To je samo rat

[Hrundi V. Bakshi]

Priča o jednom minobacaču, a zapravo priča o rupama u zemlji, mada je i o rupama u glavi, nastalim kako od promaje, tako i od puščanih zrna, ali i priča o magarcu, mada se on nigde ne spominje, ali mi je kao motiv uvek bio zanimljiv, kao nadživotinja. Priča bez priče o potrebi da se priča. Zapravo, reč je o jeseni kad joj vreme nije. O kiši.

Na fotografiji, rupa u zemlji, minobacač 82mm, sa desne strane moja malenkost, i magarac je tu negde, samo se ne vidi.









ТО ЈЕ САМО РАТ

   Не знам како почињу ратови. Све ме се мање тиче како се завршавају. Ваљда о томе не треба причати, можда се само деси, дође однекуд уз грмљавину, из замрачених соба где се пије добра капљица и где је разговор само ромор, двосмислено домунђавање. Тешко је замислити да постоје те тихе собе из којих допире успављива музика. Грува, бије, праска, стење, звижди, пишти, урла. То је мој дан. Зебе, гребе, плаче, цвили, хропће, дрхти, блуди. Ноћ ми је то. Над мојом главом лете пројектили, баш као у оној песми. Бићу херој комшилука. Гранате лете. Неко ми је дошапнуо да су то птице. Тада сам имао шлем. Причало се, тих дана, у рововима, о ластама. Кад човек остане без шлема, лака је мета птичјем измету. Бићеш херој. Нико не зна да си отишао заувек.
   Изгубио сам шлем у неком шљивику пре два дана. Сада ме од метка штити само динароидна лобања, тврда за горштачко камење, кафанске столице, женске пољупце (и пљувачку), али не и за калибар 7, 62. Ноћас, из мрака, из подножја, пуца ка нама. Трчимо, падамо, водници вичу, издају команде, и они падају, трчимо. У блату сам, поред мене разрована земља у наносима досеже до бедара, лежим и, задихан, слушам. Неко јауче. То није јаук. То није ништа. Ја хоћу да то буде ништа. Сева. Опет нас дижу, команда: трчи онамо, брже, брже! Тамо, пуцај, пуцај! И ја пуцам, из паповке, извучене ко зна одакле, прастаре. Маши, дебело маши, заноси улево. Трчим, стењем, стежем пушку, нема у мени жеље да убијам, само потребе да не мирујем, камен ме некакав пробада под ребрима, у стомаку, глад, погнут сам. Звижди. Из саме се земље просипа, као бујица, оцвала жуч спаљеног кукурузишта, гаврански збор над пепелиштима. Данас освајамо што смо јуче изгубили, сутра ћемо изгубити што смо данас освојили. Не знам, не знам... можда све и треба да буде овако. Ко сам ја да о томе одлучујем? Трчи, трчи! Пуцај, пуцај! Циљам удесно, да бих што више машио налево, али она средина, оно топло месо у униформи које пуца на мене, некако измиче, као што и сам измичем. Докле? Зашто?

