Radionica broj 53 - DVOSTRUKO GLASANJE

[Scordisk]

Чему журба? Овде се још није ни мастило на постовима човечански осушило...   Искулирајте бар још пар дана, јбт!

Savajate, ol ti ne vidis da su Radionicom zavladale zene? A zene su rekle, let's go!
Ajme, evo prijedloga za iduci krug: Planeta zena....

Ja sam mislio da ćemo da pišemo naučnu fantastiku, a ne horor

[Kimura]

Pre no što se neki mangup javi da kaže kako to i jeste naučna fantastika ili samo fantastika, seti se momenata kad ti je bilo stvarno fantastično. E, to ti je ta vladavina žena.  

[Mileva]

Pre no što zovete fajrunt, ja bih samo da pozdravim Milevu/Biki koja je jedina u potpunosti shvatila ceo moj paket, jelte... Biki rulz! 

Hvala PTY . Ti i tvoja prica rulz 

[Boban]

ovoliko razumevanje biki i lib pokazuje nam da žene u bespućima imaju zajedničku unutrašnju mutaciju i na nekom nivou dolazi do preklapanja.

[Stipan]

Bez žena život bi bio dosadan.

I bez piva... Pasa... Cigareta...

Uglavnom, i žene valjda nečemu služe.

[Anne Bonny]

Pre no što zovete fajrunt, ja bih samo da pozdravim Milevu/Biki koja je jedina u potpunosti shvatila ceo moj paket, jelte... Biki rulz! 

Onda bih i ja da zahvalim saturnici, koja ništa nije skontala (kao i svi ostali), već je uradila nešto mnogo pametnije i bolje: otkrila mi je nivo priče za koji nisam ni bila svesna da postoji, a tu je već jedna jedina. Saturnica rulz. 

[Boban]

I, kako je na sejšelskim ostrvima, AB?

[Volšebnik Pocerski]

Da vratim dug...


Već obrađeno:

Ja sam uz tebe
Već je odgovoreno na pitanje koje sam imao. Pitanje je bilo o PEKIĆIZMU. Dakle, postoji inspiracija besnilom.
I mada slabi koncentracija, pa ne bih umeo samoga sebe citirati, nisam siguran da sam ta osoba koja je pomenula zombije. Mada, danas su sve zombiji...

Kukuruz
I dalje žalim što Kukuruz nije nadimak stekao time što se okitio zubima ubijenih. Možda je to previše grozomorno, al' ostavilo bi jak utisak. Nego, na stranu to - ne znam mnogo o šahistima, al' nije li Aljehin onaj za koga se priča kako se ugušio komadićem mesa (ali se sumnja i na "foul play")? Da li je to trebalo da uvidimo ranije... Znao sam da nešto grebe po mozgu, al' jedva se dosetih.

Metanoja...
Pitajte Coffina uostalom, da li je ovo priča o kanceru, zračenju, hemoterapiji i... nečemu što bi hipi aktivisti da legalizuju.
Ja parabole volim (one kniževne, ne i one geometrijske - ove druge uvek otežavaju crtanje).


Neobrađeno:

Pile
Prepoznao sam autora, ali nisam u sukobu sa njegovim pričama. To što napada ljude lično kada bi trebalo da iskritikuje priče, i to što neće da objašnjava nije problem sa pripovedanjem. Priča je dobila bod gore u anketi, i to samo zato što sam se opredelio za ono što nisam smatrao zamornim. Da je ocenjivanje drugačije, dobila bi više. Ovako je prva među onima sa jednakim brojem bodova - ali napominjem da je jači bod od ostalih jednobodaša. Možda bi stvarno trebalo proširiti sistem ocenjivanja, da možemo gradativno da nižemo ocene. Ceo uvod i seting kafane i svih ostalih mesta je sasvim u redu. Pojedine rečenice u naraciji su malo... čudne, ali ne mari. A pošto sam mladost proveo u šinobusima, i u jednom uratku prošle godine i sam parodirao šinobus, lično, nalazim ovo delo dopadljivim. Radnja je na momente nejasna, ali "kartu" (fotografiju raspandrpače) cenim kao dobro vozilo zapleta. Šta dobro, odlično. Imao sam mnogo pitanja, al' sada ne znam šta da pitam. Kraj izgleda kao da je neko odsekao komad priče satarom, ali opis razrokih zuba vadi situaciju. Taj opis je odličan, iako osećam kako nedostaje još kojekakvih zbivanja pre THE ENDA.

Prava ljubav
I ovde sam porepoznao autora. To je dobro. Volim da propoznajem stilove, i da znam da se autor popravlja u okviru svog.
Ali, iako dobro napisano, evo zašto nisam dao glas: nalazim ovo dosadnim. Bez uvrede, Kimura. Samo... gde su zapleti, peripetije i kulminacije i ostalo što u školama učimo? Uostalom, sam autor reče: znam da nema konkretnog događaja. Kraj je bio odličan, mada sam patos o psećoj ljubavi je mogao da izgleda drugačije. Gore navedeni klišei ne smetaju nimalo, smeta to što je kučence sa kraja učinilo sve pomalo gnjecavm, posle "kulmninacije motiva promašenih stanica", posle odlično izgrađenih likova, i posle molera Dobrivoja kao antiteze (a možda i nije) glavnoj junakinji. Izvini zbog subjektivnih impresija, nemam nameru da se ostrvim na priču - već kažem zašto se tako izmorih čitajući istu. Čekao sam, valjda, više od atmostfere.
Uzgred, i ovde sam video Pekićizam, al' svašta vidim u raznim delima, verovatno mnogo toga i nije tu.

Proleće za Adolfa
Mana ove pripovetke je ta što sam je zaboravio kada sam je zatvorio. Znam otprilike o čemu se radi, ali zagušen impresijama i krajnje uvrnutom poetikom, malo sam se zagubio, i sama je utekla iz uma kada sam završio sa otvorenim fajlom. Al' volim putovanje kroz vreme i slično, samo - autor često naknadno objašnjava detalje koji su ili skriveni ili je publika preko njih preletela i nije ih ni primetila. Prosto, ovde nema onoga što ostaje u sećanju - a moglo bi itekako da bude, kada bi autor bio... pa ne znam, određeniji... jasniji... detaljniji. Ne znam, druže Linkine, da li je tesno u 6 hiljada znakova, al' pretpostaviću da jeste, pa velim da ću se radovati da te, nadasve zanimljive ideje, vidim detaljnije, pažljivije, jasnije i stručnije obrađenim.

Proleće
Ova pripovetka je probudila mnogo neprijatnosti. To nije nužno loše, ali nisam baš voljan da čitam o ustašama-pedifilima. U svakom slučaju, autor se popravlja, koliko god mnogi hteli da mu zariju kolac u srce i ućutkaju ga. Ali, ovo je bre, mnogo šoka zarad šoka, i pored putovanja kroz vreme. Zašto oba proleća imaju putovanje kroz vreme? Ne pitam to zlonamerno, nego nalazim ga zabavnim? Mada, lično bih ovo putovanje kroz vreme mogao da nazovem i unutrašnjim putovanjem. Šaman potonuo u sebe. Ali, opet, zašto se to desilo? Zbog "tragične krivice" izazvane švaleranjem, ili... čega drugog? Nemam baš u vidu pokretač ovog sleda događaja. Autor bi mogao da me ispravi ako grešim, i da ukaže na detalj koji sam propustio - šta je naratora odvelo u mračnu prošlost, i zašto se na kraju čini kao da uživa u novoj mladosti, iako mu se sprema nešto najstrašnije od svih realnih dešavanja iz svih realnih svetova?

