Da li bi neko čitao?

[scallop]

Okupljanje

Numer Iliot

Dvestadvadeset i sedam generacija Spora proteklo je do trenutka kada je ponovo počelo da se šuška o njemu.

Računali smo pomno koliko je to u godinama. Izgleda da je samo Numerima bilo važno da se vodi računa u vrednostima koje može da potvrdi Sunce. Svi drugi su odbacili sećanje na trenutak kada je legenda zamenila istoriju. Kao i kod svih drugih dugih tradicija i u Legendi o Sporu bilo je toliko neslaganja da je većina naroda odbacila naše računice i počela sve da prihvata u granicama svojih ograničenja. Proseci su se nametnuli kao činjenice i svima je bilo prihvatljivo da je generacija od trideset i dve godine dovoljno dobar broj. Malo njih je znalo da je to netačno, a oni kojima je život bio preči od raspravljanja o decimalama, prepustili su zamajavanje zaludnima. Sve u svemu, mi Numeri smo zbog toga bili puki siromasi, jer malo ko je mogao živi od brojanja.

Požalio sam što se čitava priča obnovila kad mi je najviše nedostajala. Životarenje od predviđanja pravog vremena za setvu i žetvu, tačnog dana za pripuštanje nerasta ili bika, govorenja bračnih posveta ili sricanja oporuka nepismenih nepismenima, okončalo se taman nekako u vreme kada mi je sve dodijalo i kad sam poželeo da se vrate dani u kojima smo bili cenjeni i primani tamo gde ni vrlo bogati i čuveni nisu imali pristupa. Vojnici satrapa Hamasina pokupili su me sa slave na kojoj sam recitovao zdravice i uz njih ispijao pehare kvasa sa onima koji su bili po volji domaćina. Već sam bio pijan, sa vlažnim mrljama po raščupanoj bradi i masnim flekama na dugoj haljini po kojoj su nas Numere razlikovali od drugih ljudi.

Mislio sam da me Hamasin u goste zove, da će mi dati nove haljine i sobu sa krevetom nad kojim baldahin nosi nebo, da će me čekati sva ona jela koja raskužuju od belog luka i ovčetine što mi truje dah godinama i da ću vinom isprati otužan ukus kvasine i drugog bljutavog piva sa sebarskih slava. Budala ja, Iliot Komanski, doktor numerologije i mag svih magija Pansarmije! Idiot nedokazani svih brojanja generacija Spora i proračunavanja dana kada će nestati i poslednji njihov trag! Čekali smo da nastupi Homeotsko doba u kome bismo ga se sećali, a da ne mislimo na njegovu Restituciju ili na dolazak njegovih i naših Spasilaca iz najdubljeg Univerzuma. Umesto svega toga dobio sam kužnu rupu u kojoj me je Hamasin ostavio taman toliko dugo da svi moji snovi utrnu i da viđenje sa njim doživim kao prosvetljenje.

Otrežnjenje je bilo mučnije od svakodnevnog mamurluka.

* * *

Izlazak pred Hamasina mogao je da znači samo jednu od dve stvari: nagradu i priznanje ili propast i smrt. Iliot nije mogao da nasluti šta će ga od te dve mogućnosti snaći. Dok su ga vodili kroz slabo osvetljene hodnike nije bio siguran treperi li to on ili buktinje zataknute u gvozdene nosače na zidovima. Na kraju mu je bilo svejedno ko će prvi da zgasne. Više svetla nego u onoj rupi - bilo je dobrodošlo. Više svetla nego u hod-nicima mogao je samo da priželjkuje.

Svetla u prostoriji u koju su ga uveli bilo je isuviše.

Hamasin voli jasno da vidi svoje sužnje.

Dva stražara baciše Iliota pod njegove noge. Bednik je poželeo da ostane tako do kraja sveta, ali mu se do svesti probiše jasne vladareve reči:

"Podignite ga, da ga vidim!"

I podigli su ga.

Visio je u vazduhu kao prljava krpa i osećao se tako.

"Mnogo si prljav, Majstore Iliote." Hamasinov glas je bio dubok i hrapav, reči su zvučale ozbiljno, a iz očiju mu se caklio potsmeh.
Rekao bi Iliot njemu da su rupe u njegovom dvoru prljave, da je u prljavim domovima običnih ljudi viđao čistije podrume, da su u takvim podrumima s pažnjom slušali ono što bi jedan Numer mogao da kaže uz bokal vina i komad sira iz ulja na krišci dobrog toplog hleba. Ali, pred Hamasinom se tako ne govori, samo se odgovara ako se odgovor zna, a pitanja nije bilo već samo zaključak na koji se moglo samo slegnuti ramenima. Iliot nije ni to mogao jer su ga držali ispod pazuha, a trznuo se kao da želi to da učini. Pomislio je da ni Karađoz to ne bi mogao bolje.

