Radionica broj 53 - DVOSTRUKO GLASANJE

[scallop]

Bože, kud se složismo!


ed. Priča je na radionici i ima tačno 6Kk.

[Anne Bonny]

Pa dobro, objasnite nam paralelu između priče koju je Boban postavio i vaše priče.

Govori li o budućnosti ta vaša priča? Uključuje li saznanja iz istraživanja o Higsovom bozonu? Ima li u njoj posledica primene zaključaka istraživanja?

[Linkin]

Pa dobro. scallop valjda samo želi da skrene pažnju da počitamo njegovu priču. Ja pročitao i, pošto Šekspira volim, svidela mi se. Sad, nije moje da sudim o bozonima. Niti me puno interesuju. 

[Anne Bonny]

Pa dobro. scallop valjda samo želi da skrene pažnju da počitamo njegovu priču

?

Ja bih da neko postuje savremenu priču koja ima strukturu i sličan sadržaj kao Uskrsnuće, ali je pisana u poslednje tri godine i bavi se opisom budućnosti.

[Mileva]

Meni se svidja ova prica

Eternity is 20 Seconds Long by Paul Trembling

http://www.eastoftheweb.com/short-stories/UBooks/EterSeco937.shtml

[Anne Bonny]

Nije to loša priča, Mileva. Ipak, ova je bliža onome što sam tražila. Ovlašnim pretraživanjem priča koje ispunjavaju uslove, naišla sam na ovu (da se, ipak, vratimo temi):

Causal Loop
by submission
April 4th, 2015
Author : Beck Dacus

September 17th, 2366 was the day that humanity used a massive particle accelerator to try and make another universe.
Arnold Fisby looked out at the small section of the accelerator he could see, granted that it had the diameter of the Solar System. The entire object was made of carbon nanotubes to hold it together, and was going to slam two five-kilogram masses together and, hopefully, create another universe.

A wormhole would then open, connecting the two, releasing all of that energy into our universe– most likely destroying the surrounding area. To avert this, a closed timelike curve (CTC) was created to send the damage back in time.
"But won't that just kill something earlier? Or cause a paradox?"

"It doesn't matter, kid," Fisby told the intern Angelica. "We're doin' this. Deal with it." Almost right on cue, the countdown to collision started. A CUP (compressed ultrafast photography) camera would watch the two masses collide, and a "gravity doughnut" would cycle the damage into the past. The countdown ended, and the CUP caught the stunning footage. Fisby and the intern watched.
"Wow!" Fisby couldn't help saying. "Can you believe that?"

"I don't know," the intern pressed. "I really just don't like the idea of shoving our problems to the past. It's like inverse procrastination."
"Too late now," he replied. "It's already pushed it back farther than the human race has existed."
Another intern, Thomas, pondered this for a minute, and thought of something startling.
"We"re pushing the damage into the past, right? But how far?"
"Really far now," a technician said. "If we deactivated the CTC now, it would come back one billion years in the past."
"And how long before we can safely open the CTC?"
"About twenty minutes."
Interesting. Almost exactly thirteen times the amount of time we've been here, Thomas thought.
"What are you getting at?" Fisby pressed.
"Well, if we've already been here for about a minute-and-a-half, and that equals a billion years, twenty minutes would put the damage from the new universe at 14 billion years ago."
Fisby finally understood, but Thomas continued for everyone else's benefit.
"Might we not be creating A universe, but THE universe?"
September 17th, 2366 was also the day humanity realized that it had created the universe.

http://365tomorrows.com/04/04/causal-loop/

Ovo je početnička priča i blagi je užas, ali dobro oslikava ono što sam opisala: mnogo je teško napisati minijaturu, pomenuti savremene teorije i istraživanja i ne zvučati kao tekst u stručnom časopisu. Nekada se to moglo, pre svega jer su istraživanja bila okrenuta ka praktičnim stvarima - koje ljudi mogu da koriste u svakodnevnom životu (supersonični transport, izmena vremena itd.). Istraživanja su danas okrenuta su ka svemiru, postanku materije i vremena, teorijama postojanja itd. Praktični vid se polako gubi i više nije lako napisati sjajnu minijaturu koja će u deset efektnih i pažljivo odmerenih rečenica da stvori sliku budućnosti (pre svega jer se ona odvija sada i ovde). Dakle, nije lako opisati ni sadašnje vreme i atmosferu.

Ono što je nekada služilo kao za građenje atmosfere pre gega, danas se izgubilo. Ostao je samo geg. Jeste, Uskrsnuće može bez uvoda, ali samo u današnje vreme. Nekada je uvod u njoj imao podjednaki značaj kao i završni geg.

Nastavljam da pretražujem net. Možda mi pođe za rukom da nađem dobru minijaturu sa ovim elementima.

[Mica Milovanovic]

Po želji Linkina, Domina, ili kako se već sad zove, evo mog čitanja njegove priče, sa utiscima. Nisam gledao nikakvo i ničije objašnjenje, iako mi je u glavi ostalo da je sam nešto objašnjavao.

Koža nove stvarnosti razapela se, kao razgorela Valhala, podno dečijih želja. U vatrenoj stihiji čežnje za Vagnerovom maštom koja oblikuje zbilju, goreo je grad Pasau. I ne bi deteta da nije bilo potpaljeno poslednjim zamkom bavarskog kralja Ludviga Drugog.