Skadarska priča
Malo joj je falilio da dobije glas. A evo zašto nije. Preletela je preko nekoliko bitnih stavki koje bi, primećene, učinile da svi "shvatimo foru" (uzgred, autor je u poruci nagovestio gde da gledam, i tek sam tada uvideo šeretski momenat). Znak jednakosti treba izbrisati, definitivno, slažem se sa svima. Ne može to u naraciju. Na sleng se ne žalim, sleng je potreban nepouzdanom naratoru. Tema je obrađena sasvim pristojno. Ali leti. Ja to kažem, a i sam sam leteo u onom svom uratku, ali ovde su impresije toliko ubrzane, da ne vidimo suštinu. A suština je u toj "fori" koju je autor pomenuo kada smo razmenili utiske. Voleo bih da produži ovu priču, da pažljivo nagovesti motiv (ili motive?), i tako je učini duplo moćnijom.

Svi putevi
Zašto je dobila glas? Zato što je zanimljiva, uprkos svakom upotrebljenom klišeu. Nigde ne zastaje, niti škripi, i sva je "in medias res". Razgovor je interesantan, podela kosmosa još i više (iako svi koriste svemirske Rimljane, plodno je to tle, a na plodnom tlu uvek treba sejati). Još od "Zadužbine" imamo svemirske Rimljane (tamo manje očigledne nego inače, ali opet Rimljane), misirenje/egipćarenje budućih civilizacija ih čini bliskim teorijama drevnih astronauta (koje su glupavim postale samo zato što su se našli ljudi koji su pogrešno shvatili činjenicu sa su i naši Stari, Najstariji, verovali u vanzemaljce koliko i mi sada verujemo, pa su mitologiju pretvorili u pseudo-istoriju), ali sve će se to obrađivati u narednom milenijumu fantastične književnosti.

Šiljak-planine
Da, ubica je glup, ili je do te mere zamenljiv da je svejedno da li će se negde zaglaviti ili postradati. Ubice tog vremena i prostora se možda razlikuju od ovih koje mi ovde i sada poznajemo. Uglavnom, svet je lepo izgrađen, pitanja su pitanja, al' proširena verzija pripovetke (kao i uvek) može da im da odgovor. Nema dosadnog momenta, i to veli osoba sa poremećajem pažnje, koja strpljenja i pažnje daje samo književnim delima i onome što treba, uz mučno strpljenje i neprijatnu pipavost, nacrtati ili naslikati.

Turčin Brko
Suviše vulgarno? Ne znam, psuje se samo malo na početku. Prođite kroz brdsko-planinsko-seoske krajeve, pa ćete čuti kako im se i humor svodi na psovanje detenceta mekanog i drugog detenceta, pečenog. Nisam Vidojković, pa da ubacujem psovke za džabe - ovde su zarad sukoba i autentičnosti romskog i cerskog seoskog govora. I bilo ko da ih posluša kako se izražavaju (čak i da mu je navrnbaba bele pčele predavala na Magnauru, kao što nije - nego nas ima raznih, pa i babin govor izjednačavamo sa svojim, književnim, govorom), plus kako čudno akcentuju ono što govore, reći će da sam ublažio psovke. I malo ih je - ko je pročitao do kraja, video je da samo na početku imamo pičkaranje, i dve-tri psovčice usput. Ne razumem to puriotanstvo - đed-brđanin je narator, nije Dositej. I još malo u odbranu psovanja - romska populacija psuje mnogo grđe, izjedaju se fljaške i slično... Cerska mitologija nije izmišljena ovde, nego preobličena i dopunjena kako se autoru sviđalo. Što se geografije i toponima tiče, bitni su. Ko ne voli geografiju, taj će da smisli alternativni svet - ali opet, i takvom je svetu potrebna geografija.
Iskreno, nisam siguran ni zašto se pojedinima toliko svidelo, niti shvatam razloge onih kojima se ne sviđa (da su drugačiji, shvatao bih). Ovo je bio treći pokušaj odgovora na temu, pošto su prethodna dva makar duplo premašila dogovoreni broj znakova - a i ta treća priča (dakle, izvlačenje nečega iz dubine mozga) je ponovo prekršila dogovor. Ono što autoru treba jeste disciplina, ili slobodan prostor. Mada, ne bih se ni u šta kladio. Ono što smislim i ono što uradim ne daju isti rezultat, i malo se kajem zbog toga. Malo, ne mnogo.

Žena za poželeti
Evo zašto je ovo na drugom mestu među glasovima koje dadoh.
Prvo, autor gradi sjajan svet. I ne kažem to samo na osnovu ove priče, nego na osnovu nekoliko drugih i jedne veoma komične zbirke. Sve što je u ovoj pripovesti, opet, izrekao, bilo je bezmalo urnebesno. Ne samo, izvađeno iz konteksta, ali sveukupno - itekako. Njegov, od početka prepoznatljiv, šeretski pristup, te teranje inata (zašto, pitaše autora, dižeš žene iz mrtvih, i zašto tip uvek dobije curu na kraju, pa je opet to uradio, namerno, iz nikad očiglednijeg prkosa). I prepozna ga čovek još od prve rečenice. Potpisao se (a ima nas još koji smo se potpisali samim (ne)delom). Dakle, drži se svog stila, ali ga stalno popravlja. I popravlja. I tako unedogled...


Mislim da sam završio. Možete se ljutiti, ali nisam imao tu nameru.
Možete objasniti šta sam propustio, i uvažiću. Ili odgovoriti na radoznale ispade.
Bio je ovo dobar krug. Nikome ne zameram zaista nešto posebno, ali evo, izvinjavajm se što nisam našao u sebi da se pošteno fokusiram na određene pripovetke. Možda se samo još nisam navikao na ljude ovde, a možda ću opet uvek da se dosađujem pojedinim radovima.

Pozdrav! Vidimo se na sledećoj radionici (i pročitaću šta odgovorite, ali ne bih više da prdim ovde).

[Stipan]

Proleće
Ali, opet, zašto se to desilo? Zbog "tragične krivice" izazvane švaleranjem, ili... čega drugog?

Ne vidim zašto bi za sve morao postojati razlog. Stvari se u životu jednostavno dese ili ne dese. Kapija se otvorila i on je kroz nju prošao. Možda je to potajno i želeo. Ko bi sad znao?

[Linkin]

Proleće za Adolfa
Mana ove pripovetke je ta što sam je zaboravio kada sam je zatvorio. Znam otprilike o čemu se radi, ali zagušen impresijama i krajnje uvrnutom poetikom, malo sam se zagubio, i sama je utekla iz uma kada sam završio sa otvorenim fajlom. Al' volim putovanje kroz vreme i slično, samo - autor često naknadno objašnjava detalje koji su ili skriveni ili je publika preko njih preletela i nije ih ni primetila. Prosto, ovde nema onoga što ostaje u sećanju - a moglo bi itekako da bude, kada bi autor bio... pa ne znam, određeniji... jasniji... detaljniji. Ne znam, druže Linkine, da li je tesno u 6 hiljada znakova, al' pretpostaviću da jeste, pa velim da ću se radovati da te, nadasve zanimljive ideje, vidim detaljnije, pažljivije, jasnije i stručnije obrađenim.

