The Crippled Corner

[crippled_avenger]

MAVR Adilkana Jeržanova je prilično složen slučaj. S jedne strane, reč je o kazahstanskom akcionom trileru na liniji FIRST BLOOD u kome se traumatizovani veteran koji ne progovara ni reč vraća iz rata u kom je bio verovatno vagnerovac i tu sad zatiče naravno mučnu situaciju na homefrontu gde mu je snaja uremljena nekom modnom agentu koji je zapravo pimp, gradom vlada mafija i sad on tu mora da interveniše jer druge mu nema.

Postavka je arhetipska i Jeržanov takve stvari rešava sa jednim enormnim nivoom filmske pismenosti u šta smo se uverili u nekoliko naslova ali pre i iznad svega u filmu na Zapadu poznatom kao STEPPENWOLF. Dakle, tu smo se uverili ne da mnogo zna nego da sve zna, i od tada se pred njega, naročito u ovom žanru postavljaju najviši kriterijumi.

Međutim, u filmu MAVR koji sa velikim uspehom, mora se reći, zulumćari evropskim festivalima, on pravi nešto što umnogome opovrgava onu tezu koju sam izneo u priči o STEPPENWOLFu. Naime, tamo sam govorio o tome kako Jeržanov snima ultimativne srpske filmove, one o kojima naši autori fantaziraju ali ih ne dostižu.

U tom smislu, pošteno je reći da u ovom filmu, nažalost, Jeržanov snima film srpskog autora - i to srpskog autora iz prošlosti - o kom on fantazira ali ga i dostiže. Dakle, ovo je onako neki Mladen Matičević s početka devedesetih, s nekim kruto shvaćenim pokušaja da se spoje ortodoksni američki formati sa loše shvaćenim francuskim uticajima. U poslednje vreme, film tog tipa kod nas bio je recimo POSLEDNJI STRELAC Darka Nikolića.

I sad, to je u redu, na tom nekom nivou mete i odstojanja, MAVR ispunjava svoj zadatak, i da je to srpski film iz tog nekog konteksta, mogao bi dobiti * * * bez problema.

Međutim, imajući u vidu da je ovo Adilkan za kog znamo koliko zna, i uostalom upoznao sam kazahstanski film pa znam da je on daleko iznad srpskog, baš u tom domenu žanra, ovo je ipak dosta slabo.

Kako to onda uspeva na festivalima? Pa očigledno, kad se izređa nekoliko teških umetnika, čak i jedan retogradan pokušaj euroamerikane zapravo deluje kao veliko osveženje, za ljude koji zapravo pojma nemaju o filmu, i ne znaju osnovne stvari o tome kako funkcionišu neke klasične i tipične forme.

U tom pogledu, možda je Adilkan imao i strategiju da mudro prikrije svoje znanje kako bi izvesnom sirovošću i naivnošću animirao tu art house publiku po Evropi.

Kada se tome doda da mu je ovo jedan od tri filma u 2025. i da nije baš najpedantnije izveden, da se vidi da on zna šta radi ali da film nije rađen prosto s nekom velikom ambicijom, rezultat je krajnje skroman za autora tog renomena, i kinematografiju koja bioskopsku akciju radi kao od šale.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

THE HOME Jamesa DeMonaca, nastao po scenariju koji je pisao u saradnji sa Adamom Cantorom, u suštini možemo od prvog minuta prepoznati kao nešto što vuče na rip-off GET OUTa, i ne treba se iznenaditi kada se na kraju ispostavi da i jeste to.

Iako sam lojalista Jordana Peelea, poznato je da ne volim GET OUT, pa u tom pogledu THE HOME kao i AMERICAN CARNAGE u suštini ide istom ili sličnom linijom na jedan mnogo više B-način, i samim tim nepretenciozniji i visceralniji.

THE HOME je film čija je fizionomija rutinski ali dobro izvedena. Njegoa supstanca je već apsolvirana u veoma poznatom filmu i već dosta rip-offovana, dakle, u tom pogledu nije ništa posebno, ali kao B-film, meni je funkcionisao.

Isto tako, Pete Davidson je kao glumac umnogome žrtva sebe kao celebrityja, i meni on recimo ovde u glavnoj ulozi nije sporan, i nema nikakve dileme da ima dovoljno šarma i energije da iznese ovakav film.

Ostatak ekipe je u njegovoj senci, možda se izdvaja John Glover, ali svi su na solidnom nivou.

THE HOME je dočekan na nož, što ovaj film delimično zaslužuje utoliko što je posle GET OUT a onda recimo i AMERICAN CARNAGE potpuno deplasiran. Ali, to važi za mnoge horore pa ne bivaju uvek skroz satrti kad ponavljaju formulu i neka rešenja.

Otud, korektna fizionomija zaslužuje * * *, prevaziđena supstanca ipak smućkana sa izvesnim žarom zaslužuje * *. I ocena će upravo tako varirati, u zavisnosti od toga šta je eventualni gledalac do sada upoznao gledajući ovaj žanr.