   Негде у картону пише како се зовем. Није важно. Зову ме Ноћни. Негде у картону пише ВЕС 11105, минобацачка пешадија. Није важно. Био сам нишанџија, изгубио сам нишанску справу, па смо неко време гађали наслепо. Онда смо, у рову, оставили минобацач, сад је страшило у већ оглоданом пољу. Није било више мина. Или је било мина, али смо изгубили лафет. Не знам. Није важно. Важно је оно што је испред мене. Гледам: дуга голет, хладна, и протеже си низ неку реку, у шуму, где се расипа у мрак, иза, у планину која штрчи у мраку, као расчеречена птица.
   Чекамо, у јарку, једемо, имам две конзерве и, срећом, не много устајалу воду. Ћутимо, јер тако је лакше. Жваћем и гутам полако, као да ме нешто стиска у грлу. Низ ромињаву земљу која нас као грудобран штити од оних тамо, слива се блатна вода, јесен је. Није хладно, али влажно је, кости се тресу, мрзну од испаравања топле, смочене земље. Тихо је. Гледам лица, око себе, чини ми се као да урањају у блато, стапају се са земљом, као да желе да нестану, да се својом кожом испреплићу са корењем и иловачом, да се здрвене, ту где јесу, и да остану, таква, слеђена, угљенисана. Гледам, лица, и не познајем их. Онај мали, из мог вода, (како се оно зваше?), изгубљен је. Зури у помрчину и стишће пушку, аутоматску, и дртхи. Гледам и даље, кувар, којем знам име, гребе по земљи, нешто тражи, псује, а сав је умазан остацима хране, стишће пушку, аутоматску, и копа, земљу, као у да у њој хоће да изгуби нешто, можебити овај сиви дан. Иза њих, у јарку, седе, као наслагане вреће гована, рмпалија из друге чете, добар стрелац, али без пушке, који стишће цигарету, неупаљену, и претвара се да спава, па онда, наспрам њега, у јарку, у води, седи дебељко, сав зарозан и полунаг, са паповком у руци, која му је уперена, негде, у оне тамо, преко. Он певуши, јер воли, и јер је увек певушио. Иза њега, седе, у мокраћи и каљузи, људи. Нико не сличи, и свако се од њих, друкчијом аномалијом приближава једној животињи, па тако, гледајући, ја видим прасе, тигра, мрмота, јарца, горилу, лењивца... Тако ми је лакше, лакше да их распознам. И заборавим.   
Пада ноћ. Месечина, од када је почело ово у чему смо, више нема ону сваконоћну, сталну боју, већ клизи по своду као сљуштена, натрула змија, хрскава и бледа. И онда, у ноћи, почињемо да зебемо, мокри, сањиви, пребијени. Неко кашље, неко зева, неко цупка, а сви ћуте. Јер, тако је најлакше. И ја ћутим. Неко ми псује оца што смо морали да оставимо минобацач. Разлупили смо њиме туце глава, каже, оних, њихових, тамо, преко. Разлупао ми је кичму, док сам га теглио, одговарам том неком, у себи. Срећом, и они тамо, преко, немају минобацаче, па се не гађамо више. Тишина је, и звижде само меци, свакојаки, понекад севну, сецну, прозује и распрше се негде, у блату. Запуцам и ја, на махове. Да ми је шлем.

