

RUTHLESS je DTV rad niže klase u kom je Art Camacho uspeo da skupi dobru ekipu - karakternog glumca Dermota Mulroneya u glavnoj ulozi koji je, hteli mi to da priznamo ili ne, naprosto dobar u svemu i Jeffa Faheya kao negativci koji je, hteli ne hteli, sazreo u jaku campy figuru.

Da li su Dermot i Jeff želeli da budu u ovom stadijumu u 2024. godini, ne znam. Ali, ono što se može reći u njihovu odbranu jeste da su i dalje dobre face i da svoj posao rade časno.

RUTHLESS je na granici da bude dno kace DTV ponude, režira ga Art Camacho čiji je udeo u nekom respektabilnijem filmu bilo učešće na poziciji kaskadera, što ume da bude dobra preporuka za reditelja. Pogledajmo Davida Leitcha koji je uprkos brojnim udarcima u glavu stigao dosta daleko.

Camachov film je dosta punchdrunk i u tom smislu zaslužuje da se ovekoveče zanimljivi delovi njegovog zapleta.

Glavni junak je rvački trener koji primećuje da mu je učenica postala dosta prkosna i da izgleda ima neke probleme. I zaista, devojčica nije sklona da ostane dužna ni kod kuće gde je očuh sklon da udari ali i ona da uzvrati. Posle jedne razmene, ona odlučuje da napusti kuću, sreće trenera i on je savetuje da ili ide u policiju ili da se vrati kući. Ona se vraća kući i kada trener na njoj vidi modricu, dolazi da obiđe očuha, te u sceni koja ima smisao za humor blizak rimejku ROAD HOUSEa (do tačke da je izgleda radila kaskaderska veza i da su se konsultovali sa skriptom) odrađuje malo štelovanje ekstremiteta.

Sutradan policija dolazi po trenera koji mirno prihvata svoju sudbinu jer je svestan da je strung out zbog smrti ćerke od ruke nekog random psihopate. Ali, devojčica se naljuti na očuha i zapreti mu da će majci reći da je on vara što je od nekoga čula.

Kako bi rešio svoje probleme, očuh odlučuje da je PRODA TRGOVCIMA LJUDIMA. Ako imamo u vidu da su i majka i ćerka izdržavana lica, koliko god da je očuh jedna lenčuga i luzer, ova odluka deluje još perverznije, naročito jer dotle tu nema nikakve seksualne, predatorske, manijakalne dimenzije očuhovog lošeg ponašanja. On je prosto bezobrazan i bahat lik opšte prakse.

Kako su stvari ovako brzo eskalirale u jednom pravcu koji je skroz neočekivan i krajnje neuverljiv, teško je objasniti, ali do te tačke, RUTHLESS stoji kao jedan mali B-film sa pristojnom socijalnom podlogom kome fali umeća ali ima tu neke dobre volje i ima Dermota Mulroneya.

E sad, kad stvari pođu ovim posve neočekivanim i praktično nemogućim putem, Dermot i Camacho stvari drže na jednom street level nivou, i ostaju na neki svoj low budget način zanimljive. Opet imamo jednu duhovitu scenu, i još jednu dobru.

Nema ovde nekih naročitih borbi, i snaga filma nije u tome. Otud, Art Camacho je možda trebalo da ustupi mesto reditelju koji se malo bolje snalazi u drami, ali sve u svemu, ovde ima neke naivne kreativnosti i punog ubeđenja uprkos svim opisanim nedostacima.

Zato mogu reći da je RUTHLESS u suštini glup i prilično nevešt film koji je imao sasvim dovoljno atributa za uživanje.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

Steven C. Miller je jedan od uspešnijih reditelja američke DTV scene i iza sebe ima i neke zaista dobre i neke relativno zanimljive filmove.

MARAUDERS je bio njegov geezer teaser koji je uspeo da okupi imena kao što su Dave Bautista i Bruce Willis u rolama koje nisu zanemarljive dužine, zatim Christophera Melonija, Adriana Greniera i Johnathona Schaecha kao indie-DTV koaliciju.

Meloni u suštini igra glavnog junaka, dakle niko nam nije podvaljen, i on predvodi ekipu FBI koja pokušava da dokuči šta radi banda visokoorganizovanih pljačkaša banaka koji usput ne prezaju ni da ubiju nekoga ko im se nađe na putu. Sama zavera za složena i ne preterano smislena ni kad započne a naročito ne kad se rasplete, i u pripovedačkom pogledu reklo bi se da je ovo ipak malo bilo preambiciozno za Millera.

S druge strane, on sebe vidi kao B-Manna sa ovom ekipom i pokušava da film natera na tu vodenicu međutim ipak nema ni rediteljsku veštinu pa ni tehničke uslove za tako nešto. Otud, MARAUDERS najpre i najviše pada na tom pokušaju da bude jedan grown up ambiciozni krimić sa pomalo akcije, i umesto da popuni taj prazan prostor, na kraju se ispostavi kao isuviše pretenciozan DTV.

MARAUDERS u svakom slučaju vredi videti. Nažalost, preveliki je zalogaj ovde načeo Miller da bi se sa njim izborio. No, namera je bila dobra i glumci na okupu su dosta korektni. Otud se ovo sve itekako da podneti na TVu.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

Javier Reyna je snimio DTV s dna kace DUE JUSTICE u kom nije uspeo da kapitalizuje na Kellanu Lutzu kao protagonisti i Jeffu Faheyu kao negativcu. Zaplet sa advokatom čije je dete zabunom otetom radi trgovine organizma i navodi ga da krene u totalnu osvetu potpisuje sam Reyna, kao jedan od ljudi koji pisao skript i za nedavno pomenuti RUTHLESS. Dakle, trgovina ljudima je tu, samo s drugim predznakom. Tu je i Fahey. Međutim, nema nekih drugih stvari.

Reyna pokušava da bude glossy ali stvari u kadru mu izmiču kontroli. Javljaju se ozbiljni dizbalansi među glumcima, a neke scene mu izmiču kontroli i u inscenaciji. Na kraju, sve ovo je ipak nedovoljno da bi bilo podnošljivo.

[crippled_avenger]

Čestitam Dan bezbednosti uz jedan mali poklon.

https://serbiantimes.info/ekskluzivni-intervju-jack-beaumont-francuski-spijun-i-pisac-bestselera-da-se-rat-u-bosni-desio-posle-11-septembra-zapad-bi-verovatno-stao-na-srpsku-stranu-foto/


Sent from my iPhone using Tapatalk

[crippled_avenger]

MISTER DEATHMAN je južnoafrički Blaxploitation koji je režirao poznati secund unit specijalista sa solidnim brojem solo režija - Michael D. Moore.

Moore je bio naročito bitan za karijeru Stevena Spielberga koji mu se odužio epizodom u seriji AMAZING STORIES.

Ipak, na ovom filmu se Mooreu niko nije odužio. Iako je David Broadnax solidan ali neupečatljiv lead, Stella Stevens u još jednoj ulozi lezbejke negativke (igrala je tako nešto i u jednoj od CLEOPATRA JONES pustolovina) naprosto nije dovoljan glumački sastav da bi stvar mogla da se održi.