Da se razumemo, krajnje je besmisleno da ja kao autor bilo šta čitaocima objašnjavam, ako čitaoci to sami u mojoj priči nisu videli. Moja priča i nije sve ono što sam ja pokušao u nju da utkam, bezuspešno, već samo ono što ste vi u svojom glavama raspleli.

A to je ukratko jedno veliko ništa. Okej, ima tu finih komenatara, u rukavicama, da se ja ne uvredim. I sve je to meni jasno.

Priča brani sama sebe. I ako ona sama nije u stanju da se odbrani krajnje besmisleno je da ja branim.

S druge strane, bilo je tu momenata da su komentari izrazili sumnju da tu ima bilo kakvog smisla i neki su izrazili želju za pojašnjenjem o čemu se tu radi, pošto sami ne vide ni glavu ni rep. Pa, iz neke svoje predusretljivosti dadoh ga, mada iskreno, ne vidim svrhu.

Kao što sam rekao na prošloj radionici, stav o priči se formira za vreme čitanja. Ako je priča nerazumljiva krivica je do autora i priča i autor plaćaju cenu te krivice. Rekoh tada da je, za ovu vrstu priča koju ja pišem, gde postoji neka određena neodređenost koja je mahom zasnovana koliko su čitaocu promakli neki detalji i koliko je sam čitalac upućen u odgovorajuću materiju na kojoj je priča zasnovana. Izneo sam tada tvrdnju da bi svi shvatili priču u potpunosti potrebno dati jedan failsafe pasidž na njenom kraju gde će ukratko neki detalji biti rekapitulirani. Ali, tad je krenulo drvlje i kamenje i pokupih tada etiketu da potcenjujem svoje čitaoce i da tako nešto za radionice kakva je ova nije ni potrebno.

Pošto su mi se svideli neki komentari tada, poglavito Mićin, koji je tada izjavio da radionica služi da dobijemo kao autori neki svoj pečat i naučimo nešto novo reših da taj failsafe pasidž sa prepričavanjem ključnih detalja svoje priče ovaj put ispustim.

Ne bih sad nadugačko kako sam ja ocenjivao da će prosečan čitalac da reaguje pri susretu sa mojom pričom. Ali, ukratko, verovao sam da je ono "Adolf" u naslovu dovoljna udica zbog koje je bitno da sve nagoveštaje da se radi o Hitleru učinim dovoljno suptilnim i ne previše poznatim i očiglednim. Smatrao sam da će susret sa drugim istorijskim likom Hitlerovog kalibra, Julijem Cezarom, biti dovoljan dokaz za većinu čitalaca o čemu se radi i kako moj mehanizam vremenskog putovanja funkcioniše.

Ali, kako je Boban to ispravno konstatovao, izgleda da sam ovaj put precenio čitaoce. Da se razumemo, nije meni namera bila da bilo koga precenjenjujem i potcenjujem, daleko bilo, već da vidim ja sam sa sobom kako je najbolje da izgradim ovaj mehanizam priče misterije koje volim da pišem.

Stvarno niko više od mene ne bi voleo da se vama ova moja priča svidela. Žao mi je što nije. Intimno je doživljavam kao bolju i jaču priču nego prethodna, koja se u strukturi i načinu pripovedanja skoro da uopšte ne razlikuje od ove, sem što ima taj deo sa prepričavanjem. Da sam očekivao i blizu ovoliko nerazumevanje svakako ga ne bih ni ovaj put ispustio. Naravno, nisam očekivao da se uspeh sa "Los Caprichos" ponovi ali ipak ovolika količina nerazumevanja me je, blago rečeno, šokirala.

[Boban]

Proleće
Ali, opet, zašto se to desilo? Zbog "tragične krivice" izazvane švaleranjem, ili... čega drugog?

Ne vidim zašto bi za sve morao postojati razlog. Stvari se u životu jednostavno dese ili ne dese. Kapija se otvorila i on je kroz nju prošao. Možda je to potajno i želeo. Ko bi sad znao?

Ovo smo više puta raspravili. Stvarni život ume da bude dosadan i monoton i bez pravog smisla i ni sa čim kao ishodištem. Literatura ne sme sebi da priušti ništa od toga. Treba pisati samo o stvarima koje će neko želeti da čita, u protivnom, nemojte pisati i nuditi drugima na čitanje, sedite pod šljivu i zamišljajte štagod vam padne na pamet.

[Savajat Erp]

Пре стварног фајронта да речем и ја коју о мом епохалном делу...све критике стоје и нема другог кривца за пропусте и сл. до мене...једноставно болујем од хроничне лењости са повременим нападима тешке неодговорности Опет сам причу куцкао у последњи час, почео сам типа у 22h задњег дана. Не кажем да би била значајно боља, али неке ствари бих сигурно другачије урадио и криво ми је што нисам успео да боље опишем тај неки ЕФ/стимпанк свет из приче или да боље обратим пажњу на неке ствари. После завршетка прича ми је добрано прешишала 7500 карактера и намучио сам се док сам је очерупао, а опет остао на око 6500к и послао је по АПП систему..тешим се да нисам ни једини, неколико прича је прешишало лимит.


Веровао сам да претешки мамурлук, трема и неискуство довољно оправдавају постуке Ламира (и име је пошугаво, признајем), али добро, очигледно да грешим. Што би реко Ледено Т - "And that's it! I don't wanna explain no shit!" То кажем сад кад сам се наобјашњавао за медаљу...

[Scordisk]

Ha, lepo je kada neko utroši vreme da sve priče iskomentariše.

Što se tiče prolećnih priča, ubacio bih se samo sa još po nekim komentarom. Kod Adolfovog proleća mislim da definitivno treba možda malo nacrtati čitaocu o čemu se radi. Ima taj mistični stil pripovedanja svoju lepotu, ali je još lepše kada čitalac na kraju shvati o čemu se radi, ja lično u takvim trenucima steknem utisak da sam mnogo pametan jer sam provalio šta je pisac hteo da kaže, pa mi mozak luči endorfin. Što se tiče pojave Cezara - mene je to sve još više zbunilo.

Za ustaško proleće, slažem se sa Bobanom, priča mora biti interesantna da bi je neko čitao uopšte... i to je možda problem, što u jedno mtrenutku izgubi nit pripovedanja pa se bavi nekim sporednim stvarima (neugodnim seksualnim pozicijama što reče Ani). Ali mislim da je okidač koji je doveo do putovanja kroz vreme sasvim ok. On sretne matorog perverznjaka i to ga pošalje kroz vremenski tunel, ili ga vrati kroz sećanje, jel. I mislim da u ovoj priči to svakako nije problem, to što nije definisano šta je tačno dovelo do pada u logor.

Za Volšebnika - nisam siguran da li su se ljudi bunili oko toga da je priča vulgarna. Meni to ne smeta, samo rekoh da mi deluje nezgrapno. Doduše, čitajući komentare, video sam da su mnogi spomenuli da joj je malo tesno u ograničenom formatu, te je to možda razlog koji mi  nije pao na pamet, a zapravo bi priča bolje funkcionisala da je u dužoj formi.

