Radionica broj 53 - DVOSTRUKO GLASANJE

[PTY]

Vidim da se pričalo o glavnoj junakinji Prave ljubavi, da li je patetična ili nije, da li je bilo razloga za samoubistvo ili ne, pa bih samo dodao - meni je priča duhovita i dobra jer je to prikaz unutrašnjeg sveta jedne poremećene žene, osobe hermetički zatvorene u svom ludilu. Zašto da ne? Sigurno postoje patetične, samosažaljive, nezadovoljne žene (a i muškarci) koji pričaju sa svojim psima i koji će radije godinama da održavaju patološku vezu ili brak, umesto da raskinu. Ljubav prođe, patologija ostane, rekao je neko. Osim toga, gledano iz perspektive naratora, ona je u svom svetu sigurno morala da bude moralni reper i nevina žrtva, jer ona sebe tako i predstavlja čitaocu.

Kažu još ljudi, pasivno je agresivna, ali mislim da je to sasvim legitimna strategija nezadovoljnih partnera u nesrećnim brakovima i vezama, pa zašto ne bi bila i ovde? Gledano iz perspektive (relativno) normalnog čitaoca, sve to može delovati suludo i patetično, ali  naratorka to uopšte ne uviđa. Zato je i smešno, kako istrajno gradi iskrivljene iluzije oko sebe. Čak, mislim, i spomene za suparnicu - ona je znala gde joj je mesto, za razliku od mene... meni to deluje i kao osoba sklona histeriji, drami i skandalima u javnosti. Ali, ona je u svom svetu žrtva i ništa je drugo neće ubediti u suprotno
Meni je sve to delovalo uverljivo kao prikaz poremećenog kučkara (ko je imao psa, zna kakvi sve likovi mogu da se sretnu), pa sam zato i odlučio da dam tri boda.

I za samoubistvo, da. Morao bih sada da pročitam ponovo priču, ali ću reći napamet - ja sam imao utisak da naratorka nigde nije jasno rekla da je izvršila samoubistvo. Svi drugi u priči su to rekli, a ona je samo spomenula kako joj je ponestalo vazduha pa je otvorila prozor. Stekao sam utisak nakon čitanja da ona zapravo nije izvršila samoubistvo, nego je napravila scenu (kao i uvek), napila se kao džukela (kao i uvek) pa onako pijana se strmeknula kroz prozor a da su svi ostali onda zaključili da je izvršila samoubistvo.
Pored patetičnog kraja, sve to je meni delovalo tako groteskno da je bilo smešno.

Ne radi ni o kakvom nerazumevanju lika, naprotiv: meni je u toj priči karakterizacija obilna i precizna, a sve stavke su pune značenja, bez ičeg nepreciznog ili nejasnog, otud mi je i junakinja ne samo kristalno jasna, nego i dovoljno plastična da bude lako prepoznatljiv predstavnik svoga tipa.

Otud je ovde reč isključivo o prepoznavanju obrasca i razlaganju stereotipa, i to u svetlu one famozne parole "tvoj borac za slobodu je moj terorista".

[Džek]

Saturnice, naravno da cu da zamerim. Stavljas mi na teret stvari koje nisam rekao ali ti to ne smeta da jurnes kao kobac. Nekoliko puta sam naglasio da je to moj subjektivan kont na koji imam bogomdano pravo a svoj ukus necu da branim. Takodje sam napisao da me je iznenadilo, a ne zgrozilo, prvo mesto. Ne znam odakle ti taj bezobrazluk da ostale radionicare smatram tupavim, te svoje fantazije preispitaj kada popijes kafu i kada se razbudis. Autora prvoplasirane price ne omalovazavam svojim misljenjem, i o radovima tog autora imam lepo misljenje. Ovo nije crkva, a ti nisi pop, pa da sledim dogme. Sto se tice Turcina, obrazlozio sam zasto mi se jako dopao a ni jednom nisam nametao taj kont drugima. Sto se tice zasluzivanja i nezasluzivanja prvog mesta, necu da odgovorim. Za razliku od tebe, postujem misljenje drugih pa i tvoje. Ipak, tabele su tu, ja nisam pametniji od vecine a ne bi ni ti trebala da budes. Autoru prvoplasirane sam cestitao od srca, vecina je kazala svoje, ali ipak ostajem dosledan svom misljenju.
I sta hoces da kazes sa tim da sam imao podrsku iza,ledja u osvajanju prvih mesta? Impliciras da su glasali za moje pokusaje pristrasno? Ovo sto si napisala za mene je ne samo ruzno nego i podlo. Popij tu kafu i razmisli. Zakljucak me ne zanima, dovoljno si rekla.

[Mica Milovanovic]

Ali, Bobane, zar ti se ne čini da ljudima preporučuješ da pišu ono što ti voliš da čitaš?
Zašto u svakoj kratkoj priči mora da bude ludila i šokova?
Zašto pisac ne može da glatko vodi radnju, sklapajući kockice neke ideje,
sa finalem koje čitaocu otvori oči o tome šta se u priči dogodilo i zašto je napisana?
Ima stotine vrhunskih kratkih priča koje slede ovaj obrazac.
Prava ljubav je daleko od savršene priče, ali da li bi ona zaista prenela svoju poruku
u tvojoj izvedbi?

[PTY]

E sad, ostale priče.

Osim ovih dvaju koje su se lako izdvojile za 3 I 2 boda, ostale priče su nekako ostale u masi, pošto su se kotirale veoma podjednako, to po pitanju i mana i vrlina (ovih potonjih je bilo znatno manje, alas...  )

Zato su i bodovi otišli pričama za koje smatram da im autori imaju ponajviše prostora za napredak.

Kod priče #9, Turčin Brko i vila Kosana, taj prostor se lako vidi na polju jezika i izraza, jer eto, bila mi je patnja živa čitati uratke svedene na infantilne viceve, opterećene profanim izrazom. Da se razumemo, to ne govori nikakav čistunac, daleko bilo, jer ja sam generacija odrasla na novom talasu koji je praktično reinventovao vulgarnost, stvarajući od nje moćnu i veoma sofisticiranu literarnu alatku na čijoj se šok-vrednosti isporučuje ne samo estetika, nego i visoko koncentrovana značenja.