Izgleda da je to razveselilo Hamasina jer je rekao:

"Pustite ga..."

Uspeo je da se ne sruči na pod poput vreće. Ostao je u položaju koji mu se činio sramnijim od onoga koji bi mogao da pravda iscrpljenošću i posledicom nepotrebnog i ponižavajućeg sužanjstva. Ta, on bi uvek dobrovoljno došao Hamasinu. Da ga je pozvao pohitao bi bez razmišljanja. Na licu mu se sve to čitalo kada je uspeo da uzvrati pogled svom gospodaru.

"Da ste me pozvali, gospodaru..."

"Znam, Iliote." Hamasin se blago nasmešio. "Ali, ja volim ljude kad su malo mekši. Čini mi se da se tada lakše i brže razumemo i dogovorimo. Hoćeš li da se najpre opereš i odeneš, pa da popričamo ili bi radije da me prvo saslušaš, pa da te pošaljem u tvoje prostorije..."

"Koje moje prostorije?" Starac je dozvolio da mu se kroz glas probije nezadovoljstvo.

"Ako izrekneš još nešto slično, biće to one odakle su te doveli." Hamasin više nije sedeo udobno zavaljen na svom prestolu. Delimično se uspravio i oslonio šakama na kolena. Osmeh mu je nestao sa lica. "Mislim da ćeš se oprati kasnije. Nego, poznaješ li ti još svoj zanat?"

"Koji..? Po... poznajem..."

"Onako kako si ga nekada znao?"

"Baš tako, gospodaru..." Iliotu poče da se vraća krv u lice, bar onoliko koliko se od brade moglo videti. "Istina je da ljudi sve ređe traže da im se broji sudbina... Ali, ako gospodar želi..."

Hamasin se upiljio u oči starom Numeru kao da prelistava sve brojne nizove koje je ovaj nekada ispisivao. Pokušavao je da pronikne koliko su njegovih zapisa vino i kvas isplaknuli, a koliko je ostalo u toj ćelavoj lobanji ili negde u svratištima koja je obilazio i pribežištima gde se od zimskih mrazeva čuvao.

"Ne trebaš mi da mi sudbinu brojiš – sam je brojim. Čuvaš li još svoje računice o Sporu? I gde su, jer su moji ljudi isprevrtali sve gde su ih tvoji tragovi poslednje dve godine navodili?"

Spor? Ah, da, Spor! Negde iza Iliotovih očiju uskovitlaše se brojevi i činilo mu se da mu i očne jabučice igraju od silnih plimnih talasa. Prepao se da to i Hamasin vidi i da može da dokuči njegove misli, te požuri sa odgovorom ne bi li dobio na vremenu da složi onaj koji će i silniku biti prihvatljiv:

"Računica je uvek drugačija jer je svaki protekli dan menja. Pravio sam zapise dok to nisam shvatio. Godinama nisam pravio nove. A, bitno je da li želiš istoriju ili legendu?"

"Istorije... legende... Ta, Iliote, ti bar znaš da je jedino istina važna, da istorije mogu biti lažne, a legende istinite... I nemoj mi postavljati pitanja, jer moje je da ih postavljam!" Hamasinove oči su dobile onu oštrinu od koje se drhti i pada na kolena. "Odgovori mi na pitanje, jer od tog odgovora zavisi da li ćeš ikada ponovo brojati!"

Vreme je usporilo. Dok bude ćutao neće biti važno da li će odgovor biti dobar ili loš. A onda, kleo je sebe jer se činilo da je prebrz, izreče u jednom dahu:

"Još mogu da... brojim..."

* * *

Numer Iliot

Poslao sam Hamasina u vražju mater dva sata pošto su me od njega odveli. Niko to njemu u lice ne govori, a mnogi mu misle. Proklete da su njegove pretnje i obećanja, njegova slatkorečivost i zlo koje mu se kroz brkove cedi! Budući da mi smrt nije odmah izrekao, na čas sam poverovao da sam mu dao pravi odgovor. Ništa nije rekao, samo je rukom odmahnuo i odveli su me. Kako to njegove sluge znaju šta im je činiti, a da ja ništa ne naslutim? Dok su me vodili hodnicima koji se nisu spuštali nazad, ka tamnicama, poverovao sam da će sve da bude u redu. Žiške su po zidovima drugačije treperile. A onda su me izveli u zadnje dvorište dvorca, tamo gde se samo dželati svom poslu raduju. Video sam i grede vešala i drveno postolje sa panjem gde se glave odsecaju. Smrčilo mi se i neko vreme sam video kako mi se glava kotrlja po skoreloj krvi mnogih koji su pod sekirom skončali i slušao kako mi vratni pršljenovi škripe i razdvajaju se da moždina iscuri i pomeša se sa zgrušanom krvi arterija i vena.