Lamir nije glupo ime

[Volšebnik Pocerski]

Ali, Linkine, shvatio sam da se radi o Hitleru i Cezaru. Samo, nije lako juriti konce tog raspetljanog klupka. Znam da kažem o čemu je priča, ako neko pita, ali da treba da detaljno ispričam i analiziram pred komisijom kakvom, tačno ne bih znao da muknem niti beknem. Rekao bih: Cezar, Hitler, putovanje kroz vreme, i počeo sa "ovaj" i "onaj", a ovi i oni bi rekli: sedi, jedan, pa pročitaj ponovo; pročitaj i deseti put ako treba. Mnogo si kriptičan, eto.

Stipane, znam da se u životu stvari dešavaju bez ikakvog razloga, ali u pričama su ili nečim izazvane, ili su ničim izazvane ali nečim nagoveštene. "Čehovljeva puška" stoji na zidu, ili nešto ranie saznamo da je u nečijim gaćama, a obično nije izvađena iz gaća bez ikakve najave. Ili nešto suptilnije.
Uglavnom, postoji ili tragična krivica, ili "foreshadowing" što bi rekli u ovom selu iz kog sam rodom, al' nešto se, makar i minorno, pojavi da nam svima kaže "pripremite se, braćo i sestre". Na primer, od slike u foajeu hotela pa do same pojave "negativca", naratora je pratilo urokljivo plavo oko. Ili je čitao neki istorijski spis o Jasenovcu. Ili mnogo, mnogo suptilnije - al' pojavilo se nešto unapred. Ne znam, i neću da zalazim u TUĐE detalje, ali čini se kao da je čovek prešao iz jednog u drugi svet (tj. vreme) iz čista mira. A nešto je trebalo da ga usmerava, bio dužan ili nedužan...

[Stipan]

A šta je sa jastrebom koji je ugrabio zeca?

[Volšebnik Pocerski]

A šta je sa jastrebom koji je ugrabio zeca?

Pa, eto, može i to. Ja bih hteo još takvih nagoveštaja u detaljima, doduše.
A opet, tamna senka - crna uniforma... ima tu nečega. I dalje vičem "JOŠ", poput siročeta u engleskom romanu. Kad neko ostane gladan posle serviranog jela, džabe mu je govoriti "dosta ti je", zalud mu je naknadno nagovešteni detalj, ne vredi reći "ali bilo je celih 20 grama mesa u supi" ili bilo šta. Niko ne želi da mu serviranog bude malo, pa da može da se žali - pogotovo kada je kaiš stegnut, al' kad se mora, mora se. Glupa analogija, neću više. Tupim o teskobi 6000 znakova i sistemu ocenjivanja, a sami smo krivi što se sa navedenim ne izborimo kako treba.

[Stipan]

Ma svašta sam ja hteo, ali to bi onda bila novela. Jednostavno, minijatura je ograničena forma i mnogo toga moraš izostaviti da bi se uklopio u format.

[Anne Bonny]

Znam da kažem o čemu je priča, ako neko pita, ali da treba da detaljno ispričam i analiziram pred komisijom kakvom, tačno ne bih znao da muknem niti beknem. Rekao bih: Cezar, Hitler, putovanje kroz vreme, i počeo sa "ovaj" i "onaj", a ovi i oni bi rekli: sedi, jedan, pa pročitaj ponovo; pročitaj i deseti put ako treba.

Slikovito.

Ipak, kako je saturnica učitala u moju priču tumačenje koje ja nisam imala na umu (što ne znači da je moja podsvest nije utkala u potku priče) i ja sam tako Proleće za Adolfa videla kao vrlo jednostavnu priču. Sad, što to autor nije imao na umu, to je druga priča i pitanje da li sam ja to samo prepoznala nivo za najnaivnije i najgluplje čitaoce, ali čak i da je tako - meni se sve uklapa. Nisam glasala samo zato jer mi se objašnjenje koje sam ja učitala učinilo naivnim i mnogo puta viđenim.

Proleće za Adolfa je priča o putnicima iz budućnosti koji sprečavaju velike svetske zlotvore da učine zločine tako što ih mame u nekakva vrata u prostoru i vremenu, pomoću dopadljivih predmeta (u ovom slučaju - čigre). I tako ti zlotvori lutaju negde tamo, u limbu između prostora i vremena, dok ih i ako ih neko iz budućnosti ne pokupi (jer, eto, ubistvo tih zlotvora bi, možda, uništilo i celu planetu, zeznulo prošlost do neprepoznatljivosti i uništenja, pa je najbezbolnije samo uvući duše zlotvora u limbo, za početak). Profesor i Dimitrije se očito time bave već duže vremena. Sa pristankom vlasti, ali možda pre i bez njega, kao ludi naučnici i idealisti, oni odlaze u prošlost i tamo igraju igre zavođenja i mamljenja "žrtvi" u limbo. Profesor očito već igra igru sa Cezarom i Brutom tamo negde, a Dimitrije je "zadužen" za Hitlera. Ko je zakasnio i zašto, nije ni bitno. Možda to samo čigra usporava, a potrebno je određeno ubrzanje da se sve desi. Uglavnom, na kraju saznajemo da je Dimtrijev dodir aktivirao prelazak Adolfa u limbo. Al pošto je malo kasno i pošto je način putovanja u limbo ne baš sasvim istražen, Dimitrije se pita gde će i kako završiti.

Mada, može sve i da se preokrene, pa da profa i Dimitrije budu likovi koji manipulišu zlotvorima i kradu im duše vraćajući ih u život tamo negde u budućnosti, gde će neki svemirski brod da se zezne i da ih spasi/pokupi.

Nije ova priča toliko nejasna. Jedan dečiji san je izmanipulisan. To je okosnica priče. U koje svrhe i kako, pa to zavisi od toga kakve namere upišemo profi i Dimitriju.

Slažem se da je u priči moglo da bude manje detalja koji su ovde, nažalost, zbog svog broja i zahtevanja obrazovanog čitaoca, više misleading nego revealing.

[Linkin]

Proleće za Adolfa je priča o putnicima iz budućnosti koji sprečavaju velike svetske zlotvore da učine zločine tako što ih mame u nekakva vrata u prostoru i vremenu, pomoću dopadljivih predmeta (u ovom slučaju - čigre). I tako ti zlotvori lutaju negde tamo, u limbu između prostora i vremena, dok ih i ako ih neko iz budućnosti ne pokupi (jer, eto, ubistvo tih zlotvora bi, možda, uništilo i celu planetu, zeznulo prošlost do neprepoznatljivosti i uništenja, pa je najbezbolnije samo uvući duše zlotvora u limbo, za početak). Profesor i Dimitrije se očito time bave već duže vremena. Sa pristankom vlasti, ali možda pre i bez njega, kao ludi naučnici i idealisti, oni odlaze u prošlost i tamo igraju igre zavođenja i mamljenja "žrtvi" u limbo. Profesor očito već igra igru sa Cezarom i Brutom tamo negde, a Dimitrije je "zadužen" za Hitlera. Ko je zakasnio i zašto, nije ni bitno. Možda to samo čigra usporava, a potrebno je određeno ubrzanje da se sve desi. Uglavnom, na kraju saznajemo da je Dimtrijev dodir aktivirao prelazak Adolfa u limbo. Al pošto je malo kasno i pošto je način putovanja u limbo ne baš sasvim istražen, Dimitrije se pita gde će i kako završiti.