Sofisticirana vulgarnost može da u jednoj jedinoj rečenici saopšti više nego celo jedno poglavlje učtivo sročenog teksta, otud mi i jeste tužno kad vidim da se taj delikatni format komunikacije ovde koristi iskučivo u svojoj naprizemnijoj formi, koja više nema čak ni minimum šok-vrednosti, pošto je to izraz koji konstatno upražnjava naširi sloj ljudi.

Otud mi se činilo logičnim da izdvojim priču koja bar u naznakama stremi sofisticiranijem izrazu, iako je podbacila u svim, ali zaista svim zadanim smernicama.

Ne znam ko je autor ove priče, pa otud moram da se maksimalno pojasnim: možda neko misli da je nepošteno penalizovati priču samo zato što nije ispoštovala smernice, ali zapravo je upravo obratno. 

Sve i kad batalimo fakt da je priča oborila limit za gotovo trećinu, iz price se jasno vidi da disciplina i kontrola nad materijalom (to formom i sadržajem jednako) autoru ne idu baš od ruke, pa bi upravo on mogao da napreduje na ovakvoj vrsti smernica, jer to su norme koje se u pisanju trebaju savladati upravo u najranijoj fazi, kasnije je veoma teško, zaista.

Moguće da smatrate kako disciplina oko forme i kontrola nad sadržajom imaju smisla samo kod kratkih priča, ali ne, zapravo su najdragocenije upravo kod dužih formi, iako se na kratkim pričama najbolje usavršavaju. A kad se pogrešne stvari dovoljno puta ponove, one čoveku postanu toliko bliske i toliko "normalne" da ih on više i ne percipira kao pogrešne. To je ta famozna 'moć navike', a loše navike je veoma teško otresti, jer daleko nam je lakše smisliti za njih racionalizaciju nego se mučiti oko njihovog uklanjanja.

Dakle, izdvajam ovu priču zbog njenog jezika i izraza i iskreno se nadam da će autor poželeti da malko "praktikuje strogoću", jer po formi ovo zapravo nije nikakva vrst priče, samo gomila rečenica... no, svako ima prava da bira sve svoje, navike tu uključene. 

Za ostale dve priče mogu samo da kažem da se nadam kako će autori posvetiti više pažnje priči dok je osmišljavaju, dakle pre no što krenu da je stavljaju na papir.

Eto, toliko od mene, i sve vam najbolje u budućim pokušajima.

[Kimura]

Da ne prepozna svoju ženu-vešticu?! Teško.
Ipak je on sentimentalni tip koji se uznemiri kad čuje pesmu uz koju ju je zaprosio, a ona je žena za poželeti!
Meni bi za priču bilo bolje  da se odigrava na početku veze ili braka.
On postepeno shvata u šta se uvalio, a ona pronalazi rešenje.

I na kraju se neko od njih dvoje baci kroz prozor!
E, vidiš, kimura, ovde se ne slažemo, a neslaganje ide i dalje, tj. posledica neslaganja žigoše i tvoju priču.
Ti bi da sve ide polako i po redu, korak po korak, bilo uspon, bilo pad, ne dopuštaš usputna ludila i čudne iskorake. A priča traži da bude uvrnuta da bi bila maestralna. Nije dovoljno nikakvo pisanje i nikakvo osmišljavanje, a posebno nije dovoljna kompatibilnost sa stvarnošću i realnim ishodima.
Ovoj priči ("Žena za poželeti", a ja stalno čitam "Žena za poneti") mnogo bi prijalo da upravo on sve češće trči toj aveti u zagrljaj (frustriran zbog pet puta godišnje), kraj nekog osamljenog skretanja, a da s druge strane ima dosadnu i nezanimljivu frigidnu ženu i onda polako, mic po mic ili možda najednom, udaren kao maljem, shvati da je ta "njegova" avet zapravo njegova žena u drugom obličju.
kimura, moraš da dopustiš takve neočekivane obrte jer tek takve stvari daju živost priči. Ima ovde ljudi koji su sasvim pismeni, da ređaju rečenice i polako grade atmosferu ili odnose, ali ne treba mi da budemo dokumentaristi i da prepisujemo stvarne odnose, nego da lovimo pored ostalog i aveti.

Ako baš hoćeš da znaš, ja sam prvo pročitala ''Žena za podneti'', ali ta pogrešna čitanja govore o nama, a ne o čoveku koji je pisao ili o samoj priči.
A što Mića reče: ja priznajem takvo i takvo čitanje, bez obzira ko je pisao i šta je hteo.
Čitalac na to ima puno pravo i ja sam tu odustala od daljih objašnjavanja.
Sad me teraš da odgovorim kako nije tačno da bih sve po redu, korak po korak, bez iskoraka i usputnog ludila. Pa moja priča upravo i jeste posledica jednog trenutnog ludog postupka do kog pod nešto drugačijim okolnostima možda ne bi došlo.
Recimo da je moja junakinja učinila sve da bude nesrećna, sama je kriva i dobila je što je zaslužila. Koliko takvih i još nesrećnijih ljudi poživi do duboke starosti i nikom ništa. Nisam imala nameru da izazovem saosećanje, ali dobro, ono je u ljudskoj prirodi.
Veštice  i aveti ne bude saosećanje, ali one i ne skaču kroz prozor.

Inače, slažem se da je samo uvrnuta priča maestralna. Isto tako znam da ono što obično zovemo stvarnost može da bude fantastičnije od bilo čije izmišljotine.

Sa druge strane, razumem da ti u mojoj priči nedostaje DOGAĐAJ. To je jasna i osnovana primedba. Priča ne pršti od akcije, zaista jeste presek jednog stanja.
Sa tumačenjem psihologije se ne slažem ili te nisam dobro razumela.

[Kimura]

Autor je naučio pravila i kako da ih primeni, došlo je vreme da počne da ih krši jer tek sa ovladavanjem prestupa u pisanju može da se zatvori pun krug i kompletira pisac.

Obećavam pokušaj istog u sledećem krugu.