Pretenciozan početak koji mi malo toga govori osim da se radnja odvija u Nemačkoj i da je Adolf skoro sigurno Hitler, koji je živeo u Pasauu, koliko znam. Ne razumem kako dete može biti ,,potpaljeno" zamkom. Teško mi je da razumem sliku koja govori o nečemu što se razapelo ,,podno" nečega. ,,Vagnerova mašta koja oblikuje zbilju" govori mi da sledi nešto velelpno, a ,,pomereno".
Slede slike u kondicionalima, koje govore o nepouzdanosti onoga što se priča. Pominje se Zigfrid, koga čak i ja, siroti, nemuzikalni, operomrzac prepoznajem kao junaka jedne od Vagnerovih opera. Neću da guglam, da probam da razumem priču bez pomoći. Zigfrid putuje u snovima u Minhen, jer njegova majka to hoće.
Pominju se fotohromatski otisci što vreme iz sna smešta negde na početak dvadesetog veka, valjda, što podgreva moje misli da je Hitler u pitanju.

Prošlo je par dana kada je dečak, slučajno u igri, pod krevetom otkrio metalnu čigru. Neko stariji bi tada uočio da leži u poluloptastom udubljenju u podu, i isto takvo udubljenje sa donje strane kreveta.

Ova druga rečenica je prenaglašeno upućivanje čitaoca na nešto što pisac smatra da je važno, a ja, kao čitalac, još uvek ništa ne razumem.

Tada su počeli snovi. Tepali su mu, zavodili ga, pobuđivali želje, laskali. Snevanja velikih umetnika i moćnih osvajača. Vizije sveta i budnosti koje menjaju onog ko ih sagledava. Svaki san nova lekcija. Sve dok se u snovima nije pojavio Novi Hoenšvangau. Ponovo

Ovo me je dodatno zbunilo. Pa i ranije su bili snovi, valjda. Istina drugačiji, ali kako su sada ,,počeli". Sledi objašnjenje šta su snovi, ali vrlo nejasno, sa naglaskom na ,,Novi Hoenšvangau", što mi kao čitaocu ništa ne govori (te tu posegnuh za googlom), iako sam rekao da neću, uplašen da mi priča načisto izmiče, te tu videh da je to zamak Ludviga II.
Sreće umrlu sestru ratnicu u kojoj prepoznaje sestru Idu na putu ka Zamku i loptu u kojoj je čigra, koja očito služi kao neka vrsta reagensa koji ovaploćuje njegova maštanja.

Tada se osvrnuo. Poslednji put. Nije više video dvorište dvorca, niti zidine. U brisanom prostoru postojala je jedino ogromna lopta plavičaste svetlosti. Bio joj je nadomak, ali ga nije obuhvatila. U centru je bila čigra i on je razumeo da je svetlost drugačija manifestacija njenog mirisa. Do nje, tek bleda senka, bila je njegova smrtna ljuštura na krevetu, kao u koitusu prožeta eteričnim telom prisustva koje je prvi put naslutio u snu kraj šume. Suočen sa nečim što je ličilo na podsmeh, shvatio je da je nadigran i da se nikad više neće vratiti pod omotač lopte. Blještavi tunel previše ga je privlačio. Okrenuo se i nestao u njemu. Dečak je prestao da postoji.

Vidi svoje telo kao ljušturu i biva prebačen negde drugde. Nije mi mnogo toga jasno. Razmišljao sam o tome da je Hitlera neka sila ponela u neke druge sfere i dala mu san o moći, ali sada sam zbunjen.

,,Zakasnili ste", govori ljuštura Gaja Julija Cezara, dok se kolje.

Potpuno zbunjujuća i iritirajuća rečenica. Ko se kolje?
Javlja se Dimitrije, koji ne može da zaustavi vrtuljak. Ko je Dimitrije, ne znam. Jedini Dimitrije dovoljno sulud da bude upleten u ovakve stvari mogao bi biti Dimitrije Mitrinović, ali ništa mi to ne govori.

Razmišljam šta će biti. Da li ću doživeti trenutnu smrt? I šta onda? Da li je, ovoga puta, to zauvek ili ću se moja duša naći zajedno sa dušom putnika, u plavičastoj svetlosti? Da li ćemo se naći u drugom vremenu ili će, usled siline mehaničkog ubrzanja, čigra odskočiti u kosmos, gde će nas, sve zajedno, pokupiti neki budući svemirski brod u prolazu? Bilo kako bilo, vremenski putnik promašiće stanicu.
Spuštam prst na vrh zvrkoplova.

Ovde sam već potpuno zbunjen i teško da mogu da pohvatam konce priče.
Imam čigru koja predstavlja neku vrstu vremeplova, očito, imam Hitlera sa snovima o veličini, imam neki nagoveštaj da se vremeplov zaustavlja zaustavljanjem zvrka, ali sve mi to zajedno malo toga govori. I ubistvo Cezara, koji mi sugeriše vremeplov.
Bojim se da si čitaocu ostavio nedovoljno informacija da izađe na kraj sa pričom. Bar ovakvom čitaocu kakav sam ja. Verovatno bi dodatno googlanje nešto razjasnilo. Ali bojim se da i sa tim ne bih mogao da do kraja dokučim šta si hteo da kažeš.