Filmu fali para u budžetu ali mu pre svega fali još glumaca koji bi mogli da iznesu ovakvu sub-bondovsku priču. Naravno, podrazumeva se da priča i scenario proistekao iz nje nisu ni približno podnošljivom nivou.

Pa ipak, B-reditelji sve to prevazilaze sa adekvatnim repromaterijalom a njega ovde naprosto nije bilo.

[crippled_avenger]

REFUGE je film koji je Renny Harlin snimio kad se zatekao u Bugarskoj s planom na snima nešto drugo a ta produkcija bila iz nekog razloga otkazana.

Nažalost, film baš tako i izgleda, kao nešto nepripremljeno, snimljeno na mah i bez ikakve zamisli, a horor žanr naprosto ne trpi takav pristup ako pretenduje da bude iole gledljiv.

Uprkos tome što mu je ovaj quickie snimao Finac sa kojim sarađuje poslednjih godina i koji je radio stručno izvedeni BRICKLAYER, REFUGE u najboljem slučaju izgleda kao dve spojene epizode neke network serije, samo što je za razliku od njih dosadan.

Uprkos tome što je prve uspehe koji su ga kvalifikovali za major produkcije radio u žanru horora, poslednjih godina, Harlinu je horor je slaba tačka. REFUGE je stoga tu negde sa DYATLOV PASSom pa meni lično još i nešto gori.

Bez strave, bez dobrih glumaca (izuzev Jasona Flemynga koji ordinira po Istočnoj Evropi ali ovde realno nema šta da igra), bez budžeta koji bi proizveo neku tehničku virtuoznost ili specijalni efekat. Realno, ovo je film bez ičega, kome čak i to što je nekako sastavljen da se na raspadne predstavlja problem jer bi bilo časnije da se pred nama još i raspao kad u njemu več ničega nema.

[crippled_avenger]

Samo da se pohvalim da mi je u Malom zabavniku izašla SF priča namenjena deci.

[Meho Krljic]

Kupićemo!

[crippled_avenger]

Kupićemo!

Malo je skraćena zbog prostora pa je sam SF element prirodno najviše trpeo ali biće prilike da izađe integralno.


Sent from my iPhone using Tapatalk

[Meho Krljic]

U velikom Zabavniku 

[crippled_avenger]

U Malom zabavniku, onom za malu decu je malo SFa. U pravom je pravi.


Sent from my iPhone using Tapatalk

[crippled_avenger]

YUGODROM Đorđa Stanimirovića nastao je po scenariju Koste Peševskog sazrelog iz njegovog pozorišnog komada. Uprkos tome što je reč o Apollonovoj produkciji, film izgleda prilično elegantno i produkciono odgovara zahtevima materijala u svim aspektima, od produkcionog dizajna do glumačke podele.

Priča je vrlo zanimljiva i govori o mladim ljudima koji žele da svoj hostel brendiraju kao jugonostalgični prostor a onda sreću modernog frictionless kapitalistu koji dolazi da ispita njihove ideje zajedništva i sve ono "jugoslovensko" što postoji u međuljudskim odnosima.

Film je baziran na melodramskim odnosima koji su izvedeni u konvenciji ali bez ekscesa, u jednom uverljivom intenzitetu, tako da možemo reći da je ovo film koji nije bučan a samim tim uspeva i da ne ispadne glup, što je vrlo česta nevolja sa ovom vrstom projekata.

Voleo bih da sam ga video i na nekim festivalima pre striminga, ali nezavisno od toga, ovo je časno urađen posao ekipe koja svakako zaslužuje da nastavi sa radom.

* * 1/2 / * * * *

[Meho Krljic]

Ah, gde to ima na našim servisima?

[crippled_avenger]

Pa na Apollonu. To ti je striming koji bi tebi ZAPRAVO mogao biti kul. Ima dosta old school akcije na primer.


Sent from my iPhone using Tapatalk

[Meho Krljic]

Aha, jasno. Moram da vidim možemo li i mi sledbenici Šolakove satanske mreže to nekako da dobijemo...

[Meho Krljic]

U Malom zabavniku, onom za malu decu je malo SFa. U pravom je pravi.

Sviđa mi se što je Crippleova priča ideološki na pravoj strani AI debate. Da ne pominjem prase koje jede pesme koje ne valjaju. Svakom bi od nas jedno takvo dobro došlo.

[crippled_avenger]

U Malom zabavniku, onom za malu decu je malo SFa. U pravom je pravi.

Sviđa mi se što je Crippleova priča ideološki na pravoj strani AI debate. Da ne pominjem prase koje jede pesme koje ne valjaju. Svakom bi od nas jedno takvo dobro došlo.

Najviše je reduciran zapravo taj deo sa tim biljkama od kojih može sve da se napravi. To je možda i najzanimljiviji novum u samoj priči.


Sent from my iPhone using Tapatalk

[crippled_avenger]

Johana Ožvold režirala je češki dokumentarni film THE SOUND IS INNOCENT u kome jednu kratku ali krajnje paušalnu istoriju nekih epizoda u istoriji eksperimentalne elektronske muzike.

Nažalost, Johana Ožvold ima rediteljski postupak koji je bitno zanimljiviji od ljudi i događaja o kojima snima film, pa zbog toga možemo reći da je na neki način pretenzijom autorke film potopljen jer ono čime se bavi nije moglo da je isprati i opravda.

* * / * * * *

[Meho Krljic]

U Malom zabavniku, onom za malu decu je malo SFa. U pravom je pravi.

Sviđa mi se što je Crippleova priča ideološki na pravoj strani AI debate. Da ne pominjem prase koje jede pesme koje ne valjaju. Svakom bi od nas jedno takvo dobro došlo.

Najviše je reduciran zapravo taj deo sa tim biljkama od kojih može sve da se napravi. To je možda i najzanimljiviji novum u samoj priči.


Sent from my iPhone using Tapatalk

Pa u old school vizuri jeste. Ali mislim da je muzičko takmičenje za decu a gde deci AI piše pesme aktuelnije, svežije, relevantnije.

[crippled_avenger]

CHALLENGERS je dosta solidan pokušaj da se Luca Guadagnino upregne u snimanje nečega što je holivudski produkt. I u tom pogledu, prilično je ispolirano mnogo šta od onoga što razotkriva koliki je on moron. Rezultat je zapravo prilično zanimljiv film, daleko od bilo čega esencijalnog, svakako duboko utemeljen u busiji nolanovskog pametnog filma za glupe ljude, ali opet deficitaran po mnogo osnova.

Naime, CHALLENGERS je multiplex-ready film o ljubavnom trouglu koji nije romcom i nije prestige picture (ili barem za sad nije, mada možda bude). Reč je o nečemu što nam nedostaje, grown up movie koji nije napravljen za oskare i koji je sposoban da privuče publiku.

Uprkos maksimi "They don't climax in Imax" koja je svojevrsni bookend stare srpske bioskopdžijske misli "Nema seksa bez Inexa", CHALLENEGERS je hajpovan i kao ljubavni film sa erotskom dimenzijom koja nije toliko izražena, i daleko od toga da je prevratnička. Kritika je poredila CHALLENGERS recimo sa Kechicheom i Luca nije ni blizu toga, između ostalog zato i što je glup kao točak, ali u redu ima ponešto.

