Gejming podkasti

[Meho Krljic]

OK, hajde onda da započnemo i ovaj topik, kad već imamo poseban topik o gejming novinarima koje štujemo. O ovakvom topiku razmišljam već nekoliko meseci ali me užasna lenjost sprečava da ga pokrenem, no, nakon što je n00dle dao inspiraciju, vreme je da se odvoji nekoliko minuta od pisanja izveštaja za donatora i da pobrojim neke od podkasta za koje mislim da bi mogli biti zanimljivi. Naravno, podkasti su mač sa dve oštrice - često puni informacija i zabavni, oni istovremeno predstavljaju i dodatni tajm komitment u životima ljudi koji ionako nemaju dovoljno vremena za sve svoje obaveze i interesovanja. S druge strane, kako su u pitanju zvučni produkti, mogu se kombinovati sa drugim aktivnostima pa ja većinu podkasta trošim putujući na posao i sa posla, što, kad se preseče sa malo muzike koja prija uhu i godi duhu, ume da bude dobitna kombinacija. Hoću reći, videokasting je lepa stvar pogotovo jer može da prikaže igru o kojoj se priča, ali zahteva celog, jelte, čoveka ili ženu. Podkast je kompaktniji i podesniji za uzgredno slušanje dok obavljate neku drugu dužnost koja ne zahteva intelektualni angažman...

Elem, moja ideja za ovaj topik je bila da nabrojim inicijalno podkaste koje relativno redovno slušam, a da onda gradualno dodajem novootkrivene ili da skrećem pažnju na pojedinačne epizode već pomenutih podkasta kad procenim da tu ima nešto zanimljivo da se čuje nekome ko možda nije ja. Kao i da ostali učesnici foruma rade to isto ili nešto sasvim drugo na ovom topiku. Tako da... hajde. Da probamo:


Crate and Crowbar je podkast koji se najčešće i pominje na ovom forumu jer je u pitanju popularan i prilično profi rađen šou od strane solidne reprezentacije britanskih gejming novinara. Nastao nakon ukidanja podkasta PC Gamer UK (koji je, za razliku od američke verzije PC Gamer podkasta, bio prilično zabavan), Crate and Crowbar okuplja sržni tim koga čine bivši i sadašnji saradnici PC Gamera (Tom Senior, Chris Thursten, Tom Francis), ilustrator Marsh Davies  koji je radio i na igri Sir, you are being hunted, te Graham Smith, jedan od urednika Rock, Paper, Shotgun. Pošto su u pitanju ozbiljni i posvećeni ljudi, često imaju i izvrsne goste i njihove emisije najčešće traju duže od dva sata, izlaze svake nedelje i jedini razlog što ne slušam redovno svaku epizodu je što je ovo PC-only podkast, protiv čega nemam ništa osim što u mojoj glavi postoji utisak da se ovde jako mnogo priča o MOBA i MMO, Kanuteru i Tom Fortresu, dakle igrama koje nemam kad da igram, pa onda računam da ni slušanje o njima nije sjajno korišćenje mog vremena  S druge strane, priča se mnogo o nezavisnim igrama i to pravim nezavisnim igrama, dakle, nečemu što se radi na entuzijazam i energiju, a ne nečemu što je Sony platio da dođe na PS4 i tu se ima svašta za čuti pa je zbog ovoga C&C veoma vredan. Drugi jedini razog je što im je oprema za snimanje zvuka ispodprosečnog kvaiteta a kompresija još više degradira kvalitet što ponekad čini praćenje razgovora u kome se tri Engleza i dva Škota valjaju po podu od smeha napornim. No, u svakom slučaju, ovo je megapreporučljiv podkast za sve koje interesuju PC igre, sa nekim od najartikulisanijih novinara u Britaniji koji o njima pričaju.

U srcu korporacijske tame se da povremeno pronaći i po koji podkast vredan slušanja. Escapistov podkast nisam slušao od jesenas, ali ovo nije zbog njegovog nekvaliteta, više zato što sam u nekom trenutku imao neobičnih problema u pokušajima da dođem do njihovog sajta  Elem, Escapist ima i imao je podkaste za razne medije i teme - televizija, stripovi, tabletop igre - a videoigrački podkast im je u principu često suviše zagađen sprdnjom koja nije suviše smešna (što je za američke podkaste neretko ponovljena karakteristika) i ekstenzivnim pričanjem o tower defence igrama, međutim, sa druge strane, ponekad se tu natrči na fantastične bisere jer je Escapist ozbiljna i ambiciozna firma pa su ponekad na podkast nakačeni izvrsni intervjui sa developerima. Vredi semplovati povremeno.

S druge strane, IGN, kao najmračniji deo korporacijskog gejming novinarstva, ima podkaste za gomilu platformi, pa poseban podkast o MOBAma itd., ali ja to mahom ne slušam jer mahom nisu podnošljivi. Jedini koji povremeno slušam je Podcast Beyond!, tematski podkast za Sonyjeve konzole koji je uspeo da sebe tako dobro brendira da su originalni autori pre neki mesec napustili IGN i sad imaju sopstveni JuTjub šou. Opet, meni se ta originalna Beyond! ekipa nije preterano dopadala jer su više vremena trošili na interne šale, nadvikivanje i divljenje samima sebi kako žive južnokalifornijski san podkastovanja o igrama, nego na pričanje o igrama. Otkad su Miller i ekipa otišli, podkast je meni zapravo bolji i mada i dalje sadrži elemente nadvikivanja, daleko predugih sprdnji koje nisu smešne itd., novi autori (među kojima neki od meni dragih novinara, poput povremeno Vincenta Ingenitoa) se trude da budu malo fokusiraniji na igre, a pošto je ovo IGN, ima tu puno ekskluzivnih informacija do kojih druge firme ne mogu da dođu. Tamo negde, pred kraj Decembra, dok je stara ekipa još bila tu, imali su epizodu uživo na Playstation Experience događaju gde im je gostovao Shuhei Yoshida... IGN UK Podcast takođe ima povremeno nešto pametno da se čuje mada se oni pored igara dosta bave i filmom i televizijom.

Dobro.

Eurogamer je ponovo prestao sa proizvođenjem novih epizoda svog Podkasta, što je šteta, jer je tu bilo lepih stvari da se čuje, ali je zato US Gamer, njihova sestrinska firma i deo Gamer Networka koji pokriva Ameriku, jesenas krenuo sa svojim podkastima i ja sam za sada vrlo zadovoljan. US Gamer sadrži neke od meni omiljenih novinara - Jeremy Parish, Kat Bailey, Mike Williams, Jaz Rignal i Bob Mackey su celokupna USG postava i svi su odlični - i pošto su Jeremy i Kat već poznati kao popularni podkasteri iz njihovih dana rada za 1UP, čitaoci US Gamera su dugo agitovali za pokretanje US Gamer podkasta. Trenutno US Gamer ima dva podkasta i oba su vredna slušanja.

Glavni US Gamer podkast se zove From US to You (naziv je predložio slušalac i glasalo se) i u skladu sa US gamerovom politikom da se manje objavljuju vesti a više analize, i ovo je jedna trezvena priča o aktuelnim nedeljnim događajima u industriji koju uspešno vodi Jeremy Parish. Za razliku od većine drugih američkih podkasta koje slušam ili semplujem, ovde ljudi pričaju kulturno, odmereno i promišljeno i mada se svakako može zameriti da Jeremy ili Kat povremeno zvuče uzdržano do dekadencije (čak i u momentima kada se šale), te da Jaz premalo kontribuira, ovde se i dalje može čuti mnogo informacija i promišljenih stavova. Plus, naravno, Jeremy je živa enciklopedija gejminga, a US Gamer ima poseban afinitet ka japanskim igrama.