[Linkin]

Mico, hvala na komentarima sa tvojim utiscima. 

Početna slika je neka moja paralela između kraja Vagnerove opere "Sumrak bogova", tj.  slike razgorele Valhale i pomame koja je u mojoj priči zahvatila decu u Pasau, vezano za završetak dvorca Nojšvanštajn (današnje ime) koji je inspirisan Vagnerom i njegovim operama. Nažalost, kako je priča u originalnu premašivala 6000 karaktera dosta tih objašenjenja o dvorcu, Ludvigu, Vagneru je otpalo. Nisam želeo nikog da namerno silim da gugla ali nisam hteo ni da srušim limit, kasno sam shvatio je 6000 ipak bilo malo za ovu priču.

Dečak je naravno Hitler. Majčino tepanje govori da je odrastao pod uticajem mita o Zigfridu pa se i njegovo putešestvije, tj. san može posmatrati i kao Zigfridovo putovanje, tj. peta nikada napisana opera o Nibelungu o Zigfridovom posthumnom putovanju u Valhalu. Ratnica je naravno Valkira Brunhilda koja je na kraju "Sumraka bogova" izgorela na lomači zajedno sa konjem, gva gavrana su Hugin i Munin, Odinovi, tj. Votanovi gavranovi. A vremenski putnik je na neki način Votan. Verovatno previše radnje i previše nivoa za tako kratku priču.

Imaju dve važne rećenica pre te sa čigrom. Prva je ona kad dečak u snu oseti miris proleća, tj. zapravo trenutak dolaska vremeplova dok on spava. A druga ona kad oseti nečije prisustvo u snu, tj. vremenskog putnika. Čigra je naravno vremeplov kojim se putuje beztelesno, tj. kao eterično telo nakon smrti. Izraz "ljuštura" u priči označava telo koje je preuzeo neki bestelesni vremenski putnik. Miris koji se širi iz vremeplova, tj. plavičasta aura je nekakav zaštiti omotač, nekakva vudu magija koja sprečava da duše odlutaju od vremeplova i kroz blještavi tunel odu na onaj svet.

Zapravo, u mojoj priči Hitler je sasvim običan dečak kome vremenski putnik prevarom (snovima o lažnom uzdizanju koji navedu dečakovu dušu da napusti svet) otme telo da bi postao pravi Hitler. Samoubistvo Hitlerova i Julija Cezera (moja re-interpretacija atentata) su način na koji vremenski putnik napušta to telo, da bi zatim aktivirao čigru i otišao u neko drugo vreme.

Moguće da nisam sve pokrio ovim postom. Ako treba još, najviše sam napisao u postu broj 218 na ovom topiku.

[Mica Milovanovic]

To što si napisao je teško shvatiti iz teksta priče, sve da sam i bolji poznavalac Vagnera  ...
U svakom slučaju, zamisao zahteva više karaktera...

[PTY]

ehm, da, ovo je bila jedna od onih priča koje sam eskivirala.


Naprosto, smatrala sam da tu nema koristi od bilo kakvog komentara, to ni za autora, a bogami ni za mene. 


Ja jednostavno ne mogu da komentarišem ono što ne shvatam.


a jedini način na koji bi ja mogla da iole shvatim ovu priču je - čista telepatija i ništa drugo.


e sad, ako neko hoće da piše prozu samo za telepatski nastrojene čitaoce, pa, i to je meni sasvim okej, pretpostavljam, jer ja svakako ne mislim da kišuckam na svaki užarak oko sebe... to bi bilo krajnje nepristojno, ako ništa drugo.


ja se koncentrišem samo na one tekstove koji komuniciraju sa čitaocem, to putem ideja i koncepata, prevedenih u slovne znakove, koje svi mi prepoznajemo kao simbole koji saopštavaju izvesnu sadržinu... i tako već to. 


no svejedno, pravilo je sledeće: haos u mislima proizvodi haos na papiru.


i ne, nije vam to nikakva moja genijalna ideja: to vam je Krleža.


A ne sumnjam da je neko i davno pre njega to zapazio, ali alas, ja pamtim samo onog ko mi je to preneo. 

[Father Jape]

ja se koncentrišem samo na one tekstove koji komuniciraju sa čitaocem, to putem ideja i koncepata, prevedenih u slovne znakove, koje svi mi prepoznajemo kao slovne simbole koji saopštavaju izvesnu sadržinu... i tako već to. 

...there's this fundamental difference that comes up in freshman comp and haunts you all the way through teaching undergrads:　there is a fundamental difference between expressive writing and communicative writing. One of the biggest problems in terms of learning to write, or teaching anybody to write, is getting it in your nerve endings that the reader cannot read your mind. That what you say isn't interesting simply because you, yourself, say it. Whether that translates to a feeling of obligation to the reader I don't know, but we've all probably sat next to people at dinner or on public transport who are producing communication signals but it's not communicative expression. It's expressive expression, right? And actually it's in conversation that you can feel most vividly how alienating and unpleasant it is to feel as if someone is going through all the motions of communicating with you but in actual fact you don't even need to be there at all.