Međutim, čak i meni koji sam predmetne naslove gledao, film nije bio bezveze.

[crippled_avenger]

Roxine Helberg debitovala je preciznim trilerom COLD COPY u čijem je centru bila Bel Powley sa jednom izuzetnom ulogom. Taj film je krasila preciznost izvedbe i skoro mametovski scenario. U svom drugom igranom filmu, Helberg radi sve suprotno i ponovo postiže zanimljive rezultate.

COKA CHICAS je francuski film, dakle u njemu se ova francuska rediteljka školovana u Americi vraća maternjem jeziku ali se film dešava na karipskom ostrvu. Imamo zanimljiv spoj francuskog, španskog i spanglisha u priči o tri ženske koje žele da uzmu novac sa kojim će početi neke svoje emancipacijske procese tako što će raditi kao drug mules.

Međutim, kada jedna od njih biva privedena na aerodromu i nestane, preostale dve se daju u potragu i otkrivaju da postoji misteriozni lanac koji otima džankije i mule ali sa nejasnim namerama jer ni posle isplate otkupa te ljude ne puštaju na slobodu.

Njih dve tonu u sve dublje i sve nasilnije pustolovine.

Film je za razliku od vrlo preciznog COLD COPY mnogo komotniji i svesno razbrarušeniji. Umesto veoma kontrolisanog kadriranja i dizajna koji smo videli u tim ambijentima njenog mametičnog debija, ovde se prosto sve dešava raspojasanije, baš onoliko koliko su appearances manje bitni na letovanju od vratolomnog poslovnog ambijenta prvog filma.

Kad je reč o energiji, ne bih rekao da me bilo šta kod Roxine Helberg iznenađuje jer se u COLD COPY videlo da je to školovana ruka i da prosto svašta zna. Međutim, ovde pokzuje da ima jedan veoma specifičan exploitation nerv. Posle vrlo ozbiljnog uglađenog miljea COLD COPY, sa karakternom glumicom u centru, u COKA CHICAS se ne libi da uđe u ozbiljne exploitation vode sa mešavinom povišenog realizma i ubacivanjem čak i čisto pulpy momenata. I moram priznati da me taj nerv veoma zainteresovao jer takvo preplitanje nisam sreo još od vremena kad je pokojni Jonathan Demme dirinčio kod Cormana na samim počecima.

U tom spoju loose atmosfere i jednog relativno umerenog tempa kojim ovo dobija miris nekog povišenog realizma ali u skoro pa problemskom ključu i onda tim intenzivnim probijanjima exploitiationa, Roxine Helberg pravi žanrovski hibrid koji ovaj film čini pre svega evropskim, baš zbog te kontaminacije gde se miskuju neki naizgled nespojivi pristupi.

Nasilje je visceralno. Objekti su dosta dobri, mada ne i savršeni u svakoj prilici - međutim, ta nesavršenost doprinosi tom utisku realizma.

U tom loose pristupu neko može prepoznati izvesnu dozu aljkavosti, ja to nisam tako doživeo, možda baš zbog preciznosti rediteljkinog prvog filma. U svakom slučaju, to ostaje u domenu slobodne procene.

COKA CHICAS je svakako jedna forma žanrovskog filma kakav francuski reditelji ne snimaju prečesto, ali ga se neki kao Richet ponekad late u egzilu. Određena doza melgibsonovske ekstremnosti i nihilzma doprinosti tome da ovo svakako ne bude generic žanrovski product i da zadrži autorski edge. Rekao bih ipak da se tome festivali nisu naročito odazvali. No, živeće ovaj film po kućama.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

THE THIRD SATURDAY IN OCTOBER Jaya Burlesona je pravljen tako da se u ovom diptihu - ako gledalac želi da se drži preporuke autora - gleda drugi posle PART V.

U njemu Burleson "rekonstruiše" originalni slasher koji je degradirao do tog petog dela iz 1994. godine. Ovaj je iz 1979. između HALLOWEEN i FRIDAY THE 13th i zbilja malo je bolji od ovog petog, jer je i zadatak lakši pošto je poetika exploitationa iz tog vremena jasnija. Međutim, ni ovo nije bog zna kako izrađen artefakt, i ne zaslužuje naročitu pažnju.

Reklo bi se da je Burlesonov diptih zanimljiv pokušaj koji je najbolje ostaviti nepogledanim.

[crippled_avenger]

LEVOTON TUHKIMO je nažalost u potpunosti promašen finski film o fenomenu grupe Dingo.

Krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih, Finska je proizvela jedan istinski fenomen - to je bend Hanoi Rocks koji je bio kratkog veka ali je praktično ispisao veoma bitne stranice mainstream hard rocka, hair metala i svega što je toga proizašlo tokom osamdesetih. Za bend koji se raspao 1985. godine, sa samo jednim albumom za američku major kuću, Hanoi Rocks su ostavili neverovatno dubok trag i nezapamćenu odanost figura kao što su Axl Rose, pre i iznad svih, ali i Dave Grohl i mnogi drugi.