Kad govorim o erotici tu praktično ni nema ničega eksplicitnog ali ima seksualnosti kao teme kojom se bavim fim, i to jeste de facto retkost u modernom repertoarskom filmu.

Ono što je prvi problem filma jeste mehaničnost scenarija koju Guadagnino nije uspeo da "izleči" iako bi on po svom rediteljskom habitusu baš trebalo da ume da to prevaziđe. Uprkos u tome što Luca i u veoma zrelim godinama ponekad deluje kao ekstravagantni mladi queer student režije koji pati od poremećaja pažnje, ovde se ipak drži scenarija, a u njemu ima dosta gotovo pinterovske žvake i koliko god to limitira neke stvari na drugim nivoima popravlja samog reditelja jer ko zna šta bi on snimao i kakvim bi se glupostima bavio da nije usmeren.

Justin Kuritzkes koji je pisao scenario je pre svega književnik i on je dao poprilično dobar materijal Guadagninu. Film se vrlo malo razlikuje od njegovog scenarija sa kojim se obreo na Black Listu i iz današnje vizure, to je možda problem.

Recimo, AIR je komparacija koja je delimično adekvatna. Oba filma su o sportu i stoje kao Amazonovi pokušaji da pre striminga overi bioskop sa nečim što je malo crowd pleaser a malo prestige. Naravno, AIR je istinita priča, CHALLENGERS nije. Međutim, oba su krenula od Black List skriptova koji su imali tu veoma karakterističnu "napisanost", i vidno je kako ga je Affleck u saradnji sa Damonom "umekšao" i učinio da polemička drama u samom korenu "zaliči na život" odnosno da filmičnost nadjača literarnost.

I onda ta stilska eklektičnost rezultira nečim što je prosto land grab. Imamo ljubavni trougao u čijem je centru najveća mlada zvezda našeg vremena, imamo reditelja koji voli i realizam, ali voli i modne editorijale, ali voli i da se razglume, i nekako to sve rezultira nečim solidnim.

Mislio sam da će Lucino stilsko lutanje izlečiti mehaničnost scenarija ali nažalost ne uspeva. Na kraju, film ipak uđe u jedno poentiranje koje je prenaglašeno i cringe, ali je istvremeno dato u trenutku Lucinog potpunog potonuća u histeriju pa se može prodati kao neko završno iskliznuće filma.

Otud, da li je u još jednom svom pokušaju Guadagnino snimio fascinantan film nije sporno. Sigurno da nije. Ali jeste iz svega proizašao jedan respektabilan produkt koji ima smisla, glavu i rep, da je ta glava pametija i da se taj rep malo spontanije pomera, bilo bi još bolje. Ali, i ovo je u redu iz žanra "za koga je dobro je".

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

Iskreno, nisam baš siguran da li sam ovaj film gledao ranije ili ne. Možda jesam a možda i nisam, što svakako govori o njegovim dometima.

Ovde se skupila ekipa iz THREE THE HARD WAY ali u fazi kada je Blaxploitation izašao iz faze dekadencije sakupljanja zvezda u onaj prostor tezgarenja po Italiji, i Fred Williamson - koji je bio pionir te italijanske veze - potpisuje ovo kao reditelj i scenarista.

Na ekranu, međutim, Fred Williamson nije glavni gazda. A nažalost, nije ni ne neko drugi.

Problem iz THREE THE HARD WAY se opet ponavlja. Skupile su se zvezde Blaxploitationa a na ekranu izgledaju kao da su sporednjaci, primera radi Jim Brown se pojavi prvi put u 42. minutu.

Ovo je film snimljen s malo para i bez previše talenta. Kada tome dodamo da nemamo ni dobar showcase Blaxploitation ikona, rekao bih da je rezultat veoma bedan.

* 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

Afroamerički komičar Byron Allen u jednom trenutku krajem osamdesetih poželeo je da se dokaže kao glumac. Napisao je i odigrao vrlo ozbiljno urađen televizijski krimić CASE CLOSED koji je vrlo solidno realizovao iskusni Dick Lowry. Snimao je Britanac Brian West a izuzetno je doprinela i ekipa koja je bila zadužena za stuntove. U pogledu akcionih prizora, ova televizijska produkcija je bitno ambicioznija od onoga na šta smo inače navikli. Naročito se ističu automobilske potere i stuntovi sa njima.

No vratimo se ljudskom faktoru koji je okupio ovaj ansambl. Byron Allen je solidan u glavnoj ulozi. Kanališe neku energiju po kojoj bismo recimo najpre identifikovali sa Joe Mortonom, a to ipak nije leading man energija. Charles Durning igre penzionisanog debelog policajca koji mu pomaže na slučaju i buddy cop dinamika između njih dvojice je vrlo solidna. Scenario je domišljat, mahom na nivou dijaloga ali i svega ostalog. Reklo bi se da je Byron Allen ceo svoj posao uradio pedantno.

Ipak, rezultat je verovatno izostao jer ovaj televizijski film - iako solidan - ipak nije prevazišao svoje okvire i nije bio dovoljan da lansira veću karijeru. Byron Allen nije Eddie Murphy da tako lako ponese film, i uprkos tome što mu ova rola nije loša, nije dovoljno dobra za proboj.

Samim tim i CASE CLOSED je pre svega za ljubitelje i poznavaoce. I za one koji žele da vide film koji ima seksualnu politiku koja bi danas bila smatrana uznemirujućom.

[crippled_avenger]

BOY KILLS WORLD je možda stigao prekasno u toj seriji quirky "festivalskih" akcijaša, možda smo se umorili pa nam deluje slabije nego što jeste. Kako god bilo Moritz Mohr je snimio film koji produžava onu liniju koju su negde započeli (i najbolje radili) Neveldine i Taylor. Ali, Neveldine je u međuvremenu postao hrišćanski fundamentalnosti, Taylor je objasnio neke stvari na televiziji, a prostor su popunili razni filmovi ovog tipa poput GUNS AKIMBO i razne stvari toga tipa.

I onda BOY KILLS WORLD sa svojom polu-stripovskom i četvrt-gejmerskom stilizacijom, spojem teške stilizacije i brutalne akcije, satire i nekakvog pokušaja da se izgrade smislene relacije među ljudima prosto deluje ofucano.

Da li je sad BOY KILLS WORLD nužno slabiji od GUNS AKIMBO i sličnih stvari, ne znam. Ali, meni nije legao na način na koji bi trebalo.

Naprosto, za nijansu je tuplji i za nijansu je pretenciozniji nego što mi je prijalo.

Bill Skarsgaerd u glavnoj ulozi, Jessica Rothe, Michelle Dockery i Sharlto Copley su odlične face svi zajedno. Ima ovde i glumački i u svakom pogledu šta da se vidi. Akcija je dobra i glumci su u njoj ubedljivi.

Međutim, sam film nije. Nije ovo naturalistička priča da u nju moram da verujem, ali bilo bi dobro da je na nekom nivou "kupim", barem kao neki estetski overload - što ovakav film ume da bude - ali šta možemo nije se desilo.

Otud, ovo je film za koji ne mogu da objasnim i sebi ni vama zašto ne dobija * * * ali deluje mi da je * * 1/2 ipak nekako prava mera. Možda će se nekada na neko ponovljeno gledanje to promeniti.

