Smeju li junaci romana da lažu?

[Josephine]

Kada laže, glavni junak više nije glavni.

[МртавОзбиљан]

Kada laže, glavni junak više nije glavni.

OK, Hamlet nije glavni lik, on je stvarno poludio

[Josephine]

Ovde se ipak misli na pripovedača, tj. junaka iz čije vizure čitalac čita radnju, pa se štivo svodi na laganje čitaoca, u stvari. U tom smislu, glavni junak koji laže, momentom kada mu se laž otkrije, za čitaoca, metaforički, više nije glavni. Kao i u životu što nam se dešava da kada otkrijemo da neko laže - izgubimo poverenje. Naslov teme zavarava.

[Boban]

Da li sam ja napisao GLAVNI junak?
Naslov ne zavarava, D. nego razmatra jednu dimenziju koja je mnogima ovde izvan dosega...
Ako je dobar odrađen lik u dobroj književnosti (ne trivijalnoj) onda je laž sastavni deo kao i sve druge osobine.
Ako naši junaci nikada ne lažu onda to nije verodostojna književnost nego imitacija života i parafraza onoga kako mali Perica zamišlja stvari.

[МртавОзбиљан]

Da li sam ja napisao GLAVNI junak?
Naslov ne zavarava, D. nego razmatra jednu dimenziju koja je mnogima ovde izvan dosega...
Ako je dobar odrađen lik u dobroj književnosti (ne trivijalnoj) onda je laž sastavni deo kao i sve druge osobine.
Ako naši junaci nikada ne lažu onda to nije verodostojna književnost nego imitacija života i parafraza onoga kako mali Perica zamišlja stvari.

Мени је више занимљиво што се ти узбуђујеш (улазиш у расправу) када и сам знаш да си у праву. Шта има ту више да се филозофира... Мени је најважније да лик има нешто што му је важније, важније од њега самог, и да није слаб, све остало произлази из те 2 карактеристике.

[Boban]

Pa topik je bio reakcija na neke usmene rasprave; nekoliko puta sam se sreo sa zameranjem što mi lik u knjizi ponekad slaže; kao, to nije moralno. Ljudi lažu, ali likovi u knjigama ne smeju da lažu.

[Scordisk]

pitanjei je delovalo izlisno, a.onda sam poceo da citamtemu... rekao bih da glavni likovi svakako mogu i moraju da lazu, ako im je to u prirodi, kaodeo karaktera. samo mislim da pisac ne sme da laze citaoca jer, ipak, citalac dobrovoljno prihvata da suspenduje nevericu, i u tom odnosu, mislim, ne sme biti lazi, jerbo zasto bi dozvolio nekpga da te vodi kroz pricu ako ce da te zajebava. ali, da jedan lik laze druge likove, pa cak i na taj nacin da dpvede citaoca u zabunu, to je, cjenim, sasvim u redu

[МртавОзбиљан]

pitanjei je delovalo izlisno, a.onda sam poceo da citamtemu... rekao bih da glavni likovi svakako mogu i moraju da lazu, ako im je to u prirodi, kaodeo karaktera. samo mislim da pisac ne sme da laze citaoca jer, ipak, citalac dobrovoljno prihvata da suspenduje nevericu, i u tom odnosu, mislim, ne sme biti lazi, jerbo zasto bi dozvolio nekpga da te vodi kroz pricu ako ce da te zajebava. ali, da jedan lik laze druge likove, pa cak i na taj nacin da dpvede citaoca u zabunu, to je, cjenim, sasvim u redu

Па сваки писац зајебава и што је већи писац боље зајебава због неког већег циља! Ако тако гледаш свака прича је лаж...

[Scordisk]

pa da, to ne sporim, ali pravi pisac te majstorski zajebava, a ja ovde laganje vidim, jer to je, jelte, svet koji je pisac stvorio, i na koji citalac pristaje i prihvata kaotakav, da ne daje informacije koje ce.biti protivurecne (unutar tog zamisljenog knjozevnog svetaili sistema)

[Stavroginova]

Ako te pripovjedač obmanjuje do samog kraja to mora biti majstorski urađeno da ne bi izgledalo kao vještačko održavanje saspensa. Mene je to na filmu često nerviralo. Na pamet mi pada film Identitet, gdje su ti pred kraj potpuno iznevjerena očekivanja. Znači legitimno. Što se junaka tiče, glavni lik, lažov na lažovima, a meni jedna od najdražih drama- Ričard III, mada on laže likove ne čitaoca.