Drugi US Gamer podkast je podkast posvećen RPGovima i njega vodi Kat Bailey, a Jeremy je redovan učesnik (tako da je to praktično nastavak njihovog starog 1UP podkasta) i zove se Axe of the Blood God (takođe slušalac predlagao) i ovo je kombinacija generalnih diskusija (prva epizoda je imala vrlo zabavnu raspravu o tome šta je zapravo RPG i odličan momenat kada Kat Bailey uzgredno kaže da Zelda igre, naravno, nisu RPGovi iako na njih liče, a Jeremy i Bob se maltene istovremeno zgranu jer je za njih Zelda, naravno, RPG), promatranja čitavih žanrova (sedma epizoda je, recimo, cela o Roguelike igrama), snimljenih intervjua koje je Kat radila sa developerima (druga epizoda ima intervju sa Richardom Garriottom o Shroud of the Avatar i to je fenomenalno za čuti, a to kažem JA koji zbilja nemam vremena za MMO igre), ali i epizoda posvećenih nekoj aktuelnoj ili klasičnoj igri (Final Fantasy Type 0 HD ili Final Fantasy VI ili Pillars of Eternity ili Bloodborne). Ovaj podkast posebno preporučujem drugu Neomeđenom jer je akcenat pre svega na konzolnim RPGovima - mada je za diskusiju o PoE Kat uzela vrlo potkovane sagovornike i ova epizoda je sjajna za slušati - pa će mu to malo pomoći da se orijentiše među japanskim RPG franšizama, temama, filozofijama itd., kroz prizmu njihovih američkih konzumenata, što bi moglo da ga uputi na to šta bi od svega toga možda jednom bilo zanimljivo za njega da poigra.

Treći podkast koji US Gamer hostuje i u kome učestvuju njegovi novinari ali nije tehnički US Gamerov podkast je naravno Retronauts. U pitanju je podkast pokrenut još u vreme 1UP dana, koji je preživeo zahvaljujući donacijama slušalaca preko Patreona. Tako da sad ekipa ima nezavisan fanding koji im dopušta da pokriju troškove putovanja, snimanja i hostovanja materijala, i imaju svoj sajt, ali pošto dvojica od njih rade za US Gamer, podkast se i tu hostuje.

Retronauts je, kako mu i ime kazuje, podkast posvećen Jeremyjevoj opsesiji starim igrama u kojoj mu izdašno pomaže još ljudi, uključujući Boba i gde se svaka epizoda bavi ili nekim starim serijalom ili nekom starom konzolom (trenutno aktuelna epizoda analizira dve portabl konzole koje su pokušale da se takmiče sa Gameboyjem) ili nekom starom igrom (nedavna epizoda koja je cela bila o Super Mario World) ili, ponekad, nekim starim gejming filmom. Ovo je naravno veoma zanimljivo svakome koga interesuje istorijat i tradicija medija, mada treba i imati na umu da Retronauts nije nekakav akademski rad gde se daju definitivne informacije o igrama o kojima se priča već više razbarušena diskusija o sopstvenim iskustvima i anegdotama vezanim za te igre, uz analizu vremena i konteksta u kojima su nastajale. Plus, pošto se za razliku od druga dva US gamerova podkasta, snima tako što su svi učesnici u istoj prostoriji, često se dešava da svi govore uglas i da nastaje haos u kome se slušalac malo teško snalazi. 

Za podkast slične filozofije, ali mnogo odmerenijeg tona razgovora, vratili bismo se na ovu stranu Atlantika i obratili pažnju na Cane and Rinse. Ovo je podkast koji već ide dosta dugo, ima ozbiljno redovan tempo izlaženja i ozbiljnu ekipu koja ga pravi (imaju sajt sa zdravim sadržajem, aktivan forum, merčandajs itd., te poseban podkast o muzici u igrama) i uspevaju da dovedu vrlo dobre sagovornike iz domena britanskog frilens gejming novinarstva. Koncept im je gotovo autistično dosledan: mesecima unapred odredi se o kojim će se igrama pričati (kriterijum je da su to "stare" igre, dakle, ovo su retrospektive i analize, nikako prikazi aktuelnih naslova) i ko će biti sagovornici, tako da svi te igre odigraju (ponovo ili prvi put) pred snimanje. Slušaoci takođe unapred znaju o čemu će se pričati pa mogu da pošalju svoje minieseje od kojih neki bivaju pročitani u emisiji. Igra se onda detaljno analizira po stavkama - priča, audiovizuelni dizajn, mehanika, zajednica - i sve to može poprilično da potraje, tako da ste na kraju svake epizode zaista čuli opsežnu količinu podataka i ličnih utisaka i analiza. Ono što je posebno sjajno je da nema diskriminacije u pogledu žanra, starosti ili budžeta igre, tako da se priča i o igrama iz 1980. godine i o igrama od pre 3-4 godine, mada hitam da napomenem da je podkast donekle konzolcentričan. Ali kome to smeta, može da se opusti znajući da se dosta igara o kojima se ovde priča da igrati i na PC-ju.

Meni možda najdraži podkast od svih u ovom trenutku je Midnight Resistance. Tri momka koji iza njega stoje su vanredno talentovani i zabavni ljudi - Sean Bell i Andi Hamilton su frilenseri koji pišu za PC Gamer, Gamespot, pokojni ONM, OXM i tako dalje, a Owen Grieve je dizajner igara koji je ostavio posao u velikoj gejming firmi da bi otišao u Japan i tamo pokušao da napravi indi karijeru  i ovi ljudi imaju sjajnu hemiju. Mislim, nije samo što igraju puno igara i poznaju medijum, nego su i nekako naši ljudi, ne gade se da pomenu pirateriju, ali ne smaraju kojekakvim lažnim antikorporativnim stavovima, pričaju o igrama vrlo pitoreskno i duhovito i sa puno žara a da opet čuvaju britansku odmerenost. Naravno, imaju i meni ugođen ukus u igrama (slave naslove poput Dark Souls, Monster Hunter, Musou, Armoured Core, Mario Kart itd.), pokrivaju i konzole i tablete i PC (mada ne i CRPG igre) i generalno se čuje zašto su dobijali nagrade za najpopularniji britanski gejming podkast iako je iz svake epizode jasno da je ovo samo grupica drugara kojima je snimanje podkasta zamena za odlazak u kafanu (pošto žive u različitim gradovima i kontinentima) (mada su jednu epizodu bukvalno snimili u pabu, sa sve ostavljenim konverzacijama sa kelnericom). Zbog razlike u vremenskim zonama, Grieve je sada ređe na podkastu ali on je ionako najmanje pričljiv od sve trojice (mada najbolje piše, iako nije novinar). Zato Andi sa svojom verbalnom dijarejom i strastvenim dahtanjem u mikrofon radi posao za dvojicu, a Bell je jedan od najprijatnijih ljudi u toj industriji  Gosti su im najčešće drugi frilenseri i podkasteri - Sam White, Chris Spann, Liz Ryerson, koje u poslednje vreme nema, a pored epizoda u kojima se bave onim što su u poslednje vreme igrali i odgovaranjem na pitanja slušalaca, imaju i tematske epizode - Titanfall, Dark Souls II, recimo, a posebno bih izdvojio novogodišnje epizode sa brojnim gostima posednja od kojih je trajala osam sati, sa osvrtom na svaku igru koji su igrali (i mnoge koje nisu) tokom protekle godine. Takođe, epizoda u kojoj Bell, Grieve i Hamilton diskutuju o Zelda franšizi i rangiraju sve igre od najgore do nabolje je antologijska i zaslužuje da ima svoje mesto u enciklopedijskim referencama  U poslednje vreme su se ulenjili sa snimanjem svog podkasta (ali zato gostuju kod drugih svake nedelje) pa još nismo dobili ni snimak žive epizode sa poslednjeg Rezzeda, a najavljeno je da im u sledećoj regularnoj epizodi koja će cela biti o Bloodborne, gostuje Rich Stanton. Toliku količinu miline će biti teško izdržati.

Pomenuti Chris Spann ima i svoj podkast, Recycle Bin, koji nije dovoljno redovan, ali ima interesantne teme, pošto se bavi i nekim pratećim gejming programima (na primer aktuelna epizoda govori i o spidraningu) i obično izvrsne goste iz populacije britanskih gejming frilens i non-frilens novinara. Spann puca od velškog šarma i duha i od srca preporučujem ovaj podkast.

Pošto sam iskucao više nego što sam očekivao za ovaj post, završiću samo još jednom preporukom, a to je podkast koji je kompletno posvećen Souls igrama a prave ga dva nadahnuta Irca uz goste iz uobičajene orbite britanskih gejming novinara. Twin Humanities je dokaz da se o Fromovim RPGovima može i ima šta smisleno pričati godinama. Pa poslušajte.