[Meho Krljic]

Ehh, ja bih to ipak morao da gledam, ali nisam gledao ni Guns Akimbo pa možda meni i bolje legne...

[crippled_avenger]

Da nije napisao ponešto prilično dobro i snimio ponešto solidno u životu, i da mu se sudi samo na osnovu filma CIVIL WAR, moglo bi se reći da je Alex Garland zaista potpuni moron, reda veličina Darka Bajića.

Naime, nije toliko teško naći film koji je glup koliko i CRNI BOMBARDER ali je skoro nemoguće naći film koji je glup na isti način kao CRNI BOMBARDER.

U oba slučaja imamo filmove nastale u državama na korak ili dva od građanskog rata i ustanka ljudi jednih protiv drugih usled neslaganja o vrednosnom sistemu ali i državnom poretku, u oba filma imamo premisu smeštenu u blisku budućnost u kojoj su ti sukobi eskalirali, i konačno u oba filma imamo autore koji se u tim okolnostima bave nečim potpuno sporednim.

U ovoj #MeToo eri, Alex Garlan teško može da snimi film o radio DJu koji vodi pobunu gde je osnovni problem junaka i priče to što ne može da se seti seksualne partnerke od prethodne noći, ali uspeva da snimi film o tome kako je teško i emocionalno kompleksno biti starovremski ratni reporter u okolnostima rata.

U vreme deep fakea, fake newsa, interneta i farmi trolova, u vreme potpunog informativnog ludila, Garlan prikazuje novinare koji su na zanatskom nivou otprilike iz filma SALVADOR, potpuno su staromodni i ovakve dileme bi bez probleme mogli imati i na Kajmakčalanu a ne u američkom građanskom ratu bliske budućnosti.

Novinari nemaju nikakav stav o tom ratu iako se - bar za neke od njih - dešava u njihovom vlastitom društvu, pošto je rat građanski a ne međudržavni ili međuetnički. Na to pitaje nema odgovora. Doduše, novinar rade za Reuters, a naš narod kaže "Šta majka rodi, voz povuče, vojska obuče i Rojters zaposli". Međutim, nisu novinari Reutersa najgluplji u ovom filmu. Svi su budale, adrenalinski džankiji, moralno upitani, burnoutovani, i naravno tehnološki i idejno potpuno anahroni.

Međutim, na sve to, film se ni ovom etičko-medijskom temom baš ne bavi mnogo intenzivno. Ovo je road movie gde junaci putuju kroz netaknutu i taknutu, u svakom pogledu mrtvu prirodu. Imaju usput neke incidente koji iskazuju zapravo JEDINU zanimljivu i relativno inteligentnu tezu u ovom filmu - a to je da u ratu nema pravila, i da je to ipak na kraju krajeva prostor da se ispolje ljudi sa raznim patološkim nagonima, tako da se u principu ni u jednoj situaciji ne poštuje ratno pravo (mada, pošto je reč o građanskom ratu, ono stricto sensu važi u jednoj drugačijoj formi) i zarobljeni se ubijaju kao i pregovarači kao i nenaoružani neprijatelji, kao i civili koji zasmetaju ubilački nastrojenim ratnicima.

Dakle, film obiluje lirskim pasažima nekim, a završnica je akcijaš gde se novinari pridružuju jedinici koji "oslobađa" Belu kuću.

Tako da imamo kombinaciju rata kao "stanja" ali i rata kao nečega što se u toku filma i završi.

CIVIL WAR je film koji nije neprijatan za gledanje. Ako imamo u vidu koliko se u njemu ne dešava mnogo, nije čak malo ni koštao i realizovan je pristojno, mada ne više od toga. Ipak, lako se može ubrojati u plejadu najglupljih ostvarenja o kojima su se ljudi trudili da kažu nešto pametno.

* 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

David Leitch je bivši kaskader i lako mi je da zamislim kako je planirao da THE FALL GUY bude njegovo veliko ljubavno pismo vlastitoj profesiji.

Nažalost, kao što je već u mnogo navrata pokazao, ako nije u službi Ryana Reynoldsa koji se realno za sve pitao na nastavku DEADPOOLa, Leitch prosto zna jako malo i osim akcije ne ume ništa naročito dobro da izvede.

THE FALL GUY je film u kom je sve "moglo" biti dobro, i nadomak je da jeste, ali naprosto nije. Podelu čije Ryan Gosling, Emily Blunt i Winston Duke. Od njih tvoje Winston Duke je manje upečatljiv od Franka McRaea od slaboj ulozi.

Gosling je ponovo Ken. Blunt je u najboljem slučaju Barbie. Njihovi dijalozi i situacije su zanimljivo postavljeni, vrlo pametno dijaloški koncipirani i nažalost, potpuno, ali potpuno šuplji. Kako neko uspe da ne izgradi hemiju između Goslinga i Bluntice? Pa eto, ipak je za to potrebno biti znalac. Ni filmovi sa velikim zvezdama se ne snimaju sami od sebe. Koliko god da su zvezde same po sebi na neki način autori, o čemu svedoči i činjenica da je Leitch reditelj, opet mora da se nešto izvede i na snimanju i mora tu da bude neko ko zna.

Otud ideja da Aaron Johnson igra priglupu akcionu zvezdu samo stoji kao podsetnik koliko je realnost u stvari daleko od toga, i u kojoj meri baš zvezde sa svojom mašinerijom omogućuju raznim Leitchima da se ponašaju kao reditelji i da ih mi tako percipiramo.

Akcija pokušava da bude simpatična, malo smešna, a malo i surova, a malo i puna simbolike. I to je svakako Leitchu jača strana. Akcija je tehnički dobra ali opet imamo problem - ona naprosto ne dobacuje do onih slojeva koje im je on namerio.

Naprosto, nije smešna, nije romantična, samo je ponekad energična i to je sve. Dakle, ponovo svedočimo nekim ROMANCING THE STONE ambicijama koje se nisu ispunile.

Konačno, odnos stilizacije filma u filmu, i onoga što nam je ponuđeno kao "stvaran život" veoma je diskutabilan, odnosno film u filmu se veoma malo razlikuje od fizičkih i drugih zakonitosti koje važe u "stvarnosti".

THE FALL GUY je hteo da bude velika romantična akciona komedija koja slavi Holivud, ali rezultat je glomazan i tupav film, koji izgleda gluplje nego što jeste, isključivo zbog režije koja nije mogla da izvede nijanse i izgradi odnose.

Kada na to dodamo da je film u svojoj bioskopskoj (a ima i duža extended) verziji još i predug, dobijamo jednu zgužvanu hrpu stvari koje bi trebalo da volimo ali nekako ne možemo.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

РЕСПУБЛИКА Z Stepana Burnaševa je film vrlo atraktivnog naslova ali moram vas razočarati, nastao je 2018. godine, pre agresije na Ukrajinu, i govori o jakutskom predelu koji su pregazili zombiji.

Pratimo grupu jakutskih junaka koji su već duže vremena u borbi za zombijima koji su postali deo svakodnevice ali su i dalje pretnja, uz izvesne olakšice jer recimo kad zamrzne, oni su ukoče.

Junaci pokušavaju da se dokopaju vakcine i usput imaju razne zgode, gubitke i radosti.