[Kimura]

Ovaj topik ima pogrešan (zlobnik bi rekao sugestivan) naslov.
Naravno da junak u romanu sme da laže. Može da napriča ono što pas s maslom ne bi pojeo. Silna dela, pogotovo drame, komedije, upravo laganju i paralaži mogu zahvaliti svoje postojanje, neko već reče da je svaka priča laž - otkud onda ovo pitanje? Čitajući topik opazila sam da čitaoce posebno buni kad laž izriče glavni lik, recimo onaj koji nam je ujedno i izvor svih informacija. Kao kad Krićanin veli da svi Krićani lažu. Verovali ili ne, meni to uopšte ne smeta. U logici ne valja i ne može, ali u književnosti valja i može. I glavni junak sme da slaže.




Pisac, međutim, ne sme da laže. Nijednu reč. Najbolje bi bilo da i ne prećutkuje, nego da se lepo ispovedi kao pred - birajte autoritet koji vam je po volji.




Ponovo sam uzela LOGOR KONCENTRACIJE i još razmišljam o ovoj knjizi. Pisanje u prvom licu je rizik. Ponekad prijemčivu i potencijalno interesantnu priču pokvari upravo pripovedačev glas. Ili se u glas zaljubimo kao ja u Diša. Ipak, ne gubim iz vida da Saketi, na primer, nije sam Diš, sve vreme osećam i znam da nije. To je jedan od nivoa spisateljske veštine koji je prenebegnut kroz priču o ''laganju''.


''Slobodanida'' ima više glasova, ali sad ne bih mogla da izdvojim neki od njih kao glavni. Možda je tu nedoumica ko nam zapravo priča priču veća nego pitanje da li pojedini likovi lažu.
Naravno, govorim o jednoj od prvih verzija knjige. Konačnu Poslednju nisam videla.

[scallop]

Naravno da je naziv teme pogrešan. Namerno. Kasnija rasprava je besmislena.

[Boban]

Ali nije pogrešan. Dajte, ljudi, dopustite da i neko drugi ima svoje viđenje nekih stvari.
Radmilo ima često običaj da zameri što protagonista u delu laže. Slobodanida je jedan primer, jer tamo ima strašno mnogo laganja, praktično polovina likova polovinu vremena lažu, ali zar nas Vučić ne laže sve vreme. Svaka politička priča podrazumeva veliku dozu obmanjivanja.
U Slobodanidi su te laži toliko očigledne da zapravo služe kao upozorenje čitaocu da sve mora da prima s rezervom i da mora da uključi mozak.
Recimo, u prvom poglavlju onaj tip Boža ima bliski susret i razgovor sa osobom za koju pri narednom pojavljivanju tvrdi ne da ne postoji nego da nikada nije čuo za nju. Ako to čitaocu nije alarm da tu nešto ili ništa ne valja, onda je čitalac retardiran i ne treba mi.

[scallop]

Ne vredi ti. Vučiću verujemo taman toliko koliko i tvojim lažovima u Slobodanidi. Zato je roman tako i prošao. Nisi nikog uhvatio za ruku da ga provedeš kroz knjigu. Šteta. Osnovna ideja je jako dobra, ali muka je mene poslušati.

[varvarin]

U filmu  RAŠOMON  svi  lažu.
Čak i navodni objektivni posmatrač sa strane laže, i on ima svoje razloge.
Tako da ni na kraju ne znaš sve o događaju.   

[Kimura]

Uspeh romana nema nikakve veze sa ovim što sam pisala. Uspeh postižu mnogo reklamirane, ponekad sasvim besmislene stvari.


Kad ti zamena teze ne uspe, Bobane, to ne znači da ti je sagovornik retardiran nego da ti finta nije uspela. Junak sme da laže. (To ni Radmilo ne može da zabrani ) Pisac ne sme.