Osvestilo me je drmusanje negde dole, pod glavom oslonjenom na nešto što nije žuljalo moje teme, pod telom opuštenom na nekom sedištu, pod nogama oslonjenim na čvrsti pod. Negde su me vozili. I dalje čvrsto zatvorenih očiju posegnuo sam rukom i dotakao rukom nešto zgurano kraj mene. Bila je to jutena vreća i mogao sam da napipam meke i čvrste stvari potrpane u nju. Vreća je bila čvrsto svezana, ali moje ruke nisu! Nisu me vozili na neko smetlište, bio sam putnik, a vreća kraj mene - moj prtljag.

Jesam li dao Hamasinu dobar odgovor? Dozivao sam svoje poslednje reči izgovorene pred njim, ali u tim rečima nije bilo mudrosti. "Znam da brojim... još..." Koješta! Čitavog života sam brojao i ništa izbrojao nisam. Niko nikada nije izbrojao Spora. I kako ga izbrojati kad ne znamo kad je došao i da li je došao, ako je došao da li je otišao, ako je bio među nama koliko puta se pomešao sa nama ili sa bilo kojim drugim živim bićem, ako se mešao da li je ostavljao deo sebe za sobom ili je uvek ostajao po strani, da li je uopšte preživeo pad Saveza sa mašinama... Toliko toga da je nedovoljno pratiti hiljade života da bi se uključile sve promenljive. I šta to želi Hamasin? Mora da želi ako mu trebaju činjenice o Sporu. Ili je prepoznao moju nesigurnost i očekuje da je prenesem negde. Gde? Verovatno me tamo voze... Moram da odspavam ako će mi trebati bistra glava. A, trebaće mi...

* * *

"Jesu li ga odveli?"

"Jesu, gospodaru..."

"I svih petoro je sad tamo...?"

"Biće uskoro. Tako ste naredili..." Hamasinov savetnik bio je znatno mlađi od onoga koga je savetovao. I znao je da postavi više pitanja. Često se pitao da li savetnik treba da postavlja pitanja ili da daje odgovore, ugrizao bi sam sebe za usnu kad bi mu se to iznova dogodilo, ali gospodar nije gubio svoj mir pred tim pitanjima, kao da savetnik i treba da pita, a savetovani da odgovara. Onda je ta misao nadjačala ćutanje i on postavi novo pitanje: "A zašto treba da ih bude pet, a ne sedam, na primer? Sedmoro znaju više od  petoro."

Hamasin se naceri:

"Hajde, onda, da okupimo sve one kojima vladam..."

"Nisu svi iste pameti..."

"A, koliko ih je iste pameti?"

Eto pitanja, a savetnik Peram nije ima odgovor:

"Ne znam..."

Hamasin podiže šaku kao da želi nešto da pokaže. Onda ispruži jedan prst, pa šaku, pa onda obe šake:

"Jedan, najpametniji, bio bi dovoljan. Dvojica bi se zamerila jedan drugom. Trojica bi se bavila nadglasavanjem, četvorica bi se podelila... Petoro ne mogu da znaju šta bi ostali mogli da misle ili da dogovore. Sve što je više od toga pravi gungulu, a, priznaćeš, da ni nemamo toliko pametnih..."

"Gospodaru ne trebaju savetnici..." Peram je bio spreman da se povuče.

"Naprotiv. Kad god postaviš pitanje ja moram da preispitam da li sam do tada bio u pravu. Samo ti, Perame, pitaj, imam te za pitanja, a ne za odgovore."

Peram spusti glavu nisko. Nekako je bio siguran da gospodar zna šta radi. 

Gospodar nije bio tako siguran.

Inače, ne bi radio ništa.

Kapanje

Iliot

Pitanja i odgovori su kao stalaktiti i stalagmiti. Vekovi prođu u kapanju vodenih kapi zasićenih krečnjakom dok se na podlozi izgradi malo uzvišenje, milenijumi dok se pitanja i odgovori ne spoje u jedinstveni stub. Mnoga pitanja najčešće ostanu bez dovoljno odgovora. Tada pećinski stubovi ostanu nespojeni, a nedoumice bez konačne izvesnosti.