Film je snimljen na malom budžetu ali vrlo solidno izgleda. Ima masu problema, ali osnovna vrlina mu je to što je ipak prilično dobar i imajući u vidu jakutsku žanrovsku tradiciju, ovo je dostojanstven doprinos tih predela žanru zombi-filma, naročito njegovoj autohtonoj, niskobudžetnoj struji.

Ovo definitivno nije spoj parodije i pokušaja reinvencije žanra kao SHAUN OF THE DEAD, a sasvim sigurno nije ni smrknuta romerovska vizija. Ovo je negde između žanrovske erudicije i invencije, sa sasvim dovoljno veštine da izraste nešto što je u kontekstu vredno pažnje.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

Brad Peyton je Blumhouseovom filmu INCARNATE i Netflixovoj seriji DAYBREAK, pokazao da se iza jednog tehnički kompetentnog isporučioca nezahtevne i prilično stupidne cirkuske zabave za bioskope, krije zapravo interesantan čovek i potentan filmmaker.

Nažalost, u filmu ATLAS, Peyton se ne samo vraća onome po čemu ga primarno znamo, a to je stupidni blokbaster, nego to radi bez pomoći velikih zvezda i adekvatnog budžeta.

ATLAS nažalost deluje strimerski iako pokušava da se uhvati u koštac sa jednom par excellence blockbusterskom pričom o budućem ratu ljudi i AI androida. Dolazi godinu posle THE CREATORa i u toj priči ni na jednom nema šta da traži.

Niti je Peyton dovitljivi reditelj koji će za male pare stvoriti kameronovski domet, niti u Jennifer Lopez ima adekvatnu glumicu koja kod publike ili partnera može proizvesti išta sem utiska da potpuno zalutala u sve ovo, niti ima scenario koji donosi išta novo ili barem dobro urađeno staro u ovaj žanr.

Jennifer Lopez je bila sjajna glumica, i postoji nekoliko filmova u kojima igra u koje mogu da se zakunem. Ne mislim da su ti filmovi nužno bili tako dobri zbog nje i da je nije mogao odmeniti neko drugi, ali mislim da je ona svakom od njih doprinela, bilo da je reč o U-TURNu ili OUT OF SIGHTu ili THE CELLu.

Međutim, danas se ona nalazi na nekoj ničijoj zemlji između aktivne žene i babe, njene godine su čak prisutnije u njenom stavu nego u samom izgledu, i ona deluje da bi i igrala starije likove, međutim, iz nekog razloga (koji se da naslutiti) ona je fizički, pa samim tim i energetski, a shodno tome i glumački, zarobljena u nekom limbu u kom nije više ništa drugo nego avatar J.Lo kao selebritija.

Kao neko kome je ona zaista bitan deo istinski značajnih filmova, ne radujem se ovom ishodu, i ne prilazim mu estradno, naprotiv. Ali, to su činjenice. U ovom naslovu J. Lo egzistira van filma.

U nečemu sa toliko efekata, animacije, mašinerije, i to ne baš vrhunski izvedenih, jako je bilo bitno ko je glavni čovek, a ljudski faktor je zatajio.

U ovom filmu i dalje ima da se tako, ne mogu da kažem "nešto vidi", sve smo to viđali mnogo bolje, ali eto, može da se pusti da se ne reprizira nekoliko boljih filmova nego da ih se ovim putem prisetimo.

Spadam među one koji ne diskriminišu strimerske filmove, ali ovo je naslov koji mom stavu ne ide u prilog.

* * / * * * *

[Meho Krljic]

Samo da javim da nisam ovog vikenda uspeo da odem da pogledam Furiozu - pa u Petak dolazi prikaz jednog drugog recentnog akcijaša - ali da se unapred radujem Crippleovom prikazu.

A Civil War, oh, pa Alex Garland je, bojim se moron u povratništvu... Mislim, nisam gledao film ali već se on pokazao kao čovek sklon glupom i lošem - nakon manje glupih i loših početaka - pa ni od ovog filma ne očekujem išta pametno, a to se, izgleda i dobija.

[crippled_avenger]

Imao sam jednom neku napoleonsku ambiciju da nekako Abdellatif Kechiche snimi film po romanu Zorana Ferića NA OSAMI BLIZU MORA, i ona se nije realizovala iako sam i dan-danas ubeđen da bi to bio idealan spoj reditelja, pisca i materijala.

Pa ipak, Kechiche je 1992. kao mlad tuniski glumac igrao u filmu koji je jako sličan onome o čemu je pisao Ferić jer je realno sudbina "galebova" na svim meridijanima slična.

Ne bi se danas reklo kada pogledate Abdellatifa ali kad je bio mlad bio je hunk kao recimo mladi Lorenzo Llamas, i odlično je odigrao mladog tuniskog galeba koji ipak više u maniru žigola opslužuje zapadnoevropske turistkinje ali i ponekog turistu, zašto da ne, u želji da se dokaže, zaradi novac ali i izbori povratak u Evropu u kojoj je bio i iz koje je deportovan.

Film je režirao doajen tuniskog filma Nouri Bouzid koji je školovan u Francuskoj, i samim tim film je dobio ozbiljnu produkcionu podršku francuskih kuća.

Dešava se u jednom isečku jednog leta, kada život već pomalo ostarelog galeba kreće lagano da se raspada, kada njegova verenica, inače čedna i smerna, takođe kreće da istražuje alternative a on od klijenata sve manje dobija ono što je želeo.

Film BEZNESS kipti od erotizma koji je gotovo opipljiv iako u njemu golotinje i scena seksa prakitčno nema ili ako ima, to je vrlo malo. Nouri Bouzid je tuniski reditelj leve orijentacije koji je sklon tome da razbija tabue u tuniskom filmu ali uspeva da vrlo diskretno očuva smernost magrebljanskog filma a da sve opet ostane i takvo da se Evropljani se osete prevareno.

Jednu priču sličnu ovoj, mada sa manje tog elementa trgovine seksom, sam Kechiche je snimio na svoj način u svom rediteljskom filmu MEKTOUB koji je opet zaista nešto potpuno drugačije od ovoga.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

LOVE LIES BLEEDING Rose Glass je ona osetljiva forma "normalnog" filma za publiku koja je prezupčila od art housea kod kojih vrlo često imamo simptome nečega što bi se najpre moglo definisati kao nepraćenje repertoarske i žanrovske produkcije.

Ta vrsta žanrovskih hibrida koji umeju da izniknu u tim art house miljeima u puno slučajeva, mada ne uvek, deluju žanrovski potpuno naivno i deplasirano u odnosu na ono što su cutting edge stvari na terenu.

LOVE LIES BLEEDING je Woke kombinacija dva kultna filma od kojih je jedan remek-delo a jedan je prilično dobar - reč je o BOUNDu i PAIN AND GAIN. Znači ovde imamo onu specifičnu formu neo noira sa lezbejkama gde se udara u sam temelj žanra jer ne znamo ko je u njemu femme fatale ili ih imamo dve, ne znamo ko je big dumb male koji je definisao neo noir, karakteristično kod Johna Dahla, i imamo jednu žanrovsku, brutalnu bizarnu krimi zgodu sa roidraging bodibilderkama.