U SLOBODANIDI laži ne prave nikakav problem, dopusti da svako čita kako želi i ume. I tako ćeš teško naći dva slična čitanja. Meni je u celoj toj knjižici najvrednija satirična crta (Scallop gleda i vidi druge stvari), ali ne ona dnevnopolitička, potrošna, nego zaljubljenost u prošlost i opsednitost pravim ili domaštanim istorijskim veličinama. Kod nas se to shvata isuviše ozbiljno, malo ko je i pomislio da se naruga.

[Kimura]

Zahvaljujem, Varvarine. To je dobar primer, mada sam htela da se setim nekog književnog dela. Možda ''Opasne veze''. Tu likovi malo lažu, a malo iznose svoja iskrena (i sasvim suprotstavljena) viđenja događaja. Rezultat je odličan.

[Meho Krljic]

Junak sme da laže. (...) Pisac ne sme.

Može li malo pojašnjenje za ovo? S obzirom da pričamo o fikciji, dakle o izražajnoj formi koja je praktično estetizovana laž, šta zapravo hoće ovim da se kaže?

[Kimura]

Ako staviš znak jednakosti između laži i fikcije, teško da ćemo se razumeti. 

[Mica Milovanovic]

Poigravanje sa tačkama gledišta, traganje za istinom, šta god, nipošto ne sme da ugrozi tečnost čitanja. Kada postoji previše mesta na kojima čitalac zastaje i počne da se premišlja šta se zaista događa, to je odmah znak da nešto najbolje ne funkcioniše u tekstu.

[scallop]

U filmu  RAŠOMON  svi  lažu.
Čak i navodni objektivni posmatrač sa strane laže, i on ima svoje razloge.
Tako da ni na kraju ne znaš sve o događaju.   

Rašomon nije film o laganju nego o tački gledišta. Niko ne laže.

[Meho Krljic]

Ako staviš znak jednakosti između laži i fikcije, teško da ćemo se razumeti. 

Pa već se ne razumemo (tj. ja ne razumem šta podrazumeva iskaz da pisac ne sme da laže) pa zato i pitam za pojašnjenje. Svestan sam ja da je taj neki sveti ideal književnosti (bar po nekim tumačenjima) da prezentuje istinu kroz izmišljene/ izmaštane narative, pa pitam gde se u tom nekom kontekstu smešta ideja da pisac ne sme da laže.

[scallop]

Meni je u celoj toj knjižici najvrednija satirična crta (Scallop gleda i vidi druge stvari), ali ne ona dnevnopolitička, potrošna, nego zaljubljenost u prošlost i opsednitost pravim ili domaštanim istorijskim veličinama. Kod nas se to shvata isuviše ozbiljno, malo ko je i pomislio da se naruga.

Meni je najsmešniji Vuk Karadžić na igranci.

[Kimura]

Ako je gledaocu RAŠOMONA, na primer, veoma stalo da sazna istinu o tome šta se tačno dogodilo, ostaće uskraćen i veoma nezadovoljan. Ostali će uživati u filmu. I to ne zato što ljudi, u principu, vole da ih lažu. Naprotiv.

Poigravanje sa tačkama gledišta, traganje za istinom, šta god, nipošto ne sme da ugrozi tečnost čitanja. Kada postoji previše mesta na kojima čitalac zastaje i počne da se premišlja šta se zaista događa, to je odmah znak da nešto najbolje ne funkcioniše u tekstu.

Da li u SLOBODANIDI postoji taj problem?

[scallop]

Junak sme da laže. (...) Pisac ne sme.

Može li malo pojašnjenje za ovo? S obzirom da pričamo o fikciji, dakle o izražajnoj formi koja je praktično estetizovana laž, šta zapravo hoće ovim da se kaže?

Bez obzira što si banalizovao fikciju, fantastika pretpostavlja uverljivu priču. Ako nije uverljiva, nijedna laž joj neće pomoći. Likovi smeju da lažu, tako ih čitalac memoriše u čitanju, ali čitav tok priče mora da bude uverljiv. U trilerima je uvek prisutno zavođenje čitaoca na stranputicu, ali čitalac zna da je u pitanju stranputica. To što je ovo vreme prevaranata na bilo koju temu ne znači da prevari verujemo, možda je preispitujemo, ali rezultat je uvek isti. Ko nasedne naseo je, ko ne nasedne nije.