Pećina u koju se sporo spuštala grupa ljudi koja me je vodila sa sobom svedočila je u korist neizvesnosti. Mnoštvo započetih stubova stajalo je nedovršeno, a sa svodova su beznadežno sporo kapali brojni stalaktiti. Podzemne vode u ovim krajevima odavno su isprale svoje puteve i sobom donosile sve manje upotrebljivih materija. Baš kao što je vreme ispralo sve što bi moglo da se zna o Sporu, razmišljao sam.
 
Za čim je to tragao Hamasin i zbog čega je Spor postao tako važan? Odjednom. Treba da domislim šta bi to moglo biti, ali mi ništa nije padalo na um, pa sam više spavao nego što sam bio budan.  Kad stignem tamo gde me vode imaću dovoljno vremena, ako ikada dovoljno vremena ima. Kako se moje putovanje otezalo tako su moji vodiči postajali obzirniji. Neudobno tandrkanje u kolima sa konjskom zapregom zamenila je nosiljka sa pokrivkom, a nosači su se trudili da ujednačenim korakom učine da mi se čini da morem plovim. Jedino mi je i dalje smetala torba kraj mene. Manje zbog neudobnosti, a više zbog neutažene znatiželje šta mi je to Hamasin za put spakovao. Gde to putujem nije mi padalo na pamet, jer da se mislim bilo bi isuviše promenljivih; da pitam teško da bih dobio odgovor.

Tek pred pećinom sam video dnevno svetlo, ali, već je bio sumrak i daljine su bile zasenjene niskom maglom. Nisam znao kuda su me odveli, ali su mi naglasili da dalje moram da idem pešice, jer se u tu pećinu silazi na nogama a ne na rukama. Tamnoputi vođa grupe se iscerio zbog zbog uspešnog podrugivanja, a ja sam zadovoljstvo osetio tek kad sam video da će vreću morati da nosi on. Samo još dvojica su krenula sa nama. Ostali su odložili moju nosiljku, rasedlali svoje konje i počeli da pripremaju logor. Trajaće moje putovanje čim se spremaju za duži počinak.
   
Trajalo je. Stalno spuštanje krivudavom stazom, koja je zaobilazila čas vlažne stalagmite, čas omanje lokve bistre vode koja je nekud stalno oticala, ubrzo je utrnulo moje mišiće iznad kolena. Svaki novi korak izazivao je sve jači bol tako da sam se najzad sručio na vlažno tlo sa željom da tu ostanem zauvek. A prešli smo tek par stotina metara, ali pedesetak u dubinu. Baklja našeg vodiča osvetljavala je sledećih tridesetak metara koji su i dalje neumoljivo vodili nizbrdo, do sledećeg zavoja iza koga, znao sam vodi sledeći spust. Negde duboko pod nama mogao sam da čujem vodu kako teče. To će biti čitava reka koja nastaje iz svih lokvi koje smo do tada mimoišli. Koliko li je to duboko moralo da bude i koliko lokvi je pred nama?

Previše za moje godine.

Vođa grupe je dodao vreću čoveku do sebe, a mene natovario na svoje rame i dao znak da krenu dalje. Tako mu i treba kad se sprda sa jednim Numerom, bila je poslednja misao pre nego što sam ponovo izgubio svest. Nisam mogao da zapazim da se staza i dalje spuštala, nisam video kako zaobilazimo sve druge prepreke. Tek me je svetlost koja se probijala kroz moje istanjene kapke naterala da otvorim oči. Nalazio sam se na dnu čamca koji je, nošen maticom, izbijao zajedno sa osrednjom rekom izuzetno bistre vode na plitak pošljunčani gaz. Reka me je tu ostavila kao Mojsija među trskom papirusa. Razlika je bila u tome što je ovaj Mojsije bio star, a žena koja je prihvatila moju kolevku izuzetno mlada. Muškarci koji su me vodili i nosili sve vreme do tada ostali su u mraku pećine kao da se negde isprečila pregrada za njih, ali ne i za mene.

[M.M]

Ja bih čitao...

[saturnica]

jako dobro stilski odrađeno...sve teče glatko bez zapinjanja...

[scallop]

Naravno da jeste, ali pitanje je bilo da li bi neko to ČITAO?