Mari Rantasila je snimila film o grupi Dingo, takođe finskoj grupi koja je svirala drugačiju muziku, moglo bi se reći da su bili nekakav finski Plavi orkestar ali su izgradili imidž po uzoru na Hanoi Rocks.

Dok je tokom svog kratkotrajnog sjaja, Hanoi Rocks ispisivao svetsku istoriju rokenrola, Dingo je napravio ogromnu euforiju u finskoj i postao je fenomen ravan bitlmaniji.

Mari Rantasila u centar priče stavlja Pettrija Nieminena koji je bio frontmen i glavni inspirator benda, i iz cele njegove storije ne uspeva da izvuče ništa.

On je krenuo kao autsajder, skupio bend od ljudi o kojih nije bilo ništa, onda su oni promenili imidž, našli izdavača, ispostavilo se da su pogodili žicu među tinejdž publikom. Pravili su tiraže, onda je Nieminen hteo da se uozbilji, to nije prošlo dobro, propio se, krenula su trvenja u bendu, raspao se, njega su svi napustili i eto tako.

U centru svega toga je njegov nategnut odnos sa ocem, kao iz toga su proistekli problemi, i to je manje više to.

Niti je film uspeo da pronikne u to kako je Dingo zaveo publiku (sertimo se kako je to Luhrmann maestralno izveo u ELVISu), niti se unutar benda razvijaju likovi, pa samim tim i odnosi, pa samim tim i sukobi, niti je nama skroz jasno da li su oni dobar ili loš bend, zaslužuju li uspeh ili su prevara.

Imamo samo manje od 90 minuta ređanja scena koje su tipične za jukebox biopic o nečemu gde na kraju nisam uspeo da izgradim nikakvu sliku ili stav.

Dingo nije meni sasvim nepoznat fenomen ali nisam skroz upućen u to, osim što nisam nikada shvatao da su se među njima dešavale tako dramatične stvari. Imao sam utisak da su oni prosto bili atrakcija koja se potrošila, nije uspela da odraste na pravi način sa svojim fanovima i prestala da je funkcioniše relativno brzo posle zenita.

U tom smislu, ne znam da li je LEVOTON TUHKIMO verodostojan u svom dramatičnom prikazu tih događaja, naročito jer od starta deluje da je momke zanimalo da žive od svirke i da se nisu nešto mnogo opterećivali umetnošću.

Možda prilika da svoje heroje vide u dramskom sadržaju, Fincima znači više, ali za mene je ovo propuštena prilika, uprkos jednom dobrom rešenju a to je degradirana slika koja deluje kao da nam je film prenet iz osamdesetih.

* 1/2 / * * * *

[Meho Krljic]

Superzanimljivo i šteta što film nije dobar. Nekako mi žao da trošim vreme da ga gledam sad, a tema mi je baš bliska 

[crippled_avenger]

Pogledao sam film BLACKLISTED Sare Marković i Nikole Dragovića, jedan od naslova koji imaju više slojeva za tumačenje i zanimljivu sudbinu.

Film je sam po sebi nepravedno doživeo progon u Vučićevoj Srbiji i opstrukcije njegovog prikazivanja bile su deo nečega što je generalno i modus operandi same Kine (setimo se slučaja kad su zabranili film na Festivalu autorskog filma sredinom dvehiljaditih) ali i poseban vučićevski specijalitet.

Film je ometan u pokušajima da se prikaže na Beldocsu a i posle toga i to je nedopustiva praksa, premda zanimljivo je da u ovom filmu recimo nema priče sa zabranom kineskog filma na FAFu koja se desila čitavu deceniju ranije. To nije jedina stvar u kojoj zapravo film ne zahvata širinu problema kojim se bavi u Srbiji, i što sugeriše da primarno za Srbiju nije ni pravljen.

Šta je to što Naprednjaci i Kina nisu želeli da vidimo?

Pa, ništa naročito neobično.

Naime, grupa aktivista koji su se skupljali u Srbiji sa idejom da naprave neki protest prilikom posete kineskog premijera 2014. godine je sprečena u tome. Neki stranci među njima su zadržani, neki naši su privedeni, i naravno u naprednjačkom maniru to je trapavo formalno izvedeno.

Kao neko čiji je deda ujak godinama posle Drugog svetskog rata bio privođen i noćio u zatvoru kad god dođe neki strani državnik u Beograd, nije mi ta problematika strana. Kao što mi nije strana ni kada je dosta mojih poznanika završilo u policiji kad je Ratibor Trivunac palio američku zastavu tokom posete Josepha Bidena tokom vlasti DSa. Dakle, to su rutinske stvari, to se radi.

Međutim, ta praksa se u filmu ne spominje pa se stiče utisak da su Falun Gong u suštini jedini eto nagrabusili što su u Srbiji hteli da naprave protest dok je kineski premijer tu.