[Boban]

Ali, Bobane, zar ti se ne čini da ljudima preporučuješ da pišu ono što ti voliš da čitaš?
Zašto u svakoj kratkoj priči mora da bude ludila i šokova?
Zašto pisac ne može da glatko vodi radnju, sklapajući kockice neke ideje,
sa finalem koje čitaocu otvori oči o tome šta se u priči dogodilo i zašto je napisana?
Ima stotine vrhunskih kratkih priča koje slede ovaj obrazac.
Prava ljubav je daleko od savršene priče, ali da li bi ona zaista prenela svoju poruku
u tvojoj izvedbi?

Ovo je situacija u kojoj smo obojica u pravu. Priča naravno ne mora da bude išta od onoga što ja zagovaram, ali da bi priča ostavila snažan utisak i ostala upamćena, dobro bi bilo da ima i malo tog nekog ludila. Ravne priče sa saopštavanjem gomile nespornih detalja probudiće pažnju i znatiželju onih koji se u tome nađu ili onih koji misle da će se u tome naći. Evo jednog ličnog iskustva ili kako sam zamrzao Tonija Parsonsa pre nego što sam mu dao ikakvu šansu. Kada se moj prvi brak raspao i dete odvedeno od mene i sve što ide uz to, neka naredna žena mi pokloni knjigu Tonija Parsonsa za koju je procenila da će mi biti baš super. A u knjizi čoveka ostavila žena i odvela njihovo dete i radnja kreće iz vizure tog čoveka sa vrlo ubedljivo opisanim unutrašnjim monologom. Ja sklopim knjigu i kažem: "Alo, bre, pa ja to živim i preživljavam, otkuda nekome ideja da želim i da čitam povrh svega o tome." Tako se i meni čini da je "Prvu ljubav" napisala osoba kojoj onakav brak nije lično iskustvo, ali možda neka njena poznanica, pa je ona sad tu htela da produma tu ideju. Manite me priča koje su dokumentarističke. Socijalni slučajevi mogu da se iskoriste kao začeci ideja, ne kao okosnica cele priče. Ja sam od onih koji kada na početku filma ugleda "rađeno prema istinitom događaju" automatski i bez ostatka menja kanal. Književnost traži zdravu i priličnu dozu ludila i ja je zagovaram na svakom koraku, što ne znači da nema nekih paćenika ostavljenih od supružnika i odvedene dece koji neće uživati u Parsonsu.

[Kimura]

Ni ja ne bih uživala u štivu koje se bavi nekim mojim brodolomom, mislim da većina ljudi ne bi.

Inspiracija za priču nije bila lična ili ljubavna drama neke poznanice, već nešto što sa brakovima i psima nema baš nikakve veze. Ali, možda ima veze s ljubavlju.

Morala sam da uzmem učešća u pripremama za sahranu bliske osobe, tako da sam imala priliku da vidim kako to zapravo izgleda. Pre sam prema poslednjem momentu u postojanju svakog od nas bila savršeno ravnodušna. Nisam razumela želje ljudi da budu sahranjeni na određeni način ili na određenom mestu.
Ni posle ove sahrane nisam stav promenila (posle smrti slobodno mogu da me bace z đubre ili da moje ostatke upotrebe za šta god), više me uznemirila jedna obično-neobična slika. Nešto što gotovo liči na komadanje tog Bobanovog slona.
Ljudi sa toliko pažnje kupaju, oblače i doteruju pokojnika. Važno im je da on u nekom trenutku što bolje izgleda, a onda ga gurnu u vlažnu, ljigavu zemlju ili u peć. Pa još sve pokriju cvećem.

[Volšebnik Pocerski]

Gde smo stali?


Metanoja uz dva satajanja

Mislim da bih ovog autora prepoznao iz aviona. Al', nisam zato udelio najviše bodova. Prvo, ono što kanda mnogi nisu uvideli - ovaj uradak možemo nazvati parabolom. Ili alegorijom. Ili kojim god već terminom odaberemo da se frljnemo. I, zbog toga, ovaj radioničarski krug postaje za nekoliko nijansi raznovrsniji. I ko kaže da ne treba u nekom krugu da imamo i parabolicu? Vidim, neko nazva "Metanoju" bajkom. Ne bih je tako krstio, već ovako kako je i krštena u prethodnim redovima. I zato, u samoj gradnji organizma sveta (ovo sam namerno rekao) sve što vidim je pažljivo odabrano i sa ciljem ugurano u priču. Recite da učitavam u pripovest ono čega tu nema, al' znam da sam u pravu. Pogledajmo samo igru rečima u upotrebi reči "stanice". Hoćemo li da povučemo znak jednakosti između stanica i ćelija? I možda je samo do ove tvrde pocerske glavudže, al' uviđam dovoljno suptilno predočenu ličnu dimenziju ove priče, precizno doziranu nelagodu i svrab nerava. Sad, možemo diskutovati zašto bi neka vojničina bila poetski nastrojena, a ne bukvalna poput... neću reći "bukve", ali ako je Red Zelenog Orla ono što mislim/znam da jeste, čak i to dobija smisao.
I da, jeste mana to što akteri drugom akteru objašnjavaju šta se desilo, kao da on to sam nije preživeo - al' moguće je i sa tim se izboriti. Umetne se neko pijanstvo, amnezija ili prosipanje uvreda, il' ono čuveno balkansko "nis' to treb'o tako, neg' si treb'o 'vako" i voila!
Osim početka i kraja (što je uvek bilo ono najvažnije u delu), plusiće u sveščici sam udelio i domaćici, bašti, nevinim grlima... Razumemo se, gos'n spisatelju. 

[Kimura]

''Metanoja'' me odbila zato što je to propoved upakovana u priču. Nemam pojma ko je pisao.
Nadam se da nije Savajat, mada mi ovo pomalo liči na njegovu priču iz prethodnog kruga: sve se saopštava kroz dijalog za koji znaš da ni u jednoj stvarnosti ne bi bio vođen (mada ne deluje toliko usiljeno kad se čita), a zapravo nam se drži slovo.

[Boban]

Pripovedačke mane "Mentanoje" su toliko velike da je nikakvo učitavanje nečega čega nema ne može spasti.
Neko vidi testo u đevreku a neko samo rupu.
Nije samo prepričavanje i pametovanje kroz dijalog problem. Pisac kleca na svim stranama, on nam nudi scenu na kraju koju mi sami oblikujemo u nešto veliko, ali gotovo da bih mogao reći da se to desilo slučajno i da nije bila namera autora.