Mada, može sve i da se preokrene, pa da profa i Dimitrije budu likovi koji manipulišu zlotvorima i kradu im duše vraćajući ih u život tamo negde u budućnosti, gde će neki svemirski brod da se zezne i da ih spasi/pokupi.

Zapravo, ne.

Cela priča se zapravo dešava u sobi Adolfa Hitlera u Pasau. Adolf Hitler je običan dečak, ni u čemu specijalan. Dok jedne noći kod njega ne zaluta vremenski putnik-telokradica, koji mu ukrade telo i postane Adolf Hitler za koga mi znamo. Znači: telo dečaka + eterično telo (duša) vremenskog putnika = Adolf Hitler

Opis telokradice postoji u mojoj priči. To je ovaj pasaž:
"Iz šume je izbijala drevnost, dublja od očaja, starija od svega što
postoji. Na sebi je nosila miris smrti, koji je dete upoznalo rano, kada
su mu braća i jedna sestra pomrli od difterije. A njeno zlokobno prisustvo,
za razliku od dvorca, bilo je istinski tuđe i iz drugog vremena."

Ova rečenica jasno ukazuje na prisustvo:
,,Ko, ko je tu?" Promuca dečak.

Sve to je potvrđeno još jednom, dok dečak napušta ovaj svet odlazeći kroz tunel u sledeći:
"Do nje, tek bleda senka, bila je njegova smrtna
ljuštura na krevetu, kao u koitusu prožeta eteričnim telom prisustva
koje je prvi put naslutio u snu kraj šume"

Reč "ljuštura" je ključna za tumačenje. Po upotrebi te reči se vidi da je dečaku oteto telo, da je Cezaru oteto telo i da se profesor nalazi u otetom telu Bruta, kao verovatno i Dimitrije (ovo se jedino ne vidi).

Čigra je vremeplov. Ona je materijalni kontejner koji se izmešta iz jednog vremena u drugo noseći u sebi dušu vremenskog putnika.

Isti vremenski putnik je bio i u Hitleru i u Cezaru. Nastanio se u Hitleru u sceni dečakove smrti opisanoj u priči, a napustio je Hitlerovim samoubistvom u Firerbunkeru. Priča sugeriše da je Cezarovo ubistvo bilo takođe samoubistvo koje je pokrio profesor kao Brut.

Dimitrije i profesor su takođe vremenski putnici-telokradice koji jure za ovim što je glavnim što je postao Hitler i Cezar, pokušavajući da ga zaustave.

[Scordisk]

Zapravo je dobro objašnjenje verovatno bi bilo super kada bi se priča napisala ponovo, ali ovaj put razumnije i određenije. Mada, ni Anina verzija nije loša.

[Anne Bonny]

Pa dobro, to je odgovor za desetku, ja sam htela samo prolaz i klimavu šesticu. 

To za ljušturu, to je jasno. Zato i pomenuh dušu. Ali se treći telokradica ni u ludilu ne vidi i to je, čini mi se, najveća omaška priče. Okosnica priče postavljena je na pogrešnoj stvari (mali Adolf i njegov san). Priča vara čitaoca i laže ga da će se nešto bitno desiti u šumi, u dvorcu, u sobi, u snu.

Prisustvo telokradice je nedovoljno razjašnjeno. Svi znamo da šume uvek pružaju onaj osećaj beskrajne distanciranosti i usamljenosti u odnosu na sve što je ljudsko, ako se u njoj nađemo sami. Nazvati telokradicu "prisustvom" nije dovoljno, jer to prisusutvo može da bude svašta i svako, pa i ta smrt, koju kasnije pominješ.

Mislim da je fokus trebalo da bude na vremenskoj trci. Upravo toj koja se u pozadini dešava, između tri putnika. No, mnogo je prostora i karaktera izgubljeno na opisu šume, sna, dečaka itd. To je tako moglo u prvom poglavlju romana. U priči ne može...

[Linkin]

To za ljušturu, to je jasno. Zato i pomenuh dušu. Ali se treći telokradica ni u ludilu ne vidi i to je, čini mi se, najveća omaška priče. Okosnica priče postavljena je na pogrešnoj stvari (mali Adolf i njegov san). Priča vara čitaoca i laže ga da će se nešto bitno desiti u šumi, u dvorcu, u sobi, u snu.

Pa, što se ne ljuštura ne vidi ne znači da nije tu. Ceo taj deo u epilogu je u priličnom mraku, uglavnom zato što nije toliko bitan za prvobitnu priču o Adolfu, već je tu da kroz analogiju Hitler-Cezar objasni način bestelesnog vremenskog putovanja. Ili, barem, to je bila ideja.

Priča ne vara čitaoca. Susret vremenskog putnika i dečaka je jedna od najbitnijih scena. Isto kao i prelazak dečaka u sledeći svet. Dečak se uzdigao i mirne duše otplovio na sledeći svet. U priči je rečeno da dečaka tamo očekuju nova i neviđena saznanja, smešna u poređenju sa svim što je do tada iskusio. Priča zapravo opisuje jedno metafizičko iskustvo o kome mi vrlo malo zapravo znamo. Ko zna, možda je dečak zapravo pravi pobednik, jer je otišao na onaj svet i tamo stekao ko zna šta, nešto nama ovde i sada nepojmljivo, dok besmrtni vremenski putnik uludo troši živote koje krade na ovom svetu, jer to ne može da parira onome što bi dobio na sledećem svetu.

[Boban]

Linkine, kratka priča ne može da podnese toliko skrivenih značenja i nivoa radnje...

[Anne Bonny]

Eh, i ja mislim da je moja priča najbolja koju sam ikada napisala (stvarno to mislim). Šta mi to vredi kada zaplet iz glave nisam uspela da upletem u 6000 karaktera. 

[PTY]

Da vratim dug...


Već obrađeno:

Ja sam uz tebe
Već je odgovoreno na pitanje koje sam imao. Pitanje je bilo o PEKIĆIZMU. Dakle, postoji inspiracija besnilom.
I mada slabi koncentracija, pa ne bih umeo samoga sebe citirati, nisam siguran da sam ta osoba koja je pomenula zombije. Mada, danas su sve zombiji...

Moram da priznam kako tek sad ne razumem.
Zašto je korištenje koncepta rabidnpsti PEKIĆIZAM? Da li ti smatraš da koncept rabidnosti nije postojao pre Pekića? I da li to dalje znači da se posle Pekića svako korištenje tog koncepta percipira kao plagijat Pekićeve ideje?


Da stvar bude gora, to uopšte nije priča o rabidnosti, ni u kom smislu, a ponajmanje inspirativnom. Od 11 pasusa, rabidni ljudi se pojavljuju samo u jednom, i ne pominju se nigde više, ni pre ni posle tog segmenta. Njihova jedina svrha i funkcija je da protagonistu nateraju da zbog straha izgubi veru i pomisli kako možda sam sebe može bolje da spase. Videti u tome bilo kakav 'pekićizam' je... ne znam kako da to imenujem.

[Linkin]

Linkine, kratka priča ne može da podnese toliko skrivenih značenja i nivoa radnje...

Da, definitivno. Zavelo me to što sam u tričavih 4500 karaktera u "Los Caprichos" smestio baš sve šta mi je palo na pamet. A ni to nije bila jednostavna priča.

