Radionica broj 53 - DVOSTRUKO GLASANJE

[saturnica]

pisati ću ponovo, sve mi se zbrkalo...

[Kimura]

"Prava ljubav" je prava priča da se na njoj vivisecira stanje u domaćem pisanju. I ne samo ovih radioničara, nego upravo ovakvih stvari ima i kod "velikih" pisaca.
Lib je mnogo bolje artikulisala iste smetnje koje je i meni ta priča pravila. Naši pisci često smatraju da je dovoljno imati dobar okvir i dobro postavljene likove, zaboravljajući da je osnovna suština da priča ponudi neku promenu, neki prevrat, neki dodatni smisao zašto je napisana, ne da detektuje faktičko stanje. Opet ću pomenuti Stipana, potpuno netalentovanu osobu za pisanje, ali većina njegovih stvari ima to nešto... realno Stipan bi trebalo samo da daje ideje drugima i da batali samostalno pisanje.

Pa ne bih rekla da vam je zasmetalo isto, bez da ulazim u raspravu o primedbama koje, svaka sa svoje strane, mogu da se prihvate.
Zajedničko je jedino to što ste oboje osetili iritirajuću pasivnu agresivnost. PTY je izgubila i trunku simpatije za junakinju, a ti bi je još i otkopai i ostavio na kiši ili nešto slično.

[saturnica]

nešto nije u redu dok copy pastam tekst iz worda, sve mi totalno ispremiješta, probati ću popodne iz kuće. isprika...

[Mica Milovanovic]

Autobusi noćni. Gde me nađoste?
Dakle, dok smo se još zabavljali, otpratim Draganu na Dorćol i uđem u poslednju 26icu ka Terazijama. Kad, na sledećoj stanici ulazi kontrola. Majstor u uniformi dođe ispred mene koji nevino sedim na dvosedu - autobus poluprazan - ima nekih petnaestak ljudi. Kartu molim. Ja izvadim povlasticu i dam mu je, a on ni-pet-ni-šest, ošinu me pogledom i poče da stavlja povlasticu u džep. Ja ga pitam šta je problem - on kaže: Nemaš markicu. Ja: kako nemam kad imam i krenem da uzmem povlasticu da mu pokažem da imam. U tom trenutku majstor zakoči na semaforu i ja se u trenutku prihvatim za jedino što mi je bilo blizu - njegov džep. Ali inercija je čudo, a socijalistička konfekcija sranje i njegova pantalone se rašiše od džepa do članka na nozi. Znači, čovek u trenutku poplavi, na ivici nervnog sloma, i poče da viče na vozača da vozi u milicijsku stanicu. Negde na Neimaru. I tako ceo autobus, umesto na Terazije, pravo u milicijusku stanicu. Začudo, niko da se pobuni. Svi vide da je situacija loša. Majstoru landara dlakava noga kroz pocepane pantalone - ja bih da puknem od smeha, ali ne smem. Dvaput je veći od mene.
I tako, sa sve mojim đozlucima i u tom trenutku šeset kila žive vage, posle pola sata sedim u stanici i objašnjavam pandurima šta se dogodilo - da mi je verovatno sestra uzela markicu i da mi nije rekla, tako da nisam imao pojma da nemam markicu. Majstor sa sve golim dlakavim kolenom još je bešnji što panduri umiru od smeha...
Mogu da zamislim moje jadne roditelje kojima javljaju da dođu po mene u policijsku stanicu u dva noću (mobilni još su bili u dalekoj budućnosti)...
Naravno, sve je prošlo na izvinjenju i nisu čak ni prijavu napisali.

[pokojni Steva]

Dobro, Kimura, ne moramo se otkrivati još u najranijoj fazi komentarisanja 

[Kimura]

 

[Kimura]

Ja još ništa nisam rekla, samo vi komentarišite dalje.

[Mica Milovanovic]

Tja. Ovo je ono na što sam ukazivao prošli put. Priču koju čitaš na radionici, po definiciji, čitaš u drugom modu nego priču koju čitaš u nekom uglednom književnom časopisu. Jer u njoj, po definiciji, ne očekuješ da pisac bude toliko svestan moći svoje proze i utiska koji ostavlja na tebe dok priču čitaš. Kod Prave ljubavi, kao i libe, imao sam neprestan osećaj da pisac vuče nešto ispod teksta, da se igra sa našim osećanjima i da nas zavarava. A do kraja ne uspevam da racionalizujem šta pokušava da mi poruči. Kao i libe, i meni se u jednom trenutku javila sumnja u pouzdanost pripovedača. Zašto bi se ta žena, kog vraga, baš sada ubila, kad je muž vara već dugo, dugo... I taj trenutak samoubistva nije ni dat, već samo nagovešten. Zašto? Vratio sam se unazad da vidim da li negde postoji neka naznaka koja bi mi pomogla da tu misteriju rešim. Pa onda taj tvist sa zamenom tela - da li je samo slučajnost koja služi da pojača emocionalni naboj i scenu sa psom, koju je data u naznaci? Ili tu ima nečeg drugog?
Prvo mesto je tu na osnovu kvaliteta proznog izraza koji nemaju veze sa ovim o čemu sam pisao, ali ima tu mnogo znakova pitanja. Ili ja ipak nisam dovoljno jak čitač za ovu priču. Teši me što i libe ima iste probleme.


Moji konji su bili jednostavniji za razumevanje... Trebalo je samo malo znanja istorije... 

[Boban]

PILE
Zaista je kob znati ko je autor koje priče, pa mu unapred učitaš dobre i loše elemente i kada ih pronađeš, kažeš sebi "Eto." Ostane crv sumnje da možda stvarnost i nije takva, nego da te je mozak, željan inercije, obmanuo.
Bilo kako bilo, teško mi je da definišem šta se tačno dogodilo u ovoj priči i o čemu je, tj. neću se stideti da priznam da je izgleda nisam shvatio. Autor piše dobro, kada bi imao suvislu ideju možda to ne bi bio on, ali bi bar i čitaoci uživali i u nečemu osim pojedinih rečeničnih bravura. Ima li ovom piscu pomoći? Doživljaj čitanja asocira me na ranu Lib (a i kasnu, a i sadašnju) ili na kasnog Fipu... kao kada ti neko sipa nepoznatu drogu u piće, pa se uradiš i lepo ti je, a nemaš pojma ni gde si ni zašto ti je lepo. Urednički, ja ovakve stvari objavljujem, prepuštam nadolazećim generacijama da vide ono što je meni promaklo.

[saturnica]

Skadarska priča

,,Prazna gajba =  pun krevet", prazna gajba jednako pun krevet, puno bolje zvuči nego znak jednakosti u tekstu.
,,Nisam obraćao pažnju u putu"... valjda putem.
Znači, to bi bilo što se tiče gramatike, možda ima i još, ne znam.
A ne znam ni u kakvoj je vezi informacija koje nam glavni lik daje o seksu koji se događa u gajbi, sa ostatkom priče. Poslije je ta činjenica, koliko vidim, sasvim nevažna za ostatak zbivanja. Također, vidim da je mnogima zasmetalo sleng u tekstu, ali meni nije. Dinamičan je, živ i zaista stvaran. Dakle, ovdje nema izvještačenosti u pripovijedanju i  nema neuvjerljivosti, e sad, tko voli nek izvoli.
Razgovor između vozača i glavnom lika mi je odličan. Bolje nije moglo. Radnja je zanimljiva i vuče na čitanje sve dok se ne dođe do kraja. Dok neki, bog te pita koji likovi ne uđu u autobus. E sad, što se tu događalo, zašto se njih ne smije gledati u oči, zašto pjevaju, nemam pojma, a čini se niti itko drugi od čitatelja. Da, slažem se, kraj je bljutav i neuvjerljiv. Svejedno, držim da bi se priča dala popraviti ukoliko autor objasni što je htio s gomilom neidentificiranih likova/prikaza u busu.

[SuperSynthetic]

  Kapiram da bi prvoplasirana prica mnogo bolje funkcionisala da joj je naslov - Jadnica.