[SuperSynthetic]

  Kukuruz me je na neki cudan nacin dojmio. Nije onako decidirano treskao nepogresivo otkucane "prelepe", rogobatne recenice kao Turcin, ali je usao u atmosfericnost. Cekajuci Godoa. Pogotovo na pocetku. Mali jednostovno shvata kako se svira gitara. Ne svira je kao sto je svi Srbi sviraju, vec je izvalio fazon kako se taj instrument koristi po belom svetu. Ne daj da te pokvare.
  U drugom delu se malo sjebao u onoj partiji saha kada prica pocinje da lici na vic o Amerikancu, Siptaru i Srbinu. To je trebalo suptilnije. Naravno ima tu i greskica tipa pomesanih vremena na pocetku, ali to nije bitno.

  Da li ste primetili da slikari vec neko vreme ne mesaju svaku boju sa belom, a u Srbiji to jos uvek rade???

[дејан]

ево и табеле, жао ми је што сам (опет) закаснио, моји гласови би највероватније ишли 12, 9, 5, 3 или 6 или 2 (тако нешто, само једном сам стигао да прочитам приче)

[Scordisk]

Ne radi ni o kakvom nerazumevanju lika, naprotiv: meni je u toj priči karakterizacija obilna i precizna, a sve stavke su pune značenja, bez ičeg nepreciznog ili nejasnog, otud mi je i junakinja ne samo kristalno jasna, nego i dovoljno plastična da bude lako prepoznatljiv predstavnik svoga tipa.

Otud je ovde reč isključivo o prepoznavanju obrasca i razlaganju stereotipa, i to u svetlu one famozne parole "tvoj borac za slobodu je moj terorista".

Misliš, nije bilo dovoljno stereotipnu osobu predstaviti, nego i taj stereotip dekonstruisati? Slažem se, to bi definitivno doprinelo priči, mada pojma nemam kako bi se to izvelo. pa na kraju krajeva, i to da je otkopaju i ostave na kiši i da tada naratorka dođe do zaključka o psima i ljubavi, ni to ne bi bilo loše, ali čisto jer i ja gotivim bizarne preokrete.

Takođe, vidim komentare za Ženu za poželeti. Slažem se da je do razrešenja trebalo nekako suptilnije doći, pa se nadam da će autor priču jednog dana prepraviti, pošto priča uopšte nije loša i ideja je zanimljiva. Nisam jutarnja ptica, teško mi je slapati misli pre kafe, ali video sam u konverzaciji nekoliko zanimljivih ideja za razrešenje priče.

[PTY]

Ne radi ni o kakvom nerazumevanju lika, naprotiv: meni je u toj priči karakterizacija obilna i precizna, a sve stavke su pune značenja, bez ičeg nepreciznog ili nejasnog, otud mi je i junakinja ne samo kristalno jasna, nego i dovoljno plastična da bude lako prepoznatljiv predstavnik svoga tipa.

Otud je ovde reč isključivo o prepoznavanju obrasca i razlaganju stereotipa, i to u svetlu one famozne parole "tvoj borac za slobodu je moj terorista".

Misliš, nije bilo dovoljno stereotipnu osobu predstaviti, nego i taj stereotip dekonstruisati?

Da, to jeste validna opcija kad se za stereotipom poseže u prozi, jer je potvrđivanje stereotipa jalova i bespotrebna rabota koja po pravilu bude kontraproduktivna za autora, a bogami i za pokojeg čitaoca. Iz tvoje sumarizacije vidim da ti čitanje nije mnogo različito od moga, ali bilo je ovde nekoliko čitanja i bez tog razlaganja, zato jer stereotip nalaže da će samoubica po difoltu biti žrtva, a onaj koga je samoubica mrzeo time automatski (p)ostaje krivac.

e sad, to je u velikoj meri ispalo i korisno nama ovde na topiku, jer dekonstruisanje stereotipa (jednako kao i izostanak istog)  otkriva razne norme, tako da se jasno može videti i gradivni materijal svetonazora – recimo, vide se i mnogi parametri po pitanju društvenih i kulturnih normi, između ostalog. 

[Kimura]

Scordisk, slučajno sam otvorila prvu stranu i primetila da si ti ''Ženu za poželeti'' takođe prekrstio - u ''Pravu ženu''.

[pokojni Steva]

Ja u "Metanoji" nisam uspeo da sparim ni reči u rečenicu, kamoli da je otaljam do kraja.

[Boban]

O "Montoji" još malo, čisto da objasnim zašto sam negde gore rekao da je autor neke stvari možda uradio slučajno, da nisu znak promišljenosti kako Volšebnik tvrdi. Nit je u stvari sledeća: priča koja toliko škripi na zanatskom nivou odaje nedovoljno izgrađenog autora, pa ja kao čitalac, kada se do polovine priče sapletem 18x, onda prestanem da verujem piscu i čak i ako je doptični baš mislio na simboliku poslednje scene onako kako su pojedinci videli, ja sam već izgubio interes. Ovakav tekst, da nije radionica gde treba dati određene smernice, ne bih dočitao do kraja ni na pustom ostrvu.
Zamislite situaciju: neko vas poveze, pa mu se gasi auto, pa ne uspeva da drži pravac, pa zaboravlja da promeni brzinu i idemo ka autoputu a on tvrdi da će da razvije maksimalnu brzinu i stigne za najkraće moguće vreme. Jednostavno mu ne verujete i iskoristićete prvu priliku da se iskradete iz vozila i ustopirate bilo koga drugog. Tako je i sa ovim pričama gde nam pisac u prvoj polovini daruje sve mane kojih se dosetio, pa ostatak ostane nedočitan.

[saturnica]

Žena za poželeti

Najprije malo gramatike:
"Valjda se smilovao na moju muku"... ljepše je mojoj muci.