   Премда нас је све мање, пребацили су ме у извиђаче. Тражио сам шлем, ако ћу већ да извиђам, рекли су да нема. Могу ли добити бар аутоматску, ова моја пушка заноси, питао сам, рекли су да се снађем са оним што имам. И тако, већ седам дана извиђам, ни сам не знам шта. Пошаљу ме, некамо, у шуму, низ вододерину, ноћу (зато ме и зову Ноћни), да извиђам. Нема појма о чему се ради, јер, углавном, не видим ништа. Они тамо, преко, притајили су се и пуцају само када се крећемо, а ми морамо да се крећемо, таква је тактика. Не знам колико их је, али смрде. Или, то ја смрдим, или ко зна шта? Можда земља заудара, небо, можда је такво било одувек, само му је требало овакво једно изгарање, овај пламен, да се разголити и осети. Ноћи су несвакидашње, тихе од када је почело да грува, ничега нема, на обзорју, ни ветра, ни светлости, ни птица. Боли ме нога. Увек, када је влага, мене боли нога, као и све бивше рагбисте, колена. Идем да извиђам, идем, само да заварам мисао.
   Уз брдо, па до врха, начичкане су куће, разрушене и шупље. Већ их је обузео чупави коров, и дави их, до нагорелих кровних греда. Пролазим кроз те сенке, иза зидова, погнут, успињем се уз брдо, желим на врх. Немам о чему да мислим. Када бих мислио, не бих се попео, одустао бих и скинуо све са себе и побегао, у шуму, у мрак. Не осећам, затомљујем жељу да нешто викнем, не за то што бих се одао њима, већ што бих се, у ноћи, разголитио пред самим собом. Зато ћутим. Ја сам извиђач. Ја извиђам. То је све што је важно. Све друго је сувишно, чак би и шлем био сувишан, чак и нова пушка би била терет. Пузим кроз грмље, повремено застајкујући, да ослушнем. Киша, ромиња, негде. Лишће се напреже, надима на ветру, и то је све. Са оне стране брда, у мрклини, не чује се ништа. Тамо су, негде, у јарковима, они. Можда неки од њих, њихов извиђач, вере се уз ону страну брда, да погледа, ка нама, који смо овде, у јарковима. Морам да будем опрезан. Репетирам пушку, колико могу тише. Скоро ћу бити на врху. Морам бити тих.
   Али, нема никога, ничега. Месец, саструган облацима, сове, оголело грање, и то је све. Пода мном, ка оној другој страни брда, пружају се гранатама разрована поља, и мртви, на месечини мртвој, лако уочљиви, као згомилано камење, расути свуда су, мртви и срећни. Свуда су, у таласима, јаркови, као границе. У њима, они, седе, као и ми што седимо, и једу, из конзерви, и тамо, има, у њима, и прасета и тигра и мрмота и јарца и гориле и лењивца. Можда ће запуцати? Сакривам се иза стабла, и гледам. Мирно је, ништа се не миче. Припалио бих, имам целу паклу, неотпаковану, последњу. Не мислим, не желим да мислим, да ли зато што ми се дувани или зато што желим да запуцају у жар, да се већ једном заврши ово, ово... извиђање.
   За добар видик потребан је добар видиковац. А ја лежим и, кроз мокро грање, преко отисака стопа у којима труне синоћна кишница, видим само себе, неког замишљеног, далеког себе, онаквог какав бих био да нема рата. То је далеко. Извидио сам беду те даљине. Више немам одговоре, не знам шта је шта. Лудило почиње само од себе, рекли су, генетски се преноси, или неком траумом добија. Увек сам тврдио да пуно говоре. И криво. Ништа не настаје само од себе. Тешко је наћи зрнце разума, мучно је трагати за узроцима и праузроцима. Моје је само да гледам, да осматрам. Плашим се да ћу једне ноћи, са оне стране брда, у неумитном приближавању, у обостраном извиђању, затећи самога себе, и да ћу запуцати. Сутра ћу опет пунити пушку, трчати, залегати, скривати се, ноћу, опет ћу извиђати у каквом је стању лудило, тамо, овде, свуда. Мораћу да набавим шлем.

   Када се вратим, у зору, спавају. Мрмот у наручју гориле, лењивац склупчан, тигар приправан. Улазим тихо, у ров, и седам, знајући да нема још много времена. Отпијам гутљај воде и чекам. Зоре кратко трају, сама обданица жури да што пре мине преко свода, да нас не гледа, бестијалне, по земљи, у блату, грозећи нас се, па се све мора обављати брзо, у трку. Устај! Устај! Трчи, преко, горе! Јури, јури! И немаш где, него да устанеш, да трчиш, да јуриш, тамо, где ти вичу да треба, погрбљен, и да пуцаш, из чега имаш, мецима из пушака, псовкама из уста, било чим. Лево, десно, пењеш се, падаш, на трен их видиш, њих, како провирују из јаркова, пуцају, и ти пуцаш, у њих, али их, некако, не погађаш, ни они тебе, као у сну. Онда зачујеш – заклон!, и склупчаш се међу кртичњаке, јер немаш иза чега да се скријеш. Љубиш мокру, хладну земљу, својим телом, натапаш је језом, а она тебе, као матера, чува. Чекаш. Звижди. Брије. Команде, гласови, узвици, јауци. Долећу, из далека, артиљеријски пројектили, тешки, брзни, 155, 262 милиметара, суну, изнад, наши и њихови, и згроме се негде, иза твојих леђа, испред, близу, јако близу. Све се протресе и зачијука, продрма ти утробу. Онда опет трчи! Трчи! Трчиш, на коленима, некако, некамо, не знаш ни где ни како, пуцаш, али то више није пуцање, јер немаш метака у пушци, застајеш, вадиш оно мало метака из џепова, пуниш пушку, на коленима, и опет, трчиш, некамо, пуцаш, а они вире, пуцају, чекају, и то тако траје, и трајаће, до ноћи, нове, можда последње.