  Turcina nisam uspeo da procitam. Puko sam kad je pocela ona geografija oko Cera, vukodlaci itd. U tom momentu sam prestao da stvaram slike i poceo da lagerujem podatke u glavi, te me je zabolela.

Ja i dan danas ne znam kako se zove ona planina koja se u daljini vidi sa moje terase. Cer ili mozda Fruska gora ipak. Kada mi dodje neka devojcica, namerno joj kazem da je to Avala. Na to sledi njeno pitanje - a gde je toranj? na sta je pogledam i isto odgovorim pitanjem - a ti bi toranj? Ujutru, ako je dobra vidljivost, uglavnom mi svaka kaze - vidi Avala! Mislim, kakve veze ima, a i Avala mi zvuci nekako sexy. Avala! Zamisli da im pricam o geografsko-istorijskim mestima i nabrajam manastire. Strasno. Nisam skot da im to radim, a kapiram da mi onda i ne bi dale. Bilo bi ono - alo bre, nismo u skoli, stipu me s tim.
  Jednom sam savatao neku malu koja je studirala antropologiju i sve je terala u taj naucni, asexualni fazon. Ma sve je znala, istoriju je kidala, godine, sve, te sam joj ispricao pricu o nekom komsiji koga su nekada davno, tu na obliznjem groblju sahranili zivog, pa se sada s vremena na vreme, nocu, psi lutalice pretvore u vukodlake i raskomadaju po nekog. To ju je zainteresovalo i pocela je da me ispituje, ali sam joj rekao da o tome bas i ne valja puno da se prica jer cemo tako privuci demone. I to je bilo to, prepustila mi se. 
  Ali ne lezi vraze, ostade ona kod mene jos jednu noc i tacno u ponoc rece - hajde da se malo prosetamo po groblju.

  Odoh. See U

[Boban]

Metanoja uz dva stajanja
Ovo je priča u Stipanovom stilu: zaokružena dosta dobra ideja ali traljavo realizovana. Prepričavanje umesto pripovedanja. Autor nije znao kako čitaocima da objasni postavku sveta, pa je pribegao tome da protagonisti pričaju međusobno zasipajući jedni druge informacijama koje su njima očigledno poznate i kao takve nepotrebne da se o njima priča. Završna scena, sa golim kraljem u bespuću je lepa, ali možda bi ova priča bolje funkcionisala da je malo objašnjeno, tj. da nije objašnjavano kroz dijalog nego da se svelo na grdnju vojnika prema kralju, da su ga pljuvali i vređali i tako otkrivali šta im je kralj radio, pa na kraju, da kažu: "Uprkos svemu, imaćeš priliku da se iskupiš... čeka te to i to, nadamo se da kada se vratiš preobražen, možemo od tebe očekivati to i to..." Onda im recimo kralj kaže da se ne nadaju da će se promeniti, a oni njemu, izbacujući ga napolje, golog i bosog, da je sada otprilike pravi trenutak da sam sa sobom razmisli o tome... Takav ton priče bi joj dao dinamiku i poštedeo nas smaračkog prepričavanja. Možda i na samom počektu, kralj dok još ne zna ko ga je oteo, da se priseća koga sve ima u njegovom kraljevstvu i da kroz te njegove trileme čitalac dobije poneku informaciju.

[Mica Milovanovic]

Kao i libe, i meni se u jednom trenutku javila sumnja u pouzdanost pripovedača. Zašto bi se ta žena, kog vraga, baš sada ubila, kad je muž vara već dugo, dugo.

BTW, da neko ne pomisli da nisam primetio trenutak da se samoubistvo dogodilo kad je suparnica ostala trudna, jesam, primetio sam, ali da li je to dovoljan razlog...


Možda sa ženske strane gledišta i jeste...  ...

[Mica Milovanovic]

BTW, nismo u fer poziciji, jer boban komentariše priče znajući čija je koja, a mi moramo da naslepo lutamo po grobljanskoj magli, k'o SuperSythetic i njegova ljuba.

[Boban]

Šiljak-planine
Ovo ima sjajnu postavku, sem što je tip koji dolazi potpuni moron, pa kao ne zna kako se iz tih mesta odlazi. Ajde da postoje različite adrese i različita okruženja, pa da ima adresa na koje nikada ne treba dolaziti jer sa njih nema odlaska, dakle, da je čitalac unapred pripremljen na takav ishod i onda se to lepo zaokruži kada ovaj shvati da je zapravo došao na jednu od adresa koje su jednosmerne... hoću da kažem da ovoj priči treba malo osmišljavanja i promišljanja, kao i većini drugih, ali da bi ona tim promišljanjem, postala znatno bolja, što se za mnoge druge priče ne može reći.

BTW, nismo u fer poziciji, jer boban komentariše priče znajući čija je koja, a mi moramo da naslepo lutamo po grobljanskoj magli, k'o SuperSythetic i njegova ljuba.

Neverovatno je koliko svako lako nađe razlog za plakanje.

[Kimura]

Kao i libe, i meni se u jednom trenutku javila sumnja u pouzdanost pripovedača. Zašto bi se ta žena, kog vraga, baš sada ubila, kad je muž vara već dugo, dugo.

BTW, da neko ne pomisli da nisam primetio trenutak da se samoubistvo dogodilo kad je suparnica ostala trudna, jesam, primetio sam, ali da li je to dovoljan razlog...


Možda sa ženske strane gledišta i jeste...  ...


A možda se ubila zato što je bila pijana. To jest, možda se i ne bi ubila da nije pila, bez obzira na sve izdaje, osećanje opšte promašenosti i mizeriju života.
Kad bi se jadima srca pristupalo tako kruto racionalno, niko zbog njih ne bi skakao kroz prozor.



Ja za neke priče pogađam ko ih je pisao, ali mi to ne smeta.

''Pile'' mi se dopalo, čak uobražavam da sam ga shvatila - možda nisam, pa moje mišljenje uzmite uslovno:
ponekad je dobro otići mimo šina, nađeš ono što ti treba, iako to nisi tražio.
Misao jednostavna, ali naravoučenije i tako nije draž ove priče. Mene je osvojila atmosfera, posebno onaj deo u kafani, na trenutak sam zaboravila da čitam priču sa radionice. Tri boda nisam dala zato što mi početak i završetak nisu na tom ''nivou''.

[saturnica]

Četvrta stanica


Zaplet nekada treba odvesti u neočekivanim pravcima, kaže glavni lik ove priče. Slažem se s tim. Ne samo u priči nego je to poželjno ponekad učiniti i u stvarnom životu, jer to postaje, da citiram autora, jedini način da se izvučeš iz osobnog ludila u koje se tijekom života dovedeš. Takva je i cijela ova priča, tijesna, uska, tjeskobna i kalustrofobična u svojoj igri pisanja i življenja.
Nisam sigurna jesam li u ovoj priči pohvatala sve i da li je autor/ica doista mislila na sve ono što sam joj ja pripisala, ali čak i ako griješim, nije li upravo smisao književnosti ponuditi čitatelju nebrojene mogućnosti da procijeni i prosudi sam što je to što mu komad koji upravo čita, sugerira.
Jer svijet je, citiram, mjesto naših najvećih iluzija i krivih osobnih projekcija. Ali opet, obilježen jednom velikom enigmom: ne znamo što nas čeka ako i kada prekršimo piščevo pravilo. Prije toga, valjalo bi znati tko je pisac u čijem smo se romanu našli.
Zanimljiv predmet u priči mi je vaga. Ona u priči, također, po meni ima dodatnu simboliku i ne bih rekla da je tek tako poslužila kao slučajan i bizaran predmet pod nečijim kaputom. I egipatske piramide ukrašavane su slikama gdje se ljudska duša važe i mjeri, promatra joj se težina, bjelina, čistoća. Je li spremna za put k zvjezdama. Dakle, odbijajući uzeti vagu, junakinja se odbija suočiti  s vlastitim (ne) djelima. I zato silazak na pogrešnoj stanici tumačim kao njeno pobijanje vjere u dobro i zlo, jer je i jedno i drugo isti par, prednja i stražnja strana istoga novčića.
Za mene je ovo jedna mala priča nabijena simbolima, u kojoj situacija pisanje/čitanje vlastitog romana i doživljaj stvarnoga života, vrlo vješto iskorištena da se ispriča jedna priča o ne/običnom ljudskom životu. Lijepo. I više nego samo lijepo. I neka mi autor odmah oprosti što sam se ovako raspričala, pogotovo ako ništa od navedenog ne odgovara njegovoj percepciji priče. Mene je ponijelo. Malo sam se previše uživjela u stvaranje vlastite priče unutar tuđe.
I za kraj, da pohvalim stil pisanja, lijepe i savršeno vođene rečenice začinjene malim mudrolijama. Jedva čekam vidjeti koji pisac/tvorac, sjedi iza ovog rukopisa.