[Father Jape]

Alal vera! 


Samo da ispravim, na Crate and Crowbaru je samo jedan Škot, Graham — svi ostali su Englezi.

A inače, planiraju zasebnu epizodu samo za Bladborn, jer ga većina igra. Ali da, otherwise jeste PC-only podcast.

[Meho Krljic]

Namerno sam napisao ovako jer je zvučalo bolje, računajući da će se shvatiti da ne mislim samo na petoricu originalnih autora nego i na povremene goste među kojima ima keltske braće, ali i znajući da ćeš ti reagovati. Sad kad smo već tu, da dodam i da nisam siguran da su obojica autora Twin Humanities etnički Irci. Za jednog znamo jer ima irsko ime - Patrick - i još irskiji nadimak - Paddy.

[Father Jape]

Da, beše Rič Stanton je isto Škot, a gostovao im je jednom... Pipa Vor je bila više puta gost, ona je Engleskinja... i od developera je bilo par njih koji nisu iz UK, ja mislim.

A za analne poput mene, da naglasim da su Marš i Tom Fransis s juga Engleske, a Kris i Tom Sinior sa severa.

[Meho Krljic]

Hteo sam da pomenem Riča, ali sam pomislio da ga previše pominjem ovih dana i da bi narod mogao nešto da posumnja.....

[neomedjeni]

Da biste me istinski zadivili, morate otkriti i broj cipela, omiljenu boju i u kojoj godini su izgubili nevinost za sve umešane. 


Dobro, lažem, zadivili ste me.

[Meho Krljic]

Čime??? Šta je zadivljujuće u trošenju vremena u autobusu na slušanje gejming podkasta?? Neko drugi bi, bre tako naučio Kineski ili tako nešto!!

Nego, kad sam već tu, da dodam još nešto na spisak. Idle Thumbs je sajt koji hostuje nekoliko podkasta, a u ovom momentu bih pažnju javnosti skrenuo na Designer Notes podkast koga radi Soren Johnson, čovek koga istorija pamti kao lead designera na Civilization 4 a trenutno radi sopstveni RTS Offworld Trading Company. Njegov podcast je ekstenzija njegovog blogovanja o dizajniranju igara i vrlo je poučan ako vas interesuje kako dizajneri razmišljaju, kako se snalaze, koje su im brige, dileme & strasti. Posebno preporučujem četvrtu epizodu gde gostuju Henrik Fahraeus, dizajner Paradoxovih naslova poput Europa Universalis i Crusader Kings, kao i Jon Shafer koji je bio lead designer na Civ V i sad radi svoj RTS At The Gates.

[neomedjeni]

Pa, činjenica da vam je poznata ne samo nacionalna pripadnost, već i iz kog dela Britanskog otočja dolaze novinari o kojima je reč, za mene je dovoljna da vam donese nekoliko bambija. Skromnost vam lepo stoji, kolega, ali ne preterujmo!

[Meho Krljic]

Ma, to Father Jape po naglasku prepoznaje kvartove u kojima su ljudi odrasli, ali njemu je to takoreći profesija. Ja samo šta sam zapamtio...

[neomedjeni]

Pa govorio sam u množini, a vi moju iskrenu zadivljenost podelite međusobno kako vam godi. 

[ridiculus]

Idle Thumbs za temu! NEE! Nisam to hteo...  Err, thumbs up!

Čime??? Šta je zadivljujuće u trošenju vremena u autobusu na slušanje gejming podkasta?? Neko drugi bi, bre tako naučio Kineski ili tako nešto!!

Pazi, nije ovo daleko od istine!!!

Jedno vreme sam učio japanski upravo tako (ali opet preko podkastova). Moj dnevni put se sastoji od dva sata u jednom pravcu i dva sata u drugom, i sada to vreme obično provedem slušajući radio (u stvari, samo jednu radio-stanicu, KEXP), ili podkastove raznih vrsta (najčešće - ali ne isključivo - vezanu za igre ili filmove).

Idle Thumbs je sajt koji hostuje nekoliko podkasta

Od kojih je meni omiljen Three Moves Ahead, koji se bavi samo strategijama i sličnim žanrovima (kao što je city builder), i koji slušam već godinama. Relativno konstantna postava voditelja sa različitim gostima, sa oko 300 epizoda ukupno.

... a u ovom momentu bih pažnju javnosti skrenuo na Designer Notes podkast koga radi Soren Johnson, čovek koga istorija pamti kao lead designera na Civilization 4 a trenutno radi sopstveni RTS Offworld Trading Company.

Auuuuu... Sad sam shvatio - posle pretrage na Sagiti - da je ovo prvi put da se Offworld Trading Company spominje ovde na sajtu.     Dostojno samokažnjavanja... (Ako se ne pojavim na ovom delu foruma sledećih xy dana, znaćete uzrok!  )

Od drugih emisija, slušam Chick-ov Quarter-to-three gejming podkast, koji obuhvata igre uopšte, kako elektronske tako i one stone, često sa dizajnerima kao gostima. (By the way, na tom sajtu postoje i filmski podkastovi, koji su meni još nezaobilazniji od igračkih, sa stalnom ekipom učesnika i skoro 300 epizoda do danas, punih nebrojenih šala i uvida u filmske ideje, detalje i anegdote.)

Tu je i meni nezaobilazni The Game Design Round Table, koju vode nekolicina dizajnera (među kojima su i pomenuti Jon Shafer i Soren Johnson), i čija tematika - slično kao kod gorepomenutog Qt3 - je šira od računarske grane igračkog stabla i obuhvata i druge njegove kategorije. Ima tu vrednih i retkih konverzacija, poput one sa Davidom Dunhamom, tvorcem igre King od Dragon Pass.

[Meho Krljic]

O, odlično, nadao sam se da ću otvaranjem ovakvog topika dobiti i dobre preporuke za nove podkaste da isprobam i to se već dešava 

[Father Jape]

E da, i nije mi jasno što ne slušam redovno Three Moves Ahead, jer onih par epizoda koje jesam preslušao bile su baš u mojoj uličici.

Takođe, imam toplo da preporučim nešto što maltene nije baš podkast jer je... pa, ima samo sedam epizoda, koje su nastajale sa poptiličnim razmacima, i prestale pre dve godine, ali je s druge strane vrlo profi urađeno:
http://alifewellwasted.com/podcast/

Robert Ashley nalazi u suštini interesantne priče u vezi s igranjem u najširem smislu. Recimo, ostala mi je u sećanju druga epizoda:

Episode Two: Gotta Catch 'em All
Robert Ashley explores the world of collectors and archivists, visiting a massive underground collection of videogames, a vintage pinball museum, and a program at Stanford University that hopes to save the history of online gaming.

[Perin]

Sjajan topik Mehmete.


Elem, obzirom da nisam nešto...preterano zagrejan za podcaste i iskren da budem, nemam...vremena da ih slušam (osim kad igram Football Manager) jerbo od kuće do posla imam 15ak minuta autom, a Crate and Crawbar podcast često traje i po koji sat, a naravno, kući uvek imam nešto preče da radim nego da ih slušam (recimo, da igram igre o kojima pričaju u podcastima??????), biću štur na rečima o podcastima na koje PONEKAD bacim uho.


Ipak, pre ikakve priče o istim, valjalo bi kazati nekoliko reči o, po meni, najboljoj aplikaciji za podcaste koja je izbačena za android uređaje - naravno, reč je o aplikaciji POCKET CASTS.


Odmah da kažem - aplikacija se preko Google Play naloga plati oko 4-5 dolara (ne mogu tačno da se setim, davno sam je pazario). Dakle, aplikacija se PLAĆA, jelte, ali verujte, vredi svakog dinara/dolara/marke koju izdvojite za istu. Dizajn je veoma lep, aplikacija je jednostavna za korištenje, pretraga podcastova je sjajna, ma sve je za 5+. Takođe, možete da snhronišete sve vaše uređaje te ako resetujete telefon ili ga izgubite, dovoljno je samo da preko svog Google Play naloga skinete aplikaciju i ulogujete se u istu. Jednostavno, ne mogu dovoljno da preporučim ovu aplikaciju za sve korisnike android uređaja koji vole da slušaju podcaste na svom telefonu ili tabletu.