(Iz intervjua sa Dejvidom Fosterom Volasom)

[PTY]

to je stepen više.
ovde se primarno radi o situaciji u kojoj čovek naprosto megalomanski želi da kaže više no što je za to sposoban.
i nema u toj odrednici ničeg pežorativnog, iako to verovatno upravo tako zvuči: to je naprosto praktična reč koja označava našu nesposobnost da prepoznamo način na koji se sagovornik najlakše doseže.
dva razloga za taj raskorak su očigledna: ili ne prepoznajemo šta sagovorniku treba, ili - to češće - ne prepoznajemo kako da sopstveni tok misli prezentujemo na način koji nije hermetičan, koji nije isključiva posledica komunikacije sa samim sobom.
to je patnja koja nema veze sa pisanjem, nego se naprosto tu najbolje vidi.
i ja komuniciram u elipsama, to ne namerno, nego prosto zato što smatram da se najočigledniji delovi kominikacije ne moraju zapravo izgovoriti, oni se ipak donekle podrazumevaju, to ili u samom kontekstu, ili u mojoj percepciji sagovornika.
procentualno gledano, omašim u najmanje 40%.
zato se i uzdržavam od davanja saveta po tom pitanju: to se ili intuitivno shvati, ili se ne shvati uopšte.

[Linkin]

Moja namera je bila da čitaocu pružim da pritupi priči na različite načine i različite mehanizme da je istumači ono što se desilo. Dakle, jednu malo veću slobodu, a ne jedno moguće objašnjenje svega. Ispostavilo se da nijedna od tih stvari uopšte nije bila od pomoći čitaocima da do kraja rastumače ono što se desilo na neki svoj način, već samo stvorila nepotreban haos, kao što primećuje PTY.

Slažem se da je narativna struktura komplikovana i da uključuje veliki deo elipsi koje prepliću ono što je mašta, ono što je san i ono što je stvarnost. I da je to možda veliki deo problema. Ali opet, sve moje priče imaju segmente snova i preplitanje snova i realnosti, jedino se ova pokazala kao prehermetični orah koji niko nije do kraja skrckao. Na moje veliko iznenađenje.

[scallop]

Elipsa je zgodna stilska figura, ali uvek mora da bude razumljiva. Dogodi se da se ne sećate nečega gde je napisano u pročitanom, tražite ga, ali ga nema. E, to je elipsa.

[Scordisk]

Hm, možda sada ispadnem neuk, ali već se više puta spominjala ta elipsa, pa jel bi mogao neko da mi objasni šta to tačno znači? i ne, nemojte mi objašnjavati da je to spoljšteni krug

[Linkin]

Dogodi se da se ne sećate nečega gde je napisano u pročitanom, tražite ga, ali ga nema. E, to je elipsa.

Ima jedan takav momenat u mojoj priči sa zadnje radionice. Fluks pominje da je video biser, a to se pre toga nigde ne spominje u priči.

A onda se dogodi sledeća elipsa (u filmskom smislu) gde se daje opis stvari koje smo ranije videli i tu sad shvatimo da od početka postoji i taj biser. I tu su moguća različita tumačenja: Fluks je u prednosti nad čitaocom jer može da vidi segmente priče koje nisu saopštene čitaocu, drugo, scena sekvence sa Fluksom se zapravo dešava NAKON obe sekvence sa snom, kao svojevrstan epilog cele priče, i treće, da san koji sanja Fluks kad ga vidimo jeste neki sasvim drugi san a ne san iz moje priče, što potkrepljuje činjenica da on tvrdi da san predstavlja jasno upozorenje, za šta postoji malo opipljivih dokaza u samoj priči. Sem ako opet ne važi ovo pod jedan, i Fluks vidi segmente koje nisu saopšteni čitaocu ili jesu saopšteni, samo ne na način na koji ih Fluks vidi i doživljava.

[PTY]

@Linkin: naravno, pored mene kao predstavnika jedne struje mišljenja, ima tu i drugih ljudi koji koriste drugačije smernice, i do tebe je da izdvojiš impresije koje te zanimaju. U principu, recimo da ovako možeš da proceniš ciljnu grupu, bilo onu kojoj se obraćaš ili onu na koju imaš značajniji impakt.


što se mene tiče, ovo što je Džejp naveo, ono meni ilustruje dve struje: jedna rečeni efekat postiže namerno, a jedna nehotično: dakle, jedno može biti početnička omaška, ali drugo je već sedimentirani pristup komunikaciji, i on je fiksiran.


e sad, ja pri čitanju priče nisam znala koji je od ta dva u pitanju, a iskrena da budem, ne znam ni sad. To jedino ti znaš.


što se mene tiče, ja smatram da je ta megolamanija prva pošetnička boljka, u smislu da se pisac početnik suočava najpre sa dilemom "šta reći", a ta dilema nosi vrlo intenzivna islkušenja u kojima je mnogo toga čini bezrazložno trivijalnim: otud se javlja stremljenje da se govori samo o grandioznim dešavanjima, gotovo epskim u suštini i glomaznosti, o zbivanjima kojima je primarno da impresioniraju, da zadive i začude, i sve u tom fazonu. A to opet podrazumeva okvir koji po logici stvari ne može da fituje u kratku priču, bez obzira na njenu limitaciju po pitanju slovnih znakova: to su naprosto okviri koji podrazumevaju infrastrukturu koju jedino serijali mogu da priušte.