I to je miks za koji se danas masovno misli da je jako potentan iako ne dostiže ni BOUND, što se ni od koga ni ne očekuje, to su veoma visoke sfere filmmakinga, a rekao bih da mu malo fali spontanosti da dođe i do PAIN AND GAIN.

PAIN AND GAIN uprkos svim svojim grotesknim elementima imao jedan veliki benefit, to je vitalnost junaka i to je činjenica da je reč o jednoj dramskoj fikciji umnogome nastaloj iz istinite priče. LOVE LIES BLEEDING je film koji je trom jer veoma želi da shvatimo šta nam on sad pokazuje. Od rediteljke koja nam govori "vidi ruke, vidi ruke", da bismo mi shvatili da je ovo indie film visoke estetizacije, pa sve do samih junakinja koje misle da bi nas nečim što seksualno rade mogle iznenaditi.

Tako da film umesto da je propulzivan i dinamičan, ide onako tromije nego što bi trebalo, i da je manje pretenciozan i manje uveren da radi nešto novo, bio bi mnogo bolji.

E sad, imajući sve to u vidu, verovatno onda ne bi postao toliko važan u indie krugovima i ne bi bio toliko slavljen, mada i to opet ko zna - DRIVE AWAY DOLLS Ethana Coena koji je na nivou RINGERAJE takođe nije ni približno sahranjen od strane kritike.

U tom smislu, bio bih licemer kada usput ne bih konstatovao da bi mi ovaj film sa potpisom Ethana Coena, recimo da je ovaj film DRIVE AWAY DOLLS verovatno subjektivno delovao bolje jer bih ga nekako sa svim nedostacima smestio u filmografiju Braće Coen i čak ga smatrao dokazom da su još uvek živi.

Ovo nije ni seksistička, ni ejdžistička stvar, prosto od filma relativno nove autorke za koji se tvrdi da donosi nešto sveže očekujem više nego od poznijeg filma eminentnog autora, baš u tom domenu inovativnosti.

Otud i LOVE LIES BLEEDING, kad se sagleda iz tog drugog ugla, da ga ne tretiramo očekujući nešto novo, sveže i bitno, ostaje kao krut ali u nekim fazama zanimljivo izveden B-film novog doba.

Naprosto, ovde ipak ima neke izvedbe koja čini da film možda bude i u nekom ešelonu dela koja su ispunila svoj zadatak i dobijaju * * * iako je meni subjektivni utisak u pojedinim tačkama padao dosta nisko, a kad je bio povoljan nije ulazi u neke sfere impresioniranosti.

Stoga ću ovde u toj capsule oceni biti sklon tome da častim, iako je moj utisak bio nešto slabiji. Naprosto, percepcija ovog filma je poremećena. To sasvim sigurno nije moglo da se desi mimo volje autora. Međutim, oni nisu krivi za to. Kada sam sveo film na meru, u njemu sam opet prepoznao izvesne kvalitete i neke ideje su izvedene na nivou celine. To sve zajedno nije bilo za mene, ali nije bezvredno kada se postavi na svoje mesto.

* * * / * * * *

[Truman]

A Civil War, oh, pa Alex Garland je, bojim se moron u povratništvu... Mislim, nisam gledao film ali već se on pokazao kao čovek sklon glupom i lošem - nakon manje glupih i loših početaka - pa ni od ovog filma ne očekujem išta pametno, a to se, izgleda i dobija.

Dobri Meho, šta tačno kod njega ti je glupo i loše ako nije tajna? Ex Machina i Men lično su mi se svideli, a video sam da je pisao još neke dobre stvari. Ovaj poslednji nisam gledao.

[Meho Krljic]

Annihilation je Alex Garland koga je neko ozbiljno ubedio da je Tarkovski.


Alex Garland, ako je to potrebno naglasiti, nije Tarkovski.

[mac]

Ali izvini, ako sam primoran da 6 sati gledam ili Annihilation, ili Stalkera, radije bih gledao Annihilation 3 puta, nego Stalkera 2 puta.

[Truman]

E da, i Anihilation mi se dopao. Svakako reditelj koji zaslužuje pažnju i iskače iz proseka. Teme kojima se bavi i način na koji to radi ga čini dosta originalnim. I ne mora biti Tarkovski da bi zavređivao pozitivne kritike.

[Meho Krljic]

Ali izvini, ako sam primoran da 6 sati gledam ili Annihilation, ili Stalkera, radije bih gledao Annihilation 3 puta, nego Stalkera 2 puta.

Boles.

[crippled_avenger]

Jane Schoenbrun su veoma bitno ime u savemenom horor podmlatku. Prvi značajan film su snimili pod naslovom WE'RE ALL GOING TO THE WORLD'S FAIR. Ova produkcija dosta poznatog Davida Loweryja je nekakav dosta radikalan art house sa elementima found footgaea mada nije izveden ceo u tom stilu o nekakvom creepypasta fenomenu koji se ispostavlja kao - ili realna pojava koja ugrožava učesnike challengea ili kao uvod u neku psihozu.

Moram priznati, ovo je ona vrsta amaterski izvedenog pokušaja u kom se na dosta pogrešan način "ne zna" šta čovek gleda.

[crippled_avenger]

Morao sam malo posle jakog Wokenessa da se relaksiram reprizom jedne vestern komedije.

DIRTY DINGUS MAGEE je upamćen kao film koji je bio A-predstava dok je kao B-film uz njega išao GET CARTER. To jeste dosta smešno iz današnje vizure jer je GET CARTER klasik gangsterskog filma a DIRTY DINGUS MAGEE je vestern komedija koju vreme baš nije mazilo.

Međutim, DIRTY DINGUS MAGEE je u svoje vreme bio respektabilan naslov sa velikim zvezdama i kompetentnim rediteljem, i uprkos tome što je estetski i tada već bio passe, bio je to studio vestern u kom se odavno niko više nije trudio da uhvati atmosferu Divljeg Zapada, surove prirode i Amerike koja je još u povoju, ima nešto danas simpatično u toj artificijelnosti.

Ono što je iz ovog filma preživelo do danas jeste komedija. Film je i dalje smešan, i koliko god kao celina patio zbog dramaturgije skeča i određene televizičnosti proistekle iz potpune artificijelnosti produkcionog dizajna, Burt Kennedy i Joseph Heller kao jedan od scenarista uspeli su da plasiraju humor koji stoji i dan-danas, a Frank Sinatra i George Kennedy uspevaju da ga uspešno izvedu.

To je osnovna snaga filma.

Ako se gleda kao film na koji će neko slučajno naići i pogledati ga, teško da bi zavredeo više od * * sa onim što je od 1970. do danas uspeo da prenese od utiska. Za ljude koji vole vestern i njegove sporedne forme, i umeju da uživaju u filmu koji nije iskoračio i svoje epohe, utisak je bitno bolji i seže do * * *.

[crippled_avenger]

LES INNOCENTS Andrea Techinea iz 1987. godine danas izgleda kao parodija na francuski art house film. Usplahirene žene i pasivni homoseksualci jurcaju za manje ili više mačo muškarcima i lupetaju gluposti a ovi ih neće.

[crippled_avenger]

POOLMAN je rediteljski debi posle kog je slavni glumac Chris Pine brutalno sahranjen po svim osnovama.