A podcasti koje slušam, vezani ili nevezani za gejming, su prikazani slikovito ispod:


Neke od njih sam sad ubacio (poslednja 4). Obzirom da sam dosta lenj, o svakom podcastu ću samo kopirati tekst sa vikipedije


The Nerdist Podcast is a weekly interview show "about what it really means to be a nerd" hosted by Web Soup, Talking Dead, and @midnight host Chris Hardwick, who is usually accompanied by Jonah Ray and Matt Mira. The audio podcasts are typically an hour in length and include conversations with notable comedians or entertainers, sometimes at their own home.The show launched February 8, 2010. It serves as the flagship podcast for Nerdist Industries, which was founded in 2012 after the success of The Nerdist Podcast[size=78%]. The show's theme song is "Jetpack Blues, Sunset Hues" by the chiptune band Anamanaguchi.


All about android je podcast namenjen, jelte, ljubiteljima androida koji vole da su u toku sa vestima vezanim za ovaj sistem.


The Game Informer Show najviše pratim zbog toga što imaju "specijale" namenjene određenoj igri. Naravno, ti "specijali" nisu česti, ali su zaista dobri. This is a weekly podcast produced by Game Informer in which its host, Matt Helgeson, discusses various videogame-related topics including news, reviews posted on their website, and upcoming games. The show is usually divided into multiple segments and features assorted Game Infromer editors. The first episode was posted on September 29, 2009. Occasionally an entire episode is dedicated to discussing a single game called "Special Edition Podcast," followed by the name of the game.


Sex Nerd Sandra je svakako moj gilti pležr. Uslovno rečeno, ovo je ispostava Nerdista. Elem, u osnovi imate nerD like chick koja, na zanimljiv način, zajedno sa komedijašem Dejvom Rosom priča o seksu, pornografiji, fetišima, sigurnom seksu i mnogim sex related temama. 


Rocket Talk je zvaničan torov podcast, a naravno, reč je o podcastu čija je tema literatura, fantastika, i sve što tor objavljuje. Ukratko:


Rocket Talk will blend discussion style talk-radio with audio narrations of Tor.com's award winning short fiction. The podcast will take the vast landscape of Tor.com and beam it straight into your ear holes. It will capture the tremendous dialogue on the website and take it to the digital airwaves like a Viking horde beaching a seaside village with more group dancing and less pillaging.You're probably wondering who will be on the Tor.com podcast. The answer is everyone, but one voice will be there every week—Justin Landon. You may know him from the First Law Trilogy reread, Under the Radar, or hisTwitter feed. You will soon know him as the host of Rocket Talk. You know, if you listen to the podcast. Otherwise you'll probably continue to know him as that other guy, or not at all. Which is really a shame for him, but only a problem for you if your life lacks absurd pop culture analogies to describe science fiction and fantasy. Regardless, we very much hope you'll get to know him and the dozens of brilliant guests that will be on the show in the coming weeks and months.[/size]

O ostalim podcastima su Meho i ostali već zborili, pa ne bih da ponavljam

[Meho Krljic]

Zahvalio bih se Perinu i Đapetu na korisnim kontribucijama. Sad bih imao jedno skretanje pažnje i njemu odnosno pitanje:

Prošlonedeljna epizoda Axe of the Blood God ima intervju sa jednim od originalna tri čoveka koji su kreirali Path of Exile pre nego što je zbog izuzetne popularnosti studio morao da zaposli još pedesetak ljudi. Intervju je dobar i podstičem zanteresovane da skinu taj podkast i preslušaju, pogotovo što u prvom delu Kat Bailey priča sa Mikeom Williasom kome je Scholar of the First Sin bio prvi kršteni pokušaj da odigra Souls igru do kraja i zanimljivo je slušati ga kako kuka 

Elem, pitanje, za Fathera Japeta, Perina ili nekog trećeg ko je igrao Path of Exile je... well... koliko je realno da se meni to svidi?  Dobro, glupo pitanje, znam, igra je besplatna i ništa me ne sprečava da je daunloudujem i isprobam, ali moja dilema je više vezana za raspoloživo vreme. Ja JOŠ uvek igram Diablo III Ultimate Evil  i sa svim stvarima koje Blizzard periodično dodaje igri mogu da zamislim da ću je i dalje igrati bar još godinu dana. Torchlight još nisam stigao da odigram iako imam obe. Koliko je u tom kontekstu realno da imam smislen odnos sa Path of Exile? Sve što sam čuo o igri zvuči sjajno i ovaj pomenuti intervju čini da ona zazvuči još sjajnije, sa novim bossovima i rebalansom itd., dakle, koliko je realno da ću u svom životu naći bar 50-60 sati da ovo sa zadovoljstvom igram?

Teško pitanje, na koje možda odgovor ne postoji, ali svejedno, zanimaju me utisci o PoE od ljudi koji su ga igrali.

[Father Jape]

Pa... ja ga nisam igrao. Ili jesam, možda petnaestak minuta... i onda shvatio da nemam vremena za još jednu takvu igru.

Mislim da je verovatno bolje da D3, Torchlight i PoE sve probaš, to jeste nađeš vremena da recimo do pola iskusiš, nego da završiš temeljno jednu, a preostale i ne probaš.

[Meho Krljic]

To je odgovor koga sam se i plašio.  I koji sam i sam sebi davao, ali se nadao da će me neko konkretnije usmeriti na neku od strana.

U kakvom svetu to živimo kad ovakvu situaciju mogu da opišem kao agoniju? 

[Meho Krljic]

Da ukažem da je novi Midnight Resistance podkast dostupan masama i da je to ona epizoda koju smo sa zadržanim dahom željno iščekivali. Tko želi da čuje vodećeg Souls eskperta na srpskom engleskom govornom području kako priča o Bloodborneu, neka klikne:


http://midnightresistance.co.uk/podcast/podcast-056-stanton-k

[Father Jape]

Oh, ovo ću čak i ja poslušati!

[Perin]

Bogami i ja.

Nego, ja bih da se zahvalim Mehmetu na Axe of the Blood God, podcast mi je i bolji od C&C, mada me ona žena malo nervira, glas joj je iritantan. Ono što mi se sviđa u podcastu je što se orjentišu na jednu igru po epizodi, a bogami, i lepo pričaju

[Meho Krljic]

Hahah, da, Ket zvuči ko mrtva riba. Al dobra je to riba žena. I mada uglavnom priča o konzolnim RPGovima, ona zapravo ima solidan PC pedigre, kačio sam ja ovde negde mislim njen video kako igra X-Wing vs. Tie Figher.

[Perin]

Hahah, da, Ket zvuči ko mrtva riba.

Baš sam sinoć poslušao o Stubovima večnosti, i njen glas se uopšte ne menja, tj. intonacija ili šta već, tipa, kad je ona dvojica ubeđuju da ima Eder kao pratilac a ona čitavo vreme misli na Alota...i na kraju šta li, vidi na netu, i kao, jao, pa nemam ovog, ali to sve govori istim tonom maltene kao i ostatak rečenica pre. Baš je nekako...iritantna.

[Meho Krljic]

Mene to... jako privlači 

[Father Jape]

Jao, ovaj Rič Stenton je duša jedna od čoveka.

A sad da poslušamo i tu ženu Ket.

EDIT: Jao, ne znam šta je u pitanju, ali ovi amerikanski gejmeri su mi nekako uvek dosadniji.

[Meho Krljic]

Ma naravno, pogotovo posle Midnajt Rizistansa koji su onako veseli i entuzijastični (Rič opsuje pet puta u prve četri reči), Ket sa svojim otegnutim njakanjem deluje ekstrairitantno. Ali dobra je to žena i poznavalica teme.

[Meho Krljic]

Danas sam slušao najnoviji Cane and Rinse koji se cveo bavi igrom Max Payne 3 i toliko mi se igra igra koju sam već TEMELJITO odigrao i na Playstation 3 i na PC-ju da bih sad lepo platio punu cenu kada bi Rockstar najavio HD port za Playstation 4     A ja Max Payne 3 čak i smatram najslabijom od sve tri igre iz serijala!!!!!!!!!!!