   А онда, опет, јарак. Овај, нови, тесан је, плитак, а заудара на трулеж, на угинуле свиње и лешине туђих успомена, кривудав је, и чете се, расуте, расплињују у дубини фронта по два, три километра, слабећи грудобран. Једеш, из конзерве, и ћутиш. Неко те виче, Ноћни!, Ноћни!, а ти гураш главу у крагну, спушташ поглед, и глас пролази поред тебе, и даље се оглашавајући, док нестане, негде, у даљини јарка, иза. Припаљујеш, напокон, цигарету, и тек онда, бојажљиво, пушташ мисли да теку. Радујеш се томе, очекујеш нешто, кажеш себи, хеј, мисао!, и отвориш се, као пупољак, да чујеш. Али, онда, схватиш празнину. Немаш о чему да размишљаш. Била би то увреда, размислити. У рововима, све је више локви, улегнућа у земљи од људских телеса. Све је мање људи. Мисао ти бежи, подсмева ти се и негде, са висине, пиша по теби. Пиша. Лаје. Псује. Палиш цигарету за цигаретом и, зачудо, нико ти не тражи дим. Сви су ту, али и нису. Видиш да, заиста, њихова се лица пружају у корење које вири из земље и тамо, међу зубима стења, нестају. Проћи ће и ова ноћ...

    А ноћи, и оне вриште. Иза брда долази. Најрпе је то топот, сличан пропињању коња, а онда, уз пламен, долази тутњава и након клокота тишине, прасак и тресак. Да ми је шлем. Као када се дете плаши да заспи, па му ћебе које навуче преко главе даје илузију сигурности, тамо ми треба шлем. Да, био је онај пређашњи премали за моју главурду, и неудобан. Зар сам га заиста изгубио? Не бих да узимам мртвима. А има их, свуда их има. Не бојим се умирања, колико могућности да останем последњи. Било би то ружно, да нико у рову, након што ме донесу расуте утробе, не каже – ето, оде нам и Ноћни. Па да онда припале цигарете, и да кажу – био је он такав и такав човек. Само се у рату, ваљда, не одлаже умирање. И само се у рату, у шљивицима не губе шлемови...
   Сада смо већ далеко. Потиснули смо их, или су они нас. Узмичемо и напредујемо по земљи која је ничија. И свачија. Ноћас ће, можда, престати. Прича се да ћемо кући. Неки већ одлазе. Бацају пушке и одлазе, пресецају равни које су повучене кроз цеви туђих пушака, срећнији прођу, рањивији бивају сасечени. Други, су, опет, храбри, презиру те равни и насрћу, све претварају у један чвор у који су уплетене пушчане цеви. Њих не убија метак. Убија их оно што долази после. Живот.
Време је да и ја пођем. Кући. Којој кући, војниче? Па мојој, мојој кући, тамо, тамо, знаш већ где. Извади то писмо, војниче, извади га! Ево, ево писма. Шта пише, прочитај, војниче, гласно, адресу, брзо! Пише... (читам адресу, али ми је говор затомљен експлозијом). Да, то је та адреса. Тамо ти је мајка. А сад, сети се, сети се, војниче, да сте пре два дана пуцали на то село, твоје село. Је ли тако било? Јеси ли пуцао на кућу из тог писма? Јеси ли пуцао, војниче?
Јер, рат је, и ти не знаш како он почиње, али како одмиче, са све већим ужасом схваташ да је сваки његов могући крај, само један нови почетак.

[scallop]

Samo da overim da sam pročitao pre frtalj sata.

[Meho Krljic]

I ja sam ali mene guši ovaj self-indulgent stil. Mislim, prve tri rečenice su mi primer kako ne treba počinjati priču, to jest, kako isforsiranom filozofijom čitaoca odbiti od sebe. Da se razumemo, nije da nema pisaca koji mogu i tako - recimo, meni je Endimion bio predosadan roman ali je prvi pasus izvanredno jak (Ovo čitate iz pogrešnih razloga, beše prva rečenica?). I ne mogu da kažem da se autor ovde ne trudi i da nema zanatskih veština. Ima ritam, ima dobru kontrolu nad tonom, ima dara za slike. Ali meni je ova vrsta pripovedanja problematična. Akcenat je na ja-pa-ja, na fragmentima rata koje narator oslikava redosledom koji, barem meni,deluje kao potpuno arbitraran. Probao sam da čitam priču nasumičnim biranjem svakog sledećeg pasusa i deluje mi da se ništa ne menja, što meni sugeriše da ovo i nije priča nego meditacija nad slikama rata. Koje su pristojne, tu nema zbora, autor, rekoh, zna da oslika, zna da prikaže slike.