[Mica Milovanovic]

Kad bi se ljudi ubijali što su pijani, svet bi bio mnogo manje napučeno mesto.
Većina ljudi se ubija s razlogom.
Priča mora imati unutrašnju koheziju, pa ako mrtva pripovedačica relativno suvislo pripoveda o svemu oko nje, onda ni razloge njene smrti ne bi trebalo tražiti u sferi iracionalnog...
Bar je tako moje mišljenje...

[Kimura]

''Šiljak- planine'' su se i meni dopale. Maštovita priča, kao što neko reče.
Ipak, priznajem da sam već kod sletanja pomislila: kako li će ovaj nestretnik da se vrati? Nije mi delovao kao ubica - samoubica, pa sam pretpostavila da će rasplet biti vezan za njegov povratak. A on je još i promašio adresu, tj. metu!

[Kimura]

Kad bi se ljudi ubijali što su pijani, svet bi bio mnogo manje napučeno mesto.
Većina ljudi se ubija s razlogom.
Priča mora imati unutrašnju koheziju, pa ako mrtva pripovedačica relativno suvislo pripoveda o svemu oko nje, onda ni razloge njene smrti ne bi trebalo tražiti u sferi iracionalnog...
Bar je tako moje mišljenje...

To je naknadna pamet, u ovom slučaju bukvalno posthumna.

[Kimura]

''Četvrta stanica''
Možda sam se o ovu priču ogrešila. Nije loše pisana, mada je meni bila potpuno nezanimljiva.
Ne volim takve postavke: likovi se bune protiv pisca koji ih stvara, hoće nešto po svom...
Može biti da se ovde krije ko zna kakva simbolika, ali mene ništa od toga nije dotaklo. Ni emotivno ni na neki drugi način.

[PTY]

Kao i libe, i meni se u jednom trenutku javila sumnja u pouzdanost pripovedača. Zašto bi se ta žena, kog vraga, baš sada ubila, kad je muž vara već dugo, dugo.

BTW, da neko ne pomisli da nisam primetio trenutak da se samoubistvo dogodilo kad je suparnica ostala trudna, jesam, primetio sam, ali da li je to dovoljan razlog...


Možda sa ženske strane gledišta i jeste...  ...


A možda se ubila zato što je bila pijana. To jest, možda se i ne bi ubila da nije pila, bez obzira na sve izdaje, osećanje opšte promašenosti i mizeriju života.
Kad bi se jadima srca pristupalo tako kruto racionalno, niko zbog njih ne bi skakao kroz prozor.

Uh, trudim se da izbegnem nerazumevanje, da ne ispadne kako sam bezosećajna. 

Ja ne sporim tragediju iza ženinog samoubistva, meni je sporan način na koji je prezentovana. Od početka pa do kraja, ona mi tumači zbivanja, i to njeno tumačenje ima specifičnu vizuru koja eventualno postane naprosto preteška zbog svog tog ocrnjavanja. Sve što ta žena govori je do te mere opterećeno jedom, da ja jednostavno ne mogu da apsorbujem taj ton a da se ne zapitam da li je on zaista nužan? Ima dosta lose ends koji zahtevaju takvu sumnju.

Recimo, na jednom mestu ona kaže: "mogla sam da odem, ali što da mu olakšam? Neka sam pronađe put."
Pazi da to nije izjava koja meni gradi karakterizaciju žrtve, to je za mene izjava žene koja voljno i sa namerom učestvuje u sukobu, i to učestvuje na jedan specifični pasivno-agresivni način, koji je meni donekle i podmukao. Jer, ako ne voliš muža, čemu ostajanje u braku? Da ga kinjiš uskraćujući mu slobodu?

Isto tako, na jednom mestu ona izjavljuje "Biće da je to zbog praznine, mora da je od početka stajala između nas."
ja zaista nemam dojam da to izgovara jedna žena koja je iskreno volela muža, to izgovara žena koja gaji neka druga osećanja koja nemaju veze sa ljubavlju. Dalje pominje i da je izgubila želju da sa njim odgaja usvojeno dete, pominje da je maskiranje u braku bilo neuspešno, pominje dosta stvari koje mi daju na znanje da to uopšte nije bio srećan brak, ali ona ga je uporno nastavljala, i to njenom ponašanju daje izvesnu SM dimenziju koja neće baš u svakome proizvesti utisak da je narator čista i nedužna žrtva. A fakt da mi to ona uporno tvrdi, na jedan pomalo iscrpljujuće monoton način, svakako ne pomaže.   
 
Ali opet ponavljam, to shvatanje ovisi o svetonazoru, jer tragedija je jedno a melodrama nešto sasvim drugo, i sasvim je moguće da se u naratoru može lako videti nedužna žrtva, ali meni to zaista nije uspelo.



Što se ostalih priča tiče, ostala mi sva papirologija kod kuće, pa o njima kasnije ili sutra.

[Kimura]

Nije nedužna žtrva, naravno. Kakvi nedužna! Od samog početka ona pristaje na laž. To je igra u kojoj se ne može dobiti, tako da joj ne ostaje ništa osim gneva i osvetoljublja. Kako je čeznula za onim što nikad nije imala, tako do kraja gubi ono što nije znala da ima.

[PTY]

Hm. To onda može da znači da se ubila samo da tako zada konačni udarac nevernom mužu, da je on naprosto 'nosi na duši', što se kaže... 

[Boban]

ali njega boli dupe, pa je to najgluplji ishod... bolje da je gurnula njega kroz prozor.

[Kimura]

A ne... Što da mu uzme život? Da li njega boli dupe ili nešto drugo nije bitno - nju više ne boli ništa.

[Mica Milovanovic]

Ja sam mnogo bliži lidijinom čitanju priče nego kimurinom, bez obzira ko je autor.
Kad počneš da čitaš priču, naravno da ti je bliže stanovište žrtve, naratorke, ali kada
počneš da analiziraš nenje rečenice, sve više se otkriva da su njeni motivi ostajanja u braku
krajnje problematični.
Da li je to bila namera pisca ili ne, ja ne znam, ali daleko od toga da saosećam sa glavnom junakinjom.

[Džek]

Mnogo sam se iznenadio što je priča Prava ljubav uzela prvo mesto.
Ne zato što je loša, uz uvažavanje poznatog autora, nego zato što u ponudi, po meni, ima boljih, glasao sam za njih.

Kao Saturnicu, i mene je dobro podsetila na jednu moju radioničku, Džeronimov skok. Kliše, tako su mi napisali. No, nebitno.
Ovu priču mnogo opterećuje samoubistvo i patetični razlozi zbog kojeg je izvršeno. Nemam ništa protiv patetike ako fino začini priču ali kontam, upravo tu je pao ceo koncept, koji je, uzgred, fino osmišljen. Mnogo pitanja bez odgovora, da ne ponavljam sada ono što je već napisano. Bolje da se pijana okliznula i slomila vrat, ili pokušala mužu da iskopa oči kada je saznala za neveru pa je ubio, slučajno, u samoodbrani. Koliko poznajem žene, nisu one (velika večina) tako krhke. Autoru je trebala mrtva junakinja, ali samoubistvo bi najgore rešenje.