[Meho Krljic]

Pa, da, ali to je kao da kažeš "Ko zna znaće, ko ne zna neznaće". Mislim, ne govori ništa o transformativnoj moći proze/ fikcije/ fantastike.


Hoću da kažem, to da li je delo "uverljivo" nije odgovor na pitanje šta znači da pisac ne sme da laže. Uverljiva laž je i dalje laž - ali šta to znači u kontekstu proze?

Da li je ideja da pisac ne sme da laže ta da piše samo onako kako veruje? Samo onako kako može da priča iz sopstvenog iskustva? Samo onako da se svetonazor koji se nazire iz njegovog pisanja ne dovede u kontradikciju sam sa sobom u okviru jednog književnog dela?

[Mica Milovanovic]

Quote from: Mica Milovanovic on Today at 12:49:23Poigravanje sa tačkama gledišta, traganje za istinom, šta god, nipošto ne sme da ugrozi tečnost čitanja. Kada postoji previše mesta na kojima čitalac zastaje i počne da se premišlja šta se zaista događa, to je odmah znak da nešto najbolje ne funkcioniše u tekstu.



Da li u SLOBODANIDI postoji taj problem?

Zanimljivo pitanje. Ne znam. Nisam mislio na Slobodanidu kada sam ovo pisao. Ova diskusija poklopila se sa čitanjem novog romana Jana Mekjuena Mašine kao ja. Mekjuan me je "kupio" još sredinom osamdesetih kada sam, potpuno nespreman, naleteo na njegov sjajan prvenac Betonski vrt. Mekjuan je jedan od onih pisaca koji intelektualnost svoje proze, angažovanost, nikada ne stavlja u prvi plan. Njegovi romani "teku". Čitalac ne primećuje okretanje stranica. To je veliko umeće...

[Kimura]

Da li je ideja da pisac ne sme da laže ta da piše samo onako kako veruje? Samo onako kako može da priča iz sopstvenog iskustva? Samo onako da se svetonazor koji se nazire iz njegovog pisanja ne dovede u kontradikciju sam sa sobom u okviru jednog književnog dela?

Danas baš sve banalizuješ, Meho.


Mićo, hvala na preporuci. Veoma cenim kada nas pisac ne napada ličnim uverenjima i angažmanom.

[Meho Krljic]

Ja to više volim da tumačim kao da pružam jednostavne potencijalne teze o kojima dalje može da se raspravlja. 

Butt seriously, i dalje nisam siguran šta znači to o čemu pričamo. Kao što gore već pomenusmo, književnost nije dokumentaristika, dakle ne bavi se tačnim prenošenjem "istine" već korišćenjem fiktivnih slika može da ima ambiciju da oslika istinu u nekom njenom dubljem, trajnijem, simboličkijem obliku. E, u tom nekom smislu, šta znači da pisac ne sme ili ne treba da laže?

[scallop]

Najpre, čitava ova priča postoji zbog Bobanove odbrane da ima pravo da laže čitaoca. Odnosno, radi se o SLOBODANIDI. Ne znam da li si ga čitao, ali na kraju ne znamo o čemu je priča. Vidim da i Mića izbegava taj roman i prevrće ka drugom piscu. To je uvek znak da nešto nije u redu.


Fikcija pretpostavlja nedoslednosti. I dokumentaristika prelazi granice tačnosti. Budući da sam pisao niz priča i romana, svesno sam prelazio granice tačnosti, ali tek kad bih dostigao granicu uverljivosti. Ne znam koliko sam puta ponovio da pisac najpre realizuje svoju motivaciju, a prevara čitaoca je loš motiv. Iz svega što sam napisao navedi mi jedan motiv da prevarim i ja ću priznati greh.

[scallop]

Postaviću strogo naučno. Valjda se ne sporimo da sam se bavio naučnim istraživanjem?
Sve do 2% greške je nauka. Od 2% do 50% je fantastika. Preko 50% je spekulativna fikcija. Može da bidne, ali najverovatnije da nije. Ako u tim opsezima govorimo spreman sam da nastavim.