Na stranu ova druga dimenzija kineskog mešanja u naše kulturne manifestacije - kojom se vrlo zgodno niko ne bavi, pa ni ovaj film - ali hteli mi to ili ne, ovakva privođenja su svuda praksa ali svakako su kod nas.

Odnos Srbije i Kine se u ovom filmu svodi na novac jer se očekuju njihove investicije i krediti, i to je tačno, ali se recimo ne spominje neraskidiva veza nastala tokom bombardovanja 1999. i kada je na insistiranje Kine u Rezoluciju 1244 ušlo da je Kosovo deo SRJ, kao ni njihov veto u Savetu bezbednosti.

Otud, kad neko gleda ovaj film ispada kao da je Srbija eto maltene Danska koja zbog kineskih para ganja neke rekreativce.

Falun Gong je objašnjen bukvalno kao neka rekreativna praksa koja je krenula 1992. u Kini i progonjena je bez razloga, gde ni samim Falun Gongovcima nije jasno što ih neko proganja, i misli da je to sujeta Đijang Cemina koji je eto tražio da se nad nekim dokazuje kad je Deng umro.

Ne pominju se AUM Šinrikjo i Šjoko Asahara koji su fenomen iz tog vremena, ne pominje se da je Falun Gong sačinjen od malo vežbe i jako mnogo životnih lekcija par excellence verskog karaktera, ne pominje se da ima gurua koji je posvećen uništenju Partije i Kine, i sada kanališe radi toga već celu deceniju podršku Trumpu. Nema ništa od toga u filmu.

Otrpilike, Falun Gong je prikazan kao grupa rekreativaca koje tlači komunistički režim bez ikakvog razloga. Potpuno se zanemaruje i prećutkuje njihova sektaška doktrina koja ih po svim merilima ipak čini religijom. Naravno, ne pominju se njihova kontroverzna razmišljanja o mešanju rasa i homoseksualnosti.

Priče aktivista iz inostranstva koji su se uputili u Srbiju na skup a na njega nisu stigli su evidentno koučovane, To su ljudi profesionalni agitatori koji znaju šta pričaju, sve je to tečno na savršeno iskvarenom a onda istovremeno i savršeno razumljivom engleskom, dizajnirani za potrebe propagande.

Jedini koji tu deluju spontano su Srbi koji takođe nisu naivni ali im se ponekad otme "da dolazi aktivista iz Niša" pa se čovek ipak malo upita kako je to rekreativac ipak aktivista.

U zemlji u kojoj Branimir Nestorović ulazi u parlament sa pričom koja je zapravo neobično slična Falun Gongu, ništa u šta ovi veruju (osnivač sekte, sada u egzilu u SAD kaže da je u redu da ga se "smatra čovekom", jer ga mrzi da nam objašnjava šta je zapravo) nije preterano skandalozno i nije da baš nismo čuli tako nešto, ali maksimalno je zabašureno kako bi se na prvo mesto gurnula priča o represiji i ljudskim pravima.

Isto tako, deo filma je dopunjen i opštom pričom o Falun Gongu, gde iako su prećutana najradikalnija njihova verovanja jesu plasirane njihove najradikalnije propagande o tome šta njima rade Kinezi - dakle, da, ima vađenja organa, ako ste sumnjali u to?

Žuta kuća se ne pominje.

U svakom slučaju, dakle ovo je propaganda, primarno namenjena inostranstvu i dosta osušena od tog lokalnog srpskog ludila, srpske predistorije, srpskih iskustava, srpskih okolnosti.

Ovde su Srbi samo okidač za jednu generalnu propagandu namenjenu svetskom tržištu.

Koliko je neprimereno i nedopustivo zabranjivati prikazivanje ovog filma, toliko je opet suludo što ga je Beldocs stavio u svoj program. Nesporno je da Beldocs ne izbegava polarizujuće i propagandne sadržaje, recimo poslednjih godina o Ukrajini ili Palestini, ovo nije to. Naime, u Ukrajini recimo je rat i njihove laži i propaganda se mogu legitimisati žarom borbe. Ovo sa Falun Gongom je ipak nešto drugo, jedna komodifikovana propaganda koja je u tom propagandnom segmentu pre svega lenja jer ni nema nameru da sagleda sve argumente.

Konačno, završni sloj koji mene najviše zanima po pravilu jeste sam film. Naravno, kada se u dokumentarnom filmu slažu činjenica pa se činjenicama ekonomiše, to svakako jeste pitanje autorskog postupka, međutim, ako se odmaknemo izvan toga - film je uglavnom dobar.

Priča o privođenju je data zanimljivo i vešto sa interesantnim rekonsrtukcijama i dobrim arhivskim materijalom jer su aktivisti Falun Gonga zapravo slutili šta ih čeka i skrivenim kamerama su dosta toga snimili radi kasnije upotrebe i ta kasnija upotreba je ovaj film.

U tom "trilerskom" delu film je najbolji i najautentičniji. Svakako da bi bilo besmisleno da u 73 minuta trajanja nema tempo, ali definitivno mogao je biti malo radikalniji postupak u reduciranju dela ispovesti.