Dakle, meni ova priča, uprkos solidnom pripovedanju, ostaje otvorena, tj, nezaokružena. No, šta je tu je, očito da nisam u toj orbiti. 


Ostaje mi samo da čestitam autoru.

[Džek]

Turčin Brko i vila Kosana

Ova me raspametila. Ne zbog same priče i odlično odabranog setinga, nego zbog pripovedanja. Totalno osveženje, odskače od ostalih kao Bojan Križaj.
Odlično izgrađena atmosfera upravo zbog spomenutog pripovedanja. Slažem se da je priči tesno u 6000 karaktera, očajnički vrišti za još toliko, ali ima tu i štofa za orezivanje. Upravo te froncle je čine povremeno haotičnom pa se kocka da izgubi čitaoca. Skromni savet autoru je da je prekroji i razvuče. Bila bi od-lič-na. Naravno, po meni. Nisam ja neki analizator, to je veoma odgovorna i jebena rabota koja se ovde olako praktikuje. Lako može da skrene naivnog pisca u pokušaju u ambis i sunovrat, tako da se ograđujem od toga. Govorim kako uradak deluje na mene, i kako bih ja to picnuo. Ako se još neko slaže samnom, još bolje. Autori da sami filtriraju gde se mogu okliznuti, a gde popeti za koji stepenik.
Pokraj ovoga, skoro sve ostale priče deluju kao izlapela kisela voda ili nepodgrejana supa. Na mene, da se ponovim. 


Pile i Metanoja.


Oba autora su mi prepoznatljiva, i gotivim njihovo pripovedanje, ali drugari moji, pored Turčina i Kosane ste kao dva pokisla pevca.
Očekivao sam daleko bolje od obojice, uživam u stilu što ga gare sve u 16, ali ovo je, uprkos Turčinu, daleko ispod njihovih kapaciteta. Autor Pileta se u kratkim 6k pričama razmahuje fino izgrađenim stilom, ali priču nikako ne zatvara, a autor Metanoje je ovde debelo podbacio. Znam za njegove mnogo bolje radioničarske. No, nije svaki hitac zicer.


Ima neke stilske sličnosti u ova tri spomenuta rada koji mi leže, zato su moji glasovi i otišli njima. 

[Scordisk]

Vidim da se pričalo o glavnoj junakinji Prave ljubavi, da li je patetična ili nije, da li je bilo razloga za samoubistvo ili ne, pa bih samo dodao - meni je priča duhovita i dobra jer je to prikaz unutrašnjeg sveta jedne poremećene žene, osobe hermetički zatvorene u svom ludilu. Zašto da ne? Sigurno postoje patetične, samosažaljive, nezadovoljne žene (a i muškarci) koji pričaju sa svojim psima i koji će radije godinama da održavaju patološku vezu ili brak, umesto da raskinu. Ljubav prođe, patologija ostane, rekao je neko. Osim toga, gledano iz perspektive naratora, ona je u svom svetu sigurno morala da bude moralni reper i nevina žrtva, jer ona sebe tako i predstavlja čitaocu.

Kažu još ljudi, pasivno je agresivna, ali mislim da je to sasvim legitimna strategija nezadovoljnih partnera u nesrećnim brakovima i vezama, pa zašto ne bi bila i ovde? Gledano iz perspektive (relativno) normalnog čitaoca, sve to može delovati suludo i patetično, ali  naratorka to uopšte ne uviđa. Zato je i smešno, kako istrajno gradi iskrivljene iluzije oko sebe. Čak, mislim, i spomene za suparnicu - ona je znala gde joj je mesto, za razliku od mene... meni to deluje i kao osoba sklona histeriji, drami i skandalima u javnosti. Ali, ona je u svom svetu žrtva i ništa je drugo neće ubediti u suprotno
Meni je sve to delovalo uverljivo kao prikaz poremećenog kučkara (ko je imao psa, zna kakvi sve likovi mogu da se sretnu), pa sam zato i odlučio da dam tri boda.

I za samoubistvo, da. Morao bih sada da pročitam ponovo priču, ali ću reći napamet - ja sam imao utisak da naratorka nigde nije jasno rekla da je izvršila samoubistvo. Svi drugi u priči su to rekli, a ona je samo spomenula kako joj je ponestalo vazduha pa je otvorila prozor. Stekao sam utisak nakon čitanja da ona zapravo nije izvršila samoubistvo, nego je napravila scenu (kao i uvek), napila se kao džukela (kao i uvek) pa onako pijana se strmeknula kroz prozor a da su svi ostali onda zaključili da je izvršila samoubistvo.
Pored patetičnog kraja, sve to je meni delovalo tako groteskno da je bilo smešno.

[džin tonik]

meni je "prava ljubav" negdje i omaz prolaznosti, starenju i postojanju kao kardinalnoj promasenoj stanici, osvrt na nuznu putanju nakon zenita, nemoci. bod manje zbog toplog i happy enda, vise bi mi odgovarao hladni, mracni i jezivi uz vise sf-a.

[pokojni Steva]

Turčin Brko i vila Kosana

Ova me raspametila. Ne zbog same priče i odlično odabranog setinga, nego zbog pripovedanja. Totalno osveženje, odskače od ostalih kao Bojan Križaj.
Odlično izgrađena atmosfera upravo zbog spomenutog pripovedanja. Slažem se da je priči tesno u 6000 karaktera, očajnički vrišti za još toliko, ali ima tu i štofa za orezivanje. Upravo te froncle je čine povremeno haotičnom pa se kocka da izgubi čitaoca. Skromni savet autoru je da je prekroji i razvuče. Bila bi od-lič-na. Naravno, po meni. Nisam ja neki analizator, to je veoma odgovorna i jebena rabota koja se ovde olako praktikuje. Lako može da skrene naivnog pisca u pokušaju u ambis i sunovrat, tako da se ograđujem od toga. Govorim kako uradak deluje na mene, i kako bih ja to picnuo. Ako se još neko slaže samnom, još bolje. Autori da sami filtriraju gde se mogu okliznuti, a gde popeti za koji stepenik.
Pokraj ovoga, skoro sve ostale priče deluju kao izlapela kisela voda ili nepodgrejana supa. Na mene, da se ponovim. 


Pile i Metanoja.


Oba autora su mi prepoznatljiva, i gotivim njihovo pripovedanje, ali drugari moji, pored Turčina i Kosane ste kao dva pokisla pevca.
Očekivao sam daleko bolje od obojice, uživam u stilu što ga gare sve u 16, ali ovo je, uprkos Turčinu, daleko ispod njihovih kapaciteta. Autor Pileta se u kratkim 6k pričama razmahuje fino izgrađenim stilom, ali priču nikako ne zatvara, a autor Metanoje je ovde debelo podbacio. Znam za njegove mnogo bolje radioničarske. No, nije svaki hitac zicer.


Ima neke stilske sličnosti u ova tri spomenuta rada koji mi leže, zato su moji glasovi i otišli njima. 