[saturnica]

pitanjei je delovalo izlisno, a.onda sam poceo da citamtemu... rekao bih da glavni likovi svakako mogu i moraju da lazu, ako im je to u prirodi, kaodeo karaktera. samo mislim da pisac ne sme da laze citaoca jer, ipak, citalac dobrovoljno prihvata da suspenduje nevericu, i u tom odnosu, mislim, ne sme biti lazi, jerbo zasto bi dozvolio nekpga da te vodi kroz pricu ako ce da te zajebava. ali, da jedan lik laze druge likove, pa cak i na taj nacin da dpvede citaoca u zabunu, to je, cjenim, sasvim u redu

Па сваки писац зајебава и што је већи писац боље зајебава због неког већег циља! Ако тако гледаш свака прича је лаж...

tako nekako...

[Mica Milovanovic]

Pa, nisam mislio da pravim nikakve preporuke. Roman je zanimljiv, ali nije bez mana. Ima i problema često prisutnih kad se dominantno ne-SF pisci dohvate SF tematike. Ima Mekjuan boljih.

[Kimura]

Sme li čitalac da laže?


Meho, zamisli da jedeš kolač od limuna. Važan je pravi odnos slatkog i kiselog da bi kolač imao dobar ukus. Tako ti je sa svim književnim delima, ne samo onima koja se obeležavaju kao fantastika.
(Nemoj sad da pitaš kako definišem fantastiku! Odmah ću da pobegnem.)

Pa, nisam mislio da pravim nikakve preporuke. Roman je zanimljiv, ali nije bez mana. Ima i problema često prisutnih kad se dominantno ne-SF pisci dohvate SF tematike. Ima Mekjuan boljih.

Pa, gotovo je sad! Nema povlačenja, preporuka je pala i ako mi se roman svidi svima ću da kažem ko mi ga je preporučio.

[Meho Krljic]

Jesam, čitao sam Slobodanidu, u dve verzije, ali tu nisam imao problem sa laganjem čitaoca - neke druge stvari su bile problematične, tj. roman je mogao da bude efikasniji ili sa manje likova ili sa jasnijim motivacijama nekih od likova.

I shvatam to što pričaš o uverljivosti, bar mislim da shvatam, odnosno, i meni je kao čitaocu intuitivno bitno da fikcija ima neku unutrašnju doslednost - od toga kako funkcioniše svet/ unviverzum, do toga kako se likovi odnose jedni prema drugima i prema situacijama - i ako je nema meni to smeta. Ali da li je to ovo na šta Kimura misli?

Što se tiče ovih procenata, sad ne znam, nisam kompetentan da kažem da ili ne ali mislim da to i nije predmet rasprave. Naime, već sam jednom potezao Zelaznijevu priču The Doors of His Face, The Lamps of His Mouth za koju je dobio Nebulu 1966. godine, kao primer da naučna fantastika nije definisana istinom, odnosno da nema nikakav moralni ili estetski imperativ da prati danas poznatu i priznatu nauku. Zelazni u ovoj priči namerno ide potpuno kontra naučnih znanja koja su bila u opticaju polovinom šezdesetih, namerno ide na jedan fini pastiš palp avanturističke proze sa kraja prethodnog stoleća i u to upliće mitološke elemente. Dakle, ništa u toj priči nije "istina" pa čak ni spekulacija ali jeste "čista" fantastika koja namerno i otvoreno ide nasuprot poznatim faktima da bi dosegla "istinitost" koja je predmet mitova. Da li Zelazni tu laže, priča istinu ili nije bitno?

[Mica Milovanovic]

Nemoj sad da pitaš kako definišem fantastiku! Odmah ću da pobegnem.

Ja jednom probao i još snosim posledice. 

[Meho Krljic]

Meho, zamisli da jedeš kolač od limuna. Važan je pravi odnos slatkog i kiselog da bi kolač imao dobar ukus. Tako ti je sa svim književnim delima, ne samo onima koja se obeležavaju kao fantastika.

Važan odnos čega? Ne u slučaju kolača nego u slučaju, da bi jednostavnije bilo, fantastičnog romana. O odnosima čega pričamo tu?