Međutim, kad su koučovani sagovornici, tu nema praznog hoda i takve je teško skraćivati. Pa ipak, ima priča koje se ponavljaju, dakle moglo je to sve malo da se manji broj puta zakuca u svest gledalaca. A možda i nije moglo, ako imamo u vidu tu propagandnu dimenziju.

Osnovni problem filma je dakle to što je u propagandnom pogledu naivan i redukcionistički, i što je očigledno napravljen za promociju Falun Gonga te je nespreman da gradi propagandu kroz problematizovanje raznih stvari i dolazak do nekih malo složenijih zaključaka. Deluje da je dogmatika Falun Gonga u kojoj se ne pominje ono što njima ne odgovara umnogome osakatila film kao umetničko delo.

No, Falun Gong je kineska sekta, nastala u komunističkoj Kini i njihova frazeologija jeste učila od komunističkih parolaša pa je samim tim ovaj film isto tako jako zapravo sličan kao kad Kinezi hoće da Zapadu prikažu neku svoju komunističku priču.

I, u tom pogledu možda je i pogrešno postavljati neke previsoke umetničke kriterijume pred nešto što je vešt i zapravo uspeo promo film. Međutim, Beldocs mu je proglašavajući ga za umetnički vredan dokumentarac doveo u situaciju da ga ovako sagledavamo.

[crippled_avenger]

Superzanimljivo i šteta što film nije dobar. Nekako mi žao da trošim vreme da ga gledam sad, a tema mi je baš bliska 

Da se razumemo, u filmu nema Hanoi Rocksa sem kao uzora za imidž. Tako da ovo je malo moja poetska nadogradnja u uvodu.

[Meho Krljic]

Haha, jasno, ali je svejedno superzanimljivo.

[crippled_avenger]

Moguće je da sam ja ipak na kraju krajeva snob kog pali da mu se sviđaju stvari koje ljudi ne vole, ali mislim da je vreme da uzmemo malo blata i krenemo da pravimo Josha Tranka.

Njegova duboko potisnuta i sahranjena ekranizacija F4 koja sva je prilika neće uspeti da se javi čak ni u nekom dekadentnom multiverse rebootu kao šala, vremenom dobija na kvalitetu, a što se me tiče nije joj manjkao ni onda.

FIRST STEPS, nova ekranizacija THE FANTASTIC FOUR ide istim putem kao Vaughnov reboot X-MENa kojim ih je reaktuelizovao vrativši ih u prošlost. To je bio masterpis superherojskog filma, i verovatno najbolja ekranizacija Marvela uz BLADE Stephena Norringtona.

Dakle, ovde su dali autorima još više igračaka. Ovaj film ne samo da je smešten u prošlost, nego je smešten u retrofuturističku alternativnu prošlost gde Fantastic Four žive kao Jetsons.

Matt Shakman je postao mezimac Marvelovih fanova posle nekih serija koje je snimio i mahom je televizijski reditelj - nota bene, angažovan na vrhunskim projektima. I sada, možemo da kažemo da je on sa FIRST STEPS eto diplomirao sa raskošnim bioskopskim filmom koji je imao sve potencijale da bude delicija, da bude film godine, da bude pravi naslednik Matthew Vaughna, ali, jebiga, nije...

Kako?

Zaista, ta alternativna prošlost je bombona, dizajn je kul, obiluje idejama, šarenom i slatkom mašinerijom i sl. Međutim, prvo podela je u najmanju ruku diskutabilna - Ebon Moss Bachrach, sjajan glumac je sve vreme zapravo skriven iza animacije. Pedro Pascal je meni individualno uglavnom negledljiv, ali nema veze, čak i za one kojima je gledljiv on nema energiju da bude protagonista ovakvog filma niti može da me sa svojom fizionomijom Ratka Tankosića Sarme ubedi kako je brainiac poput Reed Richardsa. Vanessa Kirby je tu najtačnija u podeli, i čini se da je Shakman dao glumcima da samoupravljaju, i to je okej, kakvi su da su - a bez sumnje obe podele F4 do sada, naročito Trankova, su izmislie film u odnosu na ovo - oni unose nekakav život u sve ovo.

Kad kažem nekakav život, tu dolazimo do suštinskom problema. Shakman nije reditelj koji uspeva da zadrži narativni zamah, njemu propulzija nije jača strana a kod spektakla ovih razmera, to je opasno.

Jedan od osnovnih problema Marvelovih filmova bio je u njihovoj dramaturškoj modularnosti. Delovali su kao su spakovani od celina i da posle svake film može da se završi jer u svakoj sledećoj kao da kreće ispočetka.

Ovaj film nikada baš u punom smislu ne počne - ali se, hvala nebesima - barem nekad završi.

Ne mogu reći da je film letargičan, ne mogu reći da nije zanimljiv, ne mogu čak da kažem da ponavlja mnoge smrtne grehe ranijih MCU filmova.