No, dobro, u drugim vestima, počeo sam da slušam i Jmquisition podkast. Jim Sterling je meni drag novinar, duhoviti agresivno debeli Britanac u Misisipiju koji svojim Jimquisition video radovima već godinama predstavlja neku vrstu brutalne, nepraštajuće, ali ispravne etičke korekcije industrije. Otkada je napustio Escapist i finansira se preko Patreona, radi razne sadržaje na svom sajtu (ali najmanje klasičnog gejming žurnalizma), a među njima je i podkast koji radi sa još dvoje Britanaca i - ko voli Džima Sterlinga, uživaće.

Sajt je:

http://www.thejimquisition.com/

A podkasti su ovde: 

http://www.thejimquisition.com/category/podquisition/


Naravno, ako probate isto to samo bez "the", odlazite na nekakav sajt na japanskom sa porno reklamama, čisto da znate.

[Meho Krljic]

Ljudski je da ukažem da je jubilarna, deseta epizoda Axe of the Blood God jedan odličan, sat vremena dugački intervju sa Davidom Brevikom, čovekom koga možda, eh, pamtite kao jednog od očeva Diabla i, na prilično zaobilazan način i jednog od osnivača Blizzarda. Brevik je kasnije, takođe se sećate, osnovao Flagship pa su pravili Hellgate London, igru koja je trebalo da bude diabloliki akcioni RPG ali iz prvog lica u postapokaliptičnom Londonu u koga nadire pakao. Delom zbog nedovoljno ljudstva i para, delom zbog zaista bizarne situacije sa izdavačima, ova igra nikada nije ispunila svoj potencijal i danas Borderlands baštini njene suštinske ideje a Brevik je postao CEO Gazilliona, firme koja radi (naravno diabloliku) free to play MMO igru sa Marvelovom licencom - Marvel Heroes. Brevikova priča me je prilično zainteresovala da dam šansu Marvel Heroes (iako je jasno da je rad na toj igri definicija prodaje    ), ali čak i da se gadite same ideje igranja tako nečega, intervju je pun bisera vezanih za Blizzard, Diablo, Hellgate London itd. i vredi ga slušati (ja, recimo, pojma nisam imao da je Diablo prvobitno bio zamišljen kao potezna igra    ).

[Perin]

Da, ja sam sinoć poslušao novu epizodu dok sam surfovao netom, i, moram priznati, AotBG mi je postao omiljeni gejmerski podcast. Inače u poslednjoj epki najviše mi se svidela ta pozadinska priča o nastanku Blizzarda i Diabla, a kako vidim, isprva Brevik nije bio oduševljen Diablom 3.

Inače, čovek ima baš prijatan glas, milina ga je slušati kako zbori. A i Ket, pored manjkavog glasa, postavlja stvarno dobra pitanja.

[Meho Krljic]

Ma, ja već godinama ukazujem da je Ket divna žena i da treba prevazići njenu unjkavost i govorne manirizme da bi se ispod prepoznalo tvrdo jezgro ozbiljnog igrača i pametne novinarke. Imala je pre neki dan na US Gameru dugačak temat o Early Accessu i to je bio izvrsno urađen tekst.

[n00dle]

Ubedili ste me, poskidao sam svih 10 epizoda da slusam dok radim. A pogledacu i ove druge podkastove, ima tu sigurno svakakvih bisera da se probere.

[Meho Krljic]

Ima tu lepih momenata. Naravno, ukazujem još jednom - oni uglavnom na umu imaju JRPG kada pričaju o RPGovima, tako da bi nekakav zadrt cRPG hardkoraš time sigurno mogao biti iziritiran.

[neomedjeni]

Opravdano iziritiran, moliću lepo. 

[Meho Krljic]

Sigurno si video reč "zadrt" u prethodnom postu. To kompenzuje tu njegovu "opravdanost". 

[neomedjeni]

Nemojte matematičku loguiku primenjivati na moje savršeno ljudske emocije, dragi kolega. Stepen moje zadrtosti ni na koji način ne utiče na činjenicu da se očigledno superiorniji ogranak RPG-a gotovo u potpunosti previđa i ignoriše u pomenutim nastupima. 

[Meho Krljic]

Ta očiglednost - to je mera vaše zadrtosti, kolega. No, ne branimo, pa vi ste toliko verni cRPGu da ne igrate ni jedan drugi žanr, ne može se od vas očekivati neka blagonaklonost ka maštovitim, životnom energijom nabijenim japanskim RPGovima.

[neomedjeni]

Pomenuta očiglednost je samo odraz činjeničnog stanja koje današnja mladež sve češće prepoznaje i priznaje, kao što se da videti u ovom simpatičnom tekstu:


http://throwingdigitalsheep.com/allure-western-rpgs/


Ali grešite i nepravdu mi činite kada ističete moju neblagonaklonost prema jRPG-ovima. Da sam takav čovek, nikad ne bih ni pomislio da proverim kako izgledaju te igre, niti se raspitivao za preporuke kod kolega igrača (između ostalog i kod vas, ne tako davno). 

[Meho Krljic]

Ovaj tekst je, recimo, tipičan primer argumentacije koju daju ljudi očigledno vrlo slabo upućeni u polovinu fenomena o kome žele da pričaju. Mislim, čovek je sve ispisao vrlo pomirljivim tonom, bez nekakvog edgy šmeka, bez želje da se svađa i ja to izuzetno cenim, ali čovek nažalost ima prilično površno poznavanje JRPG kulture, istorije itd. (Deluje i da ima i relativno površno poznavanje WRPG kulture i istorije, kad smo već kod toga jer očigledno ne zna za Spiderweb igre, ne pominje Ultimu, ili Wizardry, ne prepoznaje System Shock ili Deus Ex kao notabilne primere zapadnih RPGova sa pristupom koji veoma iskače iz njegovog šablona...)

Ono što nije netačno je da su WRPG (da ih tako nazovemo provizorno, jer mnoge od ovih igara danas žive na konzolama, ne samo na računarima) igre često granularnije i slobodnije u domenu kastomizacije likova i da omogućuju personalizovanije iskustvo, naasuprot JRPGovima gde su često klase zakucane, glavni lik je unapred napravljen i ne može se mnogo menjati itd. Ima mnogo suprotnih primera na obe strane, naravno, ali ova neka gruba distinkcija se može identifikovati. Dobrim delom je to što su WRPG igre iznikle iz pravila D'n'D i čak i kad ih napuštaju zadržavaju sličnu filozofiju (White Wolf sistem, System Shock sistem, Shadowrun sistem, Fallout sistem itd. svi imaju relativno slične pristupe kastomizaciji lika i distribuciji sposobnosti) , dok su JRPG igre iznikle iz setinga D'n'D i imaju daleko širu lepezu sistema i pristup klasama, rasama, poslovima, veštinama, opremi, perkovima itd.

Sad bih ukazao šta sve jeste netačno, osvrćući se samo na najveće zablude koje nisu samo u vlasništvu autora teksta već su rašireni stereotipi.

Firstly, WRPGs are smarter where JRPGs aren't. While JRPGs have the same basic formula, WRPGs try to mix things up a little even when the basic mechanics are the same. The quests and dialogues are clearly written better in WRPGs, the stories are less convoluted, and that makes is a smart move on the developer's part. It doesn't hurt that the subject matter is quite clever in their own right. Take Mass Effect; it explores the place of humanity in a universe that is bigger than just us using Commander Shepard's point of view. BioWare's other IP, Dragon Age is telling the story of a world instead of a protagonist, showing how Thedas evolves over time and over various world-changing events.

Signal da ovaj čovek uglavnom ne zna o čemu govori je to što u paragrafu gde objašnjava da su WRPG "pametnije" od "JRPG" u određenim elementima dizajna, daje nekoliko primera iz WRPG sfere ali ni jedan iz JRPG. WRPG igre su navodno pametnije jer su priče "manje zamumuljene" i imaju "pametnu tematiku", a što se ilustruje pozivanjem na Dragon Age i Mass Effect.

Naravno, ako kao primer JRPG-a uzmete samo i isključivo Kingdom Hearts, onda priznajem da je moguće da dođete na zaključke ovog tipa. Ako ste, pak, ikada zaigrali Chrono Trigger, Final Fantasy VI, Final Fantasy VII, Personu, Xenogears, Xenosaga, Xenoblade, Yakuza, Valkyrie Profile... onda znate kolika je ovo besmislica i, čak, i prilično uvredljiva tvrdnja, mada poštujem da je došla sa mesta neznanja radije nego sa mesta zlobe.