[Mica Milovanovic]

Naime, već sam jednom potezao Zelaznijevu priču The Doors of His Face, The Lamps of His Mouth za koju je dobio Nebulu 1966. godine, kao primer da naučna fantastika nije definisana istinom, odnosno da nema nikakav moralni ili estetski imperativ da prati danas poznatu i priznatu nauku. Zelazni u ovoj priči namerno ide potpuno kontra naučnih znanja koja su bila u opticaju polovinom šezdesetih, namerno ide na jedan fini pastiš palp avanturističke proze sa kraja prethodnog stoleća i u to upliće mitološke elemente. Dakle, ništa u toj priči nije "istina" pa čak ni spekulacija ali jeste "čista" fantastika koja namerno i otvoreno ide nasuprot poznatim faktima da bi dosegla "istinitost" koja je predmet mitova. Da li Zelazni tu laže, priča istinu ili nije bitno?

Sva sreća da ABN nije sa nama, da ti odgovori... 

[Kimura]

Meho, zamisli da jedeš kolač od limuna. Važan je pravi odnos slatkog i kiselog da bi kolač imao dobar ukus. Tako ti je sa svim književnim delima, ne samo onima koja se obeležavaju kao fantastika.

Važan odnos čega? Ne u slučaju kolača nego u slučaju, da bi jednostavnije bilo, fantastičnog romana. O odnosima čega pričamo tu?

Odnos izmišljotine i fakta. Smatram da fikcija treba da sadrži dovoljno realnih, svima (ili bar većini) znanih odrednica da bi se smeo upotrebiti željeni fantastični detalj. Naš um je ustrojen tako da vidimo i tražimo pravilnosti - svuda, pa i tamo gde ih nema. Ova osobina je veoma korsina u naučnim istraživanjima (jer možda pravilnosti ipak ima tamo gde mislimo da je nema), ali ponekad dovodi do apsurda. Umetnici je moraju imati u vidu i poštovati.

[scallop]

Zelazni je eksploatisao aktuelne mitove. Najedio sam se kad je potrošio Pilion i kentaure o kojima znam više od njega. Međutim, on nije izašao iz mogućeg, ako su mitovi nosioci istog. Složiću se samo da je literarnost presudna, jer ako se ne čita dobro bezvredno je.

[Meho Krljic]

Sva sreća da ABN nije sa nama, da ti odgovori... 

Što više vremena prolazi, imam utisak da niko neće da odgovori 
Ali to sa Zelaznijem je samo jedan primer koji meni pada na pamet.

Drugi nije iz domena naučne fantastike ali jeste iz nekog bliskog polja. Na primer, dakle, Američki psiho Breta Istona Elisa. Da ignorišemo da se Elis danas pretvorio u teškog ludaka, u vreme kada je on objavio taj roman, napravio je priličnu pometnju uspevši da sedi skoro tačno na sredini između literature glavnog toka i žanrovskog izraza.

A to je roman u kome pisac, reklo bi se apsolutno laže čitaoca. U smislu da se stvari koje opisuje kroz pripovadanje protagoniste u prvom licu zapravo "objektivno" ne dešavaju u svetu knjige. Odnosno da imamo tog nekog nepouzdanog pripovedača, ali taj pripovedač, protagonista, nije lažov. On, koliko se da naslutiti, ne pravi svestan čin laganja kada nam priča šta je sve radio, ali tok romana, prelasci između scena i poglavlja nam jasno sugerišu da neke stvari naprosto nisu mogle da se dese tako kako on opisuje.

E, sad, da li Elis ovde "laže" čitaoca? Ili je ovo dopušten slučaj jer ga laže kroz usta protagoniste koji, da podvučem, reklo bi se misli da sve vreme priča istinu?

[Kimura]

Nemoj sad da pitaš kako definišem fantastiku! Odmah ću da pobegnem.

Ja jednom probao i još snosim posledice. 

Tako ti i treba kad voliš da budeš teoretičar a ne pisac.

[Meho Krljic]

Meho, zamisli da jedeš kolač od limuna. Važan je pravi odnos slatkog i kiselog da bi kolač imao dobar ukus. Tako ti je sa svim književnim delima, ne samo onima koja se obeležavaju kao fantastika.