Pa malo o patetici:

"kada me je ljubav zgrabila svojom okrutnom kandžom i zarila mi je duboko u  srce. Ne kažem, fina je supruga i domaćica, posvećena je detetu i meni. I dalje je lepa, kao naslikana božijom rukom. Nije se promenila sve te godine ni za dlaku. Vreme je za nju stalo kao u bajci."... eheeej...ovo je preloše, ali zato dalje slijede blistavi trenuci u kojima sam zaista uživala:

"Pokušao sam nekoliko puta da se omrsim kod neke fufe za pare, pa posle i u komšiluku kod radodajki, ali mrka to beše kapa. Ostao je skvrčen kao da je dan preležao u hladnoj vodi. Draga je bacila čini i lepo me obrukala. Cenim da ima pun arsenal tih bajalica. Gde će joj duša."...odlično i duhovito, pa dalje...
"Takav im je zakon. Ni slučajno da se prekrši, inače posledice budu strašne! Govorila mi je o trajnoj erektilnoj disfunkciji  i truljenju uda! Otpao bi mi plazma bacač!"
"Njen vreo dah mi odzvanja uvom dok mi se namešta u krilo".. mogu li aveti imati vreo dah?
"Zabrinuto gledam svog udarnika. Dobar je i miran, nije počeo da truli, ni u čvarak da se topi."..
"Lepo mi je draga namestila da ne izbijam u gluvo doba i švrljam sa mrtvim ženama, ubiće se kada god me želja obuzme.", a gle, to je mogla i odmah, ako ga voli, a ne da ga muči sa pet puta godišnje.
Sve u svemu jedna vrlo simpatična i duhovita priča sa odličnom uvodnom atmosferom.

[Linkin]

Heh. Gledam dejanov post i nekim čudom moji glasovi opet najviše liče na Mićine.

To verovatno znači i da je jedna od dve priče kojoj sam dao najviše poena opet njegova!

Evo za koga sam glasao i zašto:

Šiljak-planine  (3 poena) -  Odiše nekom vedrinom i zdravim humorom. Atmosfera inteligentno osmišljenog fantazi sveta u koju autor uvodi kroz tripozne momente tipa onog sa džinovskim krilom vrane.

Svi putevi (2 poena) - Zabavna priča u maniru hardboiled sf sage sa preokretom koji se sporo gradi i objašnjava sve u jednoj rečenici.

Prava ljubav (1 poena) - Simpatična crno-humorna pričica sa pomalo bizarnim završetkom koji joj začuđujuće dobro pasuje.

Kukuruz (1 poena) - Profi napisana priča sa snažnom atmosferom rednek vukojebine na balkanski način. Autor je majstorki iskoristio šahovsku istoriju za iznenađujuć preokret.

Ja sam uz tebe (1 poena) -  Autor dobro gradi atmosferu koja liči na video-igricu sa zombi apokalipsom smeštenu u Beograd.

[saturnica]

Linkine, jako si me razočarao. Jedna takva faca, a ono komentar na priču u jednoj rečenici.
Popapala maca jezik? Nemoj da pomislim da si dobar samo kada se svađaš.

[Kimura]

Žena za poželeti

"Lepo mi je draga namestila da ne izbijam u gluvo doba i švrljam sa mrtvim ženama, ubiće se kada god me želja obuzme.", a gle, to je mogla i odmah, ako ga voli, a ne da ga muči sa pet puta godišnje.

To i ja velim i još dodajem: kakva je to žena veštica srećna sa pet puta u godini dana!?
Ispade da izigrava pravila veštičijeg reda samo radi bračne dužnosti, ništa za svoju sreću?

[Linkin]

Linkine, jako si me razočarao. Jedna takva faca, a ono komentar na priču u jednoj rečenici.
Popapala maca jezik? Nemoj da pomislim da si dobar samo kada se svađaš.

Rekao bih da si me zamenila sa nekim. Retko i da razmenim više od dva posta sa bilo kim.

[saturnica]

Linkine, jako si me razočarao. Jedna takva faca, a ono komentar na priču u jednoj rečenici.
Popapala maca jezik? Nemoj da pomislim da si dobar samo kada se svađaš.

Rekao bih da si me zamenila sa nekim. Retko i da razmenim više od dva posta sa bilo kim.

ako, ako, radionički druže...

[Anne Bonny]

Dobar dan svima i hvala na čitanju i glasanju. Ovo su moji kratki utisci:

Metanoja - najbolje napisana priča među svim pričama. Izgleda kao poglavlje romana, sa previse detalja i već izgrađenim svetom koji meni ne može da bude poznat i to joj je najveća mana. Najveća prednost joj je što jedina, među svim pričama, ima jasnu poruku na kraju i smisao postojanja. Nijedna druga priča to nema, osim, Proleća za Adolfa, koja ima jasan rasplet (a pre toga i jasan zaplet).

Ja sam uz tebe - uvlači se pod kožu, strašan talenat za atmosferu. Skoro kao da sam gledala film. Škripi što je junak tako ladno ušao u tramvaj pun zombija, samoubilački čin. Besmislen kraj, tj. nema poruku i svrhu postojanja.

Svi putevi - super! Samo malo naivna. Mislim da nije tako lako promašiti planetu u vreme kada je razvijena tehnologija putovanja brzinom svetlosti. Android je faca!Zaokružena priča, jako čitljiva.

Prava ljubav - glasah za ovu priču, a posle mi bi krivo. Em nije odgovorila na temu, em su likovi loše portretisani. Korektno napisana sa dobro dočaranom negativnom emocijom i frustracijom.

Žena za poželeti - glasno me je nasmejala par puta. Vedra i vrcava, retkost u sumornoj svakodnevici.


I nešto oko prve tri priče: nije mi jasno zašto se toliko priča o Pravoj ljubavi. Prosečna priča, koja nema ništa naročito da ponudi. Sve ono o čemu je scallop stalno pričao na radionici (a čitala sam nešto) o zapletu, raspletu, puški koja treba da opali - nema ničega od toga.

Kukuruz mi je kao neki produženi vic.

Pripovedača u Turčinu sam zamišljala sa nekim seljačkim akcentom, pa još kada su deca počela da se časte odvratnostima, nisam je ni dočitala. Kao da je neko uzeo rečnik seoskih arhaizama i napisao priču.

Izvinjavam se ako se neko našao uvređenim i još jednom hvala na prilici da učestvujem. Lepa ideja i tradicija.

[Scordisk]

Scordisk, slučajno sam otvorila prvu stranu i primetila da si ti ''Ženu za poželeti'' takođe prekrstio - u ''Pravu ženu''.