"Convoluted" narativ svakako nije nešto na šta JRPG imaju tapiju, što će svako ko je odigrao System Shock 2 ili Deus Ex serijal moći da posvedoči, ali ovo je sa jedne strane posledica generalno nižeg nivoa kvaliteta pripovedanja u igrama u odnosu na medije na koje igre podsećaju (film, strip itd.) a sa druge, zamumuljenost narativa je ponekad estetski izbor i ima veze sa namerom da sklapanje kompletnog mozaika narativa bude ne rezultat jednog prolaska jednog igrača kroz igru već, možda, rezultat ponovljenih igranja (recimo The World Ends With You gde drugi prolazak kroz igru bukvalno prikazuje drugu polovinu narativa umetnutu između već poznatih delova) , a možda rezultat kolektivnog sklapanja narativa od strane mnogo igrača na svetu (Dark Souls, Bloodborne).

S druge strane "smart subject matter" - Final Fantasy VI je priča o svetu koji prolazi kroz tako radikalnu promenu, tokom igranja i kao posledica igračevih postupaka, da u odnosu na njega Dragon Age deluje kao Eastenders. Final Fantasy VII je:

A corrupt company, by the name of ShinRa is draining the energy out of the (nameless) planet and conducting expiriments on living things. Enviromental and social callamities, such as the pollution of the air and seas, overpopulation, high drug rate and treating women like objects. A mercenary and a rough and tough organization by the name of Avalanche must put an end to ShinRa, but a couple of ShinRa victims might be causing a bigger threat. One of the ShinRa victims is an alien that crash-landed on the planet and killed an ancient race. The other ShinRa victim is a man in a trench coat that wants to rule the world and summon the doomsday meteorite.             

Xenosaga se oslanja na ničeanske filozofske koncepte i priča joj je:

The final race for the ultimate secret of the universe has unwittingly begun. A mysterious and ancient relic dating back to the very beginning of time called the Zohar may be the key. And for some unknown reasons an aggressive and dangerous species called the Gnosis attacks humankind viciously and often.             

Mislim, kad već pominjemo "smart subject matter"...

Valkyrie Profile je igra u kojoj Valkira skuplja duše poginulih ratnika u pripremi za Ragnarok. Persona 4 je igra o serijskom ubici u malom japanskom gradu i sadrži nekoliko interesantnih podzapleta koji govore o rodnoj diskriminaciji i adolescentskoj seksualnosti. Yakuza igre prate priče nekoliko likova povezanih sa velikim porodicama u miljeu japanskog organizovaniog kriminala. Bloodborne je esej o tome kako se od Brema Stokera stiglo do Hauarda Filipa Lavkrafta u istoriji zapadnog horora. The World Ends With You je priča o dečaku koji je mrtav od prvog sekunda u igri i pokušava da shvati zašto i ko ga je ubio, sve vreme učestvujući u bizarnoj igri koju sa dušama skoro preminulih organizuje misteriozna grupa ljudi.

I tako dalje... Dakle potpuno nepoznavanje materije o kojoj se, kao, polemiše.

The West seems to favour freedom while the East forces linearity, even in open worlds. While both styles can work, WRPGs champion freedom, letting the player write the story. Games like Skyrim let the Dragonborn be a mage or a warrior, a criminal or a straight-shooter, join the Dark Brotherhood or destroy them. The game shapes and revolves around who the player is. And in most of WRPGs, the player is also given the opportunity to literally create their own character. Spending at least an hour creating their virtual representation, customizing everything including race, gender, build, scars, eye colour and even whether their nose is broken or not.

Ovde je i sama premisa nejasna - da li se priča o slobodi narativa ili slobodi gejmpleja? Na prvi pogled, priča se o gejmpleju, na drugi, priča se o narativu.  Japanske igre svakako imaju tendenciju da im je priča autorskija, odnosno da su mnogi elementi u njoj unapred zadati i ne mogu se promeniti - što često rezultira time da imaju mnogo memorabilnije likove i priče. Kazuma Kirju ili Cloud Strife su ikonički likovi onako kako slobodno dizajnirani likovi Elder Scrolls igara ne mogu da budu, pa je tu onda pitanje je li sloboda da ti likovi budu ove ili one klase ili rase i da pripadaju ovom ili onom esnafu zapravo narativno potentnija od strahopoštovanja vrednih vagnerijanskih character arcova koje prolaze Kazuma i Cloud. Ali čak i tu se može dati protivprimera koliko hoćete - Dragon's Dogma, Dark Souls, Bloodborne, sve igre sa slobodnim kreiranjem likova i slobodom da se grade kako hoćete.

S druge strane, gejmplej sloboda se ne meri potencijalom šta sve može da se uradi (onda bi Fable bio najbolji RPG ikad) već, kako sam već više puta pominjao, time šta to što može da se uradi čini za potencijal igrača da izrazi svoju volju, ličnost, odnos prema setingu, situaciji itd. Persona 4 je, recimo narativno vrlo linearna igra, sledi potpuno zakucanu priču od tačke a do tačke b i dalje, ali je unutar tog narativa igrač slobodan da rolplejuje u ulozi srednjoškolca koji pored redovnih borbi sa demonima ima punokrvni socijalni život sa sklapanjem prijateljstava, romansi, izlascima u restorane, odlascima na pecanje... dakle, rolplejing Persona igara je načelno daleko šireg zahvata od WRPGova na koje se autor poziva - u Fire Emblem igrama imate takođe relativno kruto sklopljen narativ, ali u okviru njega od igrača zavisi ko živi, ko ostavlja potomstvo, ko koga nasleđuje, ko preuzim akakve genetske karakteristike od koga... Shin Megami Tensei ili Final Fantasy igre imaju linearne narative ali omogućuju igraču da stvari radi tempom koji njemu odgovara, da bira poslove koji ga interesuju, da se gradi u kom god smeru želi itd.

But most of all, WRPGs change and evolve. The experience I have with JRPGs is usually one that is done by a checklist. Fancy haired goody-two-shoes protagonist? Check. Cartoony/anime-inspired graphics? Check. Big evil (sometimes misguided) guy? Check.
On the other hand, each game in the Elder Scrolls series did something different, improving on the last one and it worked. Though Morrowind might still be the best overall, Oblivion and Skyrim both had their improvements and changes. Dragon Age improved with voice-acting for the protagonist (despite limiting some options in DA2) and by Inquisition, it's created an even bigger world than the previous two games. Despite Dragon Age 2 failing (technically), it did try to be different.

Ovo je još jedna lista besmislica na koje mudar čovek ne bi ni odgovarao ali ja biram da to učinim jer mi je alternativa popunjavanje nekog upitnika za naše mračne gospodare u Briselu. A to mogu i kasnije 

Dakle, reći da zapadne igre evoluiraju dok japanske ostaju iste i drže se klišea navedenog u prvom pasusu citata je očigledno netačno i toliko netačno da čovek ne mora da ide dalje od Final Fantasy serijala da bi video koliko je netačno. Ovo je serijal koji u ovom trenutku ima više od petnaest "glavnih" igara i još triput toliko postraničnih i dramatične razlike između čak i sasvim konsekutivnih naslova (X i XII su dupe i oko. XII i XIII su dupe i oko. XIII i XV su dupe i oko) su očigledne svakom ko je odigrao neke od ovih igara. Da ne pominjem koliko se razlikuje Final Fantasy IV od Final Fantasy VIII....  "Cartoony/anime inspired graphics" može da napiše samo neko ko nikada nije čuo za Shin Megami Tensei ili Dark Souls ili Monster Hunter ili Vagrant Story, ali pošto je jasno da autor teksta za njih nije čuo onda ovde dokazujemo već dokazano. Da ne pominjem da za primer evolucije uzima Elder Scrolls igre koje ja volim, ali teško da bi laik na prvi pogled primetio razlike između Morrowind i Oblivion i Skyrim, dok su recimo Final Fantasy III, IV, V i VI igre od kojih je svaka uvela revolucionarne skokove u franšizu i u žanr. Japanske igre imaju mnogo širi dijapazon borbenih sistema, da ne pominjem da su Star Ocean, Tales ili SMT igre imale borbu u realnom vremenu u doba kada su WRPGovi tek stidljivo sa tim koketirali...