Ali su relacije između tih slika u najmanju ruku nevažne. Ništa mi ne znači inače simpatičan opis ljudi u jedinici jer taj opis ne služi ničemu drugom u priči. Može i bez njega. Dehumanizacija ljudi u ratu je koncept koji se efikasnije prikazuje kroz akciju, manje efikasno kroz programsko poistovećivanje ljudi sa životinjama.  Ništa mi ne znači to što je narator izgubio šlem, pa čak ni to što se kasnije podseti da mora da ga nabavi, jer ovaj detalj nema nikakvo razrešenje već je samo još jedna u nizu opcionih slika. Nadao sam se da će na kraju narator uzeti šlem od nekog palog protivnika (ili saveznika) jer bi to makar sugerisalo svest o tročinskoj strukturi pripovedanja, ali ništa od toga, naprotiv, narator i dalje kontemplira kako može, al neće... Ovoj priči, dakle, kako ja to vidim fali struktura. Ravna je, redosled opisa nije bitan a događaji koji se opisuju su opterćeni kontemplacijom koja je samozadovoljna i zaklanja stvarnosti rata.

Sve ovo vodi ka ponovo izrazito filozofskom zaključku koji ne proističe prirodno iz gorenapisanog jer (barem meni), ništa u ovoj priči i ne proističe jedno iz drugog. Dakle, meni fali narativ, kretanje od premise kroz razradu, preko preokreta do zaključka tako da zaključak proistekne iz onog što mu prethodi, a da likovi, recimo, na kraju priče budu drugačiji nego na početku, da se nešto u priči promeni.

No, to je u stvari i dobra vest jer autor ima ono što je možda teže naučiti - dakle, taj dar za slike, energiju rečenica - a sklapanje priče je, čini mi se, zanatsko znanje koje se može šablonski postaviti pa onda sa vremenom usavršavati.

[scallop]

Meho, sad ti skidam 10% bremena.

[Biki]

Bivsi ragbista, izvidjac, u rovu...interesantno. Ne znam kako to kisnica moze da trune, mozda moze ali mi se cini da je ta rec trune tu zalutala, kao sto je i bivsi ragbista zalutao u rat. 5eo kada ljude vidi kao zivotinje me je asociralo na Life of Pi. Lepi opisi jeseni i hladnoce.
Nemam vise vremena da pisem sad, mozda navratim opet veceras.
Hvala za pricu Hrundi

[Meho Krljic]

Meho, sad ti skidam 10% bremena.

Drago mi je, al nismo ovde zbog mene. Pomozimo autoru!!!!!!!

Ja bih dodao da meni ova priča - a nemam pojma je li autor omirisao rat ili ne - deluje kao promišljanje rata iz neke sintetičke perspektive, kao, da se nekako uglavi sve što se iz literature dalo o ratu pokupiti. Što je okej, naravno, ali mislim da bi svaki autor priče sa ovakvim aspiracijama trebalo da prouči - nikako da imitira - kako su o ratu pisali Remarci i Hemingveji, dakle, ljudi koji su proveli po rovovima najboljije godine, i videti kako iz njihovog pisanja izvire jedan izvanredno izoštreni fokus na egzistenciju i da su filozofiranja uzgredna i najčešće tek implicirana. Ovde je taj fokus razblažen ogromnom količinom refleksija na događaje koji deluju uopšteno, ne dovoljno preživljeno, tako da čitalac ni nema prostora da sam tumači slike i događaje nego dobija i sliku i njenu recenziju o istom trošku. Dakle, mislim da bi ovde koristila, kako rekoh, naglašenija struktura zapleta, razrade i raspleta, sa slikama koje stoje same za sebe kao simbolička uporišta na koja će čitalac da nasloni svoja tumačenja umesto da ta tumačenja dobija gratis od autora ("Други, су, опет, храбри, презиру те равни и насрћу, све претварају у један чвор у који су уплетене пушчане цеви. Њих не убија метак. Убија их оно што долази после. Живот. ")