Hah, e to sada i ja vidim  Pa dobro, prava žena, žena za poneti, bar nisam jedini pogrešio (nisam dovoljno popularan da bih se razlikovao). A zapravo je najsmešnije što se meni naslov "žena za poželeti" zapravo sviđa.

Za PTY - slažem se oko dekonstruisanja stereotipa. Ipak, nisam siguran da li je autor možda imao prostora i prilike za dekonstrukciju. Govoreći o tome, ne znam da li je neko čitao strip Watchman od Alana Mura, ali to je po meni odličan primer dekonstrukcije - radi se o ostarelim superherojima iz šezdesetih i sedamdesetih godina koji se u svetlu današnje perspektive otkrivaju u svi msvoji manama- pandan Kapetana Amerike, na primer, jeste krvavi plaćenik, ubica, manijak, ratni zločinac i narodni heroj, kasapin sa Koka-koline reklame, dok je pronalazač superheroj impotentni smušenjak, mračni osvetnik je patološki fašista i sociopata, a omnipotentni superheroj koji je moć stekao nakon nesreće u nuklearnoj elektrani, jeste egocentrično i nezainteresovano božansko stvorenje koje je samo deo ratne propagande SAD. E, to je recimo vrhunsko dekonstruisanje stereotipa, ali kada je jedna sažaljiva, patetična žena u pitanju, zaista mi ne pada na pamet na koji način bi se to moglo izokrenuti. Mada, bilo bi jako interesantno, za čitanje barem, a vidim i da se ima šta raspričati na tu temu i pored toga što do dekonstrukcije nije došlo. Inače, što se tiče prave lčjubavi, ne kažem da me stil pisanja ili bilo šta podseća na Borislava Pekića, ali mi je bilo simpatično jer i on u svojim romanima ume da govori kroz likove koji dodira sa realnošću imaju malo ili nimalo, pa na taj način prikazuje iskrivljenu verziju sveta kao jedinu i istinitu.

[saturnica]

Pile

Ne bih se više petljala s gramatikom u pričama ovog autora, s obzirom da je nitko nikada ne spominje, moguće da se tako priča u nekom kraju, meni nepoznatom. Valjda takav način govora daje na autentičnosti pripovjedanja.  Ipak "s do kraja nepojedenim piletom", mislim da nešto nije u redu, em ružno zvuči, em je tako normalno da nije do kraja ako je već nepojedeno, znači s nepojedenim piletom! Dok na rečenice tipa, "I mašio se za u šta je korpa krila", se neću više obazirati.
Što se tiče same priče, dala sam joj bod zbog živahne radnje, dobrih dijaloga i karakteristično dobre atmosfere. Mada meni to s piletom i nije bilo ne znam kako napeto: te krilo, te batak, te kožica, te hladno, te vruće, te u korpu, te iz korpe... No, ako zanemarim sve to, priča mi ostaje prilično nejasna. Tražila sam fantastiku i pomislila, ode on s grlom od boce na čelu u drugu dimenziju, opa! zamisli ti samo kakva ideja! A kad sam došla do kraja, sve se ipak učinilo tako prizemljeno i realno, kao prvo pijanstvo s bljuvanjem i prvim seksom s gospodičnom u uskoj suknji.

[PTY]

I nešto oko prve tri priče: nije mi jasno zašto se toliko priča o Pravoj ljubavi. Prosečna priča, koja nema ništa naročito da ponudi. Sve ono o čemu je scallop stalno pričao na radionici (a čitala sam nešto) o zapletu, raspletu, puški koja treba da opali - nema ničega od toga.

To je zato što ta priča nema ni zaplet ni rasplet, ima sasvim drugačiju strukturu, strukturu minijature.

E sad, većina misli da ta razlika leži u prostoj dužini (dakle, u broju reči, ili broju slovnih znakova) ali kratka priča ima građu uvod-zaplet-rasplet (to dele i ostali formati proze, naravno) dok minijatura ima obrt i završnicu. Naravno, može imati i više od jednog obrta, može da ima i jedan ili više tvistova, ali po pravilu, jedan je glavni, jer obrt je težište minijature, njena gola linija kontrasta (koja narativ deli na celine pre i posle obrta), a završnica (ubojita, naravno) je pančlajn kojim je u zadnjoj rečenici zavrtiš, da ostane graciozna poput čigre.

Prava ljubav je lepo iskoristila tu građu.

[Anne Bonny]

Pa dobro, to je logično objašnjenje.

A šta je obrt, a šta završnica u priči Prava ljubav?

[PTY]

Obrt je u poslednjoj rečenici trećeg pasusa a završnica je poslednja rečenica same priče.

[Anne Bonny]

Oh, hvala! Ja to nisam doživela kao obrt, već kao početak zapleta.

[PTY]

Pa, to moguće zato što nije smešten simetrično, na samoj polovini priče, a donekle i zato što je priča malko predugačka i sa ne odviše jakim kontrastom. Ali sigurno ti je vidljivo da si pre obrta mislila da je žena živa, a posle obrta više nisi. 

[Savajat Erp]

Мислио сам да бацим још који коментар на причичице, али болЕ ме глава жестоко, тако да...јеб` га! Жао ми је што сам разочарао масу оних који жељно ишчекују моје врцаво виђење осталих урадака, али, ето, не да им се! 

[Boban]

Opet izmišljaš razloge da izvrdaš...

[Savajat Erp]

Изврдати I shall not!  Предвече кад се вратим с посла ћу опричати коју о причуљцима

[Boban]

ajde, požuri, u ponoć objavljujem imena.

[Savajat Erp]

Ау, брате... Време лети док се (не)забављаш... Бацићу пар, сад имам нешто времена...

...ја сам уз тебе - овде је добро изграђена мучно/мрачна атмосфера и однос између Мирослава и анђела чувара (?) је вешто ипреплетен кроз радњу...пресек којим се наједном појављују зомбији/побеснели људи је шок-ефекат без икакве најаве и као такав ми је пресекао бесповратно везу са дотадашњом радњом и тек сада, на треће (брзинско) читање схватам да је у питању боља прича него што сам испрва мислио, јбг.

Кукуруз - ова прича ми се одмах издвојила од осталих, иако је почетак као у вицу - "били Србин, Немац и Турчин, па дошли код Шиптара...", добра идеја и добра реализација, крај вешто изведен, добар ми је тест који Кукуруз спроводи да види ко од присутних зна албански...фантастика само у назнакама (if any), ако узмемо да не знамо шта се ваља иза брда , али мени није било од велике важности, прича ми се свидела, те свидела

3 done, 10 to go! 