Ne sporim lično obeshrabrenje posle druženja s Turčinom, to sam već priznao. Ja tamo nisam imao kad da se setim nekakvih zanovetanja. Dobro, što rekoh  jeste priča u tesnim gaćama, može da zadeluje smandrljano nesviklom oku, i da leluja, ali iskreno to baš da me se i ne tiče. Ja u Turčinu nisam gledao radioničarsku priču nego ,,tok misli" autora; ne umem, ograničen sam, ne znam kako bolje da ,,dočaram" zašto sam opčinjen. Tu su ne reči nego i slova na pravim mestima. Dal' je priča dobra i školsko-čitalačko-ulizički korektna, pogotovo dal' je fantastika dovoljno zastupljena, za to sve zajedno me zabole ćošak od astala. Najviše bih voleo da je pisac neko s radioničarskim stažom, pa da se iznenadim, ali sumnjam.
Nego Džekonjo, ti si biće felerično glasao. Nije greda, svakom se desi 


Pridružio bih se Džeku u čestitkama autoru(ki) prvonagrađene priče i konstataciji da nije zaslužila prvo mesto. Ako bi mi se dozvolilo da barem malo probam da obrazložim – takvo pisanje je korektno, školsko, bezgrešno k'o crkveno da je ali istim i prilično nezanimljivo, bez one pomenute čuke da bije u nedrime. To je stara boljka radionice, učesnici umeju da prepoznaju a time i nagrade priče koje su utanačene da bi bile nešto k'o brkovi zastavnika JNA – sve po PSu, nema odstupanja od gornje ivice usana, nema smeška, nema ničega ako propisima nije dozvoljeno. Retko se posegne za onim što (još uvek) nije zabranjeno. Ali se onda istražuje dal' je il' baš nije bilo fantastike u priči. Nataknem vas na istu. K'o Jehovini svedoci, ili bilo koji drugi što pronalaze grehove između dva kotiledona pasulja.

[džin tonik]

Kažu još ljudi, pasivno je agresivna, ali mislim da je to sasvim legitimna strategija nezadovoljnih partnera u nesrećnim brakovima i vezama, pa zašto ne bi bila i ovde? Gledano iz perspektive (relativno) normalnog čitaoca, sve to može delovati suludo i patetično, ali  naratorka to uopšte ne uviđa. Zato je i smešno...

u kljucna razmisljanja uvrstio bih izjave poput "ali, cemu sve to, zasto? ... ja nisam mogla da imam dece.".
protagonistkinja u nedostatku djeteta kao onog perpektivnog cemu bi skrenula misli, sto bi za manje svjesne bilo navijanje za klub, putovanja, pisanje, itd, ispoljava teret spoznaje zaludnosti i prolaznosti svog postojanja i tone u autodestrukciju. steta sto se na kraju pojavljuje vjerno pseto.

[Hrundi V. Bakshi]

Ali ubedljivo je pobedila jedna stilska figura iz pobedničke priče, "crveni osip upozorenja", koja me asocira na neki naslov Zagora. Udrite se po prstićima ako požele da nakuckaju nešto slično.

[Mileva]

PILE
Zaista je kob znati ko je autor koje priče, pa mu unapred učitaš dobre i loše elemente i kada ih pronađeš, kažeš sebi "Eto." Ostane crv sumnje da možda stvarnost i nije takva, nego da te je mozak, željan inercije, obmanuo.
Bilo kako bilo, teško mi je da definišem šta se tačno dogodilo u ovoj priči i o čemu je, tj. neću se stideti da priznam da je izgleda nisam shvatio. Autor piše dobro, kada bi imao suvislu ideju možda to ne bi bio on, ali bi bar i čitaoci uživali i u nečemu osim pojedinih rečeničnih bravura. Ima li ovom piscu pomoći? Doživljaj čitanja asocira me na ranu Lib (a i kasnu, a i sadašnju) ili na kasnog Fipu... kao kada ti neko sipa nepoznatu drogu u piće, pa se uradiš i lepo ti je, a nemaš pojma ni gde si ni zašto ti je lepo. Urednički, ja ovakve stvari objavljujem, prepuštam nadolazećim generacijama da vide ono što je meni promaklo.

"Ima li ovom piscu pomoci?"

[Džek]

Nego Džekonjo, ti si biće felerično glasao. Nije greda, svakom se desi

Bogme jesam nagazio koru od banane. Zamenio sam tajno za javno.

[Volšebnik Pocerski]

Četvrta stanica

Ima li svrhe u bombardovanju isključivo kratkim rečenicama/impresijama? Nekad ima, ako se ona isključivost isključi a bombe prorede, al' ovde je to pod znakom pitanja. Jednostavno, tu i tamo nedostaje dugačkog naklapanja. I u redu, ne bih ikoga da menjam, ali hoću malo ponekad da vidim i razglabanje o čemu, a ne samo "ovo tačka ono znak uzvika vidi ovo tačka kako ovo znak pitanja". Kratke i duge rečenice pomešane najbolje se piju, baš kao čaša žuči i čaša mjedi.
Zašto spisateljica koja piše priču unutar priče koristi sledeće: "kulira" i "kao fol"? Mislio sam da treba da ostanemo ubeđeni da je ona nekakav vajni pisac, kojoj se i (vajno) pisanije i život preklapaju. A ovakve izraze u naraciji koristi samo Vidojković. Sleng i ostale govorne ludorije posred beseda likova (ili posred beseda naratora manje pouzdanog od ovog naratora ovde) su sasvim u redu, čak i poželjne (ako se uklapaju u vremenski i prostorni okvir), al' u pripovesti se radi o delu krajnje pismenog ženskog naratora, i jednostavno ne ide uz tu osobu koja treba da nam ispripoveda mešavinu "fikcije" i "realnosti" (oba su pod znakom navoda jer su oba fikcija, spolja gledano - od strane radioničara, ali IZNUTRA gledano, iz tog sveta - postoji realnost i fikcija).
Dalje, "drveni mač vitla mu u ruci" je kanda mali problem. Mačem se vitla. Mač ne vitla sam. Ruka može da vitla mačem.
Nadalje, i bez uvrede autoru/autorki, ali spisateljica Eva je jedna savršeno dosadna osoba. I, mada je Stiven King  jednom trenutku izjavio i potom i u roman upisao da je "najbolji književni lik vreća kostiju u odnosu na najdosadnijeg čoveka iz realnog sveta", baš ta rečenica nam govori da se manemo smaračkih figura u fikciji. Fikcija treba da pobegne od učmalosti ovoga sveta, da se bavi ljudima ili stvorenjima koji/a nisu dosadnjakovići, a da opet nekako dočara našu realnost. Sa toliko pasivnim ili pasivno-agresivnim likom/naratorom/seronjom (bio muški ili ženski) je teško nositi se. Pogotovo kada u pripovesti nema nikakvih zapleta, obrta, kulminacije ili čega drugog, a sam sukob, vazda i svuda potreban, je sveden na prilično blag, unutrašnji. E, i da ne bude da samo kritikujem, iako ovo izgleda kao neka ispovest (a atmosfera jeste bogata, al' nije sve u atmosferi) - mislim da, nakon ovog dela, koje smatram samo uvodom u veći uradak, može da se ispripoveda nešto sa dramskom strukturom ušivenom u tkivo priče. Može, ali ne znam da li bi autoru/autorici to bio cilj (ili je samo rešio/rešila da se igra Čehovizma i atmosferičnih pojava). I da se ni nadalje ne govori kako sam se ostrvio na ovaj uradak (kao što nisam), mislim da je ideja RUŠENJA ČETVRTOG ZIDA uvek dobra, i da je motiv oslobađanja od nečije (pa makar i sopstvene) fikcije oduvek bio jedno veoma plodno tle. Samo žalim što nije više zasejano na istom, i što se, bre, ništa na kraju ne desi. A čekao sam, makar da se iznenadim krajem. Dobro, bledi koj onog poslednjeg Jahača Apokalipse može da se učita u ovo delo i njegov kraj, al' jako je to mlako. Taman sam se spremio za mučki udarac u stomak, al' ova priča to nije pružila. Imala je ideju, seting, imala je dobrih rečenica, al' ne mogu nikako da se otrgnem utisku da čitam esej ili pismeni zadatak.