[saturnica]

kod mene postoji pravilo da dužem tekstu dajem šansu do predesete stranice. eventualno stote ako je tekst poduži. tek nakon toga donosim zaključak o nastavku ili prekidu čitanja.
meni osobno ovo što je tu prezentirano nije ni naročito napeto ali ni dosadno. tako da sam zapravo neodlučna..

[Kimura]

Evo, ja sam pročitala i nastavila bih - ako ima dalje.

[saturnica]

dobro, da ne ispadne da previše mudrujem, ali ipak da pitam pisca, kako se to iz pozicije onesvještenog (pred kraj teksta), i prvog lica jednine, zna da se staza ipak spuštala i da su se pri tom zaobilazile prepreke? je li to kasnije negdje objašnjeno a sada nije vidljivo? ne znam ni postoji li opravdanje za sav taj silan tekst pisan u kurzivu?

[scallop]

Pa, kurziv je pripovedanje Numera. Budući da je izgubio svest: Nisam mogao da zapazim da se staza i dalje spuštala, nisam video kako zaobilazimo sve druge prepreke. , on ne tvrdi da jeste video.

[pokojni Steva]

Triput počinjao, iz četvrtog se naterao pa završio.
Ne, ne  bih ovo čitao. Slabo pripovedanje, makar što je epika. Dosadno do mrsomuđenja.

[SuperSynthetic]

Sitna slova + epska fantastika. Mislim... 

[scallop]

Da li neko jasno prepoznaje gde je tu epika, odnosno, epska fantastika?

[pokojni Steva]

Pa, kad nešto potrebuje 27 generacija da bi počelo da se "šuška" o tome, a pride je i dosadno, onda je to nepobitno epika.

[varvarin]

Ovde baš ima sitničara.
Čitao bih, bez uslova.

[saturnica]

Pa, kurziv je pripovedanje Numera. Budući da je izgubio svest: Nisam mogao da zapazim da se staza i dalje spuštala, nisam video kako zaobilazimo sve druge prepreke. , on ne tvrdi da jeste video.

Meni i dalje to izgleda kao tvrdnja, da je znao sto se dogada premda nista od toga nije vidio. No, recimo da je to i nebitno, jedan nevazan detalj. Sto se tice kurziva, nisam ljubitelj i misljenja sam da s njim treba pomalo, kao sa zacinima u hrani. Ako pretjeras, postaje nejestivo...

[pokojni Steva]

Vrlo je verovatno da sam sitničar. Tako su me učili da je najbolje. Dobro, nek' bude i da sam sitničar u najnegativnom smislu, zakeralo, al' meni se ne sviđa. Ovo nije pripovedanje neg' povlađivanje epskoj fantastici (koja, iz nekog razloga mora da bude dosadnija od zubobolje).
Ako bih morao da raščlanjujem – zašto taj pokušaj arhaične govorancije? Nije to ni govor neg' dodavanje patine na starostavno, šminkanje mesinga.
Ondak, što me je najviše izbacilo iz gaća, ima se odlična alkoholom podojena scena krkanluka, kad valjda sve i kreće. I kad bi trebalo da krene. Recitovanje. Odlično! A jok, baldahin odneo nebo...
Da sam bezobrazniji neg' što jesam, kazao bih da je ovo obično prepričavanje. Ili, možda neki oblik eksperimenta. Jer, rečima se barata sasvim suvislo. Čak i previše, zato sam (iznerviran) pomenuo mrsomuđenje.
Dalje, ,,Već sam bio pijan, sa vlažnim mrljama po raščupanoj bradi i masnim flekama na dugoj haljini po kojoj su nas Numere razlikovali od drugih ljudi". Dostojno jednog Prc Milojka u najnovijem izdavačkom pokušaju. Nacrt lika/scene koji se nikako nije smeo ovako proslediti nama na čitanje. Nema dalje.

[saturnica]

Nemoguce da je ovo Prc Milojkovo djelo. Cak ni s ovim kliseiziranim flekama na bradi i haljinama. Kod njega bi, s obzirom na duzinu prikazanog teksta naisli makar na jednu zamamnu ljepojku. A mozda bi pao i seks. Ovdje je u pitanju ipak, pretpostavljam, neki drugi majstor. Kad cemo saznati cije je ovo djelo?

