Priče iz snova

[Ivana]

Često mi se dešava da imam problema sa spavanjem. Neki to yovu poremećajem, ja to zovem klasično – insomnia. Jedne noci legao sam da spavam, popio sam sedative sa malo konjaka i legao da čitam. Mnogi se hvale kako ih čitanje knjiga pre spavanja uspavljuje, evo, i ja se oprobavam u tome vec mesecima i ništa. Čitao sam neki ljubavni roman u stilu sestara Bronte, al domaća verzija. San, naravno, nije hteo na oči. I dejstvo sedativa samo je otupelo moje pokrete, ali mi nije delovalo na mozak. Poludremež. Ja sam u pustinji. Polucrtani film. Ptica trkačica istrčava odnekud. Al ova je bila polunacrtana. Glava joj je bila živa. Telo nacrtano, noge žive. Odjednom, samo delovi te iste ptice su oko mene. Jedna noga leži nedaleko od mene i grči se. Onda se diže i kreće ka meni. Tri debela siva prsta su krenula ka mom vratu, dave me.  Moje telo se bori da dodje do vazduha. Dižem se sa jastuka. Oči su mi zatvorene, ja spavam, ali istovremeno sam i budan i guram oživelu nojevu nogu od sebe. Tada začujem krkljanje. To me trgne. Budim se u sobi svoje cimerke. Moje ruke su na njenom vratu. Ja je davim... – Samo si ušao u moju sobu, bez kucanja, bez reči, oči su ti bile otvorene, caklile su se na prigušenoj svetlosti i krenu si na mene s namerom da me ugušiš. – Kunem se, nikad nisam imao ništa protiv nje, čak me nije ni privlačila, bila je predebela za moj ukus. Dva dana kasnije, napustila je stan. Ovo je vec sedamnaesti stanar koji me je napustio. Moraću da nađem manji stan ili da se ozbiljno pozabavim svojim lucidnim snovima...

[Ivana]

Poydrav, Sagitovci, evo neki delovi moje zbirke pricica. Pogledajte, prosudite. Pozdrav od Ivane. Član koji va sdugo prati, i konačno evo me i da se javim

[Agota]

https://www.youtube.com/watch?v=MhZToS11TPU

[Ivana]

Pa nego kako, ona mi je bila glavna i jedina inspiracija

[Ivana]

San 2.
- Te noći zaspala sam rano. Možda i ranije nego obično. Sve što mi se dešavalo tih dana nije bilo posebno zanimljivo ni po čemu se nije isticalo. Međutim, taj san... bilo je nešto najčudnije u mom životu, koliko god to zvucalo sada nelogično, jer san nije život, zar ne?
Stajala sam ispred svoje zgrade. Bio je to lep prolećni dan. Rano posle podne. Stajala sam ispred nekakve radnje. Kasnije sam tek shvatila da je to nekakva banka, koja u zbilji ne postoji, nego u mojoj snevanoj stvarnosti bila je istinita i veoma popularna. To da je bila popularna, videlo se po mnoštvu ljudi koji su stajali u redu ispred šaltera. Sve to sam gledala kroz staklo banke. Čekala sam nekoga. Mislim sestru. Ili verenika, ne sećam se više. Sela sam na klupicu ispred banke. Ustvari, bio je to nekakav širi betonski stubić koji je samo podsećao na klupicu. Ne znam zašto sam zapamtila te detalje, a to koga sam zapravo čekala ne znam. U jednom momentu čudna grupa mladića mi je skrenula pažnju. Bili su jako visoki i zgodni, nasuprot mom zdepastom vereniku,  te nisam mogla  da ih ne primetim. Ušli su u banku. Tada sam shvatila da nešto nije u redu. Osetila sam da će nešto loše da se desi i pozvala tog kog sam čekala da izađe odmah. Videla sam ubrzo komešanje u banci. Ljudi su se uzvrpoljili, krenula sam da udjem unutra, ali ispred mene je brzim hodom projurio mladić, jedan od onih zgodnih, imao je braon kožnu jaknu i farmerke i divnu smeđu, uljem natopljenu tršavu kosu. Jurio je ka meni, nije se zaustavljao. Uperio je cev u mene i pucao. Pogodio me je u stomak. U jetru, mislim. Pala sam. Sve je odjednom stalo. Nisam čula više zvuke, sve što sam videla bile su slike – ostali su pojurili za lepotanom tršave kose, žene su vrištale bez glasa, deca su plakala nemo. Zaklapala sam oči. Svaki put kad bih ih zatvorila, nestajao je svet, sve je postajalo tamno. Ništa. Prazno. Sve ređe sam se vraćala u stvarnost. Dok se oči konačno nisu privikle na mrak. Tačnije, to nije ni bio pravi mrak, to je onaj osećaj kao kad zatvorimo oči kad bismo da spavamo, a bez misli smo u glavi. Samo praznina. Nije bilo bola, nije bilo osećanja, nije bilo zvukova. Samo praznina.
Tada sam se trgla.
Tog jutra ustala sam srećna što sam živa, i što je sve bio samo san. Ali sreću je brzo smenila briga. Šta ako je smrt takva. Večno ništavilo? Zar svaka duša provede svoju večnost na takvom mestu? Ma šta mestu, ono nije nikakvo mesto, onde nema prostora, nema zvukova, nema misli, nema osećanja. Samo tama, kao kada zatvorimo oči s namerom da spavamo oslobodjeni svih misli. Samo praznina... 

[angel011]

Pogrešila si podforum  , priče idu ovamo: http://www.znaksagite.com/diskusije/index.php/board,86.0.html

[Ivana]

Ja se onda ispricavam, pa prelazim tamo. Hvala na obavjesti

[Ivana]

PS idalje ne kontam gde stoje price i gde da kacim iste?! :/

[Anomander Rejk]

Književna radionica :
http://www.znaksagite.com/diskusije/index.php/board,86.0.html