Štaviše, ne mogu da kažem ni da ovo nije, kolokvijalno rečeno, "dobar film":

Međutim, ono što mogu da kažem jeste da je Matt Shakman reditelj koji nije pokazao tu sposobnost za upravljanje narativom koja krasi velike reditelje blokbastera čiji je smisao, a da se ne lažemo u F4 to jeste smisao, da budu nekakvi akcioni filmovi.

Prošle godine smo imali FLY ME TO THE MOON, film koji ja volim do granice neukusa, i više nego bilo ko drugi, verovatno više nego i sami autori, i to je romantična komedija smeštena u svet leta na Mesec.

Greg Berlanti je u tom filmu, iako je u osnovi romantična komedija, pokazao više tog akcionog žara za kretanje radnje, za pomeranje svega, u odnosnu na Shakmana u nečemu što je superherojski film.

Rečju, nije akcija sve što puca i bije se.

No, ukupno uzev, FIRST STEPS jeste nešto dobro i prijatno da se pogleda, ali ima taj fundamentalni problem koji ga razdvaja od nečeg veličanstvenog. Skoro svi sastojci su bili tu. Ali oni koji nisu jesu upravo oni koji razdvajaju filmske od televizijskih reditelja.

* * * / * * * *

[Meho Krljic]

niti može da me sa svojom fizionomijom Ratka Tankosića Sarme ubedi kako je brainiac poput Reed Richardsa.
* * * / * * * *

Oh, shit, U PRAVU SI.

I mislim, u pravu si uglavnom i za sve drugo (osim što je meni Trankov FF bio baš loš) ali Marvelovi filmovi su postali toliko loši da ovaj odskače već time da se uložio u malo imaginativniji dizajn setova i kostima.

[crippled_avenger]

niti može da me sa svojom fizionomijom Ratka Tankosića Sarme ubedi kako je brainiac poput Reed Richardsa.
* * * / * * * *

Oh, shit, U PRAVU SI.

I mislim, u pravu si uglavnom i za sve drugo (osim što je meni Trankov FF bio baš loš) ali Marvelovi filmovi su postali toliko loši da ovaj odskače već time da se uložio u malo imaginativniji dizajn setova i kostima.

Znaš kako, Trankov film je - ako se složimo da je BAŠ LOŠ - na nekom suštinskom nivou opet bolji od ovoga za koji ne možemo nikako reći da je loš, u stvari ne možemo čak reći ni da nije dobar, jer je ipak tačniji u onome što mu je zadatak, ako me razumeš.

Mogu da zamislim potpuno okolnosti u kojima ovaj i Trankov film smatramo čak i neuporedivim po tome koliko je Shakman bolji, ali Trank je ipak "ono što treba da bude" (samo neuspelo) a ovaj to naprosto nije, i zato mi je Trank prosto pošteniji. Sad, naravno, ovo je neka dimenzija razmišljanja koja publici u tim nekim binarnim razmišljanjima ne znači mnogo.

Srećom, ti i ja smo nebinarni.

[mac]

Ha, sećam se da sam se i ja čudio što se na ovom topiku voli taj Trankov rad, jer mi je delovao nekako nemušto. Tačno se sećam reči nemušto, i da sam ga uporedio sa nemuštošću koju sam doživeo u Džamperu, i onda našao da ima neki producent koji je radio na oba, i na oba je bio pozvan da zapravo vadi kestenje iz vatre. Eto, ipak nisam usamljen.

[crippled_avenger]

Meni je i Jumper dosta kul. Priznajem.

[crippled_avenger]

STALAGS Arija Libskera je dokumentarni film o veoma specifičnoj podvrsti izraelske petparačke, praktično pornografske literature iz šezdesetih koja je krenula kroz tobože prevedene romane o sadomazohstičkim sudbinama američkih oborenih pilota u logorima za oficire gde su se nad njima iživljavale izopačene SSovke.

Kao što u SSu nije bilo žena, tako nisu postojali ni američki pisci koji su pisali ove romane. Bili su to Izraelci koji su pisali pod pseudonimima, vrlo ćesto i sami potpisani na tim romanima kao autori prevoda, i filološkinja jedna u filmu kaže kako su u svom rukopisu pokušavali da simuliraju stil američkih rečenica prevednih na hebrejski.

Naravno, bilo je pitanje trenutka kada će i glavna tema, prema kojoj je postojao pijetet, a to je Holokaust početi da se eksploatiše u senzacionalističkoj literaturi i tu sad film ulazi u delikatnije teme jer su neki autori tvrdili kako oni jesu opisali događaje koji se zaista jesu desili.

Ako imamo u vidu da su milioni Jevreja bili u obradi u različitim modusima Holokausta, sasvim je moguće da su se razne stvari dešavale. Ipak, istoričarke Holokausta tvrde da je seksualizacija proostekla iz tih knjiga i da svakako da takve stvari nisu bile dominantno dešavanje u logorima.