Otud je prvi uslov kratke priče - realizam. Ne žanrovski, naravno, nego sadržajni: da se izabere detalj ili zbivanje ili portret ili scena koja može da se realizuje u okvirima koje kratka priča nudi. Recimo da je tu poenta u kontroli materijala, ili još bolje u samokontroli pisca, koja te prisiljava da izdvajaš bitno od nebitnog, značajno od trivijalnog, sadržajno od ilustrativnog. I nije to samo pitanje afiniteta za formu - ceo taj kontekst je primenjiv na roman, recimo, u kom je izuzetno važno da mu poglavlja završe na prirodnim intervalima koji em što zaokruže segment, em što sačuvaju inicijativu za dalje čitanje, dakle, u pitanju je osećaj za ritam koji se postiže upravo na najmanjim segmentima, a tome je ekvivalent upravo kratka priča.


Idejno zbijati kontekst u premali format ne vodi ničemu: time niti praktikuješ okvir samog formata, niti same ideje.


idelano bi bilo da se ideja formira u okvir: ako imaš određen okvir, nemoj sa sečeš ideju da u njega fituje, nego rađe osmisli ideju da bude idealna za taj okvir.

[saturnica]

Moja namera je bila da čitaocu pružim da pritupi priči na različite načine i različite mehanizme da je istumači ono što se desilo. Dakle, jednu malo veću slobodu, a ne jedno moguće objašnjenje svega. Ispostavilo se da nijedna od tih stvari uopšte nije bila od pomoći čitaocima da do kraja rastumače ono što se desilo na neki svoj način, već samo stvorila nepotreban haos, kao što primećuje PTY.

Slažem se da je narativna struktura komplikovana i da uključuje veliki deo elipsi koje prepliću ono što je mašta, ono što je san i ono što je stvarnost. I da je to možda veliki deo problema. Ali opet, sve moje priče imaju segmente snova i preplitanje snova i realnosti, jedino se ova pokazala kao prehermetični orah koji niko nije do kraja skrckao. Na moje veliko iznenađenje.

Ima jedan stih koji kaze: uzalud vam trud sviraci... Tako i ti, iz kruga u krug lamentiras nad svojim umotvorinama. Nitko se vise od tebe nije raspricao. Bojim se da bi mogao raspredati danima, a da ti ne dosadi pricati o sebi. Najbolje je da konacno skontas da nesto s njima ipak nije u redu. Da prihvatis da to i nije tako genijalno kako mislis. Tko god da te zbog njih, negdje van ovog foruma, potapsao po ramenu, lose ti je ucinio. Koga briga nakon svega sto si htio reci, prikazati, opisati, ako u tome nisi uspio? Suti i pisi ponovo. Snovi jesu lijepi ali oni vecinom pripadaju poetici. Budes li sanjao iz krug u krug, bojim se da ces se na kraju sasvim rasplinuti. Proza nikako ne bi smjela biti tako lelujava. Price su komadi satkani od cvrstih rijeci...

[Linkin]

idelano bi bilo da se ideja formira u okvir: ako imaš određen okvir, nemoj sa sečeš ideju da u njega fituje, nego rađe osmisli ideju da bude idealna za taj okvir.

Pa, baš zato sam na sledeću radionicu i poslao priču koja je jedva premašila pola dozvoljenih karaktera. I verovatno bila najkraća u krugu.

Iako nisam ispunio "normu" od 6kk čini mi se da je ipak bolje funkcionisalo.

[Scordisk]

Mogu li onda ja da dobijem tvoje preostale karaktere?

[PTY]

idelano bi bilo da se ideja formira u okvir: ako imaš određen okvir, nemoj sa sečeš ideju da u njega fituje, nego rađe osmisli ideju da bude idealna za taj okvir.

Pa, baš zato sam na sledeću radionicu i poslao priču koja je jedva premašila pola dozvoljenih karaktera. I verovatno bila najkraća u krugu.

Iako nisam ispunio "normu" od 6kk čini mi se da je ipak bolje funkcionisalo.

pa, to je onda super vest.


što se mene tiče, ja pričama zaista ne brojim slovna mesta, nego prosto onako po osećaju procenjujem koliko je priča stala u sopstveni tekst.


ako mi je zaokružena i kompletna, ne smeta mi i ako je premašila par stotina znakova.


ali ako imam taj osećaj da mi nije rekla sve što je htela, e onda mi ne znači ni ako je znatno ispod limita.


drugim rečima - skockaj ti meni sve ono što želiš da kažeš, i kaži mi sve to tako lepo skockano, i daj mi prostora da sve to shvatim i prihvatim - i to ti je to.


ako to dobijem, oprostiću ti ja lako tamo nekih par stotina slovnih mesta iskoraka: ali ako mi to ne daš, džaba mi onda i sve sitno brojanje tamo nekih slovaca.


shvataš šta hoću da ti kažem?  [size=78%] [/size]

[Linkin]

Ima jedan stih koji kaze: uzalud vam trud sviraci...

Ima i ono: Prvo te ignorišu, onda ti se smeju, pa se bore protiv tebe. Na kraju ti pobediš.