Even the settings change. Jade Empire is set in a wuxia-ish setting. Dragon Age in the other hand is a new take on the traditional dark fantasy setting. Mass Effect set in the future, in a space. Even the morality system changes. BioWare's KOTOR was pure black and white, but some shades of grey poked it's head in in Jade Empire. Mass Effect was properly done, with some Renegade (which most people took to mean "bad") choices being more inclined towards the greater good than the Paragon choices. Dragon Age: Origins kicked the meter and mixed up all shades of white, grey, black and everything in between. Bethesda's Skyrim also doesn't have a meter, but there is morality. The choice to kill Paarthurnax to earn the favour of Blades, the choice to join or destroy the Dark Brotherhood and etc.

Da, zanimljivo... Persona igre su smeštene u srednju školu. Earthbound igre su smeštene u američko predgrađe. Final Fantasy VI se događa u steampunk svetu iz koga je magija prognana pre nekoliko vekova. Final Fantasy VII ima cyberpunk seting. Ar Tonelico igre imaju ovakav seting:

some 700 years ago, humanity unleashed a terrible disaster on the planet Ar Ciel which flooded it in the toxic "Sea of Death," and have ever since been forced to live on and around artificially-constructed towers made from ancient technology. From time immemorial, humans have lived alongside the Reyvateils, a race of artificially-created human-like women who have the power of Song Magic -- the ability to draw energy from the towers and focus it using the power of their will. Over the years, Reyvateils and humans have bred, leading to a degree of dilution of the former's genetic code, but their power of Song Magic remains. In Melody of Elemia, Reyvateils are treated as second-class citizens, partnered up with humans and treated little better than slaves.

Shin Megami tensei III ima ovakav seting:

Shin Megami Tensei: Nocturne takes place in modern-day Tokyo before and after an event called the Conception, in which the the normal world is destroyed through the actions of a cult to prevent the world's stagnation and ultimate demise. Tokyo is transformed into a wasteland on the inside of a sphere inhabited by the spirits of humans who died in the Conception; demons who wage war with each other; and Reasons (コトワリ Kotowari^?), deity-like beings formed from the gathering of Magatama by people with a deity or demon sponsor. Those who possess Reasons seek to remake the world in their image by presenting themselves to Kagutsuchi (カグツチ^?), a semi-sentient manifestation of power which exists to perpetuate the destruction and rebirth of worlds through Conception, and proving their worth.^{[Quote 1]} Another realm mentioned in the story is the Shadow Vortex, a limbo where dead worlds and the beings who created them linger.
The nameless main protagonist is the player character: generally dubbed the Demi-fiend (人修羅 Jinshura^?), he is an "everyday man" who represents the player. Several other characters survive the opening events of the game alongside him, many of them representing the various routes the player can choose to take. They are Yuko Takao (高尾祐子^?), his teacher and a key figure in future events; his classmates Chiaki Hayasaka (Chiaki Tachibana (橘千晶^?) in Japanese) and Isamu Nitta (新田勇^?); and Hikawa (氷川^?), leader of the Cult of Gaea and later the Assembly of Nihilo. Other characters include Jyoji Hijiri (聖丈二^?), a journalist the protagonist meets with prior to the Conception; and Futomini (フトミミ^?), a powerful Manikin seeking to create his own Reason. All the game's events are watched over by Lucifer (ルシファー Rushifā^?), ruler of the demons and the Divine Will's sworn enemy, who takes on multiple forms during the story.^[5]

Shin Megami Tensei: Avatar Tuner (ili Digital Devil Saga) ima ovakav seting:

Digital Devil Saga is set in the Junkyard, a vast, post-apocalyptic wasteland in which it is constantly raining. All residents of the Junkyard adhere to elements of Hinduism, and seem to be reincarnated when they die, aware of their past lives. Six main tribes, the Embryon, Vanguards (Japanese: Assignments), Maribel, Solids, Brutes (Japanese: Brutish), and Wolves (Japanese: Hounds), fight to destroy each other and earn passage into Nirvana.^[2]

Yakuza igre su smeštene u savremeni Tokio i njegovo podzemlje. Insistirati da zapadni RPGovi imaju širu ponudu setinga je ludački pogotovo kada je toliko njih smešteno u kvazisrednjevekovnu Evropu, okruženje toliko retko u japanskim igrama da su Demon's Souls, Dark Souls, Dragon's Dogma i King's Field igre delovale šokantno osvežavajuće kada su se pojavljivale

I also think Western RPGs encompass a larger culture than the Japanese-centric nature of JRPGs. It might just be me but where JRPGs have very Asian characters, WRPGs mix things up. Mass Effect has Asian characters and squadmates (and aliens), Jade Empire is very Eastern.

Još jedna potpuna besmislica. Pa, najpoznatija JRPG igra poput Final Fantasy VII ima prominentan afroamerički lik u setingu koji mnogo više ima veze sa američkim cyberpunk (dakle, američkom interpretacijom japanske kontrakulture) tropima nego sa Japanom. Persona igre se događaju u Japanu, kao i mnogi Shin Megami Tensei naslovi, ali Earthbound igre se događaju u savremenoj Americi, Wild Arms igre se događaju u Americi u western setingu, Shadow Hearts se događaju u Evropi u prvoj polovini dvadesetog veka i jedan od glavnih negativaca je Frensis Bejkon, za ime sveta. Bloodborne i Dark Souls su igre koje se naslanjaju na nasleđe evropskog i američkog horora, interpretacije evropskih srednjevekovnih mitova i folklora.

I am also quite assured that the next entry in the Witcher, "The Witcher 3: Wild Hunt" should make recent JRPGs bury their anime-styled heads in shame.

Ja sam svakako VEOMA hajpd na Vičera 3, pa igru sam kupio dvaput a još nije ni izašla, ali čovek koji ovako nešto napiše u godini u kojoj je izašao Bloodborne (dok su u prošloj izašle Shin Megami Tensei IV, Dark Souls II, Freedom Wars ili Bravely Default) je ili provokator ili potpuna neznalica.


tl;dr: diskusija o razlikama i komparativnim prednostima zapadnih i istočnih RPGova je vrlo zanimljiva i mogla bi da bude izuzetno poučna za sve nas koji smo ovako ili onako zainteresovani za jedan ili drugi ili oba od ovih žanrova, ali za tu diskusiju je potrebno da onaj ko postavlja premise makar izdaleka zna o čemu priča. Ovaj čovek to ne zna.

[neomedjeni]

Ja ne mogu da poverujem da si zbog malo peckanja napisao prokletu disertaciju u odbranu jRPG-a, ludače. 


Autor je klinac koji očigledno nije odigrao Fallout, Gothic i gomilu starih važnih igara koji spadaju u naš lepi zapadnjački RPG, a o istočnjačkom teško da ima ikakvog pojma, ali mi je divno došao da podvučem ono: "Pomenuta očiglednost je samo odraz činjeničnog stanja koje današnja mladež sve češće prepoznaje i priznaje". Mislim, dete ne mora da zna zbog čega je Western RPG bolji, važno je da shvata da je bolji. 


Idem na basket za pola sata, ako sve ne pročitam sada, dovršiću ujutru.

[Father Jape]

U tek za nijansu drukčijem univerzumu Mehmet bi bio naš Martin Luter King. Ovako, plodove njegove zaludnosti cenimo samo neomedjeni, ja i možda pokoja od Mehovih mačaka. 

[neomedjeni]

Totalno nebitno za aktuelnu temu, ali moram da pomenem kako Japeovo zapažanje koincidencira sa time da sam sinoć čitao Milerove What if priče (šta da Bullseye nije ubio Elektru i tako to). Dakle, šta je trebalo izmeniti u Merhovom životu kako bi bio spasilac univerzuma kao što je trebalo?

Okej, ovo je išlo brže nego što sam očekivao. I ima za rezultat da mi je sada još žalije što nije više jRPG-ova izašlo za PC.


Što ne znači da i dalje ne smatram da je zapadnjački RPG iznad svih ostalih. 