[Savajat Erp]

Метаноја уз два стајања - даклем, овде имамо оно што се мени замерало (али тотално неосновано ) у прошлој радионици - да ликови кроз дијалог објашњавају ствари које би требало да већ знају, чак више од пола приче отпада на тај рад...колики је тај комби кад у њега стаје толико људи? И колики су ти људи? Јесу ли уопште људи?  У појединим реченицама је редослед речи толико истумбан да је просто гре`ота што су испале такве, јер су могле бити прилично моћне...Све у свему, превише паметовања од стране "отимача", плус добар и упечатљив крај.

Пиле - сада се питам зашто се ова прича уопште зове по пилету? Мсм, јес` да се константно провлачи, ал` опет...елем, прилично сликовито одрађена прича, могао сам сваку сцену да замислим, зато сам и уделио који бод, ваљда...одувек сам тврдио да је пивска флаша портал за прелаз у друге димензије или својеврсни времеплов. Други су говорили да је у питању алкохолизам, ето им га сад!

Права љубав - ах, толико оспоравана прича, толико "ок је, али ипак...", толико...е, па, мени је ова прича до јаја у сваком сегменту! И шлус! Толико је некако добра да се човек на да запитати да није можда и превише прорачуната да удари у танане емоције просечног читаоца попут мене? Но, све приче о патетици, о нелогичности самоубиства (ако је било самоубиство)...питам се понекад да ли смо овде на часу логике у гимназију или шта? Да ли знамо шта се одиграва и шта ће се одиграти у глави сваког човека на овом или неком измишљеном свету? Свашта...али, јесте ми мало нелогично (цврц, Милојка!) рећи да је у питању кравава каша костију оно из чега произилази успавана-лепотица-леш...слика која се мени створила у главуџи на помен крваве каше костију није давала наде да ће погребников шминкер, па све и да је чаробњак, скрпити све у љепотињу. Ето тако.

Пролеће - мени је ова прича једноставно нејасна...ето, признао сам! Немам појма шта се у ствари десило, леба ми. Јелена и он се звекећу у хостелу "Јасмин" да би он у повратку се срео са неким плавооким маторцем са којим је имао гејовски испад у младости...можда и више испада. Маши станицу и шта, одједном се налази у усташком логору? Паз` сад то! Ово је прича о путу кроз време, не? Био сам у чврстом убеђењу на почетку да је радња смештена у садашње време, али, шта знам ја...

Пролеће за Адолфа - ког сад Адолфа? Даде Топића? Он не воли да за зову по имену... Ову сам сконтао још мање него претходну, значи, уопште је нисам сконтао. Опет неки временски путници...Добра задња реченица.

[Savajat Erp]

Скадарска прича - мени сленг овде није нимало сметао, као што неко рече знак = је непотребан, ефектније је било само рећи - једнако, добра ми је констатација око луфтирања мошница Добро је знати да је ГСП у ствари секта која призива демоне и приноси им жртве у виду путника који никоме неће недостајати. Уделих јој један бод у тајном гласовању. И сад више није тајно, што се мене тиче.

Сви путеви - Напокон СФ спика! Јеј! Одлична фора са андроидом, остало ми је само нејасно шта су домороци у ствари и дали свемирским путницима..."дебела ручица" поменута превише пута у том облику. Погрешити станицу и упасти негде живе бића толико слична онима које си очекивао да сретнеш, тако да се олако зајебеш и побркаш ствари?  Све је могуће...још један појен на тајном.

Шиљак - планине - какво је то уопште име Ламир?!  Но, поред килавих реченичних конструкција, прича се после повећег увођења завршава збрзано и пада на том пољу, поред очигледног моронлука главног лика, wanna be немилосрдног убице. Поједине информације су се комотно могле избацити као сувишне и тако се створити простор за нешто смисленије.

Турчин Брко и Вила Косана - мало ми то БркО боде очи обзиром да се радња очигледно ради у околини Цера, Поцерини, такорећи Вила Косана се и није нешто прославила у причи, обзиром да јој име чучи у наслову...псовање је малчице усиљено, човек би рекао да би вукодлак церски пре имао нешто боље/ефектније да каже критичним приликама од: "оп, цврц...итд.", бар нешто што се римује, тада би по мени дефинитивно уверљивије била приказана та локал - митологија измишљена за потеребе ове приче (or is it?!  ).  Осим тога прича је без већих замерки с моје стране, дадох јој цијела два бода.

Жена за пожелети - добра идеја са женом - вештицом која се самоубија и васкрсава све зарад повећања броја од пет пута годишње, а и изведба је сасвим солидна...да није било мени готивнијих прича на радионици вероватно бих јој уделио који бодић више, овако један доста! Од кога је и много је!

Ове задње речи се могу применити и на ове биједне изговоре за коментаре...толико од мене, надам се да никог нисам увредио, није ми била намера, а ако јесам...јбг, sue me! 

[Džek]

Kukuruz

U ovoj priči ima fantastike a i nema je. Zavisi da li neko vidi flašu rakije do pola punu ili do pola praznu. A ako je već do pola prazna, ili puna, onda je posmatrač verovatno vidi duplo. A kada se sve vidi duplo, krene se sa politikom. pa se škilji na jedno oko da se u fokus dovede paralela.
Fino izvedena, tu ne bih umeo da nađem zamerku. Ipak, da sam u nekom uredničkom olimpu, ne bih naglašavao ko je binSr, ko švabo a ko šipac. Da bih čitaocu enigmu pride, da ne razmišlja mnogo šta je iza brda. Naravno, veštim hintovima bi čitaoc saznao ko je iz kog plemena i bio bi zadovoljan brdskom nepoznanicom. Ali kukuruz definitivno visi.