[Stipan]

Snovi jesu lijepi ali oni vecinom pripadaju poetici.

A šta sad pa fali poetici, moliću lepo?

[PTY]

Ima jedan stih koji kaze: uzalud vam trud sviraci...

Ima i ono: Prvo te ignorišu, onda ti se smeju, pa se bore protiv tebe. Na kraju ti pobediš.

Pa naravno da ćeš na kraju pobediti, jer u tome što si namerio sad i nemaš druge opcije: čovek redovito pobedi kad igra šah sa samim sobom, zar ne? 
I dobro sad, čestitam ja tebi unapred na pobedi, ali šta ti je tu uopšte end game? Da pišeš nerazumljivu prozu? Pa za to ti ne treba nikakvo vežbanje, to je veština sa kojom svi startuju ionako, pre bi se reklo da je poenta otresti se tog konkretno dostignuća. Eto, najozbiljnije pitam, šta je tu end game, zaista? Karijera objavljivanja proze koju će malo ko čitati? Pa, i to ti je već opšte mesto, takvih knjiga ima baš onako podosta, okreni se samo malo oko sebe pa ćeš videti i sam... dakle, tu uokolo imaš taman dovoljno dokaza da primetiš kako izazov leži na suprotnoj strani tog konkretno dostignuća.

A tu sigurno nećeš da pobediš, ako si već tako odlučno rešio da se u tome uopšte i ne okušaš.

[Linkin]

Pazi, ako nešto nije u svim aspektima razumljivo baš svakom ja to ipak ne bih nazvao nerazumljivom prozom.

Okej, prihvatam da ti na primeru ove priče imaš materijal da razvijaš takvu tezu, ali to ipak definitivno nije slučaj sa svim pričama koje sam poslao na radionicu. A čak ni taj moment sa ovom pričom nije meni sasvim tragičan niti ovo što sam napisao smatram uzaludnim trudom. Kao što neki ovde misle, pa se pozivaju na stihove iako smatraju da poeziji nešto fali. Pa, rekoh već, mogu preraditi bez karakter limita, a postoji i drugo, možda mnogo elegantnije rešenje, da napišem još jednu priču iz istog sveta koja bi se fokusirala na zvrkoplov i objasnila ga sa tehničke strane. Kada bi čitalac pristupio priči o Adolfu sa prethodnim znanjem funkcionisanja vremeplova koji koristi, zaista misliš da bi mu bila nerazumljiva?

Šta je krajnji endgame? Pa, da napišem neku neosporno dobru stvar.

[PTY]

 Pa, da, slažem se, to sam i pokušala u prethodnim postovima da pojasnim, kad je Džejp postovao onu referencu na nekomunikativnost: ja ne smatram da si ti nekomunikativna osoba, naprotiv. Nekomunikativni ljudi budu jednako nesuvisli i u prozi i u razgovoru, dok si ti u razgovoru sasvim artikulisan i precizan (kao što se da videti iz priloženog, jelda  ). Ali u prozi zaista nisi takav, znači, to sa prozom ipak jeste pitanje nekog tvog konkretnog izbora, ili bolje - konkretne odluke.

E sad, u pravu si da ti priče variraju po pitanju nerazumljivosti, otud i skrećem pažnju da je u pitanju za sada samo tendencija, koja ne mora da se razvije do kraja, ali... verovatno hoće. Jedan od razloga je taj što ljudi uglavnom vole da rade ono što im prija, a zato što im to prija oni se eventualno i ubede da su u tome dobri. Naravno, to je uglavnom daleko od istine, ali ipak, subjektivnost u nama tome dadne nekakvu veniru istinitosti, pa mi otud sve voljnije radimo na tome da to eventualnio i postane istinito.

Drugim rečima, kad nešto ponoviš dovoljan broj puta, to će ti sve više postajati udobno, a samim tim ćeš smatrati da je u pitanju veština, i da si u njoj dobar. Ali objektivna procena treba da uključi i vanjske faktore, koji nisu deo tog mehanizma: u ovom konkretno slučaju to ti može doći od čitalačkih komentara. Naravno, dalje je sve do tebe, cilj je samo da ih imaš, pa da možeš probrati.

[pokojni Steva]

Dal' sam već pominjao da mi se gadi radionica kako su u nju stupili Lidija i Mića? Jesam?! Onda ništa i da prostite...

[Scordisk]

Hahah,  gospodine pokojni, ustali ste iz groba čisto da izrazite nezadovoljstvo?

[saturnica]

Snovi jesu lijepi ali oni vecinom pripadaju poetici.

A šta sad pa fali poetici, moliću lepo?

Nista. Ali, moras se roditi kao Lord Kufer. Inace, mani se corava posla...

[pokojni Steva]

Hahah,  gospodine pokojni, ustali ste iz groba čisto da izrazite nezadovoljstvo?

Jok nezadovoljstvo, razočaranje. Ako bi tvoj u malo utegnut mozak mogao to shvatiti  - peče me razočaranje što sam ikad bio prisutan ovde.

[Scordisk]

Nema veze, drago mi je da ste vaskrsli, makar i razočarani:D

[Stipan]

Nista. Ali, moras se roditi kao Lord Kufer. Inace, mani se corava posla...