Važan odnos čega? Ne u slučaju kolača nego u slučaju, da bi jednostavnije bilo, fantastičnog romana. O odnosima čega pričamo tu?

Odnos izmišljotine i fakta. Smatram da fikcija treba da sadrži dovoljno realnih, svima (ili bar većini) znanih odrednica da bi se smeo upotrebiti željeni fantastični detalj. Naš um je ustrojen tako da vidimo i tražimo pravilnosti - svuda, pa i tamo gde ih nema. Ova osobina koja je veoma korsina u naučnim istraživanjima (jer možda pravilnosti ipak ima tamo gde mislimo da je nema), ali ponekad dovodi do apsurda. Umetnici je moraju imati u vidu i poštovati.

Dobro, ja ovo tumačim slično ovome što Skalop kaže, da pripovedanje treba da ima neku obaveznu količinu uverljivosti. I kad kaže u postu iznad da je literarnost presudna, to je, mislim, najvažnija misao ovde. Jer, opet, literarnost znači da možeš da "izmišljaš" odnosno da koristiš eksplicitne neistine kao literarnu građu pošto si u stanju da od njih napraviš doslednu građevinu koja će čitaoca kupiti tim pravilnostima koje ti pominješ.
Tako da smo tu, mislim, na zajedničkom stanovištu. E, sad, u okviru TOGA, šta bi značilo da pisac laže i zašto to ne treba da radi?

[Kimura]

Sad se vraćamo na početak. ''Laž'' je loše odabrana reč, a za to se možeš žaliti samo otvaraču teme. 

[scallop]

šta bi značilo da pisac laže i zašto to ne treba da radi?

Na stranu priča o "nepouzdanom naratoru". Ta stavka je vrhunac literarne podvale, "narator je kriv za moja sranja". U mom romanu imaš lik naratora. On je korektor sranja koja napravi pisac. Možda sam se zajebavao sa funkcijom naratora, ali on je važan koliko i pisac. Odnosno, naratorom pisac koriguje sebe. Bilo bi komplikovano da objašnjavam zašto, ali pisac ne sme da laž koristi kao sredstvo za postizanje svojih ciljeva.

[Meho Krljic]

Bilo bi komplikovano da objašnjavam zašto, ali pisac ne sme da laž koristi kao sredstvo za postizanje svojih ciljeva.

Pa... ja sam se tom komplikovanom objašnjenju i nadao kada sam ono pitao. Pogotovo jer, kako i Kimura kaže "laž" je reč koja je dosta nezgodna kad pričamo o fikciji, ja i pokušavam da iščačkam šta u prvom redu uopšte znači da pisac laže.

[Kimura]

Jer, opet, literarnost znači da možeš da "izmišljaš" odnosno da koristiš eksplicitne neistine kao literarnu građu pošto si u stanju da od njih napraviš doslednu građevinu koja će čitaoca kupiti tim pravilnostima koje ti pominješ.

Uh, pa ne bih ja to nikada rekla na ovaj način! Ovde ima mnogo pisaca, sumnjam da ijedan od njih ''koristi eksplicitne neistine kao literarnu građu''. Ja sigurno ne kažem sebi: sad, pošto sam čitaoca kupila pravilnostima i detalljima iz realiteta, ima da mu uvaljam evo ove eksplicitne neistine da se puši!  Ne ide to tako.
Izmišljotine, fantastični detalji ili ako baš hoćeš književne laži imaju svoje mesto, ulogu u delu. Pisci nisu mitomani (uglavnom) i ''neistinama'' pribegavaju da bi nešto izrazili na bolji način.

[Kimura]

Ama, ti sve ovo razumeš, Meho, i sad nas malo zezaš, zar ne?

[saturnica]

Ama, ti sve ovo razumeš, Meho, i sad nas malo zezaš, zar ne?

ne nas, nego tebe. pokušava iz tebe izvući objašnjenje za pitanje: kako to i zašto pisac ne smije lagati, ali se ti ne daš.

[scallop]

Ama, ti sve ovo razumeš, Meho, i sad nas malo zezaš, zar ne?

Sumnjam. Načelno se konfrontira.