U tom smislu Joy Division je po njima bend koji je dobio ime po praksi koja nije bila toliko prisutna. Štaviše, idu toliko daleko da kažu kako je seksualizacija Holokausta kroz literaturu služila za interne rodne obračune po Izraelu.

Ari Libsker iz nekog razloga snima ovaj film u crno-beloj slici znatnim delom. Nisam ukačio znakovitost tog rešenja, naročito jer su jarke boje karakteristika pulpa, ali to nije ni bitno. Sat vremena ovog filma je dobar impuls za dalje izučavanje ovog fenomena o kom ima dosta literature.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

Nisam očekivao da bi mi film u kom neko tako srčano citira POINT BREAK kao svoju ličnu ideologiju, mogao biti tako mlak.

Ipak, DANGEROUS ANIMALS sa kojim je Sean Byrne ove godine imao velikog uspeha, zaista ni približno ne zaslužuje hype koji je zadobio.

Ovo je mlak, prilično dosadan, repetitivan film o psihopati koji iz nekog nejasnog razloga sebi kopa jamu držeći turistkinje u zatočeništvu ne bi li ih ponekad bacio ajkulama i to snimao VHS kamerom.

Kako bi to uradio, on ubija njihove partnere sa kojima dolaze da iz kaveza pod vodom "plivaju sa ajkulama" i tako eto, malo im drži monologe o ajkulama sa kojima se on poistovećuje jer i sebe vidi kao nekog apex predatora.

Jai Courtney nije izgradio karijeru kojoj se nadao u Holivudu i ovde igra glavnog psihopatu i kao jedna fizički impozantna figura svakako uspeva da bude ubedljiv u nekom čist tehničkom smislu ali film je nemaštovit u svakom pogledu.

Mladi par koji se razdvoji i zato devojka upadne u opasnosti, trudi se da napravi kao neki odnos među likovima, i deluje da su se ti glumci zainteresovali da od ovoga naprave nešto zanimljivo, PRE SVEGA SEBI,, ali i publici, međutim, ta njihova ljubavna priča je potpuno nevešto ispraćena, sa ogromnim pauzama u kojima je presečena nekom generic slasher šikanerijom, i činjenica da Sean Byrne to želi kao da istakne u pogledu izraza deluje naročito smešno.

U svakom slučaju, pitanje suspensea je individualna stvar. Meni ovaj film, iako volim sharksploitation nije bio ama baš nimalo napet. To ne znači da drugima neće biti, ali čini mi se da to nije njegov osnovni problem jer je torture porn s ajkulama manje bitan zahvat, pa ni sam Byrne ne insistira na tome.

Ostaje zapravo dilema a šta je to osnovno u ovom filmu? Ako je to horor, ima ga malo i nije strašan jer je generic i ako smo se nečega plašili, to je bilo u drugim filmovima. Ako je to priča o junacima koje sudbina poveže a ajkula zapečati stav da ne treba da budu sami, to je tek nedovoljno razvijeno. Nadam se samo da nije mislio da je priča o psihopatologiji bitna jer je ona tek zanemarljivog dometa ovde.

Trud svih sektora ekipe je evidentan u ovom filmu. I kao fan Ozploitationa voleo bih da je film bolje, međutim nije, što njegov uspeh čini dobrodošlim ali krajnje nezasluženim.

* * / * * * *

[crippled_avenger]

Steven C. Miller je jedan od retkih DTV poslenika koji se bavi suštinski konvencionalnim izrazom, a da povremeno ume da ubode.

Njegov film LINE OF DUTY doneo je jednostavan dvoboj Aarona Eckharta i Bena McKenzieja, a UNDER FIRE ponovo ulazi u sfere policijskog filma na drugačiji način.

Dok je LINE OF DUTY urbani film, na liniji DIE HARD gde policajac treba da spreči nesputanog i destruktivnog osvetnika, UNDER FIRE je u mešavina filma zatvorene situacije i buddy flicka.

Kada smo poslednji put gledali dobar buddy cop film? Teško je setiti se.

Steven C. Miller je snimio film koji svakako neće zaseniti LETHAL WEAPON, pa ni BAD BOYSe, ali poslužiće kao zamena, kada ovih nema.

Priča prati dvojicu undercover agenata koji kada pokrenu hapšenje shvate da su na istom zadatku i da su se uspešno krili ne samo od kartela nego i jedan od drugog. Drug bust polazi nizbrdo u svakom smislu ali pre nego što se pobiju sa kartelom, na čistini kreće da ih skida snajperista koji ima neku treću agendu.

Njih dvojica moraju da se izbore sa snajperistom, reše slučaj i izvuku živu glavu i Miller pravi dinamičan, propulzivan film, sa borbenim duhom i onom vrstom visceralnosti koja čini da ova zapravo niskobudžetna interpretacija buddy cop filma dobije smisao.