[Kimura]

Ah, što se tiče ''Kukuruza'', postoji nešto što mi ne štima: ako je tajna koja se krije u brdima nešto stvarno veliko, onda Kukuruz i ekipa nipošto ne smeju šahiste ostaviti u životu (ako su ih i ostavili?), bez obzira ko je dobio opkladu. Džentlmenski postupak jednostavno ne dolazi u obzir - ako je nešto zaista važno.
Sa druge strane, moguć je  blef: pustićemo vas da se šunjate ako nas pobedite i onda dolazi mala prevara. Šahisti je razotkrivaju, ali u isto vreme shvataju i da ne mogu izvući živu glavu. Zato moraju pustiti da ih pobede i platiti janjetinu, računajući da su tako najjeftinije prošli.

[Kimura]

A u ovom slučaju Kukuruz i ostali dođu kao jedna fina, klanju nimalo sklona družina.

[Linkin]

Пролеће за Адолфа - ког сад Адолфа? Даде Топића? Он не воли да за зову по имену... Ову сам сконтао још мање него претходну, значи, уопште је нисам сконтао. Опет неки временски путници...Добра задња реченица.

Tja. Đavo će ga znati. To i mene kopka. Taj/ta što je pis'o mnogo ga je nešto zavuk'o.

Da nije možda THE ADOLF? Onaj, jedan jedini i najpoznatiji. Čini mi se da bi se to nekako uklopilo, pošto je priča smeštena u Nemačkoj. Difterija, ovo ono. Fotohromatski otisci. Dve godine pošto je zamak sazidan. Ima logike. Je li imao sestru Idu?

Mada, ustvari ne, taj Adolf je uz Austrije. Ali, zar nije bio jedan grad u Nemačkoj gde je taj Adolf kao klinac živeo? Neki na P... ma, ne mogu da se setim.

[Savajat Erp]

Немојмо сад буквалисати и схватати мене дословце, упропастићемо магију.

[Boban]

PROLEĆE ZA ADOLFA
Smušena priča opterećena svim i svačim, sem smislom. OK, ako pretpostavimo da je mali dečak Hitler i sve te detalje o njemu koje ne znamo da pretpostavimo da znamo. I dalje ova priča ne funkcioniše. Uvod je kao da nas čeka roman a ne nekoliko rečenica događaja. Mnogo toga je nejasno, mnogo toga treba znati i povezati... Pisac precenjuje čitaoce, svakog čitaoca, rekao bih. Da bi se pisalo komplikovano treba prvo pisati jednostavno. To je sasvim suprotno od slikarstva gde da bi proizvodili umetnost u nekoliko linija treba pre toga da odradimo stotine i hiljade hiperrealističnih portreta i pejzaža.
Proleće za Adolfa ne funkcioniše ni na jednom nivou. Priča mora imati neki jasan događaj u prvom planu, jasnu liniju razvoja, a skrivena značenja su dobrodošla tamo negde, za baš posvećene i zainteresovane. Ali upravo odsustvo jednostavne priče ubija želju da se rvem sa ovim uratkom: ako pisac u priči od 4 strane potroši dve da mi ocrta lik i to traljavo, kroz asocijacije koje vidim da negde vode, ali ne vidim gde, onda ja steknem utisak da je pisac slab i da nema šta da mi kaže, pa ako je nešto i skriveno u drugom delu, promiče mi jer mi nivo očekivanja i pažnje pada. Zato je važan prvi pasus, da pisac da znak čitaocu da je jak i da ume, onda je čitalac spremniji da vidi nevidljivo.

[Džek]

Iskreno, tu priču ne mogu da uhvatim ni za glavu ni za rep. Zahteva određeni napor da se dokuči, ali ćemu to? Autor mi nije dao motivaciju za taj napor, tj, ne mogu da nađem odskočnu dasku, ili nešto za šta bih se uhvatio. Voleo bih da čujem objašnjenje te priče. 

[džin tonik]

Ah, što se tiče ''Kukuruza'', postoji nešto što mi ne štima: ako je tajna koja se krije u brdima nešto stvarno veliko, onda Kukuruz i ekipa nipošto ne smeju šahiste ostaviti u životu (ako su ih i ostavili?), bez obzira ko je dobio opkladu. Džentlmenski postupak jednostavno ne dolazi u obzir - ako je nešto zaista važno.
Sa druge strane, moguć je  blef: pustićemo vas da se šunjate ako nas pobedite i onda dolazi mala prevara. Šahisti je razotkrivaju, ali u isto vreme shvataju i da ne mogu izvući živu glavu. Zato moraju pustiti da ih pobede i platiti janjetinu, računajući da su tako najjeftinije prošli.

ma ne ostaju u zivotu. aljehin bre!

[Mileva]

Ajde sad ko su autori 

[Anne Bonny]

Pisac Proleća za Adolfa je pismen i zna da piše. Neobični pristupi vode prosperitetu.

Mislim da ovaj pisac treba da odluči za koga piše, da uvede više nivoa u priče (od najjednostavnijeg, namenjenog najnepažljivijim čitaocima, do najvišeg, namenjenog samo posvećenima i obrazovanima kao što je on), a i da ne piše romane u pričama od 6000k. Treba se odlučiti za jedan događaj, jednu sliku, jednu emociju, tu se slažem.

Kukuruz hvata na jeftine poene, kao i Prava ljubav. Pile je smušena priča, a i ona hvata na kliše "jedra bedra" i "muško" pijančenje. Šiljak planine - dokazuje koliko je bitno promisliti logiku ponašanja i pozadinu odvijanja priče. Ona potpuno pada na odsecanju konopaca kao što i Ja sam uz tebe odmah pada na mirnom ulasku junaka u metro pun zombija.

[Kimura]

Ah, što se tiče ''Kukuruza'', postoji nešto što mi ne štima: ako je tajna koja se krije u brdima nešto stvarno veliko, onda Kukuruz i ekipa nipošto ne smeju šahiste ostaviti u životu (ako su ih i ostavili?), bez obzira ko je dobio opkladu. Džentlmenski postupak jednostavno ne dolazi u obzir - ako je nešto zaista važno.
Sa druge strane, moguć je  blef: pustićemo vas da se šunjate ako nas pobedite i onda dolazi mala prevara. Šahisti je razotkrivaju, ali u isto vreme shvataju i da ne mogu izvući živu glavu. Zato moraju pustiti da ih pobede i platiti janjetinu, računajući da su tako najjeftinije prošli.

ma ne ostaju u zivotu. aljehin bre!

A ''da obeležimo dan u kome niko nije umro i nikakve tajne nisu razotkrivene''?