[scallop]

Што смо нарекли кућње сљеме
и његово житно сјеме,
кућње му сљеме било тврдо,
темељито, за живота непромјенито,
а ако било и промјенито,
било му сретно и честито,
по његовој жељи а Божијој вољи.
Вазда брат домаћин испод свог кућњег сљемена
износио многа врсна сјемена,
носио их у поље, десном ногом крако,
а десном руком махо,
па куда год махнуо Бог му га задахнуо,
од неба му шкропило, а од земље плодило
па му свако сјеме изобила родило,
у бусу бусато, у класу класато,
на гувну много, у кући споро
и благословено ако Бог да.
Што смо нарекли за његову
срећну срећу, пуну и богату ћесу,
срећа му била срећна, честита,
дуговјека, племенита,
а ћеса вазда пуна и богата,
вазда у њој било доста,
па се стидна не застидио,
а страшна не препо,
дужнику дуг вратио,
цркви врата позлатио,
души мјеста ухватио
као срећни јунак ако Бог да...
Што смо нарекли за његово рало дубоко
и његово стадо широко,
рало му се познавало по воцима корисним
и тежацима веселим.
Стадо му се познавало по овцама многим,
по чобанима добрим,
куд год му ходило,
кући хаир и берићет доносило

[Stipan]

Biste li bili tako ljubazni da se okanete Milojka?

[scallop]

Kog smo se mi do sada okanuli? Daj, ne izigravaj primadonu. Čime si se okitio to ti ostaje u reveru, kao zaštitni znak.

[saturnica]

Biste li bili tako ljubazni da se okanete Milojka?
[/quote

Biste li bili tako ljubazni da se okanete Milojka?

Mimozo...

[Stipan]

Ti baš imaš problema sa tim citatima...

[SuperSynthetic]

Alo bre, ne mogu da čitam od vas!

[saturnica]

Ti baš imaš problema sa tim citatima...

Eh, da je samo s citatima...

[scallop]

Da se manemo Prcka i njegovih visprenih priloga.


Pokušaću da malo presaberem oskudne komentare:


Troje ne bi čitalo. Sintetik i Pokojni imaju načelne primedbe (epika, epska fantastika), Saturnica ima sitan zvoc povezan sa klišeima. Miljan i Varvarin bi čitali i mislim još jedan komentator, ali me ne držite za reč. Pregleda oko 150, od kojih je desetak mojih.


Osnovno pitanje je da li je tekst epska fantastika? Ne, sigurno nije. Epska fantastika se bavi prošlošću i prečesto izmaštanim alternativnim svetom. Ne bih da pokazujem prstom kao Boban, ali se pominje dvesta dvadesdet sedam, a ne dvadeset sedam generacija, pa je sigurno smešteno u BUDUĆNOST. Takođe, pominje se i pad Pakta sa mašinama. Magije, koja je obavezni pratilac "mača i magije" - nema. Dakle, radi se o vremenu posle pada civilizacije, a civilizacija je ko lukac, vremenom se ljušti sloj po sloj, pa nije čudo da ostaci izgledaju kao ponovo polirani mesing.


Budući da je veoma primetno da se radi o većem pisanom delu, mora da postoji značajna razlika između njega i kraće pisane forme na koju ste navikli. Mogao bih na ovom mestu komparativno da postavim uvodne delove više domaćih romana fantastike iz poslednjih par godina ne biste li ustanovili sličnosti i razlike. Međutim, autori su po pravilu nadrndani na takva brkanja u njihov tanjir, pa neću. Postoji nepisano pravilo da uvodni pasusi budu krajnje agresivni da bi prikopčali čitaoca, ali to pre važi za kratku formu nego za roman. Gotovo sve što sam čitao kasnije pada vrtoglavom brzinom, tako da pravilo ne važi za dužu pisanu formu. Posle par sati čitanja niko se ne seća šta ga je u priču uvelo. Osnov za dugotrajnije pisanije mora da bude postavka setinga i važnijih likova. Pročitano se upravo time bavi.


Još samo o pridevima. Njih ne sme da bude previše, ali ni premalo. Tamo gde ih ima mora da deluju u smislu vizualizacije priče, a ovde postoje da bi ukazali na pad glavnog lika.

[Kimura]

Da li je ova ''duža forma'' već dovršena ili tek treba da se piše?

Sad, što se tiče Scallopovog prethodnog posta, kao nešto iole korisno mogu da ponudim svoje čitalačko iskustvo.
Strpljiv sam čitalac. Bombastičan početak kod mene ne pali, bez obzira da li je u pitanju roman ili kratka priča, jednostavno zato što očekujem da se nastavi u sličnom intenzitetu. Pričica od stranu i po se može pisati u dahu, tako da se pitanje intenziteta možda i ne postavi, ali neko duže delo valja izbalansirati. Drugim rečima, dobar početak traži bar solidnu sredinu i još bolji kraj.