Akcija i suspensea ima, povremeno je kreativna. Banter je isporučen sa puno energije. Scenario nije na nivou Shanea Blacka ali Mason Gooding i Dylan Sprouse uspevaju da sve ovo dignu na zadovoljavajući nivo. Odette Annable je dobra zamena za Patsy Kensit u LETHAL WEAPON 2, ali i Rene Russo.

I na kraju cela ova stvar zaista vredi mnogo više nego što je koštala.

Film ima duh, ima atmosferu, ima energiju, ima glumce koji to uspevaju da kanališu. Miller je uspeo da pronađe modus u kome su pare kojima raspolaže dovoljne da napravi to što želi, a da se ne uplete kao što mu se desilo u WEREWOVESima recimo. I na kraju, UNDER FIRE uz LINE OF DUTY uzima svoje mesto na vrhunci njegovog opusa.

Ne bih da dajem pogrešne ideje, ali ako bih želeo da vidim neki DTV nastavak, svakako bi to bio UNDER FIRE 2 jer Mason Gooding i Dylan Sprouse imaju šta još da pruže.

* * * / * * * *

[crippled_avenger]

Mehmete, očekujemo od tebe da osvetlaš obraz i javiš kako izgleda prva igra koju je napravila kuća Wolfhaus Games koju vode Joe Dietsch i Louie Gibson.

https://youtu.be/TsiAtDLcWvc?si=VWxppuFczipYNBci

[Meho Krljic]

Nažalost ovo je standardni moderni survival co-op naslov što znači da ja nemam ni vremena ni tehničkih uslova (prijatelje) da to igram tako da.. ehhh...

[crippled_avenger]

Filmovi i serije o ekipama hitne pomoći su brojni. I neki od njih poput prošlogodišnjeg/ pretprošlogodišnjeg APSHALT CITY/ BLACK FLIES su genijalni, ali konkurencija je velika.

No, čak i da televiziju ne uzimamo u obzir, a na njoj je posao paramedica zaista dobio brojne interpretacije, CODE 3 Christophera Leonea se nalazi negde pri sredini te ponude.

Rainn Wilson i Lil Rel Howery su producirali ovaj film, i uprkos njima dvojici u podeli, i dozi crnog humora, ovaj film nije komedija. Kad god nudi duhovitost proisteklu iz situacije funkcioniše solidno, kad pokušava da izgradi geg baš i ne, iako su njih dvojica tu i trebalo da im je to specijalnost.

Rob Riggle kao sujetni hirurg koji šefuje hitnim prijemom takođe nije baš sjajna solucija, naročito jer je on jednodimenzionalan glumac i igra jednodimenzionalan lik.

I tako na sitno CODE 3 se kruni kao film uprkos tome što je bio na granici da bude u potpunosti dobar, samo da je malo pažljivije izveden.

Nisu mi smetala probijanja četvrtog zida i obraćanja Rainna Wilsona kameri, i to je čak dosta uspelo u izvedbi. Problem je međutim što sama dopuna onome što smo videli zapravo nije bila supstancijalna i nije dodavala filmu ni na jednom nivou, naprotiv, nije ga učinila bitno duhovitijim, slojevitijim, pa ni stilski bogatijim na kraju krajeva.

Na kraju, Leone je bio ubeđen da je jako stylish po načinu na koji je napravio film ali zapravo stil je ono što ga je izdalo i što je rezultiralo time da film nije onoliko dobar koliko pretenduje da bude.

CODE 3 ipak, i zbog teme i zbog miljea, i zbog toga što je jako teško snimiti loš film o radu hitne pomoći u Los Anđelesu, ima svoje mesto i teško mi je da zamislim okolnosti u kojima ovaj film neće lepo zaživeti na malom ekranu.

* * 1/2 / * * * *

[crippled_avenger]

Nažalost ovo je standardni moderni survival co-op naslov što znači da ja nemam ni vremena ni tehničkih uslova (prijatelje) da to igram tako da.. ehhh...

Ipak, voleo bih da pogledaš HAPPY HUNTING. Pa da mi onda ponoviš ovo...

[crippled_avenger]

ЧЕЛОВЕК НИОТКУДА Renata Davljetanova je ruski pokušaj da snimi SF romcom o putovanju u svemir i kroz vreme, i nažalost ne uspeva da dobaci do high concept kvaliteta koji holivudski filmovi ovog tipa imaju.

Od svih copywoodskih premisa ova je svakako baš organska. Putnik u kosmos iz 1960. je nestao i pojavio se u sadašnjosti. Kosmonaut leži zatvoren u sanatorijumu tokom šezdesetih, primećuje nešto čudno, beži i shvata da je u sadašnjosti.

Upoznaje ženu s kojom se loše razume, saznaje šta mu rade potomci, jure ga tajni agenti, sve je tu, ali nema one osnovne stvari.

Priča nije uspela da unese život u svoje polovne elemente, a ako ćemo iskreno, nije uspela ni da oživi epohu niti da nas zaseni maštom.

Ovo je film koji je morao biti vitalan, energičan i maštovit, a on je nažalost sve samo to nije.

* 1/2 / * * * *