Iako mi je lako da zamislim okolnosti u kojima je POOLMAN drugačije percipiran, recimo kao simpatičan indie film, nesumnjivo je da Pine nije snimio dobar film. Međutim, kada je to pa loš film bio prepreka uspehu, pa makar u indie svetu.

Pine je bio i ko-scenarista filma, okupio je odličnu glumačku ekipu u kojoj su i Danny DeVito i Annette Bening, snimao mu je DP sa kojim je radila Patty Jenkins, koja mu je bila i svojevrsna mentorka, ali rezultat je jedna low key komedija koja nije smešna, sa zapletom koji je nebuloza a hteo bi da bude pynchonovski stoner noir.

No, celina se može pogledati bez velikih smetnji. Ipak je i sam žanr i skupljeni ljudi ispred kamere garancija da uvek ima nešto da se vidi, čak i kad nema.

* 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

Vukašin Živaljević snimio je vrlo informativan i zanimljiv dokumentarni film GALAKSIJA- RAČUNAR KOJI JE ODBIO DA UMRE!

Reč je o istoriji prvog jugoslovenskog ličnog/ kućnog računara koji je projektovao Voja Antonić i na neki način probio embargo koji je sama SFRJ nerazumno postavila kada je nekritički zabranila uvoz roba skupljih od 50 maraka, a potom dozvolila uvoz računara veće vrednosti ali ne veće od cene ZX Spectruma.

U tom miljeu, radio amater, nesvršeni filmski montažer, inženjer-amater, pronalazač i samozvani prosvetitelj Voja Antonić osmislio je domišljato postavljen kućni računar rudimentarnih karakteristika koji su korisnici sami mogli da sastave i time je počeo ulazak ličnih računara u domove Jugoslovena.

Vukašin Živaljević je svestan da ova priča koja kreće 1984. zapravo predstavlja jugoslovenski HALT AND CATCH FIRE tako da pokušava da je obogati igranim rekonstrukcijama, koje su skromne i naivne ali poštene i simpatične, i sa pulsirajućim elektronskim skorom. U tom pogledu, iako je ovo talking heads dokumentarac i nešto što bi verovaatno poštovaoci "umetničkog" dokumentarca odmah olako otpisali kao "televiziju", ipak ima jedan osećaj celovitosti, stila i ambicije.

Od sagovornika najslabija karika je tradicionalno Voja Antonić koji nije baš majstor javnog nastupa. Naprosto, dok su svi u filmu veoma uzbuđeni zbog njegovog pronalaska, i sada mu se vraćaju sa velikom radošću, Antonič nastupa kao jedan rezignirani srpski narodni mislilac, iako moramo reći - u proporciji značaja njegovog pronalaska i priznanja koje je dobio, svakako nije zanemaren, čak naprotiv.

Zašto je Antonić tako rezigniran, iskreno ne znam, ali svakako da u ovom filmu koji je na kraju krajeva spomenik radosti tehničke snalažljivosti i pokušaja tehno-pionira da naprave nešto u zemlji gde se frižider kupovao preko veze i čekao na listi, njegova melanholija i blaga nezainteresovanost (uz fine doze rezignacije) prilično smeta.

Galaksiju vrlo lucidno definiše Đuro Ćurčić kao računar koji je bitniji u kulturnom nego u tehničkom pogledu, i ovaj film je lep i plemenit doprinos tome.

Iako su realni tehničko-pripovedački filma * *, danas častim.

* * * / * * * *

[mac]

Antonić je još uvek Jugosloven. Za njega je problem da evocira uspomene iz tog vremena.

[crippled_avenger]

Don McGuire je bio vrlo aktivan pisac zanimljivih B-filmova. Čak i kada nisu formalno bili B-naslovi, njegovi radovi su bili produkciono manje ambiciozni repertoarski naslovi ali sa jednim jakim scenarističkim rukopisom koji se oseća u pogledu situacija i dijaloga. Na kraju iza njega je ostalo nekoliko klasika kao što su BAD DAY AT BLACK ROCK i TOOTSIE.

MEET DANNY WILSON se drži te formule. Režirao ga je Joseph Pevney, takođe profesionalac po efikasnosti sličan McGuireu. Kad je dobijao priliku ponašao se kao da svaki dinar mora da se zaradi. Režirao je zaista svašta, i na filmu i na televiziji. Meni je najpoznatiji kao saradnik Jima Garnera s kojim je između ostalog radio film CASH McCALL.

MEET DANNY WILSON je mjuzikl o crooneru i njegovom najboljem drugu pijanisti koji igrom slučaju, upoznajuću visprenu ali nepredvidivu Njujorčanu, nalaze i uspeh i ljubavni trougao i nevolje sa gangsterima.

MEET DANNY WILSON je producirao Universal, studio koji nije prepoznatljiv po mjuziklima, čak naprotiv. Film je kamerni, sa pesmama koje se javljaju dijegetički, dakle predstavljaju životno ubedljiv deo radnje, ima par pesama koje sigurno mogu ući u širi, mada ne i uži krug Chairmanovog kanona.

Međutim, ključna stvar je igra između Franka Sinatre, Shelley Winters i Alexa Nicola koji čine taj ljubavni trougao. Dakle, snaga filma je u karakterima, samo je bonus što uprkos vrlo limitiranoj produkciji, ni ostalo nije loše.

Imajući u vidu sužen prostor na kom radi. Pevney se svakako snašao. Ipak, Chairman i Shelley donose zvezdanu voltažu zbog koje ovaj film može i danas da živi.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

A VALENCIA court has ruled that former porn star Nacho Vidal must stand trial over the death of a photographer in a bizarre ritual involving the drinking of toad venom.

The Provincial Court revoked a lower court decision to dismiss the case involving the death of photographer Jose Luis Abad at Vidal's Enguera home in 2019.

Nacho Vidal, 50, has always maintained that it was an accident but he will be tried along with two other people that were present during the venom drinking ceremony.

The actor has been charged with reckless homicide following an appeal filed by a lawyer representing the photographer's brother, Javier Vilarrubí Llorens.


A Xativa judge originally decided not to proceed based on the fact that it was the deceased photographer who had requested to submit to the ceremony of the bufo toad, after he had ingested cocaine.


The new court order takes the view that Nacho Vidal was in charge of the ritual, had a special knowledge about the ceremony, and that it took place in his house.

The Valencia Provincial Court believes that Vidal had the dose that the victim inhaled in a glass pipette, 'a substance that, despite what he alleges in his defence, was not taken by the deceased, but was taken out by the defendant himself from a drawer of a cabinet in his kitchen'.

The court alleges that Nacho Vidal 'knew the toxicity of the substance' and yet 'did not take any precautions either before or during its administration.'

The indictment states that the actor 'lacked medical training; ordered the dose to be administered without there being any evidence that he took any measures to measure it or, where appropriate, to determine its purity; and did not carry out any previous study to determine the state of health of Jose Luis Abad'.

The court said no medical help was provided nor did Vidal seek urgent assistance as soon as the photographer lost consciousness.


The indictment stresses that the photographer warned that he had consumed cocaine and despite that, nobody objected to continuing with the 'ceremony'.