Gotovo sve što počnem, čitam do kraja i to mi se, verovali ili ne, često isplati.
Ne hajem za knjige kod kojih žurim da dočitam kraj samo da bih saznala ''šta je bilo onda''. Svesna sam da je za njihovo pisanje potrebna izvesna veština, možda ja nemam tu veštinu i ne bi bilo loše kad bih je stekla, ali na mojoj čitalačkoj skali ona ostaje drugorazredna i tu nema pomoći.
Sve što sam žureći čitala još brže sam zaboravila.
Osim toga, i meni vreme ide. Starim i sve je manje krajeva koje nisam u stanju da predvidim i, uopšte, za mene je sve manje iznenađenja i zagonetki.
 

[Skalar]

Читао бих. Имам ничим изазвану слутњу да је нешто о будућим Србима, или бар остацима Срба. А и слутим ту неку варијанту далеке будућности, која знања из прошлости види као магију, зато што је знање коришћења знања нестало, али га је остало довољно да се као нормална ствар прихвате дубоки универзум, машине и тако то.  А што се тиче напетости - није лоше, писано је тако да може да држи пажњу, бар за сада. Ако је ово Стипаново, онда се он накренуо бар за 90% у односу на то како је до сада писао.

[Kimura]

Tekst koji je Scallop ponudio meni nije ličio na epsku fantastiku, koji ja inače veoma volim - ako je dobra (poslednje reči su ključne).

Najviše volim epsku fantastiku koja ne liči odmah, od prve rečenice, na epsku fantastiku.
Isto bih mogla da kažem za svaki žanr.
A o tome koliko volim ono što jeste, ali i nije samo žanr, da i ne govorim! 

Scallopov tekst nudi jednu vrstu iznenađenja koja je, bar za mene, veoma poželjna.
Imamo kroki što asocira na davna vremena. Pominju se pehari, zdravice, baldahini, Karađoz, mag!
Međutim, grubi crtež nam, u isto vreme, nagoveštava nešto sasvim drugačije.
Nećemo ga nagrditi primedbom koja ukazuje na našu nespretnost ili neznanje, pa to pravdati  sa ''zašto ne bi moglo u nekom tamo izmišljenom svetu''.
Umesto toga, slede potezi koji naš crtež pretvaraju u nešto neočekivano.
Nadam se da će priča ići u tom smeru...

[saturnica]

Читао бих. Имам ничим изазвану слутњу да је нешто о будућим Србима, или бар остацима Срба. А и слутим ту неку варијанту далеке будућности, која знања из прошлости види као магију, зато што је знање коришћења знања нестало, али га је остало довољно да се као нормална ствар прихвате дубоки универзум, машине и тако то.  А што се тиче напетости - није лоше, писано је тако да може да држи пажњу, бар за сада. Ако је ово Стипаново, онда се он накренуо бар за 90% у односу на то како је до сада писао.

Čekaj da Prc Milojku dođe do mozga kako je svaka pomisao da je ovo njegov tekst, zapravo kompliment na kvadrat...

[Skalar]

Мислио сам на стил.

[Kimura]

Možda nisam nikakva pogađačica, ali meni ovaj uvod uopšte ne liči na Stipana.

[Biki]

Stigla sam dovde i tu sam prestala da citam jer sam izgubila interesovanje. Previse ponavljanja reci: negde, neko i nesto.

Osvestilo me je drmusanje negde dole, pod glavom oslonjenom na nešto što nije žuljalo moje teme, pod telom opuštenom na nekom sedištu, pod nogama oslonjenim na čvrsti pod. Negde su me vozili. I dalje čvrsto zatvorenih očiju posegnuo sam rukom i dotakao rukom nešto zgurano kraj mene. Bila je to jutena vreća i mogao sam da napipam meke i čvrste stvari potrpane u nju. Vreća je bila čvrsto svezana, ali moje ruke nisu! Nisu me vozili na neko smetlište, bio sam putnik, a vreća kraj mene - moj prtljag.

[Kimura]

To se da doterati, ovde smo čitali daleko gore stvari.

[Biki]

Mozda gresim, ali imam utisak da pisac pise o sebi i nekoj privatnoj drami, koju bi da uvije u  veo fantastike. Nije to lose ali u pokusaju da prikrije indentet likova, okruzenja, radnje unosi mnogo nepotrebnih detalja tako da citanje postaje naporno i nezanimljivo. To ne znaci da niko ne bi citao, ali ja definitivno ne bih.

[M.M]

Možda nisam nikakva pogađačica, ali meni ovaj uvod uopšte ne liči na Stipana.