[Volšebnik Pocerski]

...ja sam uz tebe

Za ovako kratku priču, uvod teče sporo. To nije naznaka ni kvaliteta niti manjka istog, nego prosto govori da je autoru bilo tesno. I eto, ovakav subjektivan kakav sam (a svi smo subjektivni), glasam da ostatak pripovetke dopuni tako da se dinamika uvoda i ostatka priče izjednači.
Nadalje, dolazi nekolika nedoumica. Moj kraj govori "dupke pun" a ne "dupkom pun", ali ne znam govori li se tako u drugim krajevima, pošto nisam neki Noam Čomski. Opet, priličo sam siguran da bih rekao "sporim dremljivim ljudima" ili "dremežom usporenim ljudima", umesto "dremljivo sporim", ali i to je krajnje nebitna sitnica, plus - možda grešim.
Bitna sitnica je što se Miroslav dva puta pominje u istoj rečenici, a bez nekog razloga. I opet sitnica dolazi na dnevni red - pena može da iskulja, ali nešto ne može da iskulja penu, već da je istisne. I opis te pene, malo kasnije, postaje nekako rogobatan. Daje sve informacije o peni (obećavam da je ovo poslednja rečenica o peni), ali čini se da ga treba rastočiti u više rečenica (ako postoji svrha u tome), ili možda obezglaviti. I prilično sam siguran da se u našem narodu i dalje veli "Miroslavljev" a ne "Miroslavov", i da se tog arhaičnog oblika nismo odrekli. Ali, okanimo se više sitnica.
Siguran sam da bih nekim bodom ocenio ovaj uradak, da je sistem ocenjivanja drugačiji (na primer, kada bi se delilo od 1 do 5 bodova, i sl). Al' evo većih mana:
Narator je na početku odvojen od sopstvene priče (Miroslavljevog jevan... ovaj, žitija), a potom se prebrzo umeša bez naznaka. Trebalo je (ili mislim da je trebalo, šta znam o namerama i stilovima drugih ljudi - ako ćemo pošteno) možda čime ranije nagovestiti da će isti početi da učestvuje u radnji - i bilo bi to bombona (ili mislim da bi bilo, onako... sočnije). Da malo po malo, pripovedač upliva u proipovetku i rastoči je. I problemčić je što Miroslav, čiji je hendikep savršeno opisan (možda i za kakvu nagradu), odjednom doživi sledeće: "Više me nije čuo." Ček', ček', nije li bio gluvonem od početka? Ovde deluje kao da je iznenada ogluveo. Da li ga je čuo ranije, ili se pravio gluv, ili telepatskom kontaktu ne predtavlja problem to što je neko gluv - ako je uopšte telepatija u pitanju (nemam pojma šta je u pitanju). Al' opet, ranije je predstavljen kao sasvim uverljiv gluvonemi čovečuljak (sretao sam vazda takvih, pa znam da je uverljiv).
Kraj je zaradio najveći plus. Kraj je pobedio sve ove sitne mane (a možda nisu mane, nego se kritičar zeznuo il' štogod propustio - možda je sve ono gore bilo namerno izveden manevar).

Najveći problem je taj što ću se ove priče prilično slabo sećati za koji mesec.
Al' opet, neke druge zaboravim onog trena kada zatvorim fajl, pa je najveći problem ove priče manji od najsitnijeg u nekoj drugoj.


Uzgred, sa mnogo udaranja nebrojenih primeraka sledećeg: + i - u svesku (ovo nije problematično poput znaka jednakosti u književnom uratku), na kraju imam problem da nekome ukinem bod. Možda bi stvarno bilo dobro da se sistem ocenjivanja proširi za nekoliko bodova (ili je bolje u slučaju pristizanja većeg broja priča... ili uopšte nije bolje, štajaznam, samo znam sa čime bih se lakše nosio)...

[Volšebnik Pocerski]

Kukuruz

Valjana pripovest. Ne škripi (mada i ostale malo škripe, dobra je ova radionica... al' opet, šta zna jedan skromni veštac, sem onoga što se njemu samom doima). Al' od trenutka kada pripovetka počinje, pitam se što čoveka zovu ku(ku)ruzom. I čekam, tokom cele priče čekam, da se na kraju ispostavi da je optočen nebrojenim zubima dušmana, te ga to čini sličnim kukuruznom klipu. Al' izda pripovedač ova velika očekivanja, ili je možda namerno obmanuo (namerna obmana je plus, propust bi bio minus, a pluseva i njihovih antipoda ima bezbroj... i to uz svako na radionici priloženo delo). I mda je seting sjajan, ona druga rečenica je čudna. "Nekoliko kuća, kafana, prodavnica i put koji se gubi u šumarku na uzbrdici" rade šta? Stoje? Tu je nekoliko kuća... Ili u blizini je nekoliko kuća... i ostalo? Takvim se rečenicama malo zbunjujem.
Dijalozi, koji počinju od "engleskog" naklapanja o vremenu, pa prelaze u Tarantinizam, pa iznenada nude obrt - jesu vrhunski dijalozi. U stvarim svaki komadić razgovora u ovom komadiću knjige (ovo nešto najavljuje, uvod je u nešto, treba da se nastavi, ili dopuni, šta li - izgleda kao pilot epizoda serije ili kao prolog kakvog romana) je odličan.
Atmosfera kafane se jako doima ovom volšebniku. Kao da sam tamo (a zalazio sam i u gore... bez zadržavanja, samo u potrazi za WC-om).
Vidim neku simboliku, al' ne shvatam sasvim motivaciju albanskog seljaka, I zašto je, kad već vidimo da je raspadač koji krade Bogu dane pred kafanom, maher u šahu (ako izuzmemo "varanje", tj. strategiju, opet bi morao da zna mnogo o šahu)? Zašto su svi dobri u šahu, sem da bi se napisala politička parabola? I opet, ne znam koliko je ovo fantastično - jeste prelocirano u blisku budućnost, ali: nije li to jedna sasvim realna situacija? Ne može li sve to zadesiti nekoga, koliko sutra?
I dalje sam se do kraja nadao objašnjenju Kukurozovog nadimka. Da ne pominjemo nagoveštaj nečega (ČEGA?) iza brda, i to što, iako volim nerazjašnjena pitanja, nisam presrećan kada broj pitanja premaši broj odgovora koje iz priče dobijem.

I da, dadoh ovde bod, al' dao bih više - da se moglo dati više.
Morao sam jednobođe iz javnog glasanja i tri jednobođa koja treba gurnuti u poruku rasporediti na pripovetke koje nisam našao dosadnim.
Bez uvrede upućene autorima uz čija sam se dela dosađivao. I ne zamerite VI kojima uskratih bod/glas, iako se nisam dosađivao uz ono što načiniste. Možda je samo po sredi individualni problem (a opet, uvek sam sebe smatrao velikim udavom među piscima u pokušaju... te ne znam koje pravo imam da se dosađujem).


P. S. I ne zaboravimo da gnjavim i davim i sa ovim komentarima.

Nego, nastavljam negde oko podneva, kad se fino ispavam.

[Volšebnik Pocerski]

Zaboravio sam reći da Četvrta stanica zaslužuje još jednu malenu pohvalu zbog vage i ostalih naznaka Četiri Jahača, al' opet da nisam siguran koliko odgovara na temu. Da je tema glasila "rušenje četvrtog zida", i da se neki ozbiljni pomeram-bubrege-obrt odigrao u priči, umesto gomilanja utisaka, više bih se sa pripovedanjem saživeo.
Možda sam jedini koji tu vidi Četiri Jahača Apokalipse, pa neka pisac, tj. spisateljica odluči kada se svi razotkrijemo i opravdamo svoje pokušaje.

I da za autora pripovetke Ja sam uz tebe imam pitanja. Probudio je radoznalost, a tražim objašnjenja. Ne mora da ih da, al' moram ih tražiti. I voleo bih da je vidim u dužoj formi.
A pošto identifikacija sa protagonistom i naratorom postoji, ali u naznakama, dužina bi nadoknadila gubitke (nećemo se vraćati pomenutim sitnicama).

Od tvorca Kukuruza bih isto očekivao objašnjenja, al' možda je tvorac Ku(ku)ruza (ili što bi u Mačvi rekli "muruza") namerno ostavio singularitete na sve strane, ne bi li se nedužni čitaoci premišljali satima i danima...
Što ne mislim da je učinio i pisac Žitija Miroslavljevog, no smatram da je izostavio objašnjenja boreći se sa teskobom ograničenja od 6 hiljada znakova.