Jedan je Lord. Nije fer da ga okrećeš protiv mene.

[Stipan]

peče me razočaranje što sam ikad bio prisutan ovde.

Pa što onda trošiš snagu da kuckaš po ovoj temi?

[saturnica]

Nista. Ali, moras se roditi kao Lord Kufer. Inace, mani se corava posla...

Jedan je Lord. Nije fer da ga okrećeš protiv mene.

stipane, točno sam znala da ćeš me krivo razumijeti. dakle, nije uopće bila riječ o tebi iako ti u svojoj bujnoj mašti voliš zamišljati da jest. ima i u tebi nešto od spisateljske samodopadnosti ja, pa ja, pa ja...(nisi izoliran slučaj ovdje). nisam komunicirala s tobom. sam si se ubacio položivši vlastiti vrat na tuđi panj. skačeš ko blesav mada moj komentar uopće nisi pročitao pažljivo... mislim da uopće nisi razumio što sam htjela reći. niti sam se obrušila na poeziju niti na pjesnike. na tebe još manje. možda hoću. treba pričekati tvoju novu priču...

[Linkin]

Snovi jesu lijepi ali oni vecinom pripadaju poetici.

A šta sad pa fali poetici, moliću lepo?

Još jedna odlično izvedena opstrukcija... 'oću reći opservacija...

[Boban]

Dal' sam već pominjao da mi se gadi radionica kako su u nju stupili Lidija i Mića? Jesam?! Onda ništa i da prostite...

Stevo, ja bih očekivao da osoba tvog intelekta ima sopstveno mišljenje a ne da bude nečiji glasnogovornik.
Sa Mićom sarađujem od 1981. godine a sa Lidijom od 1988. To su veličanstvene osobe, svaka na svoj način.
Žao mi je što te sitničavo slepilo onemogućuje da vidiš bilo šta od toga...

[Harley Quinn]

Ispravila sam malo priču iz ovog kruga...


Četvrta tramvajska stanica


Ustala sam neispavana. Unutrašnji sat uporno me budi tri sata pre časovnika. Vikend je, dođavola. Umivam se, zakopčavam brus i razmišljam koju majicu da obučem. Osećam se kao crvena. Možda žuta? Napolju ionako nema sunca. Nema ga nedeljama. Ipak crvena. Na stolu me čeka gomila papira. Ne pišem na računaru. Elektronika ubija sposobnost maštanja. Sležem ramenima. Kada sam već ustala dovršiću ono što sam započela. Gde sam stala? A, da: moja junakinja je ušla u tramvaj. Sada treba smisliti zaplet. Ideja o devojci koja isprobava linije gradskog prevoza i pri tom doživljava niz nepovezanih nezgoda, mi je odavno sinula.



,,Ušla je u tramvaj broj 4 čitajući knjigu. Zamalo se saplela i pala. Pre samo sat vremena nikakvo ludilo je ne bi podstaklo da zamišlja dan kakav ima danas. A onda je, tako ne sluteći, poludela.

Opsovala je dan kada je iz biblioteke pozajmila tu knjigu, razmišljajući sve vreme šta bi se desilo kada bi postupila drugačije nego što knjiga pripoveda? Sada joj, na primer, stihovi kažu da treba da izađe na petoj stanici. A šta ako ipak izađe na prethodnoj? Ili narednoj? Sumnjala je da će svet da se uruši ako prekrši njegova pravila i odustane od slepog praćenja knjiških uputstava. Možda će samo da izađe iz lavirinta u koji je upala? Ponekad su pravila tu da bi se kršila.

Tramvaj staje na prvoj stanici. Među prosečnim gradskim facama pažnju joj privlači dečko u beloj atlet majici i belim pantalonama. Knjiga ga je već najavila, kao što je predvidela i venac na njegovoj glavi i luk na leđima. Dan je i počeo tako što je u knjizi pročitala kako će da počne. Nije se, zato, uplašila. Svesna je da je svet samo gomila iluzija i ogledala. Zar vredi da potraži pomoć ili poseti psihologa? Čovek treba da dozvoli ličnom ludilu da se oslobodi. Inače se razboli.

Lik u beloj majici kulira. Izlazi na drugoj stanici."


Odjednom počnem da se pitam zašto nedeljama nema sunca? Bacam pogled kroz prozor. Vetar nosi đubre po ulici. Prolazi samo dečko u beloj majici i belim pantalonama, sa odštampanim lukom na leđima i vencem neke trave među prstima. A šta ako moja junakinja sretne još uvrnutih likova? I odluči da sa njima razgovara? Da krenem odatle, možda se zaplet sam uplete u smislene rečenice i bez prethodnog planiranja? Planovi ionako ubijaju spontanost događanja.



"Htela je da mu se obrati. Htela je da ga upita zar se ne plaši da će da se isprlja? I da li se slaže da je pohlepa najružnija ljudska osobina? Ali nije. Nema veze, knjiga ionako kaže da mu se nije obratila. Nerviralo ju je što je knjiga uvek u pravu. A šta ako, jednostavno, prestane da je čita? Prevrće je po prstima. Zna šta sledi, već je taj deo pročitala, ali se ne pomera. Krv je, očekivano, prska po licu i ramenima. Ne mora da pogleda. Dete riđe kose krvari iz nosa. Drveni mač vitla mu u rukama. Ustupa mu mesto. Kao fol, nije ga ranije videla. Jeste, pomislila je da dečaku ne ustupi sedište. Da to bude njena tačka presecanja predviđenih događaja. Nije, ipak, imala srca da kažnjava dete samo zato što je knjiga nervira. Zar njegova keva ne zna da je mač opasna igračka?"