Čim sam dogurao do kraja sigurno nije on.

[Stipan]

Samo totalni duduk može pomisliti da je ovo mojih ruku delo. Ovde se radi o suvoparnoj prozi u kome poezija nikakvog udela nema, čak ni u tragovima, a to ni u kom slučaju nije ni blizu onoga što ja radim. Prema tome. ovo ne bih napisao ni u kojoj fazi delirijuma.

[Kimura]

Pa i nije baš suvoparno, reč je o uvođenju u priču. Imamo dobro postavljenu scenu, jasno ocrtane likove, dovoljno za početak. Ne znam, Stipane, šta bi ti hteo!
Doduše, ne znam ni šta je Scallop namerio postavljajući ovaj uvod.

[saturnica]

Pa i nije baš suvoparno, reč je o uvođenju u priču. Imamo dobro postavljenu scenu, jasno ocrtane likove, dovoljno za početak. Ne znam, Stipane, šta bi ti hteo!
Doduše, ne znam ni šta je Scallop namerio postavljajući ovaj uvod.

Prc Milojku u ovom tekstu nedostaje dovoljan broj patetičnih situacija...?....jel to?

[Stipan]

Pazite cure, ništa nisam hteo. Samo sam rekao da ovo ni u ludilu ne bih napisao, pa bi bilo dobro da ne pokušavate da mi prišljepate ovo pisanije.

[Kimura]

Nećemo.

[saturnica]

Pazite cure, ništa nisam hteo. Samo sam rekao da ovo ni u ludilu ne bih napisao, pa bi bilo dobro da ne pokušavate da mi prišljepate ovo pisanije.

normalno da ne bi. ja i kimura smo 100% sigurne u to... za druge ne znam...

[SuperSynthetic]

Ja još čitam.

[saturnica]

hahahahahahahaahahhahah....(upišala sam se doslovno od smijeha...)

[Stipan]

Upišanka malena...

[M.M]

Samo totalni duduk može pomisliti da je ovo mojih ruku delo. Ovde se radi o suvoparnoj prozi u kome poezija nikakvog udela nema, čak ni u tragovima, a to ni u kom slučaju nije ni blizu onoga što ja radim. Prema tome. ovo ne bih napisao ni u kojoj fazi delirijuma.

Uz dužno poštovanje,moram da pitam - ma ko je tebe prevario da umeš da pišeš poeziju? Ako ti je to neko rekao,taj ti ne misli dobro.

[Boban]

Kada neko ponudi na čitanje deo veće celine, on onda traži da se priča o golom pisanju, bez uvida u strukturu. OK, ako pita da li bi neko čitao delo koje ovako počinje to je mekši pristup, ali i dalje ne govori mnogo o samom delu.

Ja lično ne volim početke koji objašnjavaju naširoko i nadugačko šta prethodi samoj radnji. Ja volim da radnja krene odmah pa da se usput saznaje sve ostalo.

[scallop]

quote author=Boban link=topic=14058.msg561692#msg561692 date=1413455045]
Dok čekamo odštampani primerak, evo prvih 25 strana za radoznale: http://www.boban.rs/slobodanida/Slobodanida_1-25.pdf





Pročitajte prvih šest strana i recite da li biste čitali.

[pokojni Steva]

Solidno sastavljena građevina

[Boban]

hm... ova dva slučaja nemaju nikakvih dodirnih tačaka.
U mom romanu uradio sam tačno ono što zagovaram, da krene neko dešavanje odnekud i da se polako otkrivaju stvari.
U tekstu koji je ponuđen na otvaranju topika kreće prepričavanje prošlosti i okolnosti koje su dovele do sadašnjeg stanja.

[scallop]

Naravno da nemaju. Kod tebe je celo prvo poglavlje besmisleno nedešavanje. Još se pitam: "Ko je Filip Višnjić?".

[Boban]

Nadam se da se zajebavaš sa tim pitanjem o Filipu Višnjiću koje postavljaš već treći put. Ja ne mogu da zamislim da nekome to nije jasno iz moje knjige, tj, kontekst u kome je upotrebljeno.

Prvo poglavlje je tu pre svega za čitaoce koji nisu SF fanovi i nisu čitali fantastiku i ne znaju sve o robotima/androidima/replikantima/avatarima. Što ljudi manje znaju o tome, više im prija prvo poglavlje jer ih postupno uvodi u jedan komplikovan svet. Svejedno, brzo i lako se čita; ovo gore što si ponudio je gusto, nabijeno značenjima i svaka reč je bitna, a to većini čitalaca ne prija.