Greške napravljene sa jednom pričom mogu se eventualno ispraviti tek sa nekom sledećom. I to je to. Ne bi ja više o "Proleću za Adolfa" ljude smarao.

[Kimura]

A šta je sa jastrebom koji je ugrabio zeca?

Pa, eto, može i to. Ja bih hteo još takvih nagoveštaja u detaljima, doduše.
A opet, tamna senka - crna uniforma... ima tu nečega. I dalje vičem "JOŠ", poput siročeta u engleskom romanu. Kad neko ostane gladan posle serviranog jela, džabe mu je govoriti "dosta ti je", zalud mu je naknadno nagovešteni detalj, ne vredi reći "ali bilo je celih 20 grama mesa u supi" ili bilo šta. Niko ne želi da mu serviranog bude malo, pa da može da se žali - pogotovo kada je kaiš stegnut, al' kad se mora, mora se. Glupa analogija, neću više. Tupim o teskobi 6000 znakova i sistemu ocenjivanja, a sami smo krivi što se sa navedenim ne izborimo kako treba.

Ja sam ovom Stipanovom ''Proleću'' dala bod zato što mi je priča dobra - do pola.
Pokvarila se otprilike od onog sasvim izlišnog, ali veoma detaljnog opisa seksa, kom se narugala nova radioničarka.
Jastreb, zec, mračni lik čoveka koji ne može biti živ... sve ovo ukazuje na traumu iz prošlosti i očekivala sa, prirodno, da će naš junak pokušati da nešto učini tim povodom: osvetiće se svom progoniocu, vratiće se u prošlost da nešto popravi, uradiće bilo šta... Ali, on ne radi ništa, prosto se vraća do tačke bola i nikom ništa.

[džin tonik]

ja sam odlicne price bodovao sa po 3, 2 poena; a po bod podijelih najbizarnijima kao promasenima u duhu zadate teme sa spisateljskog aspekta.

[Linkin]

 

[Džek]

Žena za poželetiEvo zašto je ovo na drugom mestu među glasovima koje dadoh.Prvo, autor gradi sjajan svet. I ne kažem to samo na osnovu ove priče, nego na osnovu nekoliko drugih i jedne veoma komične zbirke. Sve što je u ovoj pripovesti, opet, izrekao, bilo je bezmalo urnebesno. Ne samo, izvađeno iz konteksta, ali sveukupno - itekako. Njegov, od početka prepoznatljiv, šeretski pristup, te teranje inata (zašto, pitaše autora, dižeš žene iz mrtvih, i zašto tip uvek dobije curu na kraju, pa je opet to uradio, namerno, iz nikad očiglednijeg prkosa). I prepozna ga čovek još od prve rečenice. Potpisao se (a ima nas još koji smo se potpisali samim (ne)delom). Dakle, drži se svog stila, ali ga stalno popravlja. I popravlja. I tako unedogled...

Naravno.
 
Da bi se napisao šeretluk, ne zavisi od lepog vremena, nego od "tako mi se ćefnulo" raspoloženja. Ako se sam sebi ne smeješ dok pišeš, onda je to mrka kapa i silovanje rabote. Uporno pokušavam da ukinem sekiraciju dok pišem i da se više cerekam. Onda nekako ide sve od ruke. Ni jednu ozbiljniju zamerku moj pokušaj nije popio, ništa što se ne bi rešilo uredničkim drndanjem koje svakako sledi svakoj priči na početku karijere. To je rezultat one sekiracije koju sam spomenuo, ipak mora da bude prisutna. Zove se peglanje i diže pritisak.

[Kaza]

I nešto oko prve tri priče: nije mi jasno zašto se toliko priča o Pravoj ljubavi. Prosečna priča, koja nema ništa naročito da ponudi. Sve ono o čemu je scallop stalno pričao na radionici (a čitala sam nešto) o zapletu, raspletu, puški koja treba da opali - nema ničega od toga.

E sad, većina misli da ta razlika leži u prostoj dužini (dakle, u broju reči, ili broju slovnih znakova) ali kratka priča ima građu uvod-zaplet-rasplet (to dele i ostali formati proze, naravno) dok minijatura ima obrt i završnicu.

Na ZS konkursima se smatralo da je minijatura sve što je kraće od 9 strana teksta. To se može lako izmeriti pa je zato i logično da se uzme za limit. I danas se na konkursima za bilo kakve priče pominje samo dužina teksta.

[Boban]

to sa dužinom je američki princip koji oni forsiraju... toliko i toliko reči je priča, toliko i toliko noveleta, pa novela, pa roman. I ništa ih drugo ne zanima.
U srpskoj (klasičnoj evropskoj tradiciji) razlikujemo crticu (minijaturu), pripovetku, novelu i roman, a podela je strogo ustanovljena po strukturi dela, bez obzira na dužinu. OK, ne može biti roman od 30 strana, ali ne postoje jasne granice koliko slavnih znakova je jedno, a koliko drugo.

Moj Crni cvet, prvo izdanje imalo je 132 šlajfne teksta i ABN je izjavio da to nije roman jer nema neophodne 133 strane. Onda sam ja za sledeće izdanje dopisao još 6 strana i ipak dovukao CC u grupu romana po američkim kriterijumima.

Realno, mi smo razapeti između te dve tradicije i oni koji su žanrovski ostrašćeni više se drže američkog principa, a ostalima je evropski bliskiji. Ja ne znam za sebe u kojoj sam grupi, kako kad, držim se nekih dužina orijentaciono ali nemam problema da roman ima 100 strana ili novela 120. Izgleda da mi je struktura važnija.

[PTY]

Vidim da je Boban već objasnio glavninu, ali ako sam se nezgrapno izrazila, daj da pojasnim: čim se traži minijatura, dužinu teksta tu skoro da i ne treba specificirati, jer dobra minijatura to sama od sebe sredi. Isto kao kad se traži prima balerina - nema svrhe da specifiraš njenu kilažu, jer znaš kad će ona sa 60kg da preotme to mesto onoj sa 40? samo kad je ona sa 40 iznimno loša, eto kad.


Sam cilj strukture minijature je da te ograniči u pisanju. I nije to nikakvo uredničko ograničavanje, to je prosto tvoje autorsko ograničenje: sam obrt te tu drži pod kontrolom, i ako imaš iole sluha za tekst, biće ti jasno dokle smeš da ideš. A fora je u tome što se većina ideja javlja upravo u formi obrta, otud sledi da sve ideje startuju kao minijature, zato format minijature i jeste toliko bitan.


Ursula Legvin je jednom rekla da je ceo Hainski ciklus nastao iz jedne jedine početne fraze "kralj je bio trudan". To je obrt. Ona ga je kasnije obradila u desetinama priča i romana, ali taj obrt je bio početna tačka iz koje se mnogo toga kasnije izrodilo. I dobro sad, to možda i nije baš najočigledniji primer kad je o obrtu reč, pa uzmi jedan bolji, i daleko izraubovaniji: "A onda je na vrata poslednjeg čoveka na zemlji neko zakucao".Taj obrt je dovoljno moćan da mu i ne treba ostatak teksta, jer on svoju "priču" sasvim uspešno isporučuje kroz insinuaciju. Otud se i najčešće prepoznaje kao sf, iako on zapravo uopšte nije žanrovski definisan, ali pošto je koncept poslednjeg-čoveka čest upravo u sf-u, otud i to automatsko prepoznavanje obrasca.