I laka noć svima, do sledećeg trubljenja
(smatram da gnjavim i davim svakoga, al' ostao sam dužan na prošloj radionici, i ovoga puta bih sve lepo iskomentarisao, makar i zalud bilo).

[Boban]

SVI PUTEVI
Kratka priča, zvana još i minijatura a u našoj književnosti poznata kao crtica ima neka svoja pravila. Količina likova i događaja mora biti primerena, tj, mala.
U ovoj priči kao da imamo celu epizodu "Zvezdane kapije". Previše informacija, previše događaja; nije to sve uopšte loše, ali ne funkcioniše kao kratka forma. Od ovoliko događaja Klark je pisao romane.

ŽENA ZA POŽELETI
Ovo je pomalo čudna priča. Lepo pisano i donekle lepo zamišljeno, malo mi razrešenje škripi, ali definitivno čovek ume da odradi atmosferu i ume da uvuče čitaoca u svoj svet, što je dar pravih pisaca. Možda priči nedostaje više dijaloga, da se i ono što nam narator iznosi u prvoj polovini provuče kroz neki razgovor, na benzinskoj pumpi ili tako negde usput. Mnogo bi mi bolje bilo da tip nije uopšte shvatio da je to bila avet njegove žene — polumrak, čudni odsjaji, to ne očekuje i kresanje u mraku, možda po nekom karakterističnom pokretu da se opseti kada ostane sam ili da mu ona u odlasku kaže nešto što će shvatiti sa zadrškom.

SKADARSKA PRIČA
Solidno pisano, možda sa preteranim dijalozima, ne bi se vozač uopšte toliko raspravljao, neuverljivo mi je to njihovo natezanje, ali priču ubija onaj nerazjašnjeni deo sa ljudima kojih ima 20 a možda i 120. Jednostavno tu priča potpuno prestaje da postoji, opisuje se taj događaj koji ni sa čim nema veze niti je utemeljen u dotadašnjoj priči. Da se razumemo, ja volim i apsurdne priče, ali to opet ne znači da treba da budu bez smisla. Doduše, možda je unutra utkano nešto mladalačke, savremene simbolike koje nama starcima izmiču.

ČETVRTA STANICA
Ova priča zahteva mnogo više koncentracije nego što sam bio spreman da joj pružim. Iscepkani stil koji stalno zapinje me brzo obeshrabri. Pisac ne uspeva da izgradi atmosferu niti da me uvuče u priču. Nekoliko dobrih asocijacija je premalo. Ovaj pisac u pokušaju trebalo bi prvo da savlada pisanje jednostavne proste jednodimenzinalne ravne priče; nekako mi se čini da bi i tu bilo poteškoća. Ako je ovo misaoni tok nekoga ko pokušava da smisli priču, nimalo nije zanimljiv. Da, to je najveća mana. Uopšte nije zanimljivo i ne vuče na čitanje, za razliku od većine radova ovde. Tačno se vidi razlika između radioničara-veterana i radioničara-početnika upravo u ovom segmentu. Ipak su stotine sati drobljenja o tome šta i kako treba dale neki rezultat.

[Mileva]

...ja sam uz tebe

I problemčić je što Miroslav, čiji je hendikep savršeno opisan (možda i za kakvu nagradu), odjednom doživi sledeće: "Više me nije čuo." Ček', ček', nije li bio gluvonem od početka? Ovde deluje kao da je iznenada ogluveo. Da li ga je čuo ranije, ili se pravio gluv, ili telepatskom kontaktu ne predtavlja problem to što je neko gluv - ako je uopšte telepatija u pitanju (nemam pojma šta je u pitanju)

Narrator i Miroslav govore i cuju se unutrasnjim jezikom i sluhom .VP da bi znao sta je u pitanju treba da poznajes molitvu, ili  telepatiju, ili ako nista drugo ono razgovor sa samim sobom, nikako to " vise me nije cuo" ne treba shvatiti bukvalno.
Nego mene je sad opsela  misao, odnosno deo pesme jednog naseg pesnika. Mislim da je u pitanju Pero Zubac , ali mozda gresim. Procitala sam je pre 100 godina ( ne shvatiti ni ovo bukvalno, rekla bih preciznije pre 20 i kusur godina). Imam je negde zapisanu u dnevniku, ali niti znam da li sam napisala ime autora, niti gde je sad taj dnevnik. Mozda je medju  knjigama, slikama i skoljkama. Moze biti da je na teavanu, ali ko ce sad to da trazi.
Ide nekako ovako
" unutrasnjem uhom ponovo te cujem"
Tako dragi moji knjizevnici i wanna be knjizevnici, ljubitelji pisane reci, slucajni prolazinici,  ako neko zna o kojoj je pesmi rec nek mi javi, bila bih vrlo zahvalna.

[Kimura]

ŽENA ZA POŽELETI
Ovo je pomalo čudna priča. Lepo pisano i donekle lepo zamišljeno, malo mi razrešenje škripi, ali definitivno čovek ume da odradi atmosferu i ume da uvuče čitaoca u svoj svet, što je dar pravih pisaca. Možda priči nedostaje više dijaloga, da se i ono što nam narator iznosi u prvoj polovini provuče kroz neki razgovor, na benzinskoj pumpi ili tako negde usput. Mnogo bi mi bolje bilo da tip nije uopšte shvatio da je to bila avet njegove žene — polumrak, čudni odsjaji, to ne očekuje i kresanje u mraku, možda po nekom karakterističnom pokretu da se opseti kada ostane sam ili da mu ona u odlasku kaže nešto što će shvatiti sa zadrškom.

Da ne prepozna svoju ženu-vešticu?! Teško.
Ipak je on sentimentalni tip koji se uznemiri kad čuje pesmu uz koju ju je zaprosio, a ona je žena za poželeti!
Meni bi za priču bilo bolje  da se odigrava na početku veze ili braka.
On postepeno shvata u šta se uvalio, a ona pronalazi rešenje.

[Džek]

Šiljak Planina.

E i ovoj sam dao bod jer sam ga negde morao istresti. Da ne budem grub, nisam ga se rešio eci peci pecom; ova priča ima sjajan seting. I ništa više. Karakterizacija ubice, koja se nazire, je zabola sama sebi mač u grudi.
Veli Ajnštajn ovako: Svemir i ljudska glupost su beskonačni. Uverio sam se, ponovo. Pa majku mu, kako ubica može da bude onako glup? Vidim, nisam jedini koji je to primetio, pa sam odahnuo. Ta njegova glupost me prevarila da ponovo pročitam priču, ne bih li našao trag nečeg skrivenog što pravda mozak veličine zrna bibera. Nema ga.
Hitmeni bi trebalo da su inteligentni likovi. Ne samo da im primanja zavise od toga, nego i naizgled bogomdano mesto pod suncem, umesto da udišu memlu u prdekani, ili da ne dišu uopšte.
Onaj deo sa pticom - avionom mi je lepa digresija, daje šmek fentezija. Slutim da je time uokvirena u fantastično. Ipak, previše je toga kako je stigao, naspram - kako sada otiči. Motivacija junaka mi je klimava; ako je junak već glup, ne treba da bude hitmen, nego neki (kamikaza) bilmez željan lične osvete radi nečega. Onda bi priča stajala čvrsto na nogama. 