Proceedings continued for several minutes even after Luis Abad lost consciousness.

The court's indictment concludes that what happened points to a crime against public health and for reckless and non-intentional homicide, because it cannot be affirmed' that Nacho Vidal considered 'as very likely' that the ceremony of the bufo toad could end with the death of the photographer.

[crippled_avenger]

SOUS LA SEINE, verovatno u svetu poznatiji kao UNDER PARIS, novi je film Xaviera Gensa. A Gensa jelte uvek pratimo da vidimo da nas nečim nije iznenadio, da nije kad najmanje očekujemo izvukao neku iznenadni odličnost kao onomad sa COLD SKIN.

SOUS LA SEINE spada u red onih francuskih copywood filmova koji možda krenu sa dozom originalnosti ali je onda zaborave. Činjenica da u ovom filmu igra Berenice Bejo jasno nagoveštava da je Xavier Gens ovde imao priliku da snimi nešto čime će zaista doprineti kanonu horora sa ajkulama ali ono što smo dobili je CGI-heavy, upristojena varijanta SHARK IN VENICE.

Ajkule su nekoliko decenija posle JAWS postale nekako "dosadne" u moru i onda je krenulo smišljanje raznoraznih prostora u kojima bi usled poplave, tornada, čak i tornada koji nosi same ajkule, one mogle dospeti na neke zanimljivije lokacije, recimo enterijere.

Neki od tih filmova su izvrsni, recimo DEEP BLUE SEA.

Ali, ipak, na kraju dana, uz časne izuzetke, ajkule su na filmu ipak ponajbolje u prirodnom okruženju.

U tom smislu, pioniri high concepta o ajkuli u velikom i ikoničnom gradu su braća Lerner u svom SHARK IN VENICE, snimanom u Bugarskoj. Taj film je režirao lično plahoviti Danny Lerner i reč je o jednom od filmova sa kojim su ponosno pokazali da ih bioskop sve manje zanima.

U slučaju SOUS LA SEINE, zanimljivo je da se Gens nije opredelio za Marion Cotillard da odigra meta-referencu na svoju saradnju sa Audiardom u kojoj igra krotiteljku koja zbog velike ribe ostaje bez nogu. Bejo nema taj meta-momenat ali je generalno donela neki classy dah među generic eco warriorke i napaljene river police SWATovce.

Akcije sa ajkulama ima malo, a ni nekog suspense gde je čekamo a nje možda ima a možda i ne, nema preterano mnogo. Kada ajkule napadnu, to je užurbano, CGI-heavy ali tek korektno.

Čini se da je SOUS LA SEINE na kraju ipak film u kom Gens nije tačno znao šta je bitno i kako će zapravo konstruisati suspense i stravu, i onda je napravio jedan produkt, u kom su se svi deficiti evropskog pokušaja da se snimi američki film ispoljili.

Ne kažem da je shark movie nedostižan za francuski film, niti da svako mora stremiti nekom genre bendingu kao LA REGNE ANIMAL, ali prosto sve to mora malo veštije, i zbog Gensovog imena, a naročito zbog Bejo koja je tamo A-listerka.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

EL CORREO Daniela Calparsora je njegov najnoviji žanrovski outing koji je do nas pristigao preko Netflixa, ali čak i u slavna vremena Dexina, teško ga je zamisliti da bi se probio do našeg bioskopa.

Nažalost, iako dolazi iz produkcije Vaca koja nam je dala neke od najboljih španskih repertoarskih ortodoksija, EL CORREO je film koji nikad ne počne, jedna montažna sekvenca po istinitoj priči koja to baš i nije, o nekom bezveznjaku koji se bavi nekim relativno nezanimljivim spojem privrednog i i fizički proaktivnijeg kriminala.

Calparsoro se trudi da slika bude glossy ali nema priča, nema ideja, nema šta da se vidi.

[crippled_avenger]

Kada je Nia DaCosta snimila CANDYMAN, što se mene tiče, jedan od najboljih horora poslednjih godina, Jordan Peele je kao scenarista i producent zaista ispisao novo poglavlje u oblasti rimejkovanja horora. Način na koji je iskoristio klasik Bernarda Rosea kao polaznu tačku, ostaje kao jedna od zanimljivijih intelektualno-žanrovskih igara koje sam video u skorije vreme, a u ovom nekom kontekstu, verovatno i inače.

Dakle, ako ćemo da se bavimo pitanjima onoga što rimejk horora može da bude - premda CANDYMAN Nie DaCoste nije rimejk u klasičnom smislu, više je to zapravo pokušaj da se obnovi ta mitologija ne nekim novim osnovama, poštujući i one stare - danas znamo da oni ne moraju biti puki pokušaj modernizacije nečega što smo videli u prošlosti.

Međutim, čak je i takvih rimejka bilo dosta solidnih, pada mi na pamet AMITYVILLE sa Ryan Reynoldsom.

No, vratimo se našim mukama. Dakle, THE STRANGERS, iznenadni megahit star petnaestak godina, imao je jednu upečatljivu karakteristku. Bio je toliko nemaštovit da je i sam na neki način mogao biti posmatran kao rimejk. Ako imamo u vidu da je taj film bio relativno skoro, da mu je neuspeli nastavak bio još skorije, ovo što je sada snimio Renny Harlin deluje potpuno apsurdno.

Naime, ništa se nije promenilo ni u epohi ni u tehnikama snimanja između dva filma. Imamo rimejk-reboot u nekim okolnostima koje su vrlo slične, sa tom razlikom što su kod Bertina u filmu igrali bitno bolji glumci.

Izuzev lošijih glavnih glumaca, Harlinov film ne donosi nijednu bitnu razliku. Osim što je naravno već istrošena priča originala, sada već raubovana do besmisla.

U tim okolnostima, jedino što preostaje pitanje, kako se Harlin snašao u pogledu suspensea, te neke tehnologije napetosti i strave, i tu je ovaj film nekako opet deplasiran samom potrošenošću premise. Naprosto, sve to smo videli toliko puta da jedini strah koji imamo je strah od dosade i zamora. Ali, hajde da kažemo da nekome ko ništa na ovu temu nije gledao, ovaj film može barem tehnički biti prilično napet.

Uprkos tome što se kao i svaka publika, ona koja gleda horor obnavlja, ali da isto tako horor ima možda i publiku koja je najsklonija otkrivanju starih filmova, zaista čudi odluka da se ovako nešto zaista snima. Međutim, ideja se ispostavila kao uspešna. Jedan banalan, rutinski, već viđen home invasion slasher je pokazao ne samo zdrav box office već je maltene prvi deo trofilmja isplatio sva tri planirana naslova.

U tom pogledu, ovo je odličan potez za Harlina jer se vratio na bioskope sa odličnim rezultatom i tri puta će ih pohoditi. Ipak, prvi film je zaista suvišan svakom, osim milionima koji su ipak osetili potrebu da ga vide u bioskopu.

* * / * * * *

[Meho Krljic]

Creature Feature: The Oral History of 'Gremlins' 

Dante: We got a rhesus monkey and put a Gremlin's head on him, and he bounced around the editing room and shit all over everything. And it became quite apparent that this was not the way we were going to do it.

Ovo svi kvotuju po internetu ali naravno ceo tekst je suvo zlato.