[scallop]

Hrundi spada u najobdarenije učesnike radionice i u ZS 20 učestvuje sa dve priče. Raspolaže sa bogatim rečnikom i u više navrata mu je to i priznato. Sa druge strane, sklon je da to svima naglašava od naslova do sadržine. Takođe, u onome šta piše ima mimikrije sličnih napisa, a napomenuto mu je i da mu nedostaje dobra konstrukcija priče. Nažalost, nekonstruktivna zapažanja, a njih u ovoj sferi virtualnosti ne možemo da izbegnemo, prave stalnu štetu, pa se i dalje nalazi na istom mestu sa koga nam se i predstavio pre dve i po godine.

[Meho Krljic]

Evo, ja se trudim da dam konstruktivna, ali jasno je da sam više destruktivac     Nadam se da je autor kadar da iz mojih nepovezanih lupetanja ekstrahuje išta korisno.

[Josephine]

Meni se, naprotiv, dopada nadmenost Hrundijevog izraza.

Ali da, nedostaje tu nešto... Izraz nije zamena za narativ, valjda.

[scallop]

Meho, nisi ti Isus da nosiš grehe sveta. Dovoljni su ti i tvoji. Evo na šta sam mislio kad sam pominjao nekonstruktivna zapažanja.

[Meho Krljic]

Dobro, sad, greha nikad nije previše.    A glede D.-inog komentara, ne znam, možda je ona ranije  naširoko komentarisala autorove tekstove pa sad oseća da ne mora da se ponavlja nego samo daje siže iz koga će on da raspakuje detaljniju kritiku.

[Hrundi V. Bakshi]

Napisah da je priča bez priče o rupama u zemlji, ali, kao što sam se i plašio, nije moglo bez pitanja - je li, malac, a jesi li ti omirisao rata... Analiza. Čitaoci i čitači. U procentima. Alaha mi, naracija, naracija. Idem da vežem magare.

[Biki]

Napisah da je priča bez priče o rupama u zemlji, ali, kao što sam se i plašio, nije moglo bez pitanja - je li, malac, a jesi li ti omirisao rata... Analiza. Čitaoci i čitači. U procentima. Alaha mi, naracija, naracija. Idem da vežem magare.

Zasta ga vezujes?

[Hrundi V. Bakshi]

Za rupu u zemlji, naravno.

[pokojni Steva]

Šta, i za pehotski minobacač se kopa rov za podlogu? Mi smo mislili da vi to ispaljujete s ramena.

[scallop]

Po navici. Folirant.

[Hrundi V. Bakshi]

Šta, i za pehotski minobacač se kopa rov za podlogu? Mi smo mislili da vi to ispaljujete s ramena.

Laskavo ste mislili o nama. I precenjeno. I mi smo samo ljudi. Doduše, s ramena gađamo naše, kurčenja radi, a njihove gađamo gospodski, sa postoljem, da ih manje boli. 

[Meho Krljic]

Žao mi je ako je moje pisanje odozgo jedino izazvalo sarkastičan komentar, što bi sugerisalo da nisam pisao sa dovoljno poštovanja za autora i ja se na tome izvinjavam. Takođe, ako to nije već očigledno, da podvučem da težište rečenice koja je zasmetala nije bilo na tome "jesi li ti, delijo stvarno ratovao?" već na tome da bez obzira da li jeste ili nije, autor pisanju o ratu prilazi na jedan, kako rekoh, sintetički način, odnosno, da u njemu (barem meni) odjekuje već napisano od strane drugih autora a neka proživljenost koja bi trebalo da bude bitna u priči pisanoj u prvom licu, iz očiju učesnika ratovanja, se ne  da dovoljno osetiti. Tako ovaj opisani rat, koji treba da simbolizuje sve ratove svojim besmislom, rutinom i drugim dehumanizujućim elementima, zapravo ostavlja utisak (opisa) rata sklopljenog prolaskom kroz bullet point listu onoga što je do sada literatura o ratu definisala kao važne elemente pisanja o ratu.