[Meho Krljic]

Pazi, možda zapadnjački RPG i jeste iznad JRPG-a, ali to treba makar razumno postaviti kao tezu (da ne pominjem dokazati). Ovaj momak ne zna ništa.


A ja sam zbog dece ovo i napisao - može neko stvarno da pomisli da su neke od pobrojanih stvari tačne pa da celog života ima neutemeljen osećaj superiornosti koji će ga činiti nesnosnim u društvu plus duboko nesrećnim kada shvati šta je sve propustilo  Ipak treba misliti i na decu (ne samo u momentima kada pokušavate da se setite jeste li zgutali kontraceptivnu pilulu jutros).

[neomedjeni]

Pazi, možda zapadnjački RPG i jeste iznad JRPG-a, ali to treba makar razumno postaviti kao tezu (da ne pominjem dokazati). Ovaj momak ne zna ništa.

Nemoj da si taki, ne mora da znači da ne zna ništa, nego još ne zna kako da ispolji u pisanom tekstu onu količinu znanja koju je pokupio, ma koliko mala ili velika bila (nemojmo biti tako brzi u kritikovanju dece).

A ja sam zbog dece ovo i napisao - može neko stvarno da pomisli da su neke od pobrojanih stvari tačne pa da celog života ima neutemeljen osećaj superiornosti koji će ga činiti nesnosnim u društvu plus duboko nesrećnim kada shvati šta je sve propustilo  Ipak treba misliti i na decu (ne samo u momentima kada pokušavate da se setite jeste li zgutali kontraceptivnu pilulu jutros).

Imajmo poverenja u njihove izbore i budimo svesni da, kao što ne treba da ih unapred učimo da navijaju za Zvezdu ili Partizan, veruju u hrišćanskog ili muhamedanskog boga, slušaju domaću ili sranu muziku, tako nema potrebe da im namećemo naše krute stavove po pitanju toga da li je prijatnije gubiji vreme uz zapadnjački ili istočnjački RPG!!!! Neka sami budu kovači svoje sreće!!!

[Meho Krljic]

Pa ja to i kažem - diskusija o komparativnim prednostima jednog ili drugog krila RPG-a bi bila mnogo zanimljiva i za decu i za odrasle, pa nek biraju, ali ovaj momak očigledno, ponoviću, ne zna ništa. Mislim, ja sam priličan laik za RPG, generalno - naprosto to su ipak igre koje oduzimaju jako mnogo vremena i igram ih mnogo manje nego što bih voleo - ali on nema pojma. O zapadnim RPGovima zna ono što se da pokupiti sa wikipedije za desetak minuta surfovanja a o JRPGovima ni toliko.

[ridiculus]

Ma da, ovaj napad na jRPG je skroz neozbiljan. Mada, što kažu neomedjeni i Jape, svaka čast Mehmetu da se poduhvatio pisanja odgovora. 

Mene nervira tolika dominacija tinejdžerskih emo likova u japanskim RPG-ovima*, ali to je već subjektivno.

S druge strane, ne znam šta bi dotični anti-jRPG gospodin rekao za činjenicu da je upravo takva igra uticala na Scotta Lyncha da napravi svoj svet Gospodstvenih nitkova. Final Fantasy VI, naravno. Mora da je bolno za sve RPG-pravovernike kada jedan od najvećih pisaca epske fantastike prizna tako nešto. Na Zapadu je vrlo teško naći takvu paralelu, ako se ne računa DnD. A to je teško računati, pošto je on za svoje glavne setinge (Greyhawk, Dragonlance) pokupio uglavnom elemente starijih EF pisaca. A drugo, DnD je pravi RPG, ne kompjuterska simulacija.

*I stripu. I animeima. I životu?

[Meho Krljic]

Ja opet kažem, odgovor je trebalo napisati jer, ma koliko očigledno bilo da autor teksta priča napamet i da ne poznaje materiju kojom, kao barata, toliko se može desiti da ga neko jednako neupućen shvati ozbiljno. Kao što reče Isak Asiel u današnjoj Politici - na društvenim mrežama se pojavljuju potpuno nebulozne antisemitske laži ali na njih se mora reagovati jer ima naivnih koji će poverovati (pa onda navodi primer da se ovih dana piše da Izrael šalje pomoć Nepalu da bi onda lakše odande uvozio decu za neke svoje mračne rituale id a je tu vest demantovao Netanjahu lično).

Da dodam i da namerno nisam pomenuo dva vrlo etablirana japanska serijala koji baštine estetiku srednjevekovne Evrope, Suikoden i, naravno, Dragon Quest i koji niti liče jedan na drugi niti liče na Baldur's Gate, Icewind Dale, Neverwinter Nights ili, eh, Diablo, koga ovaj mladić nije ni pomenuo. Namerno nisam pomenuo ni Pokemon jer bi to bilo maltene varanje. 

[ridiculus]

Ako čemo o raznovrsnosti setinga, nisi pomenuo ni Shadow Hearts, ni Phantasy Star. Phantasy Star Online je bila prva uspešna igra svoje vrste na svetu: konzolna onlajn RPG igra za 4 igrača.

Da ne pričam ovde o ezoteriji tipa Panzer Dragoon Saga, koja je tehnološki skandalozno prevazidjena, ali čiji je art direction medju najboljima u istoriji video-igara. Čak i danas. E, kada bi se neko usudio da napravi tako nešto sada... 

Earthbound je verovatno još uvek najčudniji cRPG. Nije po svačijem ukusu, zbog svog bolno sporog ritma, 2D grafike i ostalih elemenata (pra)stare škole, ali zato ima poentu kakva se ne može naći često, ne u RPG-ovima, već igrama uopšte.

[Meho Krljic]

Naravno da sam pomenuo Shadow Hearts, eno je gore!!!!!!   

Ali, da, nisam pomenuo PS i PSO ili Panzer Dragoon Saga. Nisam pomenuo ni Eternal Sonata čiji seting je sledeći: Frederik Šopen je na samrtnoj postelji. Igra predstavlja halucinacije u njegovom umu u poslednjim trenucima života.

[ridiculus]

Naravno da sam pomenuo Shadow Hearts, eno je gore!!!!!!   

O, da, o, da. Ja se izvinjavam. Pravio sam pauzu od nekoliko sati izmedju čitanja tvoje poruke i pisanja svoje, pa se zaboravilo.

Imaju zapadnjački pen-i-pejper RPG-ovi jako dobre setinge (recimo, Paranoia, KULT, Polaris, Planescape, Glorantha), ali ne znam da li je nešto od toga zaživelo u digitali, osim ova dva poslednja, i to u vrlo ograničenom obimu. Nisam pročitao tekst dotičnog gospodina - samo Mehov komentar - ali, jel on pominje uopšte Torment i King of Dragon Pass (nije baš RPG, ali... )? Jel pominje Secret World, City of Heroes i EVE Online, ili priča samo o single-player igrama? Jebote, što više razmišljam, sve više sam siguran da čovek/momak nema znanje ni o zapadnim role-plejing igrama! Dragon Age, Mass Effect, Jade Empire. Mass Effect, Jade Empire, Dragon Age. Jade Empire, Dragon Age, Mass Effect. Ma, Dragon Effect, Mass Empire,Jade Age... Vidite li pravilnost ovde? Dodjavola i taj internet... >

[ridiculus]

Pošto je juče zvanično izašao Galactic Civilizations III, potezna naučno-fantastična svemirska strategija od Stardocka, vredi se podsetiti:

Why sci-fi?

Tom Chick i Paul Boyer (glavni dizajner igre) su pre godinu dana razgovarali o igri i stvarima kao što je poenta njenog smeštanja u SF okruženje. Da li ima razlike izmedju istorijske strategije i svemirsko-futurističke, van puke kozmetike? Tematski jedna od zanimljivijih epizoda.

Jape, voleo bih da čujem da li misliš da neko iz ove branše govori razumljivije od Chika preko mikrofona (ovaj je bio glumac, što sigurno pomaže). Ja svakako još nisam sreo takvog. Dovoljno je čuti prvih par minuta.

Nisam do sada pomenuo ni Grundislavov serijal , čija se epizoda o avanturama generalno može naći ovde, pod brojem 50. Ne znam ništa o ostalim epizodama sem naslova, pošto sam ovu slušao samo zbog Cobbetta.

[Father Jape]

Poslušaćemo obe!