Kad bi ti se prohtelo – to vežbe radi, naravno – da napraviš minijaturu na upravo tom obrtu, pokazalo bi se da ti taj obrt "diktira" izvesne uslove pri pisanju, i to najpre zahteva od tebe izvesnu simetriju u pisanju: zahteva određenu količinu teksta ISPRED i IZA sebe, pošto on stremi da bude nekako u centru teksta, da bude njegov prelomni moment.

Kao drugi prohtev, obrt insistira na kontrastu: da tekst PRE njega donosi radnju suštinski različitu tekstu POSLE njega. Obrt ti dalje ne diktira ostale kvalitete unutar tog zahteva, to je potpuno ostavljeno u domenu autorske slobode: recimo, deo pre obrta se može oblikovati bilo kao idila, bilo kao katastrofa, uslov je samo da deo posle obrta ispolji kontrast delu pre obrta, znači uslov je da idila postane katastrofa nakon obrta. To važi i obrnuto, naravno.

Kao treći prohtev, obrt zahteva kontrolu nad doziranjem informacije, u smislu da informacija koja se dodaje ne sme biti značajnija od informacije koju već nudi sam obrt, jer to ga anuliše kao težište. Po prirodi minijature, u njenom težištu mora biti upravo ona najimpresivnija informacija, jer ako se doda značajnija informacija, ona time postaje i novo težište, a to znači da stari obrt time gubi svoju važnost.

Otud otkriješ da ne možeš samo da dodaješ rečenice koliko ti volja. Odnosno možeš, ali onda izgubiš težište teksta i ono baulja bez kičme, a to malo koga impresionira. A ako preteraš u dužini teksta bilo kog dela (to obično bude posle obrta, jer eto, prilična je filozofija znati kad da se stane sa pisanjem  ), celokupni tekst postane nekako dosadan (jer može se i to, itekako, i nema tu veze što je priča kratka) i nekako naprosto zahteva neki dodatni događaj, neki pod-obrt koji bi uneo dodatnu zanimljivost i doneo ritam tekstu.

i to se sve može intuitivno osetiti pri pisanju, ne mora niko da te ograničava po pitanju broja slovnih znakova.

Otud, da ponovim, minijatura se prepoznaje po svojoj strukturi, ne po broju slovnih mesta. Ali dobra minijatura će sama po sebi stremiti da bude što kraća, to je njen imperativ.

[scallop]

Iako komplikovano, sasvim je tačno. Međutim, nikoga na ovoj radionici nije dojmilo ni moje znatno kraće obrazoženje da zec trči u šumu do pola, a onda iz šume.

[Kaza]

PTY, mene je samo zanimalo ima li svrhe praviti tu razliku između priča od po tri strane, kad smo svi navikli da priču prepoznajemo kao minijaturu kad ima i devet strana dužine.

[PTY]

Pa, možda to i nije važno pri čitanju, ali sigurno jeste pri pisanju.


e sad, koliko mene pamćenje služi, nije baš uvek bilo to pravilo sa 9 strana, čini mi se da su minijature bile kraće po propisima konkursa, bar neko vreme, ali nije to sad ni toliko važno. Što se ovog limita tiče, on je verovatno izabran da bi se akomodirale obe varijante, znači i obrt/završnica i uvod/zaplet/rasplet. Ali što se mene tiče, limit je poprilična zamka, jer 6kK je apsolutno previše za minijaturu a ujedno je i go minimum za klasični format, otud i priče lako podbace kakvoj god formi da streme. S druge strane, to jeste dobro za vežbanje discipline i kontrole nad materijalom, tako da... pretpostavljam da tu ima prednosti i mana podjednako.

[Anne Bonny]

Razlika između minijature i kratke priče nije baš najjasnija.
Da bi se obrt desio mora da se desi u odnosu na nešto. Dakle, potreban je uvod (ili bar aksiom svima poznat u odnosu na koji se obrt dešava).
Utrčavanje zeca u šumu nije obrt već početak zapleta, kao što ni informacija da je junakinja mrtva u kimurinoj priči nije obrt, već samo početak zapleta, jer se nigde pre toga i nije tvrdilo drugačije.
Obrt, po nekoj široj definicjiji, predstavlja vid kontrasta u odnosu na postavljenu situaciju. U najkraćoj SF priči na svetu imamo efektno postavljenu situaciju pre obrta (poslednji čovek na svetu sedeo je u svojoj kući, ili kako je već citat) i obrt u odnosu na tu postavljenu situaciju (onda je neko zakucao na vrata).
Ne smatram kimurinu priču minijaturom (u smislu strukture obrt-završnica), već tipičnom kratkom pričom. Početak zapleta dešava se kada saznamo da je junakinja mrtva. A ako ćemo i da potražimo obrt u njenoj priči, on se dešava tek na kraju, kada saznajemo da je "osoba" sa kojom junakinja komunicira zapravo pas. Priča nas navodi da verujemo da je u pitanju osoba, zato je spoznaja o psu - obrt. 

Struktura kratke priče, u kimurinom slučaju, je:
Uvod
Zaplet
Rasplet - obrt (u nekoj drugoj priči ova poslednja stavka može da bude i drugačija - pančlajn (najčešće kao obrt, mada može da bude i neka pouka, poruka itd, ili klifhenger).

[Boban]

Kratka priča ili minijatura ili crtica po srpskom ima jednostavnmu strukturu: jedan događaj i uglavnom dva aktera.
SF je dao mnogo sjajnih minijatura koje su baš to: jedna situacija, jedan događaj.
Vrlo je teško u minijaturi ubaciti novi svet, novuum, zaplet, to je već struktura priče.
Na ovim radionicama, uprkos propozicijama, stiže vrlo malo minijatura.

Evo jedne slatke minijature koja u sebi sadrži jedan događaj ali i mnogo toga i efektan kraj; pisac Deni Plahta nam u nekoliko rečenica dočarava svet budućnosti i odnos tog sveta prema nama... gotovo etalon kako bi kratke pričice trebalo da izgledaju.

Deni Plahta: USKRSNUĆE

     Grejem Krejken je ležao na samrtnoj postelji. Zureći izgubljenim pogledom u tavanicu, upijao je u sebe reči ohrabrenja.
     "Sve prognoze su u vašu korist", govorio je lekar. "Jednoga dana, medicinska nauka će uznapredovati dovoljno da vas ponovo oživi. Vaše zaleđeno telo u međuvremenu neće istrunuti. Tada će ga nauka izlečiti i vi ćete ponovo živeti."
     Grejem Krejken je umro lakom smrću, a onda su zaledili njegovo telo.