[Savajat Erp]

Четврта станица - књига јој каже `вако, књига јој каже `нако, ал' она неће никако Мислим, сама идеја није лоша, али извдеба...не знам у чему би био проблем, можда сам ритам приче не држи читаоца (посебно неког са благим поремећајем концентрације...попут мене), сад на прелет-преглед видим и неке грешке у зарезима, ал` није битно то сад толико. Неко горе (или више њих, јбм ли га) поменуо је Јахаче апокалипсе, али, ја то, искрено, нисам сконтао, што опет ништа не говори, једноставно  сам начин приповедања ми није дао да се удубљујем у причу. Симпатично ми је оно како ауторка одјебава старца на вратима, да би њена јунакиња са друге стране заподенула разговор с њим, има ту неког лицимурства, можда и ненамерног...У сваком случају, ова прича ми ни у једном тренутку није била у игри за бод, а овај коментар је пример тога како са може написати релативно подужи пост а да се не каже ништа конкретно

[Kimura]

''Turčin i vila''
Ni mene ova priča nije ostavila ravnodušnom. Sjajan, sjajan početak! Ciganisanje brata i sestre mi nije smetalo, naprotiv. Zabavno je i uverljivo. Nije mi smetao ni neknjiževni govor mimo dijaloga. S lakoćom bih pročitala čitav roman tako napisan, jedino što mi se učinilo da sam autor na trenutke gubi dah, kao da se umorio od ovakvog, njemu ipak stranog pripovedanja. Ništa strašno. Veća ''spontanost'' bi se mogla mogla postići uz nešto truda, prepađivanjem teksta.
Osnovni razlog što mi ova priča nije broj jedan, pa ni dva, krije se u samoj radnji. Početak obećava, suviše obećava, a ja ne volim kad mi se obećanja ne ostvare makar delimično. Od posete manastiru priča nezaustavljivo pada - do toga da se pred kraj pitam što je uopšte napisana.
Bratac i sestrica pođoše da pozivaju svatove, ali nisu stigli tamo kud su se zaputili. Sredila su ih čudovišta iz lokalnih verovanja. I to je valjda to. Ako nije, zanači da je meni poenta promakla.

[saturnica]

Mnogo sam se iznenadio što je priča Prava ljubav uzela prvo mesto.
Ne zato što je loša, uz uvažavanje poznatog autora, nego zato što u ponudi, po meni, ima boljih, glasao sam za njih.
 

Ti očito nešto zaboraljaš Džek. Koliko si puta bio na vrhu a to zaslužio nisi, i da ti nije bilo prijatelja i podrške iza leđa, ne bi ni blizu omirisao pobjedu. Pa opet, nikome ništa. Nikada ti nitko nije čestitao ovako kako si ti upravo učinio. Zamisli samo kakva je to pljuska, reći nekome, čestitam ti na pobjedi ali zaslužio nisi, ima boljih, a argumenti za to su; ja sam glasao za druge i držim da su te bolje. Točka!
To, ne samo da je omalovažavnje autora pobjedničke priče već i svih onih koji su usprkos tvojim začudnim argumentima, glasali za nju. Da nije bilo mog problema s ovom pričom, i ja bih joj bila dala bod. I što sad želiš reći? Da je Brkati Turčin nešto tako genijalno pa ti nije jasno kako tako rijetko viđena genijalnost nije pronašla put do tupih radioničara?
Gle, ja neću komentirati Brkatog Turčina iz jednog razloga: ne pripadam ovom podneblju, nisam dio vaše cjeline, samo sam gost u vašoj kuću. Znači, te vaše folklorno-epske priče, meni su totalno nezanimljive, ne razumijem taj jezik, osim sile vulgarizama u njoj, i zato kažem, poštujem da je to literatura koja se većini ovdje sviđa i ako ja takvu priču, koju ti držiš fantastičnom, ne razumijem, onda je to samo moj problem i ničiji više. Eto, nadam se da nećeš zamjeriti...

[Boban]

Da ne prepozna svoju ženu-vešticu?! Teško.
Ipak je on sentimentalni tip koji se uznemiri kad čuje pesmu uz koju ju je zaprosio, a ona je žena za poželeti!
Meni bi za priču bilo bolje  da se odigrava na početku veze ili braka.
On postepeno shvata u šta se uvalio, a ona pronalazi rešenje.

I na kraju se neko od njih dvoje baci kroz prozor!
E, vidiš, kimura, ovde se ne slažemo, a neslaganje ide i dalje, tj. posledica neslaganja žigoše i tvoju priču.
Ti bi da sve ide polako i po redu, korak po korak, bilo uspon, bilo pad, ne dopuštaš usputna ludila i čudne iskorake. A priča traži da bude uvrnuta da bi bila maestralna. Nije dovoljno nikakvo pisanje i nikakvo osmišljavanje, a posebno nije dovoljna kompatibilnost sa stvarnošću i realnim ishodima.
Ovoj priči ("Žena za poželeti", a ja stalno čitam "Žena za poneti") mnogo bi prijalo da upravo on sve češće trči toj aveti u zagrljaj (frustriran zbog pet puta godišnje), kraj nekog osamljenog skretanja, a da s druge strane ima dosadnu i nezanimljivu frigidnu ženu i onda polako, mic po mic ili možda najednom, udaren kao maljem, shvati da je ta "njegova" avet zapravo njegova žena u drugom obličju.
kimura, moraš da dopustiš takve neočekivane obrte jer tek takve stvari daju živost priči. Ima ovde ljudi koji su sasvim pismeni, da ređaju rečenice i polako grade atmosferu ili odnose, ali ne treba mi da budemo dokumentaristi i da prepisujemo stvarne odnose, nego da lovimo pored ostalog i aveti.

[Kimura]

''Prava ljubav'' verovatno ne zaslužuje prvo mesto, a ona dva ''Proleća'' sigurno ne zaslužuju poslednje.

U ''Proleću za Adolfa'' imamo, pretpostavljam, putnika kroz vreme. Simpatična ideja.
Problem kod ovakvih priča je u tome što više liče na poeziju nego na prozu. Deluju uglavnom na emocije čitalaca, tako postižu potpuni uspeh ili potpuni promašaj.

[Boban]

"Prava ljubav" je prava priča da se na njoj vivisecira stanje u domaćem pisanju. I ne samo ovih radioničara, nego upravo ovakvih stvari ima i kod "velikih" pisaca.
Lib je mnogo bolje artikulisala iste smetnje koje je i meni ta priča pravila. Naši pisci često smatraju da je dovoljno imati dobar okvir i dobro postavljene likove, zaboravljajući da je osnovna suština da priča ponudi neku promenu, neki prevrat, neki dodatni smisao zašto je napisana, ne da detektuje faktičko stanje. Opet ću pomenuti Stipana, potpuno netalentovanu osobu za pisanje, ali većina njegovih stvari ima to nešto... realno Stipan bi trebalo samo da daje ideje drugima i da batali samostalno pisanje.

Pa ne bih rekla da vam je zasmetalo isto, bez da ulazim u raspravu o primedbama koje, svaka sa svoje strane, mogu da se prihvate.
Zajedničko je jedino to što ste oboje osetili iritirajuću pasivnu agresivnost. PTY je izgubila i trunku simpatije za junakinju, a ti bi je još i otkopao i ostavio na kiši ili nešto slično.

Opet ću se vratiti na ovu priču i ovu opasku. autoru priče nedostaje jedna zdrava doza uvrnutosti. Ta scena, gde lopovi otkopaju pogrešan grob i ostave njeno raspadnuto telo razvučeno po livadi, pa pas dođe i brani njene ostatke od drugih grabljivaca, po nekoj sumanutoj kiši, to je tako bolesna i jaka scena da bi opravila sve pre toga. Ovako, imamo jednu jadnu ženu koja tone do samog dna i tamo zatiče pseću ljubav koja i jeste takva kakva je, pseća, bezumna, bezuslovna... realno ne služi ničemu, sem za tešenje osoba bez dece ili igde ikog. Sve primedbe izrečene na ovu priču stoje, ali da je dovedena do bizarnog kraja sa uvrnutim slikama u stilu filma "Santa sangre" Žodorovskog. Sahrana omiljenog cirkuskog slona, povorka koja ga prati kao da mu odaje poštu, a onda, dolaze do deponije i strovaljuju telo u strminu đubreta, a rulja se pokazuje u pravom svetlu, juri na slona, raskomadava ga s namerom da jedu. Takva ludila mi fale u ovoj priči da je podignu na viši nivo. I mnoge druge od istog autora.
Autor je naučio pravila i kako da ih primeni, došlo je vreme da počne da ih krši jer tek sa ovladavanjem prestupa u pisanju može da se zatvori pun krug i kompletira pisac.