Ne umem da pišem romane. Moje nadahnuće traje koliko i pisanje priče od par hiljada znakova. Po svemu sudeći, kako mi koncentracija isparava, biće ovo samo još jedna pričica. Pregledaću novine dok čekam da mi pažnja opet proključa. Svašta, ko još kupuje mačeve? - pomišljam dok čitam oglas za prodaju replika srednjovekovnog oružja. Kap-kap zvuk privlači mi pažnju tek nakon nekoliko trenutaka. Krvarim iz nosa, a to kod mene i nije česta pojava. Nastavljam da pišem, novine su mi depresivne.


"Dete izlazi na trećoj stanici i taman kada se pripremila da opet sedne, ulazi dekica. Šta će, slaba je na decu i starije. Iako joj je situacija već odavno dozlogrdila, ovog puta njene želje poklapaju se sa onim što knjiga pripoveda. Ostaje da stoji, dok dekica zauzima mesto u središtu vozila. Ona ga posmatra. Izgleda obično. Samo vaga, koju drži pod crnim kaputom, kvari sliku starosti. Odlučuje da mu se obrati. Reći će nešto drugačije od onoga što piše u knjizi. Možda se, onda, prekine čarolija u kojoj se nalazi."


Uvek se tako desi. Taman se unesem u zaplet, a neko me prekida. Zaboravila sam zvuk zvona na vratima. Toliko često se oglašava. Otvaram, najednom ogladnela. Starija osoba, crn kaput i predmet u rukama.

"Dobar dan?" kažem.

"Dobar dan, devojčice. Kako je vaše ime?"

Oćutim, već polusmorena pojavom na vratima. Ionako bih ga odgovorom samo zbunila: ,,Ne upoznajem se sa nepoznatima".

Starac se nasmeje. Pokaže na predmet u rukama: "Draga moja, da li ste zainteresovani da kupite vagu?"

"Ne", odgovaram i zatvaram vrata. Iako sam osetljiva na starije, ovaj je izabrao pogrešno vreme. Vaga mi ostaje u mislima. Ponekad, tako, u priče ubacim svakodnevne predmete, tek da misterioznošću njihove simbolike začinim pisanje.  A šta ako moja junakinja odluči da izađe na pogrešnoj stanici? Samo razmišljam, još nisam odlučila. Zaplet, nekad, treba okrenuti u neočekivanim pravcima. Glava me, najednom, jako zaboli. Ne znam šta mi je, možda sam bolesna?



"Dobar dan."

"Dobar dan, devojko. Da li ste zainteresovani da kupite moju vagu?"

"Ja bih, zapravo, radije da saznam kako se zovete?"

"A kako je vaše ime, devojčice?"

Sluša sebe kako ne odgovara i ne može da veruje da je opet uradila baš kako ju je knjiga navela. "Ja sam prva pitala", ubrzava.
Starac ne odgovara, samo kaže: "Draga moja, ovo je moja stanica." Možda bi ga, u očaju da preokrene situaciju, i zaustavila, ali je neodlučna. To bi, verovatno, nasilno izgledalo ostalima. Dekica namešta vagu pod miškom i polazi ka izlazu. Ona zna da treba da izađe na sledećoj stanici. Knjiga je na to nedvosmisleno nagovara. Gleda starca kako se spušta niz stepenice tramvaja. Ovo je njena poslednja šansa da iskorači iz sopstvenog ludila. Ustaje i uspeva da se provuče kroz poluzatvorena vrata. Na trenutak zatvara oči. Malo se i plaši. Ko zna šta čeka onog ko krši piščeva pravila? Belilo je, najpre, zaslepljuje, a onda i uznemirava. Više ne vidi tramvaj, a starac se, tu, pred njom, iznenada pretvara u crnog konjanika. U blizini, vitlajući lukom i mačem, jedan beli i jedan riđi konjanik galopiraju praznim stranicama. Ne vidi mu boje, ali kao da u daljini nazire i četvrtog konjanika kako juri u susret sabraći. Pomisli da je poludela. Negde iz beline stiže utisak da je izlaskom na četvrtoj stanici neminovna događanja samo ubrzala." 


Pažnju mi privlači topot konja blizu prozora.

Bacam pogled.

Svašta. Ko to još, u današnje vreme, jaše zelenog konja ulicama? Zeleni porše bi više odgovarao današnjim prilikama. No, Smrt nikada i nije pratila modu i savremena događanja.

Nasmejem se činjenici da je svet poludeo i brže nego što sam mislila.  Otvaram poruku na Fejsbuku. Neki lik me već dugo muva i pokušava da sazna moje pravo ime. Došao bi da me upozna, kaže. Zaljubio se, laže. Nasmejem se i njemu. Obrišem poruku. Kao da bi mi poverovao kada bih mu rekla da se zovem Apokalipsa.


D.