     Sanjao je da se nalazi u Majami Biču i otvorio je oči. Zatreptavši kapcima u polutami sobe, ustanovio je da jedan posetilac sedi pored njegovog kreveta.
     "Dobro jutro", reče posetilac. Bio je to postariji džentlmen, sa ćelavom glavom i prijatnim licem.
     "Dobro jutro", reče Krejken. "Imate lepe minđuše."
     "Hvala vam", reče posetilac. "To su antene."
     "Oh."
     "Za tranzistorski radio ugrađen u moje ušne školjke. Stereo sistem."
     "Zbilja lepo", reče Krejken. "A kako ga gasite?"
     "Nemojmo sada o tome", reče posetilac. "Bolje da porazgovaramo o drugim stvarima. Imamo lepo vreme, zar ne?"
     "Nisam ni obratio pažnju na to. Uz put rečeno, jesu li preduzeli nešto u tom pogledu?"
     "Pa, izvesno vreme su ga veštački regulisali", reče džentlmen. "Ali onda su morali da dignu ruke od toga."
     "Nisu mogli da udovolje svačijoj želji?"
     "Bojim se da je tako."
     "Šteta." Krejken skrenu pogled prema prozoru zastrvenom teškom zavesom. Dok je posmatrao staklo iza zavese odjednom se rasprsnu.
     "Oh", reče on. "Ulični nemiri?"
     "Ne", uzvrati posetilac. "Supersonični transport."
     Drugi komad stakla automatski je zamenio ono razbijeno.
     "Izgleda da je tehnika dosta uznapredovala", reče Krejken. "Uz put rečeno, koja je ovo godina?"
     "Dve hiljade osamdeset osma."
     "Pa", reče Krejken, "prošlo je dosta vremena."
     "Niko ne može da zaustavi vreme", primeti stranac.
     "A šta je sa novcem?" upita Krejken. "Da li se moje imanje održalo?"
     "Bojim se da nije. Morao sam da platim troškove za vaše oživljavanje."
     "Veoma ljubazno od vas", reče Krejken. Video je kako sunce pozlaćuje ivicu zavese na prozoru. S naporom se malo odigao i oslonio na lakat. Imao je utisak da će se onesvestiti od slabosti.
     "Molim vas, nemojte da se pokrećete", reče posetilac. "Treba da budete odmorni za transplantaciju srca."
     "Oh." Krejken se ponovo spustio na jastuk. "Zar nešto nije u redu sa mojim srcem?"
     "Ne", uzvrati posetilac polako ustajući, "ali nešto nije u redu sa mojim."

[mac]

Da, da, vrlo dobro. Znači sve priče zapravo treba ovako da izgledaju, a ne da se guše u 6000 znakova, jer im treba još?

[saturnica]

Da, da, vrlo dobro. Znači sve priče zapravo treba ovako da izgledaju, a ne da se guše u 6000 znakova, jer im treba još?

tko god se bavi pisanjem jako dobro zna koliko je teško napisati odličnu priču u malo karaktera. što je karaktera manje, izazov je veći i teži. bez obzira, ne slažem se s tim da bi sve priče trebale izgledati baš kao priča Uskrsnuće, iako je, neosporno, dobra...

[PTY]

Kratka priča ili minijatura ili crtica po srpskom ima jednostavnmu strukturu: jedan događaj i uglavnom dva aktera.

Dakle, dobro, neka bude "događaj", neka bude i "zbivanje" čak, ali opet, mora taj događaj/zbivanje doneti izvesni preokret u radnji, da se napravi kontrast, jelte, jer i kiša kad pada to je valjda nekakav "događaj", a i trava kad raste isto je to kanda nekakvo događaj/zbivanje, ali teško da ćeš sa njime išta proznog uraditi, pa zato nekakav termin upravo tu ima smisla, tek da nam najavi da će rečeni događaj/zbivanje ipak doneti nekakvu tako željenu i neophodnu promenu, promenu dakle obrt...

I efektna završnica, da, pančlajn, kako god...

Pa da li čovek mora i to do besmisla pojednostaviti da bi bilo ispravno shvaćeno... to je (sa)znanje osnovnoškolskog nivoa... 

[Boban]

"Uskrsnuće" je primer vrhunske minijature, gde je saopšteno toliko stvari na malom prostoru da je za neverovati.
Ne treba sve da izgleda tako, ali ovo je esencija racionalizacije, nešto iz čega se može mnogo naučiti.
Mnogo je teže pisati jednostavno nego komplikovano.

[scallop]

Loš prevod. Suvišna sredina priče. Geg priča. Mogla je u 1000 k. da stane. Onda bismo prepoznali niz drugih priča sa istom osnovom.

[Boban]

Da nema središnjeg dela ovo ne bi bila priča nego vic. Ovako baš tih nekoliko dodatnih stvari ocrtava atmosferičnost i dehumanizovanost sveta budućnosti.

[scallop]

Misliš da su to digresije? Koješta. Popunio prazan hod do gega.

[Anne Bonny]

Ovoj priči je oslikavanje atmosfere cilj koliko i geg na kraju. Verovatno je pisana u zlatno doba fantastike kada su antene, kontrola vremena i supersonični transport bili novina za uho. Ona je, možda, primer kako su priče nekada trebale da izgledaju. Sada imamo problem da se o svemu već, mahom, pisalo, pa bi nama ovakvo oslikavanje atmosfere do pančlajna bilo klišerozno, a nova istraživanja u pravcu neistraženih fenomena su prekomplikovana (higsov bozon, pračestica itd.) za brzinski opis u kratkoj priči. Mi treba da tražimo nove forme, sadržaje i svrhe pisanja priča.

Nije čudo što priče koje nemaju klasičnu formu ili sadržaj bivaju odmah odbačene na radionici kao "nerazumljive" ili "apstraktne". U pitanju je nju vejv.  Budućnost se dešava sada i ovde. Nove priče traže obrazovanje, obaveštenost i imaginaciju čitalaca.

Prevod je stvarno loš.

[Boban]

Irelevantno je o čemu priča piše.
Pre 40 godina bile su interesantne antene, ko brani sadašnjem piscu da piše primereno današnjem vremenu?
Ovde govorimo o konciznosti i racionalnom korišećnju prostora, a dal je metafora ovakva ili onakva, na ono ili ovo, nebitno je...

[Anne Bonny]

Niko ne brani današnjem piscu da piše o današnjem vremenu. Problem je što je današnje vreme prepuno informacija, sve je kliše, a budućnost (istraživanja o budućnosti - multiverzumi, paralelne dimenzije, pračestice, princip neodređenosti itd.) je prekomplikovana da se sažme u minijaturu (možda je ovaj izazov mogao da bude zadatak).
Da bi se sve to saželo u priču, čitalac mora da bude radoznao. Ne može baš sve da mu se sažvaće. Čitalac mora da bude informisan i mora da koristi mozak i google (onlajn i e-knjige i baze informacija). Budući čovek je čovek informacija i znanja, a priče više nisu vicevi (kao dati primer).

Dajte neki primer savremene kratke priče (pisane u poslednje tri godine) koja uključuje opis budućnosti, pa da je prodiskutujemo...

[scallop]

nova istraživanja u pravcu neistraženih fenomena su prekomplikovana (higsov bozon, pračestica itd.) za brzinski opis u kratkoj priči.

Netačno. Moja kratka priča "Pisac nepoznatog dela i Higsov bozon" obuhvata čak tri savremena SF motiva. Problem je u lenjosti novih pisaca fantastike i odsustvu teme na radionici koja bi insistirala na pripremi pre pisanja.

[Anne Bonny]

Priču nisam čitala, pa ne mogu da sudim. Ne znam koliko je kratka i da li uopšte stvarno opisuje istraživanje (ili se okorišćava njegovim posledicama i saznanjima) ili se samo "sprda" sa njim. Kopirajte priču (ili njen deo) ovde, molim vas, pa da možemo i da diskutujemo o nečem praktičnom.